Претражи Живе Речи Утехе

У недељу осамнаесту по Духовима, 11. октобра, 2020. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију у храму посвећеном Св. Јовану Владимиру у београдском насељу Медаковић. На крају Свете Литургије Патријарх Иринеј је осветио новоизграђену капелу за паљење свећа. У својој литургијској омилији Патријарх Иринеј је поучио свештенство и верни народ о смислу данашњег прочитаног Јеванђеља. Том приликом је Патријарх Иринеј истакао да нас данашње Јеванђеље учи да све оно што у животу чинимо чинимо само благословом Божијим: „јер не можемо ништа учинити вредно и велико и трајно без благослова Божијег. А све оно што чинимо са благословом Божијим доноси нам велики успех.“ Зато за свако наше дело треба да тражимо благослов Божији, а то су чинили и сви светитељи у нашој Цркви. Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су: протојереј – ставрофор Бранко Топаловић, јереји Драган Шовљански и Александар Лучић и протонамесник Игор Лукић, протођакон Стевица Рапајић и ђакони Мирослав Митровић и Милојко Топаловић. Светој архијерејској Литургији поред многобројног верног народа присуствивала су и деца полазници верске наставе из ОШ „Бранислав Нушић“ са Вождовца, са својим вероучитељем Владимиром Радовићем. За свој несебичан труд, љубав и бригу према Цркви Свети Архијерејски Синод одликовао је орденом Св. краља Милутина привреднике господина Стевана Мицића и господина Жарка Ристића из Београда. Господин Стеван Мицић је поред несебичне љубави према Мајци Цркви и велики хуманитарни трудбеник посебно када су у питању болесни и немоћни. Нарочиту пажњу господин Мицић посвећује домовима и школама за незбринуту децу као и школама за децу ометену у развоју „Драган Херцог“ и „Миодраг Матић“. Господин Жарко Ристић са својом породицом, такође је велики приложник храма, а његовим трудољубљем у храм је донешена, са троном, на велику молитвену радост свих верних, икона Пресвете Богородице Млекопитатељице. Дарежљивост г. Ристића позната је и препозната у мнгобројним манастирима и црквама широм наше земље. Након освећења капеле за паљење свећа Патријарх Иринеј је почасним граматама за исказану љубав према цркви одликовао професора Правног факултета Далибора Ђукића, машинског инжењера Милорада Пуцаревића, дипломираног политиколога за међународне послове и секретара за културу у Управи града Београда Андрију Бојанића, спцијалисту интерне медици др Бојана Јаношевића, црквењака при храму св. Јована Владимира Зорана Благојевића, архитекту и пројектанта храма св. Јована Владимира и капеле Љубицу Бошњак, руководиоца јавног осветљења и енергетике града Београда Владимира Ђорђевића, извођача радова на изградњи капеле Милоша Медића, руководиоца службе за транспорт грађевинске механизације ЈКП „Београд – пут“ Горана Јањићијевића, инг. Петра Ковачева и привреднике: Александра Краговића, Филипа Кошанина, Ђорђа и Славишу Несторовића, Сашу Јоксимовића, Славка Бошковића и Михајла Поповића. Извор: Радио Слово љубве

Дана 3. јуна 2020. године, на празник светих цара Константина и царице Јелене, у поподневним сатима, Господ је позвао себи своју верну служитељку монахињу Евгенију (Станковић), дугогодишњу сестру манастира Светог великомученика Георгија (на Брзави) у Темишварској епархији. На оданије Спасовдана, у петак 05. јуна 2020. године, заупокојену Литургију у манастиру Св. Георгија служио је Преосвештени Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан уз саслужење викарног Епископа лугожанског г. Пајсија (Румунска православна црква) и протојереја-ставрофора Маринка Марков, јеромонаха Варнаве Кнежевић и протођакона Миодрага Јовановић. После свете Литургије, упркос још увек важећим ограничењима и забранам услед епидемије корона вируса а које су на снази у Румунији, окупио се велики број свештенства, монаштва и верног народа како би на вечни починак испратили монахињу Евгенију. Монашко опело служили су господа епископи Лукијан и Пајсије уз саслужење архимандрита Доситеј (Миљков), игумана манастира Гргетег, архимандрит Климент (Ванцу), игуман манастира Сарака, протосинђел Серафим (Грозавеску), духовник манастира Чебза, игуман Јустин (Стојановић), игуман златички Герасим (Милић), игуман светогеоргијевски Никон (Корићанац) и протођакон Миодраг Јовановић. После прочитаног одломка из Светог Еванђеља, од монахиње Евгеније опростио се бираним речима Владика Лукијан који је говорећи о њеном животу и монашком подвигу нагласио да је покојна мајка испунила дате завете, особито нестицања, полушања и љубави ка чистоти живота. Овом приликом Владика је нарочито истакао улогу монахиње Евгеније у обнови српског монаштва на просторима румунског Баната, на чему су јој благодарни и Срби и Румуни. Мати Евгенија је рођена 8. августа 1948. године у честитој и побожној српској породици у Старој Молдави, од оца Стојана и мајке Емилије Станковић, добивши име Добрила. После завршеног основног и средњег образовања у родном месту, радила је неколико првих година у локалном производном предузећу ,,Ирта“ као књиговођа, а затим пуних 36 година као библиотекар Градске библиотеке у Новој Молдави, са ког радног места је отишла у заслужену пензију. По благослову епископа славонског Г. Лукијана, администратора епархије темишварске, у току 1997. године повремено је одлазила у манастир Базијаш поред Дунава, а затим је у току 1998. године постала искушеница при манастиру светог великомученика Георгија (на Брзави), познатијем као Шенђурац. У свом манастиру је у току бомбардовања суседне Републике Србије, на Томину недељу 7. маја 1999. године примила монашки постриг по чину мале схиме и добила монашко име Евгенија, у част преподобне Евгеније, бивше кнегиње српске. Монашки постриг је по благослову Епископа Лукијана извршио протосинђел Доситеј (Миљков), настојатељ манастира Гргетег. Њена духовна мајка је била Параскева, игуманија манастира Јазак. У манастиру Св. Георгија је живела све до свог упокојења, утврђујући себе у монашком подвигу и учествујући у духовној и материјалној обнови манастира, дуго времена и као једини житељ ове древне свете обитељи. Својим преданим радом и љубављу коју је имала према свима, духовно је препородила манастира, који је врло брзо постао стециште многим вернима који траже утеху. По Писамским речима да се „не може сакрити град који на гори стоји“, тако би и монахињу Евгенију у Шенђурцу нашли и Срби и Румуни, и сви којима је била потребна топла реч и утеха, а она им је благим речима и духовним саветима уносила мир у душе и бодрила их да истрају на, нимало лаком путу, спасења. Извор: Епархија будимска

Манастир Бешка на Скадарском језеру данас је литургијски прославио храмовну славу манастирске цркве Благовијести Пресвете Богородице, задужбине благовјерне књегиње Јелене Балшић, кћерке Великомученика косовског Лазара и жене Ђурђа Страцимировића Балшића. Свету службу Божију је служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије који је у литургијској бесједи рекао да су ријечи аргангела Гаврила Пресветој Дјеви: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! Благословена си ти међу женама и бласловен је Плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших, ријечи вјечне и једине радости не само за Пресвету Дјеву, која је родила Сина Божијега, него радости свакога људскога бића. “Та Њена радост и рођење обрадовало је овај свијет јер је Син Њен својим рођењем удахнуо у људску природу живот вјечни, непролазни и бесмртни”, казао је Митрополит Амфилохије. Објаснио је да је човјек по својој природи биће које се рађа у свијету пролазном, опхрвано пролазношћу, смрћу и ништавилом и додао да то што је Господ обрадовао Пресвету Дјеву је допринијело да се смртни људски живот преобрази у бесмртни, вјечни живот. “Да квасац вјечнога живота и сила Божја освешта не само утробу Пресвете Дјјеве него и утробу овога свијета, творевине Божије. И да освештава утробу сваке матере која рађа дјецу на овом свијету и да они који су подложни смрти се преобразе и препороде Њиме као вјечним животом који је посвједочен на овај свети дан Благовијести”, бесједио је Митрополит, истичући да је то једина блага вијест у овом горком свијету и блага вијест свакоме људском бићу. Пречиста Дјева постала је трпеза Хљеба живота којим они који се хране задобијају вјечни и непролазни, бесмртни живот. “Он је Својом смрћу и Својим васкрсењем претворио гробницу овога свијета у огњиште вјечнога и непролазнога, бесмртнога живота. Својом смрћу је умртвио смрт и онога који је породио демонску силу смрт која господари овим свијетом. Велики Божији дар, најчудесније нешто што се догодило у историји свијета од његовога настанка. ” Архиепископ цетињски је казао да је Бог створио свијет да би кроз чудо рођења Христовог свијет и свеукупна творевина Божја добила своју пуноћу, свој прави и непролазни смисао, и сваки онај који вјерује у Њега, како каже сам Господ, неће умрети него ће вјечно жив бити. “То је оно што је овај дан донио овоме свијету, чиме је обасјао и свијет. И то је тај нови живот коме се ми клањамо – Христу Богу нашем, Њему побједиоцу смрти, пролазности и ништавила”, бесједио је Митрополит Амфилохије. Истичући да су кроз вјекове подизане дивне светиње Божије за прослављање Његовог имена и васпитавање људи у духу тог вјечног непролазног, бесмртног живота и бесмртног људског достојанства, владика је нагласио да је то оно што је надахнуло и наше претке да овдје, на овим острвима у Скадарском језеру, подигну светиње, не самих светиња ради, већ ради они који ће у њима прослављати име Христово и који ће ту примати тај дар вјечнога живота, примајући у себе Тијело и Крв Господа нашега – Бога љубави, постајући тако бесмртна и непролазна бића. Подсјетио је владика да су светиње свуда у Црној Гори, па и на овим острвима, кроз вјекове разаране, али да су увијек обнављане и да оне собом обнављају оне који се сабирају око њих: “Као што сте се и ви сестре сабрале овдје ради духовне обнове, ради причешћа Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, причешћа Њим као вјечном љубављу и тиме задобијање вјечног и непролазног смисла живота. Ове светиње су биле неколико стољећа опустјеле, порушене а онда послије