Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags '2017.'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. „Ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново постаде“ (II Кор. 5, 17) Драга браћо и сестре, Установа Новога и Вечнога Завета Бога и човека остварена је управо на данашњи дан, на први Божић у историји. Јер, данас је, љубљена децо духовна, превечни Бог извршио дело веће од стварања универзума и испунио обећање дато нашим прародитељима, обећање о коме су пророци од памтивека прорицали, а које је Пречиста, Преблагословена и увек Дјева Марија у смирењу прихватила. Бог Логос постаде човек и настани се међу људима (Јован 1, 14). Син Оца небеског бива роду људском савремен, како би човек постао савечан Богу. Господ Сведржитељ „унизи Себе узевши обличје слуге“ (Филип. 2, 7) и постаде једнак телу смирења нашега, да би нас учинио једнакима лику славе Његове. Зато богомудри апостол Павле у усхићењу кличе: „О дубино богатства и премудрости и разума Божјега! Како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови!“ (Рим. 11, 33). У време оно, велелепну и надахнуту химну: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!“ клицало је мноштво анђелске војске док је небо звездом указивало на Витлејем, родни град светога пророка и цара Давида, на Дом хлеба, где се ваистину јави Хлеб Живи Који сиђе с небесâ. У тихој духовној светлости божићне ноћи људско лице превечног Сина Јединородног радосно дочекаше погледи пастирâ (Лк. 2, 4 – 15). Будући да је ова величанствена тајна побожности – јављање Сина Божјег у телу – непојмљива анђелима и људима, превечни план Божје свепрожимајуће љубави почео се откривати у свештеној тишини витлејемске пећине, испуњене крајњим смирењем и неизрецивом добротом. И заиста, приступајући побожно граду Давидову, заједно са небоземним хоровима светих, духовним очима видимо како у Ономе кроз Кога је створено све што је на небесима и на земљи „обитава сва пуноћа Божанства телесно“ (Кол. 2, 9). Ова богооткривена истина се проповеда у нашој светој Цркви небројено пута речима да је Син Божји „ради нас људи и ради нашега спасења сишао са небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек“. Спасење о којем говори Символ вере, драга браћо и сестре, превазилази свако људско очекивање. Није се Бог очовечио како би показао Своју славу и величанство нити да би се, праћен војскама небеским, појавио у овоме свету као његов Господар. Спаситељ је благоизволео родити се од Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије како би човек, благодатним силама Духа Светога, крштењем, учешћем у светој Литургији и животом у Христу, био препорођен и постао бог по благодати, сабрат и сутелесник Богочовека. То нам је Он Сâм омогућио захваљујући истинском рађању за живот вечни које нам дарују свето крштење, миропомазање и свеукупни светотајински живот са врхунцем у светој Литургији, праћен нашим трудом да задобијемо јеванђелске свете врлине. Почевши да истински припадамо Заједници деце Божје, Цркви, ми благодатно учествујемо у божанском животу Христовом и бивамо спасавани и спасени у њој. У најблиставијој светлости и чудесној радости Божића древна народна мудрост изнедрила је здравицу: „Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!“ Заиста је дубок смисао и далекосежна животна порука ове древне мудрости. Ништа нам, драга децо духовна, неће вредети ни држава, нити уређени градови и села, ни економски напредак коме толико тежимо, нити сва добра овога света, ако као народ постепено, али сигурно нестајемо, тојест ако више умиремо него што се рађамо. Нашим хришћанским прецима није било тешко да, током своје бурне историје, изнова, после најтежих искушења и невоља, а некада и дословце из пепела, васпоставе државу, привреду, културу и све оно што их је одувек чинило припадницима истински европске цивилизације. То им је сваки пут полазило за руком јер су њихови домови били испуњени вером, врлинама и снагом, док су им се деца изобилно рађала. Имајмо отуда на уму закон Господњи и опомињимо се нарочито заповести Божје дате прародитељима Адаму и Еви која гласи: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме!“ (I Мојс. 1, 28). Стога, љубљени у Христу Исусу, немојмо занемаривати испуњавање ове заповести! И Сâм Господ љубави својевољно пристаде да се оваплоти и поживи међу нама, а Рођењем од Дјеве Марије занавек освети и даде смисао материнству и рађању. У овим светим божићним данима усрдно се молимо за сву нашу једноверну браћу и сестре у Отаџбини и расејању, са жељом да Богомладенац Исус Христос разгори у њиховим срцима и домовима смирену радост витлејемске светлости, којом небо и земља данас бивају просветљени и блистају. Особито позивамо све верне да, у овој тихој ноћи, срцем и душом буду једно са многострадалним православним српским народом који верно чува и брани сваку стопу свете земље Косова и Метохије, која нам је, не заборавимо никада, дарована од Господа као вечни залог. Времена бурна су долазила и пролазила. За све то време наши преци су у својим срцима неизбрисиво носили Пећку Патријаршију, Грачаницу, Богородицу Љевишку, Бањску, Дечане, Свете Архангеле и на хиљаде других светих олтара широм Косова и Метохије. Знали су и памтили ко је на ту свету земљу крочио још у давном седмом столећу и раније, како бележе византијске хронике. Знали су ко је остављао записе на грнчарији из 9. века и ко је отварао прве школе при манастирима, писао књиге, живописао фреске и иконе, зидао храмове, отварао прве болнице, писао словенске књиге… Знали су да је велики рашки жупан Вукан у 11. веку одбранио град Звечан. Знали су који су владари из лозе Немањићâ, Лазаревићâ, Бранковићâ, Петровићâ, Обреновићâ и Карађорђевићâ подизали светиње широм српске земље. Све су то знали наши преци, браћо и сестре. А знамо то и ми, њихови потомци. Знамо још нешто. Знамо да је на Косову и Метохији остао наш напаћени народ да мученички исповеда своју свету православну веру и храбро сведочи своје српско име. Знамо, као што и они знају, и не заборављамо ништа од свега тога, јер су Косово и Метохија наш Јерусалим, наша света земља. И зато можемо да, заједно са псалмопојцем Давидом, молитвено обећамо: „Ако заборавим тебе, Јерусалиме,“ – ако заборавим тебе, Косово и Метохијо, – „нека ме заборави десница моја!“ (Пс. 137, 5). Браћа наша по вери, не само на Косову и Метохији него и другде, суочена су са искушењима. Посебно данас, Богомладенац Христос нас подстиче да ми, православни хришћани и деца Цркве, Његовом благодаћу оснажени, без обзира на то како се други односе према нама било где, у Отаџбини, окружењу и васцелом свету, свима узвраћамо, по заповести Божјој, братски и пријатељски, ма које вере и народности они били, знајући да нас Бог љубави пита шта ми чинимо другима, а не шта други чине нама. Данас, када Пресвета Дјева Марија рађа Превечнога Бога, молимо се за све људе, а нарочито за младе, намучене страшним пороцима наркоманије, алкохолизма, разврата, лењости, гнева, среброљубља, зависти, гордости, неумерености, безосећајности и свим другим пороцима који, обећавајући привидну радост, заправо унижавају боголико достојанство човека и чине га робом. Молимо се да их Господ над војскама укрепи како би познали истину и препознали лик Божји у себи, па да смело устану и збаце окове погрешног избора. Господ Исус Христос говори: „…Познаћете истину и истина ће вас ослободити… Свако ко чини грех роб је греху“ (Јн. 8, 32. 34). Ми смо слободни у правом смислу речи онда кад идемо путем врлинског живота, који извире из стваралачке заједнице љубави са Богом. Насупрот томе, злоупотреба дарова Божјих и потенцијала које имамо, као и избор погрешног стила живота, раслабљује и разара нашу слободу, ниподаштава нашу личност, производи осећај празнине и бесмисла и, напослетку, води у духовно ропство. Слобода је, драга наша децо духовна, слобода за Христа, за другога, за живот и здравље. Слобода за вечност. Такву слободу нам може дати једино Бог јер је управо Он Слобода, смелост и снага. Једино слободом која подразумева ослушкивање воље Божје и самоограничење пред ближњима и пред створеном природом могу се савладати страшни и у нашем народу незапамћени сукоби између супружникâ, родитељâ и деце, рођакâ и кумова, о којима, нажалост, пречесто слушамо и читамо. Блага Вест Рождества Христовог данас се објављује и свету у којем звецка оружје, у којем се спроводи насиље над појединцима и народима, у којем владају неједнакост и социјална неправда, у којем су невина деца жртве ратних сукоба, различитих врста злоупотреба и глади, над којим је свакодневно надвијена нуклеарна претња. Иако забринути, не губећи наду, молимо се Витлејемском Богомладенцу да просветли таму и окрене добру оне који држе полуге моћи у својим рукама. Не бојмо се! Уместо овоземаљских брига и страха, молимо се да мир Божји данас испуни