Претражи Живе Речи Утехе

Институт за студије културе и хришћанства и Дом омладине Београда Савремена читања Откривења Сала „Американа“ Дома омладине Београда, 17. септембар 2021. Програм скупа 09.30-09.40 Отварање Сергеј Беук, Данијела Марковић Панел 1 (на енглеском језику) Модератор: Давор Џалто 09.40-10.10 The End of Revelation (Revelation 22:1-5) Margaret Barker 10.10-10.30 Is Revelation a Christian text? Hugh Doyle 10.30-11.00 Дискусија 11.00-11.40 Пауза Панел 2 Модератор: Данијела Марковић 11.40-12.00 Откривење и откривења Владан Таталовић 12.00-12.20 Бивање и виђење: онтологија Јовановог Откривења кроз призму хипостатичке философије Горазд Коцијанчић 12.20-13.00 Дискусија 13.00-14.30 Пауза за ручак Панел 3 Модератор: Сергеј Беук 14.30-14.50 Чињенице и митови на почетку ере Горан Гоцић 14.50-15.10 Између града и врта: одјеци визије Новог Јерусалима у дистопијској књижевности и модерном урбанизму Моња Јовић 15.10-15.30 Апокалипса у роману ,,Пут” Кормака Макартија Кристијан Олах 15.30-16.00 Дискусија 16.00-16-15 Затварање скупа

Конференција: “Савремена читања Откривења” Петак, 17. септембар 2021. од 10:00 до 16:00 - Дом Омладине Београда// Сала Американа У петак, 17. септембра 2021. од 10:00 до 16:00 организацији Института за студије културе и хришћанства, у сарадњи са Домом омладине Београда биће организована конференција која ће се бавити Откривењем Јовановим, те савременим читањима овог текста, из различитих теоријских перспектива, уз разноврсне методолошке приступе. Основни циљ конференције је поновно промишљање „Откривења Јовановог (Апокалипсе)” и значаја текста у контексту савремене културе и изазова које пред човека и његову слободу постављају доминантни културни и идеолошки системи. У раду конференције ће учешће узети домаћи и страни истраживачи. Током конференције ће бити анализирана нека од централних питања односа вере и уметности, вере и политике, питање теодицеје и др. Учесници: др Маргарет Баркер, бивша председница Друштва за студије Старог завета, Велика Британија Горазд Коцијанчић, филозоф и преводилац, Словенија Хју Дојл, Колеџ св. Игнатија, Шведска Горан Гоцић, књижевник, Београд проф. др Владан Таталовић, Православни богословски факултет у Београду др Кристијан Олах, Институт за књижевност и уметност, Београд др Моња Јовић, уредница за српски језик, издавачка кућа Едука, Београд Данијела Марковић, Институт за студије културе и хришћанства, Београд Сергеј Беук, Дом омладине Београда проф. др Давор Џалто, ИСКХ, Универзитетски колеџ Стокхолм Улаз је слободан за све заинтересоване посетиоце!

