Претражи Живе Речи Утехе

Нема више Јеврејина ни Грка; нема роба ни слободњака; нема мушког и женског рода; Много пута људи кажу: "Тај тип је расиста!", или говоре о класним разликама, о расизму, као и неки мудраци овог века који говоре о томе како треба да будемо изнад своје домовине, изнад вере, итд. Али пре 2000 година Св. Павле, чије су речи сачуване у Светом писму, поручује да пред Богом нема разлике – да ли си Јеврејин или си Грк, нема више националности, да ли си роб или слободан човек, у време када се робови нису сматрали људима, у Римском царству, чак ни у грчкој филозофији, робови нису сматрани нормалним људима – ти си роб, па ниси људско биће. Римљани су говорили да је роб ствар, предмет. „Не постоји мушко или женско “, нити постоје разлике где је други нешто инфериорно. Све ово се уклања. Јер сви сте једно у Христу Исусу. Некада су постојале идеологије које су говориле о једнакости, али су се касније урушиле - училе су да су сви једнаки, да треба да постоји једнакост. Питали су једног старца: „Која је разлика између једнакости овог идеолошког система и једнакости Јеванђеља?“ Одговорио је: „Разлика међу њима је као разлика између нивелације и једнакости, односно једно је све нивелисати, а једнакост је нешо сасвим друго. Нивелисање значи да узмете булдожер, пређете преко свега, све згњечите и све постаје једно: мушкарци, жене, Јевреји, Грци, јудаисти, робови, слободни, мали и велики, они постају згњечени, губи се личност, губи се лична историја. Постају пире. Као што правимо ћуфте – узмемо кромпир, млевено месо, црни лук, јаје, направимо смесу и онда правимо једнаке ћуфте. Христос то не чини човеку. Христос чува личност човека, чува свакога са његовим даровима, особинама и историјом и свиме што га чини као личност. Уклања из њега духовне отрове, страсти, грехе и даје му осећај и укус да му је друга особа - брат. Сви ми чинимо једну личност, као што су Отац, Син и Дух Свети један Бог, једно божанство које постоји у три лица - тако постоје милијарде људских личности, али сви ми смо једна личност јер смо уједињени у љубави Христовој. Како човек може да види свог брата као самог себе? Неко каже да треба да волиш себе јер Христос каже да волиш ближњега свог као себе самог, дакле, да би волео ближњега, мораш прво да волиш себе. Да, али када Христос каже да волиш ближњега свога као самога себе, то не значи да волиш њега као што волиш себе. Јер ће неко рећи: „Не волим себе“. Знате ли колико људи око нас не воли себе? Данас људи имају велике проблеме са самопоштовањем, са самовредновањем, где чак и психолози имају проблем када покушавају да изврше самоевалуацију друге особе. Друга особа вам каже: "Не волим себе!" Постоје случајеви када човек не воли себе толико да се трауматизује. Постоје психијатријски проблеми у којима особа толико мрзи себе да се трауматизира. Па шта, зар ова особа не би требало да воли другог? Или зато што не воли себе, каже: „Пошто не волим себе, нећу никога другог да волим!“ Није тако. Волети другог као себе значи волети га као да је он ваше Ја. Друга особа није странац, она која је испред мене, већ је моје Ја, то сам ја. И ово је циљ, зато свети апостол овде каже: „Сви сте ви један човек“. Када волите себе себично, никада нећете волети другу особу. Ниједан индивидуалиста, ниједан егоиста не воли другог. Ми волимо другог кад он воли нас. Ово се може видети чак и у браку. Решиш да ожениш девојку и кажеш јој: "Види, ако ме превариш, убићу те!" Толико те волим, толико те обожавам, да сам спреман да те убијем ако ме превариш! Људски је то рећи, али да ли је јеванђелски? Па зар љубав зависи од тога да ли ме волиш или не – ако ме волиш, ја ћу те волети, постаћу ћилим по којем ћеш газити, али ако ме не волиш, онда ћу уместо ћилима, на који ћеш да крочиш, постати змија која ће те прождрати! Ово није јеванђелска љубав, већ себична љубав. Световна, људска, телесна љубав воли, али хоће нешто заузврат, хоће освету, одговор. Међутим, љубав Божија, љубав Христова – каже св. Павле – не тражи своје, него воли и не тражи да буде вољена, не тражи одмазду и зато не робује другоме. Напротив, ослобађа га. То га не чини робом, већ га ослобађа. Тако друга особа не осећа тај притисак где из велике љубави хоћеш да угушиш другу особу. Човеку је тешко да све људе види као себе, као једну личност, али то може постићи кроз љубав Христову, кроз очишћење од страсти, кроз слободу, кроз превазилажење своје себичности, егоизма, самољубља, пожуде, среброљубља. Црква има практичне савете. Она нам каже да дајемо милостињу. Зашто? Да нам помогне да превазиђемо свој индивидуализам. Да се отргнемо од лажних штака на које се ослањамо, када мислите да сте са својим новцем нешто, својом лепотом сте значајни, својим знањем сте велика личност, и осећате да ћете освојити свет. Све су то лажни ослонци. Сви се урушавају. Зато их превазиђите и завршите у истини, несебично стојите уз другу особу, не плашите је, не понашајте се лоше према њој. Гледајући на њу као на своје Ја, где се не плашите свог Ја, већ и бринете о себи, на исти начин се односите и према свом брату. Наравно, све се то увек дешава у Исусу Христу, кроз Христову милост и присуство. Људски гледано, са људским карактеристикама, има људи који нам пружају утеху, а има и других који нам ствари отежавају, а да ништа нису урадили, једноставно се не уклапамо. Зато морамо превазићи свој его, посебно ако је другој особи потребно наше присуство. Одсецајмо своју вољу постепено. Савршена ствар би била да осећамо удобност са свим људима, да нас нико не нервира. Иако је људски желети неке људе, а оне друге не, ово није врлина, и потребно је то превазићи након што то схватимо. митрополит Атанасије лимсолски извор

У нашу кућу, у Тиби, дошла је једна демонизована жена и моја неписмена мајка је изговорила: "Богородице Дјево, радуј се благодатна Марија". "Не говори то", рекла јој је демонизована, "јер ћу почети да испуштам такве гласове и вику од које ће сви твоји суседи устати и доћи овамо". Видиш, неписмена жена је знала и рекла: "Богородице Дјево"! Ви можете да изговарате "Господе Исусе Христе, помилуј ме", или "Псалтир" или молитве које говори свети Василије Велики на јутрењу или вечерњу. Све су то молитве. Али најбоље од свега је када говоримо "Господе Исусе Христе, помилуј ме". Ова молитва замењује лице старца ако га немаш. Замењује га. Ако неко има старца у близини, питаће га (шта му треба). Ако неко нема духовника у близини, онда је ту молитва "Господе Исусе Христе, помилуј ме". И велики и свети Златоусти говори о томе. Било да те твоја професија, или служба не пушта, да тако кажем, да идеш недељом на Свету Литургију, можеш да своје срце учиниш црквом, јер каже се: "У Црквама благосиљајте Бога". Црква значи и храм у који одлазимо, али и срце човеково. Можеш да учиниш своје срце олтаром. "Господе Исусе Христе, помилуј ме". Своје срце можеш учинити олтаром. Ја не идем нити на вечерње нити на остале пратеће службе, јер не чујем. Како време пролази, слух слаби и слаби. Све моја утеха и уздање почива на бројаници. Прво сам открио молитву у својој келији, а потом на Литургији. Литургија те подстиче да пронађеш више молитве. А бројаница онда потиче твоју савест да уђеш унутра у "Светињу над Светињама". Много пута сам улазио у цркву, у олтар. Тамо добијате сазнање да: Овде је Бог. Много пута када је старац служио, ја нисам служио. Читава црква је бивала уроњена у сладост, у мед. Старац је служио, а ја сам осећао Божију благодат. Молитвица те постепено води у благодат. И видећеш, то је као да си посадио једно дрвце и сутра- прекосутра оно ће доносити плодове. Свети Златоусти и свети Василије су од тога почели. Из почетка мала дрвца- касније постадоше светила васељене. И свети Симеон Нови тако је почео и постао светило, иако је најпре био световњак. И свети Георгије је био мирјанин. Колико само мирјана (световних људи) произноси умну молитву. Колико мирјана су на изглед световни људи, али су у дубини, у суштини, они калуђери. Оно што је најпревасходније, јер има велику силу, велику важност, јесте да пре поноћи, барем пола часа, или око пола десет- десет увече, када свршиш све своје послове, седнеш и да изговараш Исусову молитву. Ипак припази, у тај час или ће телефон да ти зазвони, или ће те притиснути поспаност, или ће те напасти неке богохулне помисли. У тај час не сме ништа од тога да те узнемирава. Искључи телефон. Сврши све своје послове и посвети се само Исусовој молитви. Пола сата само, ништа више. Да седнеш и да изговараш ову молитвицу. Једну по једну реч. Са разумевањем: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме". "Господе, Исусе Христе, помилуј ме". Тако запросити, молећиво, плачљиво: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме". А ово је попут "Езопове басне", по којој копате винову лозу да пронађете "благо". И након неког кратког временског периода, у зависности од твоје чистоте и ревности, познаћеш и пронаћи ћеш: Прво што ћеш пронаћи је радост. Радост ће ти на тај начин дати подстицај, вољу, помоћи да чешће изговараш молитву. А молитва ће донети више и веће радости. Већа радост ће те мотивисати да чешће изговараш Исусову молитву. И тако, радост доноси Исусову молитву, а Исусова молитва радост. И достићи ћеш до те тачке када ћеш говорити: "Ја сам најсрећнији човек на свету"! Из књиге: Георгија Кристалакиса "Старац Јефрем Катунакијски- Богослов и педагог пустиње" извор

Видећеш како све брзо прође. Нећеш се ни окренути, а већ ћеш жалити што те више не држи за руку. Окрени, обрни, нахрани, пресвуци, успавај. Изгубимо се у тој свакодневној рутини, врло често не примећујући како се она тихо, полако, али сигурно мења. Е још само да ухвати ту кашику како треба. Још само да научи да се игра без мене. Кад почне сам да обува чарапе, чини ми се да ћу се родити. Ово да прође и на коњу сам. Да прође?! Није то нешто што боли, па престане. Шта ми фали да са њим идем пешке! И како ову мисао да сачувам и онда када после седме приче одбија да заспи?! Вукмане, доста је брчкања за данас. Окупали смо и корњачу и крабу и хоботницу и све рибе. Још само пет минута! А тих његових и мојих пет минута никако да се сложе. Умотавам га у пешкир. Не види му се ни нос. Следи наша игра. Стигао ми је пакет. Како је лепо упакована. Шта ли ми је поштар данас донео? Он се мешкољи и узбуђено чека да му откријем лице. Јао, па ово је најлепши поклон на свету! Пресрећан је. Узбуђење продужавам чврстим загрљајима. Стискам га у наручју, а око мене лете руке и ноге, спремне за следећи подвиг. Тако разнежена, више за себе, не очекујући одговор, протепах: Јеси ли ти моја беба? Нисам беба. Ја сам велики дечак. Озбиљан он. Озбиљна ја. Како у исто време да буде и моја беба и велики дечак? И када се, уопште, прелази та граница. Некако се подразумевало да то траје до када ја хоћу. Искрено, још нисам одлучила да му је бебећи стаж готов. Али његов одлучни поглед ми каже да јесте. Бар још увек жели да буде мој поклон. Аутор: Маја Радовић https://zelenaucionica.com/jos-samo-da-pocne-sam-da-jede-jos-samo-da-pocne-da-se-igra-bez-mene-jos-samo/