наша срца! То је мир који није пасивност и равнодушност него динамична, стваралачка и, поврх свега, непрестано активна сила која има моћ да преображава, као и да доноси спасење не само нама већ и људима око нас. Благодатно искуство светога Серафима Саровскога сведочи: „Стеци дух мира и тада ће се хиљаде око тебе спасти“. Бог Који је са нама – Емануил – јесте управо тај Мир кроз који долази мир Царства небеског. Такав мир се, свакако, не може поистоветити са некадашњим, садашњим и будућим покушајима остварења миротворства на овој земљи, а који не подразумевају однос у чијем је средишту Тројични Бог. Христов мир је јединствен јер је заснован на неизрецивој и несхватљивој љубави Оца небеског, „Који тако заволе свет да је Сина Својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн. 3, 16). Богочовек Господ Исус Христос се, дакле, рађа од Дјеве Марије како би умро на Крсту и васкрсао из мртвих, дарујући мир и блаженство вечнога живота свеколикој твари. Овакву стварност задобијања мира који побеђује грех и смрт, драга децо духовна, ми доживљавамо не само данас, на празник Рождества Христовог, већ и сваки пут када се сабирамо у нашим светим храмовима на божанствену Литургију и када се причешћујемо Живим Христом. Славећи данашњи празник, помолимо се да срца наша постану Витлејемска Пећина у којој се рађа Христос Син Божји, како бисмо и ми, обасјани светлошћу витлејемске звезде, просвећени мудрошћу мудрацâ са Истока, надахнути Духом Светим, Који је осенио Мајку над мајкама и умирио немире праведнога Јосифа, смело клицали на све четири стране света, објављујући долазак Онога Који нас спасава: Мир Божји, Христос се роди! Дано у Патријаршији Српској у Београду, о Божићу 2017. године. Ваши молитвеници пред колевком Богомладенца Христа: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ западноевропски ЛУКА Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ Епископ ваљевски МИЛУТИН Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ диоклијски КИРИЛО ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни Епископ стобијски ДАВИД Извор: Српска Православна Црква
  2. Српска Православна Црква својој духовној деци о БОЖИЋУ 2017. године ИРИНЕЈ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни БОЖИЋНИ поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! „Ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново постаде“ (II Кор. 5, 17) Драга браћо и сестре, Установа Новога и Вечнога Завета Бога и човека остварена је управо на данашњи дан, на први Божић у историји. Јер, данас је, љубљена децо духовна, превечни Бог извршио дело веће од стварања универзума и испунио обећање дато нашим прародитељима, обећање о коме су пророци од памтивека прорицали, а које је Пречиста, Преблагословена и увек Дјева Марија у смирењу прихватила. Бог Логос постаде човек и настани се међу људима (Јован 1, 14). Син Оца небеског бива роду људском савремен, како би човек постао савечан Богу. Господ Сведржитељ „унизи Себе узевши обличје слуге“ (Филип. 2, 7) и постаде једнак телу смирења нашега, да би нас учинио једнакима лику славе Његове. Зато богомудри апостол Павле у усхићењу кличе: „О дубино богатства и премудрости и разума Божјега! Како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови!“ (Рим. 11, 33). У време оно, велелепну и надахнуту химну: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!“ клицало је мноштво анђелске војске док је небо звездом указивало на Витлејем, родни град светога пророка и цара Давида, на Дом хлеба, где се ваистину јави Хлеб Живи Који сиђе с небесâ. У тихој духовној светлости божићне ноћи људско лице превечног Сина Јединородног радосно дочекаше погледи пастирâ (Лк. 2, 4 – 15). Будући да је ова величанствена тајна побожности – јављање Сина Божјег у телу – непојмљива анђелима и људима, превечни план Божје свепрожимајуће љубави почео се откривати у свештеној тишини витлејемске пећине, испуњене крајњим смирењем и неизрецивом добротом. И заиста, приступајући побожно граду Давидову, заједно са небоземним хоровима светих, духовним очима видимо како у Ономе кроз Кога је створено све што је на небесима и на земљи „обитава сва пуноћа Божанства телесно“ (Кол. 2, 9). Ова богооткривена истина се проповеда у нашој светој Цркви небројено пута речима да је Син Божји „ради нас људи и ради нашега спасења сишао са небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек“. Спасење о којем говори Символ вере, драга браћо и сестре, превазилази свако људско очекивање. Није се Бог очовечио како би показао Своју славу и величанство нити да би се, праћен војскама небеским, појавио у овоме свету као његов Господар. Спаситељ је благоизволео родити се од Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије како би човек, благодатним силама Духа Светога, крштењем, учешћем у светој Литургији и животом у Христу, био препорођен и постао бог по благодати, сабрат и сутелесник Богочовека. То нам је Он Сâм омогућио захваљујући истинском рађању за живот вечни које нам дарују свето крштење, миропомазање и свеукупни светотајински живот са врхунцем у светој Литургији, праћен нашим трудом да задобијемо јеванђелске свете врлине. Почевши да истински припадамо Заједници деце Божје, Цркви, ми благодатно учествујемо у божанском животу Христовом и бивамо спасавани и спасени у њој. У најблиставијој светлости и чудесној радости Божића древна народна мудрост изнедрила је здравицу: „Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!“ Заиста је дубок смисао и далекосежна животна порука ове древне мудрости. Ништа нам, драга децо духовна, неће вредети ни држава, нити уређени градови и села, ни економски напредак коме толико тежимо, нити сва добра овога света, ако као народ постепено, али сигурно нестајемо, тојест ако више умиремо него што се рађамо. Нашим хришћанским прецима није било тешко да, током своје бурне историје, изнова, после најтежих искушења и невоља, а некада и дословце из пепела, васпоставе државу, привреду, културу и све оно што их је одувек чинило припадницима истински европске цивилизације. То им је сваки пут полазило за руком јер су њихови домови били испуњени вером, врлинама и снагом, док су им се деца изобилно рађала. Имајмо отуда на уму закон Господњи и опомињимо се нарочито заповести Божје дате прародитељима Адаму и Еви која гласи: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме!“ (I Мојс. 1, 28). Стога, љубљени у Христу Исусу, немојмо занемаривати испуњавање ове заповести! И Сâм Господ љубави својевољно пристаде да се оваплоти и поживи међу нама, а Рођењем од Дјеве Марије занавек освети и даде смисао материнству и рађању. У овим светим божићним данима усрдно се молимо за сву нашу једноверну браћу и сестре у Отаџбини и расејању, са жељом да Богомладенац Исус Христос разгори у њиховим срцима и домовима смирену радост витлејемске светлости, којом небо и земља данас бивају просветљени и блистају. Особито позивамо све верне да, у овој тихој ноћи, срцем и душом буду једно са многострадалним православним српским народом који верно чува и брани сваку стопу свете земље Косова и Метохије, која нам је, не заборавимо никада, дарована од Господа као вечни залог. Времена бурна су долазила и пролазила. За све то време наши преци су у својим срцима неизбрисиво носили Пећку Патријаршију, Грачаницу, Богородицу Љевишку, Бањску, Дечане, Свете Архангеле и на хиљаде других светих олтара широм Косова и Метохије. Знали су и памтили ко је на ту свету земљу крочио још у давном седмом столећу и раније, како бележе византијске хронике. Знали су ко је остављао записе на грнчарији из 9. века и ко је отварао прве школе при манастирима, писао књиге, живописао фреске и иконе, зидао храмове, отварао прве болнице, писао словенске књиге… Знали су да је велики рашки жупан Вукан у 11. веку одбранио град Звечан. Знали су који су владари из лозе Немањићâ, Лазаревићâ, Бранковићâ, Петровићâ, Обреновићâ и Карађорђевићâ подизали светиње широм српске земље. Све су то знали наши преци, браћо и сестре. А знамо то и ми, њихови потомци. Знамо још нешто. Знамо да је на Косову и Метохији остао наш напаћени народ да мученички исповеда своју свету православну веру и храбро сведочи своје српско име. Знамо, као што и они знају, и не заборављамо ништа од свега тога, јер су Косово и Метохија наш Јерусалим, наша света земља. И зато можемо да, заједно са псалмопојцем Давидом, молитвено обећамо: „Ако заборавим тебе, Јерусалиме,“ – ако заборавим тебе, Косово и Метохијо, – „нека ме заборави десница моја!