Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'видео'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Наши видео радови, влогови, спотови, свакодневни снимци... Молим вас, постављајте своје снимке или видео радове. Немојте дирекно постављати на форум (да не би оптеретили сервер) већ постављајте линкове са ју туба, фејсбука, инстаграма и сл. Баш ме радује да видим шта је ко снимао ових дана! Знам да многи имају своје влогове на ју тубу и баш би ме радовало да их видим овде! Били сте на концерту, видели занимљив призор на улици, возили се на ролерима, све што вам падне на памет а мислите да би и поукаши требали то да виде, постављајте... Имате занимљиве фотографије са одмора па би нам показали исте као видео слајд шоу са музиком, стављајте! Били сте на ходочашћу имате предивне фотографије и пар снимака... монтирајте у видео, додајте музику и поставите линк овде! Хоћете нешто лично да кажете осталим члановима или да се обратите нашој нацији са дивним идејама, стављајте! Срећно!
  2. Biografija Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice "Dr Dragiša Mišović". Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu. Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije. Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka.
  3. СПЦ И ВИЗАНТИЈСКА ТРАДИЦИЈА Порфирије, патријарх који посматра прошлост да би видео будућност: Београд као други Константинопољ Пише: ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ Недеља, 07. авг 2022, РТС Српски патријарх Порфирије је на челу Српске православне цркве већ годину и по дана, довољно дуго да га јавност прихвати не само као чињеницу, већ и као навику. А опет, све везано за Порфирија је тако далеко од очекиваног и познатог, од оног што је донедавно било закон и стандард, да се трезвеном погледу показује као чудо без права на навику. Са Порфиријем је СПЦ искорачила из властите зоне угодно традиционалног, па се у односу на његов патријархат у српској јавности смењују два манира - или се говори шта би он нормативно требало да буде а није, или се тугује над златном прошлошћу које је због њега све мање. Сви говоре о ономе шта би СПЦ требало да буде и шта није, нико о томе шта она овог тренутка јесте. Храм Светог Саве на Врачару Намера овог текста је да покаже и што поузданије докаже једну тезу, у којој се као у нексусу спајају црква, историја и друштво, унутар српских жеља и планова у самој Србији, Европи, Блиском истоку и северној Африци. Ова два последња појма, Блиски исток и север Африке су, историјски гледано, таутологије, јер су ти простори некад не само били Европа, већ и само њено срце. С обзиром да је први хришћански миленијум кључни дефиницијски период Православне цркве, у мањој, али такође битној, мери и Католичке, будући да је Европа тада лежала „тамо доле" на обалама Медитеранског мора и његових рукаваца, довољно је рећи да се теза овог текста односи на жеље и намере Српске православне цркве у географском простору Европе некад и сада. Теза: Преко осмишљене визуелне стратегије у којој мотив екседре има главну улогу, Патријарх Порфирије враћа сјај византијског 6. века, како би свим православним црквама, не само српској, показао алтернативу за мистичну средњовековну монашку традицију. Закривљена линија екседре у беми, простору иза иконостаса. У средишту је епископална катедра у Храму Светог Саве на Врачару. Слика са литургије 25. јула 2022. Серије фотографија које патријарх Порфирије објављује на друштвеним мрежама показују колико је он свестан снаге слике. При томе се не мисли на његову неоспорну вештину којом делује унутар културе медија. Има неке више, за модерно крило умирујуће логике у томе да СПЦ после Cyber Саве и после владике-командоса Ћулибрка, добије и DJ патријарха. Мисли се, напротив, на теоретске концепте за интерпретацију слике, од семиотских и иконолошких, до феноменолошких и херменеутских. Да ли их патријарх све познаје је небитно, битно је да он у однегованој интуицији спаја животност времена које му је дато са безвременством које му је поверено, не би ли осигурао што ширу основицу за интеграцију српске нације верника и атеиста у савременост. Набрајање свих елемената патријархове визуелне стратегије на овом месту није могуће, јер би то читав низ с његове стране тактички употребљених мотива разбацало као расути терет на немуштој палуби брода без луке. Овде се бира само један такав елеменат, мотив екседре и његова моћ да покрене меморију Цркве и освоји срца савременика на визуелној платформи раног доба. Патријарх Порфирије Црква је црква је слика У овом тексту, Црква је слика. Колико је у реду Цркву, и то једну која историјски има проблематичан однос према слици, третирати као слику? То је апсолутно легитимно, јер и сама Православна црква себе дефинише као слику/еикон/одраз Светог Тројства. Инсистирање на том примеру неоплатонизма, да видљива Црква суделује у егзистенцији невидљиве, или да невидљива физичким нитима додирује свој симбол у свету видљивог, те да се тај додир може показати, као на Микеланђеловој фрески, релативно је ново. „Црква је Тело Христово, одраз Светог Тројства", стоји у првом поглављу Енциклике са Синода православних цркава на Криту 2016. Микеланђело: Стварање Адама (детаљ), Сикстинска капела,1512. Хришћанско-православну теорију одраза не треба схватити у апстрактном коду, већ тако да симбол (црква) и оно што он представља (Бог) деле супстанцу. Тај део суделовања симбола у објекту/ентитету на који се односи има дугу традицију у европским културама и није увек религиозни, поготово не ексклузивно православни. У теорији је познат као немачка варијанта или „онтологизација симбола", згодна због тога јер успоставља физичку везу и тамо где физиса нема. У последици, егзистенција Бога постаје ствар компромиса између верујућих и неверујућих, на најмањем могућем именитељу - зашто не, кад су нам све друге опције као људској раси много горе! Кратки излет у теорију је био неопходан јер је читав овај текст написан управо по траси немачке семиотичке традиције, према којој не постоји само црква као институција, већ и врхунско биће иза ње у неком степену реалности. Андреј Рубљов: Света тројица (1425) Већ је јасно, одраз Светог Тројства није заштићен од упада категорија сада и овде. Безвременство не штити од савременика. То патријарх Порфирије зна, зато окреће игру и Цркву - са њеном моћи слике, церемонијала, сјаја, са њеним сликовним мотивима историјски накупљене енергије, као што је екседра - уводи у време и друштво које се мучи с путоказима. Екседра у Храму Светог Саве на Врачару, у беми иза иконостаса, у средишту епископална катедра - то је тачка у простору изнад које и испред које треба читати патријархову употребу слике. Патријарх Порфирије на служби у Храму Светог Саве, 25. јула 2022. Још једну ствар треба напоменути. Патријарх Порфирије није створио ту грандиозну архитектонску бину врачарског храма. Он је наследио као што неко наследи луксузни пентхаус