Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'богословље'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Богословље је сведочанство о односу Бога и човека (света), односу који није апстрактан или уопштен, већ је условљен и конкретан. Условљен је непоколебивом Божијом речју и, како рекосмо, човека за начин сазнања који превазилази она сазнања заснована на силогистичким моћима људског ума. Однос Бога и човека је и конкретан; он подразумева најпре човеков молитвени облик признања да Бог Јесте! Због тога истинско богословље подразумева макар и најмањи облик сусрета са Богом, и из такве перспективе богословље постаје временом све већи и већи Дар Божији који најзад одређује и моћ али и дефинитивну сврху како усменог, тако и писменог богословског израза. Из тог разлога богословље се не учи као знање чињеница, већ као буђење боготражитељске жудње за богочовечанским сусретом. Не бисмо погрешили уколико бисмо божанске речи сагледавали као живе али опет, тихе и танане призиве којима нас Сам Бог попут блудних синова поступно призива из овога палог начина живота да најпре дођемо себи, да потом уделовимо свој повратак Богу, и да се најзад вратимо Њему, нашем једином Узроку постојања (уп. Лк. 15, 17-21). [Из Предговора аутора] https://www.facebook.com/biblos.rs/
  2. Са епископом Атанасијем Јевтићем упознао сам се далеке 2003. године на једној богословској конференцији. Неколико година читајући његове књиге и свака реч, фраза и реченица у њима у мени су разгоревали ероса за богословље/теологију. И свака нова страница приближавала ме до тајне богословља/теологије, до ума отаца. То значи да читаш и да осећаш, да идеш путем, који води ка тој тајни, која те призива да јој се посветиш. Једном речју – читаш теологију, која храни и која носи неизбрисиве трагове величанствене личности, који богословствује. А личност се открива у сусрету. Далеке 2003. године био је мој први сусрет са владиком Атанасијем лице у лице. То је био један од оних сусрета, који се никада не заборављају и који остављају дубоки траг у уму и срцу, који остављају сведочанство о нечему духовно значајном. То је била потврда за аутентично богословље – живо, надахнуто, ологосено; осећаш богословље „освежено” Духом благодати. То је било богословље, које исцељује интелектуалну немоћ и мистагошки уводи ум ка тајни истинског богопознања. То је било богословље, које смирује претенциозност учења и постаје „мера” аутентичног егзистенцијалног порива срца. Током првог сусрета осетио сам богословље као живо сведочанство, као глас тајанственог разговора. И владика Атанасије ме прихватио за свог саговорника мало касније, током 2006. године, прихватио ме да разговарамо о богословљу лицем у лице. Тако је било и следећих година. Сатима смо говорили о богословљу и у сваком његовом одговору на моје питање осећао сам надахнутост библијским пророцима и апостолским духом, осећао сам мудрост отаца. Да, владика Атанасије је говорио умом отаца, водио ме њиховим путевима. Тада сам схватио, да он не говори о оцима, већ разговара са њима и позива те да се укључиш у тај разговор. А разговор је увек био на једну исту тему: Онај, Који је исти јуче, данас и увек – Христос Богочовек, Црква, Литургија, подвиг живота у Христу… И циљ сваког разговора, сваког богословског слова је био исти: Христос да постане богочовечанска мера нашег живота, нашег ума, наших осећања/емоција, наше воље, на цео наш живот и однос према Богу и према другима… Да, владика Атанасије је био и остаће човек Цркве. У свакој његовој речи, у сваком гесту, у сваком поступку назирала се тајанствена богочовечанска и црквена логика, коју је изражавао на јединствен начин. Кад се шалио или играо фудбал, кад је реаговао бурно или тешио, једноставно је тражио путеве/начине, којима да се приближи другоме, да га уведе у Истину и живот Цркве. У потрази за богочовечношћу епископ Атанасије је имао истанчан осећај за истинског човека. Умео је да ствара блискост, био је бескрајно осетљив на радост и бол обичног човека, за оно природно, свакодневно, народно, које нам често измиче од псеудоинтелектуалног снобизма, који он није подносио. Био је носилац оне здраве православне духовности , која види целу творевину као јако добру, зато што је видео принесену Богу на Литургији, у Евхаристији. И вођен својим евхаристијским погледом на свет, владика Атанасије богословљаваше деценијама за Литургију као језгро нашег хришћанског бића и живота, и то све тако како је беседио са оцима. Једном речју, живео је и богословио је на органски начин, живећи своју црковну идентичност саборно, васељенски. Једном речју, ходао је апостолским стопама, говорио надахнуто пророцима, сведочио мудрошћу црквених отаца. Владика Атанасије је имао дар да живи и богословствује у Христу Богочовеку, но никада не чувајући Га само за себе, већ великодушно го делећи свакоме, ко може да понесе тај подвиг, да се томе посвети. Тај дар је добио од свог духовног оца светог Јустина Ћелијског и исто као он остао је веран Христу Богочовеку. И као човек Богочовека био је слободан човек, имао је истинску слободу у Христу. Да, Владика Атанасије је био истински слободан човек! Био је човек изненађења, не очекујућег геста, спреман сваког момента да прихвати ризик да буде духовно „експлозиван” у Духу. Имао је дара да уклања сваку баријеру, на направи „пробој” ка другоме, да осуди сваки формализам и фалш, да изобличи сваки ускогруди зилотизам и арогантни псеудоинтелектуални снобизам. Да, био је спреман на све то заради слободе у Христу, заради Истине, коју је назвао речима светог Јована Златоустог „стуб и ослонац Цркве”. Имао је харизму да сруши сваку преграду, сваки стереотип и предрасуду и истовремено да поштује и ревносно брани Предање, да се бори за истину у Христу. Био је спреман да постане Христа ради јуродив, да сведочи за Истину (=Христос) и да је приближи свакоме од нас – од епископа и професора до најмањег детета. Да, владика Атанасије је био слободан да проповеда храбро и смело и истовремено са тиме да воли на његов начин дубоко и искрено. Био је слободан чак и од себе самог и знао је да нас пази од себе, да би нас усмерио једино ка Христу. Говорио је гласом Цркве, гласом отаца, но не за да би нас приближио себи, не да би слушали њега, већ да слушамо само и јединствено Христа и Његове пријатеље – свете и оце Цркве. Знао је да буде попустљив ка немоћнима у богословљу, но био је бескомпромисан за сваку замену, за свако вештачко мудровање, на свако лукавство овога века, на сваку неистину. Био је оличење јеванђелског принципа: истина ће вас направити слободним. Да, владика Атанасије је био слободан у Истини! И баш зато што је био слободан, био је динамичан човек. Био је човек динамике, подвига, стално превазилазио сваку статику, пасивност, застој. За њега живот је био динамика, а динамика – живот! До краја је остао динамичан и отворен човек и учио је и друге да живе у слободи у Христу на један динамичан начин… Да, владика Атанасије је живео дар слободе у Христу и борио се да нас направи слободним од псеудобогословског, од псеудодуховног, од псеудоцрквеног, од сваког покушаја наметања сопствених мера. Управо та његова слобода га је правила сабеседником отаца… Сада схватам, да заглавље једне његове књиге „На путевима отаца” звучи као програм, и тај „програм” владика Атанасије је испунио на величанствен начин. Живот му је био ходање по путевима отаца и непрекидно разговарање са њима слично као Лука и Клеопа, који су разговарали са Христом на путу за Емаус. И слично њима, увек је доводио разговор за ломљење хлеба, до тајне Литургије. Истовремено увек је тражио