“ (Пс. 137, 5). Браћа наша по вери, не само на Косову и Метохији него и другде, суочена су са искушењима. Посебно данас, Богомладенац Христос нас подстиче да ми, православни хришћани и деца Цркве, Његовом благодаћу оснажени, без обзира на то како се други односе према нама било где, у Отаџбини, окружењу и васцелом свету, свима узвраћамо, по заповести Божјој, братски и пријатељски, ма које вере и народности они били, знајући да нас Бог љубави пита шта ми чинимо другима, а не шта други чине нама. Данас, када Пресвета Дјева Марија рађа Превечнога Бога, молимо се за све људе, а нарочито за младе, намучене страшним пороцима наркоманије, алкохолизма, разврата, лењости, гнева, среброљубља, зависти, гордости, неумерености, безосећајности и свим другим пороцима који, обећавајући привидну радост, заправо унижавају боголико достојанство човека и чине га робом. Молимо се да их Господ над војскама укрепи како би познали истину и препознали лик Божји у себи, па да смело устану и збаце окове погрешног избора. Господ Исус Христос говори: „…Познаћете истину и истина ће вас ослободити… Свако ко чини грех роб је греху“ (Јн. 8, 32. 34). Ми смо слободни у правом смислу речи онда кад идемо путем врлинског живота, који извире из стваралачке заједнице љубави са Богом. Насупрот томе, злоупотреба дарова Божјих и потенцијала које имамо, као и избор погрешног стила живота, раслабљује и разара нашу слободу, ниподаштава нашу личност, производи осећај празнине и бесмисла и, напослетку, води у духовно ропство. Слобода је, драга наша децо духовна, слобода за Христа, за другога, за живот и здравље. Слобода за вечност. Такву слободу нам може дати једино Бог јер је управо Он Слобода, смелост и снага. Једино слободом која подразумева ослушкивање воље Божје и самоограничење пред ближњима и пред створеном природом могу се савладати страшни и у нашем народу незапамћени сукоби између супружникâ, родитељâ и деце, рођакâ и кумова, о којима, нажалост, пречесто слушамо и читамо. Блага Вест Рождества Христовог данас се објављује и свету у којем звецка оружје, у којем се спроводи насиље над појединцима и народима, у којем владају неједнакост и социјална неправда, у којем су невина деца жртве ратних сукоба, различитих врста злоупотреба и глади, над којим је свакодневно надвијена нуклеарна претња. Иако забринути, не губећи наду, молимо се Витлејемском Богомладенцу да просветли таму и окрене добру оне који држе полуге моћи у својим рукама. Не бојмо се! Уместо овоземаљских брига и страха, молимо се да мир Божји данас испуни наша срца! То је мир који није пасивност и равнодушност него динамична, стваралачка и, поврх свега, непрестано активна сила која има моћ да преображава, као и да доноси спасење не само нама већ и људима око нас. Благодатно искуство светога Серафима Саровскога сведочи: „Стеци дух мира и тада ће се хиљаде око тебе спасти“. Бог Који је са нама – Емануил – јесте управо тај Мир кроз који долази мир Царства небеског. Такав мир се, свакако, не може поистоветити са некадашњим, садашњим и будућим покушајима остварења миротворства на овој земљи, а који не подразумевају однос у чијем је средишту Тројични Бог. Христов мир је јединствен јер је заснован на неизрецивој и несхватљивој љубави Оца небеског, „Који тако заволе свет да је Сина Својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн. 3, 16). Богочовек Господ Исус Христос се, дакле, рађа од Дјеве Марије како би умро на Крсту и васкрсао из мртвих, дарујући мир и блаженство вечнога живота свеколикој твари. Овакву стварност задобијања мира који побеђује грех и смрт, драга децо духовна, ми доживљавамо не само данас, на празник Рождества Христовог, већ и сваки пут када се сабирамо у нашим светим храмовима на божанствену Литургију и када се причешћујемо Живим Христом. Славећи данашњи празник, помолимо се да срца наша постану Витлејемска Пећина у којој се рађа Христос Син Божји, како бисмо и ми, обасјани светлошћу витлејемске звезде, просвећени мудрошћу мудрацâ са Истока, надахнути Духом Светим, Који је осенио Мајку над мајкама и умирио немире праведнога Јосифа, смело клицали на све четири стране света, објављујући долазак Онога Који нас спасава: Мир Божји, Христос се роди! Дано у Патријаршији Српској у Београду, о Божићу 2017. године. Ваши молитвеници пред колевком Богомладенца Христа: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ западноевропски ЛУКА Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ Епископ ваљевски МИЛУТИН Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ диоклијски КИРИЛО ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни Епископ стобијски ДАВИД Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  3. „Почев од 1. децембра ове године, број цркава и капела патријарашке епархије (Московске) износи 1154, што је 24 више него прошле године,“ изјавио је Патријарх. Патријарх је прецизирао да је број цркава где се служи Божанска Литургија бар једанпут недељно порастао са 14 на 207. Број московског свештенства, не рачунајући свештеномонаштво ставропигијалних манастира, порастао је са 23 на 1711: 26 епископа, 1289 свештеника и 396 ђакона. Московска епархија такође има 33 манастира – 15 мушких, у којима обитава 1.028 монаха, и 18 женских, у којима се подвизава 970 монахиња, изјавио је Патријарх. Августа 2016. године, Патријарх је известио да је цела Руска Црква порасла током претходних шест година и, између осталог, рекао да се „током последњих шест година наша Црква увећала за 5.000 цркава и 10.000 свештенослужитеља, што значи да је народу неопходно пастирско старање. Не би било толиког раста да не постоји велика духовна потреба...“ Извор: Српска Православна Црква
  4. Према извештају Његове Светости Патријарха московског Кирил на данашњем годишњем састанку Московске епархије, 24 нове цркве су освећене широм Москве у току ове 2017. године. „Почев од 1. децембра ове године, број цркава и капела патријарашке епархије (Московске) износи 1154, што је 24 више него прошле године,“ изјавио је Патријарх. Патријарх је прецизирао да је број цркава где се служи Божанска Литургија бар једанпут недељно порастао са 14 на 207. Број московског свештенства, не рачунајући свештеномонаштво ставропигијалних манастира, порастао је са 23 на 1711: 26 епископа, 1289 свештеника и 396 ђакона. Московска епархија такође има 33 манастира – 15 мушких, у којима обитава 1.028 монаха, и 18 женских, у којима се подвизава 970 монахиња, изјавио је Патријарх. Августа 2016. године, Патријарх је известио да је цела Руска Црква порасла током претходних шест година и, између осталог, рекао да се „током последњих шест година наша Црква увећала за 5.000 цркава и 10.000 свештенослужитеља, што значи да је народу неопходно пастирско старање. Не би било толиког раста да не постоји велика духовна потреба...“ Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  5. Благодарећи задужбини Манастира Хиландара доносимо звучни запис надахнуте празничне беседе који је изговорио хиландарски игуман високопреподобни архимандрит Методије, на празник Светог и богоносног оца нашег Николаја Мирликијског чудотворца, 2017. лета Господњег. View full Странице
  6. Благодарећи Радију Беседа доносимо звучни запис надахнуте беседе Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, коју је изговорио на данашњем литургијском сабрању у новосадском саборном храму поводом празника Светог оца Николаја чудотворца. View full Странице
  7. У летопису манастира Ваведење стоји записано да су приликом копања темеља за манастирску цркву откривени у земљи остаци старог храма, свети престо од камена у коме је пронађена очувана свештеничка одежда. Манастир је подигнут поред тадашње Гимназије „Краљ Александар“ на земљишту које је Град Београд уступио Српској Православној Цркви. Црква је саграђена за нешто више од годину дана. Манастирску цркву пројектовао је руски архитекта Иван Рик. Као пројектант помиње се и Павле Петровић. Темељи су освештани 10. августа 1935. године, а велико освећење обављено је 25. октобра 1936. Манастир је осветио Патријарх српски Варнава (Росић). Храм је осликан руком академског сликра Душана Михајловића у периоду од 1972. до 1982. године. У новом броју Православља - новина Српске Патријаршије Вашу пажњу усмеравамо на текст „О призренским митрополитима и укидању Пећке патријаршије 1766. године“ из пера Снежане Крупниковић, затим текст о Сионским сабрањима 2017 године - Фестивалу Вере, Наде и Љубави који потписује Ранка Маџаревић; текст поводом стогодишњице од почетка рада Помесног Сабора Руске Православне Цркве чији је аутор проф. др Ксенија Кончаревић, као и текст о Православном богословском факултету у Београду – нежељеном оснивачу Београдског универзитета чији је аутор Благоје Пантелић. О уредницима Православља као и у претходним бројевима пише Славица Лазић: у овом броју доносимо њен разговор са протојерејем др Љубивојeм Стојановићем. О кремацији као савременом изазову за хришћане пише протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић, а о недавно завршеним рестаураторско-конзерваторским радовима на фресци Успења Пресвете Богородице у Богородичиној цркви манастира Студеница пише др Миљана Матић. О томе да положај српских цркава и манастира на Косову и Метохији не може имати аналогију са светогорским примером у овом броју пише др Александар Раковић. Из ризница светоотачког богословља у броју од 1. децембра читаоцима доносимо превод трећег поглавља Богољубиве историје Блаженог Теодорита Кирског, које је са старогрчког превео Лазар Нешић. О српској идеји у средњем веку за Православље пише Милош Павловић... У 1217. броју Православља читаоце очекују и сталне рубрике са новостима из света издаваштва, као и вестима из културе и науке, хришћанског света и живота наше помесне Цркве... * * * Православље – новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Православље издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. године. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије, Краља Петра 5, или на текући рачун, а о начину претплате можете се информисати путем телефона: Редакција: +381 11 30–25–116, Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113, e–mail: [email protected] – редакција и [email protected] – претплата. Извор: Српска Православна Црква
