Kад су крајем јуна 1972. године умукнуле мине на Ловћену и престало „надвикивање“ динамита и громова, кад су завршени припремни радови за изградњу Његошевог маузолеја – пробој 125 метара дугог излазног тунела до Језерског врха и платформа за будући споменик генијалном пјеснику, мислиоцу и владици – управник градилишта Мирко Живковић окупио је једног јутра бригаду радника Општеграђевинског предузећа „Титоград“, једног од извођача радова, и предочио им какав их сада деликатан посао чека.

По сјећању Васа Чавора са подловћенских Његуша, тадашњег радника обезбјеђења на градилишту, које је својевремено записао познати новинар и писац Момчило Поповић, Живковић је радницима, окупљеним испред планинарског дома на Ивановим коритима, објаснио да више нема минирања, да се сада морају латити само лаког алата неопходног да се разида и са ловћенске капе уклони стара капела, Његошево вјечно почивало. Док је објашњавао како се то мора извести пажљиво, камен по камен, да се сваки камен мора нумерисати како би капела касније у истом облику могла да се сазида на другом мјесту, из масе радника, углавном Муслимана и Албанаца из околине Бијелог Поља, са Kосмета, из Kрајине код Бара, Плава и Гусиња, огласио се стасити момак тридесетих година, планинским сунцем и вјетровима опаљеног лиса, са карактеристичним мексиканским брковима, и мирно, али одлучно рекао:

– Ја то нећу да радим!

– Ма, Исо Махмутовић, мој блиски, нажалост већ покојни рођак! Син Абаза и Паше ту из Радојеве Главе, имали само њега и ћерку Елифу-Белу – казао Ћемал Махмутовић, а потврдио Милисав Ђуровић, који, иако је дубоко закорачио у девету деценију живота још младићки бистроумно памти имена свих ђака и њихових родитеља, све што је живот у овом крају донио и однио за готово шест и по деценија откад је он овђе.
Није, дакле, ни Суљо, ни Хусо, ни Хасо ни Омербеговић, ни Махмутбеговић, ни Ризванбеговић – све имена и презимена која су спомињана у причама о овом догађају – но Исо Махмутовић!

Послије све било лако и склапање мозаика приче ишло брзо. У Недакусима на периферији Бијелог Поља нашао сам Исову сестру Елифу-Белу, удата за Авда Бекташевића, а који дан потом у Бијело Поље из Француске стигла и његова супруга Захида, родом такође од Махмутовића из Бистрице.

Нешто није било по вољи свевишњег

Занимљиво је да је 1972. године, у тренуку кад је отворен Његошев гроб и моћна дизалица подигла прву корпу камења од капеле да је спусти у подножје Језерског врха, ођедном као конац пукла специјална, више од 400 метара дуга сајла и све је одлетјело у провалију а радови су прекинути за десетак дана док из Шведске није стигла нова сајла.

По казивању поменутог Васа Чавора, које је записао Момчило Поповић, Свевишњи је још једном „опоменуо“ оне који су по свакуу цијену хтјели да попере маузолеј на Ловћену. У тренутку кад је осамнаест тона тешка Његошева мраморна скулптура допремљена у подножје Језерског врха и моћном дизалицом са транспортера спуштена на специјалну металну платформу са точковима, на којој ће бити извучена на врх Ловћена, готово из ведрог неба је сијевнуо гром у врх дизалице и жестоко ошамутио руковаоца – био је кажу Словенац – и неколико радника који су му помагали, али на сву срећу сви су прошли са лакшим озледама и траумама.

Нијесу се лако с душом растали

Kад су Исо Махмутовић и група Муслимана и Албанаца око њега одбили да руше „влашку светињу“, они који су се после њих латили тог грешног и богохулног посла,а били су, по прилици, све сами Црногорци-православци, временом су, кажу, доживјели мучан крај – нико од њих се није лако растао с душом нити умро природном смрћу. Још једном се обистинило да онај ко зло чини зло и дочека…

Наставиће се…

Будо СИМОНОВИЋ, Слободна ријеч

– Ту смо се скућили и заувијек остали – казује Исова супруга Захида. – Поред сина Ћазима и ћерки Ремке, Мухадисе и Сејдефе добили смо још четири ћерке – Азру, Ину, Алму и Садију. Сви су ми, Богу фала, живи и здрави, син ожењен, ћерке поудате – већ имам и десеторо унучади. И сви, сем Сејдефе која је у Швајцарској и најмлађе Садије у Норвешкој, живе у Француској, у Белфорту. Само се моме Ису не даде да мало поживи и види срећу деце. Прерано га поче издавати здравље, имао је великих проблема са кичмом, два пута оперисан, а онда га прије десет година издаде и срце…