Ако ти јаве: умро сам а био сам ти драг, можда ће и у теби одједном нешто посивети. На трепавицама магла. На усни пепељаст траг. Да ли си икад размишљао о томе шта значи живети? Ко снег у топлом длану у теби детињство копни. Бриге… Зар има брига? Туге… Зар има туга? По мердевинама маште у младост храбро се попни. Тамо те чека она лепа, ал’ лукава дуга. И живи! Сасвим живи! Не грицкај као миш дане. Широко жваћи ваздух. Престижи ветар и птице. Јер свака вечност је кратка. Одједном насмејани у огледалу неком добију зборано лице. Одједном: на понеком углу вреба понека суза. Невоље на прстима стигну. Године постану сивље. Одједном свет, док ходаш све више ти је узан и осмех све тиши и тиши и некако искривљен. Зато живи, ал’ сасвим! И ја сам живео тако. За пола века само столећа сам обишао. Признајем: помало луцкаст. Понекад наопак. Ал’ никад нисам стајао. Вечно сам ишао. Ишао… Испреди из своје аорте позлаћен конац трајања и зашиј напрсла места из којих дрхте чуђења. И никад не замишљај живот као уплашен опроштај, већ као стални дочек и стални почетак буђења. II А онда, већ једном озбиљно размисли шта значи и умрети и где то нестаје човек. Шта га то заувек иште. Немој ићи на гробља. Ништа нећеш разумети. Гробља су најцрњи вашар и тужно позориште. Играјући се немира и својих безобличја, зар немаш понекад потребу да мало кришом зађеш у нове слојеве разума? У суседне будућности? Објаснићу ти то некада ако ме тамо нађеш. Знаш шта ћу ти учинити: покварићу ти играчку која се зове бол, ако се будеш одважио. Не лажем те. Ја измишљам оно што мора постојати, само га ниси још открио, јер га ниси ни тражио. Упамти: стварност је стварнија ако јој додаш нестварног. Препознаћеш ме по ћутању. Вечни не разговарају. Да би надмудрио мудрост, однегуј вештину слушања. Велики одговори сами себе отварају. После безброј рођења и неких ситничавих смрти, кад једном будеш схватио да све то што си дисао не значи један живот, стварно наиђи до мене да те дотакнем светлошћу и претворим у мисао. И најдаља будућност има своју будућност, која у себи чује своје будућности глас. И нема празних светова. То, чега нисмо свесни, није непостојање, већ постојање без нас. III Ако ти јаве: умро сам, ево шта ће то бити. Хиљаде шарених риба лепршаће ми кроз око. И земља ће ме скрити. И коров ће ме скрити. А ја ћу за то време летети негде високо. Упамти: нема граница, већ само тренутних граница. Једрићу над тобом у свитања низ ветар клизав ко свила. Разгртаћу ти обзорја, обрисе доба у повоју и призоре будућности лепотом невидљивих крила. И као нечујно клатно заљуљано у бескрају, висићу сам о себи као о златном ремену. Простор је брзина ума што сама себе одмотава. Лебдећу у месту, а стизаћу и нестајаћу у времену. Одморићу се од споредног као галактичка јата, која су срасла пулсирањем што им у недрима траје. Одморићу се од споредног као огромне шуме, које су срасле гранама у густе загрљаје. Одморићу се од споредног као огромне птице, које су срасле крилима и цело небо оплеле. Одморићу се од споредног као огромне љубави, које су срасле уснама још док се нису ни среле. Зар мислиш да моја рука, колено, или глава, могу да постану глина, корен брезе и трава? Да нека малецка тајна, ил неки треперав страх могу да постану сутра тишина, тама и прах? Знаш, ја сам стварно са звезда. Сав сам од светлости створен. Ништа се у мени неће угасити ни скратити. Само ћу, обично тако, једне случајне зоре свом неком далеком сунцу златних се очију вратити. Кажњаван за све што помислим, а камоли што починим, осумњичен сам за нежност и проглашен сам кривим што љубав не гасим мржњама, већ новом, већом љубављу и живот не гасим смртима, већ нечим друкчије живим. Последњи рубови бескраја тек су почетак бескрајнијег. Ко траје даље од трајнијег не зна за кратка знања. Никад се немој мучити питањем: како преживети, него: како не умрети после свих умирања. IV Ако ти јаве: умро сам, не брини. У сваком столећу неко ме случајно побрка са уморнима и старима. Нигде толико људи као у једном човеку. Нигде толико друкчијег као у истим стварима. Прочепркаш ли просторе, ископаћеш ме из ветра. Има ме у води. У камењу. У сваком сутону и зори. Бити људски вишеструк, не значи бити рашчовечен. Ја јесам дељив са свачим, али не и разорив. А сва та чудесна стања и обнављања мене и нису друго до вртлог једнолик, упоран, дуг. Знаш шта су пророчанстава? Калупи ранијих збивања и задиханост истог што вија себе укруг. Па што бисмо се опраштали? Чега да нам је жао? Ако ти јаве: умро сам, ти знаш – ја то не умем. Љубав је једини ваздух који сам удисао. И осмех једини језик који на свету разумем. На ову земљу сам свратио да ти намигнем мало. Да за мном остане нешто као лепршав траг. Немој да будеш тужан. Толико ми је стало да останем у теби будаласт, чудно драг. Ноћу кад гледаш у небо, и ти намигни мени. То нека буде тајна. Упркос данима сивим, кад видиш неку комету да видик зарумени, упамти: то ја још увек шашав летим и живим.

У Пиреју је живела једна стара жена, света душа. Њено једино дете је кренуло путем монаштва, посветило се Богу! Она је прихватила тај догађај, славећи Бога за част коју је учинио њеном детету и њој самој, иако је остала сама. Штавише, није била доброг здравља, имала је астму, која ју је веома мучила и често је била близу смрти. Провела је неколико година са овом борбом. Некада давно Бог је, наградивши њену веру и приврженост Њему, дао дозволу и на тренутак су се отвориле очи њене душе и она је добила привилегију да види Анђела Чувара своје душе! Његова светлост и божанска сладост испунила су најпобожнију старицу неземаљском радошћу. Тада је својим очима видела да у стварности никада није била сама. Наставила је да се моли са још већом вером и још већим жаром. Међутим, болест се временом проширила, и на крају се, нејака, сломила, проливши многе сузе у свом болу! У овом тешком тренутку, поново се појавио њен свети анђео, насмејан, спреман да је ојача. Али, старица га претекне и рече му с болом: – Анђеле мој свети, моли Господа да ме узме! Не могу више! А он јој с љубављу, али одлучно одговори: – Треба још мало да се стрпиш, старице. И ја сам толике године трпео, седећи крај тебе, лишен радости Небеске! Учини и ти мало више! Када је чула ове речи, била је затечена и рекла је својој души: – Нека буде воља Господња! Свети анђео је након тога престао да се јавља, али његова појава и његове речи оставиле старици неизмерни мир и божанску утеху. (Ову чињеницу је поверила свом сину монаху, када је једном сишао са Свете Горе да је посети.) Заиста, колику љубав имају Свети Анђели према човеку! Осим тога, сам Господ је рекао да када се грешник покаје и ступи на пут спасења, на небу је радост, и од Светих и од Анђела... Из књиге: "Поруке са неба" приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Мали и велики знаци пажње пријају сваком човеку. Када нам бака, мама, дечко или жена спреме нешто што волимо да једемо. Када у друштву гледамо филм или пијемо пиво. Шетамо поред реке са вољеном особом, размењујемо нежне погледе или само у тишини седимо у истом простору. Због свега тога можемо осетити радост јер се уз то осећамо важнима, осећамо да некоме припадамо, на известан начин то је јасан доказ да постојимо. Замислите да се догодио бродолом, преживели сте само ви, доспели сте неком срећом на пусто острво на ком хране и воде има у изобиљу, али нема људи и не постоји могућност да ћете икада више видети и једног човека. Заувек ћете остати сами. Колико ћете година тако живети? Не постоји прави одговор, нема погрешних исказа. Која год бројка да вам падне на памет то ће само бити одговор на питање колико вам је близина других људи важна. Када смо јако мали врло нам је важно да од људи од којих зависимо добијемо неки знак препознавања. То може бити загрљај када смо тужни или похвалу за добро обављен задатак. Толико нам је важна било каква реакција одраслих да нам је и казна боља него да реакција изостане. Зато ће деца када су игнорисана учинити све да добију пажњу, ако је неопходно урадиће нешто што ће изазвати грдњу од стране родитеља, јер је и то боље од игнорисања. Детету је свака социјална стимулација неопходна, то је потреба без које се не може. Тако добијају доказ да постоје. Када одрастемо, то престаје бити потреба, јер смо своје ,,емотивне резервоаре“ напунили. Свесни смо себе и свог постојања, умемо сами да организујемо своје време, да се утешимо, нахранимо, наградимо и похвалимо. Зато нам било које социјално препознавање од стране других људи може бити жеља а не потреба. Без тога можемо живети и осећати се добро са тим. Када се осећамо ,,лоше“ јер око нас нема људи, тренутно немамо везу или пријатеље са којима можемо проћаскати, то је знак да је наш ,,емотивни резервоар“ празан. У таквим ситуацијама урадићемо све како би смо потребну пажњу добили. ,,Блејаћемо“ са људима само да не бисмо били сами, иако то време са њима можда и нема квалитет. Наћићемо партнера који нам можда и не прија колико бисмо желели. Ако нас самоћа мучи, осећамо се усамљено и безвољно можда бисмо себи могли поставити питање: Зашто ја не могу сам, шта то други људи имају па ми је њихово присуство потреба, да ли постоји нешто што ја немам па зато без њих не могу? Близина других људи свакако утиче на квалитет живота, тачније требало би да га побољша. Али уколико сав квалитет живота зависи од присуства других онда је то у извесном смислу зависнички однос који је својствен деци, а не одраслим људима. Одрасла се особа тешко може осећати усамљено јер и када других нема увек има себе. аутор: Филип Стојковић https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/07/02/ako-si-usamljen-kada-si-sam-u-losem-si-drustvu/

У храму Светог Вазнесења Господњег у Жаркову, 8. фебруара 2025. године биће представљрна књига блаженопочившег чтеца хаџи Драгана Јанковића "Познавао сам Божије угоднике". О књизи и аутору говориће презвитер др Оливер Суботић, управник Мисионарског одељења АЕМ. Песму о блаженопочившем чтецу прочитаће Радован Голубовић Савић. Сви сте добродошли!

"Како сам се дивно осећала на Литургији!" Пре свега, Литургија није ствар осећања. Истинитост Литургије је независна од тога како се ми осећамо. Данас ми је богослужење изгледало одбојно, сувопарно, нисам схватио ни које је јеванђеље читано. То не значи да нисам учествовао у светој Литургији. Данас сам се причестио, али ништа нисам осетио - то не значи да се нисам причестио. Света Литургија не зависи од човековог сентименталног расположења, јер је оно варљиво. Међутим, овде „осетила сам“, значи „доживела сам“. Постоје прилике у којима схватамо оно што осећамо. Може бити да смо десет година заједно, да се десет година радујемо у узајамној љубави и да ти изненада кажем две-три речи и да ти тада кажеш: данас сам схватио колико ме волиш! Зар то ниси знао? Да ниси знао, отишао би. Знао си, али си сада искуствено доживео моју љубав. Данас су антене твога духа ухватиле оно што си одувек имао, али са чиме си се данас сусрео, пред чим си данас застао. То што си тек данас схватио да те волим, или што сам ја данас схватио да ме волиш, значи да си до данас имао неку себичну затвореност, да си од других захтевао нешто за себе, да ти је твоје „ја“, а не ја било центар постојања. Због тога ниси схватао. Данас си осетио приношење, давањ, оданост. Данас си умро у мери у којој је то зависило од тебе, и зато си схватио да те волим, да сам ја, на неки начин, живот твој. То је, дакле, један доживљај. архимандрит Емилијан Симонопетритски https://www.facebook.com/profile.php?id=100066472759265&ref=py_c

Данас је Дан републике. Ја сам седамдесетседмо. Рођена сам чак тамо у ’’оној Југославији’’. У земљи која се протезала од Триглава до Ђевђелије. У земљи у којој су наши дедови одлазили на радне акције, Брчко-Бановићи и тај рад. У земљи једног Ћопића, Андрића, једне Десанке, једног Крлеже, у земљи Бијелог дугмета, Азре и ЕКВ-а. На крају, у земљи Звезде, Партизана, Динама, Хајдука и Жеље… Одрастала сам без ајфона, фејсбука, без друштвених мрежа. Кад сам била мала, чувала ме баба, јер је мама морала на факултет. А моја баба баш и није имала Монтесори методе, ако ме разумете. Тачно се знало, шта сме и шта не сме. Кад баба није могла, ишла сам у вртић илити обданиште и дружила се с другом децом. Често су ме остављали и код комшинице, јер тада је комшилук био исто што и род рођени Пила сам чесмовачу, јела прженице, играла се ластиша и ишла у кревет у пола осам, после цртаног. И дан данас имам ожиљке на коленима од оне заборављене дечје занимације – верања по дрвећу. Нисам носила маркирано. Нисам ни знала шта је то ’’маркирано’’. Облачили смо се у Атексу и Вартексу. Носили смо ствари старије браће и сестара и никог није било срамота. Зимске јакне се нису носиле једну сезону, зимске јакне су се наслеђивале, бокте. Нисмо имали много, али би се увек нашло за оног ко има мање од нас. Нису ме дали на часове енглеског с две године. Моја основна школа звала се “Братство и јединство“. Нисам била вундеркинд, нити сам имала све петице, али те оцене што сам имала – биле су само моје јер, са мном нико није радио задаћу. Моја учитељица Сена, носила је боросане и имала пунђу као Јованка Броз. Гледала сам је као бога оца. Носили смо плаве кецеље и амблем школе на реверу. И гледали два-три програма на тевеу, од којих је културно-образовни био и културан и образован. Имали смо спикере. Праве, културне, школоване водитеље. Данку, Мићу, Дуњу, Млакара… И садржајне емисије. Бранка Коцкицу, и Коларићу Панићу. И Змајеве дечје игре. И Бајфорда који је више волео Београд него родни Солзбери. Моји су сваке године ишли на одмор у друго место. И свуда смо имали пријатеље. И у Љубљани, и у Сплиту и у Книну, Скопљу, Сарајеву… И није било никога ко није ишао на море. Ишли смо сви. Неко стојадином, неко возом, неко југићем, али – ишли смо. Јављали смо се наставницима на улици. Устајали старијима у превозу. Имали акције скупљања старог папира суботом. Школа и кућа су били једно. Родитељи и наставници на истој страни, са истим циљем – да од нас створе људе. Нисам смела да одбрусим мајци и оцу. Никада. Јер – знало се ко је кога родио. Наши су родитељи живели спокојно и неким устаљеним редом. Школа, факултет, војска, удаја, посао. И тако, дан по дан, од седам до три, лагано су стизали до пензије, начети али очувани, да поживе још коју деценију, негде тамо у завичају, међ’ шљивама. Од рака се ретко умирало. Кад умре когод млад, свет би се чудио. У оно време, имати или бити – није била ствар избора. Можда нисмо имали, али смо барем били. Људи. Кажу ми да нисмо испали добри и да је цела та наша генерација крива за оно што је дошло касније. Да смо, захваљујући нама таквима, управо ту где јесмо. Да нам је због нас таквих лоше. Јер нисмо знали да се изборимо за себе. Јер смо се, уместо да узвратимо, склањали. Јер смо имали ту неку субмисивну црту, која нас је, ето, скупо коштала. Добро. Нека буде да сте у праву, ако ће вам због тога бити лакше. Ево, ми смо криви. Ако ћете због нас ’’таквих’’ лакше поднети чињеницу да живите у земљи која је седам пута мања од оне у којој сте рођени. Ако ће вам бити лакше што од Грделице до Кузмина стижете за неколико сати, с чекањем на наплатним рампама и што је све пре и после тога нека друга географија. Нека буде, јер се стидите свега од пре, јер желите да заборавите стару историју, а да нову још нисте створили. Али… да ли баш можете да се закунете да нам је данас боље? Да нам је некада било баш толико лоше? Да ли сте сигурни да сте сигурни? И када сте задњи пут спавали у парку, на клупи…? Знам, ’’свакаквих будала има’’. Јер то више није иста земља. Нису исти људи. Чак се ни моја основна школа више исто не зове. И више нико не мари за Ћопића, Крлежу, тек ретки признају да су их некада читали. А и то само што су морали, било у лектири. Данас на сајму књиге продају старлете. Немамо кога да ставимо у уџбенике. На располагању су нам стотине канала на којима гости безобзирно упадају једни другима у реч, а водитељи говоре “чак штавише“. Данас живимо и дружимо се и одрастамо и умиремо на друштвеним мрежама. У ријалитима. Хранимо своје мале умове и велике сујете некаквим лајковима. Број пратилаца је постао мерна јединица за срећу. Живимо у свету у коме смо сви стручњаци. У свету у коме је потребна диплома да се одгаји дете. У свету који нам ограничава ресурсе, загађује воду, трује земљу, запрашује са свих страна… Удара на мозак. Презире емпатију. У свету у коме не знамо ко живи врата поред нас. У свету у коме нам је све доступно. На дохват руке. Ништа се не крије. И никог више није стид, нити се ико ичега плаши. Живимо у свету у коме наша деца нису неваспитана, наша деца су своја и напредна. Наша деца имају карактер. Наша деца су предмет нашег обожавања. Мали богови којима се клањамо. Испуњавамо жеље и жељице. Бранимо их, правимо од њих неспособне јединке. Псујемо све по списку оној учитељици, јер како је, забога, смела да му да тројку? Јесте, све је знао, сутра има да јој одем у школу, па ћемо да видимо… И што да му не купим патике од двеста евра? Па шта ако немају друга деца? Јесам им ја крив што немају? Чуј, не може мобилни у школу? Ко си ти да забраниш мом детету да носи мобилни? Је л’ то твој мобилни!? Где је директор? Желим да разговарам с директором. Како – ко сам ја? Е, сад ћеш да видиш ко сам ја… И нека буде да смо баш ми гајили баш ту децу која данас не устају ни рођеној мајци у превозу. И нека буде да то што скаче и дерња се на оца, није безобразлук већ право гласа. И нека буде да смо сви исти и равноправни. И да не мора баш све да иде редом. И нека буде да нисмо болесни. И да није сваки пети на онкологији. И да не умиремо од срца, са четрдесетидве. И да нас родитељи не сахрањују. И да се ето као не чудимо кад ко пребаци преко шездесет. Дочека пензију. Врати се у завичај. Уколико је завичај још увек на истом месту. Нека буде да су наши родитељи криви за то како смо ми испали. Нека и ми будемо криви за оно каква ће наша деца сутра бити. Нека буде. Ако је тако лакше. Али, имати или бити – данас јесте ствар избора. Можда више имамо, али све мање јесмо. И данас је Дан републике. Аутор: Даниела Бакић https://zelenaucionica.com/cuj-ne-moze-mobilni-u-skolu-ko-si-ti-da-zabranis-mom-detetu-da-nosi-mobilni-gde-je-direktor-e-sad-ces-da-vidis-ko-sam-ja/