  8. Корице овог броја Православља краси фотографија манастира Ваведења Пресвете Богородице. Фотографију је забележио ђакон Драган С. Танасијевић, светлописац Информативне службе Српске Православне Цркве. Овај манастир налази се у насељу Сењак, на узвишењу изнад Београда. Припада Архиепископији београдско-карловачкој. Првих неколико година по оснивању, манастир Ваведење био је метох манастира Кувеждина на Фрушкој гори, првог српског женског манастира у обновљеној Србији. Добротом и љубављу Персиде Миленковић, родом из Шапца, сазидана је ова светиња као и многа друга здања; храм Свете Тројице у Кумодражу, зграда Математичке гимназије и кућа Црвеног крста у Београду. У летопису манастира Ваведење стоји записано да су приликом копања темеља за манастирску цркву откривени у земљи остаци старог храма, свети престо од камена у коме је пронађена очувана свештеничка одежда. Манастир је подигнут поред тадашње Гимназије „Краљ Александар“ на земљишту које је Град Београд уступио Српској Православној Цркви. Црква је саграђена за нешто више од годину дана. Манастирску цркву пројектовао је руски архитекта Иван Рик. Као пројектант помиње се и Павле Петровић. Темељи су освештани 10. августа 1935. године, а велико освећење обављено је 25. октобра 1936. Манастир је осветио Патријарх српски Варнава (Росић). Храм је осликан руком академског сликра Душана Михајловића у периоду од 1972. до 1982. године. У новом броју Православља - новина Српске Патријаршије Вашу пажњу усмеравамо на текст „О призренским митрополитима и укидању Пећке патријаршије 1766. године“ из пера Снежане Крупниковић, затим текст о Сионским сабрањима 2017 године - Фестивалу Вере, Наде и Љубави који потписује Ранка Маџаревић; текст поводом стогодишњице од почетка рада Помесног Сабора Руске Православне Цркве чији је аутор проф. др Ксенија Кончаревић, као и текст о Православном богословском факултету у Београду – нежељеном оснивачу Београдског универзитета чији је аутор Благоје Пантелић. О уредницима Православља као и у претходним бројевима пише Славица Лазић: у овом броју доносимо њен разговор са протојерејем др Љубивојeм Стојановићем. О кремацији као савременом изазову за хришћане пише протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић, а о недавно завршеним рестаураторско-конзерваторским радовима на фресци Успења Пресвете Богородице у Богородичиној цркви манастира Студеница пише др Миљана Матић. О томе да положај српских цркава и манастира на Косову и Метохији не може имати аналогију са светогорским примером у овом броју пише др Александар Раковић. Из ризница светоотачког богословља у броју од 1. децембра читаоцима доносимо превод трећег поглавља Богољубиве историје Блаженог Теодорита Кирског, које је са старогрчког превео Лазар Нешић. О српској идеји у средњем веку за Православље пише Милош Павловић... У 1217. броју Православља читаоце очекују и сталне рубрике са новостима из света издаваштва, као и вестима из културе и науке, хришћанског света и живота наше помесне Цркве... * * * Православље – новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Православље издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. године. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије, Краља Петра 5, или на текући рачун, а о начину претплате можете се информисати путем телефона: Редакција: +381 11 30–25–116, Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113, e–mail: [email protected] – редакција и [email protected] – претплата. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  9. Шардоне, Црна тамјаника, Бургундац, Мерло, Гаме, Каберне. Благодаримо Господу на још једној успешној берби и надамо се још бољим винима! Извор: Манастир Буково
  10. Са интернет презентације манастира Буково преносимо фото вест са овогодишње бербе грожђа. Шардоне, Црна тамјаника, Бургундац, Мерло, Гаме, Каберне. Благодаримо Господу на још једној успешној берби и надамо се још бољим винима! Извор: Манастир Буково View full Странице
  11. У овом броју Православља Вашу пажњу усмеравамо на текст о 200 година Старе цркве у Крагујевцу, затим на интервју са Преосвећеним Епископом шабачким Лаврентијем који је водила Јадранка Јанковић, Саопштење Међународне Комисије за англиканско-православни теолошки дијалог са састанка одржаног на Малти 14–21. 10. 2017. (у преводу проф. др Богдана Лубардића), прилог протојереја-ставрофора Марка Митића о Десетој јубиларној конференцији Међуправославне мреже центара за изучавање нових религијских покрета у Пољској, чланак др Ратомира Миликића о заборављеној Капели Светог Саве у официрском логору у Стразбуру, текст протојереја-ставрофора Србољуба Милетића о савременим искушењима, као и текст Славице Лазић о уреднику Православља протојереју-ставрофору др Душану Кашићу, прилог Зорана Мишића о стручном скупу у организацији Радија „Златоусти“, те сталне рубрике са вестима из културе и науке, хришћанског света и живота наше помесне Цркве... *** Православље – новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Православље издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. године. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије, Краља Петра 5, или на текући рачун, а о начину претплате можете се информисати путем телефона: Редакција: +381 11 30–25–116 Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113 e–mail: [email protected] – редакција и [email protected] – претплата Извор: Српска Православна Црква
  12. Насловну страницу овог броја Православља краси фотографија тројице епископа Епархије шумадијске. Овај значајни јубилеј Цркве – 70 година Епархије шумадијске – обележен је у Богом чуваном граду Крагујевцу, седишту Епископа шумадијског, у понедељак, 23. октобра. На овај дан, а пре четрдесет и једне године, упокојио се први Епископ шумадијски Валеријан (1908–1976; Владика шумадијски 1947–1976). Истог дана, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу. Други део овог значајног јубилеја чинио је научни скуп на тему „Значај одлука Светог Архијерејског Сабора 1947. године за историју Српске Православне Цркве“. Више о научном скупу читаћете у овом броју. У овом броју Православља Вашу пажњу усмеравамо на текст о 200 година Старе цркве у Крагујевцу, затим на интервју са Преосвећеним Епископом шабачким Лаврентијем који је водила Јадранка Јанковић, Саопштење Међународне Комисије за англиканско-православни теолошки дијалог са састанка одржаног на Малти 14–21. 10. 2017. (у преводу проф. др Богдана Лубардића), прилог протојереја-ставрофора Марка Митића о Десетој јубиларној конференцији Међуправославне мреже центара за изучавање нових религијских покрета у Пољској, чланак др Ратомира Миликића о заборављеној Капели Светог Саве у официрском логору у Стразбуру, текст протојереја-ставрофора Србољуба Милетића о савременим искушењима, као и текст Славице Лазић о уреднику Православља протојереју-ставрофору др Душану Кашићу, прилог Зорана Мишића о стручном скупу у организацији Радија „Златоусти“, те сталне рубрике са вестима из културе и науке, хришћанског света и живота наше помесне Цркве... *** Православље – новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Православље издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. године. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије, Краља Петра 5, или на текући рачун, а о начину претплате можете се информисати путем телефона: Редакција: +381 11 30–25–116 Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113 e–mail: [email protected] – редакција и [email protected] – претплата Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. И ове године у Јашију, у Румунији 14. октобра 2017. прослављен празник Преподобне мати Параскеве, Како јављају Румунски медији, било је присутно око 20.000 верника.
