Претражи Живе Речи Утехе

https://svetosavlje.org/u-kanadi-donet-zakon-koji-omogucava-da-se-roditeljima-koji-ne-podrzavaju-lgbt-oduzimaju-deca/

Разговарамо са протонамесником Синишом Никитовићем из Епархије жичке који је пре неколико година са једним пријатељем покренуо вибер групу "Добри Самарјанин" са циљем да помогне онима којима је помоћ потребна. Група данас има више од 200 чланова и велики број реализованих хуманитарних акција. Како је отац Синиша реновирао кућу једној сиромашној породици, како је обезбедио протезу за девојку која је остала без ноге, како је обезбедио механичка колица за једног дечака, затим како је сабрао велики број људи у цркви, како је обновио сваку светињу у којој је службовао и како је вратио људима веру у добро - слушамо у данашњој емисији. "Све ћу учинити да мојим људима буде боље", поручује отац Синиша. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=13836 View full Странице

Господ ће јасно указати где је Божија Црква свим категоријама становништва, односно народа. Народ иде попут времна Господа Исуса Христа на земљи, где су чуда, исцелења, истеривања демона, где је очигледна Бладодат Духа Светог. Многи знају лепо да причају, али немају благодатну силу, јер наша се вера пројављује у сили Духа Светог, а не у премудрости речи (парафразирао сам јевађелске речи).

Пре неколико месеци имао сам жестоку расправу са мајком. Пале су тешке речи, увреде, псовке... Од тада имам страх од "судбине", страх од сутра, страх од Бога и страх од божје казне. Тај страх који се укоренио у мени бих назвао страхом од судбине тј о будућности. Пример манифестације тог страха од јуче. Писао сам једном јеромонаху који ме страх мучи и гледао сам филм и слушао аудио књигу о оптинским новомученицима. Тамо се помињу 3 девојчице глуве, неме и ментално заостале. Кад је мајка девојчица отишла код прозорљивог старца да се посаветује и затражи помоћ, старац је одговорио да су деца болесна јер је њен муж срушио звоник у Оптини пустињи. Па како онда да немам страх од Бога, страх од сутра, страх од "судбине"? Читајући житија и свете оце, Бог ипак кажњава а ја имам страх да ће ме Бог казнити због тог греха који сам учинио мајци. Грех сам исповедио и горко се покајао. Како да се ослободим тог страха?

Има ли то а да је бесплатно?

За вернике Српске православне цркве данас је почео Петровски пост, установљен у славу светих апостола Петра и Павла и осталих апостола који су се после силаска Светог Духа постом и молитвом припремали за хришћанску проповед. View full Странице

Блажени патријарх Јерусалимски Теофил присуствовао је, 5. јуна 2017. године, празничном пријему у Руској Духовној Мисији, поводом храмовне славе главне руске саборне цркве у Светој Земљи – Тројицког сабора у Јерусалиму. Том приликом патријарх је дао изјаву поводом све учесталијих активности расколника и украјинских власти против Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата, и изразио подршку верницима канонске Цркве у Украјини. На Тројичиндан патријарх Теофил је началствовао Божественом Литургијом у Тројицком сабору Руске Духовне Мисије у Јерусалиму, где је свечано обележена 145. годишњица од освећења Тројицког сабора, преноси Служба за комуникације Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. Најблаженијем владици саслуживали су митрополит Капитолијадски Исихије, архиепископ Константински Аристрах, архиепископ Севастијски Теодосије, митрополит Јеленопољски Јоаким, начелник Руске Духовне Мисије у Јерусалиму архимандрит Александар (Јелисов), чланови и клирици Мисије, свештенство представништва Румунске Православне Цркве при Јерусалимском Патријархату, као и ходочасници из Руске Православне Цркве, који имају црквени чин. Богослужење је извршено на црквенословенском, грчком и арапском језику. Појао је хор сестара Горњенског женског манастира из Јерусалима. Након последњег благослова Божествене Литургије, Најблаженији патријарх Теофил честитао је празник начелнику Руске Духовне Мисије, сабору јерарха, бројном свештенству, парохијанима и ходочасницима. Потом је уследио Крсни ход, према здању Руске Духовне Мисије, уз икону Пресвете Тројице и појање празничног тропара. У седишту Мисије је за све госте празничне трпезе био уприличен свечани пријем. «Јединство Цркве је дар Светога Духа и ми смо позвани да га чувамо и оснажујемо. Рушење тог јединства је тежак злочин. Најодлучније осуђујемо оне који предузимају кораке против парохија канонске Православне Цркве у Украјини. Не подсећају нас свети оци узалуд да је рушење јединства Цркве, тојест раскол – најтежи грех. Нека Свети Дух, Који је на овај дан сишао на ученике Христове, просвети наше умове, срца и нека нам пружи снаге да сачувамо драгоцени дар јединства Цркве, који нам је поверила Божанска промисао», — рекао је патријарх Теофил на пријему. Извор