занемарене и претворене у рушевине. А сада неки безумници вас оптужују, који уграђујете свој живот у ове светиње, да девастирете културно благо, како они кажу, Црне Горе. А није била девастација оно што се догађало са овим светињама толико времена”, примјетио је Митрополит присјећајући се стања у којем је приликом првог обиласка затекао овај древни манастир, али и друге манастире на Скадарском језеру. То обнављање светиња, које су биле рушевине, сада се, како је казао, назива девастирањем црногорске културе. Констатовао је да су њиховим обнављањем обновљене и обнављају се многе душе које се око њих сакупљају а које су радост задобиле управо овим благим ријечима Архангела Гаврила: Радуј се, благодатна јер је то она радост вјечна и непролазна да је Бог побједио смрт. “И то прослављање побједе живота над смрћу, не само пролазнога него вјечнога живота, сада се то назива девастацијом оних који су уствари девастирани и лишени те вјере у вјечно људско достојанство, који се клањају ономе што је земљско и под културом проглашавају рушевине.” Нагласио је Митрополит да обнављајући себе, “ми обнављамо у себе ту радост вјечну коју је благовјестио Свети архангел Гаврило Пресветој Дјеви и радујемо се том радошћу вјечнога, непролазнога и бесмртнога живота и ослобађамо се од нихилизма који је завладао овим свијетом”. Та вјера у смртни и пролазни живот и људска дјела, смртнога и пролазнога човјека, који се одриче свога вјечнога и непролазнога достојанства, а који је кроз историју стварао у нади на вјечни и непролазни живот, лишава управо вјечнога живота, те он постаје плијен смрти и вируса, као што је то случај данас. “Бог је допустио и ове вирусе да загосподаре Европом и свијетом и угрозе и онако угрожен људски живот, да уствари помогне људима да се ослободе вјере у сами пролазни људски живот и дјела да би поново задобили ту вјеру у побједу вјечнога, новога живота над смрћу”, казао је између осталог, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и на крају поручио: “Зато радујмо се том радошћу Пресвете Дјеве, радошћу свих Светих Божијих људи кроз вјекове који су на тој радости градили свој живот и градили све што су саградили дивно и часно у свим земаљским народима. Њему Господу нашем који нас је обрадовао Својим рођењем и испунио животом вјечним, Свијим васкрсењем, Њему се клањамо и једино Њему служимо. Оцу и Сину и Духу Светоме Богу нашем нека је слава и хвала у вјекове вјекова амин.” Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је предводио славску литију која је три пута опходила храм а након тога благословио и пререзао славски колач и честитао славу сестринству ове свете обитељи на челу са мати Фотином. Литругију која је служена без присуства вјерног народа, Острог ТВ студио је уживо преносио на свом Јутјуб каналу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Наша света Црква у понедељак, 27. јануара 2020. године, молитвено прославља спомен на Светога Саву, првог Архиепископа српског. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, свештеног братства Светогеоргијевског храма и новосадских ђакона. Честитавши присутнима данашњи празник, владика Иринеј је истакао да је Савиндан свецрквена и свенародна слава у српском народу. Нема краја у којем живи наш народ, а да не постоји неко предање да је туда пролазио, у своје време, Свети Сава, и да је неки траг тога остао, у виду неког споменика или, ако ништа друго, неке чесме. Заиста, Свети Сава је својим делом најпре духовни отац нашега народа, а из тога дела – првог, основног, спасавајућег – истичу све друге његове делатности. Свети Сава је непревазиђен до данас, јер је извор његових дарова и способности био његова светост, подвижничка и благодатна делатност кроз живот, казао је владика Иринеј. После заамвоне молитве Епископ мохачки г. Исихије је освештао славски колач и жито, а потом су се прослави Светога Саве, небеског покровитеља свих ђака, учитеља и наставника, традиционално придружила и деца, која су извела рецитал посвећен првом Архиепископу српском. Литургији у Саборном храму присуствовали су и ученици основних и средњих школа са својим вероучитељима, а више од 200 ученика некадашње Српске православне велике гимназије и ђака новосадских основних школа приступило је светој Тајни Причешћа. Од Гимназије Јован Јовановић Змај до Саборног храма, барјак са грбом Гимназије и орден Светога Саве првог реда носили су, у име свих ученика, Арсен Буквић и Лазар Пајовић-Ђуровић, ђаци четвртог разреда наведене Гимназије. Својим присуством, данашњи празник увеличали су господин Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, и господин Никола Перваз, председник Црквене општине у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Својеврсна криза цивилизације и свијета, и човјека у том свијету, која је захватила цио 20. и кулминирала у 21. вијеку, логична је посљедица историјских кретања, прије свега изразитог удаљавања и потискивања изворне хришћанске науке и уласка у тзв. “пост- хришћански свијет”, свијет лажних учења и искривљених вриједности, поручио је вечерас у бесједи на Светосавској академији у препуној цркви Светог Николе у Котору Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије. Он је рекао да је Свети Сава учинио све да израстемо у народ Божији, Нови Израиљ, како бисмо се отели сваком ропству – „Пута који води у Живот био си и јеси учитељ, Светитељу Саво“. „Свезавши свој идентитет Христом и уподобивши своје лице Образу Христовом, најмлађи Немањин син Сава Немањић нас води путем Христа у живот који је Христос. Тај пут сазријевања нашег народа до његовог историјског и духовног пунољетства овјенчаног Христом, Пут који води у Живот, та философија Живота, како је насловио Ава Јустин – то ми данас зовемо Светосављем. Светосавље је икона оваплоћене божанске љубави која даје смисао и душу Савином светом дјелу – охристовљењу свога рода и народа. На тај начин је православно Светосавље постало суштина историјског опстанка српског народа и славећи Светог Саву славимо радост свог трајања и клицамо учитељу највиших вриједности које потврђују један народ који рађа свеце. Оно прво и најважније што нам је Свети Сава дао и пренио јесте живо присуство Божије кроз икону и Литургију на богослужбеном језику нашег народа држећи опитно да је литургијски етос суштина хришћанског идентитета и предуслов сједињења са Христом. Учећи нас литургијском, евхаристијском и причасном односу као благослову и залогу будућности који, по Савиним ријечима, ако сачувате, бићете блажени од Бога у вијекове ви који сте примили вјеру Божију и сачували је у чистоти“, казао је владика Методије. Сљедујући учењу Светог Саве, појашњава и кризу идентитета српског народа и сваког појединца у њему, што препознаје управо као кризу поистовјећења са Исусом Христом. „Сва наша страдања, лутања и отпадања прије свега су посљедица кидања односа са Богом љубави, а самим тим и са његовим Равноапостолним архијерејем и пастиром Савом. Једино се Евхаристијом можемо у потпуности поистовјетити са Христом и са светима Његовим. Једино тако можемо обнављати Свети услов идентитета, светости и утемељења у сили Божијој. Напуштајући Литургију одвезали смо своје душе из мирне луке родитељског дома и испратили их попут блудног сина безобалним морима туге и страдања. Наш идентитет дубоко је везан за Литургију и уколико се од ње одвојимо изгубићемо литургијско виђење свијета, и то ће вандалски избити крајеугаони камен као ослонац и темељ наших живота. На крају, тиме се и сам идентитет једног бића и једног народа мијења уколико се мијења однос на ком је тај идентитет изграђен. Али изазови су велики“, рекао је Преосвећени Епископ Методије. Својеврсна криза цивилизације и свијета, и човјека у том свијету, која је захватила цио 20. вијек и кулминирала у 21. вијеку, логична је посљедица историјских кретања, прије свега изразитог удаљавања и потискивања изворне хришћанске науке и уласка у тзв. “пост- хришћански свијет”, свијет лажних учења и искривљених вриједности. „Криза хришћанства у Европи је у ствари криза саме Европе. Секуларизам је данас у кризи јер је већ дуго занемарено јеванђелско правило Богу Божије, цару царево, што је основна дефиниција секуларизма. Данас неки од цара настоје да направе Бога, а од Бога цара. И овдје се сјетимо ријечи Светог владике Николаја Велимировића да је једина права револуција, она хришћанска која нас подстиче да се мијењамо изнутра и да су синовима Божијим названи не они који брата осуде него они који мир граде. Многи су узроци и разлози девијација, те кривци за кризу садашњег друштва које корача путем гријеха и отпадништва од Христа нису само модерни безбожници и богохулници, него и хришћани затворени у сопствени свијет самодовољности и гордости, откинути и отуђени од Бога и Литургије као живог сјећања на Сина Божијег, Сина љубави и саборности, а то значи и Светосавља. Јер, основ напретка једног друштва, односно братства, јесте међусобна љубав. Јер Христос узакоњује и заповиједа управо љубав према другима и о љубави висе сав закон и пророци. Није нимало лако у атмосфери попут ове у којој се као друштво већ извјесно вријеме налазимо, да свако од нас бар на тренутак застане и загледа се у тамну страну своје личности и свога постојања. И биће у праву који ако нам каже, ко је у овом свијету без гријеха нека први баци камен и њему ћу рачун да положим? Ипак, Рана која се крије споро и тешко зацјељује, вели Иво Андрић, те смо ми своје ране открили јер свако одлагање продубљава проблеме и продужава општу агонију, а ови се рачуни, браћо мила, не полажу само људима. Овдје се сјетимо Јосифа из истоименог романа Томаса Мана којега су браћа бацила у бунар. Заточен и сурван у безизлаз, Јосиф у тој страшној ситуацији почиње да сазријева и најприје да скида са себе бреме инфантилне трибалне нарцисоидности. Ми, овдје и данас, не знамо колико је наш бунар дубок, али не будемо ли се попут Јосифа кроз ову мјеру страдања усавршили и сазрели, тешко ћемо свјетло са дна бунара угледати“, поручио је владика Методије. Како наводи, према изворном грчком значењу ријечи, криза означава преокрет, обрт, наступање одсудног тренутка или још и суд, ријеч коју ових