У добру је лако добар бити. На муци се познају јунаци. Ако прелистамо црквени календар, примијетићемо да скоро не постоји дан у години, а да наша Црква не прославља неког Светог мученика. Ови свједоци Бога живога, највећи су јунаци свих времена. Како? Прво, тако што су се одрекли свега и пошли за Христом, друго, тако што су одабрали да учествују у Христовом страдању и прихватили да и сами буду погубљени јер нису пристали да Га се одрекну. Наша Црква почива на томе. Наша слобода вјере почива на овим страдањима. Нарочито ми у Црној Гори, у школи и код куће читамо и учимо стихове из Горског вијенца, а једни од познатијих су: Вук на овцу своје право има ка тирјанин на слаба човјека. Ал’ тирјанству стати ногом за врат, довести га ка познанију права, то је људска дужност најсветија. Ове стихове можемо да разумијемо у примјеру светитеља кога данас прослављамо, али и свих светих мученика. Након што смо прославили Светог Димитрија Солунског, сјећамо се једног храброг младића, Светог Нестора. Његова прича нам показује како ниједно добро дјело и примјер не могу остати усамљени, већ се увијек нађе неко ко ће да се на тај примјер угледа и да га прати. Тако је безбожни цар Максимијан био толико љут што је Светом Димитрију драже било да страда за своју вјеру него сваки положај у друштву и сва блага овога свијета, да је најстрашнијег и најјачег свог војника Лија поставио да се искаљује над недужним Хришћанима. Тиранин Лије је тако немилосрдно показивао своју моћ над слабијима од себе на најсвирепији могући начин. Имао је од цара дато право на то. Млади Нестор ово није могао да трпи и ријешио је да, благословом Светог Димитрија, који је већ у тамници чекао своје погубљење и молио се Богу, стане тирјанству ногом за врат, како кажу Његошеви стихови. Уз Божију помоћ, храбри Нестор је изашао на мегдан Лију узвикнувши: ”Боже Димитријев, помози ми!” Побиједио овог горостаса, као некад Давид Голијата. Пуно је оваквих примјера у Светом Писму, у житијима светих, али и у читавој људској историји. И ми, као Хришћани, колико год година имали, дио смо ове историје у свом времену и свом окружењу. Свако од нас у својој школи, на тренингу, на игралишту, свједочи разним врстама насиља јаких и моћних над слабијима. Кад смо већ ту, сјетићемо се примјера Светих мученика које прослављамо ових дана, а и сваког дана, па ћемо схватити да и ми можемо бити свједоци попут њих, скупити храброст и одлучити да станемо у одбрану слабијих и својим примјером показати другима која је наша најсветија дужност. Не треба нам ни ратничка опрема ни војна обука да бисмо постали Христови војници, то могу постати и најмлађи и физички најслабији међу нама. Све што нам је потребно је љубав према свима и вјера у Бога која нам даје храброст и одлучност. Када год би неки мученик пострадао за вјеру, још понеко би схватио, повјеровао и узвикнуо да је велики Бог тога Хришћанина. Ако неко некад у нашем окружењу, подстакнут нашим дјелима то схвати, каже или помисли, већ смо довољно постигли у животу. вјероучитељица Тијана https://mitropolija.com/2024/11/09/iako-sam-ja-mali-i-nemocan-velika-je-i-nepobjediva-sila-hrista-moga/

О књизи "Рођен сам да верујем", аутора Уроша Тихомировог Јоксимовића, осамнаестогодишњака из Берана који има церебралну парализу, говориће се у недељу, 3. новембра, у манастиру Богородице Тројеручице под Авалом. Детаљи су на плакату поред. Извор: Радио Слово љубве

На почетку сваке школске године одвојим два часа за неку врсту говорне вежбе која ће децу релаксирати и вратити блискост у одељење кроз искрени разговор. Одавно то нису приче о распусту јер је раслојавање постало толико велико да те приче најчешће повреде једну групу која себи не може да приушти пристојно путовање или не живи у стабилној породици. Ове године су ученици шестог и седмог разреда имали тему Да сам ја…Требало је да се определе за једну личност или једно занимање, да објасне зашто то желе, како би то постигли и шта би све учинили у тој улози, какав утицај би могли имати. Рекла сам им да маштају слободно, на ова два часа могу бити шта год пожеле. Њихови одговори су врло занимљиви, и са психолошког, и са социолошког аспекта. Појавила су се ту уобичајена занимања, али и нека нова, за мене неочекивана. Међутим, циљеви које желе да остваре су потпуно другачији у односу на оно што су њихови вршњаци желели пре кусур година, јер, ма колико ми мислили да деца ништа не разумеју, да их проблеми друштва не додирују, то није тачно. Мудри су и врло сензитивни. Кренимо редом… Глумци, певачи и спортисти су одувек у врху. И сад су. Али, без обзира на то да ли су се опредељивали за одређену личност из овог света или за само занимање, деца су пожелела да своју популарност користе за помоћ другима у стручном и хуманитарном смислу. Истовремено, истицали су да је уметност за све људе значајна, пружа им радост. Спорт такође. Један ученик каже: било би више срећних људи. Пилоти су одувек били део дечјих снова. Али, ови данашњи би сви били ратни пилоти. Осим авантуре, они своју улогу виде у заштити целог народа од непријатеља који би могао напасти. Кажу: стално нам прете… Полицајци и све врсте суперхероја данашњој деци нису интересантни због надмоћи. Они би штитили слабе. Кажу: сувише је неправде данас… Лекари и медицинске сестре су и пре били атрактивни. Моји ђаци су истицали на првом месту хуману страну овог занимања, а одмах затим и велику зараду, статус у друштву и могућност одласка у иностранство. Прво би градили каријеру, стекли довољно за себе и своју породицу, а затим би помагали другима, лечили бесплатно, неговали старе, делили лекове онима који немају да их купе и… отварали сиротишта. Ветеринари би се старали о напуштеним животињама. Оне су тужне, људи су криви. Наставници и директори школа су увек били у дечијем фокусу. Данас им те личности нису интересантне са аспекта ауторитета или моћи, већ као неко ко би могао нешто променити. Да су наставници или директори школа, они би смањили број предмета, ограничили број часова на пет по дану, увели два часа физичког дневно. У школу би се ишло од понедељка до четвртка. Петак би био за дружење, утакмице, излете. На оцене и испитивање се нису жалили. Паметна деца, крећу од узрока. Ново занимање је психотерапаут. Зашто? Много је тужних, забринутих. Каже једна девојчица како треба постићи равнотежу тела и духа. Иако је ту формулацију сигурно покупила из разговора одраслих, она је баш то изабрала, то јој је привукло пажњу у њених тринаест година, то је видела као своју животну мисију. Зрело размишљање. И поразно за све нас одрасле. Нови избор је и пољопривредник. Неколико њих је често у селу код рођака и виде како се тешко живи. Када би они били ратари и сточари, решили би те проблеме, учинили би да сви живе достојанствено. Објашњавају: много раде, а немају ништа… Један број жели да буде мултимилионер, да ужива у свим радостима луксуза, али би и они део свог новца усмерили на сиромашне људе, борили би се за њихова права, отварали школе, утицали на политичаре да нестане рата. Неки су се идентификовали са Илоном Маском, довољно богатим да може гледати у далеку будућност. Или Џефом Безосом који је кренуо од нуле и стигао до звезда. На крају смо имали и малу показну вежбу из интегритета. Једна девојчица је пожелела да се нађе у кожи свог друга из одељења, па је рекла шта би све у том случају променила. Критика се углавном односила на понашање тог дечака. Затим је устао он и без икаквог стида или отклона одговорио: “Када бих све то променио, онда то не бих био ја.“ Боже, помислила сам, дај ми двеста грама ове свести о себи, па да живим срећно! Деца нас свачему науче. Када сам сабрала све утиске са ових часова, била сам прво тужна, а затим сам схватила да бих од ове моје деце могла саставити читаву једну владу која би наше друштво учинила оним правим. Јер деца су уочила све проблеме. Све их додирује и они, на себи својствен начин, траже излаз. Виде око себе гомилу несрећних људи без осмеха, сиромашних којима нема ко да помогне, болесних који не могу да се лече. Осећају се угрожено јер им се пречесто прети ратом и оскудицом. Први пут чујем да је дете пожелео да отвори сиротишта, баш тако је речено, у множини. Индикативна је појава психотерапеута и пољопривредника у дечијем избору јер она говори о прераној зрелости наше деце. Индикативна је и жеља да се стекне значајна материјална подлога, као и потреба да се омогући што лакши одлазак у иностранство. Кад дуго немаш ништа, онда желиш баш све. Наша деца су, дакле, сиромашна и забринута. Они не живе у шареном и ушушканом свету детињства. То право им је одузето. Све што желе и што произилази из њихових маштања су срећа, правда, једнакост, заштита од несигурности. Све то би требало да буде њихова стварност. А није. Одатле чежња. Наша деца су искрена. Они се не фолирају да су превелики алтруисти. Прво би помогли себи, па другима. Они свој пут виде на траси каријера, новац, моћ, па тек онда помоћ заједници. И ова искреност је необорива чињеница која представља шамар свима који себе желе приказати као жртве и мученике за добробит народа, оне који наводно немају ништа и за себе не желе ништа, али су ту да помогну. Наша деца су идеалисти и романтичари. Они желе бољи свет, радоснији и насмејанији. Они као уметници, супер хероји, ветеринари, уклонили би све неправде, вратили достојанство и осмех. Жао им је и људи и животиња. Знају како да помогну. Наша деца виде школу и учење као одскочну даску, без обзира да ли се учи вештина, наука или спортско умеће. Предлажу како се то учење може реформисати. Мудри су, не лају за караванима већ траже узроке њиховог лутања по беспућу. Само их треба саслушати. И, на крају, мислим да има наде. Ако су нам деца овако паметна и аналитична, ако осећају и више него што можемо претпоставити, на нама је само да их не повлачимо више у безнађе и да им не мрсимо путеве сопственим јадом. Дужни смо и обавезни да бар њима, кад већ нисмо себи, обезбедимо лепше место за живот, па да се неке будуће генерације могу вратити на маштања следствена младим годинама. Да не решавају наше проблеме, да не испаштају наше туге, не плачу над нашим пропуштеним приликама, да нас не гледају како кршимо руке правдајући се да смо немоћни. Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца https://zelenaucionica.com/dala-sam-djacima-da-pisu-na-temu-da-sam-ja-njihovi-odgovori-su-me-uverili-ova-danasnja-deca-bolja-su-od-nas/

