Претражи Живе Речи Утехе

У читавом хришћанском свету Мајка Божија на различите начине пројављује Своје милости, на Само Њој знани начин. Неки од њих су скривени јавности и познати су само онима који су их искусили, док су други очима јавности добро познати. По канону Светог Седмог васељенског сабора: ко не прима са чистом вером и сведушним срцем предивна чудеса Спаса нашега и Бога и Владичице наше Богородице, која га је пречисто родила, као и других Светих, него их покушавају доказивањем и мудрим речима одбити, или по свом нахођењу тумачити и по свом разуму састављати, анатема им. Овај одломак написан је у триоду Недеље Православља са циљем да га познају и уму приме они који сумњају и/или слабо верују да је немогуће да заиста тако непрестано бива свима људима добре воље. Свеславна Владичица, Царица Неба и земље заправо непрестано чудотвори својим различитим произвољењима/дејствима… Нека од њих су материјално изображена, насликана од стране угодника Њених… Својом благодаћу, врлинама којима је просијала за време Свог земаљског живота и касније посветивши се – доносећи на свет Богочовека Исуса Христа, Она непрестано помаже пали род људски за који је пострадао Син и Бог Њен. Син Човечији и Бог Наш. Та Њена сила, љубав и милосрђе које гаји према палом роду људском, излива се непрестано свима онима који имају макар и зрно вере, љубави и наде да ће од Ње добити исцељење, олакшање у болестима или преумљење дотадашњег начина живота; олакшање у свакодневним искушењима са којима се сви сусрећемо. Дакле, Икона Пресвете Богородице Тројеручица, беше породична драгоценост Св. Јована Дамаскина који ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком 8. века, када се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, (данас Антиохијска патријаршија) Валид (705-715), као муслиман није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног становништва Сирије, запослио, тада још увек световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине. Завидљивив, демоном подстакнут, грчки цар Лав Исавријанин, написа писмо у коме је оклеветао Св. Јована његовом господару – који је тим клеветама поверовао. Оклеветао га је речима да је Св. Јован тобож код цара тражио његово, калифово разрешење са дужности. То је урадио на следећи начин. Грчки цар Лав Исавријанин је учинио да се једна од Јованових епистола, ношена православнима, отме на путу од носиоца и донесе к њему. Чим је узео, показао је својим писарима и замолио их да ако може неко од њих, да опонаша речи изгледу Јованових слова. Ту се нашао један веома искусан у калиграфији, који је обећао цару да ће написати толико слично, да ни сам Св. Јован неће познати да су то туђа слова. Стога му је цар заповедио да то и учини и да напише, као да је посланица од Јована. А у њој је писало ово: ,,Царе многолетни, долично клањање приносим царству твоме ја раб твој Јован из Дамаска. Да знаш да је град наш у ово време ослабљен, јер сараценски војници у њему нису храбри за бој. И ако и мало ратника пошаљеш, лако ћеш га узети. Помоћи ћу ти и ја колико ми буде било могуће у таквом отпочињању, јер у мојом рукама је сав град“. Лукави цар такође начини и друго писмо својом руком и упути га калифу Дамаска рекавши: ,,Благородни и свељубазни начелниче града Дамаска, радуј се! Не видех ништа веће од љубави. И када неко чува састав и устројство света непоколебиво и неразрушиво, то је похвално и побожно. Стога и ја не желим да нарушавам дружење које имам са твојом племенитошћу, иако ме на то покреће и позива један твој искрени друг и сили ме често посланицама да кренем и војујем против тебе. Да би те известио о свему, шаљем ти једну од његових епистола да се увериш у моју истинску љубав који имам према теби, а лукавство и одступање од тебе, онога који то сам својом руком написа.“ Оба ова писма посла лукави цар Лав по једном свом слуги калифу Дамаска, Валиду, властелину Св. Јована. Када овај то виде, разјари се и позвавши Јована, показа му написано. А он, схвативши царево лукавство, одрицаше говорећи: ,,Не само да ово не написах, него ми не паде на ум било када нешто од овога.“ А калиф, побеђен јарошћу, не поверова му нити му даде време да покаже истину, него одмах заповеди да му одсеку руку. Десница која разобличаваше непријатеље Господње, би одсечена. Обесише је увече на тргу да би је преко дана сви видели. Када прође дан, посла Св. Јован увече пријатеље своје, молећи мучитеља да му да руку да је сахрани како би олакшао своју бол. Калиф се смилова и даде му је. Узевши је, дакле, Јован уђе у дом свој и паде на земљу ничице пред Светом иконом Богоматере, говорећи са сузама и вером: “Владичице Свечиста, Мати која си родила мојега Бога, због Божанствених икона моја десница је одсечена! Не знаш ли разлог због којег се избезуми Лав? Похитај брзо и исцели ми руку. Десница Вишњег, која се од Тебе оваплоти, чини многе моћи, Твојим посредништвом. И ову моју десницу нека сада исцели Твојим молитвама, да Теби, Богородице, и из Тебе овлаплоћеном Богу пишем благоумилне и слаткогласне песме и службе које помажу православној Цркви.