дана често чујемо. „Криза коју данас уочи Савиндана проживљава наше друштво управо кроз живот и дјело Светога Саве, добијају свој пуни смисао. Владика Николај у свом осмом Мисионарском писму управо и настоји на овом значењу ријечи и вјероватно је у праву, јер зар није свака јача криза у човјеку или друштву, као и у природи, нека врста суда Божјег који Бог попушта на људе да би их пробудио, освјестио, одуховио и к Себи повратио?! Поменуто мисионарско писмо завршава се ријечима: Кажи и ти, часни оче, суд Божји, мјесто криза, и све ће ти бити јасно. Немамо ли довољно религијског идентитета, национални порасте до фанатизма и цијело биће народно потопи се пред бујицом егоцентризма и равнодушности. Један од видова кризе нашег доба јесте појава патологије духа времена која произилази из људске егзистенције и почива на конфликтима савјести, на сукобима вриједности, на егзистенцијалној фрустрацији и егзистенцијалној празнини, што разумијемо као озбиљно оштећење воље за смислом у данашњег човјека, а која је најдубљи и заправо основни покретач сваке људске дјелатности“, истакао је владика. Зато се поставља питање, наставља даље, како да тај човек и то друштво, тешко погођено и рањено, опет поврати вољу за смислом. „Свака је криза и сваки Јосифов бунар у који је бачен или је пао, у ствари шанса за преображај, за исповијест и покајање. Све је то прилика за корјенито преиспитивање које тражи од нас дорастање, узрастање, прогрес и Христу уподобљавање. Преиспитивање сваке појединачне личности и друштва у цјелини, преиспитивање духовности и саборности, преиспитивање историје и просвјете, преиспитивање власти црквене и државне, преиспитивање нас и садашњости наше. Не сумњам и знам да је човјеков пут испуњен кризама, мањим и већим, да је најчешће трновит, каткад без оријентације и клонутог духа када не видимо ни смисла и ни рјешења, па ипак, ако смо испуњени вјером, надом и љубављу, ако смо по упуту нашег оца Светог Саве свепричасници у свељубави, Економ који управља нашим животима просијаће смислом гријући и милујући вјечног просјака на путу измећу два живота. Увјерен сам и као хришћанин и као свештеник да ниједна криза, психичка или физичка, појединачна или друштвена, ниједна крупна несрећа која нас снађе није дошла изненада. О овој истини још је отац медицине, славни грчки љекар Хипократ написао: Болест не долази одједном, из ведрог неба, него је посљедица дугог низа малих незнатних грешака које се надовезују једна на другу и расту као ваљајућа грудва снега, док се једног дана не свале на главу грешника. Криза је онај нагао преокрет, на боље или на горе, који одлучује о даљој судбини болесника. Али, ако је за утјеху и нама данас, Криза је благотворна , док се стабилизатори кризе морају потражити у дуготрајној човјековој историји и то би се питање ваљало теолошки формулисати. Наш одговор иде управо у том правцу и обратићемо се, попут Светог Саве, ријечима ап. Павла – Који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине и Не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас трпи, јер неће да ко погине, него сви да дођу у покајање“, нагласио је владика Методије. Сматра и да су веома упрошћене тврдње по којима је млади Растко Немањић, син великог рашког жупана Стефана Немање, својеглаво донио одлуку да оде у Свету Гору, Богородичин врт, и да се зарад монашког живота одрекне дворског сјаја и лакомисленог и многометежног свјетовног живота. „Ту романсираност и упрошћеност у тумачењу Житија Светог Саве донио нам је XIX вијек, који је сву српску духовну обнову заснивао на романтици. Писци првих житија говоре да је Растка водила Божја воља за коју сви знамо да је далекосежна, неприкосновена и свеобухватна. Познавањем животописа Растка Немањића, Светога Саве, управо бисмо термине попут наведених: преокрет, обрт, одсудни тренутак, могли употријебити описијући силовиту и сложену промјену коју је овај свети човјек посијао и оставио у насљедство своме роду. Ни олује, ни громова, не бива без атмосферских услова, исто тако не бива ни великих догађаја, пресудних преокрета и ниједна промјена није дошла сама од себе. Она је дошла јер је све било спремно за њу и за Њега. Све ће се, дакле, догодити у тренућу ока. И сада нама када пјевамо и причамо дјеци о Светом Сави звучи бајковито прича о светоме принцу који је прошао пут од дворског сјаја до монашке аскезе, али не заборавимо, овако грандиозна дјела морала су бити плод великог преумљења, велике потребе, великог повода, великог праска духа и на крају велике кризе. Крштење једног цијелог народа исто је као и крштење Господа на Јордану и овакав догађај преумљења цијелог једног народа исто је као Преображење Господа на Тавору, и овај долазак једног принца у манастир исто је као рођење Сина Божијег у пећини. И зато, није све то ни тада, а ни сада, нити онда у Христово вријеме, бивало без велике кризе која је најприје изњедрила и родила Сина Божијег и дванаест вијекова касније један крштени народ на земљи засијаној свецима“, рекао је владика Методије. Првобитна Црква, истиче, није била никакво “добровољно удружење”, већ “Ново друштво” и “Ново човјечанство”. „Први хришћани су на своју припадност Цркви гледали екстериторијално и ванвременски, али је каснијим признавањем хришћанства за слободну религију, овакво становиште “разводњено” и потиснуто од стране земаљског царства. По мишљењу Св. Јована Златоустог побједом хришћанства нису се само створили услови за ширење јеванђељске истине, него је опала и будност хришћана који се удомљују и почињу да мисле на овоземаљске ствари, заборављајући да су на свијет дошли да би се изборили за вјечност, а не да би уживали у ситним задовољствима. Једине оазе чистог јеванђеоског живота постали су манастири, као вантериторијалне државе у овом свијету таштине. Монах Сава, најчувенији монах Свете Горе, због свога поријекла и одрицања, због своје посвећености Господу, због највишег познавања светих књига и знања многих језика, изашао је на чувење и глас о њему ширио се са Свете Горе. Тај глас је звечао и великодушним обдарницама које је монах Сава чинио светогорским манастирима, почев од Русика и Ватопеда, па све пут и до Јерусалима. Куд се ђеде цар-Немање благо вели пјесма о силном и небројеном благу великог господара ришћанског Немање које је Сава дијелио манастирима нештедице. Цареви земаљски даривали су Цркву Божију знајући да смо без Бога и без утемељења у Богу, како личног тако и свенародног, налик на гордошћу надуване мјешине које се пробуше и издувају чим налете на прво трње овоземаљских искушења. Основ напретка једног друштва, односно братства, јесте међусобна љубав и за то Свети Сава наводи ријечи Светог апостола Павла да се држе један за другог као златном веригом и да се сауде у једно тијело и под једну главу, неимарством Духа. Кад су људи браћа, онда им је све заједничко. И наводи сљедеће ријечи, које су по свему судећи парафраза Светог Максима Исповједника, да је почетак гријеха; моје и твоје; И нека се не унесе ова зла и проклета ријеч и твоје веће и мање. То никада да не буде међу вама, никада. И ми смо дужни да сљедујемо том житију. Драга браћо и сестре, завршимо и ријечима Светога Саве, нашег оца и учитеља, нашег молитвеника и жртвеника пред Господом, ријечима које је изговорио у својој бејседи: О правој вјери на сабору у Жичи на дан Светог Цара Константина и Царице Јелене, 21. маја 1221. године: Спасава вјера која кроз љубав дјела, или старосрпски превод: Вјера је она која спасава кад кроз љубав ради, јер само тако може да буде савршен човјек Божији„, казао је Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије. У богатом музичком програму (Светосавска химна, О српска млада невина чеда, Химна СПД Јединство…) наступили су дјечији, омладински хор (диригент Ивана Кривокапић) и мјешовити хор (диригент ђакон мр Михајло Лазаревић) СПД Јединство. Солисти: Александра Магуд, Катарина Кривокапић, Војислав Марковић, Никола Вукшић, Ања Ункашевић, Јована Мршуља, Милена Мијановић, Уна Пајић, Јелена Ојданић. Клавирска пратња Ана Михаљевић, гитара Петар Букилица, флаута Јована Мршуља, кахон Милан Букилица. Рецитатор Михајло Станишић. Изненађење вечери била је још једна, с’правом речено, химна, коју је Јединство спремило за један дан, али од срца. Ријеч је о пјесми „Не дамо Светиње“, коју наш народ ових историјских дана пјева широм Црне Горе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У 24. недељу по Духовима у Храму Светог Јована Владимира у Бару служена је Света литургија. Началствовао је јереј Младен Томовић а саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. Отац Младен у пастирској бесједи је казао да душа човјечија оживљава тијело људско када га се дотакне, као што и душа кад је се дотакне Господ постаје жива. „Душа, како и каже Господ, за нас људе мора бити претежнија и важнија од тијела. Да би били у заједници са Господом наша душа мора бити чиста. А да би наша душа била чиста, морамо бити у заједници са Господом нашим. Прије свега, оно што треба да краси наше душе јесте вјера у Господа нашега Исуса Христа.“ Подсјетио је да и данашње Свето јеванђеље о крвоточивој жени говори о снази вјере: „Чувши за Господа, да је Он тај који је дошао да спаси и њу и читав свијет, она Му приступа и имајући вјере у себи, говори: Само да се дотакнем скута хаљине Његове и ја ћу да оздравим. И та њена вјера је то и учинила. Сила Господња изађе из Исуса и исцјели је. Господ поставља питање: Ко се то мене дотаче? А онда ученици кажу:Па људи су око тебе силни, а ти питаш ко те се дотаче? А онда Господ каже: Сила изађе из мене. И окрену се, али видећи жена та која је боловала од течења крви да Господ тражи тога ко се Њега дотакао, она из страха према Господу, а тај страх њени то је страх Господњи који је она имала у себи и који је предходио њеној вјери у Господа, она приступа Господу и говори му да је она та која се Њега дотакла. А Господ каже: Не бој се. Вјера твоја спасла те је. Видјећи у њој дубоку и истинску вјеру.