Први авијатичар који је потопио подморницу Међу људима које су комунистичке власти оптужиле за наводну сарадњу са немачким окупатором и који још увек нису рехабилитовани, налази се и Димитрије Коњовић (1888 – 1982), први пилот у историји који је потопио подморницу из ваздуха и оснивач прве југословенске фабрике авиона “Икарус”. Иако га је Први светски рат затекао као пилота хидроавиона са чином капетана фрегате у војсци Аустро – Угарске, Коњовић је још тада својим подвизима трајно задужио српски и француски народ. Између осталог, био је заслужан и за спасавање Мирослављевог јеванђеља. Било је то почетком јануара 1916. године, када је добио наређење да бомбардује изнурене српске трупе, које су се, након повлачења кроз Албанију, укрцавале на бродове у јадранској луци Сан Ђовани ди Медуа. Надомак циља, Коњовић је приметио да се међу војницима налазе и цивили, па је окренуо авион и бомбе избацио у море. Испоставило се да се на једном од бродова које је требало да гађа, у специјалном транспорту који је пратио будући српски патријарх Гаврило, налазило и Мирослављево јеванђеље, што је тек касније сазнао. Прво потопио подморницу, па спасао посаду Међутим, већ средином септембра 1916, ушао је у историју као први пилот који је из ваздуха потопио подморницу. Реч је о француској подморници “Фуко”, а посебно дивљење завређује податак да је Коњовић, када је подморница нестала у дубинама Јадрана, спасао и целокупну посаду пловила састављену од 27 морнара и два официра! - Отац се тог дана, у пратњи још једног хидроавиона, враћао са неког задатка и на десетак километара од црногорске обале угледао подморницу, коју су бомбардовали. Подморница је заронила, али су се на површини мора појавиле велике флеке од горива, што је значило да је тешко оштећена и да неће моћи дуго да остане под водом. И заиста, убрзо је изронила, а командант наредио морнарима да напусте пловило. Тада су два хидроавиона слетела у таласе и покупили подморничаре на труп и крила. У међувремену, из Боке је испловила аустријска топиљарка и после пола сата преузела морнаре, док су официре превезли на копно хидроавионима. Те вечери, по свим правилима витешког ратовања, Французима су приредили коктел, након чега су отишли у заробљеништво – каже Слободан Коњовић, син Димитрија Коњовића и дугогодишњи музички уредник РТВ Студио Б. Иначе, у спомен на овај догађај, француско Удружење спасилаца дављеника из мора, на стогодишњицу оснивања, послало је Димитрију Коњовићу 14. фебруара 1968. године почасну диплому и захвалницу за исказану храброст, хуманост и милосрђе у борбама на мору. Димитрије Коњовић рођен је 29. децембра 1888. у Станишићу, код Сомбора, у породици учитеља Павла Коњовића, као друго од четворо деце. Његов старији брат био је угледни српски композитор Петар Коњовић, а брат од стрица, сликар Милан Коњовић. Изузетно даровит, по завршеној гимназији добио је стипендију аустроугарске владе да школовање настави у војној академији у Ријеци. Прича о Коњовићевим ратним данима, својеврсна је лекција о хуманости. Одликован орденом Марије Терезије, био је примљен у аудијенцију код цара Фрање Јосифа, а на крају рата, 1918. године, сачекао је победничке јединице војске Краљевине Србије да им преда укупни војни ефектив аустријске војске у Кумбору, у Боки Которској, где је био стациониран. Тада је прешао у морнарицу Краљевине СХС и распоређен у Нови Сад при речној флотили. Остао је ту све до 1923, када је пензионисан, највероватније под притиском националних струја које нису имале поверења у Србе који су раније били у служби Аустро – Угарске, иако је то била масовна појава у таквој мултиетничкој заједници. Оснивање “Икаруса” - Отац је исте године, заједно са браћом Душаном и Миливојем Ковачевићем, Ђоком Радуловићем и инжењером Јосифом Миклом основао предузеће “Икарус”. Почели су у објектима малог и презадуженог предузећа “Индустрија мотора Протић и др” у Новом Саду, да би касније прешли у Земун. Та мала фирма са два службеника, пословођом, шест радника и четири шегрта, временом је прерасла у фабрику са преко 3.000 радника! Од 1923. до 1941 “Икарус” је произвео 475 авиона, што је отприлике половина укупне производње авиона у Краљевини Југославији. У почетку, отац је био и пробни пилот на првим моделима авиона које су произвели, а скоро двадесет година и директор и један од главних акционара – каже Коњовић. Када су Немци ушли у Београд 1941, Димитрије је ухапшен и затворен на Бањици. После месец дана, из логора га је спасао школски друг из Ријеке, у том тренутку официр Вермахта, и то не на Коњовићев захтев, већ зарад старог пријатељства. Запањен што је Димитрија угледао у затвору, упитао га је откуд он ту. Коњовић је мирно одговорио: “Ухапсили ме ови твоји!” - До краја рата није крочио у фабрику, коју су преузели Немци. Издржавао је породицу тако што је распродао све вредније ствари које су му остале у кући, између осталог и бели концертни клавир “стенвеј” који је дао за једну краву! Чим се рат завршио, комунисти су поставили привременог управника у “Икарус”, али су позвали и мог оца да обнови производњу. То, као и чињеница да није нестао, као многи његови пријатељи, оптужени са или без доказа, показује да су знали да није сарађивао са окупатором – каже Слободан. Ипак, 1946. године донета је пресуда да се Димитрију Коњовићу и још двојици главних акционара “Икаруса” конфискује сва имовина, због наводне сарадње са окупатором. Коњовић се тада са породицом сели у Бешку, где је годинама живео од пољопривреде. Уз помоћ брата, Петра Коњовића, временим успео да се избори за какву – такву пензију. Умро је 1982, у Београду. Речима његовог сина Слободана – без горчине и мирне савести. Извор: srbinside

Светско ропство - Свет који су створили зеленаши Професор Валентин Катасонов доктор је економских наука и предаје на катедри за међународне финансије Московског државног института међународних односа Министарства иностраних послова Русије. Професор Катасонов на веома популаран начин говори о појму, настанку и развоју банкарског зеленаштва као једном од седам смртних грехова – похлепи и шкртости.

Данас је након освећења у Бару прве Цркве посвећене Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу, учињено и једно велико дјело исправљања историјске неправде и црквено је награђен један Частан Муслиман који одбио 1972. да руши Његошеву гробну Цркву Светог Петра Цетињског. Да Господ да братољубље и чојство између хришћана и муслимана буду овим чином укријепљени у Црној Гори и свему свијету. Митрополит Амфилохије је Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца постхумно одликовао Иса Махмутовића, који је приликом рушења цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену почетком седамдесетих година прошлог вијека одбио да учествује у том непочинству и због тога остао без посла. „Постхумно одликујемо Златним ликом Петра Другог Тајновидца Ловћенског Иса Махмутовића зато што је, вјеран Богу и судњем дану, одбио да руши цркву Светог Петра Цетињског на Ловћену, сачувавши тиме свој образ и образ Црне Горе“, рекао је Владика Амфилохије уручујући одликовање. Одликовање је, уз бурно одобравање и аплаузе присутног вјерног народа, примио Исов син Ћазим, који је из Париза специјално допутовао на освећење цркве Светог Петра Ловћенског Тајновидца. View full Странице

Sveštenik hteo da dokaže biblijsko čudo i pokušao da hoda kao Isus po vodi: Za nekoliko minuta, BIO JE POJEDEN! "Završili su ga u nekoliko minuta. Sve što je ostalo od njega kad su završili sa jelom, jeste par sandala i njegov donji veš" Foto: Profimedia Pastor koji je pokušao da reprodukuje biblijsku priču o Isusu Hristu koji hoda po vodi, svoj čin završio je tako što su ga pojeli krokodili. Pastor, identifikovan kao Džonatan Mthetva, iz verske skupine “Svetac poslednjih dana crkve”, pokušao je svoju demonstraciju na poznatoj “Krokodil reci” u blizini Vajt River Mpumalanga u Južnoafričkoj Republici, i pritom tragično izgubio život u subotu ujutro. Mthetva je tog dana pokušavao da pokaže biblijsko čudo svojim sledbenicima, a prema pisanju “Herald Zimbabvea” nakon što je pao u “Krokodil reku” napali su ga tri krokodila i pojeli ga, potvrđuju očevici. Đakon Nkosi, član crkve, izjavio je listu da ih je “pastor učio o veri prošle nedelje”, da je obećao da će im dokazati svoju veru, ali je pri tome tragično nastradao. – Mi još uvek ne razumemo zašto se to dogodilo i zato se molimo cele nedelje – rekao je đakon. Pastor Mthetva je prema rečima okupljenih ušao u vodu i kada je bio 30 metara unutar reke, pokušao je da se popne iznad vode kako bi mogao da počne da hoda, ali su mu se tada približila tri krokodila maltene niotkuda i počela da se goste njime. – Završili su ga u nekoliko minuta. Sve što je ostalo od njega kad su završili sa jelom jeste par sandala i njegov donji veš koji su lebdeli iznad vode – priča uplašeni Nkosi. Hitna pomoć odmah je došla na lice mesta, ali na žalost nisu imali mnogo posla budući da je leš bio maltene sasvim pojeden, piše “dailypost.ng”. ИЗВОР: ТЕЛЕГРАФ.РС