Постали смо друштво подела. Ископали смо дубоке ровове између табора и свако другачије или интегративно мишљење видимо као издају. Исправно је само оно што се у нашем строју мисли и сматра. Све друго је погрешно. Нема средњег пута, објективност је устукнула пред потребом да се припада одређеној страни. Да ли је неко женомрзац ако каже постоје и жене које су насилне? Ако не жигоше искључиво мушкарце? Насиље је универзална појава. Нема пол. Има га у хиљаду верзија. Као што је и тврдичлук појава, без обзира да ли је у питању Андрићева Госпођица или Кир Јања. Свака појава има своје корене, дубоко уроњене у традицију, васпитање, начин живота. Жене су код нас, дефинитивно, угрожена врста Гину од руке својих садашњих или бивших партнера, повређиване су и сударају се са неразумевањем околине која најчешће, на вест да је нека жена претучена, пита зашто је добила батине. Траже се узроци, не узима се као неприхватљива и сама чињеница да је неко спреман на песницу као аргумент. Жена је код нас припремана да буде жртва. То нам је културолошки образац. Њена патња се подразумева као неизоставни део бића целе породице. Она носи кућу. Она је ослонац и амортизер. Она је одговорност, честитост и врећа за ударање. Она се не буни. Овакав образац треба мењати. Треба се борити. Али не треба негирати да свака појава има најмање два лица. Признање да постоје жене насилници не умањује значај борбе за женска права, само их проширује на универзални образац људских права, не дозвољавајући да било ко буде жртва било каквог облика насиља. А жена насилника има. У свим варијантама. Најмање у физичком смислу јер женама ударац није прво оружје којим нападају. Начин васпитања их је усмерио ка другим видовима злостављања околине: пасивна агресија доследне мученице, интриге, свађа, уцене. Од оваквих рана се тешко опоравља јер оштрица удара дубоко унутра и наноси недоказиву бол. Често су жене женама највећи непријатељи. Оне се међусобно процењују, упоређују, доказују која је до краја исправна, која је боља мајка, домаћица, супруга. Што су мање у својим очима, што су веће жртве у својој кући, то су строже судије другим женама. Своје испаштање спремне су да подигну на ниво херојства захтевајући од свих других жена исти степен прихватања сопствене ништавности или сопствене супериорности, у зависности са ког аспекта посматрају свет. Јер, кад у просторију уђе лепа жена, мушкарци ће уживати, а жене ће гледати како јој стоји поруб на хаљини, има ли ружа на зубима или ће процењивати цену одевне комбинације. У причи о насиљу најчешће нема деце. А они су жртве породичног насиља једнако као и њихови родитељи. Радећи у школи нагледала сам се деце која пате и због очева и због мајки. Нема разлике. Само се, готово увек, насилна мајка правда наследним уверењем да ни једна мајка не жели зло свом детету. Оне све раде за добро своје деце, па, ако мало и греше, то је више лична заблуда него зла намера. За то време деца живе гутајући увреде, лечећи модрице по телу и души, седећи под казном затворена по собама и шпајизима, верујући истовремено да је мајка увек у праву, јер је мајка свето биће. Да ли је све речено умањило значај чињенице да су жене најчешће жртве насиља? По мом мишљењу, не. Број жена које су премлаћене и убијене остаје исти, остаје као алармантан податак, као сирена за узбуну. Само не треба унапред аболирати једну страну да бисмо остали сложни у неком уверењу. Не постоји само мушко насиље над женама. Јавља се и ово друго. Није јеретик онај који на то указује, већ онај који затвара очи ради солидарности. Систем и обичајно право нас приморавају да чврсто заузимамо стране. Или смо за једно или за друго. Средине нема ако хоћеш да останеш цео, ако нећеш да живиш попљуван. Средњи пут и објективни приступ су давно протерани. Функционишемо по систему племенског крда, а оно је увек сложно. Ради опстанка. Ровови су нам на све стране. Теме су разне. Или си за родно сензитивни језик или ниси. Не дозвољава ти се да користиш женске одреднице у смисленим језичким ситуацијама ако не желиш бити назадно етикетиран. Чињеница да се жена може сама за себе определити, у зависности од личног уверења, за родни облик професионалног звања, никога не узбуђује. Чак се посматра као подизање лествице. А управо то је понижавајуће, та чињеница да се морам определити за кога сам. И чврсто одредити шта сам. Или сматраш да је вршњачко насиље достигло врхунац, или мислиш да је тога било и пре, само се није о томе говорило. Или жалиш за убијеном децом и глуво неснађеном заједницом, или убираш политичке поене. Не смеш ни случајно рећи да су сва деца умешана у ова убиства жртве. Јер жртве су и погинули и убице. Разлике нема. Сви су мртви. Или подржаваш геј права или их бијеш по улицама и разбијаш параде. Ако кажеш да ти у геј заједници нешто смета, хомофоб си. Ако критикујеш другу страну, рушитељ си традиционалне српске породице. Не можеш бити неутралан и сматрати да сви имају једнако право на живот, слободу избора и пружање до границе туђег схаватања слободе и интегритета. Не можеш очекивати да буде уважена потреба за умереношћу у промоцији личних права. Или си родољуб, или ниси. Или машеш тробојком, или си издајник. Не помаже ти уверење да су за наш народ више учинили Пупин, Вук Караџић, Исидора Жебељан и Драга Љочић од свих политичара и војсковођа које смо имали. А они нису узвикивали пароле, нису нас предводили и звиждали за јуриш. Не, они су се за народ борили знањем, а то знање нам и данас треба. Нестало га је. Нестала је свест да нас само оно може спасти, па се нећемо пустимице тући са ордијом из другог рова, већ ћемо бити спремни да чујемо, отворени да схватимо. Гледаћемо овај живот као драгоценост за свакога и веровати да критика није увреда, него другачије поимање стварности. Ауторка је професорка српског језика и књижевности из Шапца https://zelenaucionica.com/radeci-u-skoli-nagledala-sam-se-dece-koja-pate-i-zbog-oceva-i-zbog-majki-nema-razlike-jer-nasilje-nema-pol-ima-ga-u-hiljadu-verzija/

Сазнаш дијагнозу и изгубиш тло под ногама. Ово је онај тренутак у животу када се суочиш са смрћу не као нечим далеким и страним, већ као са догађајем који дотиче твој дах. Тада стојиш и гледаш на свој живот као на мит. Тада мислиш да је рак само фарса. Да ли заиста имам рак? Ништа више није важно, а до тада је све било важно. Свака нискост престаје да постоји. Све глупости са којима си проводио дане сада су ван твоје свакодневне рутине. Нема више времена за тривијалности. Дани пролазе, месеци пролазе. Улазиш у битку са звери која је тако неочекивано ушла у твој живот. А тамо, унутар битке, тамо, у твоме срцепарајућем болу, светлост сија у теби. Толико бола, а толико светлости. Међутим, звер је страшна. Звер која у суштини жели да поцепа твоју вољу за животом, уништи сваку наду, избрише радост и мир твог срца. Сваки дан терапија, сваки дан поглед са сажаљењем који добијеш, сваки излазак и залазак сунца је битка. И умориш се. Душа ти гори. Рак је немилосрдан. Долази тако снажно, али и тако нежно. Нежно као миловање које ни не осетиш и не схваташ да је лаж. Али није лаж. Онда се све мења. И ти се мењаш. Како ћеш се променити зависи од само тебе. Сигурно је да нећеш остати исти. То је једина сигурна ствар. Плакаћеш. И то је сигурно. Али ове твоје сузе неће бити као остале које си пролио. Ове сузе ће бити другачије. Биће пуне живота који је неочекивано постао угрожен. У овим првим сузама открићеш себе и свој живот. Вероватно ћеш први пут видети сујету овог света и крхкост живота. И вероватно ћеш ценити добро здравље, одсуство бола. Не, овај текст нема за циљ да нас растужи, већ да коначно престанемо да гунђамо јер имамо здравље, јер имамо хиљаде користи! Престанимо коначно да живимо са гунђањем, са малодушношћу и хировима, јер имамо много благослова у животу. Да ли рак мора да дође да бисмо ценили све што имамо? Да ли морамо да изгубимо сва добра која имамо у животу да бисмо их ценили? Питајте некога ко има рак, разговарајте са њим и видећете колико је захвалан што се буди без бола, што може да спава без буђења и повраћања, што може да види сунце, што може дубоко да удахне ваздух, да може и мало да једе, да може да прича и да се смеје, да може да дође макар на мало у храм и да се причести, да може и на неколико минута да изађе у шетњу, да може да загрли и буде загрљен, да може сањати следеће лето као и ви... Да, рак је застрашујући и болан. Не мора да уђе у наше животе да бисмо се променили, да бисмо исправно сагледали ствари, да коначно стекнемо исправне приоритете, да ценимо своје здравље и време. Погледајте живот оболелог од рака. Да ли ћете и даље да се жалите на свој живот. Како се усуђујеш, човече, да се жалиш кад ти живот не пролази у болницама и у болничким креветима? Како се усуђујеш, човече, да имаш притужбе? Како се усуђујеш, човече, да замераш благословима које имаш у свом животу? Како се усуђујеш, човече, да гунђаш о безначајним догађајима и да се фрустрираш због ситница, када неки твој комшија или познаник тренутно стење од болова, на хемотерапији, гледа се у огледало и непрепознатљив је због изгубљених килограма, опадања косе и изгубљене младости за само неколико месеци? Шта да одговоримо пред Богом када нас позове и изведе пред нас све ове људе који се ни усред бола нису бунили, који ни усред рака нису гунђали колико ми? Колико пута размишљам о свом животу, у коме има толико благодати, а примам их здраво за готово, и тако падам у незахвалност или их омаловажавам. Какав ћу одговор дати? „Боже мој, опрости моју незахвалност! кажем изнова и изнова. „Боже мој, опрости ми што Те не славим, што не користим време свог живота како Ти хоћеш!“. „Боже мој, дај ми просветљење да се пробудим без шамара болести; Просветли ме да правилно ценим живот и људе, а да не будем под претњом да ћу их изгубити!”. „Боже мој, просветли ме да јасно видим радости живота! Помози ми да не останем у злим, већ да имам добре мисли и да останем у свим овим добрима која имам у свом животу!". „Боже мој, отвори срце моје за милост и праштање, за љубав и смирење, за захвалност и хвалу; отвори моје срце за сву ову љубав коју примам од људи око себе и којој много пута не придајем дужну важност!”. „Боже мој, уђи у мој живот, уђи у наше животе и промени нас без да осећамо бол... Нико не заслужује да живи са болом. Међутим, Ти, Благи и Човекољубиви Господе, знаш боље од свих нас; и шта год да допустиш, чиниш то на нашу корист. Дај нам стрпљења и снаге да изађемо као победници! Очишћени од смрти греха. И просветљени проживимо време нашег живота пре него што заједно са Тобом уђемо у вечност!" архим. Павел Пападопулос приредила: Ј.Г. извор

Описано стање је свима познато на овај или онај начин. Штавише, познато и ауторитативно свештенство није оклевало да о томе напише у својим мемоарима. На пример, протопрезвитер Георгиј Шавелски је описао своја осећања након дугих посних богослужења: „И у празној цркви, са два или три верника, ми смо... 4-5 сати, не прекидајући службу, славили Господа својим читањем и певањем. Признајем да сам често после оваквих богослужења излазио из цркве не дирнут, већ раздражен." Наши парохијани, током целе службе за време Великог поста, стоје на једном месту од три до пет сати. Једина диверзификација стајања је клањање до земље и могућност да се у случају умора накратко седне. Истовремено, служба је монотона, практично лишена уобичајене разноликости, са јасном превлашћу читања над певањем. Како се овде не уморити? Нема сумње да за искреног верника молитва не може изазвати ништа друго осим духовног уздизања и радости. У сваком случају, он дефинитивно не треба да се оптерећује тиме. Али питање је другачије: колико год да смо црквени, одговарамо ли на било који начин јеванђелском идеалу? Оном за који је потребна чврста вера, чиста савест и искрена молитва. Питање са потпуно очигледним, саморазумљивим одговором. Цео наш духовни живот састоји се пре свега од борбе против греха, навика, порока и страсти. Другим речима, све је у томе да превазиђемо сопствене несавршености. За превазилажење тога потребан је труд, стрпљење и време. Није изненађујуће што нас после вишечасовне, једноличне службе, осећај умора толико обузима да потпуно истискује сваку радост из молитве. Али тако ће увек бити ако, доживевши ово једном или двапут, престанемо да долазимо на посна богослужења и ограничимо се на уобичајена богослужења недељом и празником. Једноставно речено, пут до искрене молитве, која доноси радост без обзира на трајање, пролази кроз напор, стрпљење и умор. У ствари, један од циљева, мада не и главни, великопосног богослужења је, посебно, да се што истинитије прикажемо. На уобичајеним Литургијама, на празничним свеноћним бдењима, на молебанима све знамо и разумемо. Знамо када да се посебно концентришемо, када да стојимо усправно, када да погнемо главу. Имамо омиљене песме и молитве које знамо напамет. На овим службама смо углавном пажљиви, умерено ентузијастични и често радосни. И као да је све у реду, као да тако треба, као да нисмо далеко од Царства Божијег. Али долази Велики пост, и уобичајено богослужење постаје другачије. Његово трајање, монотонија мелодија чине да схватимо да је, све оно што је у нама било радосно, одушевљено и блажено, изазвано не толико вером и молитвом, колико нашим сопственим осећањима. Постаје нам јасно да све наше промене на боље нису ништа друго до мимика променљиве ситуације. А наш умор, од којег на крају службе немамо довољно снаге да говоримо или размишљамо, изузетно је корисно искуство, отрежњујуће и стимулативно у исто време. Два-три свакодневног стражења – и, видите, више не мислимо високо о себи, и трезвено процењујемо свој, ако могу тако рећи, духовни ниво. А према ближњима, који су донедавно били олако осуђивани што су ходали по храму и седели за време богослужења, поступамо много блаже. Дакле, оно што вам се дешава је сасвим нормално. И иако ово само по себи није добро, прилика да промените ситуацију на боље је потпуно у вашим рукама. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru

Године 2002. Синод УПЦ Московског патријархата донео је решење о прослављeњу иконе – Ја сам с вама и нико не може против вас. Икона је унета у званични списак чудотворних икона; одређен је дан њеног прослављења на похвалу Мајке Божије, утврђен је тропар, састављена је молитва и Акатист. По црквеним канонима прослављење иконе или светитеља обавља се у једној помесној Цркви а затим се разноси по другим Црквама. Икона је осликана у Леушинском женском манастиру посвећеном Св. Јовану Крститељу, крајем 19. века. Касније је Праведни Јован благословио да се она прода Василију у Муравјову, будућем старцу Серафима Вирицког. Претпоставља се да је касније икона предата духовној деци преподобног Серафима, у Светогеоргијевском женском манастиру, у селу Даневка, Черниговске епархије. (данашња Украјина) Икона се прославила многим исцељењима страдајућих који су о томе посведочили у две књиге, издате од стране Светогеоргијевског женског манастира. Леушински манастир, где је осликана икона, 30 тих г. ХХ века, потопљен је ради изградње рибњака. Икона се прославља у суботу пете недеље (Глувне) Великог поста. Чуда Пред овом иконом моле се за очување Русије, за установљење и устројење православних храмова, такође и за исцељење од различитих недуга. Изображење Икона је осликана на жутој подлози са карактеристичним плавим огртачем код Пречисте Дјеве. Имајући у виду да је плава боја, Богородичина боја, на читавом приказу, она – доминира. Богомладенац, као Спаситељ света, приказан је у белом хитону са раширеним рукама, у потпуности окренут к свету – због ког је дошао и живот Свој безрезервно положио. За овај отклон од Богомајке и пружање к свету, за који је добровољно пострадао, не можемо рећи да има карактер, насилног отимања из наручја Свете Дјеве; више је у питању, спонтано изливање Његове љубави за свет који страда: топло и безазлено пружање свету, који “није знао када је похођен“. Страдалник, овде приказан као младо дете, без икакве задршке пружа се свету, даје му Своју Љубав, уточиште и заклон те као да жели да понови речи Своје Родитељке, које је изрекла роду људском : Ја сам са вама и нико не може против вас – што је и сами назив који је чудотворна икона и добила. Молитва Пресветој Богородици у част Њене иконе ,, Ја сам са вама “ О, Свеблага Заштитнице рода хришћанскога, Мајко Онога Који све држи десницом Својом, Христа Бога нашега ! Излиј на нас милосрђе и доброту Његову да се не уплашимо видљивих и невидљивих непријатеља, као што си рекла онима који се у Тебе уздају: ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “. Сачувај Свету истиниту Православну Цркву и обитељ нашу од раскола и јереси и постави темељ покајања народа нашег. Поврати Свету Русију на пут праве вере, дарован јој од Бога, да се испуни тамјаном молитава и расцвета као пољски љиљан; да поживимо у побожности и чистоти, увек чувани Тобом од искушења антихриста, најезде туђинаца, међусобних сукоба, земљотреса, огња, глади и помора, од изненадне смрти, раздора у породици: монахе укрепи и спаси нас, Пречиста, јер се уздамо у Тебе, по ономе што си рекла : ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “. Њему приличи, слава, моћ, част и поклоњење, сила и величина, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин. Тропар, глас 6 Владичице чиста, погледај, Богородице, види наше болести и умилостиви, Пречиста и исцели нас од нечисте савести по Твојој милости, који ти се обраћају, слуге твоје : ,, Ја сам са вама, и нико не може против вас „. Литература Ооо Духовное преображение: ,, К БОГОРОДИЦЕ ПРИЛЕЖНО ЊИНЕ ПРИТЕЦЕМ “ – Молитвљ к Божиеи Матери перед Ее чудотворњими иконами, Москва 2015, стр: 6,7; htpp://pravoslavnaporodica.blogspot.com/Molitva čudotvornoj ikoni Majke Božije: Ja sam sa vama; 8.04.2022.g. приредила:Елза Бибић превод с руског: О.Б. https://mitropolija.com/2024/04/20/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ja-sam-sa-vama-i-niko-ne-moze-protiv-vas-3/

У божићној ноћи са 6. на 7. јануара 2020. године у селу Кучери, Борисоглебски округ, Јарославска област, догодила се трагедија : око поноћи је избио пожар у једној од старих дрвених кућа. У то време, власници куће - Алексеј и Марија Скорихин и њихово троје деце - спавали су, припремајући се за јутарњу празничну литургију у оближњој цркви Светог пророка Илије у селу Ивановское. Спасили су се само родитељи. Сво троје деце је умрло... Сада, две године касније, разговарамо са Маријом Скорикином о тој трагичној ноћи и новој цркви на месту где се догодила трагедија. О красној Бадњој вечери 2020 „Овог Божића сетили смо се страшне трагедије у селу Кучери. Чега се сећате из тих дана? „Првог дана сам била готово без свести – делом због потреса мозга и шока, једва сам видела, нестао ми је глас и пекле су ме руке, делом због дејства неких лекова. У исто време, из неког разлога сам врло добро разумела шта се дешава. Пробудила сам се у окружној болници Борисоглеб. Поред лекара, ту је била Татјана Викторовна, жена оца Владимира Мартишина, која се понудила да седне поред мене и прочита ми нешто. Мислим да је то било јеванђеље. Одмах сам се осетила лакше и смиреније, јер... речи попут „држи се, ми смо уз тебе“ и друге ствари изазивају негативну реакцију: само отежавају већ трагичну ситуацију и чине је болнијом и бесмисленијом. У почетку сам желела да мислим да то што се догодило није истина, да је то само сан: сад ћу се пробудити и отићи на службу, прославићемо Рождество Христово. Понекад ме је обузимало тако угњетавајуће црнило, таква тежина мисли да нисам желела да живим. Стално су ме мучиле мисли да је све могло бити другачије, мучило ме је осећање кривице за оно што се десило, где сам и шта сам погрешила, како сам дозволила да се тако нешто деси, зашто ја или мој муж нисмо умрли...То је било јако искушење. Мислим да је то био тренутак борбе између светлих и тамних сила за моју душу. -Ко вам је тада помогао? - Господ је, пославши искушење, послао и подршку, и то какву! Због широког публицитета, много људи се молило за нас. И сигурна сам да нас је то одржало у тим страшним првим данима. А свештеници нас буквално нису напуштали ни један дан. Имали смо прилику да одмах исповедимо све своје мрачне, мучне сумње душе, пре него што су оставиле свој неизбрисив траг и огорчиле нас. Причешћивали смо се скоро сваки дан, буквално неколико дана након што смо завршили у болници, помазани смо. Свештеници из Борисоглебске области и Јарославља свакодневно су се појављивали у болници. Сигурно их је то коштало много труда, јер сви су они вишедетни очеви са својим бригама и породицама, а да би стигли до нас, је било потребно прећи више од 100 километара зимским путем. Ово је била манифестација истинске хришћанске љубави и истинског пастирског служења. Мислим да нам је ово постала непосредна помоћ у том периоду, дало нам је снагу да опстанемо и уопште останемо са Богом. Бог благословио њих и њихове породице! Генерално, били смо окружени људима који су бринули о нама. Толико блиских људи као и потпуних странаца нам је искрено помогло. Свако је помагао колико је могао: трошили су своје време, енергију и новац на нас. Сваки пут сам била дирнута до суза . Још једном дубок наклон свима вама! Хвала Богу што постојите, људи великог, доброг срца! — Поред помоћи људи, да ли сте нашли за себе неку мисао или образложење које вас је тешило као хришћанку? — Прва ствар која је свима пала на памет, била је књига о Јову. Тада нисам могла да читам, јер нисам видела, а Алексеј је неко време био веома слаб због великог губитка крви. Отац Сергије Васиљев је први дошао код нас и почео да нам чита Књигу о Јову а затим су нам је читали и остали пријатељи који су нас посећивали у болници неколико пута у кругу. У то време, читали смо о многим примерима како су људи подносили таква искушења или како су покушавали да их спрече молећи Господа за живот своје деце. Занимљиво је да смо уочи баш тог Божића, моја деца и ја водили разговоре о молитви и смрти. Објашњавала сам им да нас Господ узима у најбољем тренутку за нас. Наравно, бол растанка са децом је јак и остаће, по свему судећи, заувек, али за верника је и овај бол лак... Вероватноћа да су наша деца завршила у Царству Небеском иде ка 100%, а ко зна шта би било да су живели, рецимо, 100 година. Не усуђујем се да претпоставим да бих их на прави начин могла даље одгајати и водити кроз цео њихов живот да им буде тако добро као што им је било тог тренутка пред Богом. Нажалост, ове моје речи изазивају огорчење међу неверницима... -Шта кажу неверници? — Видела сам коментаре на интернету како се луда мајка радује што су јој деца спаљена: где је полиција, где су психијатри, како и зашто ја сада живим? На крају крајева, то су наша дубоко хришћанска уверења по којима живимо! Мало је вероватно да ћу неком од ових људи успети да пренесем ово уверење, што је штета... Јасно се сећам и тренутка, мало времена после сахране, када ми је и даље било јако лоше, да ми је пришла жена коју сам познавала, да ми изрази саучешће и загрли ме. Она има одраслог сина са толико проблема и грехова да јако пати због тога, немоћна је да било шта промени, да допре до њега. А кад ме је загрлила, мислила сам да је њој горе него мени, заиста горе и теже... А таквих напаћених родитеља има много! Гледају како им деца полако умиру пред очима, а ништа не могу да учине... Помози им Господе и окрепи их! - Неочекивано резоновање! — Кад сам се мало смирила и све прихватила, постидела сам се: уосталом, управо у таквим тренуцима Господ испитује снагу наше вере! Лако је бити верник када је с тобом све у реду, када неки твоји мањи греси прођу непримећени и све се дешава на најбољи начин. И поставила сам себи питање: ако верујем у Јеванђеље, у то како и шта је Господ живео у својим земаљским данима, знајући сва Његова страдања, како бих онда ја могла да се жалим и очајавам? Бог, Творац свега, шаље Сина Свог Јединородног у свет, да се роди у пећини, у штали, у сиромашној породици. Због чега? Да би спасио сваког од нас, сваку прљаву душу као што је ова пећина. Знао је да је мора да прође тужан пут, да буде издан и разапет! Стога сам одлучила: ако сам прихватила радост, прихватићу и тугу. Пошто ме је Господ оставио да живим, значи да ме је оставио због нечега, а ја, највише од свега, желим да схватим зашто и поживим неко време, испуњавајући вољу Божију. — Постоји ли неко размишљање које вас је просветлило након ове трагедије? — Главна поука, главни закључак (не знам која би реч овде била прикладна), која ми је сада једноставно утиснута у срцу, је: „Ни под којим условима не треба само живети!“ Сваки дан може бити последњи за тебе или за ближњег, теби драгу особу, што значи да ни један дан не може да се проживи узалудно. Не можете живети без смисла и сврхе: треба да одредите приоритете, не површно, већ дубоко, и искрено одговорите на питање: зашто живите, шта радите, зашто то радите, шта желите на крају... — Опростите што питам: зар нисте пожелели да напустите Кучереда, да напустите место своје личне туге? - Чак и у болници сам одлучила да ни под којим условима не желим да заборавим било шта у вези са својом децом. Многи су мислили да ћу отићи у неко друго место да живим. Мој муж и ја смо из Јарославља. Моји родитељи живе тамо. Нудили су нам опције и убеђивали нас да можда не треба да се враћамо, јер би нас све тамо подсећало на нашу децу. Нисам могла одмах себи да објасним зашто су ми такве мисли биле страшно непријатне и изазивале осећај издаје према деци. Одлучили смо да 3 године ништа радикално не мењамо у свом животу, да прихватимо све што Господ шаље, да бисмо некако разумели како треба да служимо на земљи у славу Божију. — Како сте се нашли у селу Кучери? - У Кучерима смо завршили управо зато што смо дошли у школу у Иваново да васпитавамо и образујемо децу. — Сада сте изабрани за директора ове школе. Можда је то ваше главно дело сада? — То није била лака одлука. Недавно су ми честитали речима: „Драго ми је због тебе: то је тако добра ствар, јер си ти одговорна и искрена." Међутим, у савременој стварности овај рад је претворен у некакву папирологију, а не у образовни процес. И, што је најгоре, многе школе живе овако - пуно формалности, папири и извештаји, резултати тестова... И деца то одмах осете. Као резултат тога, потпуно су обесхрабрени да уче, да буду у школи, у групи, да учествују у нечему, генерално се занимају за нешто друго. Дете је са телефоном и свима је добро: тихо је, мирно, никоме не смета. Али ово је посебна и болна тема. - Али, знали сте где сте позвани. — Наравно, дуго сам радила са оцем Владимиром Мартишином, оснивачем школе, руку под руку и душом у душу, али сам се надала да ће Господ ипак послати другог директора, јер... није било самопоуздања. Пре свега, зато што је страшно негде погрешити и специјалну школу претворити у редовну. Наравно, отац Владимир је направио одличан темељ за будућност у виду тима наставника и заједнице људи који су се приближили школи да живе и васпитавају своју децу. Ово је јединствено место, јединствена средина са својим потешкоћама и недостацима, радостима и достигнућима. То је појачано и чињеницом да отац Владимир и ја и даље радимо заједно, седимо у истој канцеларији. Само смо заменили места: сада је он мој први заменик, а ја сам директор, пре је било обрнуто. — Шта је ваш циљ као директора? — У образовном систему тренутно има много тешко подношљивих глупости и, искрено речено, нечега што има за циљ да уништи образовање и претвори млађу генерацију у друштво поводљивих потрошача који ће бити спремни да прихвате све што им се понуди. Сада, у свом раду у нашој ивановској школи, видим своје служење ближњима и Отаџбини. Наш циљ је да одржимо правац којим је отац Владимир кренуо далеке 1994. године. Створио је програм Школе холистичког развоја, који је изграђен на принципу тројединственог процеса људског развоја: развоја тела, васпитања душе и уздизања духа. Школски програм је изграђен у складу са овим. Предајемо јединствене предмете: Филокалију, завичајну историју, генеалогију, калиграфију, кореографију и друге. Живот у школи је у пуном јеку у свим правцима: и васпитно-образовни рад, и организовање приредби, и бриге око проблема и психичког стања појединих ученика, и радост за оне који у нечему напредују. Ово је и административни посао, који се тешко може поделити на живот школе, села и парохије, јер код нас се све одвија у јединственом простору и уједињено је истим заједничким значењима и циљевима. Зато је отац Фјодор Божков, настојатељ Илијевске цркве у Иванову на Лехти, чији смо ми парохијани, практично самостални радник школе. Прође ретко који дан да нас не посети. Сада отац Фјодор и ја отварамо непрофитну организацију како бисмо привукли средства за школске пројекте, јер имамо много интересантних пројеката, али новац у буџету округа је ограничен. - Шта бисте тачно желели да урадите? — Још увек немамо фискултурну салу у школи. Обратили смо се надлежнима мислећи да ће је они изградити. Али то није био случај: могли смо једноставно бити затворени због непоштовања савремених захтева, и то је све! Прошле године смо се бавили питањем замене електричних трансформатора у селима. Хвала Богу, у наше крајеве је на стални боравак дошао адвокат са породицом, који је преузео доста посла и постигао да су трансформатори замењени и у нашем селу Кучери и у Ивановском. — Чуо сам да је у вашој кући избио пожар због неисправних трансформатора. — Да, узрок пожара у нашој кући је дуготрајно нисконапонско напајање. Годину дана раније, бавила сам се овим питањем, и као резултат, заменили смо старе танке жице (самоносиве жице). Али у Иванову и суседним селима, жице су и даље древне, танке, а оптерећење мреже је сада велико: сви имају велики број електричних уређаја и не можемо а да их не користимо. Овај стални извор опасности за многе породице је још једна тема мојих сталних брига и смера рада. Недавно смо као сеоска заједница, а не као школа, победили на конкурсу за изградњу хокејашког клизалишта. Први пут су наши клинци играли на правом хокејашком клизалишту – пре тога смо увек играли на залеђеном језерцету, што је и опасније и теже за организовање. И имамо доста играча – око 60, постоје три старосна тима и посебна екипа очева, а тренер је диван. Почела сам да се бавим овим и контактирам надлежне још 2019. године, јер је мој син Иван играо у хокејашком тиму. А наша хокејашка секција је вредна и зато што наш тренер не поставља задатак да одгаја сврсисходне хокејаше: желимо да деци усадимо вештину здраве, занимљиве, забавне рекреације, способност да играју у тиму, да буду срећни због противника, да се не узнемиравају због пораза и да помажу једни другима. Све ово није посао директора школе, али ово је наш живот, и ми овде све сагледавамо као целину и радимо шта можемо. Храм на месту трагедије...чудо — Реците нам ко је и како дошао на идеју да се на месту трагедије подигне храм. — Нисмо одмах дошли до идеје изградње храма на месту изгореле куће. Када смо супруг и ја почели да долазимо к себи, схватили смо да нећемо моћи да гледамо како на овом месту почиње да се гаје свиње. Не желим ни да неко други живи овде, поготово што ће проћи године, нас неће бити, сећање ће избледети, а ко ће се ту населити и како ће оскрнавити ово место, не зна се. Прво смо размишљали да само поставимо крст и очистимо околину, али онда смо закључили да је то некако тужно, нешто није у реду. Мој муж и ја смо одлучили да направимо капелу како бисмо се тамо молили, палили свеће и кандило. А онда су други проценили да је једина разлика између капеле и храма присуство олтара, који би омогућио служење литургије. Идеја о изградњи храма дошла је од неколико људи одједном. То нас је веома изненадило. А онда се догодило још једно чудо: Господ је довео дивног црквеног архитекту Алексеја Анатољевича Мамонова, који нам је једноставно дао диван дизајн за храм. Још један подстицај за изградњу храма био је тај што су нам људи након трагедије уплаћивали новац, а нама су та средства у неком смислу деловала свето: једноставно нисмо могли да их потрошимо ни на какве луксузне ствари. Купили смо шта нам је требало, завршили смо реновирање да бисмо могли да живимо, али нам је остало још новца. Људи су донирали не само новац, неко је поделио и оно мало што је имао. Уосталом, није у реду да ми човек да свој новац а да нема нешто што му треба, а шта ћу ја са овим новцем? Да купим ауто који он нема? Како ћу се онда појавити пред Господом? Сада повремено стижу новчане донације за изградњу храма . Овај новац је, наравно, могао да се потроши и на друга дела милосрђа (авај, у свету се дешавају многе невоље), али је одлучено да се овим средствима почне градња храма – уз искрену захвалност и молитву за све дародавце. , чија имена зна и сам Господ. На друштвеним мрежама направили смо странице о изградњи храма, на којима сам био одговорна за вести и извештаје о напретку конструкције. Али у једном тренутку моја рука је престала да се диже да нешто напишем, јер... неочекивано за мене, појавили су се многи злобни коментари због изградње храма. И, да будем искрена, после тих негативних коментара пожелела сам да уопште више не пишем о овоме. Недавно сам на друштвеним мрежама поделила размишљања која су ми се јавила (можда нетачна, али потпуно искрена). — Које су аргументе износили противници изградње храма у Кучерима? — Неки су говорили: зашто градити нови храм? Обновите старе – толико је порушених храмова! А наша парохија се бави и рестаурацијом цркве у селу Погорелка, регион Углич. Постепено чистимо друге цркве у Борисоглебском округу. У таквом раду активно су учествовала и моја деца. Али десило се да смо цркву у Погорелки очистили, сачували од даљег уништавања и повремено служили литургију са својим парохом, бар једном годишње. Међутим, овај храм сада није потребан: нико не живи у његовој близини. Лети има мало придошлица, а зими је немогуће прићи. А ако је храм потпуно обновљен, онда га је потребно некако и одржавати, зими грејати, штитити... Све ово кошта много новца. Али, храм није првенствено архитектонска грађевина...ипак има смисла у службама, тајнама које се тамо врше, у спасењу душа људи који долазе у овај храм. Други кажу: боље би било саградити нову кућу за страдале. То је такође добра идеја, понуђена нам је ова опција. Али зашто нам треба нова кућа? Прилично смо задовољни оном у којој живимо. Нова кућа нам неће донети радост: остала сам сама са мужем и мачком, колико нам сада треба? Не видим смисао у трошењу новца на ово. Неко се пита: на какво финансирање рачунамо? Одговарам: никакво – само уз Божију помоћ, учињено вашим рукама и добрим срцима. Ове сезоне смо излили темељ, али сада је градња стала јер нема новца. Зимска градња је много скупља него у другим периодима године, што значи да нам није потребна: ако Бог да, биће новца када затреба. Било је и оних који су писали да је ово „још један пословни пројекат Руске православне цркве“. То овде уопште није случај. Добили смо благослов Епархије за изградњу, и то је све... Ако погледате мапу, село Кучери налази се далеко од саобраћајница. Овде практично нема јавног превоза, тако да се тешко може рачунати на неку „зараду“ након изградње нашег храма. — Сигурно је некога занимало зашто је одлучено да се на овом месту подигне храм. - Да, и ово питање ме је дуго мучило. Заиста, наша парохија има малу дрвену цркву Илије Пророка у суседном селу Ивановское. И то нам је скоро довољно, иако је у почетку грађена за 15 људи, а сада нас има више од 200, и није најпогоднији облик, јер... два пута је завршена и продужена. Али то се, наравно, не може назвати прагматичним аргументима, уопште се не може објективно објаснити, иако је раније наша земља била прошарана црквама које су подигнуте у знак захвалности Богу под неким околностима, а у част одређеног свеца или празника, или у знак сећања на посебне догађаје. За све који покушавају да пронађу прагматично оправдање за изградњу овог храма, рећи ћу да га нисам нашла. Можда ће то учинити неко други. - Како бисте бар покушали да одговорите на ово питање? „Храм се гради јер... чудо, трагично чудо се догодило на овом месту: Господ је на Божићну поноћ 2020. године призвао душе троје деце – добре, чисте, паметне, љубазне, православне деце. Сви су се тога дана припремали за причешће и требало је да се причесте на јутарњој литургији. Ми, родитељи, и пре и, хвала Богу, после овог догађаја, били смо и остали дубоко религиозни православни хришћани, дугогодишњи верници. Сви догађаји који су се дешавали, сам пожар, све се дешавало тако да није било начина да се деца спасу. Наравно, вероватно ћемо увек у својим главама пребирати опције - да ли смо ми криви као родитељи? Може ли се пронаћи смисао у овом догађају? Шта је Господ хтео овим да нам каже, нека свако сам схвати. И зато молим помоћ у изградњи нашег храма само од срца. Ако некоме нешто смета, постоје и други начини да се покаже милост. Наша главна служба овде је васпитање деце. Већина нас ради у ивановској школи, многи од нас су због тога отишли из великих градова. Сви који овде живе и учествују у изградњи храма су веома сиромашни људи, па ћемо бити захвални на било којој донацији. Истовремено, као мајци, генерално ми је прилично тешко да се усудим да тражим од некога новац за градњу. Али ово није кућа, није палата или споменик. Ако Бог да, користиће их многе генерације после нас. https://pravoslavie.ru