“ Оно што је кључно у данашњем Јеванђељу, истакао је јереј Младен Томовић, јесте васкрсење и устајање кћи Јаирове која је имала 12 година, када јој Господ говори: Дјевојко устани! „Она устаје и васкрсава. Сви који су били ту у дому су се задивили тој сили Господњој. И заиста ми људи, драга браћо и сестре, требамо да имамо вјеру. И вјера у Господа треба да нас краси. Али вјера не може да дође сама од себе. Она мора да предходи и да се заслужи, а заслужује се трудом.“ Истичући да је од сриједе почео пост који ће траје до Божића, свештеник Младен је посавјетовао вјерне да треба да се труде на разне начине, постом и молитвом, трудом и дјелима. „Да покажемо на дјелу да вјерујемо у Господа и да се потрудимо да неко добро дјело учинимо. Да се одрекнемо неких наших мана, сагрешења која стално понављамо и да се потрудимо да своме брату који је поред нас и около нас, помогнемо. Да се молимо за њега и покушамо да свој живот донекле и у нечему измијенимо. То и Господ тражи од нас и сврха поста овога Божићнога, и не само Божићнога него и свакога поста, јесте та да у току тога поста нешто добро учинимо за душу своју. Да се одрекнемо некога гријеха, а да се потрудимо да задобијемо неку врлину. То је оно што нас утврђује у вјери и даје снагу. „ Јереј Младен Томовић је посебно нагласио да је то оно што ће људима као створењима Божијим, дати снагу да задобијемо ону силу Божију, тј. благодат Божију, на коју нас Господ позива и коју нам Господ дарује, како би она обитавала у нама и како би могли сјутра да помогнемо своме ближњем. „Заиста, сила Божија се увијек показује и она је та која дарује живот вјечни, која дарује исцјељење. И зато ми треба да се трудимо прије свега да се удаљимо што више од гријеха, јер гријех је тај који доноси смрт, пропаст, трулеж и пропадљивост. А чувјући се од гријеха, слушајући оно што је Господ говорио, ријеч и заповијести Његове, ми смо онда у заједници са Њим. Све више и све даље од гријехова, а самим тим и наша душа, а онда ће и наше тијело да буде здраво. То је оно што ми трба да научимо и упамтимо и да се у томе трудимо. И да нам је то стално на памети да једино чувајући се и удаљавајући од гријеха можемо бити у заједници са Господом. А онда на тај и таква начин, свједочићемо Господа нашега Исуса Христа и бићемо, заиста, истинске слуге Господње. Једино на тај начин. А пост је, ево овај Божићни, прилика да свој живот поправимо. Нека би Господ дао да то тако заиста и буде“, закључио је у бесједи јереј Младен Томовић Свето причешће је вршено из три путира. Велики број вјерног народа причестио се Светим тајнам Господњим. Сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, у пратњи Његовог Преосвештенства викарног Епископа г. Стефана, посетио је, традиционално уочи почетка Божићног поста, Богословију Светога Саве у Београду. Свјатјејши је на овој, покладној вечери, ђацима и њиховим професорима упутио низ очинских савета. Звучни запис беседе Свјатјејши је изразио радост што се народ враћа цркви, што се недељом и празницима у црквама може видети доста млађег света, али је указао и да би требало да у храмовима буде више школске деце. Богословцима је Патријарх између осталог казао: "Припремате се за узвишену и часну дужност и апостолски позив да оно што проповедамо народу буде део наше природе, нашег живота. Морате се потрудити да оно што овде учите буде ваш - живот! Оно што читамо у Јеванђељу, то је Господ нама говорио - то мора бити наш живот!". Извор: Радио Слово љубве

Чин призива Светога Духа пред почетак нове школске године служен је у недељу 13. по Педесетници, 2/15. септембра 2019. године, у свим храмовима у Епархији бачкој. На дан празновања Сабора српских светитеља, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј молитвено је присуствовао светој Литургији коју је, у Саборном храму у Новом Саду, служио протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први. Саслуживали су протопрезвитери Владан Симић, секретар Епископа бачког и Стојан Билић, парох при Светогеоргијевском храму, као и протођакон Горан Ботошки. Прочитали смо у јектенијама, а прочитаћемо и на крају свете Литургије, одређене молитве на почетку школске године, у којима ћемо се помолити Господу Богу да свој нашој деци Господ Бог подари трезвено размишљање, да отвори њихове умове да могу да на прави начин схвате и вреднују све оно што им се у школама предаје. То што сада накупе у своје паметне главице све ће то њима на добро бити и то знање биће њихова највећа моћ – у овоме свету – коју им нико не може одузети, казао је прота Миливој беседећи по прочитаном јеванђелском одељку. Молепствије о почетку школског рада служено је у току свете Литургије, а присуствовали су ученици новосадских основних и средњих школа, вероучитељи, катихете и остали просветни радници хришћани, као и родитељи. После отпуста Литургије, владика Иринеј зажелео је деци и младима благословен и срећан почетак школске године, а посебно благословен и успешан почетак веронаучне школске године. Нека Дух Свети, Дух Божји – Којега смо призвали како на светој Литургији тако и у овом посебном, додатном малом богослужењу данашњега дана – просвећује и руководи наше младе на путу њихове припреме за живот. Нека Бог благослови све вас, поручио је Епископ бачки. Извор: Инфо служба Епархије бачке

У четвртак, на дан 15. августа 2019. године, у боровском храму који прославља своју славу - Пренос моштију светог првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Никола Шкорић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Милован Влаовић, парох даљски, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох вуковарски, протојереј-ставрофор Слободан Блажић, парох боровонасељски, протојереј Миленко Гребић, парох у пензији, протојереј Љубенко Јовић, парох бршадински, протојереј Александар Ђурановић, парох осечки, јереј Вукашин Цветојевић, јереј Бранимир Михајловић, парох габошки и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља, уз присуство протојереја-ставрофора Чеде Лукића, настојатеља боровског храма и јереја Драгана Сердара, пароха боровског. Литургији је присуствовао начелник Општине Борово господин Зоран Баћановић. У току Литургије Владика Херувим проузнео је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, поштовани начелниче Општине, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење света Литургија. Прослависмо име Божје и имена свих Божјих угодника који су ходили трновитим путем ка Царству Небеском. У лику светога архиђакона и првомученика Стефана имамо пример какву веру и свако од нас може да поседује. Свети архиђакон Стефан је знао да је потребно имати јаку веру, али благу реч која допире до срца оних који је желе чути. Мисија и делатност светог Стефана стајале су на чврстој вери и благој речи која је могла придобити срца незнабожаца који нису ходили Христовим путем. Незнабошци нису знали Ко је Светлост и Истина овога света. Црква је од самог почетка проповедала Светлост и Истину, преображај целокупне природе Христом. Апостоли и ђакони су проповедали разапетог и васкрслог Христа који нам је омогућио да живимо по Јеванђељу и да тако будемо проповедници, носиоци и наследници обећаног Добра. То Добро, Царство Небеско, је спремно за нас ако образујемо себе у Христу. Слушајући свето Јеванђеље данас и поучавајући се делима светих Божјих угодника ми ходимо правим путем. Требамо као народ ходити путем светлости и истине, то је пут Цркве која увек проповеда Добро. Црква носи Христову благу реч, и Сам Христос је благ. Ако наш Начелник Христос није крут, него нас увек милује, крепи и теши благом речју, не можемо ни ми бити крути. Господ нам даје могућност покајања као најлепши овоземаљски цвет, јер кајањем перемо своју душу и срце да би се у њих могао настанити Христос. Христос долази у свет да би човек могао задобити спасење, да би се отворила Небеска Врата и човек био обожен. Оваплоћењем Христовим омогућена нам је заједница за Господом. Црква треба да буде наш живот, јер ако нисмо у заједници са Црквом Божјом онда смо без Светлости коју она са собом носи и можемо се лако изгубити на путу. Наше назначење је да се саображавамо са Христом, да долазимо у Цркву где ћемо чути Реч Јеванђеља и причестити се Телом и Крвљу Господњом. Тада смо ми следбеници и наследници Царства Небеског, народ који зна свој идентитет, чува свој језик и културу. У Цркви Божјој све добија своју пуноћу и прави облик. Ове године славимо осамсто година постојања наше свете Цркве која је током историје прошла свој трновити пут, али је ипак опстала. Опстала је захваљујући нашем народу и свештеницима, захваљујући свеукупној хијерархијској структури кроз целу своју историју. Знамо да је било дивних људи, почевши од светога Симеона и светога Саве, целе лозе Немањића и Лазаревића, Бранковића, који су својим животом проносили Јеванђеље и изграђивали цркве. Својим богоугодним делима су омогућили да наш народ слуша Јеванђеље и да му на тај начин животни пут буде обасјан светлошћу Христовом. Свих осамсто година ти дивни људи су били пред Престолом Свевишњега и показивали народу пут ка Цркви Божјој и нашем спасењу. Радујем се што је у Борову, на Савуљи, покренута иницијатива да се означи место где ће се народ тог дела овог места моћи сабирати на молитву. Што је више светих места на којима можемо приносити Жртву Господу – то је наш народ благословенији. Стога ће на Савуљи бити још једно место саборовања нашег народа, где показујемо да ми знамо свој пут и назначење у овом свету. Показујемо да је свети Сава наш родоначелник и путеводитељ ка Царству Небеском. Преображењски Сабор који припремамо у Даљ Планини треба да изобрази управо то јединство и саборност нашег народа. Позивамо вас све да се 18. и 19. сви упутимо у нашу светињу, у манастир Даљ Планину, где ћемо се заједно помолити Господу. Ово неће бити никакав идеолошки скуп него сабор нашега народа. На саборима смо кроз историју доносили важне одлуке за опстанак нашег народа у метежним временима. Надам се да ће Преображењски Сабор донети добре плодове и да ће помоћи нашем народу да се изграђује у љубави и молитви чиме ћемо чувати и наш језик и културу. Нека је благословен данашњи дан и ваша слава у Борову! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска Епархија осијечкопољска и барањска | WWW.EPARHIJA-OSJECKOPOLJSKABARANJSKA.HR