Приликом вршења свих светих тајни Цркве и свештених обреда, молитве које узноси свештеник читају се гласно да би их чуо и народ. Апостол Павле истиче неопходност да и народ учествује „умом" у ономе што се говори, да буде свесно његово „Амин" и да се поучава „у вери" и назиђује Црква (1. Кор. 14, 1 - 25). Без обзира на то, већ у VI веку примећује се тенденција „тајног" читања литургијских молитава и молитава светог крштења. Реакција на овакав начин читања молитава позната нам је из 137. (174.) Јустинијанове Новеле која заповеда да се молитве говоре „гласом који ће да чује верујући народ" и поткрепљује то Светим писмом и теолошким аргументима. На крају, превладало је тајно читање молитава само на литургији и молитава на вечерњи и јутрењи. Све остале молитве светих тајни и свештених обреда говоре се наглас, сем оних које се тичу само свештеника и представљају неку врсту његове исповести и његове молитве да буде удостојен да изврши одређену свештену радњу. Такве молитве јесу молитва пред врешење светог крштења и великог освећења воде, које се говоре док се произноси јектенија, и молитва „Нико од везаних телесним похотама..." на светој литургији. Ове молитве су увек читане тајно, док остале, које се тичу народа и бивају у име целокупне црквене заједнице, било је природно да се говоре гласно. Врло је могуће да су технички, или пре практични, разлози допринели томе да се литургијске молитве читају тајно. Света литургија се служи у светом олтару, док је свештеник окренут према истоку, односно леђима је окренут према народу (у старини свештеник је био окренут према народу), са иконостасом који је већ био почео да се уздиже, и у храмовима, базиликама, које су биле великих димензија. У оваквим околностима било је тешко да се чују текстови који су се читали тоном обичног читања и још од стране људи који нису увек имали нарочите гласовне могућности или су били старци. Доказ да су ови разлози били узрок тајног читања молитава, а не теоретски (разлози), који долазе касније да оправдају оно што се већ догодило, јесте то што су под сличним околностима и молитве на вечерњи и на јутрењи, које се читају у олтару, имале исту судбину (односно, читају се тајно), док су, насупрот томе, молитве светих тајни, као што су крштење, миропомазање, брак, јелеосвећење, итд., будући да се читају изван олтара, остале да се читају гласно. И на светој литургији заамвона молитва, која се говори на средини храма, чита се гласно, док се молитве антифона, које имају сличан садржај, али се читају у олтару, говоре тајно. У најновије време (изгледа већ од времена Коливара)* примећује се тенденција повратка најдревнијем предању у ширем контексту разбуктавања литургијског живота верника. Тако се молитве читају гласно да би и верници учествовали у ономе што се говори и да би разумели оно што се служи. Постојао је, као што је било и за очекивати, јак отпор и из једног додатног разлога, односно што су ову праксу потенцирали разни хришћански покрети. Када се на вежбама из Литургике служе византијске литургије молитве се читају гласно, све сем молитве входа, молитве пред јеванђеље, молитве „Нико од веза-них телесним похотама...", и молитава које се читају пос-ле причешћа, док се стављају честице у путир. Ово бива и из историјских разлога, али и из разлога поретка и образовног циља. Историјске разлоге смо већ поменули. Што се тиче разлога поретка, чињеница је да је тајно чи-тање молитава изазвало премештања и ремећења поретка на светој литургији, што нарушава њену логику и свештенодоличну структуру**. И, на краjу, изобразовних циљева, да би студенти разумели садржај свештених текстова, и да би га сталним понављањима утискивали у своје памћење како би једног дана могли да поучавају народ и да га упућују у верске истине. Молитве треба да се читају без претеране театралности, скромно и са свештеним благољепијем, и толико гласно колико је довољно да се чују. Увек се читају на свом месту, односно пред возглас који одговара свакој од њих.