Ја сам од оних који верују у ред, васпитање, част, достојанство, закон. Још и горе од тога. Ја сам од оних који би ове вредности бранили до крви, чак и на сопствену штету. Јер: ред је ред…Расла и васпитана да поштујем друге, у солидарном пионирском духу (за млађе: то је оно када волиш другове и другарице и све њихове различитости, не свађаш се, помажеш слабијима од себе, не истичеш сопствене вредности и сл). Завршила школу, родитељи долазили само на родитељске и оставили ме са двојком из физичког јер је то моја оцена, иако им је професор био пријатељ. Остале оцене су биле петице. Ја исто тако радила са својим дететом иако је ишла у школу где ја радим. Веровала сам да тако треба. И даље у то верујем иако ме стварност демантује свакодневним шамарима. Завршила студије, запослила се. Није било дернека јер се сматрало да су то нормалне ствари. Ок, било ми је мало криво. Онда се удала, добила дете, па се развела. Изашла са две торбе и без алиментације јер сам веровала да су и љубав и разлаз питање части. После тога још десет година радила два посла да бисмо нас две преживеле. Не жалим се, само причам. Тако је било. Када ме је после низа година један пријатељ, који има већу дозу адреналина у крви и сумњиву биографију, питао зашто сам тако урадила, рекла сам да не могу да се судим и просим по шалтерима. Ма какав суд, одбрусио је бесно, што ниси мене звала. Била сам згранута. Зар и то постоји?! Купила стан. Преко агенције. Уговор потписан код адвоката уз преглед свих папира. Зграда је била у изградњи. Усељење је планирано за пар месеци, али сам ја провела још три године као подстанар. Јер, исти стан није продат само мени, још неколико људи је потписало исти уговор код истог адвоката, а изградитељ је, истовремено, прекршио услове за легалну градњу, а успут је и погинуо. Ми, преварени купци, жалили смо се свима, па и председнику општине. Он нас је примио, био дрчан и бахат, скресао нам да смо будале и да се станови не купују тако, на невиђено, и да он не може да нам помогне. Када смо га питали како је могуће да зграда никне и доврши се у центру града, да прође поред свих надлежних инспекција које градњу контролишу, није знао да одговори. Ми нисмо били грађани по његовом укусу. Најбоље од свих нас је прошао један локални мафијаш који је свој уложени новац наплатио у року од неколико дана пошто је инвеститор умро. На састанак, који смо организовали тим поводом, дошао је, прошао између нас, мало цупкао слушајући наше јадиковке, скочио и рекао: ја ћу наплатити. Тако је и било. Ми остали смо чекали да се закон промени и да се све спроведе како треба. Три године. Купила ауто. Возим пажљиво, поштујем прописе. Плаћам казне за прекорачење брзине без роптања, иако су то прекорачења за десет, или једном и за два километра. Јеби га, тешим се, закон је за све. А онда гледам шта се дешава. Поред мене шишају лимузине са затамњеним стаклима, обилазе ме на пуној линији, заљуља ми се ауто када прођу. Једном ме је такав пратио и упорно свирао да се склоним. Не знам само где! Пут је обичан, нема банкине. Ваљда је требало да нестанем. Када ме је коначно обишао уз сирену и показивање да сам луда, неколико пута је нагло кочио, вероватно са жељом да ми објасни како је тај пут његов и како ја са својом скромном кантицом од кола угрожавам његову слободу и необуздани ветар у коси. Е, сад долазимо до догађаја који ме је испровоцирао да све ово напишем. Који ми је направио ретроспективу. Данас сам морала брзински да улетим у једну продавницу, а места за паркирање нигде. У граду лудило. Ја, иначе, уредно плаћам за свако паркирање, мало пешачим, не улазим колима у продавницу. Али, данас је то било немогуће. Ок, помислим, то је само минут, а нисам ни једина. Трчим, купујем, а код кола ме чека комунални полицајац (или милицајац). Тражи документа и упознаје ме са прекршајем. Иза, одмах поред полицајца (или милицајца), у ауто седа момак опасног изгледа у бесној лимузини. Ћутим, нисам тужибаба, а истовремено молим да ми не пише казну и показујем да ми уплата паркинга још важи, да места нема нигде, али службено лице ме не слуша. Скроз је службено. Строго. И неумољиво. Момка иза нас није приметио. На све моје изговоре и молбе, рекао је само: госпођо, шта да вам радим, нисте имали среће, потпишите. Потписала! Потписала сам пресуду да сам глупа и да је све оно што сам научила и у шта верујем једно обично ништа. Да, нисам имала среће. Нисам имала родитеље да ме васпитају, мој отац је био и остао комуниста (изгледа да је био једини, јер данас то више нико не признаје), па је по тим идеалима поступао, завршила сам све погрешне школе, опет, државне у оптималном року, дете сам упропастила јер сам га воштила да буде исправно чак и кад то није њена лична корист, идем на посао у школу која је постала нужно зло и где децу чувамо док родитељи не дођу с посла, а на сенку не смемо никоме да станемо јер треба да будемо срећни што уопште имамо неки посао, а треба да имамо свест и да би неки убили кад би могли да уживају као ми са три месеца распуста, викендима и државним празницима. Све погрешно! И кад бих могла, као у неком филму, све то оставити. Овако би то изгледало: завршна сцена, пут се пружа до краја хоризонта, ја корачам лагано, камера ме снима са леђа, окрећем се полако, насмешим се, покажем средњи прст и одлазим. Од‌јавна шпица. Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика из Шапца https://zelenaucionica.com/potpisala-sam-presudu-da-sam-glupa-i-da-je-sve-ono-sto-sam-naucila-i-u-sta-verujem-jedno-obicno-nista/