Прича о совјетском пилоту који се срушио у снегом прекривеној шуми, остао без ногу али и даље наставио да лети, позната је многима у Русији. Међутим, у њој је недостајао један детаљ. Прича о Алексеју Маресјеву, легендарном совјетском пилоту који је преживео авионску несрећу током Другог светског рата и који је 18 дана пузао по снегом прекривеној шуми са сломљеним ногама позната је многима у Русији. И поред тога што су му обе ноге ампутиране, Маресјев се врло брзо вратио у службу и летео са протезама. Укупно је за време рата оборио 11 авиона непријатеља, четири до рањавања и седам после. Након рата његови доживљаји су препричани у књизи под називом „Прича о правом човеку“. Ова је књига постала обавезна школска лектира и још увек је. Једини детаљ који је овој причи до данас недостајао је право место пада Маресјевљевог авиона. Чини се да смо данас веома близу решењу ове загонетке. Нови документарац RТ-jа истражује наводно место несреће. Син и унук Маресјева долазе у ту шуму по којој је храбри пилот пузао више од две седмице тражећи помоћ. „Како му је то успело“, пита се унук који покушава да пуже само неколико метара пре него одустане. „Не, људи, то је немогуће… То је неизводљиво без ногу.“ „У школи сам био јако импресиониран Маресјевљевом причом“, каже Михаил Барињин, редитељ документарца. „Био сам фасциниран тиме како је обичан човек постао легенда и како су други могли да крену његовим корацима“, додаје Барињин. „Овај филм истражује значење речи јунак и идеју да данас постоје људи који би такође могли да постану легенде попут Маресјева.“ Документарни филм о храбром пилоту је приказан 19. маја на RTD.RT.COM Игор РОЗИН, Руска реч

Ћао, Нисам стручан фотографији, па не бих ни да се образујем узалуд превише, јер не планирам да се бавим активно фотографијом колико бих волео да имам нешто мало боље за сликање на путовањима. Који фотоапарат купити, а да је добар за почетнике? Моје жеље су пре свега квалитетно снимање боја у различитим светлостима (то ми највише фали на телефонском фотоапарату), зумови и нису нешто екстра потребни. И да је компактан да могу да га носим на путовањима. По могућности гоња граница да буде 300-350 евреја. Хвала унапред.

Јеромонах Доситеј Хиландарац: СВЕТИ САВА – УЧИТЕЉ ПУТА КОЈИ ВОДИ У ЖИВОТ ВЕЧНИ У навечерје недеље о Самарјанки, 13. маја 2017. године, после васкрсног вечерња које је богослужио високопречасни протојереј-ставрофор Ђорђе Ђурђев, сабрат Катедралног новосадског храма, благочестиви народ новонасељских парохија и Новога Сада, имао је ретку радосну прилику и нарочити благослов да сабран под сводове свог Светосавског храма у изградњи, саслуша предавање преподобног јеромонаха Доситеја (Радивојевића), сабрата Световаведењске обитељи царске лавре, манастира Хиландара и настојатеља Патерице, једне од хиландарских келија, која се налази у Кареји, административном седишту Свете Горе. Отац Доситеј говорио је на тему: СВЕТИ САВА – УЧИТЕЉ ПУТА КОЈИ ВОДИ У ЖИВОТ ВЕЧНИ.

У емисији на Пинку "Изведи ме" где 3 момка бирају између 30 девојака ону са којом ће изаћи на пиће итд... дошао је један момак који је као таленат показао да може на основу изгледа да погоди хороскопски знак и то је урадио без грешке. Како? У чему је тајна? Мени није јасно... да ли је то изучавање типологије људи и самим тим погађа кад је ко рођен или је то нешто "натприродно"? Погледајте на видео запису

Наиђох на овај цитат читајући тј слушајући књигу "Вече у пустињи Свете Горе - Архимандрит Јеротеј Влахос" у делу где се говори о созерцању нетварне светлости. Да ли се мисли на такво мистичко созерцање нетварне светлости, таворске светлости као крајни стадијум очишћења или на живот по Богу, на покајање, на врлински живот, на било каку пројаву благодати на просветљење јер је Бог светлост свету? https://www.youtube.com/watch?v=zbhud9nhP-w

Наредник водник Карло Штрбенк, пилот-ловац је рођен 1907. године у Загорју об Сави. У Мостару је завршио Пилотску школу 1928. године, а након успешно завршених свих раздела ловачке обуке, 1935. године је промовисан у пилота-ловца. Рат га је затекао као пилота ловца у 102. ловачкој ескадрили у Земуну. Иако пилот, он је као подофицир примарно обављао дужност записничара у јединици, у мирнодопским условима. Јесте био обучен за пилота, али му то није био „прави“ посао. Када је избио рат, односно када се десио напад на Београд, Карло је полетео у првом излазу у јутарњим сатима, када је погођен слетео. Око поднева 6. априла, уследио други талас немачког напада на Београд и Карло је унезверен трчао по писти и тражио да му дају авион, јер је хтео Швабама да се освети за претходни лет. Летелицу му је „великодушно“ уступио Драгутин Рупчић, командант бригаде, који је све време напада са Адум Ромеом провео у земуници скривајући се, иако су њих двојица били главнокомандујући… Карло је полетео у Рупчићевом авиону, који је био обележен „лидерским“ ознакама (ознакама команданта бригаде), што је код наших пилота који су већ били у ваздуху изазвало нагли скок морала (тако су касније причали, док нису сазнали праву истину), јер су мислили да им се у ваздушном боју придружио командант (који се уплашио, за шта је после од Павелића „награђен“ генералским чином Зракопловства НДХ-а). Не мању пажњу, Карлоов авион је изазвао и код Немца, који су га, нарочито када је оборио једну Штуку, окружили са свих страна, да би Макс Хелмут Остерман био само џелат… И сви наши пилоти затечени у ваздуху, који су видели да је оборен „командантов авион“, мислили су да је тако и жалили команданта, који се за то време крио по лагумима Тошиног бунара, ниједног момента им не падајући на памет да је за командама „лидерског Месера“, био нико други до њихов „ћата“, водник Карло Штрбенк… Породица Карла Штрбенка ни до дан данас, након 76 година не зна где су Карлови посмртни остаци. Зна се да је Карло пао код Глогоњског Рита.Карлова жена је ишла после рата да тражи његове посмртне остатке, али нико није знао шта је са телом пилота. Након ослобођења додуше, нове власти су тврдиле (на нивоу претпоставке: Мислимо да је тамо), да је Карло сахрањен у заједничку гробницу са совјетским војницима, која се налази у Сефкерину… Али никада нису добили званичну потврду… Тако се држава „одужила“ једном храбром воднику… А његови потомци и дан данас – не имајући где, сваког 6. априла допутују у Земун, где се на Кеју код хотела „Југославија“ испред споменика „Пилотима 6. ловачког пука“ поклоне сенима свога претка и његовим храбрима саборцима…