у центру града. Генерације црквених и државних представника, архитеката, инжињера и радника, историчара уметности, црквених историчара, економа и донатора су више од једног века радиле на концепту, мењале га и прилагођавале. Али када је ту грандиозну бину добио, патријарх је знао шта ће с њом. Екседра, овал моћи Користећи мотив екседре, сасвим свесно у намери да постигне одређени визуелни, и преко њега психолошки ефекат, Порфирије прескаче неких хиљаду и по година плус-минус. Прескаче „мрачни" средњи век, који је, онако успут, у стварности био сав од бљештавих колора. Прескаче мрачне шуме германског и саксонског севера, запуштене римске путеве франачких краљева, после царева, прескаче трагедију османских освајања, раскол две Цркве и болан филетизам унутар Православне цркве. Прескаче све и враћа се на фундаменте првих пет хришћанских концила, када је Византија и по имену била Римско царство, а њени становници на Босфору, у Сирији, Ефесу и Александрији сами себе звали „Ромејима", Римљанима. На први поглед би се рекло: патријарх Порфирије је „фундаменталиста". „Фундаменти" међутим, на које он условно враћа, сви су у сфери визуалности, слике и репрезентативних симболичких форми, не доктрине и политике. Они циљају на свест и понос, на емоције припадања културном и историјском кругу и нису упутства за директну акцију. Старо у новом је некад једини начин да се ново препозна и прихвати од савременика. Старо је у овом случају репродукција мотива екседре у новом кључу. Геометријски, екседра је само сегмент кружнице, али визуелно понуђен тако да делује као овална форма. Овал, не кружница, увек одјекује у њеним архитектонским примерима као што су ниша, тераса, платформа, исфилетирана ротунда, едикула, апсида или апсидијална калота. Како се форме и мотиви у људској свести увек јављају кроз неко мнемотехничко помагало, кроз менталну слику окидача, код мене је то увек Бајагин стих „тамо око Славије, када шина савије". Форма екседре је „шина која је савила", и то, сасвим пригодно и коректно, управо изнад Славије, на Врачару. Екседра у беми: Патријарх Порфирије на служби 25. јула 2022. у Храму Светог Саве Први моћан пример визуелне употребе екседре је онај у калоти иза тријумфалне капије у олтару (синоними: бема, презвитеријум) Цркве Санта Пуденцијана у Риму. Под „моћан" мисли се моћан у деловању на посматрача, јер се ту преузимају репрезентативне владалачке форме римских царева до Константина Великог - престоље са свиленим цилиндричним јастуцима, супеданеум-хоклица на којој владар држи ноге (не сме да додирује земљу!), златни нимбус око главе, хијератска-борта (трака с драгуљима) на одећи, престолу или хоклици. Пуденцијана је подизана крајем 4. века, декорисана почетком петог, са идејом да обухвати све до тада постигнуто на два екуменска концила, то доктринарно посложи у мозаике и градиво утврди сликом: Да је Исус Христос исте супстанце као и Бог Отац (Никеја 325. године), Свети Дух такође (Константинопољ 381. године), те да је божја порука канонизована у четири јеванђеља, чији се аутори још не виде, али се препознају преко својих атрибута (Езекијел) док израњају из неба ватрених облака изнад линије екседре и кровова Небеског Јерусалима: човек/анђео за Матију, бик за Луку, лав за Марка и орао за Јована (такође Константинопољ 381. године). Мозаик из апсиде у римској цркви Санта Пуденцијана Око Христа је његов „двор", апостоли Петар и Павле са персонификацијом народа које су „освојили" и инвестирали у нову религију: Павле пагане, Петар Јевреје. Изнад Христове главе наставља се crux gemmata, крст од злата и драгог камења, још један доказ о хомоусији/истоветности Оца и Сина (Никеја 325 године). Кад божанска оса савија Најважније из Пуденцијане је да закривљена линија екседре није постигнута само апсидијалном кривином, већ је подебљана и илузионистичком архитектуром, тако што се иза престола шири насликани зид са ритмичким низом прозора затворених златним сегментним „кошарицама". Ако се употреби сликовна теорија Роланда Барта, трон/престо је „пунктум", енергетски центар слике, који доказује да је Исус Месија. Христос. Такође и на сликама из Храма Светог Саве на Врачару. Није трон, него је епископска катедра; није Бог него његов представник на земљи, али репрезентативна вредност катедре као пунктума остаје сачувана у симболици. Порфиријева катедра је тачка из које крећу две сликовне линије смисла, једна горе према своду, сферична и закривљена, друга геометријски равна кроз главна врата иконостаса према наосу. У Храму Светог Саве Одоздо на горе катедра маркира почетак следећег сликовног низа: (1) Христос Емануел иза катедре; (2) Богородица Никопоја у апсидијалној калоти; (3) Исус Пантократор у своду полукуполе; (4) празни трон у интрадосу изнад полукуполе; (5) vera icon на тамбуру куполе; (6) Богородица Оранта на своду куполе; (7) анђео који придржава „отвор" на куполи; (8) на самом врху илузионистички опаион/отвор који поглед води ка модро-плавој ноћи осутој звездама и Пантократору на златној дуги. О мотивима из низа само кратко: Емануел/„Младалачки Исус" (1): У хришћанској иконографији први пут се јавља у Јустинијановој цркви Сан Витале у Равени, грађеној око 540, години кад је Византија освојила Италију. Или се вратила у Италију по своје, како ко гледа. Христос Емануел у базилици Сан Витале у Равени (лево) и у Храму Светог Саве у Београду, иза патријарха Порфирија на епископалној катедри/столици У Равени су се изнад Исуса скупили облаци ватрених црвених језика, знак препознавања мозаика 5. и 6. века, док је у Београду његова глава уоквирена антропоморфним тролисним луком. Равенске цркве су и иначе богати извор мустри за касније православне иконе. Богородица Никопоја (2): Марија на трону као Василиса/Царица. Од трећег концила (Ефес 431. године) Марија је канонизована као Богородица/Θεοτόκος /Тхеотокос, јер је родила Бога, не само човека. У иконографском мотиву Никопоје она седи на престољу (sedes sapientiae, трон мудрости) са малим Исусом, у крутом фронталном распореду на вертикалној оси, као што се види на овом равенском мозаику у Цркви Светог Аполинара (Нуово) из половине петог века: Богородица Никопеја у Цркви Сант Аполинаре Нуово у Равени (5. век) У београдском примеру користи се четири века млађи мотив Никопоје из Хагије Софије, чак и Маријина лева нога у оба случаја вуче плашт на исти начин: Богородица Никопеја у Храму Светог Саве (лево) и Хагија Софији (десно) Свеједно да ли београдски пример треба тражити у Равени или Константинопољу, узор је Византија првог миленијума. Хетoимасиа (4): Мотив празног трона, појављује се на тријумфалној капији у римској Цркви Марија Мађоре, грађеној и декорисаној недуго након концила у Ефесу (431), чији програмски рукопис носи. Празан трон у Храму Светог Саве и базилици Санта Марија Мађоре у Риму (5. век) Од тада се празни престо који чека исусов повратак, secundus adventus, увек појављује као „печат" на потврди за смрт