*** Када се укључује одговор народа или нека црквена химна (као што је случај у молитви анафоре), свештеник наставља молитву када народ заврши појање. Исто бива и приликом служења других древних литургија које се служе на нашим вежбама. Међутим, молитве на вечерњи и јутрењи се говоре тајно, због тога што не постоји потпуна сагласност између молитава које произилазе из Типика певане службе и монашког богослужења. Понекад се на литургији светог Јована Златоуста следи уобичајена пракса, односно молитве се читају тајно, да би се на се-минарима представио и прокоментарисао и овакав начин вршења свете литургије. Тада се литургијске песме, према најновијем начину, поју онолико колико је неопходно да се, колико је могуће, покрије читање молитава. Али се молитве никада не премештају на друго место. _______________________________________ * Покрет у XVIII веку у Светој Гори и Грчкој који се залагао за вршење помена упокојенима само у суботу, а не у недељу, за често причешћивање, итд., а представљали су га, између осталих, Макарије Нотар, св. Никодим Агиорит, и др. (прим. прев.). **И у црквенословенским служебницима имамо чест случај премеш-тања молитава са оног места које им припада (а το је непосредно ис-пред возгласа) у средину јектеније, премда сваки возглас чини једну нераздељиву органску целину са молитвом која му претходи, што се види и из њиховог садржаја. Примери тога су молитва верних прва, молитва верних друга, молитва приношења, итд. То је оно „ремеће-ње поретка" ο коме говори професор Фундулис (прим. прев.) ***У грчким служебницима и најновијим српским издањима, као што су: Архим. Др Јустин Поповић, Божанствене Литургије, Београд 1978; Служебник, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1986; Службеник, Свети архијерејски синод Српске православне Цркве, Београд 1998, молитве су штампане непосредно испред возгласа, за разлику од црквенословенских служебника, ο ко-јима је било речи у претходној фусноти (прим. прев.). Проф. др Јоанис Фундулис, Литургика 1 Приређено за интернет издање Поуке.орг

Светитељ Амвросије Медиолански је говорио: „У читавом писму дише благодат Божија, али у слаткој песми псалама она дише првенствено. Историја подучава, закон учи, прориче, предсказује, морал убеђује, а књига псалама уверава у све ово и представља потпуни лек за човечије спасење.“ У храму се псалми читају свакодневно, за сваким јутарњим и вечерњим богослужењем. У чему се састоји духовна корист од читања Псалтира? Зашто је важно неизоставно користити ову књигу у свом кућном молитвеном правилу? На ова питања одговарају свештенослужитељи Руске Православне Цркве. Свештеник Дмитриј Шишкин: Док читамо Псалтир, ми, без обзира на све наше греховне падове, уздижемо своја срца горе – Псалтир – зборник, вероватно, најстаријих богослужбених текстова, које су саставили различити људи у различито време, али које је, у својој основи, написао старозаветни цар и пророк Давид. Произилазећи из тога да је у питању богослужбена књига по својој основној намени, корист њена је у томе што омогућава присан и жив молитвени контакт човека са Богом. А циљ таквог разговора је наше освећивање и задобијање благодати Божије. Поред богослужбене употребе, постоји и древна православна традиција кућног или „келијског“ читања ове велике књиге. У сваком случају, духовна корист од читања Псалтира састоји су у приношењу духовних плодова, чија је срж: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22). Све су то дарови Духа Светога, и дарују се онима који траже Бога. Читање Псалтира је, са једне стране, исповедање тог нашег трагања, а са друге стране, помаже нам у трагању. Зато што се псалмопојац Давид и одликовао својим крајњим, целисходним стремљењем ка Богу. При томе, он није био лишен грехова, дубоке узнемирености, страхова и борби (све је то нашло свој одраз у Псалтиру), и свега онога што је и нама самима својствено. Али сву ту животну пометњу, да тако кажемо, Давид је превазилазио непрестаним уздањем у Бога, уз љубав и покајање. Ето зашто, док читамо Псалтир, ми заједно са овим великим мужем, без обзира на све наше греховне падове, несреће и тешкоће, узносимо