Архимандрит Српске православне цркве, отац Данило Љуботина, необичан је свећеник и човјек комплексне животне судбине, потакнуте између осталог и хисторијским искуствима његових предака. Фамилија Љуботина потјече из Црне Горе у којој је вјековима живјела и коју је 1657. године морала напустити под притиском Турака, те се доселила на истарски полуоток у мјесто Перој, посебним указом тадашњих млетачких власти. Обитељ је преживљавала различита царства, државна уређења, вјерске притиске и политичке режиме али на крају, како каже отац Данило, „нити смо се ми проширили, нити нас је католичко море потопило“. У селу Пероју све до данас живи обитељ Љуботина мукотрпним тежачким животом али живи скромно и сретно, у миру са сусједима. Отац Данило завршио је теологију у Београду и постдипломске студије у Лондону али његова свећеничка служба започела је у родном мјесту и у малим православним заједницама у Хрватској. Службовао је отац Данило и као духовник у храму Св. Саве у Београду и био је представник Српске православне цркве при сједишту Европске уније у Бриселу, али најврједнија карактеристика по којој га многи познају јест његова једноставна спремност на сусрет, разговор и дијалог. Или како сам каже о увијек тешким приликама на овим просторима: „Без мудрости Срба и Хрвата Балкан не може напријед.“ О питањима суживота, православљу и католичанству, стању духовности и религиозности и актуалним приликама код нас и у свијету, разговарамо са оцем Данилом у тренутку када многи од тих питања живе у немиру и са којима се овај честити човјек суочава својом благошћу, мирољубивошћу и мудрошћу. Како гледате на податке који говоре да је у модерном свијету број кршћанских вјерника посвуда у опадању? Мислим да духовност у глобалу није у опадању него је у опадању само једна конкретна духовност; у порасту су напади на хришћанство, на католичанство с једне стране и на православље с друге. У случају Српске православне цркве то опадање је повезано и са сотонизирањем српске нације, на овим просторима и на европском нивоу, када је, свугдје у Европи, било страшно рећи да си Србин од почетка 90-их скоро до данас. Али, ја мислим да је тај анимозитет створен на један вјештачки начин. Друго, ми смо овдје имали катастрофалне посљедице Другог свјетског рата, а хисторијски, увијек је међу људима постојао осјећај да смо на граници двају свјетова, западног и источног, међу којима је постојала борба за превласт, која би понекад и утихнула. Рецимо, почетком 19. стољећа догодило се и то да је на простору Аустроугарске монархије, међу словенским народима; Чесима, Словацима, Словенцима па и Хрватима, постојала велика симпатија према православном начину живота. Како то објашњавате? Објашњавам то чињеницом да је православље међу тим народима у коријену доживљено топлим и аутентичним, ближе човјековој личној природи. Православље је схваћено као духовност која произлази из дубине антропологије а не, пежоративно речено, из црквених рјешења. У свијету, православље је и данас прихваћено као топла, „душевна“ и привлачна религија. Покушат ћу вам то показати на примјеру једне противречности. У Америци, онаквој каква она данас јест, моментално се догађа једна ренесанса православља. У тој земљи је створено преко тридесет манастира које углавном држе Грци, нешто православни Арапи, а нешто и православни Срби, о чему се овдје мало зна. Читав тај покрет тамо, маргиналан је у односу на свјетска збивања, али он постоји. С друге стране, у Европи као да духовност, смисао живота и метафизичка питања више нису тема у јавном оптицају… На Западу постоји значајна дистанца према религији и Црква на Западу се осипа. Мислим да је оно материјално пробило опну људске свијести, нарочито међу младима који, са друге стране, осјећају бунт према Цркви као ауторитету која није довољно духовна да би могла огријати људско срце. Постали смо схема која није у стању заинтересирати људе. То је страшно изражено у Словенији и у Аустрији: мој професор с постдипломских студија Цхристопх Сцхöнборн, кога јако волим и који је сада кардинал у Бечу, недавно је рекао како је Аустрија некада била 90 посто католичка земља, а сада је у њој 30 посто хришћана. У Енглеској и Француској имате катедрале чији су дијелови изнајмљени за друге намјене а мање цркве су претворене у кафиће. На југу Италије је другачије; они су топлији и духовност доживљавају као своје природно стање. Како се западна духовност носи са новим изазовима времена? Западна духовност и католичанство су од секуларизма били готово уништени али они су из свог миљеа изњедрили најбоље теологе, међу којима су рецимо Ив Конгар, Марсел Жак Дубоа, Кристоф фон Шнборн, Ханс Урс фон Балтазар, Јозеф Рацингер и други, који су учинили огроман напор да се врате на изворно хришћанство. Они су успели да препознају православље боље него ми, јер су се усредоточили на изворну слику хришћантва да би поправили своје стање. Због глобализације и материјализма, који је људима привлачнији него дубља духовна свијест, западна слика свијета се покварила. То је нажалост тако. Знате, ја сам Истријан и када су наши стари крајем 19. стољећа бјежали у Америку, једнако као и Талијани, онда је Америка била симбол раја. С том зарадом која је била стоструко већа него у Истри они су могли да живе пристојније и да помогну своје. А онда је благостање добило димензију бога, дивинизиран је материјални начин живота и дошло је до овога до чега је дошло. Дошло је до тога да се европска култура изјела изнутра. Мислим да има разлога бојати се за будућност, јер оно што гледамо је убрзање апокалиптичног хода… Може ли се пријашња слика свијета обновити? Наше стање је драматично локално и глобално. Православна црква је несретна због тога, али морам рећи да она није злурада и антикатолички расположена због стања на Западу. Православна црква је болесна од жеље да помогне да се Запад репарира и стане на своје ноге. Православни свијет мора помоћи да се католици поврате, јер човјечанство не може егзистирати тако да је само једна духовна страна добра а да је друга у проблему. У овој земљи се то не валоризира и православље се узима као зло. Али то није тако: наше подручје није узорак мјере хришћанске идеје и хришћанског живота на свјетском плану. Наше подручје је негативан примјер који смо овдје створили сви ми заједно. Али на свјетском нивоу ствари изгледају другачије. Овај сусрет данашњег папе и руског патријарха Кирила је велики хисторијски догађај како да Исток помогне Западу. Осјећа ли се ово данашње опадање вјере и код православних народа? Морам рећи да код православних народа није тако. Ми смо доживјели калварију комунизма и државног атеизма и Црква се у томе профилирала и очистила. Једна од наших цркава, у Румунији, очувала је срж православног духа. Они су духовно живи и православно практични. Исто можемо рећи и за Русе који су дошли до својих коријена, обновили су своје цркве и духовни и културни живот и сада су у фази непрестаног узрастања. Код Грка се догађа одређено комешање, али како су они као и Талијани на југу топао народ, онда они своју духовност доживљавају као своју природу. Они могу бити против Цркве као институције, али не могу бити против духовности и могу бити против клерикализма али не могу бити против живота у Цркви. Њихов говор и њихово свакодневно изражавање је онакво какво ми користимо у литургији. Када сам био млад изражавао сам се у терминима фудбалских утакмица, јер је то тада било модерно, а Грци се у свакодневном говору често изражавају језиком православне теологије зато јер је то и народна терминологија. Што се тиче Срба, морате знати да су они у почетку били варварски народ и када су прихватили хришћанство, већ је све било готово: све што је требало бити написано, већ је било написано, све што је требало бити насликано, насликано је; у фрескографији и мозаику осликани су квадратни километри и километри и написани су најбољи текстови и најбоље пјесме. Упозоравам вас да се тада, у шестом стољећу, није радило само о православљу него о универзалној хришћанској духовности, када су и западна и источна црква биле у истом амбијенту и када је све то било прихватљиво и једнима и другима и то је тако било све до средњег вијека. Колико је у новије вријеме учињено у дијалогу католика и православаца? У задњих педесет година јако је много учињено у разговору између Католичке и Православне цркве. Било је пуно семинара и састанака на којима су се суочавали једни са другима да би се видјело како би свима било боље сутра. И ти дијалози иду даље. То су сусрети најбољих католичких и православних теолога о томе како превазићи негативна мишљења