срећног краја која очекује праве вернике и добре људе на дан Последњег суда. Право лице Христово / Vera icon / мандилион / ахеиропоиетон/ (5): По предању, право лице Христово је остало на марами коју је Исус послао болесном краљу Едесе (данас турски град Урфа) као реликвију. У иконографији западне уметности то покрива легенда о Вероники, која је Исусу пружила мараму да обрише зној и крв са чела, док се пењао на Голготу. Мандилион у Храму Светог Саве (горе); краљ Авгар V у Едеси прима мандилион од апостола Тадеја (икона из X века, Манастир Свете Катарине, Синај); Вероникин рубац на слици Ханса Мемлинга (1470) У теорији и методама за интерпретацију слике, vera icon и хетоимасиа уживају статус пиктограма - бљесну и оставе утисак апсолутног почетка у првом случају, врхунског ауторитета у другом. Оранта (6): Такође једна од првих иконографија Мајке Божје као канонизоване Богородице/Тхеотокос. Мотив варира, али се своди на то да Марија стоји подигнутих руку, као што се види на примеру из београдског храма. Богородица Оранта у Храму Светог Саве По канону би требало да на грудима носи медаљон са Исусовом сликом, кога у Београду нема, или је тако ситан да га је тешко уочити. Као и код сродне Никопоје, фронталитет, вертикалност и строгост су одлучујуће. Христос Пантократор (3, 8): Исус, свемогући владалац, небески краљ који, након што су га људи убили у крви и зноју, сад и увек одлази у небо, али се такође сад и увек враћа, само не више међу људе, већ као судија над њима. Христос Пантократор у Храму Светог Саве Мотив изворно такође потиче из Јустинијановог времена, половине 6. века, али се по сјају реферише на царску помпу античког Рима. „У великој архитектури, таванице су увек биле небо" Кад се та линија која полази од катедре у беми попне горе на највишу тачку куполе, на њен миметички отвор који глуми прави са куполе римског Пантеона, отвара се нова илузија, у којој се мешају небо и земље: Београдски Пантократор се лебдећи спушта у Храм са звезданог ноћног неба. Концентрични плави кругови тамне, док се у импресији дубине сужавају према далеком центру где одлази и одакле долеће више биће. Христос Пантократор у куполи Храма Светог Саве Звезде од злата на небу од ултрамарина су мотив који води равно до раних хришћанских цркава Византије и њеног наслеђа у Италији. Који психолошки механизам тај мотив покреће код савременика у сваком веку, најбоље је описао енглески архитект и историчар Вилијам Летеби у књизи Архитектура, мистицизам и мит (1891). Летеби: „О небу говоримо као о своду, о куполи, али пре него што су измишљени свод и купола, небо је вероватно упоређивано с нечим другим. Тада је небо било таваница, раван кров. Наравно да су у врло раним временима небеса схватана као шупља полусфера, али не без сумње у исправност таквог става. (...) У свим периодима велике архитектуре, таванице су увек биле небо. Ежен Виол ле Дик у Речнику архитектуре описује како је у 13. веку читава колористичка шема у црквама морала да буде промењена како би издржала конкуренцију најбриљантнијег лапис лазули-плавог посутог златним звездама. Ништа друго није могло опстати испод таквог свода, осим цинобер црвеног вермилиона, црне и, наравно, злата, злата, па кад га је доста, онда још више злата." За злато на куполи лапис лазулија Летеби наводи примере париске Сен Шапел (средина 13. века), нешто мало по Енглеској (мора, јер је одатле), онда се пребацује на Италију, на Орвијето и Сијену, иде до Ђотове Капеле Арена код Падове, да би, све ходајући унатраг, стигао до маузолеја Гале Плацидије у Равени, а онда и до „мајке свих цркава", Хагије Софије у Константинопољу, са олтарским циборијумом на стубовима од масивног сребра „изнад кога је лебдело небо треперавих звезда". Свод у равенском маузолеју Гале Плацидије (лево); Летебијев цртеж тог „бриљантног мозаика, плаво са звезданим пудером који се гура ка зениту“ (у средини); исти мотив у апсиди Цркве Светог Аполинара, Класе код Равене (десно) (фото Зоран Добрић) Како се данас од сводова прави небо (а „данас" је за Летебија 19. век), „стоји у књизи са упутставима француског археолога Дидрона (1806-1867) које су му диктирали монаси на Атосу." Централна купола београдског Храма пресликава се и одјекује у доњој кружној форми, главном лустеру у централном простору наоса. Прошао је читав миленијум и неколико векова приде, али се књишки свет још сећа лустера Хагије Софије, који је оживео у београдском примеру. У Храму Светог Саве иконостас се визуелно губи унутар јединственог простора Храма Летеби наводи сведочанство пријатеља архитекте Вилијама Берџиса: „Берџис је чак био у Константинопољу и тамо је, барем до пре неколико година, са куполе Хагије Софије, најлепше и најплеменитије цркве на свету, висио лагани оквир од гвожђа, октогон, пречника негде 18-19 метара, са унутрашњим концентричним конзолама и линијама у облику монументалне паукове мреже причвршћене, како се чинило, погледу одоздо директно на звездане небеске сфере. По оквиру без напора игра светлост небројених лампи, малих стаклених вазни са пливајућим воштаним навојима. Ту и тамо су, каже Берџис, међу њима висила нојева јаја, у случајном поретку наранџи и свећа на новогодишњем дрвцету - дуге, кратке, равне и неправилне обле форме, читав ансамбл изобиља тако близу пода да буди утисак уских стаза кроз кристалну шуму." Хагија Софија Језик мермера у оделу од камена То би била прва линија визуелне снаге, она која од епископске катедре води вертикално преко система сфера и лукова до врха куполе и натраг између четири носећа панданта („супер-стубова" у крстастом пресеку тлоцрта) равно доле до наоса. Друга линија сликовног смисла стартује од исте тачке, али није вертикална, већ положена, и креће се, ношена погледом, преко педимента/каменог пода цркве у смеру: (1) од Порфиријеве катедре/столице у средишту екседре - (2) преко кружне мермерне инкрустације испод олтарског циборија (часна трпеза/престо) - (3) преко велике црвене роте/диска на солеи - (4) затим силази у наос, и даље равно до главног излаза и напоље у летњи Београд. Та линија говори језиком камена, а он је у црквеној архитектури увек био речит и гласан. Некад је језик мермерних инкрустација једино што долази до каснијих генерација, као из Цркве Рођења у Витлејему, где је само комад Константиновог подног мозаика преживео касније Јустинијанове интервенције. Под је покрио под, црква цркву; век је покрио век. Подни мозаик у Цркви Рођења Христовог у Витлејему Шта говори подна линија у Храму на Врачару? Кад пресеца кружне форме црвене боје (2, 3), она се директно реферише на систем порфирних рота/дискова коришћених на византијском двору, на зидовима, подовима и у екседри Хагије Софије, уопште у репрезентативним грађевинама римске и византијске антике. Много је варијанти „порфирних стена", али порфир тамноцрвене боје, са љубичастим рефлексом, познат као „краљевски порфир", онај коришћен на Константиновом и Јустинијановом двору, увек се