  14. Изложба фотографија пројекта „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“, приказује фотографије, ратне дневнике, војничка писма, дописне карте, споменице и осталу историографску грађу учесника Првог светског рата. То су јединствена сведочења о ратним авантурама и страдањима српског војника у ратним годинама, потиснутог са страница светске историје. Изложба „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“ величанствен је омаж сенима наших предака. Она је израз жеље, да се славна ратничка прошлост херојског српског народа никада не преда забораву. Познато је да је народ који не познаје своју прошлост, осуђен на то да је увек наново понавља. Зато је Савез потомака ратника Србије 1912-1920, повео племениту мисију, да младе нараштаје подсети на моралну одговорност према Отаџбини и свом властитом народу и његовим жртвама. Изложбу прати и мултимедијални приказ који ће посетиоцима омогућити интерактивну комуникацију са поставком. Изложба се приређује у склопу Међународног научног скупа Савремена српска фолклористика - ,,Фолклорно наслеђе Срба са Косова и Метохије у словенском контексту“ Придружите нам се у намери да поносно испричамо велику причу о нашим прецима! славним-прецима.срб ********* Пројекат Албум сећања реалиује се са благословом Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја и са благословом Његове светости Патријарха московског и целе Русије г. Кирила. Контакт особа: Савез потомака ратника Србије 1912-1920. Александар Василић 063 480 011
  15. Поводом обележавања стогодишњице од Првог светског рата 13. октобра 2017. године, са почетком у 11:30 часова, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског г.Теодосија у Српској Православној Богословији Св.Кирила и Методија у Призрену, свечано ће бити отворена изложба "Албум сећања на наше претке из Првог светског рата". Изложба фотографија пројекта „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“, приказује фотографије, ратне дневнике, војничка писма, дописне карте, споменице и осталу историографску грађу учесника Првог светског рата. То су јединствена сведочења о ратним авантурама и страдањима српског војника у ратним годинама, потиснутог са страница светске историје. Изложба „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“ величанствен је омаж сенима наших предака. Она је израз жеље, да се славна ратничка прошлост херојског српског народа никада не преда забораву. Познато је да је народ који не познаје своју прошлост, осуђен на то да је увек наново понавља. Зато је Савез потомака ратника Србије 1912-1920, повео племениту мисију, да младе нараштаје подсети на моралну одговорност према Отаџбини и свом властитом народу и његовим жртвама. Изложбу прати и мултимедијални приказ који ће посетиоцима омогућити интерактивну комуникацију са поставком. Изложба се приређује у склопу Међународног научног скупа Савремена српска фолклористика - ,,Фолклорно наслеђе Срба са Косова и Метохије у словенском контексту“ Придружите нам се у намери да поносно испричамо велику причу о нашим прецима! славним-прецима.срб ********* Пројекат Албум сећања реалиује се са благословом Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја и са благословом Његове светости Патријарха московског и целе Русије г. Кирила. Контакт особа: Савез потомака ратника Србије 1912-1920. Александар Василић 063 480 011 View full Странице
  16. На насловној страници овог броја налази се слика Његовог Блаженства Папе и Патријарха александријског и све Африке г. Теодора II, који се од 22. септембра налази у Србији, у званичној (мирној) посети Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви, а о његовој посети читаоци се опширније могу информисати у репортажи коју смо припремили... Такође, у овом броју Вашу пажњу скрећемо на извештај са устоличења Преосвећеног Епископа зворничко-тузланског г. Фотија из пера Зорице Зец, као и на прилог о „Данима Српске“ у Србији који је приредила Славица Лазић, те на разговор са Преосвећеним Викарним Епископом моравичким г. Антонијем. Између осталих текстова, у овом броју пажњи читалаца предлажемо и прилог Снежане Крупниковић о историјату Епархије рашко-призренске, затим пригодне текстове поводом 150 година велике обнове цркве Ружице (протојереја-ставрофора проф. др Предрага Пузовића, протојереја-ставрофора др Саве Јовића и Славице Лазић), чланак Весне Пумпаловић о почетку обнове Храма Св. Саве у Њујорку, чланак Ане Марије Симоновић о Академији „Свети Сава“ у Чикагу и прилог Славице Лазић о уреднику Православља проти Милисаву Протићу... У овом броју доносимо и текст др Александра Раковића о балканским идентитетским конверзијама, као и текст Милоша Матијевића о Споменику четири вере на Чачанском гробљу, те сталне рубрике са прилозима о новим издањима, вестима из културе и науке, хришћанског света и живота наше помесне Цркве.... Православље – новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Ове новине издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. Године. Православље излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије, Краља Петра 5, или на текући рачун, а о начину претплате можете се информисати путем телефона: Редакција: +381 11 30–25–116 Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113 e–mail: [email protected] – редакција и [email protected] – претплата Извор: Српска Православна Црква
  17. На насловној страници овог броја налази се слика Његовог Блаженства Папе и Патријарха александријског и све Африке г. Теодора II, који се од 22. септембра налази у Србији, у званичној (мирној) посети Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви, а о његовој посети читаоци се опширније могу информисати у репортажи коју смо припремили... Такође, у овом броју Вашу пажњу скрећемо на извештај са устоличења Преосвећеног Епископа зворничко-тузланског г. Фотија из пера Зорице Зец, као и на прилог о „Данима Српске“ у Србији који је приредила Славица Лазић, те на разговор са Преосвећеним Викарним Епископом моравичким г. Антонијем. Између осталих текстова, у овом броју пажњи читалаца предлажемо и прилог Снежане Крупниковић о историјату Епархије рашко-призренске, затим пригодне текстове поводом 150 година велике обнове цркве Ружице (протојереја-ставрофора проф. др Предрага Пузовића, протојереја-ставрофора др Саве Јовића и Славице Лазић), чланак Весне Пумпаловић о почетку обнове Храма Св. Саве у Њујорку, чланак Ане Марије Симоновић о Академији „Свети Сава“ у Чикагу и прилог Славице Лазић о уреднику Православља проти Милисаву Протићу... У овом броју доносимо и текст др Александра Раковића о балканским идентитетским конверзијама, као и текст Милоша Матијевића о Споменику четири вере на Чачанском гробљу, те сталне рубрике са прилозима о новим издањима, вестима из културе и науке, хришћанског света и живота наше помесне Цркве.... Православље – новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Ове новине издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. Године. Православље излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије, Краља Петра 5, или на текући рачун, а о начину претплате можете се информисати путем телефона: Редакција: +381 11 30–25–116 Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113 e–mail: [email protected] – редакција и [email protected] – претплата Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  18. По традицији форума Поуке, отварамо тему у којој можете да пратите извјештаје и коментаришете ток овогодишњег Светог Архијерејског Сабора. Прошлогодишњи Сабор праћен је овдје: Свечано отварање овогодишњег Сабора у Пећкој Патријаршији и најаве које су га пратиле дате су овдје: Вечерње новости и новинар Раде Драговић, такође по својеврсној традицији, мање више нетачног извјештавања "из поузданих извора", започеле су јутрос ову тему: Сабор СПЦ бира нове владике Раде Драговић, Влада Митрић | 14. мај 2017. 