једних о другима из прошлости и данас и како препознати разлике у којима сада живе Исток и Запад. Ја сам присуствовао дијалогу најбољег католичког теолога, већ споменутога Ивес Цонгарда и најбољег православног теолога из Румуније Думитру Станилоае у Женеви и било је уживање слушати њихове напоре за превазилажење онога што нас је раздвајало стољећима, управо ради исцјељења Цркве на глобалном пољу. Ја лично мислим да је управо такво исцјељење и источне и западне Цркве хтио папа Ратзингер и мислим да је он један од најбољих папа које је Католичка црква имала посљедњих вјекова. Што је потребно на свакодневном нивоу да би се пружила рука између католика у православаца? Ја мислим да сви ми пружамо руку једни другима у свакодневном животу, јер се желимо издигнути из наших ограничења, али потребно је исцијелити духовне ране на неком другом плану које су нанијеле једна Црква другој у вјековима када су биле у сукобу. Гледајте, Католичка црква је помогла православнима за вријеме комунизма посебно у Совјетском савезу да се кршћанство не удави и не угаси. Али то је била спољашња рука која је штампала књиге и слала пријеводе Светог писма и довијала се да се не угаси божја ријеч на угроженим просторима… Какав је био живот кршћана у вријеме комунизма у источном блоку? Кршћанство се на простору источне Европе никада није угасило. Они су из себе самих и из властитих извора били толико јаки да су сачували своју вјеру. Руске бабушке су сачувале руску цркву, као што је румунски сељак сачувао православну цркву у Румунији. Сјећам се репортаже једног британског новинара који је питао румунског сељака: „Хоће ли нестати православље у Румунији?“ Сељак је одговорио: „Док буде постојала и једна икона у кућама у Румунији, православље ће живјети.“ То је велика снага вјере. Том сељаку нико није пружио руку. Као млад студент у Лондону ја сам имао своје дилеме живећи у једној сасвим другачијој земљи, у другом начину размишљања и у другој хришћанској традицији, као што је англиканска. И када сам имао своје кризе и када је моја вјера била најтања помислио сам: „Мој ђед Димитрије, када се он крстио, као да су громови пуцали. Ако су ме у животу сви преварили, он ме није преварио. Његова је вјера исправна. Он није био ни теолог, нити је био учен али је вјеровао и сасвим другачије окружење му ништа није могло. Он је црпио своју вјеру из слиједа својих прађедова; ишао је у цркву али је ширио око себе мир и спокој. Имао је мудрост старца и ниједан посао није радио а да се није помолио или барем прекрстио. Црпио је силну милост и љубав. Једном ми је рекао један стари Тоне, наш сусјед који је био католик: „Твој дид је био добар човик, а његов отац је био свети човик.“ Како је заправо живјела ваша фамилија у Пероју у Истри, каквом је ви познајете? Ми смо у Пероју у Истри исто живјели у компликованој ситуацији, удаљени на три морске миље од Бријуна, гдје је ситуација била сасвим другачија. Наше жене из села су радиле на Бријунима и формално су морале бити атеисти, а као дјеца увијек смо имали неке свјетовне прославе баш на Божић или Ускрс. Било је то зато да би нас се одвојило од миљеа Цркве, али наши стари нису томе давали пуно на важности. Али знате, с друге стране, ни то новије рушење свих трагова бивших комунистичких режима није и не може бити добро. Нити су сви комунисти били ђаволи, нити су сви кршћани анђели. Ствари нису црно бијеле: да ли треба спалити радове умјетника атеиста или треба минирати мостове које су пројектирали архитекти невјерници? Једном сам у Москви питао једног високог вјерског службеника: „Хоћете ли макнути кип Лењина“ Он је одговорио: „Лењин припада нашој прошлости која је била трагична и болна, али је наша.“ Истра је прошла и комплексне фазе суживота различитих народа… Па ја вам могу испричати какве су биле разлике између нас у Пероју и дијела наше фамилије која је 1946. остала у Трсту, у Италији. До тада смо сви били краљевина Италија, Пула и Трст се уопће нису разликовали, а Истра и Фурланија су биле једно те исто; и ми и они смо имали магарце и краве, орало се и можда смо ми били чак у предности. Када смо ми постали Југославија, а они Италија, онда је њима нетко дотурио неки новац и за пет шест година ми се више уопће нисмо препознавали. Ми смо овдје остали исти какви смо били до данас а они су се потпуно измијенили. Истра се од сто тридесет хиљада становника попела на двјесто хиљада а Трст је са петсто хиљада становника спао на тристо хиљада. Постао је привлачни и ушминкани град пензионера у којем су Југовићи куповали њихове производе. Ето видите, човјек трчи за тим стварима… Ваша фамилија је прије неких 400 година била присиљена доћи из Црне Горе у Истру. Хисторијски, како се духовност православља преносила у свим тим миграцијама? У нашим крајевима није било факултета и вјеронаука, вјера се преносила увјерењем и животним искуством. У том појасу планина који зовемо Динариди живили су људи који су имали потпуно јасну слику живота и свијета и у таквом животу они су се тесали да досегну питања универзума и Бога. Вјековима су ти људи распознавали што је њихов идентитет, а што није и у што вјерују, а у што не. Моја фамилија су били млетачки Срби а послије смо потпали под Аустроугарску. У Аустроугарској је било три милиона Срба изван те мале земљице Србије, духовно средиште је било у Сремским Карловцима и сви они су снажно доприносили тој монархији, али су увијек знали тко су и што су. У времену када није било ни теологије ни вјеронаука, они су знали која је наша вјера, што је православље а што није. Рекли сте да су разлози данашњих секуларних немира, осим материјализма, у томе што је Црква постала схема. На овом просторима након пада комунизма и официјелне атеистичке доктрине, Црква је ускочила у један доста празан простор и ту се није снашла. Онда су апетити према моћима овога свијета нагло порасли, а моћи овога свијета стварају осјећај материјалног благостања. Српска православна црква је прије пада комунизма предњачила у свијету; имали смо бриљантне теологе и били смо далеко бољи чак и од Руса. То је било невјеројатно у мојим младим данима: од нас су били бољи само Грци, јер, као што рекох, за њих религија представља природно стање. То је између осталога и зато што је хришћанство настало у медитеранском базену гдје је постојала дуга традиције филозофског промишљања живота и ту се препознавање Христа догађало на припремљеном, плодном тлу. Остали то нису могли. Видите, ислам се јавља у шестом вијеку као пустињска религија, која је можда онтолошки чак и дубља од хришћанства, али то је религија преживљавања која није препознала Христа. Касније, са Отоманским царством, она је постала империјалним религија која је освојила пола културног свијета у оно доба. Али и кршћанска религија је у одређеном периоду била империјална? Како је хришћански Исток био осакаћен отоманским освајањима, предност у духовном животу је била на западној Цркви. Пазите, папска држава је била права држава са великом војском, која је данас у Ватикану остала само симболична, али у оно вријеме та војска је одлазила на исток против Отоманског царства. На том походу они су прекрштавали православне народе који су већ били крштени, тако да тај сукоб између хришћанског Запада и Истока потиче и отуда. Посљедица тог похода је била да сте у свакој патријаршији на истоку, у Јерусалиму, Антиохији, у Александрији и другдје, имали два патријарха; једног источног и једног латинског. Овај латински патријарх личио је на оријенталног али је припадао Латинима и често је преобраћао хришћане на латински обред. Овај данашњи хаос на средњем истоку, којег ми не познајемо у потпуности, понешто има везе и са догађајима из оног времена. Постоје ли повијесни гријеси православаца према католицима? Не знам да ли је било војних сукоба и ратних похода према просторима западне Цркве, у то нисам сигуран, али да смо били оштри једни према другима на језику – били смо. Били смо и злочести. Нарочито у тим великим дијалозима у фази покушаја тзв. глобалног унијатизма, да православни свијет приђе западној Цркви. Данас има доста православних теолога који негативно говоре о екуменизму, о приближавању источне и западне Цркве? Незгода је када се дијалог између западне и источне хришћанске Цркве гледа као неки релативизам и удробљеност свега; мало ти, мало ја, па ћемо све скупа стрпати у једно буре и то је онда то. Али то није екуменизам. Папа Ратзингер, као увјерени и свјесни католик, признавао је исправност и праведност православља и оно што је он хтио није било да од православља и католичанства направи неку мјешавину него да се дође до једне истине