вадио само са једног места у Египту. Или у Европи, ако се узме да је Египат тада био Европа. Због тврдоће, зато што га је било мало и тешко се обрађивао, највише због дубоко црвене боје, порфир је постао ултимативни језик моћи. Не само у антици, већ и касније. С тим да са њеним крајем престаје активно вађење порфира и почиње његова рециклажа, отмено име за крађу. Рота на зиду Баптистеријума правоверних и на поду Цркве Сан Витале у Равени (500-540. године) (фото Зоран Добрић) Млеци су после 1204. носили порфирне стубове из Константинопоља, резали их на дискове и уграђивали у фасаде и подове својих палата и цркава. Где год у Венецији данас видите дубоко црвене дискове, велика вероватноћа је да су украдени. За љубав истине, крали су и други. Јустинијан је такође носио порфирне стубове из Либана, тада Европе, резао их у дискове и уграђивао у Хагију Софију. Крало се увек, није да није. Основно је: порфир је био камен античких византијских царева, који су га користили као акценат моћи, не као грађевински материјал за собу трудних царица касније у средњем веку. У византијском двору, оном који су први срушили Млечни, на подне роте смели су да закораче само цареви. Којих димензија су биле те константинопољске роте? Данас нам за поуздано знање фале цар, палата, град и империја, па је тешко сазнати да ли су их остали заобилазили или прескакали. Две „порфирне роте" у београдском храму, једна у беми између екседре и иконстаса где сме само клер, друга на солеи између иконостаса и наоса, нису, строго гледано, од краљевског порфира, само имају његову симболичку вредност - достојанство небеског цара. Рота на издигнутој солеи (лево); солеа је архитектонски „омега“ облик испред иконостаса кога конвексне степенасте амбо-шине спуштају у наос Према информацији добијеној од Драгана Шкрињара, координатора радова у Храму, та два диска су од црвеног оникса. Више од тога се није могло добити с те стране. Имам великих сумњи да је то оникс, јер су његове беле линије нормално тање и тендирају ка паралелности, док београдске мустре изгледају као сплет белих капилара после експлозије у црвеном кућишту. Друга варијанта би била rosso veronese, црвени мермер из Вероне. Логике има јер су стубови у екседри која се развија иза епископалне столице у београдској беми управо од тог камена. Боја би одговарала, али унутрашња мустра не, јер се она код црвеног веронеза састоји од „амеба", не од капилара. Рота испод олтара с циборијем у беми, поглед према унутрашњој страни иконостаса Да поједноставимо: београдске роте су порфирне. Упитан да ли је то краљевски порфир камен, мој пријатељ Филип Милуновић, старешина бечког храма Светог Саве, каже „мислим да сам чуо да јесу". „Мислим да сам чуо" значи: јесу, порфирне су, у духу, облику и симболици, ако не по минералном саставу. Кад се Краљевска врата отворе и поворка крене До сада су се у овом тексту кретале линије, замишљене али не мање стварне, које повезују поља посебне енергије и симболике Храма на Врачару са његовим историјским узорима. Заиста се крећу наравно једино људи, од чега је овде од интереса начин на који су њихови покрети везани у литургијском церемонијалу и кореографији. Да ли и они прескачу векове? Слика Храма Светог Саве коју је насликао Петар Арнаутовић 1932. према предлогу Богдана Несторовића и Александра Дерока На неки начин да. Литургије хришћанских цркава су подељене по церемонијалу који се додирује, преплиће и разграничава махом по стандардима из првог хришћанског миленијума. Литургија Српске православне цркве, заједно са другим славенским с једне стране стола, и грчким с друге стране стола, спада у породицу византијске традиције. Византијска литургијска породица се извлачи из западно-сиријске традиције, а она из надређеног антиохијског ритуала. Преко пута породице антиохијског ритуса стоје рођаци из александријске литургијске традиције, са Латинском црквом, али и неким православнима, као коптском или етиопијском. Све скупа, једна велика дисфункционална фамилија. Сад је питање, ко од њих у литургији као комуникацији (communio, коинониа) са вишим бићем пружа више, богатије и хранљивије за душу? Ко данас прави снажније слике, покретне или фиксне, али тако да не одлута превише од старијих узора? Ђ. Белини: Проповед Светог Марка у Александрији (1507) Безвременство је заједнички именитељ свих хришћанских цркава, из те потребе су настале, на таквој легитимацијској основи се уздигле и опстале. С обзиром на то да се безвременство увек одржава средствима конкретног времена, тим су актуелнија питања сцене, ритуала и театра. По церемонијалу и сјају, по светлости као симболу и хијерархијском поретку, издваја се рани период византијског ритуса, од 330. кад је Константинопољ постао главни град Царства на истоку, до почетка 7 века, све скупа неких триста година. Тај, по категоризацији црквених историчара „Царски период" освајао је упечатљивим и монументалним. Сценске стандарде су поставили Константин и његова мајка Јелена кад су у Јерусалиму подигли Цркву Светог Гроба (Анастазис). И сама састављена од различитих архитектонских целина које су спајане и повезиване, Анастазис црква је физички покрила и повезала места Исусовог суђења, муке и смрти, што је опет захтевало динамичну литургију, са уласцима, изласцима и процесијама од станице до станице. Тиме су Константин и Јелена створили монументалну бину за катедралну литургију, која је доживела врхунац у Јустинијаново доба и наставила се под четворицом његових непосредних наследника, од Јустина до Флавија Фоке. Црква Светог Гроба у Јерусалиму После 610. године се у литургијску репрезентацију империјалног, царског и отвореног све више уплиће монашко, трезвено и преграђено, док у другом миленијуму потпуно не превлада. Катедрална литургија Константинопоља се мењала најпре под утицајем иконокласта, а кад је тај тамни период завршио око 840. године, духовне правце су почели да задају палестински и јерусалимски монашки центри. Промене су се пресликале и на простор цркава. Оне су биле све мањих димензија, изгубиле су карактер бине, унутрашњост и олтар су добили на важности, простори су постајали интимнији и тамнији. И коначно, олтар се затвара високим непрозирним иконостасима, по руском стилу са пет сегмената од таванице до пода. Тамо где је владао церемонијал театра између неба и земље, преузела је мистика, поуздани доказ да је завршена Антика и почео Средњи век. Константинопољ, реконструкција Некад, кад као Летеби и његови пријатељи, на сликама гледам унутрашњост Хагије Софије, у илустрацијама које је показују са виртуелно избрисаним муслиманским сурама, скоро да их видим: цареве и патријархе, епископе, свештенике и вернике једног самоувереног царства, како се у процесијама крећу, улазе и излазе, вијугају између атријума, нартекса и бочних улаза, из главног брода прелазе у споредне и враћају се. Носе бело, плаво и зелено, патријарх у сакосу отпоченим златом, с брокатним омофором око рамена, држећи