09:01 Данас почиње редовно заседање највишег тела СПЦ. Седница у знаку тихе поделе међу епископима Патријаршија СПЦ у Београду, Фото: В. Данилов ОБРЕДОМ призива Светог духа у древном седишту Српске православне цркве - манастиру Пећка патријаршија - данас почиње редовно пролећно заседање Светог архијерејског сабора. Највише црквено тело ће током следеће две недеље у Патријаршији у Београду разматрати актуелна питања која се тичу Цркве и верника. На заседању великодостојника највероватније ће бити изабране владике у три значајне епархије чија су средишта у Нишу, Сарајеву и Пријепољу. У средишту пажње овогодишњег заседања биће Дабробосанска митрополија, са центром у главном граду БиХ, којом готово две године привремено, као администратор, управља владика захумско-херцеговачки Григорије. Њему је још прошле године понуђен сарајевски трон, али га је он одбио. - Владика Григорије поново би могао да буде звезда Сабора, не само због Митрополије, на чије би чело овог пута могао да дође, већ и због последњих јавних иступа - каже саговорник “Новости” близак врху СПЦ. - Многи епископи сматрају да његови политички ставови и јавни ангажман не доносе добро Цркви. Постоји и одијум дела владика због односа који Григорије негује са Амбасадом САД у Сарајеву, због чега га сматрају америчким човеком. Поједине владике зазиру од његових амбиција, али и политичких веза. Дабробосанска митрополија, како се тумачи у црквеним круговима, дуго је била запостављена, али све више добија на значају. Она стоји високо у црквеној хијерархији, али је слаба по броју верника и утицају. Овогодишњи сабор зато би могао да изврши прекрајање епархијских граница у БиХ. Идеја је да Добој и околина буду издвојени из Зворничко-тузланске епархије и припојени Митрополији. Она би тако добила ресурсе и снагу одговарајућу реномеу који ужива у СПЦ. Од ове јединице Српске цркве очекује се да у наредним годинама буде важан фактор у БиХ, суоченом с политичким потресима и међународним притисцима. Избор будућег митрополита, зато, неће проћи без дипломатског вагања. Као кандидат за митрополитско место, поред владике Григорија, слови и владика зворничко-тузлански Хризостом, који је изградио квалитетне односе са међународним фактором утицајним у Сарајеву. Столовање у Бијељини, због нежељеног наслеђа Василија Качавенде, њему није по вољи и, како се чује, радо би се преселио у главни град БиХ. Са једног од ранијих Сабора, Фото: СПЦ Познаваоци црквених прилика указују и на то да ће седница бити у знаку тихе поделе међу епископима, а од односа снага зависиће и поједина кадровска решења. Упућени у црквена збивања тврде да ће скуп архијереја проћи у знаку прошлогодишње поделе на две струје. Ове међусобно супротстављене групе предводе владика бачки Иринеј и митрополит црногорско- -приморски Амфилохије, а однос снага два табора умногоме ће утицати и на теме за расправу и могућа кадровска решења. Сабор ће, највероватније, изабрати новог владику Епархије нишке, којом привремено управља епископ рашко-призренски Теодосије. Велике су шансе да је он и трајно добије као надлежни архијереј, с тим што би Црква добила новог владику за Рашку и Косово. У том смислу највише шансе има дечански игуман Сава. Владика Теодосије се у принципу не противи доласку у Ниш, коме је као великом граду преко потребан надлежни архијереј - указује саговорник “Новости”. Нишка епархија нема епископа од формалног повлачења владике Јована (Пурића), који је под изговором лечења под притиском одступио из епархије. Он је по избору за нишког владику ушао у сукоб са моћним и утицајним локалним свештеницима, који су проблем уздигли на ниво Патријаршије и епископа принудили на повлачење. Он је већ дуже време нераспоређен, а једна од могућности је да добије место помоћника епископа Епархије шабачке или Епархије ваљевске. ОДГОВОРНОСТ ЕПИСКОПА ОВОГОДИШЊИ сабор, у оквиру усвајања годишњих извештаја о раду епархија, што је редовна тачка дневног реда, могао би и да позове на одговорност поједине епископе. У овом кругу налази се владика банатски Никанор, који у својој епархији већ дуже време има буну свештеника који траже његову смену. У црквеним круговима незванично се говори да су финансијске неправилности забележене и у Епархији шумадијској, о чему ће Сабор саслушати владику Јована (Младеновића). ФИЛАРЕТ БИВШИ милешевски владика Филарет могао би на Сабору да добије ново црквено задужење. У Патријаршији СПЦ засад не откривају за коју функцију је виђен епископ Филарет, али у црквеним круговима се помиње да постоји могућност да се на дневном реду нађе и питање његовог будућег ангажмана. Од његове смене 2015. године, Епархија милешевска је без епископа, а њу као администратор води владика будимљанско-никшићки Јоаникије.
  19. Одговор: Оштроумни оксфордски православни епископ, Калист Вер, иначе почасни доктор Универзитета у Београду, рекао је да „традиција није у томе да нешто понављаш, него да будеш веран истој на стваралачки начин“. За нас хришћане, традиција (или предање) је пре свега литургијско преношење Тајне Христа унутар Цркве као богочовечанске заједнице. С једне стране, нема ничег узбудљивијег од тог преношења „живог живота“ и убризгавање истог у нове нараштаје живих чланова православних парохија, нпр. у Земуну, Паризу, Требињу или Њујорку. Било речито или ћутке, све то открива једну богочовечанскустварност у историјском и културном контексту. С друге стране, наше предање је пребогато симболима и врло је сложено садржајима. Неко је приметио да православни имају тако богату и слојевиту традицију да не знају како да рукују њоме. У томе има истине, али то богатство су дарови наших доброчинитеља, „знаних и незнаних“; то предање је један пример „православног капитализма“. Треба пазити да критеријум није форма (обрасци) него садржај (јеванђелски Христос). Француски писац Кристијан Бобен је рекао: „Оно што је у Јеванђељима добро јесте управо то што их никада нико није прочитао“. Не може се Јеванђеље „прочитати“ или сасвим појмити. Стога је пред свима нама једна узбудљива, често трагична, борба за oпит, за доживљај, за право искуство, за ,,искуство Истине“. Традиција је зависна од прошлости, садашњости и будућности, али је важно њено садашње живљење, почевши од јутарњег буђења. Наша молитва је, тако мислим, есхатолошко умивање наших очију за виђење правих ствари које нам долазе као залог из будућности. Било да смо велики или мали, богати или убоги, смирено се кајемо пред Живим Богом, на начин како се умивамо ујутру или како једемо свој свакодневни хлеб. О томе нам сведочи видовданска етика потекла на заветној постојбини Српске земље – Косову и Метохији. Свест да се послужи Богу и роду, покретала је не само моћне и богате да подижу Цркве и Манастире, него и прости народ да их гради и поново, из рушевина и пепела, обнавља и подиже. У овом смислу, несебичну љубав и бригу према Косову показивао је посебно проф. Душан Батаковић, тај витез српске дипломатије и доајен српске историографије, који нас је уочи овог Видовдана прерано напустио, преселивши се у вечни живот. Критеријум шта је у нашем чувању и обогаћивању традиције вредно а шта не – даће будућност. Понекад размишљам: утешно је то што није толико битно шта ће о нама рећи савременици, него како ће нас схватити нека будућа генерација. Ово није „одлагање одговорности“, него више ослањање на суд времена, које је најбоље решето, и на Божију правду која суди љубављу а не законом. 