нове и нове сабеседнике/саговорнике – да их посвети мистерији бескрајног дијалога са оцима и, коначно, да их направи својим и њиховим сатрпезарима. У сваком од нас видео је потенцијанло новог саговорника на тему Христос Богочовек и правио га је актуелним сатрпезником небескоземаљске трпезе Евхаристије. Довољно је само да пожелиш да се посветиш. И владика Атанасије уводи у такав разговор, у којем биваш истински слободан за сусрет и загрљај Богочовека Христа. Умео је да „рашири” умове и срца својих слушалаца и читаоца. Да, имао је дар да ослобађа, но и да васпитава у одговорност – у одговорност према Цркви, према Истини=Христу. Тај дар нам је оставио као наследство, као добар залог, као завет… Јуче се представио пред Господом један од највећих теолошких умова нашега времена! Представио се пред Господом један од данашњих/савремених великих васељенских учитеља Православне Цркве! Владика Атанасије је завршио свој земаљски подвиг и преселио се у вечни живот, да продужи да беседи са оцима Цркве у загрљају Христа, о ком је толико волео да говори. Преселио се у вечност, и продужио да буде достојан сатрпезник/сатрпезар на трпези вечне Евхаристије, и оставио нам је позив да будемо достојни сатрпезари овде и сада… Оставио нам је огромно теолошко/богословско богатство од хиљаду страница „записа” свог дугогодишњег беседовања са оцима. Оставио нам је и завет: да будемо верни људи Богочовеку Христу и да будемо достојни саговорници Христових пријатеља. Оставио нам је десетине књига, лекција, беседа, проповеда, но и успомене за непоновљиве личне сусрете са њим лице у лице. У Христу Господу ово вечно сећање је и нада у есхатолошки сусрет у Царству Божијем као пријатељи Христови, као сабеседници, као сатрпезници… заједно са њим у загрљају Богочовека Христа! Остала нам је вечна успомена на непоновљиву личност владике Атанасија, на великог духовника богопросветљеним васељенским умом препуног љубави у срцу. Вечна да је успомена на верног човека Богочовека Христа, на човека Цркве Христове – епископа Атанасија! Хвала ти, владико! Дубок поклон и нека Бог подари блажен покој твојој души! Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је благословио и отворио научни скуп „Богословље код Срба: изазови и перспективе“ поводом стогодишњице почетка рада Православног богословског факултета Универзитета у Београду и осамстогодишњице Беседе о правој вери, коју је под сводовима манастира Жиче произнео Свети Сава. Бићете блажени ви који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти Патријарх српски Порфирије: Беседа о Беседи о правој вери Протопрезвитер-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић: Високо теолошко образовање код Срба Други дан научног скупа у част великих јубилеја Српске Православне Цркве Најава: Богословље код Срба: Изазови и перспективе Свечана прослава је одржана у крипти Саборног храма Светог Саве 15. децембра 2021. године, док је радни део научног скупа настављен сутрадан, 16. децембра 2021. године, на Православном богословском факултету. Научни скуп су организовали Православни богословски факултет Универзитета у Београду и Храм Светог Саве на Врачару. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Богословље није акробација и гимнастика ума. Богословље није обична наука од овога света, није изказивање знања о Богу. Богословље је израз искуства Цркве, прве Цркве апостолске, а онда кроз векове Цркве до данас. Богословља нема без истинске и дубоке јеванђељске вере, а православног богословља нема без православне вере. Онда када имамо хипертрофију тзв. богословље науштрб исправности вере, ма колико речима богословске науке могли да опчинимо многе, ми ћемо бити на погрешном путу. Предуслов знања истинског познања Бога јесте вера и аутентични јеванђељски Христов живот. Вера и јеванђељски живот порађају богословље и предуслов су да свако богословље буде богословље, али ако хоћемо и да свака наука (хемија, физика, биологија...) буде богословље. Све је позвано да буде богословље, а ми који смо по избору Цркве par excellence богослови, јер смо епископи, јер смо на месту и обличју Христовом, то не само да треба да знамо, него то треба да буде наш принцип без кога не постојимо. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. (Епископ новосадски и бачки др Иринеј Буловић, Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, Беседа – Матица српска, Нови Сад 2019, 664 стр.) У издању Беседе, издавачке установе Епархије бачке, и Матице српске, 2019. године објављена је капитална књига Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја (Буловића), под називом Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику. Ово дело је штампано као 19. том Беседине едиције Савремено богословље. Реч је о преводу на српски језик докторске дисертације Преосвештеног владике Иринеја, коју је написао и одбранио као јеромонах, на Богословском факултету у Атини 1980. године. Књигу је са грчкога језика превео С. Јакшић. О изузетном квалитету и неоспорном богословском доприносу наведеног дела владике Иринеја, недвосмислено говори податак је његов докторски рад, убрзо после одбране, објављен у виду књиге, 1983. године, у издању Патријаршијског института за патролошке студије у Солуну, као 39. том познате серије Ἀνάλεκτα Βλατάδον, у оквиру које су публиковане многе запажене студије из различитих области богословља. Благодарећи тој првобитној публикацији и, пре свега, сâмом садржају објављеног издања, докторски рад Епископа бачког је, за кратко време, постао релевантна богословска студија на грчком говорном подручју, па и шире, те до данас представља незаобилазно штиво приликом проучавања православне тријадологије, затим паламитског богословља утемељеног на искуству Цркве о нествореним божанским енергијама, као и богословског учења светога Марка Ефеског Евгеника о наведеним темама. Kао угледан архијереј Српске Православне Цркве, који се налази на челу Епархије бачке пуне три деценије, али и као искусан духовник, еминентни и међународно признати теолог и дугогодишњи професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, владика Иринеј је изузетно познат, како стручној богословској, тако и широј научној и друштвеној јавности, те ћемо, овом приликом, издвојити само неке од најважнијих детаља из његове обимне личне и научне биографије, будући да би навођење свих поменутих детаља превазишло стандардне оквире приказа књиге. Епископ Иринеј је, после завршеног Богословског факултета у Београду, 1970. године, тада још као јеромонах, уписао постдипломске студије на Богословском факултету у Атини, где је боравио до 1980. године, проучавајући дела светих Отаца, поготову светога Марка Ефеског, и активно учествујући у духовном и богослужбеном животу Грчке Цркве. После одбране докторске дисертације, одлази на краћи студијски боравак на руски Богословски институт Светог Сергија у Паризу (1980 – 1981), где је имао прилику да се подробно упозна да тадашњом плејадом руских теолога, професорâ Института, као и са богатом богословском грађом на руском језику и актуелном богословском литературом руских богослова. У априлу 1981. године изабран је за доцента на катедри Светог Писма Новог Завета на Богословском факултету у Београду, где преузима и наставу старогрчког језика. Током вишедеценијског плодотворног рада са студентима, стекао је сва академска звања, од доцента до редовног професора, а у три мандата је био и декан наведене високошколске установе Српске Православне Цркве. Као сарадник угледних богословских часописа Теолошки погледи и Богословље објавио је многобројне научне и стручне радове, а скоро десет