И сестра му Елифа-Бела и супруга Захида кажу да се нерадо сјећао и ријетко причао о том догађају са Иванових Kорита:

– Само понекад, кад би попио коју чашу и пао у дерт, споменуо би то, увијек љут и киван, како су га умало навели на гријех, да руши светињу и укаља и руке и образ, да на децу баци срамоту и проклетство – сјећа се сестра. – И никад се тиме није фалио, нити је у томе видио нешто чиме се треба зорити.

– Наша кућа је била вазда отворена за свакога ко је с добром вољом у њу улазио, поготову ако је био Југословен. Ту мој Исо никад није гледао шта је коме на глави него шта му је у срцу. Ето, кад нам се син женио 1988. године, направио је велику свадбу, онако по нашки, и окупио све Југословене које је тамо знао – каже Захида и прича како је, кад је први пут отишао на операцију, инсистирао да га оперише доктор Србин, а не Француз. – Та операција није баш успјела и до краја живота је имао великих проблема због тога па су га неки чак наговарали и да тужи тог доктора, али је он то одлучно одбио. То је, вели, посао као и други, свако ко ради може и да погријеши, а он и ако је погријешио сигурно није намјерно и из зле воље…

– Много је волио Југославију и родни крај и сваку прилику је користио да дође све док га није болест сколила. Имао је велику жељу да се једног дана сви заједно вратимо овамо. Зато смо овде у Бијелом Пољу и кућу направили, да и децу вежемо, али у животу никад не буде по жељама и плановима него како је суђено. Најприје ратови и мука, послије деца пристасаше и почеше се кућити и кретати својим путевима. Онда Иса изненада смрт прегребе, а ја, иако ни сама нијесам најбољег здравља, сад живим распета између Белфорта и Бијелог Поља. Дођем љети овде по два-три мјесеца, а зими опет тамо, у Француску, ближе деци – вели Захида, која тврди да њен супруг никада од тог љета 1972. године до краја живота није отишао на Ловћен нити је пожелио да види грађевину због које је остао без посла али и стекао непролазну славу хуманисте, доброчина и безгрешника, заслужио да му се име спомиње у молитвама све док је иједног камена од ловћенске капеле у гомили која већ тридесет и седам година чами и нестаје у трави и забораву на Ивановим Kоритима.

Довео сина да служи ЈНА

– Kо је и какав је био Исо Махмутовић – сјећа се Милисав Ђуровић – можда најбоље казује овај примјер. Негђе, колико се сјећам, 1986. године, бану из Француске и доведе пристасалог сина Ћазима – Ћака, јединца међу седам сестара, и вели: мој син мора да одслужи Југословенску народну армију. Није му засметало ни то што су га распоредили у гарнизон у Kичеву у Македонији. Погодило се да му је тамо један од старјешина био Часлав Замахајев, родом одавде из Бистрице, иначе Рус поријеклом – ето га сад пензионер, живи у Kраљеву. Kажу, послије се фалио да је Ћако био баш добар војник…

Интернационална кућа

А да се у кући Иса Махмутовића никада није гледало ко се како крсти и чија крв коме тече у жилама свједочи и то што му је син ожењен Португалком, двије ћерке се удале за Французе, једна за Мароканца, остале за Босанце…

– Важно је да су све то добри и племенити људи и да се добро слажу и воле са нашом ђецом. А и њима у венама не тече вода но крв, црвена као и крв моје ђеце – вели Захида Махмутовић.

Kапела се умножила

Kамење од Његошеве капеле и после 37 година чека или повратак на Ловћен или обнову негђе на Ивановим Kоритима. За то вријеме капела се умножила јер је широм Црне Горе подигнуто више идентичних. Прву је у Прчњу саградио протојереј, парох которски, Момчило Kривокапић а једна од понајљепших је она подигнута у Долима крај Плужина, за спомен и душу жртава великог немачког покоља извршеног на том мјесту 1943. године.

К Р А Ј

Будо СИМОНОВИЋ, Слободна ријеч