Ко је Бог тако велики као наш Бог? Ти си Бог и чиниш чуда. Љубљени верници! Присуство Христа Бога у нашем животу најчешће се пројављује кроз чуда. Чуда која ми, у зависности од нашег духовног нивоа, у зависности од отворености срца, примећујемо или не. У јеванђељским читањима Црква сваки пут нашим очима представља сличне примере чудеса Божијих, чуда и чудесних догађаја из Христовог живота. И данас нам нуди чудо умножавања хлебова. Када стојимо и гледамо ово чудо, када својим умом гледамо оно што се тада догодило, у искушењу смо да помислимо да је ово једно од оних чуда из којих се не може извући посебна поука – и пролазимо поред овог чуда са крајњом лакоћом сваки пут читајући Свето Јеванђеље. Мислимо: „Шта је Христос овим хтео да каже?“ Друга чуда, друге параболе, други чудесни догађаји изгледају нам богатији, засићенији поучавањем. Зашто се ово дешава? Јер ми смо навикли, љубљени верници, да тражимо само речи Божије на страницама Светог Писма. Желимо да пронађемо оно што је Христос рекао, и олако пролазимо поред онога шта је Он урадио. Дакле, данашње чудо је веома шкрто на речима, веома шкрто на поукама. Могло би се чак рећи да у њему нема ниједне директне поуке. Христос нам није дао ни једну опомену, није рекао ни једну реч о којој бисмо могли да размишљамо. Ако пажљиво погледате и пажљиво прочитате Свето Писмо, видећете да данашње чудо прати трагичну епизоду, а то је усековање главе Светог Јована Крститеља . Спаситељ се, чувши ову вест, растужио. И, ожалошћен, хтео је да се повуче, да остане сам, али се много људи већ окупило и чекало. И данашње Јеванђеље почиње своју причу управо тако, овим речима: И изиђе Исус и виде мноштво народа и сажали се на њих (Матеј 14,14). И поче да проповеда, опомиње их, теши их, поучава. Цео дан. Речено је да се ближило вече: Кад наста вече, приђоше Му ученици Његови и рекоше: Ово је пусто место и већ је касно; пусти људе да иду у села и купе себи храну (Матеј 14:15). Христос, међутим, одговара речима које је веома тешко разумети, врло тешко прихватити. И каже ученицима: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу. (Матеј 14,16). Али ученици нису имали ништа. Међутим, тамо је био један дечак који је имао пет хлебова и две рибе. И ово је била сва храна, а Јеванђеље каже да се ту скупило пет хиљада мушкараца, не рачунајући жене и децу. То је више од десет хиљада људи. И тада је Христос рекао: донесите ми их овамо (Матеј 14,18). Хајде да сада мало размислимо, вољени верници, о односу који треба да имамо према другима. Размислимо мало шта је потребно Христу Богу да би чинио чуда. Данас гледамо и видимо да се у овом животу, тако духовно осиромашеном, у овом секуларизованом свету, у коме је остало тако мало вере, ипак дешавају чуда. А ми, гледајући из садашњег света, чудимо се како Христос, на основу таквог маловерја, на тако слабом одговору са наше стране, ипак чини чуда. И Његово присуство постаје веома опипљиво за нас. Христос ово присуство чини веома личним и веома блиским нама. Чини нам се да је требало да се ученици с правом зачуде када им је Христос одговорио: дајте им да једу . Можда су мислили да их Христос претерано искушава, захтевајући нешто што је превазилазило њихове снаге? Али не: Христ је од њих тражио премало. Видећи да су били збуњени, није им рекао ништа више. Уместо тога, узео је и све сам урадио. Само је рекао: донесите ми их овамо (Матеј 14:18). „Донесите све! Не остављајте ништа, донесите све Мени.” И шта је Христос потом урадио? Слушајмо, љубљени верници, шта Бог чини, јер ако желимо да будемо прави следбеници Христови, онда морамо следити не само речи Христове, већ и оно што Он чини. Не треба да ограничавамо своју веру на теоријски ниво; треба да уведемо веру у своје животе, учинимо је делотворном у себи и онима око нас. Христос погледа на небо, благослови га и, преломивши га, даде хлеб ученицима , а ученици људима (Матеј 14:15-19). Прво што је Христ учинио било је да погледа у небо. Христос се нигде не поставља као изолован, Он увек наглашава да Он није сам, да је са Њим Отац који Га је послао. Веома је важно да не останемо изоловани. Морамо учинити све да не останемо сами, да не радимо сами, већ да учинимо Бога учесником у нашим животима, да увек радимо са Њим, да тражимо Његове благослове за будућнос. Или, гле, Христос је волео да ломи хлеб својим рукама. И не можемо а да се овде не присетимо тренутка када је Бог створио човека. Најпре је, стварајући животиње, једноставно рекао: нека земља рађа жива бића по врсти (Пост. 1,24). Када је дошло до стварања човека, Он је узео земљу и створио га Својим рукама. Својим рукама! Оно што радите својим рукама је светиња. У ономе што радиш својим рукама, у плоду твојих руку, има нешто од твоје душе. Оно што радите својим рукама је заувек повезано са вама. Христос је волео да својим рукама ломи хлеб. Хтео је ово да објасни ученицима, али им је онда само показао како се то ради. Као да је рекао: – Бог који те призива к себи није Бог далеки, него блиски Бог! Бог, који те призива к себи, је поред тебе, Он је за тебе. Бог, који те призива к себи, све чини за тебе. И тада постепено почињемо да схватамо зашто је Христос рекао ученицима: дајте им да једу . Христос нас је заправо позвао да постанемо сарадници у чињењу чуда. Христос им је рекао: – Треба ми твоје срце, треба ми да покажеш милост према онима око себе. Милост, љубљени верници, је, људски речено, нека врста туге. Жао нам је када видимо просјака, ожалошћеног, напаћеног, сиромашног. Жао нам је, али само ово жаљење је снисходљиво. Ми, однекуд одозго, са много стабилније позиције од њихове, имамо самилост према њима. Међутим, ово није саосећање! Саосећање значи патњу са неким другим! То значи страдање поред њега, а не одозго, а поготово не издалека. Људско милосрђе је нека врста туге јер је лишено вере. Како каже мудри Соломон, сваки неверник очајава (Сол. 1, 2). А ни ми не верујемо... Не верујемо му када каже да све ради за нас, да нас највише воли. Не верујемо Му и тужни смо. Милосрђе је врста туге јер немамо наде. Како можемо имати наду када смо лишени доказа Божје љубави према нама? Није да их нема, само их не осећамо у својим срцима јер немамо довољно вере да отворимо своја срца и дозволимо да Он уђе у њих. Милосрђе је врста туге јер је лишено љубави. Каква љубав може бити између двоје људи отуђених једно од другог? Између двоје људи који не деле исте проблеме, тежње, потребе? И тада схватамо зашто је људско милосрђе нека врста туге. Божанска милост је, напротив, радосна, јача веру, она је гаранција наде. И Христос учи своје ученике да проблеми других постану њихов проблеми. Зашто да се молим Богу да помогне ономе ко је поред мене? Да ли је Богу потребна моја интервенција да повећа своју милост према њему? Па зашто Он, ипак, инсистира да се молимо једни за друге? Јер Отац се не може одвратити од своје деце. Зато узми брата свога за руку и иди с њим к Оцу и реци: „Оче, мом брату треба то и то, и дошли смо да Те молимо за то." Ниједан отац, па ни земаљски човек, не може тада да одбије. Посебно Бог! Кажемо Богу: „Господе, мој брат је гладан. Шта могу учинити за њега? Не могу ништа да урадим“. Како то мислиш "не могу ништа да урадим"? Свети Павле је рекао: Ко се саблажњава. а ја да не горим? (2. Кор. 11:29). „Господе, мој брат је гладан и боли ме. Молим Те, умножи оно мало што имам!” Заиста имамо мало, али за Бога је ово довољно. Имамо мало, али ово мало можемо учинити лепим. Не можемо дати много, али имамо срце које може да пати са онима око нас. Спаситељ Христос на једном месту, у светом Јеванђељу по Луки, каже: Али подајте милостињу од онога што је унутра; и гле, све ће вам бити чисто. (Лк. 11, 41). Погледајте око себе. Приметите да они око вас нису нико други до ваша браћа. Нека ваша срца прихвате, разумеју их, поднесу њихов бол, и са таквим срцима идите ка Христу: - Господе, ово је све што имамо: пет хлебова и две рибе. Немојмо рећи: „Шта можемо да урадимо за пет хиљада људи?“ - Господе, ово је све што имам. Умножи га! Ово данашње Јеванђеље, сам Христос, тражи од нас, љубљених верника да постанемо заједничари Његовог чуда. Призовимо Га и ми и учинимо Га причасником нашег живота. Христос нам показује да је особа која је поред нас под нашом одговорношћу. Преузмимо на себе ову одговорност и тада ћемо и сами у срцу осетити како нас Христос носи на својим длановима. Христос нас данас опомиње: – Не затварај очи, гледај около! Погледај око себе и све што имаш, макар и мало, дођи и донеси Ми, и ја ћу то умножити с тобом. Оно што Му ми приносимо су наши греси, али Бог их претвара у врлине. Ако имамо мало врлина, Бог их умножава. Али, Бог не жели да чини ништа сам. Какав би Он тада био Бог? Какав би то био брат који би све сам урадио и узео сва права на то? Да се појави пред Оцем да је Он једини достојан? И какав би он био отац који би своју децу научио да раде ово? Љубљени верници, погледајмо пажљивије оно што Христос чини, слушајмо ушима својим, и погледајмо очима свога ума оно што налазимо у Светом писму. И не заборавимо да је Бог близу нас, Бог је за нас, и Бог све чини заједно са нама. Имамо мало, али ћемо све дати Христу, а онда ће Христос све умножити и све очистити, а ми ћемо увек бити са Њим у векове векова. Амин. Протосинђел Хризостом (Чучу) https://pravoslavie.ru