година био је главни и одговорни уредник црквеног часописа Православни мисионар. По његовом доласку на трон Епископа бачких, 1990. године, у Епархији бачкој је започета значајна обнова у свим аспектима црквеног живота. Његовим залагањем, обновљен је епархијски лист Виноград Господњи и богословски часопис Беседа, а основана је и истоимена издавачка установа. Учествовао је на многим домаћим и међународним богословским и научним скуповима и конференцијама, на духовним трибинама и у међухришћанским сусретима и дијалозима, као и у домаћим и међународним сусретима и дијалозима са јеврејским и исламским заједницама, установама и организацијама. Почасни је доктор наука Духовне академије у Санкт Петербургу и стални је члан сарадник Матице српске у Новом Саду. Захваљујући изванредном познавању грчкога језика – на којем су изворно писана светоотачка дела – али и вишедеценијском проучавању светоотачких списа, владици Иринеју је богословље светих Отаца Цркве одувек било веома блиско и добро познато, што се може видети како на основу његових научних радова, излагањâ и предавањâ, тако и на основу његових архијерејских беседа и пригодних обраћања у различитим приликама. Када је реч о светоме Марку Ефеском, вредно је напоменути да је Преосвештени владика Иринеј први српски теолог који се подробније бавио истраживањем богословља овог знаменитог Учитеља Православне Цркве, а истовремено је први, и до данас једини теолог који је систематски проучавао тему разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици на примеру богословског учења светога Марка Ефеског Евгеника. Много година пре него што је ова књига угледала светлост дана у преводу на српски језик, поједини аспекти богословске мисли светога Марка већ су били расветљени српским читаоцима управо захваљујући труду владике Иринеја, у виду преводâ са грчког два списа поменутог Оца – О Васкрсењу и Тумачење молитве Исусове, који су објављени 1971. и 1974. године у часопису Теолошки погледи. Поред наведених превода, епископ Иринеј је написао и стручни богословски рад на тему „Теологија дијалога по Св. Марку Ефескоме” (Теолошки погледи 1/1975, стр. 5 – 35). Свети Марко Евгеник (1392 – 1445), митрополит древнога хришћанскога града Ефеса, највише је познат по непоколебивој одбрани Православља на унијатском Фераро-флорентинском сабору (1438 – 1439). Захваљујући његовом одлучном и бескомпромисном ставу у погледу очувања православне вере, унија са Латинима није склопљена. Међутим, како истиче владика Иринеј, сâмо богословско учење светога Марка Ефеског је мање познато, будући да је фрагментарно и недовољно истражено, а његови списи, који се односе на тему разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици, углавном су још увек неиздати. Сходно томе, сâм избор и дефинисање теме ове књиге већ представља известан допринос у расветљавању богословског учења светога Марка Ефескога, будући да је тиме указано на један, до тада, скоро непознат сегмент његове богословске мисли. Штавише, тема књиге Епископа бачког др Иринеја је релевантна првенствено због чињенице да се тиче оне најдубље и најзначајније Тајне наше вере и богословља уопште – Бога Свете Тројице. Богословско учење о разликовању божанске суштине и енергије у Светој Тројици утемељено је на библијском Откровењу и Предању свете Цркве. Следствено, истом темом су се бавили и поједини Оци Цркве пре светога Марка Ефеског, али је она богословски искристалисана и утврђена управо у периоду и богословском правцу којем је припадао наш Атлант Православља, а то је паламизам. Ова тема је богословски важна јер се односи на правилно поимање и исповедање вере о Светотројичном Богу – „Јединице у Тројици и Тројице у Јединици”, а што представља основ за било какво даље проучавање учења Цркве о Светој Тројици и уопште за богословље Цркве. Питање које може поставити сваки читалац ове књиге при сâмом увиду у њен наслов јесте следеће: у чему се огледа суштински значај наведене теме и какве везе она има са нашом свакодневном стварношћу и животом у Цркви? Један од основних доприноса ове студије огледа се управо у чињеници да је на њеним страницама аргументовано доказано да је Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици основна претпоставка људскога спасења и општења са Богом. Наиме, људско спасење и обожење могуће је искључиво по дару Божјем и у заједници са Богом. Међутим, уколико имамо у виду чињеницу да је суштина Божја људима не само недокучива и несхватљива, него и непричасна, неминовно ћемо се суочити са следећим питањем: како је уопште могуће да људска бића ступе у заједницу са Богом, чије Биће је трансцедентно? Са друге стране, како о томе читамо у књизи која је пред нама, већ у Светом Писму наилазимо на сведочанства о томе да је – по дару Божјем – могуће видети Бога. Кључ за разумевање и разрешење ове привидне противречности по питању заједнице Бога са човеком јесте управо разликовање божанске суштине и енергије у Светој Тројици. Божанска суштина је непричасна, али су божанске енергије причасне, те је заједница Бога са људима ипак могућа. Притом, важно је имати у виду истину вере на којој инсистирају свети Марко и аутор књиге, а она гласи: божанске енергије су нестворене, јер, уколико би биле створене, општење са Богом не би било могуће, а самим тим ни спасење човека и света. Оно што наглашава свети Марко Ефески, а што сазнајемо захваљујући студији Епикопа бачког Иринеја, јесте да је разликовање суштине и енергије у Светој Тројици стварно, а не појмовно. Благодарећи томе, могућност заједнице Бога и човека не може бити доведена у питање, као ни трансцедентност Божја. На основу богословског учења светога Марка, аутор студије наглашава да уколико би Бог био причастан по суштини, Он више не би био Бог, а уколико би пак био апсолутно непричастан, Он за нас не би ни постојао. Наведене крајности нужно воде у пантеизам, политеизам, па чак и у атеизам. Порицање Тајне разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици било би једнако порицању могућности заједнице Бога са људима и порицању човековог обожења и спасења. У том смислу, разликовање божанске суштине и енергије у Светој Тројици је богословски нужно, како је и подвучено у књизи о којој је реч. Књига која је пред нама подељена је на два дела. После предговора српском издању, списка скраћеницâ изворних списа светога Марка Ефеског Евгеника (рукописни кодекси и објављена дела), и предговора првобитног издања, следи опширан увод, који чине општи и посебан део (стр. 23 – 70). У општем уводу представљена су досадашња истраживања и сазнања у вези са тематиком књиге, да би у посебном уводу читаоцима били образложени тријадолошки оквири разликовања божанске суштине и енергије, који подразумевају разликовање божанске суштине (природе) и Ипостасӣ (лицâ Свете Тројице – Оца, Сина и Светога Духа). Први део студије, под називом Добри Бог или тајна разликовања божанске суштине и енергије и њени разни богодолични видови (стр. 71 – 350), садржи девет поглавља у којима су изложени фундаментални аспекти богословског учења светога Марка Ефеског о разликовању божанске суштине и енергије у Светој Тројици, при чему је аргументовано указано на чињеницу да је поменуто разликовање од кључног значаја за богословље и живот Цркве. Без разликовања божанске суштине и енергије спасење човека од стране Бога није могуће, јер у том случају ни заједница Бога са човеком не би била могућа. У наведеним поглављима је предочена утемељеност ове Тајне у библијском и светоотачком Предању Цркве, а поред тога образложено је и богословско значење појмова суштина и енергија Божја. У питању