у руци crux gemmata. Праћени песмом хорова пролазе испод звезданог свода, кроз кристалну шуму, преко подова који су као море пењу се на солеу, једним оком све пазећи да не стану на неку црвену царску роту... Заправо, нема потребе замишљати. Сав тај сјај катедралне константинопољске литургије из шестог века је српски патријарх Порфирије преузео и применио у новом храму на Врачару. Није могао да промени литургију, јер је она продукт миленијума и седам векова, али је као практичар променио оно што је могао, слику литургије у популарној свести. „Други Рим" другима Закључак: Преко осмишљене визуелне стратегије, са екседром као главним мотивом, Патријарх Порфирије враћа сјај византијског 6. века, како би свим православним црквама, не само српској, показао алтернативу за мистичну средњевековну монашку традицију, која и данас обележава идентитет Православне цркве и литургије. Иконичка средства којима се патријарх при томе служи - сликовна/визуелна средства, не она која се у ужем смислу односе на православне иконе - изведена су из могућности које му отварају архитектура, простор и декор Храма Светог Саве на Врачару. Из тога произилази: 1. Београд поставља морални аргумент новог Константинопоља. При томе се Порфирије не позива на његову средњовековну, већ на његову античку традицију Константинопоља. Амбиција је сва у домену симболике и исцрпљености Православља пред налетима филетизма и не треба је заменити за политички програм или уопште амбицију у том смеру. Храм Светог Саве на Врачару Неког минимума политике наравно у томе има. Како не би било дилеме да је Храм Светог Саве по намери ускрсла идеја Хагије Софије, за то се побринула сама државна власт. Када су пре две године председник Србије Александар Вучић и тадашњи патријарх Иринеј посетили Храм, Вучић је бацио акценат на везу са константинопољском црквом, данас џамијом у Истанбулу, патријарх је бацио акценат на везу са Светим Савом. Једном од њих двојице је очито било непријатно. Порфирију данас не би било непријатно. 2. Софија или Сава? Храм на Врачару користи топло-хладно у односу на сличност са Византијом. Он има димензије Хагије Софије, али није Хагија Софија. Није по тлоцрту, који је основни елеменат за категоризацију једне цркве. По тлоцрту Храм више евоцира друге цркве Јустинијановог времена, као нову Апостолску цркву, којом је Јустинијан покрио Константинову, као што је урадио у Витлејему. Или Цркву Јована Крститеља у Ефесу. Обе су имале исти крстасти свод, и обе данас одјекују у каснијој Марковој цркви у Венецији. Али кад се то помисли и види, онда се Хагија Софија опет враћа на Врачар преко система купола, полукупола и апсида, који се у унутрашњости јављају као кожа око јединственог, непрекинутог простора, што је био главни знак те Јустинијанове цркве и фасцинација генерација градитеља до данас. Хагија Софија пре пада Константинопоља, цртеж Антоана Хелберта Али, кад се то помисли и види, сликовни програм Храма се дистанцира од Хагије Софије. Она је у Јустинијаново доба била неосликана, не само зато што се у међувремену прва купола због статике срушила, већ зато што ништа није смело да омета деловање простора, једног, непрекинутог и добро осветљеног. Знак Храма је злато, злато, и кад је доста - још више злата, при чему се ту сместио и милански класицизам 4. и византијска Равена 6. века. 3. Други Рим другима. Други Константинопољ Београду...? Медијски коментари о ускрслим „Римовима" увек су политички. Почело је у време Диоклецијана, када је Милано постао „нови Рим", то јест главни град западне половине римског царства. Пред најезду Гота и Вандала, престоница је 402. премештена у Равену као у „нови Рим", да би Јустинијан 540. прогутао Нови Рим-Равену и припојио је Византији. До тада се у метафорама „новог Рима" већ прешло на бројеве. На четвртом концилу 451. године (Халкидон, чувени канон 28), Константинопољ је проглашен „другим Римом". Вашингтон се од америчке самосталности у 18. веку види као „трећи Рим". Москва данас показује амбицију да буде „четврти Рим". Пекинг, „пети Рим"? И онда неко каже да је Антика мртва, кад се још увек вртимо у њеним категоријама! Тлоцрт Храма Светог Саве у односу на Хагија Софију Преко Храма на Врачару, СПЦ и Београд се задовољавају тиме да буду „нови Константинопољ". Поноса и сујете је у томе мало, више свести и очајања над стањем Православне цркве као целине. Други су изабрали референцу моћи, Београд менталну слику згаженог града који више не постоји. Чињеница да екуменски патријарх Вартоломеј у Истанбулу не игра конструктивну улогу у односима међу православним црквама, сигурно код Порфирија снажи такву намеру. 4. У Православљу се моћ не даје, него се узима. То се може рећи на учтивији начин, али истина те изјаве остаје. Зато је патријарх Порфирије „отпустио" македонску цркву у аутокефалност. Зато што је он по моралном захтеву „константинопољски" патријарх, а константинопољски патријарх то историјски гледано може. Не може данашњи васељенски патријарх у Истанбулу, јер он влада из жардињере, има неколико стотина верника у граду, па питање ауторитета преваже над историјским статусом. Од пада Византије 1453. васељенски патријарх је лутка чије је конце вукло Османско царство, Турска, данас Америка и НАТО. Аја Софија, данас Дакле, не може васељенски патријарх у Истанбулу, али може „нови Константинопољ", Београд. Како се унутар Православља добија аутокефалија, то је данас отворено и болно питање. Пракса је - углавном уз сукоб, конфликт и рат. Историјски гледано, није ни раније било много другачије, али тада је барем реч византијског патријарха имала тежину. Византија је отпустила српску средњовековну државу у аутокефалност пре 8 векова. Руску тек на крају 16. века, после свађе дуге 150 година. 5. Иконостас, шта беше иконостас? И поред конструкције од сто тона карарског мермера, иконсотас у Храму Светог Саве на Врачару делује „лагано", зато што више открива него сакрива. По стандарду, иконостаси двоструко пресецају простор православних цркава - архитектонски тако што сакривају бему, доктринарно-литургијски тако што онемогућавају менталну слику мистичне тајне божјег тела и крви. Иконостас у Храму Светог Саве (горе); моћ екседре као форме, примери из Маузолеја Гале Плацидије у Равени и Храма Светог Саве у Београду (фото Зоран Добрић) У београдском Храму су обе те особине само условно присутне. Симболички су параван, архитектонски су декор. Због тога читава унутрашњост делује као један непрекинути простор, као у рано доба византијске катедралне литургије. Патријарх Порфирије додатно појачава такву перцепцију избором слика које ставља на свој профил друштвених мрежа. Затворена бема и отворени наос се на многим сликама појављују као један заједнички адитивни простор. Слика поништава ексклузивност беме која и даље постоји у реалности. Шина је савила око Славије. Старо је постало ново. Нови патријарх користи старо за ново, ново за старо, да прескочи болно и непримерено.
