Претражи Живе Речи Утехе

Ова прича се мора третирати као велика људска трагедија. Породица је умрла. Жена је умрла. Човек који је постао убица је умро. Ово је права породична трагедија. И није само трагедија за породицу, већ је трагедија за цело друштво. Умрла је хришћанска породица, породица свештеника, јер је и сам убица био свештеник. И ову трагедију је немогуће третирати другачије него као трагедију целе наше Цркве. Просто је немогуће игнорисати шта се догодило. Тешко нама свима. Тешко свима који су укључени. Тешко деци убијене мајке и свештеника убице. Тешко рођацима. Велика туга. Такав догађај свакако привлачи пажњу и изазива жељу да се анализира и разуме: како, зашто се то догодило, да ли је типично или не. Али за сада не можемо да доносимо закључке, макар само зато што не знамо све околности, а можда никада нећемо ни сазнати. Зато бих пазио да не извлачим закључке о томе шта се догодило и који су мотиви мотивисали особу. Не знамо скоро ништа. Али оно што је значајно за све нас је да се зна убица. Још је важније што је информација дошла и потврђена је у Патријаршији и не треба да сумњамо. Насиље у породици се не смањује, али немамо података да је веома честа појава у свештеничким породицама. Нико није проучавао овај проблем. Рећи да је у таквим породицама више насиља је неосновано. Једноставно немамо статистику. Рећи, као што неки већ покушавају, да међу православним хришћанима постоји извесна склоност насиљу, генерално је чудно. Па, наравно, нема такве склоности. Православни верници имају још једну склоност која може бити предмет проучавања и коментара – ово је супер-вредно значење брака. Брак за православца је изузетна вредност. Зато се православни супружници труде да по сваку цену сачувају свој брак. Како да коментаришем овај случај? Понављам, нико од нас не зна мотив злочина. Морамо се уздржати од коментара јер је то етички. А и хришћански. Изношење нагађања је непотребна ствар. Али могу да поделим своја лична запажања. Међу мени познатим свештеничким породицама (а познајем значајан број таквих не само у Москви и Санкт Петербургу, већ и у другим епархијама: Иркутској, Краснојарској, две Уралске, две Волге) никада нисам приметио никакво насиље. Међутим, спреман сам да сведочим као свештеник-психолог да у породицама свештеника постоји насиље. Ја водим консултације и обраћају ми се жене свештеника, њихова деца и сами свештеници. Случајеви насиља постоје, али не можемо да проценимо да ли има више или мање насиља у свештеничким породицама у односу на друге. – Ви признајете чињеницу, али имате ли разумевања зашто се то дешава? Да ли је то све због тешког живота свештеника, терета дужности које носе, или је ово изузетак, пример психопатије? – Насиље у породици увек има најмање три разлога. То не значи да сваки од њих увек утиче на ситуацију, али може утицати на исту. Први разлог је сама кризна ситуација у којој се налази човек или породица. Ако је особа у сналажљивом стању (када постоји унутрашња снага да се нађе адекватан излаз, прим. аут.) онда није склона насиљу. Други извор насиља је национална криза. Насиље је распрострањено у руском друштву. У свему имамо вишак насиља. Насиље се користи на послу, у друштвеним окружењима, на раскрсницама путева, у метроу, аутобусима, па и у цркви. Понекад свештеници морају да одвоје парохијане који нису нешто поделили: свећу, место, исправност догмата. Сетимо се ратова који се воде на нама блиским територијама. Сетимо се насиља у затворима, насиља полиције и Националне гарде над демонстрантима, насиља у биоскопу, на телевизији, на интернету. Великодушно се излива на нас одасвуд. Толико је насиља да су деца, жене и мушкарци заражени њиме. Друштвени извор насиља је један од узрока насиља у породици, али је много чешће узрок породичног насиља породична криза. А конкретан случај је највероватније пример такве кризе. У кризи породице нико није крив. Једне