су следећа поглавља: Нужност разликовања божанске суштине и енергије (стр. 73 – 107); Шта је енергија Божја? Односи између енергије и суштине, енергије и ипостасӣ (стр. 108 – 138); Енергија – сила – воља (139 – 157); Енергија и енергије Божје (стр. 158 – 175); Да ли се суштина и енергија разликују стварно или по појму? (стр. 176 – 212); Нествореност и беспочетност божанске енергије (стр. 213 – 241); Безименост и многоименитост Бога као богословски израз разликовања божанске суштине и енергије (стр. 242 – 295); Богословске последице разликовања божанске суштине и енергије (стр. 296 – 325); Богословске последице неразликовања божанске суштине и енергије (стр. 326 – 350). Други део студије, под називом Добри Бог као Добротворац и Боготворац или о човековом доживљају Бога у заједници и јединству са Њим, у светлу разликовања божанске суштине и енергије (стр. 351 – 552) посвећен је разматрању заједнице између Бога и човека кроз призму наведеног разликовања у Светој Тројици. Наиме, као што је већ речено, разликовање божанске суштине и енергије представља основни предуслов остварења заједице Бога са људима, а чији коначни циљ јесте освећење и обожење човека. Јединство Бога и света по енергији има првенствено христолошки карактер, будући да се темељи на ипостасном сједињењу божанске и човечанске природе, воље и енергије у Господу Исусу Христу. Сходно својој садржини, други део студије представља својеврсну рекапитулацију богословља Цркве о обожењу човека у заједници са Творцем свега видљивог и невидљивог. Људско обожење није замисливо без тајне разликовања божанске суштине и енергије.Веома је важно да свети Марко, а са њим и аутор студије, сведоче да заједница Бога са човеком има свој почетак унутар историје, али се наставља у Царству Божјем у будућем веку. Други део књиге Епископа бачког Иринеја садржи следећа поглавља: Суштинска непричасност и енергијска причасност Бога у Тројици (стр. 353 – 405); По суштини „надилазеће” и по енергији „снисходеће” Божанство (406 – 431); Обожење – врхунац заједничарења у Богу (стр. 432 – 465); Тајна непознања Бога по суштини и богопознања по енергији (стр. 466 – 485); Виђење нестворене божанске светлости или тајна делатног (κατ’ ἐνέργειαν) виђења суштински (κατ’ οὐσιάν) невидљивога Бога (стр. 486 – 552). Своју студију Епископ бачки завршава поговором (стр. 553 – 569), у којем језгровито излаже суштину тематике која је у књизи подробно обрађена. Од изузетне важности за сва потоња истраживања у вези са назначеном тематиком јесте садржајна библиографија изворâ и литературе која је коришћена приликом писања књиге (стр. 589 – 617), при чему посебну пажњу заслужује списак неиздатих дела светога Марка Ефеског, која је аутор читао у необјављеним рукописима. Подједнако драгоцени за сва потоња истраживања јесу регистар именâ и регистар појмова, који су исписани после поговора (стр. 621 – 655), док се на сâмом крају књиге налази садржај (стр. 657 – 659). На крају овог скромног приказа књиге Епископа бачког др Иринеја Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, можемо само констатовати да је реч о вишеструко значајном теолошком делу. Поред сâмог садржаја ове књиге који, како рекосмо, подразумева минуциозно богословско образложење тајне разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици, изузетно драгоцена и поучна за новије нараштаје теологâ јесте методологија богословља коју примењују свети Марко Ефески, а са њим и аутор књиге, владика Иринеј. Наиме, за обојицу је основно полазиште богословља благодатно-подвижнички и литургијско-светотајински етос Цркве, као и свето Предање Цркве, а не људски интелект сâм по себи, нити рационалистичка логика. Таква методологија је неопходна за опстанак аутентичног, предањског православног богословља, и у том смислу ова књига пружа заиста много више од онога што читаоци могу прочитати на њеним страницама. На основу свега реченог, могуће је закључити да је заједнички издавачки подухват Беседе и Матице српске у виду ове књиге уродио плодом и да је богословље Српске Православне Цркве – управо у години обележавања осам векова њене аутокефалности – овим делом обогаћено, не само у смислу још једне у низу многобројних књига теолошке садржине, него и у смислу примера аутентичне православне методологије богословља. Др Милан Бандобрански Извор: Зборник Матице српске за историју, бр. 102 (2/2020), стр. 114 – 117. / Инфо-служба Епархије бачке
  6. У првим редовима кампање против Богословског факултета и СПЦ, све у име или под изговором одвојености цркве и државе, налазе се, по правилу, бивши марксисти и атеисти који су своју некадашњу фразеологију заменили „европејском”, каже владика Иринеј Фото Н. Марјановић Појединци, недовољно обавештени, стварно мисле да бране демократска начела и европске вредности, ма шта се под њима подразумевало, каже владика бачки Иринеј говорећи о замеркама дела академске заједнице да се нарушава аутономија универзитета предложеним изменама Закона о високом образовању, којима се предвиђа да Свети архијерејски синод даје (али и ускраћује) благослов професорима за предавање на Православном богословском факултету. – Хвала вам што говорите о дêлу академске заједнице, а не о академској заједници. Истина је: не ради се о свима нити о монолитној групи. Али многи су у међувремену схватили о каквој се замци – стриктно говорећи, подметачини – ради, те се јављају професорима нашег Богословског факултета и кажу им да су увидели колико су били изманипулисани. У првим редовима кампање против Православног богословског факултета и против Српске православне цркве, све у име или под изговором одвојености цркве и државе, секуларног карактера нашег друштва и аутономије универзитета, налазе се, по правилу, бивши (да ли само бивши?) марксисти и атеисти који су своју некадашњу фразеологију заменили „европејском”, чисто „демократском” фразеологијом, а међу њима постоји и најмање једна особа која је својевремено носила одећу на подобије маоистичке одеће, типа униформе, из времена кинеске „културне револуције”. Искрено говорећи, мени, на неки начин, чак импонује њихова доследност, верност својим идејама, које иначе у мојим очима нису друго до заблуде. Када би могли, они би данас, чини ми се, били у стању да раде исто што су њихови дедови и очеви радили од 1945. године па надаље (кожни мантили, ноћне посете, пресуде „по кратком поступку”...) – рекао је у интервјуу за „Политику” владика Иринеј. Како, као некадашњи декан и дугогодишњи професор Православног богословског факултета, гледате на ове примедбе једног дела професора Универзитета у Београду? У односу на Православни богословски факултет, факултет који је један од оснивача Београдског универзитета, сигурно би поновили неславни поступак из 1952. године, када је он, незаконитом одлуком тадашње владе, избачен са универзитета или, како се у свом акту изразила Митра Митровић, ликвидиран (тај израз је, очигледно, у оно време код властодржаца био асоцијативно популаран). Данашњи носиоци оваквих замисли нису, разуме се, тако директни: они су слаткоречиви, уста су им пуна умилних „европских” и „демократских” фраза; они се претварају и пренемажу; они су, забога, господа, а не тамо неки другови по Титу и партији. Они тврде да немају ништа ни против Српске православне цркве ни против припадности Богословског факултета универзитету; само предлажу да он буде ван било каквог малигног утицаја цркве јер је она, по њима, нестручна за властиту теологију, док су професори природних наука стручни, поготову ако су атеисти. Једној особи из те бранше ипак одајем признање за искреност и отвореност: она, наиме, изјављује да Богословски факултет треба просто-напросто избацити. То се зове Mitra rediviva! (rediviva је поново жива, не васкрсла, јер то звучи ненаучно и теолошки, а ни повампирена, јер то звучи сујеверно и увредљиво). Професорска петицијашка екипа, колективни аутор више петиција с десетинама потписа, каже да је посреди одбрана аутономије универзитета. Та аутономија им је стална мантра. Али шта ћемо са аутономијом и правима појединачних факултета, о чему такође има речи у Статуту универзитета и у факултетским статутима? Да ли су факултети испоставе универзитета или универзитет представља заједницу и породицу аутономних и слободних високошколских установа? Шта ћемо, даље, са уставним и законским правима цркава и верских заједница у домену просвете и образовања? Шта ћемо са одлуком Уставног суда Србије који је својевремено пресудио у корист Богословског факултета, а одбацио тужбу засновану на истим аргументима које нуде и данашњи браниоци аутономије универзитета? Уставни суд је, штавише, истичући кооперативну одвојеност цркве и државе, не само сматрао да је и црква позвана и надлежна да регулише живот и рад Богословског факултета који се налази у саставу универзитета, иако је његов оснивач држава, него директно дозвољава и одобрава цркви право да поставља услове и за сâмо студирање и за вршење наставничке службе на Богословском факултету. Притом Уставни суд користи међународни технички термин missio canonica, то јест одобрење за вршење наставничке службе. То, наравно, изазива мистички ужас код наших тумача начела секуларности државе. Па зашто онда не отиду у амбасаде Немачке, Аустрије, Шпаније, Пољске, Румуније, Бугарске, Мађарске, Словачке, Хрватске, гарантовано секуларне Француске и других земаља и уруче им протестну петицију због кршења начела секуларности државе и аутономије универзитетâ у њиховим земљама? Какви су они либерали и демократе када бране само Универзитет у Београду? Од њега су, јамачно, у далеко већој опасности много старији и познатији универзитети, чак и Сорбона, будући да и у њиховој пракси постоји missio canonica. Узгред буди речено, тај термин нашим доследним демократама и ортодоксним секуларистима звучи бенигно или, по старински, доброћудно, те га систематски избегавају и замењују изразом благослов. У жељи да буду духовити, праве се невешти и иронично питају откуд на универзитету категорија благослова. Где то има? Ево нам правог оксиморона: појам који има само и искључиво позитиван садржај – благослов значи добру реч насталу из добре жеље (сравнимо грчко евлогиа и латинско benedictio) – за њих је само и искључиво негативан појам, злоћудан колико и црква на коју нужно асоцира. Уколико пак не желе или не смеју да се обрате амбасадама доказано демократских и несумњиво секуларних земаља, зашто писмом макар не скрену пажњу својим колегама на западним универзитетима на опасност која им вековима прети, а они је, нажалост, и не примећују? Да би се извукли из нелагодног положаја у који су сами себе довели, кажу нам: давање црквеног благослова онима који студирају теологију и онима који им предају представља праксу и традицију католичких земаља; према томе, она за нас као земљу православне традиције не важи (гле, сетили се људи православља, а ја их подсећам на народну мудрост изражену у овим стиховима: „Ој, Турчине, за невољу куме; а ој, Влаше, силом побратиме!”). Ово је, међутим, пуки софизам и покушај врдања. У ствари, ово је неистина. У Западној Европи донедавно није било много православних, па нису ни могли бити заступљени на универзитетима институционално него само индивидуално или групно. Данас није више тако. На Универзитету у Минстеру, на пример, постоји Катедра православне теологије, а на Универзитету у Минхену Одсек православне теологије, и иста начела и правила важе и за римокатолике и за православне. Селективни закони и прописи не постоје нигде, те су двоструки правни аршини незамисливи пре свега у западним земљама. Користим сада прилику да се, поређења ради, осврнем и на праксу и традицију Русије. Тамо постоје духовне академије, у надлежности Руске православне цркве, и теолошки факултети – или бар теолошке катедре и одсеци – у оквиру разних универзитета (не свих, наравно). На духовним академијама све је под благословом и под старањем цркве, док, по природи ствари и по руској академској традицији, црква нема никакву ингеренцију на универзитетима. Али има, ипак, право и дужност да проверава и одобрава или не одобрава богословске програме на универзитетима који их имају. Универзитети који имају богословске факултете или програме дужни су да траже двојну акредитацију, државну и црквену. Следствено, и у Русији се богословље предаје с благословом и одобрењем цркве. Разлика између западног и руског модела састоји се у томе што се на Западу одобрење (missio canonica) даје унапред, са могућношћу да из доктринарних или етичких разлога буде ускраћено, док се у Русији даје на крају, акредитацијом или признавањем стеченог академског степена. Потпуно равноправан статус на руским универзитетима имају и исламски богословски факултети, који постоје у срединама са знатним процентом муслиманског становништва и у већински муслиманским областима. Свиђало се то или не свиђало домаћим теоретичарима секуларне државе, и савремена Русија је демократска и секуларна држава, али се из њеног модела кооперативне одвојености цркве и државе имамо чему научити. Укратко, наши теоретичари о којима је овде реч живе у овом веку, али нису из овог века. Ја их не презирем, али их жалим. Они донкихотски јуришају на погрешну ветрењачу. Они су рецидив неповратне прошлости. Уз велику медијску буку, СПЦ је мирно и без буке изабрала новог поглавара, ваше духовно чедо, патријарха Порфирија. Данима пре тога писало се о подељености у српској цркви, струјама, супротстављеним странама. Да ли су извори таквих оцена ван цркве или унутар ње? Свакако ван цркве, уз извесно учешће минорних група унутар цркве. Чињеница да је патријарх на гласању у првом кругу добио више него двотрећинску подршку чланова Сабора довољно говори да поделе у цркви нема. Епископи су по избору, укључујући и оне који нису гласали за њега, снажно и с радошћу узвикнули: „Аксиос! Достојан!” Природно је што су неки од архијереја, свако из својих разлога, имали друге „фаворите”. Али и они су, већ пре Сабора, били свесни тога да митрополит Порфирије има највише особина које би требало да красе онога ко се налази на трону Светога Саве. Зато је и сâм Бог благословио Сабор, нашу цркву и наш народ, жребом потврдивши гласовима исказано мишљење епископата. Нажалост, има још – и биће медија који пошто-пото хоће да виде сукобе међу епископима, не легитимне и неизбежне разлике у мишљењима, не неспоразуме и несугласице својствене ограниченој људској природи, него само и искључиво оштре поделе и сукобе. Било да су инструисани од кругова који нису медијски било да пишу по својој вољи и памети, такви посленици јавне речи су за жаљење. Верујем да бар некима од њих није лако када стану пред огледало своје савести. Ради таквих ћу поновити древно и мудро правило живота и делања у цркви: у ономе што је неопходно – јединство, у ономе што је неизвесно – слобода, а у свему – љубав. http://www.politika.rs/thumbs//upload/Article/Image/2021_04///757z468_vladika-baccki-Irinej-dssss.jpg И на Западу и у Русији богословље се предаје с благословом цркве - Политика Online WWW.POLITIKA.RS Појединци, недовољно обавештени, стварно мисле да бране демократска начела и европске вредности, ма шта се под њима подразумевало, каже владика бачки Иринеј говорећи о замеркама...