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, адиминистратор Митрополије загребачко-љубљанске, боравио је 24. децембра у радној посети Загребу. Доносимо речи предстојатеља Српске Цркве које је у духу посете Загребу написао на свом званичном Инстаграм налогу. "Поново у Загребу, са свештенством и верним народом Митрополије загребачко-љубљанске, радостан због лица наше браће и сестара које неко време нисам видео. Ужурбаност града уочи празника и пријатељи које срећем у топлини адвента на градским трговима у мени обнављају сећање на дивних седам година које сам у Загребу провео делећи са ближњима све што се могло поделити и по мери својих могућности сведочећи Христа распетог и васкрслог, Богомладенца Витлејемског међу нама рођеног. Обавезе ми ипак неће дозволити да у овој атмосфери предуго останем. Бројне пастирске дужности, уз преглед радова на обнови Преображењског храма и других црквених здања оштећених у недавним земљотресима, само на тренутак ће ме вратити добро познатом ритму у којем сам проповедао Јеванђеље на просторима Митрополије загребачко-љубљанске", написао је Патријарх српски на свом званичном Инстаграм налогу.
  5. У суботу, 24. априла 2021. године, када Црква Божија молитвено прославља догађај Васкрсења четвородневног Лазара – Лазареву суботу, Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Порфирије служиће Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу. Света Литургија почиње у 9 сати. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, Радио Глас Православне Епархије нишке ће реализовати директан ВИДЕО и АУДИО пренос Свете Литургије путем Јутјуб канала „Радија Глас“ Православне Епархије нишке, као и кроз програм Радија Глас на 92 Мhz. Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Порфирије долази у петак, 23. априла 2021. године, у своју прву званичну посету Православној Епархији нишкој. Свечани дочек и доксологија планирани су за 16:30. Радио Глас ће реализовати директан ВИДЕО пренос дочека Његове Светости путем своје Фејсбук странице Радија Глас Православне Епархије нишке. Истог дана од 18 сати у згради Светосавског дома при Саборном храму у Нишу биће отворен и Музеј црквених старина Православне Епархије нишке. У Музеју ће од сада бити изложени предмети од великог духовног значаја који у модернијој историји наше Епархије нису били доступни јавности, а који сведоче о славној историји некада Митрополије, а данас Епископије нишке. Извор: Радио Глас
  6. Након што му је истекао рок повјерљивости, из Русије су пустили филм у коме је приказан поступак који је претходио детонацији највеће атомске бомбе. 50 мегатона нукеларног наоружања је активарно изнад Нове Земље 1961г. Детонацији је претходило пажљиво припремање, а у филму је приказана сва опрема која се користила и која је за оно вријеме била поприлично напредна. Бомба је активирана на даљинско управљање, 4000м изнад земље како би се смањила радијација. Након пар сати од детонације, извидници су већ били у центру експлозије да истраже стање. Нико није погунио од људи, нити је било посљедица од радијације касније, нити је страдао живи свијет јер је епиценат експлозије одабран на огољеном дијелу острва изнад арктичког круга. Имају титлови на енглеском. Филм трај 43 минуте.
  7. Сергеј Фудељ: КЊИЖЕВНИК ДОСТОЈЕВСКИ ЈЕ ВИДЕО СВОГ ХРИСТА Предсмртна болест Достојевског је почела изненада крварењем плућа 26. јануара 1881. Смрт је наступила 28. јануара (по старом календару), на дан спомена на преподобног Јефрема Сирина у чијој покајничкој молитви је писац видео суштину хришћанства. Смрт Достојевског нас запањује својом лакоћом, која је налик на милосрђе. Сетимо се како је страшно умирао Тургењев. Достојевски је већ увече позвао свештеника како би се исповедио и причести. „Кад је свештеник отишао, — сећа се Ана Григорјевна, — ушла сам с децом у кабинет да честитам Фјодору Михајловичу причешћивање Светим Тајнама, он је благословио мене и децу, молио их је да живе у миру, да се воле, да мене воле и чувају. Опростивши се са децом Фјодор Михајлович ми се захвалио за срећу коју сам му дала и замолио ме је да му опростим ако ме је нечим ражалостио. Стајала сам ни живи, ни мртва, немајући снаге да било шта одговорим.“ Кћерка Достојевског се сећа да је отац опраштајући се с децом заповедио њиховој мајци да наглас прочита 15. главу Јеванђеља по Луки — причу о блудном сину коју је изузетно волео. Коначно се враћао у Очев Дом. „Око седам ујутро (28. јануара) видела сам, — пише Ана Григорјевна, — да муж гледа према мени… ‘Знаш Ања, — рече Фјодор Михајлович полушапатом — већ три сада не спавам и стално мислим и тек сад сам постао потпуно свестан да ћу данас умрети… Упали свећу, Ања, и додај ми Јеванђеље.’ Ово су Јеванђеље Фјодору Михајловичу у Тобољску (кад је ишао на робију) поклониле жене декабриста. Увек се налазило у мужевљевом видокругу, на писаћем столу, и он би често, замисливши се о нечему или кад би осетио недоумицу, отварао Јеванђеље где се отвори и читао је оно што би се налазило на првој страници (с леве стране). И сад је Фјодор Михајлович желео да своју сумњу провери по Јеванђељу. Сам је отворио свету књигу и замолио да му прочитам. Отворило се Јеванђеље по Матеју, гл. III, ст. 14—15: ‘А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени? А Исус одговори и рече му: Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду’ ‘Чујеш? — ‘остави сада’ значи, умрећу,’ — рекао је муж и затворио књигу… Око девет ујутру Фјодор Михалович је мирно уснуо не испуштајући моју руку… У осам сати и тридесет осам минута увече Фјодор Михајлович је отишао у вечност.“ /…/ „Никада раније нико није имао такву сахрану; Петербург ништа слично није видео, — пише И. Аксаков неколико дана после погреба. — Све ове изненадне, неприпремљене, непланиране и зато несумњиво искрене изјаве саучешћа, захвалности и поштовања, — све ово указивање части, до чега је дошло тако изненада, само по себи је надахнуто — и испуњено важним смислом.“ Убрзо после сахране, у фебруару 1881. године И. Аксаков је писао Победоносцеву: „Смрт Достојевског је права казна Божија. Тек сад се у потпуности открива његов морални значај као учитеља младих душа. У њему су ослонац и смелост имали највиши, морални идеали, које је нејасно и бојаживо у души носио овај или онај младић. Јер, у суштини, ‘пониженим’ и ‘увређеним’ треба сматрати религиозно и морално осећање у средини руске интелигенције. Младом човеку је потребно много храбрости и самосталности да се усуди да га гаји и исповеда.