У недељу осму по Педесетници, 11. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег манастира Милешеве. Саслуживали су духовник манастира Милешеве архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Подсећајући присутне на то колика је љубав Божија према нама, Епископ Атанасије је појаснио колико је неопходно да ми увидимо ту Његову љубав: – Господ нас увек подсећа на оно што нам је Он дао и нуди изнова, увек. И кад ми то нарушимо Он то поправља и допуњава непрестано. Лечи живот и у нама и око нас. Зато је неопходно, када живимо у оваквом свету, да непрестано подсећамо на дарове Божије који су ту пред нама, пред нашим очима, а ми поред њих пролазимо као да је то нешто обично, као да је то дошло само од себе, као да то нема вредности. – Ево Господ нас данас опет подсећа оним што смо прочитали из Његове науке, Јеванђеља, да је Он дошао да поправи оно што смо нарушили погрешним живљењем, грехом. Грех значи погрешно живљење, неправилан однос према животу, према себи, према другима. Господ то неправилно стање поправља дајући своју науку, своје речи, своју енергију, своју љубав. Дајући себе самога. Господ је хтео да ми приметимо да су сви дарови које Он даје драгоцени. – Да би нас научио како да се ми опходимо према даровима које добијамо од Њега, Господ је пре него што је направио чудо умножавања хлебова заблагодарио Оцу небеском што је то дао јер је то излив Његове доброте, Његове љубави према нама. И ако ми имамо такав захвалан однос према Његовим даровима онда се догађају чуда. Дарова не нестаје него се умножавају. На свакој Божанској Литургији православне Цркве Господ даје себе самога, и Он постаје наш живот, и онда се догађа сва пуноћа Божијих чудеса. Господ сам улази кроз причешће у наше биће и Он постаје наша храна, наш живот, поучио је сабране Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска

Гост васељенског радија Светигора, Митрополије црногорско-приморске био је Бранислав Илић, катихета и уредник насловне странице портала Поуке.орг са којим смо говорили о једном лијепом јубилеју, наиме 10 година постојања сајта Живе речи утехе. Катихета Бранислав је посебно истакао да овај посећени портал сведочи живи живот! 19.07.2019_Branislav-Ilic-o-sajtu-ZRU.wav Извор: Радио Светигора

На дан 21. јула 2019. године, када Црква слави светог великомученика Прокопија, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету архијерејску Литургију на Липовачи у Борову Насељу. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј Љубенко Јовић, парох бршадински и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Епископ Херувим изрекао је на светој Литургији следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан када овде у Липовачи прослављамо светог великомученика Прокопија. Принели смо Жртву од свих и за све, помолили смо се Богу да благослови ову нашу светињу која се изграђује како би она била утеха и нада народу овога места. Радује се што могу данас заједно са вама да делим радост данашњег празника - светог великомученика Прокопија који је заиста диван светитељ и велики угодник Божји, мученик за веру Христову. Свети великомученик Прокопије је прво био незнабожац и гонитељ Хришћана, да би на послетку, како говори његово житије, када му се Господ јавио увидео Крст на небесима, схватио да не треба даље ићи путем којим је кренуо. Од тог часа се свети Прокопио прими Хришћанску веру, преобразио се и постао велики проповедних Христовог Јеванђеља. Својим животом је проповедао страдалог и васкрслог Христа Који нам је показао којим путем треба да ходимо. Овај наш "брдовити Балкан", како га и песници називају, јесте пун недаћа и тескоба. Али тескобе су производ људске сујете, док ми требамо бити небески народ који зна свој пут. Мноштво је светитеља браћо и сестре, који су, можда и у тежим временима и околностима проповедали веру и ходили путем Христовог Јеванђеља. Није лако живети на овом брдовитом Балкану, али са вером у Христа и Његове свеце можемо имати наде, крепости и утехе. Овај живот јесте оно пролазно кроз шта се припремамо за онај Вечни Живот. Светитељи, а међу њима и свети великомученик Прокопије, знали су за ову Истину. Можда није случајно да ово место прославља управо овог светитеља, јер требамо да се укрепљавамо у вери надом и утехом светог Прокопија. Требамо да се утврђујемо у вери коју је он имао у свом срцу, том вером требамо да сијамо, у тој вери да се утврдимо да бисмо били савршени као Отац наш небески. Међу нама требамо да изграђујемо љубав, а не мржњу и нетрпељивост. Најгоре је што међу нама увек постоје критичари који гоне Цркву и причају против Цркве разне недостојне неистине. Црква је увек била на путу истине са нашим народом. Где год је био наш народ, и у највећим невољама и тескобама, Црква му је била утеха нашем народу. Све дође и прође, али Црква остаје да увек сведочи Истину, не ону истину која нам се у овом свету намеће него ону Вечну Истину омеђену вером, надом и љубављу. Често се пута деси да људи у оквирима свог разума и свог сазнања долазе до схватања која нису истина, него сурогат онога што Црква проповеда. Ми проповедамо Живога Христа, увек смо уз свој народ, свој народ штитимо и молимо се да га Господ очува и умножи како би остао на овим нашим просторима који су проживели мучење и страдање. Свакако, ми увек гледамо у Васкрсење јер је оно смисао нашег живота. Да Христос није васкрсао, како каже свети апостол Павле, узалуд би била и вера ваша и проповед наша. Да Христос није васкрсао не бисмо имали наде, нити неки коначан циљ ка којем идемо. Ако смо верујући и црквени људи и слушамо свето Јеванђеље, знамо да је Христос васкрсао. Његовим васкрсењем требамо да ходимо кроз живот, јер је то путоказ нашега усмерења у овоземаљском животу. Радујем се што сам данас овде са вама, што смо благословили да ова светиња буде место сабрања нашег народа у овом месту, да се обнови и добије своју лепоту и пуноћу. Можемо све то обновити и направити, али ако нема нашега народа ништа нам не вреди. Морате да долазите у ову светињу да јој ви будете украс. Видите како нас је лепо видети сабране, без обзира што у материјалном смислу није све сређено. Лепо је када смо сви заједно. Желимо да имамо своје богослужбено место овде, своју цркву и свог свештеника који ће проповедати, служити и усмеравати наш народ дајући му утеху и наду у овоземаљском животу. Дубоко се надам да ће то тако бити, Бог је тако благословио да оснујемо и другу боровонасељску парохију са седиштем овде у Липовачи где ће ако Бог да живети свештеник. Ово место ћемо обновити да оно буде место сабрања нашег народа друге боровонасељске парохије. Верујемо да ћете нам и ви у овом делу помоћи и да ћете се сабирати на овом месту које треба да буде путоказ нашем народу ка Царству Божјем. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан! Живели! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Сви свети, посебно Свети мученици – страдалници који су својим мучеништвом и земаљским животом положеним за Христа ради задобијања Небеског живота, показали су да су деца будућег века и светионици у тами који нам показују пут којим треба да ходимо, казао је данас у Недјељу Свих светих, архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани, у пастирском слову сабранима на Светој литругији у овој древној немањићкој светињи. Задужбина српског краља Светог Стефана Дечанског је имала данас и посебну радост, у току Свете службе Божије крштена је и миропомазана мала Ивона. „Свако је позван да понесе свој крст. Нико не може знати шта нас све чека, али крст је управо у томе да примимо са благодарношћу и љубављу све што нам Господ даје, и ако је лако и ако је тешко, са чврстом надам да је то добро за нас и баш оно што нас уводи у живот вечни. Да не ропћемо и не одбацујемо тај крст, већ да заблагодаримо Господу да нас преко тих малих мука и невоља, кроз које често пролазимо у овоме животу, уведе у много већу радост која почиње сада и овде, већ у овоме свету, и траје у векове векова“, казао је архимандрит Сава. Отац је нагласио да би ми, људи по своје слабости, волели вечни живот и васкрсење, али без крста: „Волели бисмо да нам све некако буде лакше. Волели бисмо да нам духовни живот буде једна утеха и бег од мука и невоља овога света, а не оно што треба да буде, а то је начин како да се суочимо са невољама и проблемима у овоме свету, и лепим и ружним, на начин који ће нам помоћи, не само да сачувамо своју душу и духовно узрастамо и сазремо, већ да будемо утеха и онима око нас.“ И зато Црква стално, као и светитељи, подсећа да наше Царство није од овога света, као што ни ми нисмо од овога света, бесједио је о. Сава и појаснио да су хришћани у свакој земљи домаћи и свака земља им је отаџбина, али у свакој земљи су странци. „Дакле то је живот хришћански! Ми пролазимо кроз овај свет идући као путници ка Царству Божијем које је заправо, и Господ каже: Царство небеско је у вама, у нашим срцима и када нађемо то обиталиште тихо мира и радости, то је онај мир о коме Господ говори: Мир Свој дајем вам. „ Објаснио је игуман дечански да тај мир није од овога света и да нам га не могу одузети моћници и силници овога света, који мисле да могу да поробе оно што се поробити не може, а то је слобода коју имамо у Христу Господу спаситељу нашем. Тај мир када човек задобије, без обзира да ли је у здрављу и снази или у болести и самрти, у младим или старим годинама, осјећа радост и благодари Господу и постаје благовесник те радости свима другима и извор неизмерне утехе, као што су и светитељи били кроз историју: „Такав је био и међу светима и просјавши Свети краљ Стефан Дечански, чије свете мошти овде почивају већ скоро седам стотина година, који је у свом животу прошао много искушења и страдања иако је био царскога, краљевскога рода, али његов живот, као и многим владарима, краљевима, није био лак.“ Говорећи о животу Светог краља Светог Стефана Дечанског, отац Сава је подсјетио на велика страдања овог Божијег угодника која су га пратила кроз цео његов живот, због којих је и он могао да се запита чему све то, који је смисао живота. „Нема те светске славе која није угорчена страдањем, нити младости која није угорчена неким болом, патњом, губитком који нам Господ допушта не да би се играо са нама и зато што је то Њему потребно, већ зато да бисмо познали дубоко, суштаствено, пролазност свега и да се не бисмо ни за шта везали. Када човјек није везан ни за шта од овога света, он је најслободнији, јер тада му нико ништа узети не може.