  7. Шездесет девето издање емисије „Светотајинско богословљеˮ посветили смо великим богоносним оцима и учитељима Цркве, светом Василију Великом, архиепископу Кесарије Кападокијске и светом Јовану Златоусту. Поврх свега, наше умно путовање кроз ток овонедељне емисије било је посвећено промишљању о овим светилима Цркве и њиховом неизмерном и надасве знаменитом доприносу у састављању Анафоре. Свети Амфилохије, епископ Ликаонске Иконије и свети Прокл, Константинопољски патријарх сматрају да постоје два разлога због којих су свети Василије Велики и свети Јован Златоуст сачинили Литургију. Према речима Светог Амфилохија, Свети Василије је молио Бога да му дâ силу духа и разума да служи Литургију својим речима. После његове шестодневне ватрене молитве Спаситељ му се јавио на чудесан начин и испунио његову молитву. Свети Прокл каже следеће: „Апостоли, и после њих учитељи Цркве вршили су Божанствену службу веома дуго, хришћани, пак, чија се побожност охладила, касније су престали да долазе на Литургију због тога што је дуго трајала. Свети Василије је, снисходећи слабости људској, скратио Литургију, а после њега свети Златоуст још више.ˮ Ову лепу и благословену прилику искористили смо да одшкринемо врата житијâ ових јерараха који су нам остали пример и путоказ истинског богословствовања које свој извор налази у Литургији као Тајни над тајнама и као савршеној катихези. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Анафора Литургије Светог Василија Великог одликује се догматском дубином, надахнутошћу и узвишеношћу созерцања, а заступничка својом задивљујућом свеобухватношћу која се најбоље огледа у помињању свих потребитих којима је потребна милост и помоћ Божја. Текст ове Литургије представља својеврсно уметничко дело, будући да одише посебним стилом и свеобухватношћу које се огледа не само у сједињењу богословља и молитава, већ и у молитвеној бризи за васцелу творевину која се најбоље може уочити у ходатајсветоној (заступничкој) молитви. Управо о Анафори Светог Василија Великог говорили смо у седамдесет другом издању емисије „Светотајинско богословљеˮ, посебну пажњу посветивши догматском учењу које, у оквиру своје Анафоре, излаже богоносни светитељ Василије Велики. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Све емисије Светотајнско богословље можете пронаћи ОВДЕ Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. У православној гносеологији о Богу су пак, присутна два приступа: апофатички и катафатички. И један и други приступ тајни познања Бога имају основ речи јев. Јована: Бога нико није видео никад; Јединородни Син који је у наручју Оца, Он га објави. Речи: Бога нико није видео никад, имају апофатички значај и говоре о недоступности и несхватљивости библијског Бога, док речи: Јединородни Син који је у наручју Оца, Он га објави, имају катафатички значај јер указују на могућност богопознања, будући да Син Божији „који је у наручју Очевом“ открива Бога Оца, односно тајну Свесвете Тројице. Катафатички говор о Богу је потврдни говор или говор шта Бог јесте. Апофатизам одриче дефиницију Бога и користећи префикс НАД испред атрибута Божијих указује да се знање о Њему не може сравнити ни са чим из овога света. Без мистике апофатизам постаје пука игра речи, и без апофатизма мистика одриче свој садржај и упада у крајњи мистицизам. Граница између православне мистике и религиозног мистицизма је Црква. Изван искуства или доживљаја Цркве, свако искуство је лишено поузданости и објективности и оно може постати мешавина истине и лажи, реалности и илузије, значи мистицизам у лошем значењу те речи. Ставови о познању Бога, на основ учења кападокијских Отаца су следећи: а) незнање о Богу се описује као несхватљивост Бога или недокучивост Божије суштине, кападокијци не одричу сваки вид знања, јер у том случају речи Св. Писма: Да познају Тебе истинитог Бога, не би имале смисла. б) одричући знање природе или суштине Божије, Св. Оци а посебно свети Григорије Богослов, не одричу говор о Богу као Тројици. На основу Отаца Цркве, пре свега кападокијских Отаца може се закључити да је Бога могуће познати само у Личности или као Личност. Апофатизам постоји у односу на природу Божију, али не и на плану личног постојања Бога. Све што се катафатички каже о свету, за Бога се каже са поменутим префиксом, и на тај начин се избегава било какав апофатизам. Такав говор о Богу има за циљ да укаже да Бог не прима идентитет ни од каквог поређења са светом. О Богу се може говорити апофатички зато што Његова суштина остаје непозната, али Га Његове енергије чине познатим. Све што би се говорило о Богу на основу разума била би философија о Богу указивала да постоји само нека енергија која се сагледава у творевини, а не Бог у суштини и Трима Ипостаси.
  10. “Христолошке дебате водиле су се вековима. За сво то време Црква није престајала да исповеда тајну Христа , да се он у Светом Лицу Исусовом открио и сакрио. У Никеји (325) је Христа исповедила као једносуштну икону Оца; у Ефесу (431) као непроменљивог Логоса који је постао тело; у Халкидону (451) као истинитог Бога и истинитог човека; у Цариграду (553) као ‘једног од Свете Тројице који је за нас пострадао’; опет у Цариграду (681) као Логоса Божијег, чије су човечанска енергија и воља до смрти потпуно стајале у сагласју са Божијим саветом. После ових дугих векова немира, тешких сукоба за истинито исповедање Христа, наш поглед се спушта на спокојну слику: икону Христа.“ Луча, 2006, стр. 422 Извор: Епархија жичка
  11. Садржај мартовско-априлског 372. броја„Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, употпуњен је разговором са презвитером Слободаном Лукићем, парохом црмничким (Митрополија црногорско-приморска). Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Отац Слободан: Богословље као мјесто заједничарења и сусрета са Богом! *Оче Слободане, на самом почетку нашег разговора замолио бих Вас да нам протумачите светоотачке речи, да је „богослов онај који се моли, и да онај који се моли јесте истински богословˮ? Ове ријечи Евагрија Понтијског на најбољи начин изражавају нераздвојност богословља и молитвено-подвижничког опита. Заправо, богословље јесте аутентично и истинско само онда када је подвижничко. Из тог разлога богослов треба најприје да постане црквени, литургијско-подвижнички човјек, да постане боговидац, јер једино тада ће његово богословље да буде аутентично и истинско свједочење о виђеноме и доживљеноме. Знамо да су само тројица Светих Отаца понијели назив ''богослов'': Свети Јован, Свети Григорије и Свети Симеон Нови. To нам казује да то ''звање'' не може да понесе свако, већ само онај ко је цио свој ум и срце предао Богу. Дакле, богослов је онај који се моли и чији је живот непрестано словљење и слављење Бога. Данас се, такође, сусрећемо с једним поимањем богословља које искључује поменуту подвижничко-мистиријску димензију. И тако се богословом назива искључиво онај који посједује диплому теолошког факултета, при чему се занемарује суштинска разлика између академског богословља и богословља у горе поменутом смислу. И што више диплома, прочитаних и објављених књига, то већи богослов. У Житијама Светих имамо мноштво чудесних примјера светих људи који су често били неписмени или са ''неколико зима школе'' као нпр. Свети Силуан Атонски али су они цијело своје биће предали Богу и тако се освједочили као аутентични богослови и боговидци. Не чини, дакле, број прочитаних књига и стечених диплома једног богослова него превасходно живот по Богу. Зато Свети Григорије Богослов каже: ''Говорити о Богу је велика ствар, али је још боље очистити се за Њега.'' Слично казује и Свети Дијадор Фотички када тврди да ''ништа није бједније од разума који без и ван Бога философира о божанским стварима.'' На крају крајева, богословље може да се испољава на разне начине: кроз иконопис, кроз црквено пјесништво, сакралну архитектуру. Богословствовати се може и ћутањем. Све ово значи да боголовље не остаје на спољашњој равни, већ прелази у дубину, у простор најинтимнијег личног искуства Бога. Једноставније речено: од ријечи о Богу, богословље прелази у разговор с Богом. Тако да ће и онај који је неписмен, који ниједну књигу није прочитао, и поред ћутања и незнања уколико живи Божанским животом, бити богослов. Говор о Богу завршава животом у Богу. *Из Вашег објашњења произилази да се истинско богословље не може одвојити од црквеног опита, јер је сврха богословља истраживање, потврђивање и култивисање истинске заједнице човека са Богом како би се постигло спасење или вечни живот, је ли тако? Управо