2. У једном од најзначајнијих есеја XX века, Традиције и индивидуални таленат, Т. С. Елиот је био врло опрезан када је говорио о значењу традиције. Као одлику традиције он је одбацио просто преношење облика или искуства из генерације у генерацију. Написао је моћне речи: „Традиција се не може наследити; ако вам је потребна, морате је стећи великим трудом“. Шта заправо значи улазак у предање и усвајање традиције и коју улогу она има у животу сваког појединца? Одговор: Треба бити свестан потребе новог примања сопствене традиције и прилагођавања себе изворној, једном за свагда преданој, апостолској вери. Ту последњу реч нема појединац (био он теолог или не) него Црква. Међутим, Црква не сме да буде пуки јерархијски ауторитет који с врха диктира одлуке; Црква је заједница, црквена општина устројена као догађај заједничарења. Традицији су страни како усамљене индивидуе тако и изоловани ауторитети. Она надахњује, мења и освећује цело биће човека и све што оно ствара: погледајте израз црквених икона, мелодију химни и архитектонску одежду црквених здања – све са добродошлицом дочекује човека. Кад још постоје и свештеници отвореног срца за оне који куцају на врата храма, тада традиција постаје живот. Када тога нема… Мислим да су два момента битна. Труд јесте потребан, али благослови не долазе притиском на дугме, него изненада. Апостоли су чекали обећани силазак Светога Духа, али је Он ипак изненада сишао на њих. „И уједанпут (ἄφνω) настаде шум са неба као хујање силног ветра“ (ДАп. 2,2). Дакле, предање као изненађење. Осим елемента изненађења, ту је и моменат занетости. „Занео си ме љубавном чежњом, Христе, и изменио ме Твојом божанском љубављу“. Обратимо пажњу да Светитељи, попут оца Порфирија Кавсокаливита, говоре о еросу, опијености, лудости. Тај грчки старац Порфирије се простодушно молио једном светитељу: „Еј бре, свети Максиме, дај нам и Ти да доживимо ту свету лудост“! Желим да наша помесна Црква у овом народу још видљивије пружа зреле плодове утехе свакоме и да насићује сваку глад, од детета до зрелог човека. Да ли размишљамо о томе да у Цркви уметник може да пронађе најузвишенији склад (чули сте да је недавно португалски композитор постао српски ђакон?), да модерни философ открије мудрост, а биолог или психијатар – смисао своје науке? Црква не дарива само спокој у смирај дана, него осмишљава авантуру на отвореном узбурканом мору живота. И после свега тога можеш, попут Одисеја Елитија, да узвикнеш: „Боже мој, колико си само плавог потрошио да се заклониш од нашег погледа“! Када путујеш тим хоризонтима, тада схватиш да се и у српском поднебљу одвија вековечна тајна обновљења и покајања. 3. Традиција на првом месту обухвата осећање историје, али укључује не само оно што је прошло у прошлости, него шта је садашње у прошлости. То осећање историје приморава човека да не буде прожет само својим временом и генерацијом, већ је прожет осећањем да читава европска мисао, почев од Хомера и античких философа и у оквиру ње читава философија и књижевност његове земље, истовремено егзистирају и сачињавају један поредак. Одговор: Светосавски духовно-интелектуални универзум не уклапа се лако у дилеме „модернизма“ или „традиционализма“. У нашем случају, ради се у уласку у живе токове кирило-методијевског предања, надахнутог Фотијевим „раним византијским хуманизмом“. Дивно је то што наше наслеђе у историјском и философском смислу конституишу не само Свети Оци него и Хомер и класици. Ипак, треба знати да је хришћанство, у једном стваралачком процесу, преобразило класичну културу. Тако је демократска форма управљања у Цркви преображена у синодалну; поезија и философија су преточене у химнографију и литургијско богословље; уметност позоришта и искуство трагедије су преиначени у иконографију и тајноводство богослужења. Mutatis mutandis, чини ми се да данас не уочавамо ту потребу црквеног одговора на модерне изазове, попут либералне етике, симулације стварности, релативизма вредности, последица стреса, технологије, интернета, више-димензионалне структуре друштва. Мало ко зна у ком правцу ће гравитирати људско друштво у блиској будућности, али је проблем што одсуствује здрава запитаност о свему томе код националне и црквене елите. 4. Честа појава је дубок јаз између старе и младе генерације. Очито је да старије генерације енергично желе да задрже примат у тумачењу стварности, при томе неретко показујући своје слабости (острашћеност, прикривене или отворене претње, застрашивања, медијски рат, својеврсне хајке, увреде и сл.). Где су узроци томе и како се то превазилази? Да ли је то неминовност? Одговор: Христос је осудио сваку посесивну тежњу за ексклузивним тумачењем стварности којe су држали фарисеји. Интимно сам против „саморазумљивих ствари“, па тиме и против монопола ex cathedra у тумачењу истине. То је толико страно Православљу! Прикривене или отворене претње, хајке, уцењивања и сл. јесу пратеће манифестације живота света, али, видимо, и појединаца у Цркви. Како их превазићи? Треба погледати на Христа и унутар широког хоризонта Цркве – схваћене не просто као јерархије него као антрополошко-космичке тајне – сведочити на свом микро-плану холистичку слику Божијег света и творевине. Црква, а ту мислим и на јерархију, треба да помогне истицањем јасних критеријума код усвајања културних образаца. У прошлости, то је бивало уз помоћ теолошких критеријума. Данас мало ко о томе размишља. Например, да ли користити iPad у св. Литургији? Ако треба, под којим онда околностима треба? Замислите, читате молитву на вечерњи, а као нотификација искочи вам вест да је председник републике поднео оставку или да је „Звезда“ изгубила од „Партизана“! Или, ко данас брине о адиктивном понашању код свештеника? У Грчкој се одржавају симпосиони на тему терапеутских решења за психичку исцрпљеност клирикâ. Имате самозване гуру-интернет-саветнике по разним форумима који проводе огромно време бесомучно крстарећи по нету и умишљајући да помажу савременом хришћанину. Истовремено, ти исти „саветници верника“ дају оцене о „демонском“ интернету и слично томе, док су истовремено класичан пример овисника о нечему што још увек није сасвим јасно дефинисано. Да ли је савет који они дају за тренутну употребу или се дотиче дубљих слојева бића? И да ли је уопште могуће духовно помагати „са дистанце“? Када је негде средином VII века Св. Максим Исповедник писао дело Мистагогија, имао је пред собом цркву Свете Софије у Цариграду (или можда неку другу), па је рекао да је Црква слика Бога по томе што у њу улазе многи људи, жене и деца, различити по роду, врсти, нацији, језику, начинима живљења, узрастима, вештинама, обичајима, занимањима, наукама, достојанствима, судбинама, навикама. И каже он: сви они су међусобно раздељени и већином различити, али у Цркви се препорађају Духом, који свима омогућава да јесу и називају се хришћани. За таквом Црквом жудимо. 5. У појединим деловима света примећује се унеспокојавајућа појава: репресија над сваким ко другачије и слободно мисли, услед многобројних различитих идеологија. Како се носити и како одговорити на ове изазове и нимало лака искушења времена? Да ли смо и ми у сличној опасности? Одговор: Монопол на побожност је духовно опасна појава. Обратимо пажњу на то да се Христос није супротстављао блудницима, лоповима и сл. него ондашњем јудејском свештенству. У филму „Risen“, Пилат се после Христовог распећа обраћа јеврејским свештеницима следећим циничним речима: „Он више не представља претњу вашем монополу на побожност“ (Risen. Dir. Kevin Reynolds, LD Entertainment, 2016. Film). Једино несигуран човек прибегава репресији. Треба бити свестан два феномена. Први је да православни данас нису сасвим начисто с тим како се односити према животним реалијама, попут друштва, политике, интелигенције итд. Поједини имају негативан став према култури, други према науци, трећи према технологији… Од највише духовне јерархије очекујемо руковођење, пастирску благу реч, а не казне и прогоне. Уосталом, замислите да свештеници крену да имитирају лоше поступке епископа, где би нас то довело? А главна одлика јеванђелског приступа је преумљенски преображај личности. С друге стране, ваља бити свестан да култура, цивилизација (једном речју: контекстуалност), природно теже да све подведу под норме и појмове које оне „схватају“ као веродостојне и меродавне. Апсолутизовањем контекста долази се, поред осталог, и до вере у свемоћ људског знања, до утопијске занесености историцизмом и натурализмом, што све лако скончава у научном фактопоклонству. Међутим, Апостол Павле нас учи: „Tако, браћо моја, и ви умресте закону телом Христовим, да припаднете другоме (εἰς τὸ γενέσθαι ὑμᾶς ἑτέρῳ), Ономе који устаде из мртвих, да плод донесемо Богу“ (Рим. 7,4). За трансцендентно(г) се и не може лако отворити неко ко истинитост изводи искључиво из подударања стварности и ума (adaequatio rei et intellectus), неко ко унутар чврсте овостраности није начинио ниједан отвор за онострано. За то је потребан препород срца и ума, чиме се превазилазе закони греха. 