“ По његовим ријечима када смо везани за новац, славу, положај,богатство, углед у свету, човјек живи у сталном страху и борби да гурне другога, да себе постави на боље место, не видећи заправо да гурајући другога гура самога себе, да газећи другога гази сам лик Христов у другоме и у ближњем: „Господ нас све време учи да схватимо и разумемо колико смо међусобно повезани и колико смо сви синови, не само по нашој заједничкој људској природи у паломе староме Адаму, већ пре свега, у новој освештаној људској природи коју је сам Господ – Логос – Син Божји предвечни узео и вечно сјединио са божанском природом како бисмо у њему нашли вечно покојиште и радост, вечни смисао живота.“ Управо је то смисио и Света тајне крштења коју је данас примила наша мала сестра Ивона, казао је архимандрит Сава и додао да је то смисао и монашког живота: „Ми долазимо овде да се подсетимо то крштенског завета да док не умре у нама стари човек са својим жељама, идејама, маштањима, амбицијама, неће се родити нови човек у Христу Исусу, а када заживи у нама Христос, то је нови истински живот који почиње већ сада и овде.“ У Господу нема ни прошлости, ни будућности, већ све је један велики тренутак који стално бива, истакао је отац и додао да онај који уђе у заједницу са Господом сада је већ и у вечности истовремено, али у овоме свету, и доживљава ту неизмерну радост која се излива благодаћу Духа Светога и божанским енергијама испуњава и блажи васцелу творевину. Како ми то често затворених очију не видимо и живимо старим човеком и поново се враћамо својим старим навикама и обичајима, ту су светитељи који нас стално подсећају да је то смисао нашег живота да постанемо нова твар, јер на крају Господ ће престворити и небо и земљу, и настаће ново небо и нова земља, као што и говори последња књига у Јеванђељу Откровења и као што сведоче многи светитељи који су имали откровења о томе. „У том новом небу и тој новој земљи живеће само они који су заиста живели Христом, који могу са апостолом Павлом да кажу: Не живим више ја него живи Христос у мене“, закључио је архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани, у литургијској бесједи на празник Свих светих. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У емисији ”Заједничарење” на таласима радија Српски Сион, гост је био презвитер Станко Лакетић, старешина Храма светих апостола Петра и Павла, Доњој цркви у Сремским Карловцима и професор Српске Православне Богословије „Свети Арсеније“ у Сремским Карловцима. Звучни запис емисије Извор: Радио Српски Сион

О острошком чуду и игуманским данима проведеним крај кивота Светог Василија Острошког; о значају богословствовања у Цркви Христовој, као и о својој новој књизи „Богословље празника”, у оквиру специјалног разговора на таласима радија Беседе говорио је Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић). „Ми смо непрестано учесници и ученици богослужења, јер учешће подразумева слушање и памћење поруке богослужења. Све што се поје у храму има богословски и духовни смисао. То је препевано Свето Писмо, ту имамо богословље за певницом коме се учимо непрестано. Управо томе нас је учио патријарх Павле који је имао велику љубав према богослужењу и та љубав га је држала до последњега даха”, рекао је Владика Јован. Пред крај разговора Преосвећени Владика је упутио и пастирску поруку: „Није лако бити стваралац и служитељ у нашем народу, али има наде јер има честитих и добрих људи који читају и много знају. За њих вреди живети и жртвовати се. Треба се молити Богу и да ради Васкрсења опростимо једни другима, са очинском жељом, да се сви радујемо и дочекамо Васкрсење живота, као и да се сви спасу и уђу у Царство небеско. То је моја очинска жеља, а верујем да је то благослов и Његове Светости нашег Патријарха, као и благослов драгог владике Иринеја, коме се искрено захваљујем овим путем за све што је учино у мом животу”. Са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем) разговарао катихета Бранислав Илић. Извор: Радио Беседа

Протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“ Епархије ваљевске, објашњавајући шта је прво, а што дрго бденије, каже да ова богослужења имају покајни карактер, али и позивају на будност човека да стражи над самим собом. Отац Слободан истиче да ова бденија имају сличности, али и разлике у односу на службе које се служе уочи празника. „Ово богослужење се назива јутрење са каноном Светог Андреје Критског“, каже уредник нашег радија који позива вернике на ово богослужење „јер бденије траје цео наш земни живот“.

Без обзира на то шта он о томе каже, људи слушају савете оца Анреја Ткачова, чак и када не ласкају њиховим ушима. Постоји нека законитост у томе да је један интелектуалац, мислилац, реторичар, особа која промишља о, појединачним, и глобалним појавама, услед нарочите потребе јавности да чује добру поуку, у центру пажње. Овог пута нас интересује само књижевност. Оче Андреје, ваш однос према савременој књижевности је ”нормалан”, ако имамо на уму ”нормалног” интелектуалца на међи старог и новог столећа. Као норма се, у датом случају, узима низ разумљивих симпатија, у којима просијава смисао прошлих времена. Ваше мисли о Бродском (хипотетично стављање његовог стваралачког опуса у период православне ренесансе) у овом светлу изгледа сасвим здраво. Зар није најпримамљивије у песничком занату својим очима посматрати борбу усамљене људске душе са неверјем, и што би се крило, са вером? Пред припремљеним читаоцем отвара се не само лирски дневник, колико – са тачке гледишта православног свештенослужитеља – епска слика борбе са искушењима свих врста и праваца. Према Вашем мишљењу, ко је од песника двадесетог века изашао као победник из овог окршаја? Да ли је уопште било таквих, или смисао поезије може објаснити следећи принцип – губитак на том пољу? - Мислим да је поезија борба личности за истински живот. Личност је стога и личност, јер не личи ни на кога. Она није ”једна од многих”, већ ”једна једина”. Та ”једна једина” покушава да победи оно, са чиме се сви сусрећу. У тој борби личност задобија јединствени глас, и глас се одједном може чути и препознати. То је поезија. У овој драми победа није ни унапред решена, нити загарантована. Пре ће бити да је пораз реалнији. Али сама чињеница борбе, чињеница да човек дрхти попут уловљене рибице у мачијим канџама ствара и биграфију, и историју. Поезија извире из ужарених кратера. Тако је много песника је у руској историји, да без њих не можеш никако. Мени је важно да су прегажени генији, који се нису везивали за вечност. На пример, Мајаковски и Цветајева. А они који су свој пут ка Богу пронашли, живе даље, постхумно су много више су урадили. Оставили су следбенике, одмотали су нит континуитета. То су, примера ради, Пастернак и Ахматова. Тако да, историја руске поезије оправдава фразу Чехова, у којој велики писац каже да човек мора или да верује, или да тражи веру. У супротном је празан човек. - Како бисте дефинисали смисао песничког мајсторства? Данас, захваљујући напорима многих, и многим труковима ”у закону”, разговор о мајсторству је померен на најудаљенију полицу, и већ је успела да падне прашина на њега. Онима који оперишу мњењем не одговара разговор о мајсторству: тада би њихови инстант идоли (по правилу њихови блиски пријатељи којима они много дугују) могли да се нађу у ситуацији, у којој никако не би смели смели – без премије на коју су се намерачили. Да ли је за поезију важан стил? Зар није најважнији позив једног песника да створи стил, а потом све остало? Или је ”препознатљивост” категорија блиска домаћем ”шоу-бизнису”, у којем један ”таленат” од другог разликује само боја мараме око врата? - Бродски кога ја јако волим, а волим га између осталог и због тога што у ”Писму једној песникињи” каже за себе: Заражен сам здравим класицизмом, а ви, друже мој, заражени сте сарказмом. Овде, без губитака по риму, могло би се рећи, ”формалним класицизмом”, али Јосиф Александрович пише ”здравим”. ”Здрави класицизам” је близак песнику. Песник треба да овлада (у мери својих снага) свиме, што је створено у поезији пре њега. Треба да се опроба у сонати, елегији, епитафима. У супротном, од њега ће постати Оскар Бендер. Онај самопроглашени уметник, који је намаљао Сејача који сеје обвезнице државног осигурања. И када су га због те мазарије бацали са пароброда, викао је: ”Хајде да расправљамо! Ја тако видим свет!” Да, постоји саблазан да се, услед одсуства талента, уметник сакрије иза ”концептуалности”. Тако је и у сликарству. И у поезији. Право на одрицање старих форми може имати само вешти мајстор, мајстор тих истих форми. У супротном, дело има призвук шарлатанства. - Сећам се ваших речи, које су многе изненадиле, у вези са класичном руском књижевношћу. Поменули сте да она поседује неку манијакалну усмереност ка ”сувишним људима”. Признајем да сам и сам био задивљен: исти они оњегини, и печорини, базарови и инсарови, рудини, и тако даље, видели су совјетски историчари књижевности као квалитетни ензим, које је разлагао тле императорског једногласја, и према томе, потпомогао надолазећи социјални преврат. Данас можемо да видимо њихово очајање, њихову раздражујућу беспомоћност, али, могу ли се , овако, са прага осуђивати они који су одредили руску књижевност – индивидуе, личности које су рефлектовале празнину и незнање? Зар је њихова главна функција слабост? - Видите, човек увек треба да тражи себе и своје место у свету. Успех зависи од тога да ли ће човек благосиљати свет, или ће га проклети. Људи који нису пронашли себе, проклињали су себе. Али не само себе, него и цео свет. Они који осећају своју болест, желе да се сада, овог тренутка, цео свет запали са све четири стране, или да се распадне у парам-парчад. У томе се крије психолошка тајна свих револуција, а значи и тајна наше националне трагедије. Стога ја, заједно са