своја срца горе у нади да нас Господ неће оставити, већ, по молитвама светитеља који је сам спознао тешкоће овоземаљског странствовања, дати нам одлучност за непрекидно и свакодневно стремљење ка Господу и уздање у Њега. А потврду тога, да Господ никада не оставља човека са тако скрушеним расположењем срца и са погодним делањем, проналазимо у Псалтиру, где Давид изнова и изнова благодари Господа за то што у свим компликованим и опасним животним околностима Он не оставља раба Свог, дарује га обилном милошћу и дарежљивошћу, од чега је најважнија могућност присног и живог разговора са Богом. Свештеник Павле Коњков: Строфе Псалтира остају актуелне ево скоро три хиљаде година – Псалтир – данас најпопуларнија књига Старог Завета. Потичући од кратких песама које су се пре изводиле уз звуке инструмента сличног гуслама, можемо видети да су аутори имали за циљ слављење Бога у свим животним околностима: од покајања и слављења Бога, до уздизања на оштре степенике старозаветног храма. Пошто и савремени читалац има разнолик живот, строфе Псалтира остају актуелне ево скоро три хиљаде година. Нажалост, постоји велика подељеност у друштву: многи сматрају Псалтир за изузетну књигу која се чита за упокојене. Али, то умањује значај предивног труда пророка Давида и његових истомишљеника. Јер, строфе о покајању, праведности Божијој, о Његовој милости и бризи и о дугу верног следбеника помажу не само уснулима, већ више онима који читају. Управо у томе видим извор духовне користи од Псалтира. Протојереј Олег Стењајев: – У Јеванђељу по Матеју читамо о догађајима који су се десили на Голготи: А око деветога сахата повика Исус иза гласа говорећи: Или! Или! лама савахтани? то јест: Боже мој! Боже мој! зашто си ме оставио? (Мф. 27, 46). Те речи изговара Христос из Псалтира: Боже мој, Боже мој, зашто си Ме оставио? (Пс. 21, 2). На тај начин, Господ Исус Христос нас учи да у најтежим животним тренуцима треба да се окрећемо светом Псалтиру и у његовим псалмима проналазити молитвене речи утехе. Заиста, када се молимо из Псалтира, са једне стране величамо Бога, како се према древној традицији ова књига од древних времена назива Књига Похвале (јевр. ‏תהלים‏‎ (тəhилим)). Са друге стране, многи псалми су покајничког карактера, шапућу речи које нам помажу у покајању пред Богом, да разоткријемо своју душу и да задобијемо истинско покајање. Пошто су у Псалтиру поред покајничких и псалми величања, ми се кајемо пред Богом, читајући Псалтир и величамо Га, читајући Псалтир, а такође изговарамо Његова чудесна Имена, која у множини присуствују на страницама Псалтира, када се говори о Богу – Великом, Моћном, Милосрдном, Благом итд. У Старој Русији Псалтир је био омиљена књига за читање. На Псалтиру су се деца учила да читају У Старој Русији Псалтир је био омиљена књига за читање. На Псалтиру су се деца учила да читају. Када су се у Совјетско време бавили проучавањем старих докумената на брезиној кори, иако су људи на кори писали само на свакодневне теме, провлачили су се скривени цитати. На основу скривених цитата установљено је да је најчитанија књига Старе Русије био управо Псалтир. Друго месту су заузеле приче Соломонове. Не знам због чега. Можда зато што је присутна тема породице, васпитање деце – оно што је било блиско нашим прецима који су доживљавали Православље пре свега као начин живота. Читање Псалтира представља посебно стање духа: када се човек удубљује у те глаголе, као да стиче анђеоску благодат. Знамо да анђели непрестано предстоје пред Престолом Божијим и величају Његова чудесна Имена. И сваки пут када православни хришћанин или хришћанка, одрастао човек или дете откривају Псалтир и почињу из њега да се моле, они се прикључују анђеоском хору. И, пребивајући на земљи, затичу се на небесима. Свештеник Валериј Духанин: Псалтир је реч Божија за нас. Сам Бог нам је дао Псалтир као пример и образац молитве –Зашто је важно читати Псалтир, а не само молитвеник или акатисте? Зато што псалми нису само старе, тешко разумљиве молитве, како се многима чини, већ су део Светог Писма, које нам је Сам Бог