Претражи Живе Речи Утехе

Наредник водник Карло Штрбенк, пилот-ловац је рођен 1907. године у Загорју об Сави. У Мостару је завршио Пилотску школу 1928. године, а након успешно завршених свих раздела ловачке обуке, 1935. године је промовисан у пилота-ловца. Рат га је затекао као пилота ловца у 102. ловачкој ескадрили у Земуну. Иако пилот, он је као подофицир примарно обављао дужност записничара у јединици, у мирнодопским условима. Јесте био обучен за пилота, али му то није био „прави“ посао. Када је избио рат, односно када се десио напад на Београд, Карло је полетео у првом излазу у јутарњим сатима, када је погођен слетео. Око поднева 6. априла, уследио други талас немачког напада на Београд и Карло је унезверен трчао по писти и тражио да му дају авион, јер је хтео Швабама да се освети за претходни лет. Летелицу му је „великодушно“ уступио Драгутин Рупчић, командант бригаде, који је све време напада са Адум Ромеом провео у земуници скривајући се, иако су њих двојица били главнокомандујући… Карло је полетео у Рупчићевом авиону, који је био обележен „лидерским“ ознакама (ознакама команданта бригаде), што је код наших пилота који су већ били у ваздуху изазвало нагли скок морала (тако су касније причали, док нису сазнали праву истину), јер су мислили да им се у ваздушном боју придружио командант (који се уплашио, за шта је после од Павелића „награђен“ генералским чином Зракопловства НДХ-а). Не мању пажњу, Карлоов авион је изазвао и код Немца, који су га, нарочито када је оборио једну Штуку, окружили са свих страна, да би Макс Хелмут Остерман био само џелат… И сви наши пилоти затечени у ваздуху, који су видели да је оборен „командантов авион“, мислили су да је тако и жалили команданта, који се за то време крио по лагумима Тошиног бунара, ниједног момента им не падајући на памет да је за командама „лидерског Месера“, био нико други до њихов „ћата“, водник Карло Штрбенк… Породица Карла Штрбенка ни до дан данас, након 76 година не зна где су Карлови посмртни остаци. Зна се да је Карло пао код Глогоњског Рита.Карлова жена је ишла после рата да тражи његове посмртне остатке, али нико није знао шта је са телом пилота. Након ослобођења додуше, нове власти су тврдиле (на нивоу претпоставке: Мислимо да је тамо), да је Карло сахрањен у заједничку гробницу са совјетским војницима, која се налази у Сефкерину… Али никада нису добили званичну потврду… Тако се држава „одужила“ једном храбром воднику… А његови потомци и дан данас – не имајући где, сваког 6. априла допутују у Земун, где се на Кеју код хотела „Југославија“ испред споменика „Пилотима 6. ловачког пука“ поклоне сенима свога претка и његовим храбрима саборцима…