у коју би повјеровала и једна и друга Црква. На тај начин размишљају и велики теолози једне и друге Цркве које сам вам споменуо. Што мислите о данашњем Папи Фрањи? Мислим да је он исто један добар човјек пасторалне оријентације који се врло труди, јер је дошао из једног другог свијета из којег види да ће у Европи брзо доћи до онога што се већ догодило у САД и у Јужној Америци: да ће доћи до ситуације модерног робовласничког друштва у којем ће богати католици, који не иду у цркву, живјети у небодерима са базенима а католичка сиротиња, која иде у цркву, живјет ће у картонским кутијама. На који начин проповиједати у таквој ситуацији? Тко је ту у праву и што је ту исправно? При томе је и данашња Африка уништена, а Блиски Исток је у великом проблему. У Србији, на подручју гдје је доминантна Српска православна црква, такођер се биљежи пад броја вјерника. Посљедица разбијања Југославије је што смо сви ми постали неке мале губерније које служе бог зна коме и бог зна зашто и на неком вишем нивоу изгубили смо радост живота. Сви скупа смо дошли у дужничко ропство којега су људи постали свјесни. У бившој држави није био рај, али некада смо научили да имамо социјалну и материјалну сигурност. Ова нагла слобода погодовала је малом броју људи који су се обогатили, а већину је остављена без наде. Данас је тешко вратити се из града у село и почети испочетка на мјесту на којем је некад постојала радост фамилије. Ти људи нису имали бог зна што али су знали да су тако живјели вјековима и да ће и даље некако живјети, у некој радости унаточ напорном животу. Ове данашње велике социјалне разлике обесмислиле су живот већине људи. Ви сте дуго служили у православној цркви у Београду. Како видите Београд данас? Ја мислим да је Београд данас духовно три пута јачи него што је био и три пута сиромашнији. Ипак постоји у нашој Цркви нешто необјашњиво. Цркве у Београду су увијек пуне, без обзира на то што немамо довољно образовано свештенство, за време које је дошло и које долази. У осамдесетима Београд је био духовно умртвљен град, а онда је дошао један број младих врло талентованих свештеника и монаха који су се ухватили укоштац са проблемима времена, односа религије и атеизма и политичке затворености тога доба. За три–четири године тај град се потпуно промијенио. Одједном су њихова предавања и теолошке расправе пратиле хиљаде студената и цркве су постале пуне. То су били људи који су могли да се ухвате укоштац с највећим филозофима атеистичке оријентације. И они су их надвладали. Дошло је до бојазни владајуће класе да ће они направити некакав преврат, али они то нису хтјели, него су хтјели у том граду отворити духовно поље за којим су људи били гладни. И они су то успјели. Колика је одговорност српских црквених кругова за рат на простору Југославије? Оно што се крајем 80-их десило било је распуштање комунизма у СССР-у и ломови у Југославији. Ја мислим да није било те ренесансе теологије, код нас би ситуација била још гора и национализам би ескалирао до лудила. Ипак је дана сол хришћанске теологије томе народу који се како тако изборио да не буде најгори. Имали смо патријарха Павла који је врло мудро водио тај народ, усред припрема на многим странама да дође до потпуне катастрофе. Сада је духовна ситуација гора него што је била у атеизму и ситуација ће вјеројатно бити још и тежа и доћи ће и до већих ломова, али ће се у једном тренутку доћи до нуле и онда ће се духовност опет почети обнављати. Узмите Црну Гору: тамо је ситуација била црна да црња не може бити, када је у читавој Црној Гори остало можда пет свештеника. Данас тамо има 80 до 100 монаха и 200 монахиња и исто толико свештеника. То је аутентичност вјере која се увијек изнова рађа у дубини човјекове душе: Црногорци су монтањарски и планински народ који је одувијек живио шкрто, али су то били аутентични и мудри људи који нису пуно давали до својих егзистенцијалних прилика. У тој природи људи су се вјековима тесали у духовности и вјери која се тамо проповиједала још од старе Диоклеје. Како доживљавате данашњи положај Срба у Хрватској? Данас Србима у Хрватској није лако. Недавно сам гледао једну овдашњу телевизију и нисам могао да схватим одакле извори толике антрополошке мржње према Србима. Нисам чуо да у Србији постоји толика мржња, ни у Македонији и Црној Гори, па ни у Босни и Херцеговини. Боже, не могу да схватим одакле то, одакле таква конфликтна атмосфера. Таква силина анимозитета није рационално објашњива. Како живи православна заједница у Хрватској? Постоји стандардни број наших вјерника и они се редовно појављују на литургијама. Има пуно и оних који на литургије дођу тек једном, али највише имамо сахрана. Код тих сахрана има и немогућих ситуација, јер се људи боје да се сахрана обави јавно по православном обичају, у страху шта ће им рећи у подузећу и хоће ли остати без посла. Често ми кажу, „оче, хајде ви обавите опело док смо сами а када дођу људи нека изгледа као да је то цивилна сахрана.“ Не разумем зашто је тај страх толико велики? То су тешке и потпуно ирационалне ситуације. Ви сте у једном интервјуу прије пар година рекли да би Срби и Хрвати требали живјети нормално. Да ли је то могуће? Па ја мислим да је то је нормално и природно и то јест хисторијски слијед. Ја сам рођен у Истри у амбијенту гдје ми често и нисмо знали тко је католик, а тко православац. Било је немогуће да ми не би отишли својим пријатељима католицима на погреб или обратно. Ми смо туговали за њима и они за нама. Мржња је самоубилачка доктрина. То није аутентичан став ових народа, то је дошло негдје извана и није објашњиво. Имате ли неки данашњи примјер доброг суживота католика и православних у Хрватској? Па ево узмите случај оца Гаврила у манастиру Лепавина поред Копривнице који је сада тешко болестан. Он је у тај манастир дошао из источне Србије, сам као ћук и са годинама је обновио манастир који је био зарастао у коров, да би на крају манастир Лепавина постало мјесто гдје на његове литургије долази по 500 људи различитих вјера и нација. Отац Гаврило је организирао у манастиру и неку врсту етничке трпезе па након литургије сви ти различити људи сједе и једу заједно. Духовна љубав се препознаје у доброти и у сусрету са људима који су различити или који нису чак ни вјерни. Она се препознаје у једноставности, у разноврсности и молитвености. Молитвеност нема неки посебан карактер, боју ни нацију. Рађамо се и умиремо сви једнако, а не као православци, католици и атеисти. Ми на жалост гледамо те разлике, а не гледамо доброту, креативност и ствари које имају вјечну вриједност и поруку. Како се свећеници Српске православне цркве сналазе у данашњим приликама у Хрватској, којима не мањка тензија и напетости? Мислим да се наш Митрополит Порфирије поломио да покаже љубав, искреност и једноставност у својим сусретима у Загребу. Све то није лако. Овдје постоји страх од погледа других и од тога да ће нам неко наудити, али не можемо непрестано бити негативно расположени једни према другима. Ја сам недавно одржао проповијед на сахрани једног човјека који је радио у полицији и било је бојазни како ће та сахрана са православним попом изгледати. Било је тристо људи и ја сам на проповиједи рекао да је тај полицајац радио за добро човјека и да је желио помоћи у успостављању мира и реда. Па и наш задатак је да помажемо у том миру и реду у чијем средишту према нашем вјеровању стоји Бог. Бог није створио каос него је из каоса створио козмос. Да вас подсјетим, ријеч козмос на грчком оригиналу значи љепота. Ми данас мислим да козмос значи „летење у козмос“ или да је то „козметика“ али оно што је Бог створио је љепота. Мислим да смо сви ми неспретни да пренесемо ту љепоту живота једни другима. Како је побогу могао отац Гаврило сакупити толике различите људе. Ми смо сиромашни и недовољно духовно инспирисани. И ви сами пролазили сте опасности и неразумијевања… Једном сам од предсједника Туђмана добио орден Хрватске Данице за пасторални рад па су ме хтјели објесити на Теразијама. У исто вријеме ми је била постављена бомба у православној цркви у Пероју и у Пули, која је направила ужасну штету, а црква је покрадена. Ја нисам желио бјежати у Србију, остао сам ту с народом али сам тражио талијанског конзула да ме заштити. Тада је насиље престало. У то вријеме ме је градоначелник Трста звао да дођем у Трст и нудио ми је талијански пасош. Рекао је како и Туђман има три пасоша. „Нека их има и пет“, рекао сам, „било би ме срамота да о мени људи говоре какав сам ја свештеник када бјежим у другу земљу и имам туђи пасош. Да сам узео тај пасош, можда бих сада имао и већу пензију… Бојан МУЊИН