Ова прича се мора третирати као велика људска трагедија. Породица је умрла. Жена је умрла. Човек који је постао убица је умро. Ово је права породична трагедија. И није само трагедија за породицу, већ је трагедија за цело друштво. Умрла је хришћанска породица, породица свештеника, јер је и сам убица био свештеник. И ову трагедију је немогуће третирати другачије него као трагедију целе наше Цркве. Просто је немогуће игнорисати шта се догодило. Тешко нама свима. Тешко свима који су укључени. Тешко деци убијене мајке и свештеника убице. Тешко рођацима. Велика туга. Такав догађај свакако привлачи пажњу и изазива жељу да се анализира и разуме: како, зашто се то догодило, да ли је типично или не. Али за сада не можемо да доносимо закључке, макар само зато што не знамо све околности, а можда никада нећемо ни сазнати. Зато бих пазио да не извлачим закључке о томе шта се догодило и који су мотиви мотивисали особу. Не знамо скоро ништа. Али оно што је значајно за све нас је да се зна убица. Још је важније што је информација дошла и потврђена је у Патријаршији и не треба да сумњамо. Насиље у породици се не смањује, али немамо података да је веома честа појава у свештеничким породицама. Нико није проучавао овај проблем. Рећи да је у таквим породицама више насиља је неосновано. Једноставно немамо статистику. Рећи, као што неки већ покушавају, да међу православним хришћанима постоји извесна склоност насиљу, генерално је чудно. Па, наравно, нема такве склоности. Православни верници имају још једну склоност која може бити предмет проучавања и коментара – ово је супер-вредно значење брака. Брак за православца је изузетна вредност. Зато се православни супружници труде да по сваку цену сачувају свој брак. Како да коментаришем овај случај? Понављам, нико од нас не зна мотив злочина. Морамо се уздржати од коментара јер је то етички. А и хришћански. Изношење нагађања је непотребна ствар. Али могу да поделим своја лична запажања. Међу мени познатим свештеничким породицама (а познајем значајан број таквих не само у Москви и Санкт Петербургу, већ и у другим епархијама: Иркутској, Краснојарској, две Уралске, две Волге) никада нисам приметио никакво насиље. Међутим, спреман сам да сведочим као свештеник-психолог да у породицама свештеника постоји насиље. Ја водим консултације и обраћају ми се жене свештеника, њихова деца и сами свештеници. Случајеви насиља постоје, али не можемо да проценимо да ли има више или мање насиља у свештеничким породицама у односу на друге. – Ви признајете чињеницу, али имате ли разумевања зашто се то дешава? Да ли је то све због тешког живота свештеника, терета дужности које носе, или је ово изузетак, пример психопатије? – Насиље у породици увек има најмање три разлога. То не значи да сваки од њих увек утиче на ситуацију, али може утицати на исту. Први разлог је сама кризна ситуација у којој се налази човек или породица. Ако је особа у сналажљивом стању (када постоји унутрашња снага да се нађе адекватан излаз, прим. аут.) онда није склона насиљу. Други извор насиља је национална криза. Насиље је распрострањено у руском друштву. У свему имамо вишак насиља. Насиље се користи на послу, у друштвеним окружењима, на раскрсницама путева, у метроу, аутобусима, па и у цркви. Понекад свештеници морају да одвоје парохијане који нису нешто поделили: свећу, место, исправност догмата. Сетимо се ратова који се воде на нама блиским територијама. Сетимо се насиља у затворима, насиља полиције и Националне гарде над демонстрантима, насиља у биоскопу, на телевизији, на интернету. Великодушно се излива на нас одасвуд. Толико је насиља да су деца, жене и мушкарци заражени њиме. Друштвени извор насиља је један од узрока насиља у породици, али је много чешће узрок породичног насиља породична криза. А конкретан случај је највероватније пример такве кризе. У кризи породице нико није крив. Једне кривити, а друге оправдавати, нема смисла, јер је криза породице криза породичног система. Сви остали разлози су само узроци породичне кризе, а насиље је једна од последица. Посебност породичних злочина је у томе што су скривени. Њихови учесници – жртве и извршиоци – прикривају једни друге, не желе и плаше се публицитета, крију насиље од закона, од људи, од цркве. Зашто? Зато што се сви учесници воле колико могу. Они се воле и повређују у исто време. Али невоља је што, ако ћутимо о злочину, ми га охрабрујемо. Такође га подстичемо ако га не препознамо и затварамо очи пред ситуацијама које доводе до злочина. Насиље у породици, у свакој породици, не само у црквеној, велики је друштвени и лични проблем. А да би се помогло људима да избегну насиље у породици, потребан је рад, сами супружници треба да траже помоћ. Морамо учинити све да водимо рачуна о превенцији и стварамо систем помоћи људима који се нађу у кризној ситуацији. Сада има довољно теорија, специјалиста, књига. Можемо, знамо како, али важно је и да се то препозна. Што се тиче психопатских природа, оне постоје и постојаће. Бојим се да то није разлог трагедије овог свештеника Бо.јим се да је породична криза. – Али шта је са „жена нека се боји мужа“, шта је са „стрпи се – ово је твој крст“? – „Религиозне“ мотиве користе разни људи у меркантилне сврхе. Чињеница је да фанатици такође долазе у цркву, налазећи оправдање за своју суровост у редовима Светог писма. Људи долазе са агресијом и ту такође налазе изговор. Генерално, за многе људе, религија је згодна шљокица којом прикривају своје намере и страхове. Али ово није својство религије. Ово је њена незаштићена особина. Мушкарци се често обраћају православљу, траже невесте у Цркви како би у својој црквеној породици успоставили принципе „Домостроја“. Да, има их много, али, на срећу, ово није масовна појава. Црква се променила у последњих десет година. Нова генерација младих људи и девојака уопште не сања о „домостроју“, не занимају их дубоко осећања домостроја. Они су писмени, разумеју шта су насиље и агресија, шта су брак и породица. Они стварају нову црквену атмосферу. Али биће случајева верске манипулације зарад агресије. И зато, у нашем пастирском раду, морамо бити будни, откривајући чак и сумње на насиље у породици. Свештеник супружницима поставља непријатна питања: да ли је све у реду и да ли се поштујете? Психолог нема право да пита о овоме, али свештеник има такво право! Овакве трагедије нам указују да је један од пастирских задатака да спречимо такве случајеве, да видимо, приметимо и да се молимо за породице у којима настају ситуације насиља. Али за ово треба обучити свештеника. Семинари које моје колеге и ја водимо, на пример, са кризним психологом, кап су у мору. Проналажење кривца и кажњавање је покушај да се донесе лака одлука. Превенција и помоћ су суштински важне. Задатак свештеника није само проповедање, већ истицање вредности живота као највише вредности. За православца је породица вредност, али је људски живот несумњиво већа вредност од брака. И ако је за супружника избор живот или брак, онда је истински духовни, истински хришћански избор - живот. Авај, ова хришћанска вредност је данас пала у немилост. Када се суочимо са смрћу, убиством, самоубиством, схватамо да су људи, стицајем околности или услова, доведени у такво стање да им је живот престао да вреди. То је трагедија. Из неког разлога, смрт се данас види као излаз и решење ситуације. Али ово је катастрофа, катастрофа свести, катастрофа међуљудских односа. Ово никада не би требало да буде случај ни под којим околностима. Сваки проблем се решава у животу, а не смрћу. Када човек покуша да убије другог, или себе, тада у овом болесном стању, помућеног ума, сања о некаквом излазу. Али ово је страшна грешка. Смрт није решење. Решење сваког проблема је само живот. свештеник-психолог Андреј Лоргус https://www.pravmir.ru

Митрополит Антониjе (Паканич) о наjважниjим обележјима хришћана. Живот хришћана је срећан живот. Зато је тако једноставно проверити да ли сам хришћанин. Ако си срећан, задовољан свиме, не ропћеш, захвалан си Створитељу за живот, за свакодневне дарове и милости, можеш да сматраш себе хришћанином. Ако је особа увек незадовољна свиме, стално јоj нешто недостаје, ако око себе види једну несавршеност, а у свима око себе — непријатеље, онда се таква особа тешко може назвати хришћанином. Наравно да сви падамо у различита стања: гунђање, очај, незадовољство, бес, завист. Ми смо слаби, грешни људи. Али хришћани покушавају да превазиђу ове услове, неће се заглавити, неће уживати у греху, они покушавају да се пробију из његових окова. Радост и захвалност верни су пратиоци Хришћана. Звезда водиља за њих је жеђ за Богоопштењем, трагање за Богом и приближавање Богу. Хришћанин свуда тражи прилику да дође у контакт са Богом, да се приближи Њему, очистивши своју душу од смећа. Свете Таjне су један од облика Богоопштења, који открива Божанско унутар човека. Искра Божанствене светлости, која продире у људску природу таjном Светог Причешћа, негује зачетке Божанског, постављене унутар сваког од нас. И они почињу да расту. Њихов раст или сушење даље зависи од наше промене, било да се крећемо ка Богу или од Њега. Све Таjне у Цркви врши Христос. Хришћански живот jе стално кретање према Богу, бар и само мало, али да се приближимо. И неће бити људских заслуга у томе. Овај покрет није произведен силама човека, већ његовом понизном слабошћу, понизном празнином, коjа допушта да Бог буде у њему. Хришћанин увек уступа место Богу. Он одступи на страну, препуштајући Њему да ствара. Хришћанин жели само једну ствар — да угоди Богу. Главна ревност и смисао његовог живота је жеља да се угађа Богу. Све побуде и жеље хришћана потичу из Божије воље. https://pravlife.org/ru/content/test-na-hristianstvo-hristianin-li-ya

Данас нас Господ поново чини заједничарима Његовог Рождества. Непроцењив поклон! Радује се цела земља, а ми се радујемо, као што су се радовали Анђели небески пре две хиљаде година, када је Вечни Бог сишао на земљу са Неба у људском телу. Зачуђено су гледали Богочовека – нису могли ни да помисле на то! Орасположимо се и схватимо да се ничега не бојимо, јер је сам Бог дошао у свет. А ако је Он са нама, ко онда може бити против нас? Нисмо сами, чак ни са привидном напуштеношћу и усамљеношћу. Рођен је Онај који ће нас извући из било каквог ћорсокака, Онај који нас неће напустити, већ свакога од нас увек чека, Онај који неће издати ни преварити, Онај који ће заувек остати. Славимо и радујмо се! „Дакле, да прославимо не величанствено, него божански, не светски, већ најмирније, не наш празник, него празник Онога Који је постао наш, тачније, празник Владике нашег, не празник немоћи, него празник исцељења; не празник стварања, него празник поновног стварања“, пише св. Григорије Богослов. Донесемо, после мудраца, своје дарове Богу који је рођен ради нашег спасења. Покушајмо да смиримо свој дух, победимо зло у нашим срцима, опростимо непријатељима. Заблагодаримо Господу за протеклу годину – за добре људе, праве пријатеље, вредне тренутке тишине и размишљања, зоре и сјајне звезде, пролеће и јесен, сунце и ветар, поуке и опомене. Нека радост и светлост која избија из рођеног Богомладенца испуни наша срца. И нека Тројични Бог долази на свет изнова и изнова за будуће генерације! Христос се роди! Ваистину се роди! митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-mi-se-ne-plashimo-nichega-jer-je-sam-bog-doshao-u-svet

Сва патња коју многи људи осећају у великој мери лежи у чињеници да нису толико болесни, већ су одвојени од свега интересантног у животу, од свега разгаљујућег, односно лепог. Седе и јадикују због својих проблема, својих грехова, својих грешака, својих симптома, богзна чега, а могли би да седе и уживају на бројне начине. Обично кажу: ,,Сувише сам депресиван да радим то и то“. То је на неки начин истина, али није потпун одговор. Чак ни не покушавају, односно не покушавају довољно да обогате своје животе зато што мисле да је најбољи начин да се излече потпуно усредсређивање на проблеме. Али то није најбољи, већ најгори начин. Усредсређивање на сопствене проблеме треба и мора да иде руку под руку са већим и интензивнијим интересовањем према животу. То интересовање може подразумевати уметност или многе друге ствари, алил по мом мишљењу мора подразумевати и идеје. Не сматрам да је то само интелектуална разонода, у томе се не слажем са Александром Сатерлендом Нилом из Самерхила, који је премало нагласио устројство ума. Немам високо мишљење о чисто интелектуалном устројству ума, за разлику од обогаћивања ума. Питање постаје врло конкретно: шта сви читају? Рекао бих да особа треба да почне да чита значаjне књиге и да их чита озбиљно. Стичем утисак да је савремен метод читања усмерен на то да се не треба превише трудити, да читање треба да тече глатко, да траје кратко и да пружа тренутно задовољство. Све то је, наравно, илузија. Ништа што вреди не може се учинити или научити без труда и без жртвовања, дисциплине. Читава идеја да се за осамдесет часова може научити свирање или било шта друго, осмиљена је само да извуче новац од људи. То је комплетна бесмислица, али то је дух који данас преовлађује чини ми се у чичтавој популацији и упрскос чињеници да објављујемо много књига, број књига које се озбиљно читају, које остављају траг у особи која их чита, које заиста мењају живот, веома је мали. Зато је јако битно питање како неко чита и шта чита. […] Одрећи се учења из величанствених ствари које је људска раса постигла у суштини је варварски чин. Сматрам да је то глупо. Али, човек себе лишава у име независности, у име одбацивања ауторитета, лишава се тога да буде нахрањен, напојен, да на њега неко утиче, да буде осунчан, а то је неопходно свим људским умовима како би се развили. Човек може бити вегетаријанац када је у питању храна, али ако је вегетаријанац у менталном и духовном смислу и одбија већину онога што постоји, тада ће се његов ум у великој мери испостити. Ерих Фром https://mentalnihigijenicar.com/2021/03/07/како-особа-може-да-обогати-свој-живот/

Опрезне особе које уживају у сигурности, неизбежно су несигурне. Зависе од онога што имају: новца, престижа, ега – односно, од нечега што је изван њих. Али шта се са њима дешава ако остану без онога што имају? Јер, све што се има може се изгубити. Очигледно је да човек може изгубити имање – а са њим обично и позицију и пријатеље – а у било ком тренутку, пре или касније, човек мора изгубити живот. Ако сам оно што имам, а оно што имам је изгубљено, ко сам онда? Нико, осим пораженог, сломљеног, патетичног сведочанства о погрешном начину живота. Зато што могу изгубити оно што имам, нужно је да стално будем забринут да ћу изгубити оно што имам. Плашим се лопова, економских промена, револуција, болести, смрти и плашим се љубави, слободе, развоја, промене, непознатог. Стога сам непрестано забринут, патим од хроничне хипохондрије, не само када је у питању губитак здравља већ губитак било чега што имам; постајем дефанзиван, груб, сумњичав, усамљен; гони ме потреба да имам више како бих био боље заштићен. Ибзен је у Пер Гинту прелепо описао такву себичну особу. Јунак је испуњен само собом, у екстремном егоцентризму верује да је он – он сам, зато што је ,,клупко жеља“. На крају живота схвата да због постојања усмереног на имање није успео бити он сам, да је попут лука без језгра недовршен човек који никада није био он сам. Зебња и несигурност које изазива опасност од губитка онога што се има, одсутне су у модусу постојања заснованом на бивствовању. Ако сам оно што јесам, а не оно што имам, нико ме не може лишити сигурности или угрозити мој осећај идентитета. Моје средиште је у мени; моја способност да бивствујем и изражавам основне моћи део је структуре мог карактера и зависи од мене. То важи за нормалан живот, не важи за околности попут онеспособљавајуће болести или случајеве снажних спољних ограничења. Док је имање засновано на нечему што се троши коришћењем, бивствовање се праксом увећава. (,,Горући грм“ који никада не престаје да гори, билбијски је симбол овог парадокса.) Моћ разума, љубави, уметничког и интелектуалног стварања, све битне моћи расту путем процеса изражавања. Оно што се троши није изгубљено, напротив, оно што се чува је изгубљено. Једино што прети мојој сигурности у модусу бивствовања налази се у мени: у недостатку вере у живот и моје продуктивне моћи; у регресивним тенденцијама; у унутрашњој лењости и спремности да други преузму мој живот Али, те опасности нису својствене бивствовању, као што је опасност од губитка својствена имању. Одломак из књиге Ериха Фрома ,,Имати или бити“ https://mentalnihigijenicar.com/2021/03/15/ако-сам-оно-што-имам-а-оно-што-имам-је-из/