“ Ово изговоривши, Јован усну и угледа икону Приснодјеве, како му тихо говори: ,,Ево, здрава ће бити рука твоја и не брини се због тога, него њом начини трску књижевника брзописца, као што ми сада обећа.“ Пренувши се, виде исцељену и прилепљену руку. Обрадова се душом и сву ноћ певаше веселећи се песмом захвалности Богу: ,,Десница Твоја Рука, Господе, прослави се у крепости. Десница Твоја посечену моју десницу да исцели, и њом да сасече непријатеље, противнике свечасне иконе Твоје и Оне која те роди. И мноштвом Славе Твоје противнике иконосечце да сатре руком мојом.“ И тако проведе сву ноћ радујући се и хвалећи Приснодјеву и Богомајку. Када освану дан и суседи видеше чудо, сазнаде се по читавом граду шта се збило. А неки који мрзеше Христа, позавидеше и одоше и рекоше калифу да не одсекоше руку Јовану, него неком његовом слуги, који – да би учинио добро дело своме господару, допусти да му одсеку руку, који му за то даде безбројне сребрњаке. Калиф стога заповеди да дође Јован, да му види руку. Он дође и показа одсечену руку, на којој имаше један кружни ожиљак, који остави Пречиста Богородица – за нелажно сведочење посечења. Тада му рече Калиф: ,,Који те лекар исцели и које ти мелеме стављаше?” А Јован рече: ,,Господ мој, Свесилни Исцелитељ, који има једнаку Силу и против воље.“ Калиф му одговори:,,Опрости ми, човече, јер као што видим, невин си и ниси се огрешио у овој ствари ништа, него те неправедно осудих. Имаш највећу част да будеш мој саветник. И обећавам ти да никада нећу учинити преко твог савета и воље.“ А Јован паде на његову ногу и мољаше се да га остави да иде. После дугог убећивања допусти му и даде му на вољу и опроштај да иде куда жели. Благодаривши, он оде и раздаде сиромашним имање и ослободи слуге своје. Дође у обитељ Св. Саве Освећеног крај Јерусалима и тамо постаде монах. Због радости и благодарности према Богородици, Св. Јован се потом старао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој, у знак сећања на чудо које се догодило. Икона је од тада добила име ,,Тројеручица“, будући да је Св. Јован додао трећу сребрну руку. Проводећи монашки живот у Лаври Св. Саве Освећеног поред њега је стално пребивала и Добротворка његова Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври временом сазнаде да је ктитор манастира Свети Отац Сава Освећени пре свог блаженог упокојења 6. в. дао заповест да поред његовог гроба причврсте ,,патерицу“ тј. игумански штап његов и да је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син, његовог имена, тј. Св. Сава, те да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Св. Сава Освећени заповедио да се као благослов да, игумански штап заједно са иконом Богородице која је чувана у Лаври и која се звала ,,Млекопитатељница“. Знајући за наведена пророчанства Светог Оца, Св. Јован Дамаскин пре своје смрти остави завештање да онај царски син, као благослов добије и његову Богородицу Тројеручицу, заједно са игуманским штапом и иконом Богородице Млекопитатељнице – као троструки благослов. И заиста, после пет векова, 1217. г, у Лавру Св. Саве Освећеног као сасвим прост монах, поклоник, долази царски син Св. Сава из манастира Хиландара. Док се поклањао гробу Св. Саве Освећеног, свог небеског покровитеља, игумански штап је пао са свог места. Изненађени манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнадоше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, мећутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештање свог ктитора, Св. Саве Освећеног, они вратише игумански штап на своје место и причврстише га. Следећег дана Св. Сава се поклони и други пут пред гробом а игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах Св. Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу. Њу је Св. Сава донео у Хиландар и то је њен први долазак у манастир. Икона Тројеручица је остала у њему до 1347. године, дакле 100 година и више… Тада, као посетилац Св. Горе долази српски цар Душан. Након посете Хиландару, приликом одласка за Србију, као благослов манастира узима икону Тројеручицу. На тај начин она одлази за Србију. До краја 14. в. икона из непознатих разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво манастира Студеница. Обавештени да Турци долазе ка манастиру, монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Богородицу Тројеручицу су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Дјевом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору Атонску. Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета, које је одмах пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, данас је сазидано поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе. Тако је Тројеручица торжествено, са псалмопјенијем и кадом, свечано дошла и други пут у манастир Хиландар. Ради велике почасти монаси су је ставили на горње место у олтару Саборне цркве, манастира Хиландара. То се догодило почетком 15. века. Много касније, не зна се тачно када, манастиски игуман је био на самрти. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана.Тадашњи монаси су припадали различитим националностима. Међу њима било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана – зато што се манастир налазио на грчкој земљи. Срби су опет предлагали Србина игумана, зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су били најбројнији и захтевали су свог огумана. На крају Руси су предлагали Руса огумана, зато што је манастир дариван великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица је решила проблем. У току једног вечерњег богослужења јасно се чуо глас Богородице са иконе – да је она Игуманија манастира. Мећутим, монаси том гласу нису придавали неки значај. Када су другог дана дошли у цркву ради јутрења, угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше икону на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисијарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутру, отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту. Тада су се коначно уверили да Она сама, тако хоће. Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада Она сама постаје Игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они не треба више да покушавају са избором игумана, нити да Је померају са Њеног игуманског места. И заиста, од тада до данас нико је није померио са Њеног места. Она се стално налази на игуманском трону, на месту Игуманије. Од тада до данас, сваки предстојник и духовник, отац братства заузима друго место, са стране, поред Иконе. Јереји, и уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као Игуманијом манастира, пре него што почну своје послушање. Они који су удостојени да посете манастир Хиландар, уверавају, да се Њено присуство, благодатна сила, Љубав, милост и милосрђе непрестано осећају и прожимају свеукупно монашко и манастирско устројство, како спољно тако и унутарње. Као датум прослављења одређен је 25. јул по новом, односно 12. јул по старом календару. Изображење Они који су удостојени да виде лик Богоматерин на Њеној оригиналој икони, кажу да је толико благ и поглед толико мио да побуђује на умиљење све који Јој се поклањају; да Њен величанствен, девствени лик, пун озбиљности, некако се тајанствено утискује у душу оних који је виде. У самом раду, Сва је рељефна, а ради заштите и благољепија постављен је златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених драгих камења, као и друге вредне предмете које прилажу верни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 1,11 м у висину и 91 цм у ширину. Литијска је, тј. одсликана са обе стране. На њеној полеђини налази се предивна византијска икона Св. Николаја Мирликијског. Једна њена верна копија налази се у Саборној цркви Св. Саве код Карађорђевог парка у Београду, на Врачару, у непосредној близини велелепног Храма Св. Саве који је тренутно у фази унутрашњег уређења. Чуда Прво чудо је као што је познато, исцељење руке Св. Јована Дамаскина па је од тог чуда потекао и сам Њен назив – Тројеручица. Међу многобројним Њеним чудима, навешћемо овде само нека. 1905. године када се Русија налазила у рату са Јапаном, заповедништво високих официра руске војске тражило је од манастира Хиландара да им се пошаље икона на бојно поље, као помоћ православној царској војсци. Сабор стараца је донео одлуку да се не пошаље оригинал иконе, већ једна њена верна копија, мањих размера од оригинала. Десно и лево на тој копији су били насликани ктитори Св. Симеон и Сава. Копија је послата и заиста, силом и дејством Богородице, Руси су однели много победа против Јапанаца. На крају је склопљен мир између два царства. Блаженопочивши монах Филип из манастира Есфигмена био је непосредни сведок једног чуда. Он је причао да је 1945. г. јак пожар великих размера захватио шуму манастира Хиландара. Доспевши до јужног зида манастира, он је претио да га запали. По избијању опасности, проигуман манастира блаженопочивши старац Данило, наложио је да се учини литија са Тројеручицом. И заиста, изашла је литија са иконом. Само што су стигли до моста на путу до манастира Зограф, јак супротни ветар је удаљио пожар од манастира. Мало потом он се и угасио. Једно од последњих чуда десило се 1992. г. у Крагујевцу, у Србији. У једној фотографској радњи је избио пожар, због кратког споја на електроинсталацијама. Власник радње имао је један календар из манастира Хиландара са иконом Тројеручицом на првој страни, као и две мале иконе (Св. Луке и Св. Николе). Календар је стајао на зиду радње а две мале иконице на двема главним машинама које су иначе најважније у послу. По избијању пожара све у радњи је изгорело, док су календар са иконом Тројеручицом и оне две машине (које су иначе од пластике) на којима су се налазиле две мале иконице, остали потпуно неоштећени. Ипак највеће чудо које сотвара Мајка Божија Својим чудотворним изображењем иконом Тројеручицом чини у душама верних, које неумитно води духовном оздрављењу и обновљењу ума и срдаца, верујућих у Сина Њеног и Бога Нашег. Као и у Њу саму. https://mitropolija.com/2023/07/24/cudotvorne-ikone-majke-bozije-trojerucica-3/

Извор: Пријатељи манастира Хиландара; Суботица.ком