„ „Отишао сам да се поклоним његовом праху, — пише Кони. — На полумрачном и непријатном степеништу куће на углу Јамске и Кузнечне улице, где је покојник живео било је већ много људи који су се кретали ка вратима опшивеним похабаном мушемом. Иза њих се налазило мрачно предсобље с истим таквим оскудним и неугледним намештајем који сам већ имао прилике да видим. Фјодор Михајлович је лежао на ниском одру, тако да су сви могли да виде његово лице. Какво лице! Оно се не може заборавити… На њему није било ни оног као зачуђеног, ни оног камено-спокојног израза који имају мртви људи… Ово лице је било речито, изгледало је продуховљено и дивно… Трулеж га се још није дотакла и на њему се није видео печат смрти, већ као да је на њему био одсјај другог, бољег живота… Дуго нисам могао да одвојим поглед од овог лица које је изгледало као да свим својим изразом говори: „Па да! Тако је — увек сам говорио да мора бити тако, а сад знам.“ И Ана Григорјевна се сећа: „Нешто пред поноћ наш драги покојник је већ лежао на смртном одру насред свог кабинета. Покрај узглавља је стајала полица с иконом и упаљеним кандилом. Покојниково лице је било мирно и чинило се да није умро, већ спава и осмехује се у сну некој ‘великој истини’ коју је сад сазнао.“ Постоји још један документ који у потпуности потврђује речи и Ане Григорјевне и Конија — изванредан цртеж оловком „Ф.М. Достојевски на смртном одру“ који је Кримски урадио сутрадан после смрти. На лицу покојника је ‘мир суботњег дана’. Књижевник Достојевски је видео свог Христа и Његов Васкрс. Сергеј Фудељ, НАСЛЕДСТВО ДОСТОЈЕВСКОГ, (одломак, стр. 208-212) Панонске нити, Крушчић, 2019. Превели: Драган Буковички и Марина Тодић
  8. Храм Светог Саве на Врачару видео емисија Културиста (епизода 1) на каналу Балкан трип Заиста, предивна емисија (снимљена ових дана) о нашем велелепном храму Светог Саве на Врачару. Храм који може да прими 10.000 верника а на западну хорску галерију може да стане 800 хориста. Снимљен савремено у духу времена. Имаћете прилике да погледате малу цркву, крипту храма Светог Саве али и унутрашњост Храма који је за сада затворен за јавност и који је у фази израде мозаика. Такође видећете и поглед са терасе Храма, чија укупна висина централне куполе 70 метара. Кроз храм Светог Саве и малу цркву, провешће вас протођакон Младен Ковачевић. Аутор и водитељ емисије је Бошко Козарски. Снимио и монтирао, заиста прелепе и оргиналне снимке, Сава Козарски. Снимљено са благословом епископа ремезијанског Стефана. Пријатно гледање.
  9. Постоје тренуци када је наша потреба за подршком велика, изгубили смо поверење у живот и укус стварних ствари. С једне стране, потреба, с друге стране, егзистенцијална питања на која до сада није одговорено, приближили су ме оцу Филотеју Фаросу. Многи од вас сте вероватно већ читали његове књиге, неки само “Природа Ероса” због чега су га многи окарактерисали као “револуционара или анархистичког папу”, док други за њега сада чујете по први пут. Једни верујете у Бога, други не. Оно што је сигурно, сви смо створени од истог материјала и тако човек без брига не постоји. “Одрастао сам у Трумби, мој отац је имао берберницу, тако сам имао прилику да упознам и наркомане и проститутке нашега краја. Уверавам вас да сам у тим људима видео више Бога него у наводно побожним људима. Видео сам људе милостиве, саосећајне”. Зашто сте постали свештеник? Како бих испунио своје потребе, да бих се спасио… Од чега? Одрастао сам у једном веома проблематичном окружењу, са родитељима који нису имали никакву комуникацију и ништа заједничко. Мој отац је био алкохоличар… Желео сам од тога да побегнем, да нађем неки спас. То сам пронашао у речима отаца Цркве. Веома је важно да човек себе познаје, али и своје мотиве (покретаче). Нема значај шта радимо и говоримо, већ зашто то радимо и говоримо. Најчешће није проблем “колико имамо”, већ како тиме управљамо.
  10. НАЈАВА: Директан ВИДЕО пренос отварања кивота са деловима моштију Светог Георгија у Прокупљу у уторак (5.5.2020) од 15 сати Благодарећи братству храма Светог Великомученика Прокопија у Прокупљу, Радио Глас ће у уторак, 5. маја 2020. године, уочи празника Ђурђевдан, преносити директно путем свог Фејсбук канала, отварање кивота са деловима моштију Светог Великомученика и Победоносца Георгија, који се чувају у прокупачком храму. С обзором да је и у уторак, 5. маја 2020. године на снази ванредно стање и да ће од 18 сати бити забрањено кретање, празнично бденије са отварањем кивота са честицама моштију Светог Георгија, биће служено од 15 сати, када креће и директан пренос на нашем Фејсбук каналу. Црква Светог Великомученика Прокопија у Прокупљу у туторском одељењу (на северу) чува мошти Светог Ђорђа, а у јужном делу храма је гробница у којој су похрањене мошти Светог Прокопија. Наиме, делови моштију Светог Георгија, ратног заштитника Немањића, који је – као и Свети Прокопије – био римски војник под царем Диоклецијаном, од 284. до 305. године, превалили су дуг пут до Прокупља из Старог Раса, из задужбине Немањића, Ђурђевих Ступова. Манастир Ђурђеви Ступови су Турци уништили 1689. године, а мошти су пренешене у цркву Светог Георгија у селу Лопиже, код Сјенице – којa је такође срушенa од стране Турака – и веровало се да су реликвије Светог Ђорђа уништене, све до 1880. године. Те године (1880) је у прокупачку цркву дошао Миле Пешић, родом из Сјенице и донео ковчежић обложен пурпурним брокатом, богато извезен концем и у њему: кошчице шаке Светог Ђорђа воштане боје и део коже главе са плавим увојцима. Јавност није знала за ову општехришћанску светињу, а ни дотадашња црквена управа, све до 1929. године, када је приликом појединих мањих оправки у цркви нађен у скривници, и напред наведени ковчежић са моштима Светог Ђорђа. Аутентичност моштију Светог Ђорђа потврдио је др Радослав Грујић, професор Универзитета у Скопљу. Ову причу је лично посведочио и Миле Пешић, који се населио у селу Претрешња код Блаца. Те 1929. године он је пред смрти још једном зажелео да види светињу, која је неколико векова брижљиво чувана у његовој породици, а сам Миле је – до тог момента, преко пола века чувао ову тајну. Више прочитајте ОВДЕ. Извор: Радио православне Епархије нишке "Глас"
  11. Поводом недавних тврдњи у медијима, који објављују неистинити текст и видео монтажу, оптужујући презвитера Јована Марјанца, бившег свештеника при храму Сабора Срба Светитеља у Мисисаги, а сада свештеника при храму Свете Тројице у Кичинеру, и секретара Епархије канадске, за проневеру новца у храму Сабора Срба Светитеља у Мисисаги у току Часног поста 2019. године обавештавамо јавност о следећем: Кабинет Епископа канадског примио је званичан допис од Управног Одбора Црквено-школске Општине Сабора Срба Светитеља у Мисисаги од 3. јула 2019. којим смо извештени да је спорни видео снимак, сачињен без знања већине чланова Управног Одбора, као и оптужбе о наводној крађи, разматран детаљно на седници којој су присуствовали сви свештеници и управници. Донета је одлука да је овај предмет непотребно даље разматрати због неутемељености оптужби. Тим поводом смо 4. јула. 2019. обавили и телефонски разговор са председником Управног Одбора. Управни одбор је изразио вољу да горе наведено потврди уколико је потребно и пред вишим црквеним властима. Извор: Епархија канадска