6. У дијалогу друштва са светом и друштва са Црквом веома нам недостају једноставне, јасне, истините и охрабрајуће речи које искључују погрешно разумевање и тумачење. Другим речима, услед недостатка добронамерног и отвореног дијалога на свим фронтовима, као и унутарцрквеног дијалога, а онда и дијалога Цркве и света, како поспешити активнију улогу црквене јерархије да дезорјентисаном народу пружи аутентично мишљење Цркве по многим актуелним питањима данашњице? Одговор: Кажу да је Паскалова сестра, монахиња Пор Роајала, под притиском ауторитетâ да потпише образац противан њеним уверењима, у атомском миру своје келије забележила: „Пошто епископи имају храброст девојчица, девојчице морају имати храброст епископа.“ Дијалог је доста истрошена реч, али не треба од њега одустати чак и у ситуацији када је он пао на ниске гране. Осуђивање или кажњавање без сусрета и погледа у очи нема много везе са хуманошћу и личи на „лоше снове“. Болна зачуђеност Јованке Орлеанке због немилости моћника, посебно уверљиво показана у немом француском филму из 1928, La Passion de Jeanne d'Arc, остаће заувек као тужни показатељ страдања на правди Бога. Тон византијских канона је потресно снисходљив, посебно када се упореди са неким новијим одлукама. Нема сумње да постоје недобронамерни медији, али то не значи да симптом самозаштите и страх од лошег публицитета треба да држи људе спутане. Унеспокојавајуће да они који воле Цркву изнад свега због те љубави задобијају ране. 7. Свети и Велики Сабор 2016. дао је подршку концепту „теологија у јавној сфери“ када је у документу Мисија Православне Цркве у савременом свету рекао: „Црква има право да у јавној сфери прокламује сведочење свога учења“. Питање гласи: ако теолози неће наступати у јавности, ко ће то да чини? Одговор: Зна се, разни парацрквени и антицрквени портали којима је препуштено да шире полуистине и неистине без трунке савести? Сећам се када је средином осамдесетих година лист „Дуга“ отворио дијалог са Црквом, интервјуом Александра Тијанића са тадашњим јеромонахом Атанасијем Јевтићем, под називом „Отварање прозора“. Био је то први отворен и жустар дијалог у коме Атанасије није „увијено“ ни „у рукавицама“ описивао реалност него је критички – рекао бих, профетски – говорио о негативним појавама како у социјалистичком друштву тако и у црквеној јерархији. Сигурно да то није одговарало тадашњем црквеном врху, али Атанасије није претрпео санкције. Навео бих низ тема које сасвим наоправдано одсуствују како са црквене сцене тако и из дискурса теологије у јавној сфери: серија питања везаних за биоетичке дилеме (попут биомедицински потпомогнуте оплодње), полност (трансгендер, брак истополних, итд.), технолошки изазови (виртуелна реалност)… Постоји један „духовни аутизам“ и летаргија о којима се не говори. Ја их помињем не због прозивања било кога него због потребе да „што пре – то боље“ успоставимо дијагнозу ових симптома и почнемо да их третирамо као обољење у нади на излечење. На том пољу желим да истакнем улогу образовања и значај нашег Православног богословског факултета. Познато ми је да највећи број професора и асистената међу студентима подстиче здраву екстравертност теологије, што једино може довести до плоднијег дијалога са савременим светом и његовим изазовима – све то засновано на васељенскости Православља. Наш мото треба да буде сажет у речима docendo discimus(„учимо док друге научавамо“). Ако то не учине теолози, ко ће подстаћи стваралачки сусрет науке и теологије? Теолошки факултет је и својим статутом обавезан да настоји да интегрише утемељена научна и уметничка знања, противећи се самодовољности појединачних знања и бринући се за јединство и смисао целокупног божанског и људског знања. Наше полазиште не треба да буде у песимистичном ставу „наука је гробље бивших хипотеза“, како је рекао Мигуел де Унамуно. Уместо тог „трагичног осећања живота“, стоји радост и изненађење услед научног открића. Радије бих цитирао Џорџа Лихтенберга (немачког експерименталног физичара), који је рекао: „Чудно је да само изузетни људи долазе до открића која се другима касније чине тако лака и проста“. На улаз у свако училиште ставио бих следећи савет: „Ако хоћеш да будеш разборит (ἐπιγνώμων) и смеран, и да не робујеш страсти надмености, свагда тражи у постојећим (бићима и стварима) шта је то што се скрива од твог знања. И налазећи многе и различите ствари које су ти непознате, чудићеш се своме незнању, и смирићеш своје мишљење, и познавши себе схватићеш многе и велике и дивне ствари. Јер мислити да знамо, не допушта напредовање у познању“ (Максим Исповедник, Главе о љубави, 3, 81). Искрени став великог дела професорског кадра на Православном богословском факултету је у томе да теологија треба да прожме постојећа знања хришћанским погледом. Другачије неће моћи да оплемени свет у ком заједно живимо. 8. Како тумачите и гледате на чињеницу да Србију сваке године напусти преко 20.000 (словима: двадесет хиљада) младих, школованих, образованих људи? Један од кључних фактора лежи у великој незапослености, али и у изостанку државне стратегије шта ће са својим даровитим људима који се не дају подјармити под кров било какве па ни владајуће политичке идеологије... Одговор: Мислим да сте одговор већ дали, а да ли ће се тај крајње негативни процес зауставити показаће скора будућност. Постоји бојазан да даровитима овде нема места и тај одлив је већ постао пример лоше „традиције“. Треба да нас као друштво боле ране таквих људи. У сваком случају, ако се то већ не може зауставити, треба позивати те људе да у новој средини раде на пољима свог стваралаштва не заборављајући своје сународнике. 9. Какав је смисао теолошког образовања, с обзиром да су данас све више тражени програмери и тумачи нове дигиталне стварности? Одговор: Ако схватимо да је теологија потребна свима, па и програмерима, тада смо на правом трагу. Владимир Соловјев је рекао да „свако биће јесте оно, што оно воли“. Па никоме није стало да постане тек обичан „техничар“ — и да само помогне функционисање складног рада неког строја, који се лако може окренути против човека који је принц творевине и заробити га! Тумачи дигиталне стварности у свету информатике би могли да постану теолози под условом да им не затворимо врата, као да су некаква persona non grata за теологију. Савет који сам чуо из једног скита са Свете Горе је задивљујуће човекољубив: „Пружите сваком човеку могућност да прати сопствени пут и позив, да постане занатлија, научник, радник, ратар, предузимач, уметник, и да осећа да је све свето, узвишено, испуњено светлошћу, благодаћу и вечношћу – чак и оно што је пролазно, неважно, материјално – када је Богом благословено“. И да завршим опаском Светог Јустина Ћелијског, коју је записао у уводу Житијима Светих, да кроз та житија видимо како један ратар постаје – свети ратар; војник – свети војник итд. Рекао бих да на тај начин и један програмер може постати – свети програмер. Разговор водио ”Сербика Американа тим” http://eserbia.org/sa-culture/views/1188-nekad-i-sad
×
×
  • Креирај ново...