Сам са "раком"...

Сазнаш дијагнозу и изгубиш тло под ногама. Ово је онај тренутак у животу када се суочиш са смрћу не као нечим далеким и страним, већ као са догађајем који дотиче твој дах. Тада стојиш и гледаш на свој живот као на мит. Тада мислиш да је рак само фарса. Да ли заиста имам рак?

Ништа више није важно, а до тада је све било важно. Свака нискост престаје да постоји. Све глупости са којима си проводио дане сада су ван твоје свакодневне рутине. Нема више времена за тривијалности. Дани пролазе, месеци пролазе. Улазиш у битку са звери која је тако неочекивано ушла у твој живот. А тамо, унутар битке, тамо, у твоме срцепарајућем болу, светлост сија у теби. Толико бола, а толико светлости.

Међутим, звер је страшна. Звер која у суштини жели да поцепа твоју вољу за животом, уништи сваку наду, избрише радост и мир твог срца.

Сваки дан терапија, сваки дан поглед са сажаљењем који добијеш, сваки излазак и залазак сунца је битка. И умориш се. Душа ти гори.

Рак је немилосрдан. Долази тако снажно, али и тако нежно. Нежно као миловање које ни не осетиш и не схваташ да је лаж. Али није лаж. Онда се све мења. И ти се мењаш. Како ћеш се променити зависи од само тебе. Сигурно је да нећеш остати исти. То је једина сигурна ствар.

Плакаћеш. И то је сигурно. Али ове твоје сузе неће бити као остале које си пролио. Ове сузе ће бити другачије. Биће пуне живота који је неочекивано постао угрожен. У овим првим сузама открићеш себе и свој живот. Вероватно ћеш први пут видети сујету овог света и крхкост живота. И вероватно ћеш ценити добро здравље, одсуство бола.

Не, овај текст нема за циљ да нас растужи, већ да коначно престанемо да гунђамо јер имамо здравље, јер имамо хиљаде користи!

Престанимо коначно да живимо са гунђањем, са малодушношћу и хировима, јер имамо много благослова у животу.

Да ли рак мора да дође да бисмо ценили све што имамо? Да ли морамо да изгубимо сва добра која имамо у животу да бисмо их ценили?

Питајте некога ко има рак, разговарајте са њим и видећете колико је захвалан што се буди без бола, што може да спава без буђења и повраћања, што може да види сунце, што може дубоко да удахне ваздух, да може и мало да једе, да може да прича и да се смеје, да може да дође макар на мало у храм и да се причести, да може и на неколико минута да изађе у шетњу, да може да загрли и буде загрљен, да може сањати следеће лето као и ви...

Да, рак је застрашујући и болан. Не мора да уђе у наше животе да бисмо се променили, да бисмо исправно сагледали ствари, да коначно стекнемо исправне приоритете, да ценимо своје здравље и време.

Погледајте живот оболелог од рака. Да ли ћете и даље да се жалите на свој живот.

Како се усуђујеш, човече, да се жалиш кад ти живот не пролази у болницама и у болничким креветима? Како се усуђујеш, човече, да имаш притужбе? Како се усуђујеш, човече, да замераш благословима које имаш у свом животу? Како се усуђујеш, човече, да гунђаш о безначајним догађајима и да се фрустрираш због ситница, када неки твој комшија или познаник тренутно стење од болова, на хемотерапији, гледа се у огледало и непрепознатљив је због изгубљених килограма, опадања косе и изгубљене младости за само неколико месеци?

Шта да одговоримо пред Богом када нас позове и изведе пред нас све ове људе који се ни усред бола нису бунили, који ни усред рака нису гунђали колико ми?

Колико пута размишљам о свом животу, у коме има толико благодати, а примам их здраво за готово, и тако падам у незахвалност или их омаловажавам. Какав ћу одговор дати?

„Боже мој, опрости моју незахвалност! кажем изнова и изнова.

„Боже мој, опрости ми што Те не славим, што не користим време свог живота како Ти хоћеш!“.

„Боже мој, дај ми просветљење да се пробудим без шамара болести; Просветли ме да правилно ценим живот и људе, а да не будем под претњом да ћу их изгубити!”.

„Боже мој, просветли ме да јасно видим радости живота! Помози ми да не останем у злим, већ да имам добре мисли и да останем у свим овим добрима која имам у свом животу!".

„Боже мој, отвори срце моје за милост и праштање, за љубав и смирење, за захвалност и хвалу; отвори моје срце за сву ову љубав коју примам од људи око себе и којој много пута не придајем дужну важност!”.

„Боже мој, уђи у мој живот, уђи у наше животе и промени нас без да осећамо бол... Нико не заслужује да живи са болом. Међутим, Ти, Благи и Човекољубиви Господе, знаш боље од свих нас; и шта год да допустиш, чиниш то на нашу корист. Дај нам стрпљења и снаге да изађемо као победници! Очишћени од смрти греха. И просветљени проживимо време нашег живота пре него што заједно са Тобом уђемо у вечност!"

архим. Павел Пападопулос

приредила: Ј.Г.

извор