тако. Богословље није плод људског умовања, оно има за своје исходиште Цркву као мјесто заједничарења и сусрета са Богом. И само у Цркви, у литургијској тајни сједињења са Богом богословље бива харизматско, просветљено и освештано. Изван тог амбијента, богословље престаје да буде богословље и постаје ''брбљање'' (према ријечима Светог Атанасија Великог). Тако долазимо до још једне, суштинске димензије православног богословља, а то је његов сотириолошки карактер. Богословље, дакле, има за циљ свједочење живота у Богу и кроз то свједочење откривање бескрајних могућности човјековог узрастања у тајни Богопознања. Богословље, као израз Цркве јесте критеријум расазнавања онога што је истинито и једино потребно и што треба да буде предмет свједочења Цркве. *Да ли је богословствовање својствено само одабраним људима, или је сваки човек призван и позван да буде истински богослов? Одговор на ово је заправо садржан у Вашем првом питању. Свако ко се моли, ко је уронио у Тајну Цркве Божије, ко је сусрео Христа, и ко свједочи и својим животом изражава тај сусрет, тај је богослов. А то не зависи од степена академског образовања нити од било каквих ''спољашњих'' параметара, већ искључиво од тога да ли је Христос постао темељ живота и да ли се у Њему препознао циљ и ''мјера раста''. Откривење Божије, Његово јављање човјеку јесте полазиште богословља. Дакле, човјек одговара на Божански призив и у том одговору се зачиње богословље, а крајњи циљ богословља, што је потврђено у историји светоотачке богословске мисли, јесте искуствени пут сједињења са Богом. На једном мјесту, преподобни Јустин Ћелијски каже да је вјера подвиг који обухвата сву личност човјекову, па самим тим и разум човјеков. Према томе, вјера је та која догматске истине Јеванђеља претвара у човјеков живот. Другим ријечима, благодатни живот у Цркви постаје извор благодатног познања вјечних догматских истина. И када та истина постане суштина и темељ човјековог живота, онда се кроз њу постиже спасење. *Драги оче, шта можете рећи о богословљу као исцелитељској науци? Драги брате, хвала Вам на овом питању. Дакле, богословље има сотириолошки, спасоносни карактер. Будући да је нераздвојно од литругијско-подвижничког аспекта, оно носи печат остварене заједнице с Богом. Темељ богословља је Оваплоћење Логоса, тајна вјечног сједињења Бога и човјека у Личности Исуса Христа. Наше слободно прихватање да будемо причасници Тијела и Крви Његове значи да бивамо исцијељени, бивамо преображени, спасени и обожени. И отуда је богословље исцјељитељско и спасоносно једино ако за своје исходиште има Тајну Христову. Хришћанска вјера, догмати и Јеванђеље имају најдиректније посљедице по наш живот. Иначе, све то би било обична пропаганда. Зато је светоотачки метод одувијек био повезаност Ортодоксије и Отропраксије: јединство вјере и живота, догме и етоса (морала). Догмати нису просто одредбе и формуле, него су прије свега тачно и прецизно исказано искуство спасења и новог живота у Христу у Цркви Његовој. Те Богооткривене истине које су нам дароване у Христу и Цркви су спасоносне само онда ако живимо по њима. Према томе, права вјера рађа прави и истински хришћански живот. Наравно, у свему томе је неопходна благодат Божија, да би те истине биле животворне и спаосносне. Оне лако могу да се претворе у стерилне и беживотне фразе уколико нису постале истински темељ нашег живљења. *Будући да се светотајински и целокупни хришћански живот утемељује и налази свој врхунац и пуноћу у светој Евхаристији као Светајни Цркве, да ли то значи да и истинско богословље произилази из литургијског небоземног заједничарења и величања Тројединог Бога? Будући да је циљ нашег живота сједињење с Богом, а оно се у овом вијеку у предокушају али реално остварује у Тајни Евхаристије, онда је и богословље плод и израз тог евхаристијског опита заједничарења. Према томе, цјелокупан наш живот и јесте словљење и слављење Бога. Светоотачко богословље – почев од апостолских ученика, преко богословља Отаца епохе Васељенских сабора, па све до паламитске богословске синтезе – јасно нас учи да је Евхаристија централни догађај Цркве и полазиште истинског односа према свијету. Евхаристија је мјесто преображаја свијета и човјека и мјесто сусрета човјека са Богом из којег заједничарења проистичу сви благодатни дарови, па тако и дар богословља. Овдје треба нагласити да је богословље дар Божији који се човјеку даје у мјери човјековог очишћења и стицања благодати Божије кроз врлински и светотајински-евхаристијски живот. *Оче Слободане, замолио бих Вас да наш разговор крунишемо Вашом пастирском поруком. Сви дарови у Цркви происходе од Исуса Христа. Стога, било који вид нашег служења у Цркви – свештенички, вјероучитељски, лаички – исходи из Његове Богочовјечанске Личности. Зато је потребно да се трудимо да тај дар умножавамо, јер као људи Цркве имамо велику одговорност, како за нас саме, тако и за свијет којем треба да будемо ''со и свјетлост.'' Зато сваки дан и сваки минут нашег живот користимо за рад на себи, за покајање и борбу са старим човјеком у нама, да бисмо тако остајали и истрајавали на ''уском путу'' спасења. Нарочито је потребно да схватимо да имамо велики благослов да будемо чланови Цркве, заједнице која дарује бесмртност и вјечност. Стога се трудимо да оправдамо то Божије повјерење и да будемо достојни хришћанског имена које носимо. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јануарско-фебруарском 372. броју Православног мисионара (стр. 28-31.) Извор: Православни мисионар / Ризница литургијског богословља и живота
  12. Доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско – Приморског Г. Амфилохија на тему „Богословље Светог Саве„, одржао у Никшићу 10. јуна 2011. годинеу оквиру симпосиона посвећеног Светом Сави и Светосављу. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  13. Анафора Литургије Светог Василија Великог одликује се догматском дубином, надахнутошћу и узвишеношћу созерцања, а заступничка својом задивљујућом свеобухватношћу која се најбоље огледа у помињању свих потребитих којима је потребна милост и помоћ Божја. Текст ове Литургије представља својеврсно уметничко дело, будући да одише посебним стилом и свеобухватношћу које се огледа не само у сједињењу богословља и молитава, већ и у молитвеној бризи за васцелу творевину која се најбоље може уочити у ходатајсветоној (заступничкој) молитви. Управо о Анафори Светог Василија Великог говорили смо у седамдесет другом издању емисије „Светотајинско богословљеˮ, посебну пажњу посветивши догматском учењу које, у оквиру своје Анафоре, излаже богоносни светитељ Василије Велики. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Све емисије Светотајнско богословље можете пронаћи ОВДЕ Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. Литургија позната под именом Светог Апостола и еванђелиста Марка, није написана од њега, али је усмено, светопредањски, не без разлога остала под његовим именом и била најважнија Литургија на грчком језику у Александрији и Египту, где је Свети Марко основао прву Цркву. У седамдесет првом издању емисије „Светотајинско богословљеˮ пажњу смо посветили управо овој Литургији, трудећи се да јасно и недвосмислено приближимо њен историјат, последовање и значај. Из климе Александријске Патријаршије, Цркве Светог апостола Марка, потиче Литургија која носи његово име, која је до XIV века била главна Литургија египатске Цркве. Има све карактеристике које су својствене Египту: помињање патријарха александријског, наглашено поштовање према личности Светог Апостола Марка, помињање реке Нила и пољопривредних култура које од ње зависе... Литургија Светог Апостола Марка је била уобичајена Литургија Александријске Цркве и Цркве целог Египта од самог почетка па све до 13. века. Поред ње паралелно су се служиле и литургије: Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Јерусалимска Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег. На крају су ову древну Маркову Литургију сасвим потисле две византијске литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста. Она се сада у Александрији служи само једном годишње, на дан свештеног спомена на Светог Апостола и еванђелиста Марка, 25. априла / 8. маја. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  15. Седамдесето издање емисије „Светотајинско богословљеˮ посветили смо древној Литургији Светог Апостола Јакова, брата Господњег. Поред историјата, особиту пажњу смо посветили и приближавању њеног последовања, уз посебан нагласак на важније свештене радње. Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКА Литургија. Као таква, она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка њу повезује са петом мистагошком Катихезом Светог Кирила Јерусалимског где Свети Кирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик. Изворни језик Јаковљеве Литургије је грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике. Текст Јаковљеве Литургије се на српском језику први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику. Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог – Светих Богоотаца. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. Шездесет девето издање емисије „Светотајинско богословљеˮ посветили смо великим богоносним оцима и учитељима Цркве, светом Василију Великом, архиепископу Кесарије Кападокијске и светом Јовану Златоусту. Поврх свега, наше умно путовање кроз ток овонедељне емисије било је посвећено промишљању о овим светилима Цркве и њиховом неизмерном и надасве знаменитом доприносу у састављању Анафоре. Свети Амфилохије, епископ Ликаонске Иконије и свети Прокл, Константинопољски патријарх сматрају да постоје два разлога због којих су свети Василије Велики и свети Јован Златоуст сачинили Литургију. Према речима Светог Амфилохија, Свети Василије је молио Бога да му дâ силу духа и разума да служи Литургију својим речима. После његове шестодневне ватрене молитве Спаситељ му се јавио на чудесан начин и испунио његову молитву. Свети Прокл каже следеће: „Апостоли, и после њих учитељи Цркве вршили су Божанствену службу веома дуго, хришћани, пак, чија се побожност охладила, касније су престали да долазе на Литургију због тога што је дуго трајала. Свети Василије је, снисходећи слабости људској, скратио Литургију, а после њега свети Златоуст још више.ˮ Ову лепу и благословену прилику искористили смо да одшкринемо врата житијâ ових јерараха који су нам остали пример и путоказ истинског богословствовања које свој извор налази у Литургији као Тајни над тајнама и као савршеној катихези. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. На који начин су наследници светих славних и свехвалних апостола савршавали божанствену Евхаристију у другом и трећем веку, говорили смо у шездесет осмом издању емисије „Светотајинско богословљеˮ. Древни учитељ Цркве свети Јустин мученик и философ, описује савршавање Евхаристије у овом периоду и каже: „У дан сунца, тј. недељу сви становници градова и села сабирају се и заједно читају апостолске (посланице) или пророке, колико време допусти. По завршетку читања предстојатељ даје поуке и подстиче на добра дела; после овога сви устајемо и молимо се; онда доносе хлеб, вино и воду; предстојатељ изговара молитву и благодарење, што је могуће гласније, народ кличе: “Амин”. Тада се присутни причешћују Даровима над којима су узнете молитве, а одсутнима се Дарови шаљу преко ђакона.ˮ У овом кратком опису види се исти поредак и иста дејства, са којима су свету Евхаристију савршавали сâми апостоли. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  18. У оквиру шездесет седмог издања емисије „Светотајинско богословљеˮ, потрудили смо се да приближимо све важније детаље у погледу савршавања свете Евхаристије у време светих славних и свехвалних апостола. Апостоли су примивши заповест од свог Учитеља, да врше Тајну Евхаристије у Његов спомен, након Његовог Вазнесења почели да испуњавају оно што примише. Поштовали су исти поредак у овом дејству по којем је прву Евхаристију савршио Господ наш Исус Христос. Свети еванђелист Лука доноси важно сведочанство: „Бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвамаˮ (Дап. 2, 46). На основу овог, и многих других светописамских сведочанства, можемо да спознамо праву слику на који је начин Литургија савршавана у апостолском периоду. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ Извор: Инфо-служба Епархије бачке ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:
  19. Трећи циклус емисије Светотајинско богословље почели смо казивањем о старозаветним и новозаветним праобразима о Евхаристији. Ово је тема која се у великој мери ослања на претходни циклус наше емисије, у оквиру којег смо детаљно тумачили свештени ток Литургије, али и све важније свештене радње Тајне над тајнама. У другом делу ове шездесет шесте емисије, приближили смо слушаоцима све називе за Литургију, оне називе који на најбољи начин приближавају велики благодатни и спасоносни смисао и значај Светајне Цркве. У нашој следећој емисији наставићемо са приближавањем велике тајне свете Евхаристије као темеља и врхунца васколиког светотајинског и благодатног живота у Цркви Христовој. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  20. Данас сам купио четврто том Патрологије нашег владике Атанасија Јевтића. Том је послевећен латинским Оцима и писцима. Оно што ме је одмах заинтригирало је део о Светом Августину. Потпуно сам разочаран начином на који је владика писао о овом Светом Оцу - свега пет страна!? Надао сам се да владика Атанасије има петљу да изађе из те, од ХХ века, преовлађујуће егзгетске парадигме (тзв. де Рењонова парадигма) кроз коју се говори о Августиновој тријадологији, али нажалост није. Оно што ми је посебно запало за око је та чувена, назвао бих је мантра, по којој Августин не разликује богословску и икономијску Тројицу, како су то чинили источни, кападокијски Оци. Аман! То је тешки анахронизам! Разликовање вечних односа Тројице (богословља) и њиховог односа према свету (икономија) бива актуелно најраније од деветог века, када крећу филиоквистички спорови. Кападокијски Оци о томе не говоре! Ја сам у својој дисертацији детаљно, до последњег изговореног слова, истражио шта један Свети Григорије Богослов подразумева под разликовањем богословља и икономије и све то упоредио са ставовима Светог Августина. Све то сам јасно документовао изворним текстовима и то ћу са вама сада поделити. Заиста, нашој савременој теологији потребно је темељно преиспитивање неких уврежених ставова који се некритички усвајају као неспорни, а који као такви не стоје.
  21. Помаже Бог браћо и сестре! Да ли је неко од вас полагао или познајете неког ко је скоро полагао испит Упоредно богословље код проф. Биговића? Интересује ме како професор пита и каква су питања? Захвањујем!
  22. Божанствена Литургија је путовање до сусрета и сједињења човека са Богом. Тај циљ се већ остварио. Доспели смо до краја тога путовања. Видели смо Светлост истинску. Видели смо преображење Господње на литургијској гори Таворској. Причестили смо се Његовим светим Телом и Његовом пречистом Крвљу. И док се једва усуђујемо да прошапућемо преузвишеном Посетиоцу, Господе, добро нам је овде бити (Мт. 17,4), Мајка Црква нас подсећа да крај литургијског путовања треба да буде полазна тачка нашег духовног путовања: У миру изиђимо. Треба да сиђемо са горе Преображења, како бисмо се вратили у свет и ходили путем сведочења сопственим животом. То путовање је сведочење вернога о Путу и Животу – то јест Христу – који борави у нама. Циклис емисија "Светотајинско богословље" које смо посветили тумачењу Свете Евахристије, окончали смо објашњењем завршног благослова којим се отпушта евхаристијско сабрање. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић СВЕ ЕМИСИЈЕ "СВЕТОТАЈИНСКО БОГОСЛОВЉЕ" МОЖЕТЕ ДА ПОСЛУШАТЕ ОВДЕ
  23. Христос је истински Биће по Себи, Њиме се сви причешћују, али се Он не умањује по причешћу свих, зато Свети Јован Златоуст каже: Претпоставимо да је у питању огњиште и да се његовим огњем упали десет хиљада светиљки и два пута толико… Зар ватра не остаје исте силине, упркос томе што је своје дејство предала толиким светиљкама? Христос је извор духовног огња, који се никако не умањује предајући се другима, него иако се увек излива добрима раздајући их другима, остаје у истом савршенству. Христос се дели, али остаје нераздељив. После разламања, свака частица светога Хлеба је потпуни Христос. У тренутку причешћа у свакоме од нас налази се потпуни Христос. Потпун се налази у целој светој Цркви, на свим географским дужинама и ширинама и у свим вековима. И од пуноће његове ми сви примисмо (Јн. l, 16). Примамо пуноту Живота и чинимо свету Цркву, која је тело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему. (Еф. 1,23) Вештаствене хране увек је мање и понестаје. Јагње Божије, међутим, увек се једе и никад не нестаје. О причешћу као нашем савршеном сусрету са Господом говоримо у шездесет четвртој емисији "Светотајинско богословље". Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић СВЕ ЕМИСИЈЕ "СВЕТОТАЈИНСКО БОГОСЛОВЉЕ" МОЖЕТЕ ДА ПОСЛУШАТЕ ОВДЕ
×
×
  • Креирај ново...