  12. Поводом недавних тврдњи у медијима, који објављују неистинити текст и видео монтажу, оптужујући презвитера Јована Марјанца, бившег свештеника при храму Сабора Срба Светитеља у Мисисаги, а сада свештеника при храму Свете Тројице у Кичинеру, и секретара Епархије канадске, за проневеру новца у храму Сабора Срба Светитеља у Мисисаги у току Часног поста 2019. године обавештавамо јавност о следећем: Кабинет Епископа канадског примио је званичан допис од Управног Одбора Црквено-школске Општине Сабора Срба Светитеља у Мисисаги од 3. јула 2019. којим смо извештени да је спорни видео снимак, сачињен без знања већине чланова Управног Одбора, као и оптужбе о наводној крађи, разматран детаљно на седници којој су присуствовали сви свештеници и управници. Донета је одлука да је овај предмет непотребно даље разматрати због неутемељености оптужби. Тим поводом смо 4. јула. 2019. обавили и телефонски разговор са председником Управног Одбора. Управни одбор је изразио вољу да горе наведено потврди уколико је потребно и пред вишим црквеним властима. Извор: Епархија канадска View full Странице
  13. Са званичне интернетр странице Цркве Ружице и Капеле Свете Петке на Калемегдану доносимо видео записе нових предавања која су одржана у овој београдској светињи. Вашој пажњи предочавамо предавањâ: протопрезвитера-ставрофора др Драгана Протића на тему: "Свети Сава - први српски архиепископ"; протопрезвитера-ставрофора др Драгана Милина на тему: "Модерно тумачење Библије"; протопрезвитера-ставрофора др Љубивоја Стојановића "Света Петка - служитељка благодати кроз векове". протопрезвитера-ставрофора др Предрага Пузовића на тему "Осам векова самосталности СПЦ".
  14. Јуче, 7.10.2019. у Прес центру Удружења новинара Србије, ау организацији Удржења грађана Цер, одржан је посећени округли сто на тему Осам векова аутокефалности СПЦ и стварање националне културе. На ову тему говорили су: професор др Радомир В. Поповић (Православни богословски факултет), професор др Милош Ковић (Филозофски факултет), професор др Мило Ломпар (Филолошки Факултет) и научни саветник др Срђан Пириватрић (Византолошки институт САНУ) Професор Поповић је представио пут настанка помесности у историји Православне цркве. Професори Ковић и Лончар говорили су о значајним идејама које прожимају српску световну и црквену историју. У светлости јубилеја аутокефалије СПЦ, нарочито је интересантно било излагање др Срђана Пириватрића. Он се осврнуо на историјске документе који недвосмислено показују да у православљу није била доминанта улога васељенског патријарха у додељивању аутокефалије, већ је претходну одлуку, као и у српском случају, доносио цар. Осим тога Васељенска патријаршија није једина која је кроз историју имала право додељивања аутокефалије како неки данашњи њени теоретичари тврде: Грузијској цркви аутокефалију је дала Антиохијска патријаршија. У српском случају, био је низ политичких околности које су доприносиле додељивању аутокефалије, поред тога тадашњи охридски архиепископ Хометијан налазио се у расколу са Васељенском патријаршијом (Пириватрић наводи писмо васељенског патријарха Хометијану у коме му говори "ти јеси архиепископ, али ниси наш саслужитељ и брат", из чега се види да васељенски патријарх није литургијски помињао охридског архиепископа у то доба). Ипак, све те околности нису биле, по мишљењу др Пириватрића, одлучујуће за добијање самосталности Српске цркве. Одлучујућа је била сама личност опитног монаха Саве Немањића, која је дубоко импресионирала његова савременике.
  15. Јуче, 7.10.2019. у Прес центру Удружења новинара Србије, ау организацији Удржења грађана Цер, одржан је посећени округли сто на тему Осам векова аутокефалности СПЦ и стварање националне културе. На ову тему говорили су: професор др Радомир В. Поповић (Православни богословски факултет), професор др Милош Ковић (Филозофски факултет), професор др Мило Ломпар (Филолошки Факултет) и научни саветник др Срђан Пириватрић (Византолошки институт САНУ) Професор Поповић је представио пут настанка помесности у историји Православне цркве. Професори Ковић и Лончар говорили су о значајним идејама које прожимају српску световну и црквену историју. У светлости јубилеја аутокефалије СПЦ, нарочито је интересантно било излагање др Срђана Пириватрића. Он се осврнуо на историјске документе који недвосмислено показују да у православљу није била доминанта улога васељенског патријарха у додељивању аутокефалије, већ је претходну одлуку, као и у српском случају, доносио цар. Осим тога Васељенска патријаршија није једина која је кроз историју имала право додељивања аутокефалије како неки данашњи њени теоретичари тврде: Грузијској цркви аутокефалију је дала Антиохијска патријаршија. У српском случају, био је низ политичких околности које су доприносиле додељивању аутокефалије, поред тога тадашњи охридски архиепископ Хометијан налазио се у расколу са Васељенском патријаршијом (Пириватрић наводи писмо васељенског патријарха Хометијану у коме му говори "ти јеси архиепископ, али ниси наш саслужитељ и брат", из чега се види да васељенски патријарх није литургијски помињао охридског архиепископа у то доба). Ипак, све те околности нису биле, по мишљењу др Пириватрића, одлучујуће за добијање самосталности Српске цркве. Одлучујућа је била сама личност опитног монаха Саве Немањића, која је дубоко импресионирала његова савременике. View full Странице
  16. Рођење Светог Јована Претече, храмовна слава манастира Јовања, и ове године протекло је у знаку велике молитвене свечаности. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање свештенослужитеља Епархија ваљевске и шабачке, Митрополије аустралијско – новозеландске и Грчке Православне Цркве. По Литургији, преломљен је славски колач и начињен литијски опход око храма. Добри јовањски домаћини архимандрит Михаило (Биковић) и сабрат му Арсеније приредили су славску трпезу, коју су песмом улепшали козаци из Русије. Међу учесницима сабрања био је и популарни глумац Милош Биковић, који већ неколико година успешно ради у Русији и Србији. “Свети Јован је гледао кроз Стари завет и видео грех и смрт. Позивао је на покајање, јер је видео долазак Христа Господа, Који ће узети све грехе света, приковати их са Собом на крст и васкрснути”, рекао је Владика Милутин. Извор: Радио Источник
×
×
  • Креирај ново...