„Тада ће рећи и онима што му стоје с леве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладнех, и не дадосте ми да једем; ожеднех, и не напојисте ме; странац бејах, и не примисте ме; наг бејах, и не оденусте ме; болестан и у тамници бејах, и не посетисте ме“ (Мт 25, 41–43). Данас на литургији, током читања јеванђелске приче о страшном суду, размишљао сам о речима које Христос упућује осуђенима. Пресуда за то што нису пружили помоћ страдалницима гласи: „Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим“. Ако ће због нечињења људи зачути такве речи, шта ли ће тек онда зачути злочинци због учињеног зла – они који не само што нису чинили добро, него су и чинили зло? Речи Судије упућене онима који не само да нису чинили добро, него су чинили зло, гласиле би овако: Био сам СИТ, али ви сте учинили да постанем гладан. Нисам био ЖЕДАН, али ви сте ме учинили жедним. Имао сам КРОВ над главом, али ви сте ме учинили бескућником. Био сам ОБУЧЕН, али ви сте ми одузели одећу. Био сам ЗДРАВ, али ви сте од мене направили богаља. Био сам СЛОБОДАН, али ви сте ограничили моју слободу. свештеник Виктор Пасечњук са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић извор: https://www.facebook.com/notes/виктор-пасечнюк/не-делающие-добра-и-делающие-зло/1085215494923398 View full Странице