Розановим, сматрам да је Русију ослабила, обескрвила, и докрајчила управо књижевност са својим култом незадовољних лењиваца. Љесков је исмејао свештенство, Островски је исмејао трговце, Шчедрин је полио отровом сву историју, и потом је остало само да ”Аурора” испали. То сам и по Украјини видео. Гнусни бунт, бесмислени и жестоки је, попут ђубрета на улици, усисавао у себе, све оне који су размишљали категоријом ”потрошачке корпе” и нису пронашли себе. А одозго се одомаћила гомила радозналих негативаца. И то је све. Тако је увек. - Покушаји да се формира слој људи са јасним циљевима, који верују у своје предназначење (Штолц, Костанжонгло), у општем духу XIX века, несрећно су се завршавали. Критика их је у најмању руку видела као извештачене, несрећно извајане, али и сасвим идеолошке. Један Пушкинов Петруша Грињов је јак, млад и румен. Срећа па је богат, иначе га не би заобишла судбина Макара Девушкина. Мишкин је болестан, Акакиј Акакијевич је некако сасвим отворено убог... ”Позитивни” су се представљали час ”ловци на главе”, час младићи израсли од Достојевског, који се нису растали са илузијама да ће створити нешто на некој засебној својини. Пример је исти онај смртно позитивни Толстојев антагонист Левин – зашто класици нису успели да створе образац понашања? - Интелегенција која је писала, није имала ”дохрану” са другог света. Заробљени у социјалној проблематику, вечно трчкарајући у круг око истих питања, били су осуђени на неуспех. А човек је оно ”што треба победити”. Неопходно је имати везу са Богочовеком. Киријевски, Леонтјев, и Гогољ су нашли свој мир у Оптини. И то је био прави пут. Како се Павле васпитавао код ногу Гамалијела, тако би и наши књижевници и филозофи требало да се васпитавају и сазревају код ногу Амвросија и Серафима. Није им се отворило. Показао се јаз између образованог слоја, и народне вере, која је била карактеристична за епоху после Петра I. Писци су морали, макар ретко, да удишу кисеоник Светог Духа. Али многи једноставно нису знали, где је та ”маска са кисеоником”, па су се некако глупо удавили. Удавили су се у тешкој атмосфери ”досадних песама земље”. - Рођење совјетског пантеона хероја такође није обиловало повећаним благостањем. Ране смрти Јесењина и Мајаковског су друга тема. ”Нису изашли на крај са надлежнима, ухватила их је турбуленција”- рекла би за њих ортодоксна особа. Али, апсолутно антисовјетски Мелихов, сентиментални Левинсон Фадејева, и скоро библијски Соколов Шолохова, сигурно да нису били комунисти-лењинци, ако ништа друго, онда у партијско-номенклатурном смислу. Друга половина XX века је престала да даје нешто херојско, као да мирне домаће драме, без обзира на призиве партије да у малом виде велико (нпр: ”соцреализам”) нису у стању да створе нешто изван егзистенцијалне рефлексије. По вама шта чини основу совјетске књижевности, како радикали воле да је ословљавају – књижевности ”безбожништва”? - Совјетска књижевност је попут неког копна, сведочанство о животу народа, које би, у случају да умукне, изнутра експлодирало услед свега оног што га испуњава. Совјетска књижевност је врло разнолика. На основу којих критеријума можемо упоредити рецимо Булгакова, и Шукшина? Или А. Платонова, и Твардовског? То су звезде које обајсјавају небо. Међу њима су огромне дистанце. Али ми их посматрамо као једнаке, и они радују наше очи. Совјетска књижевност у најпоштенијим, крвљу срца исписаним, примерима наставља традицију велике Руске књижевности. И жеђ за Богом у њој звучи тако дубоко и искрено, да јој назив ”безбожничка књижевност”, у целини, не одговара. - На тренутак ћемо се осврнути на ”одвојену тему” – због чега је, по вашем мишљењу, насилна, и самоубилачка смрт постала карактеристика песничке судбине? Страсти, одсуство кочница, лакомисленост, лоше навике? - Нуспојава материјализма, у који се, као у реку, слило европско човечанство крајем XIX века. Ниче је рекао да је ”Бог умро”. Људи су поверовали, и сами су умрли. Одбацили су од себе вечну димензију, као што човек одбацује од себе стид, када жели да се упусти у најжешће страсти. Одатле и жестина XX века. Људе нису штедели, јер су људи били идеолошки убијени. А тамо где је убиство, има места и за самоубиство. Самоубиство је појединачни пример убиства генерално. И често самоубиство учине они који су пре тога неког убили. Убио, спознао, није издржао, и подигао руку на себе. Има смисла размишљати на следећи начин: можда све те познате самоубице нису издржале јер су убили нешто вредно? Љубав, на пример, или веру, или су ставили талант у службу неким ”згодним” приликама. Има о чему да се размишља. А сваки случај је посебан. - Ако бисмо сумирали наслеђе Златног, Сребрног, и не знам којим металом да означим совјетских осамдесет и четири године, – века, да ли је књижевност пред људима испунила своје назначење? Или се колебала, мучила, али на крају ипак дала со земљи? - Свакако не бих рекао да су ове реке суза, и расипање мудрости со земље. Ево Шукшин описује мушкарца, који слуша како му син учи напамет Гогољев одељак о птици тројки. И одједном бива просветљењ: А ко је у колима? Није ли ваљда Чичиков? Зар то грми и звецкају звона, док народ избезумљено бежи, а тројка носи лопова подбулих образа? Разумете? То је засенило ово простог мушкарца код Шукшина. И он је почео да трчи по селу: Кога то птица тројка носи? Ето како може да утиче књижевност. То значи да је човек оживео. Зато код Некрасова у ”У рововима Стаљинграда” између ада и вечног ишчекивања смрти, војници читају књиге. Пронађу у разрушеној кући сачувани том Толстоја или Чехова, и читају између битака. Зар то не вреди много? - А просвећени Запад? Да ли је он створио довољну платформу да би се метафизичке кризе народа Западне Европе и Северне Америке дешавале што ређе? Или ћемо једноставно очекивати да ангажована књижевност помогне човеку, чија је обавеза да о смислу живота свакодневно не пита ни класике, ни савременике, већ самог Творца? - Човек је осуђен на метафизичку кризу. Њега не треба штитити од те кризе – треба му показивати излаз из ње. И књижевност може да буде такав ”знак крај пута”. Само, са Богом не може свако да разговара. Човек мора и другог човека да саслуша. Књижевност пружа такву могућност. -Јосиф Александрович скоро да је први поново увео у употребу термин ”постхришћанства” као епохе, у којој све оно пређашње, за шта се мислило да се ни за хиљаду година не може променити, развејава, или отпада, као протуберанце од сунчане површине, и изнова открива сав вакумски ужас пред бићем, у којем се скоро сасвим не виде трагови Творца. - Апсолутно тачно. Тако живимо. Само фудбалска утакмица или омиљени серијал не дозвољавају да јасно осетимо ту космичку хладноћу која нам је за вратом. Распало се Царство, Црква је једва преживела, скоро да се распала породица. Дошао је ред на експерименте са човеком, са личношћу. Ево само што је, помоћу технологије, нису искидали. На неким местима можемо Апокалипсу да читамо као новине. Само неће сви да признају шта се дешава, већ мисле: нас скоро неће савладати. - Савремени човек страда још и стога, јер је затрован прелепим илузијама од пре триста година – слобода, Просветитељство, хуманизам. Вратити га у духовну реалност прошлих векова је проблематично, имајући на уму ко (шта) се супротставља Цркви. Прети јој насиље. Постоји ли излаз, и постоји ли особа способна на то, ако да, ко би то могао бити? Какве особине би требало да поседује да би имала, макар и најмању, шансу да се провуче кроз иглене уши? - Лепо сте рекли: ”затрован прелепим илузијама”. Наравно, Просветитељство се разоткрило још када су звечале француске гиљотине. А доброћудни хуманизам се није завршио са појавом атомске бомбе, него са изумом митраљеза и гаса. Дакле, оно што имамо, то је Литургија! Царица Литургија, рекао бих. Литургијски преображај и обнова представљају органску обнову свег живота, и такву могућност ми чувамо. Узгред, управо је Гогољ први увидео, да људи не једу једни друге, само због тога јер се још служи Света Литургија. - У времену када је у сваком од нас пољуљана индивидуа, и када је национални дух, који се некада хранио црквеним јединством облика и садржаја, измучен дугим државним безбожништвом, шта бисте посаветовали онима, који настављају да продубљују стихове, и стварају их? - Прво бих им посаветовао да постану ”његово Величанство – благородни читалац”. Читалац је подједнако важан, као и писац. Некад и важнији. Читалац је скоро коаутор, извиђач, ловац на бисере, познавалац, и власник блага које већини није потребно. Читалац је ауторов најбољи пријатељ. Невидљиви. Укратко, посаветовао бих да сви постану благородни читаоци. - Вама не могу да одоле десетине, ако не и стотине жедних, међу којима су сигурно и књижевници, како они успешни, тако и они мање. Шта Ви из тога можете да научите? У каквом стадијуму се налази сазнање књижевника? Да ли је оно камен крајеугаони, да ли неко међу тим залуталим и несрећним, случајно, открива у себи, поред светског образовања, зачетак духовног познања, искуства? Да ли сте мислено примењивали на себи ако не судбину, онда макар једну од ипостаси владике Филарета, који уразумљивао генија Пушкина? Да ли подучавате неког од угледних књижевника, и ако подучавате, онда како, како вам се чини, да ли тај процес има успеха? - Лош сам критичар. Код читања сам пристрасан, нејасан и избирљив. Али људе, непотребно, не волим да љутим. Сажаљив сам. Са таквим особинама, тешко да неко може да буде наставник. Што се духовног искуства тиче, оно је, несумњиво, ту. И са те тачке, наш народ је још жив, упркос историјском процесу. - Делује очигледно, али, из неког разлога, појављује се лишавајућа слободе и воље мисао о томе, да је Библија псотавила матрицу бесконачне будућности, и да је немогуће”искочити” из библијских тема. Прво – да ли је потребно искакати? Друго – по вама, зар се неће десити нешто лоше са онима који искоче? - Не треба искакати из библијских парадигми. Ево ”Буратино и златни кључ” – типично прекомпоновање приче о блудном сину на језик бајке. Али зар је неко изгубио због тога? Сви су добили. Било који роман, било која повест, прича су само проширено ауторско тумачење негок библијског цитата. Одатле и епиграфи уз приче, преузети из Писма. ”Моја је освета, ја ћу вратити” – код Толстоја у ”Ани Карењиној”, на пример. Из Библије не треба искакати, треба урањати у њу. Посебно ми, који смо преживели период насилног одвајања од Библије. - Како се односите према терминима ”православна литература”, ”духовна литература”, који се користе у савременој историји књижевности? Да ли постоје верници, савремени писци, песници, који нас као читаоце привлаче? - Схватање ”православна литература” је много шире од асортимана у црквеној продавници. Старац Амвросије Оптински је испод кревета држао басне Крилова. И са љубављу их је читао. А “Браћа Карамазови” су спасили од очајања, и привели исповести више руских душа него најуспешнији проповедник. И, завршићемо овом фразом. С Богом Светим. Извор: Православие.ру