кривити, а друге оправдавати, нема смисла, јер је криза породице криза породичног система. Сви остали разлози су само узроци породичне кризе, а насиље је једна од последица. Посебност породичних злочина је у томе што су скривени. Њихови учесници – жртве и извршиоци – прикривају једни друге, не желе и плаше се публицитета, крију насиље од закона, од људи, од цркве. Зашто? Зато што се сви учесници воле колико могу. Они се воле и повређују у исто време. Али невоља је што, ако ћутимо о злочину, ми га охрабрујемо. Такође га подстичемо ако га не препознамо и затварамо очи пред ситуацијама које доводе до злочина. Насиље у породици, у свакој породици, не само у црквеној, велики је друштвени и лични проблем. А да би се помогло људима да избегну насиље у породици, потребан је рад, сами супружници треба да траже помоћ. Морамо учинити све да водимо рачуна о превенцији и стварамо систем помоћи људима који се нађу у кризној ситуацији. Сада има довољно теорија, специјалиста, књига. Можемо, знамо како, али важно је и да се то препозна. Што се тиче психопатских природа, оне постоје и постојаће. Бојим се да то није разлог трагедије овог свештеника Бо.јим се да је породична криза. – Али шта је са „жена нека се боји мужа“, шта је са „стрпи се – ово је твој крст“? – „Религиозне“ мотиве користе разни људи у меркантилне сврхе. Чињеница је да фанатици такође долазе у цркву, налазећи оправдање за своју суровост у редовима Светог писма. Људи долазе са агресијом и ту такође налазе изговор. Генерално, за многе људе, религија је згодна шљокица којом прикривају своје намере и страхове. Али ово није својство религије. Ово је њена незаштићена особина. Мушкарци се често обраћају православљу, траже невесте у Цркви како би у својој црквеној породици успоставили принципе „Домостроја“. Да, има их много, али, на срећу, ово није масовна појава. Црква се променила у последњих десет година. Нова генерација младих људи и девојака уопште не сања о „домостроју“, не занимају их дубоко осећања домостроја. Они су писмени, разумеју шта су насиље и агресија, шта су брак и породица. Они стварају нову црквену атмосферу. Али биће случајева верске манипулације зарад агресије. И зато, у нашем пастирском раду, морамо бити будни, откривајући чак и сумње на насиље у породици. Свештеник супружницима поставља непријатна питања: да ли је све у реду и да ли се поштујете? Психолог нема право да пита о овоме, али свештеник има такво право! Овакве трагедије нам указују да је један од пастирских задатака да спречимо такве случајеве, да видимо, приметимо и да се молимо за породице у којима настају ситуације насиља. Али за ово треба обучити свештеника. Семинари које моје колеге и ја водимо, на пример, са кризним психологом, кап су у мору. Проналажење кривца и кажњавање је покушај да се донесе лака одлука. Превенција и помоћ су суштински важне. Задатак свештеника није само проповедање, већ истицање вредности живота као највише вредности. За православца је породица вредност, али је људски живот несумњиво већа вредност од брака. И ако је за супружника избор живот или брак, онда је истински духовни, истински хришћански избор - живот. Авај, ова хришћанска вредност је данас пала у немилост. Када се суочимо са смрћу, убиством, самоубиством, схватамо да су људи, стицајем околности или услова, доведени у такво стање да им је живот престао да вреди. То је трагедија. Из неког разлога, смрт се данас види као излаз и решење ситуације. Али ово је катастрофа, катастрофа свести, катастрофа међуљудских односа. Ово никада не би требало да буде случај ни под којим околностима. Сваки проблем се решава у животу, а не смрћу. Када човек покуша да убије другог, или себе, тада у овом болесном стању, помућеног ума, сања о некаквом излазу. Али ово је страшна грешка. Смрт није решење. Решење сваког проблема је само живот. свештеник-психолог Андреј Лоргус https://www.pravmir.ru