дао. Ако свака молитва представља наше обраћање Богу, стремљење Њему, као што се пламен свеће усправља ка небу, Псалтир је Божија реч намењена нама, светлост која силази са неба и осветљава најтајније делове наше душе. Псалтир је књига Откривања Бога. Кроз цара и пророка Давида Сам Бог нам је дао Псалтир као пример и образац молитве. „Ево како ви треба да Ми се обраћате, да се кајете за грехе, да тражите, прослављате Свога Творца и да се наслађујете Промислом Божијим“, – говори нам Господ кроз свети Псалтир. Псалтир – духовни штит од сваке тамне силе Псалтир укључује све облике молитве: овде су и покајање за грехове, и молбе у различитим потребама, животним недаћама и благодарење Богу за Његово многобројно доброчинство и радосни хвалоспев Господу као нашем Оцу и Промислитељу. Псалтир је духовни штит од сваке тамне силе. Уместо што се на сваком кораку бојимо неког зла, довољно је читати редовно Псалтир, и никакав искуситељ не може нам се приближити. Нису без разлога псалми укључени практично у све црквене молитве и молебне. Псалтир укратко излаже Свету историју – од стварања света, па све до Страшног Суда, о којем је написано јер иде, јер иде да суди земљи. Судиће васељеној по правди, и народима по истини Својој. (Пс. 95, 13). Читаво наше богослужење је испуњено светим строфама из Псалтира, и зато онај ко код куће чита псалме, он и у храму боље разуме службу. Псалтир је тонски дијапазон који даје врло прецизан тон нашем духовном животу Некада кажу како су псалми неразумљиви, и да нема потребе да се читају. Међутим, ако не разумемо састав лека, не значи да у болести не треба да га конзумирамо. Како још кажу, „ти не разумеш, али зли дуси разумеју“: они одлазе од кушаног човека када чују свете речи псалама. Уколико не приступимо читању Псалтира, никада нећемо ни научити да га разумемо. Смисао постаје јасан по мери нашег узраста и духовног искуства, када псалми улазе у наш духовни живот, када они постају хармонични гласу нашег срца. Псалтир има изузетну вредност о којој се често не замислимо. Ту вреднсот је тешко описати речима. Временом постаје јасна. Псалтир је попут дијапазона који даје врло прецизан тон читавом нашем духовном животу. Псалтир нам даје духовну бодрост и трезвеност, ослобађа срца од надолазећих искушења, помаже да се исправи наш животни пут на стазу испуњења воље Божије. Извор: Православие.ру

После читања Јеванђеља, ђакон позива народ да се помоли Богу, а свештеник се у олтару тихо моли да Бог услиши молитве народа. Затим, пошто громким гласом упути Богу славословље, он и вернике прима за заједничаре у славословљу. 2. Која је то молитва целог сабраног народа која приличи после читања Јеванђеља? То је молитва за оне који држе јеванђелске заповести, за оне који се угледају на човекољубље Христово, објављено у Јеванђељу. А ко су они? То су предводници Цркве, пастири народа, народне вође. Јер, ако су верни ономе чему су се заветовали, они држе и на добар начин уче оно што је у Јеванђељу записано, и допуњују оно што Христу недостаје, као што каже Апостол, напасајући после Христа стадо Његово у складу са науком Његовом. То су и они који подижу и уређују свештене домове, као и учитељи врлине и сви они који на било који начин добро чине заједници Цркве и свештеним храмовима. Сви они имају своје место у оном збору светих и достојни су да буду поменути у заједничким молитвама. 3. Пошто свештеник сада треба да приступи приношењу жртве, којем не могу присуствовати они који у свету Тајну крштења нису посвећени, а које називамо и оглашенима јер су примили хришћанство само слушањем и као учење, он их одстрањује из сабрања верних пошто најпре прочита молитву за њих. У молитви он иште да иони постигну савршенство тиме што ће у погодно време бити удостојени бање крштења; а разлог за молитву је слава Божија; јер возглас каже: Да и они с нама славе пречасно и величанствено име Твоје. 