Власнику којем је привремено затворена радња због личне неодговорности, залепио је на прозору клетву упућену пореској инспекцији и то поред хришћанских икона! Још каже да је више од 100 пута био на Хиландару. Да, био је на Хиландару, а зар да ништа од тих 100 пута није научио? На пример, да клеветење других људи није хришћански чинити, него сатанизам!? Како неко може себе сматрати верником а да овакве поруке оставља на прозору од радње и да то сав народ види!? Зар није чуо за изреку "Ко другом јаму копа, сам у њу упада" !? http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/56/srbija-danas/2623446/kletvom-protiv-poreske-inspekcije.html

Зоран Костић Цане, фронтмен састава „Партибрејкерс“, пронашао је нови почетак, ново узбуђење, у бенду „Шкртице“ који је управо објавио први албум за „Lampshade media“. У разговору за „Блиц“ прича о свом, како каже, силаску са рокенрол Олимпа, о односу са Антоном и о томе хоће ли „Брејкерси“ отићи у легенду, док са новим бендом већ има материјал за нови албум. Нови почетак за тебе. Је ли исти осећај као када си почињао са „Партибрејкерсима“? – Сваки почетак је леп, зато се и изгуби касније, па сви траже тај почетак, те неке постулате искрености, лепоте и доброте међу члановима. Али не може то да се врати, мора да се негује… и ако се изгуби, тешко се налази. Да ли се то изгубило у твом матичном бенду? – Мало смо се уморили. Ипак, то је 35 година, нарочито смо последњих година много радили. Волео бих да Антон сними соло плочу јер што смо бољи у овим бендовима, наши матични бендови „Велики презир“, „Јарболи“ и „Straight Mickey“, и „Брејкерси“ ће имати користи од тога, показаћемо да може и нешто друго да се ради. Да је нешто друго могуће. Чини ми се да о „Брејкерсима“ дуго ниси причао са оваквим жаром и узбуђењем како причаш о „Шкртицама“? – Зато што морам многе ствари да кријем (смех)… Само не бих волео да само ја причам о „Шкртицама“, то ме мало смара, волео бих да су сви укључени. Овај бенд је састављен од бар две генерације музичара. Како се слажете? Како функционишете? – Од три генерације, пошто Боца има 29 година, ја имам 53, Коле 46, Борис 41, Данијел 37 и то је то. Али ми волиму ту музику, клиберимо се, зезамо и све то… и само уђемо у процес. Ево сад смо пробали нешто два дана и направили смо три нове ствари. Ми већ имамо материјал за другу плочу. Немамо проблем. Доста песама које свирате на концертима нису завршиле на албуму? – Албум траје 53 минута и то је то. Проћи ће још неко време да и њих снимимо. Не можемо ништа да планирамо, ми живимо у хаосу, а хаос ред прави. „Шкртице“ у песмама преносе тај хаос, а онда га доводе у ред… толико различитих аранжмана никад није било у „Брејкерсима“. – Није било зато што смо само изгубили време једно с другим. Мислим, ово причам само о мени и Антону. Мало смо се, знаш… 35 година… много је. Публици сте занимљиви и зато што сте сви познати из других бендова, а овде остављате другачији утисак, зато су вас и прозвали супергрупа. – Више су суперствари, а то да ли смо супергрупа, то ћемо видети још… Све је ОК, само треба људски фактор да се нађе ту, да буде ОК, да профункционишемо као људи, да се не пецамо на слабости. Како се осећаш као ћале који има млађи бенд од свог сина? – (смех)… Па није… негов бенд „Дегенеза“ је млађи од нас. Они сад снимају плочу… Да нису добри, џаба му што је мој син. После толико година искуства на сцени, шта ти сад ствара поново то неко узбуђење? – Ствара ми узбуђење што су нове ствари у питању, што није излапело, није коска… Капираш? Са „Брејкерсима“ је другачије. „Брејкерси“ су као мит већ и знаш онда кад си сје…ан, а Антон само удари риф и одмах се излечиш, идеш и затворених очију, причаш своју причу по стоти пут… А треба ти више енергије да уђеш у ту причу која је већ испричана. Али су то феноменалне ствари које ти увек рашире руке и приме те. Сад је све онако… другачије. Сад ја нисам ту „Брејкерси“, па да гледам са рокенрол Олимпа. Песме које пишеш за „Шкртице“ делују личније од оних у „Партибрејкерсима“. Имаш ли проблем да раздвојиш које песме пишеш за један, а које за други бенд? – Да, другачији је мој исказ овде и у „Брејкерсима”. Много је личније. Али немам тај проблем, ја чак имам сад написане песме за „Брејкерсе“, али ту мора да прође неко време. Сад размишљам о другој плочи са „Шкртицама“ која ће бити лудило. Хоће ли други албум бити још енергичнији, бржи…? – Па… средњи темпо. Средње године, средњи темпо. Која би била порука „Шкртица“? – Не дај свој живот ономе ко не зна ни шта би са својим животом, ако га уопште има. Зоран Костић Цане оформио је 2014. бенд “Шкртице” са још четири музичара: Владимиром Коларићем Колетом (Велики презир), Борисом Младеновићем (Јарболи), Бошком Мијушковићем и Данилом Луковићем (Straight Mickey and the boyz) Невен ЏОДАН, БЛИЦ

Последњи човек који је ходао по Месецу, амерички астронаут Јуџин Сернан, умро је у 83. години, саопштила је Америчка свемирска агенција (НАСА). Сернан, који је имао проблеме са срцем, умро је јуче у кругу породице у болници у Хјустону, у америчкој држави Тексас. Сернан је био командант мисије Апола 17 када је током свог трећег одласка у свемир 1972. године ступио на површину Месеца. Сернан је један од само дванаесторице људи који су ногом крочили на Месец, као и једини човек који се ка површини Месеца упутио два пута – први пут, у склопу мисије Аполо 10, није слетео, али је лунарним лендером кренуо ка површини. Командни модул мисије Аполо 10, у склопу које је Сернан био пилот лунарног модула, држи рекорд по брзини коју је достигла било која свемирска летелица – 39.897 km/h (11,08 km/s), при повратку из Месечеве орбите ка Земљи 26. маја 1969. године. Сернан је у каријери провео 566 сати и 15 минута у свемиру, од тога више од 73 сата на Месецу.