Са благословом Патријарха српског г. Порфирија, и благословом Епископа нишког г. Арсенија, у Епархију нишку биће донета Икона Пресвете Богородице Тројеручице из Храма Светог Саве на Врачару, на благослов и поклоњење верног народа. Икона ће најпре 31. марта стићи у Лесковац, где ће остати до 3. априла, а тога дана ће пристићи у Ниш, у Саборни храм Силаска Светог Духа на Апостоле. Наредног дана, 4. априла, биће служено Јелеосвећење. Икона ће у Нишу остати до 6. априла. Обрада вести Редакција Радија Слово љубве.

Звучни запис разговора

Икона Пресвете Богородице Тројеручица (грч: Παναγία Τριχερούσα) беше породична драгоценост Светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком VIII века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине. Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком Светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања Светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно Светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата. Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах. Када се онај дан приклањао вечери, Свети Јован је замолио да му дају одсечену руку, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише у знак сећања на чудо које се догодило. После дуже молитве, уморан од бола и муке, заспа на кратко. У сну угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу како му говори да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, Свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој. Икона је од тада добила име Тројеручица. До данас се истог обичаја држе побожни и чудесно исцељени хришћани који на Свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела. После овог чудесног исцелења, Свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну. Веома ожалошћен због одвајања од Светог Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света. Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври Светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је Свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (VI век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов дâ игумански штап заједно са иконом Пресвете Богородице која је чувана у Лаври и која се звала Млекопитатељница. Знајући за наведена пророштва Светог Саве, Свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу Тројеручицу. После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, монах Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу Светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, Светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана монах Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах монаху Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу. Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава се из Палестине враћа на Свету Гору. Богородичину икону Тројеручицу Свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак Тројеручице у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219.) и одлази са Свете Горе. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347. године, дакле 100 и више година после престављања Светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону Тројеручице. На тај начин Богородица Тројеручица долази у Србију. До краја XIV века Икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком XV века постају мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Икону Пресвете Богородице Тројеручицу су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара!? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом Тројеручице од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе. Тако је Тројеручица торжествено, са псалмопјенијем и кâдом, свечано дошла други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару Саборне цркве Манастира Хиландара. То се догодило почетком XV века. Много касније – не знамо тачно када – вероватно крајем XV века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У току једне вечерње службе јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су чули глас, али му нису придали посебан значај. Када су другог дана дошли у цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту! Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће. Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење. Тако је Пресвета Богородица Тројеручица прихватила „палицу” Манастира Хиландара и постала његова Икона Заштитница. Сви монаси који се налазе под њеним игуманством прихватају је као своју мајку, заштитницу и утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот. Икона Тројеручице је врло добро очувана стара икона Богородице и има изузетну изражајност. Лице Пресвете Богородице је толико благо и поглед њен толико мио да побуђује на умиљење оне који јој се поклањају. На икону је, ради заштите и благољепија постављен златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених драгих каменова, као и друге вредне предмете које прилажу побожни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 111цм висина и 91цм ширина. Икона је литијска, тј. одсликана са обе стране. На њеној позадини се налази предивна византијска икона Светог Николаја. Сваке године 12/25. јула свечано се врши њен празник. Свеноћна торжествена служба прославља част и чуда Пресвете Богородице Тројеручице. Повест о чудотворној икони Пресвете Богородице Тројеручице и акатист Вера