4. Пошто узвикне гласно ову молитву као славословље, и пошто читаво сабрање верних прими за учеснике тога славословља, свештеник упућује другу молитву којом најпре благодари Богу што је удостојен да стане пред Њега и да своје руке ка Њему подигне и за себе и за друге;затим се усрдно моли да буде удостојен да то увек чини са чистом савешћу. А повод и за ову молитву је слава Божија, јер вели: Јер Теби приличи свака слава. Па пошто свештеник, као што је то обичај, заједно са народом узнесе славословље, он се изнова, са своје стране, моли за себе иза сав сабрани народ, како би он неосуђено стајао пред светим Жртвеником Божијим, очишћен „од сваке нечистоте тела и духа“, и како би народ, који се заједно са њим моли, био удостојен да се невино и неосуђено причешћује светим Тајнама еда би и они наследили Царство небеско. Повод за молитву је опет слава Божија, у чије име треба све да чинимо, како је заповедио апостол Павле говорећи: „Све на славу Божију чините“. То је наш циљ, каже он, да свагда славимо Бога. Пољоделци за циљ свога посла имају сакупљање летине, због чега толики труд и улажу, трговцима је, опет, циљ зарада, и свако има свој циљ. А ви, у свему што чините, тражите славу Божију; јер ми смо слуге и дугујемо Богу ову службу, због које нас је најпре и саздао, а касније искупио. Због тога ћеш и видети да се Црква свагда стара за славу Божију, да те речи на све стране узвикује, да славу Божију на све начине опева, да сматра да је она све, те да све у њено име чини: молитве, прозбе, посвећења, заповеди и сваку другу свештену радњу. 5. Толико о овоме. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургија" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У суботу, 23.03.2019. године, у оквиру васкршњег цилуса предавања, која се одржавају благословом Његовог Вископреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског господина Порфирија, у току свете и велике Четрдесетнице у просторијама Црквене Општине у Загребу, одржано је друго предавање. Предавање је одржао господин Јован Лазаревић, професор Богословије Светог Саве у Београду, предавањем на тему: "Новозаветна порука савременом човеку - осврт на новозаветна читања током поста". У свом предавању професор Лазаревић је говорио о томе да порука коју Црква упућује својим верницима јесте порука самог Господа Исуса Христа, а коју налазимо управо у Његовим речима и беседама које је изговорио. Христос проналази приступ који је био разумљив Његовим савременицима. Исто то ради и Црква данас упућујући речи разумљиве савременом човеку о чијем спасењу она води рачуна. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Старац Пајсије

Повод илити боље речено идеја овог саборног окупљања браће и сестара у Вазнесењској Цркви потекла је од духовног предавања Оца Ивана у истој, дана 29.марта 2017 год. под називом "Кана Галилејска у 21. веку". Уже речено, тема тог предавања су били проблеми младих људи и свих који се тако осећају а пред којима је животно остварење у породичном животу под духовним окриљем Цркве. Као већи проблем се показало то да је тешко пронаћи могућности простора и времена у једном здравом и природном окружењу где би како је већ било речено, млади, могли на један спонтани и неусиљени начин да се упознају и првенствено на један људски начин зближе а самим тим превазиђу животне изазове, те када је и у питању Св. тајна Брака. Из тог разлога су учињени напори у решавању тог проблема те у организовању оваквог саборног окупљања. Морам напоменути да је потребно да се људи са својом добром вољом придруже, појаве, подрже ово саборно окупљање на првом месту приликом молитве читања канона Св. Деспоту Стефану Лазаревићу а након тога и у парохијском дому. Све ово је напоменуто из разлога што се са свим овим, чини, само почетни корак ка оживљавању једне "добре приче" у окриљу наше Свете Цркве. Навешћу речи Св. влад. Николаја Велимировића који каже да кроз обожење душа долази слога а самим тим и једно животно умножење. Дакле, да неби било некаквих забуна, наравно да се подразумева увек једно пристојно Црквено понашање какво је увек приликом сваке Агапе која се организује у Цркви. До Недеље ће се додавати додатна обавештења као одговори на евентуална питања или као допуна горе наведеном.