У трећу недјељу Часног поста, у Недјељу Крстопоклону, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литругија. Предстојао је протојереј Миладин Кнежевић, саслуживали су му протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Пјевала мјешовита пјевница, као и храмовни хор ,,Свети апостол и јеванђелиста Марко“ који води диригент мр Људмила Радовић. Свима сабранима обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин, он се у почетном дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на значење и смисао прослављања Крстопоклоне недјеље и самога Крста Часног: http://www.hramvaskrsenja.me/files/Voice 029.m4a „Ову недјељу поста зовемо крстопоклоном јер износимо у току службе Крст, да му се поклонимо. Њему, Крсту пјевамо – не као ствари, него као личности, јер се Христос поистовјетио са Крстом бивши распет на њему. Зато је Крст, знак и симбол наше вјере, ракав симбол да му се поклањамо и да га славимо као Онога који је на њему распет“, рекао је отац Мирчета. Отац Мирчета је даље указао на двојаки разлог због којег прослављамо Часни Крст Господњи: „Дакле данас славимо Часни Крст из два разлога. Први је да се подсјетимо куд смо кренули овим постом и гдје је наш циљ? А циљ су нам крст и Васкрсење Христово. А други је да нас оснажи, да нас окријепи, да нам да снаге да иддмо овим путем – путем Христовим. Да се што боље припремимо за васкрсење Христово, јер је крст наш живот“, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У четвртак 28. фебруара 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу уз саслуживање протојереја-ставрофора Сава Арсенијевића и јереја Драгише Богичевића. Својим појањем Литургију су улепшали ученици крагујевачке богословије Светог Јована Златоустог. Звучни запис беседе Владика је у својој беседи говорио о љубави као узвратној, двосмерној али правој љубави, подсетивши верне да су још и апостоли говорили да проповедају Онога кога су лично видели и Чија се љубав грана у све оно што је божанско, бесмртно и вечно. “Љубећи Христа Бога, ми Њиме и због Њега, љубимо у другим људима све што је божанско и волимо их као децу Божију, уједно не волећи грех у њима. Имајући љубав, пред нас се увек и изнова поставља изазов када нам неко повреди сујету, јер не љубећи људе, није могуће тврдити да љубимо Бога. Богољубље се развија држањем заповести, где нам Бог узвраћа љубављу, дајући нам силу и истрајност да можемо волети људе, чак и када су у сопственим греховима. Љубав је радост која облива човека. Зато не осуђујмо онога који греши, већ се молимо за њега, јер је осуда пут наш у смрт, а молитва за другога пут у живот”, била је поука Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, у пратњи Преосвећеног Епископа ремезијанског г. Стефана, посетио је 27. новембра 2018. године, на Божићне покладе, Богословију Светог Саве у Београду, једну од најугледнијих образовних институција наше Цркве, настављајући тако деценијску традицију посете, благосиљања и поучавања ученика те школе уочи Божићног поста. Звучни запис поздрава ректора Драгана Протића и беседе патријарха Иринеја Његову Светост Патријарха г. Иринеја, Преосвећеног Епископа г. Стефана, професоре, госте и ученике поздравио је најпре домаћин, ректор Богословије Светог Саве протојереј-ставрофор др Драган Протић, који је подвукао значај Патријарховог доласка на покладно вече и истакао колику радост и част, али и обавезу, та посета представља за све професоре и ученике Богословије. Подсетивши да је патријарх Иринеј био и професор и ректор Богословије, ректор Протић је замолио Свјатјејшег да својом мудром речју охрабри и поучи децу која својим животом и радом треба да оправдају поверење које им је Црква дала да буду ученици славне Богословије. Подсетивши на време које је провео у Призрену и у Богословији, патријарх Иринеј је указао да је велика разлика у условима школовања некада и данас. -Ваш главни разлог зашто сте овде јесте да нешто научите и да то постане део вашега живота, јер богословље није наука која се исказује само језиком, већ и срцем и душом и животом. Хришћанство није философија и нека теорија - то је живот, рекао је патријарх Иринеј и нагласио: -Сва дубина и смисао нашег живота није указана само књигом, него и живим примерима – светитељима из хришћанске Цркве али и из нашег народа, тако да нема потребе да бирамо којим путем да идемо. Не трошите време узалудно. Време је вредније од новца. Пропуштено време, време без књиге и учења - никада не може да се надокнади. Патријарх Иринеј је подсетио на смисао поста, обуздавање телесних страсти и духовно напредовање и дао очински савет: -Ваше време искористите за учење обавезно бар једног страног језика. Пратите живот савременог света, развој науке и то користите ради своје вере, али још више ради вере других. Извор: Српска Православна Црква

У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у недјељу 21. седмице по Педесетници, служена је Света литургија којом је началствовао протојереј – ставрофор Далибор Милаковић уз саслужење протојерејa-ставрофора Драгана Митровића, протојерејa Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића, као и ђакона Леке Вујисића. Сабранима који су торжествено прославили недјељни празнични дан – мали Васкрс, обратио се протојереј-ставрофор Далибор. Звучни запис беседе Отац Далибор је у свом пастирском обраћању говорио о данашњој јеванђељској причи, као и о значају уподобљавања Господу Исусу Христу у свему, па и у страдању, али и васкрсењу. Истакао је да се сви у Христа облачимо и подсјетио на ријечи које изговарамо на крштењу „Ви који се у Христа крстисте у Христа се обукосте“: „И цијели наш живот на земљи јесте умирање и васкрсење – сараспињање са Христом, а на то нас и Господ позива.” У даљем обраћању, отац Далибор је говорио и борби са помислима, коју води сваки човјек, поручујући да ће нам живот бити онакав какве су нам мисли, будући да све од мисли и почиње. Од помисли се по његовим ријечима и свако дјело зачиње : “Цијели наш живот се боримо са сопственим мислима. И демон нас преко наших мисли омета у нашем животу. Те мисли које у свом бићу носимо треба да буду мисли са Христом, треба Христос да живи у нашим мислима и у нашем срцу“, казао је отац Далибор. Подсјетио је на ријечи Старца Јефрема из Аризоне о демонским мислима. Старац Јефрем каже да када дође помисао демонска на човјека и ако је он одмах одбаци, онда је она као мали мрав и тада се задобија смирење. Међутим, ако човјек ту демонску помисао не препозна, него је прихвати и прими, тада се у срце усељава гордост. „И тада та помисао од мрава постаје лав који прождире. Дакле, какве су нам мисли такав нам је и живот – то Господ хоће да каже у данашњем Јеванђељу”, појаснио је прота Далибор. На крају свог обраћања вјерном народу, отац Далибор је говорио о три човјека који живе у нама. Подсјетио је да су свети оци говорили да се човјек цијели свој живот док га живи на Земљи – непрестано бори сам са собом и са својим мислима: „Зато, први човјек који у нама живи је пагански човјек – то је човјек који не вјерује. То је онај човјек кога лоше мисли овога свијета обузму, то су мисли гордости, зависти, мржње према својој браћи. А из тога излазе најгоре могуће слабости. Други степен нашег бића јесте старозавјетни човјек. Око за око, зуб за зуб. Вратити истом мјером.“ Истакао је да је највиши ступањ онај на који смо позвани и призвани, управо ступањ новозавјетног човјека, који је човјек праштања и љубави. „А трећи човјек, онај који треба да заживи у нама, јесте новозавјетни човјек. То је човјек који опрашта, који воли ближњега свога, људе око себе и који има Христа у себи. Такав човјек треба да буде и да као такви живимо наш живот овдје на Земљи”, закључио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Светим тајнама Тијела и Крви Христове присајединио се вјерни народ у великом броју. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Црквени раскол на Украјини носи у себи опасност за општенародни живот, рекао је данас Патријарх московски и све Русије Кирил након празничног молебана у Тројице-Сергијевој лаври поводом празника преподобног Сергија Радоњешког. „Данас се обраћамо преподобноме Сергију, који је тако много учинио на мирењу разних књажевстава феудалне Русије, да би он својим молитвама призвао милост на васељенску православну Цркву, помирио завађене, зауставио ширење раскола, нарочито тамо гдје раскол носи у себи и опасност за општенародни живот – мислим на братску Украјину. Ми се молимо преподобном Сергију да у својим молитвама пред лицем Божјим не оставља Свјатују Рус и Цркву нашу“, казао је Патријарх. Предстојатељ РПЦ позвао је све сабране на личну молитву за Цркву православну, за браћу и сестре на Украјини и за све којима је потребна молитвена подршка и помоћ. Патријарх је изразио наду да ће, молитвама преподобног Сергија, Господ сачувати Свјатују Рус и Православну цркву. „Многи наши мушкарци носе име Сергијево, и памћење о преподобном чувају у нашем народу… Он пребива у нашем духовном животу, и ми му се обраћамо не као историјској личности из далеке прошлости, већ као нашем савременику. И то је стварно тако, јер је он с нама, са својом паством, с онима који памте његово име и обраћају му се својим молитвама“, казао је Патријарх Кирил. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Извор: Радио Слово љубве