Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'траје'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Протопрезвитер–ставрофор Гојко Перовић: Црквено прослављање Васкрса траје 40 дана Неко је ових дана лијепо примјетио… овом покољењу хришћана, поред све редовности у молитви и поред пуних храмова, недостајало је оне потресности и неизвјесности коју су имали апостоли приликом Господњег страдања, па и први хришћани послије њих. И хвала Богу, ако је ово што се сад збива највеће искушење које је пред нама. Што каже наш народ „Не било нам веће муке“ – а ово ће проћи сигурно
  2. Неко је ових дана лијепо примјетио… овом покољењу хришћана, поред све редовности у молитви и поред пуних храмова, недостајало је оне потресности и неизвјесности коју су имали апостоли приликом Господњег страдања, па и први хришћани послије њих. И хвала Богу, ако је ово што се сад збива највеће искушење које је пред нама. Што каже наш народ „Не било нам веће муке“ – а ово ће проћи сигурно. *Наши празници имају и породичну димензију, али пуноћа доживљаја празника је Богослужбена. Највећи хришћански празник Васкрс ове године нећемо моћи да славимо у храмовима. Пандемија вируса корона приморала је Православне цркве да уваже препоруку власти и упуте молбу вернима да остану у својим домовима где ће у духу личног и породичног молитвеног труда дисциплиновано носити посебан подвиг. Како то разумеју верници у Црној Гори и како Ви као свештенослужитељ служите у одсуству пастве? Ово је за све нас нешто потпуно ново. Неочекивано и непознато. И колико год се ми трудили да ову ситуацију упоредимо са нечим предањским из историје Цркве, – опет остајемо запитани пред искушењем које је, очигледно, захватило цијелу планету. Није Цркви непознато искуство да се богослужења привремено обустављају. Како из разлога спољне присиле (времена гоњења и безбожних режима), тако и из разлога неке унутрашње молитвене динамике (као што је управо ово вријеме васкршњег поста). Међутим, ово је неки спој и једног и другог. Има присиле у виду Божије воље, која је попустила ову болест на планету; али има је и као могућност манипулације земаљских власти цијелом том причом. Већ се на медијском, пропагандном плану уочава простор за политичку, идеолошку злоупотребу ове невоље. За обрачун са разним неистомишљеницима власти, па има отворених неутемељених напада на Цркву. А има и наше, аутентичне црквене потребе, да живимо у складу са општом невољом. Као што не бисмо могли служити литургију у сред баражне ватре на неком фронту, или током поплаве и пожара – него бисмо чекали да све то прође и мине, да се прво спасу људи у непосредној животној опасности, е тако није ред да ми хришћани инсистирамо на томе да се ништа у нашем типику не мијења, а свакодневно умиру људи око нас! Богу хвала, литургије се ипак служе. На свакој је довољан број свештеника који својим присуством испуњавају ону Божију заповјест да на приношењу бескрвне жртве буде бар „двоје или троје“ вјерујућих сабраних у име Господње. Баш се, и ових дана, у литургијском тексту помиње и таква молитва „за оне који су оправдано одсутни“. Тако да, с обзиром да је све, и привремено и оправдано – није тешко схватити и прихватити да сад треба тако да буде. *Зашто је важно храмовно празновање и када је у новијој историји наше Цркве било овако велико искушење? Дуга би била прича о историји храмовног богослужења, и преширока за оквире оваквог интервјуа. Али ако пођемо од библијских извјештаја (како старозавјетних тако и оних јеванђелских), – видјећемо да се непрестано преплићу службе под отвореним небом на једној и трагање за храмом на другој страни; затим тајне и јавне службе…итд. Литургијска је потреба да се сабирамо на „једном мјесту – сви“. На њу се временом – природно и логично – надовезује и духовна потреба да то мјесто буде нарочито одабрано и освештено. Заклоњено од профаног и баналног. Отуда, – иако савремени посматрачи хоће по сваку цијену хришћанску вјеру да сведу на индивидуалну ствар и на питање интиме – наша вјера зна и ослања се на појмове као што су „саборност“, „обитељ“, „сестринство“, „братство“. Наша је вјера незамислива без те саборности. Наша најновија историја је препуна потресних свједочанстава да су бројни храмови претварани у магацине и штале, а свештеници поубијани или похапшени. Једва да је прошло пола вијека од када се то збивало. У великом броју случајева, то се баш дешавало у Црној Гори – тако да су нам та језива искуства позната. И то није трајало неколико недјеља, него су у питању деценије обесвећења и опустошења светиња. Било је то – у потпуном смислу – обистињење оног Даниловог пророчанства о „гнусоби опустошења“ најсветијег мјеста. Иако је Црква у највећој мјери обновила своја богослужбена мјеста, још увјек нијесу сви наши храмови враћени у потпуни поредак. Тако да су споменици те епохе, нажалост – и данас, пред нама. *Како се верници у Црној Гори причешћују у овој специфичној ситуацији изолације, у епархијама се то решава на различите начине? Причешћивали смо вјернике, уобичајно, као и до сад. Све док није, послије треће недјеље поста, ступила на снагу забрана присуства вјерника-лаика (грађана) на службама. Од тада, савјетујемо све – да се стрпимо, да прихватимо привремну обуставу сабирања, и да је уклопимо у великопосни ритам припрема и ишчекивања надолазећег празника. Од тада, причешћујемо само оне лаике који су у болести, и којима је пријеко потребно укрепљење. Причешћујемо оне који нијесу у таквом здравственом стању да могу да чекају. А то радимо на начин, како се причешћују болни. Као што рекох, Свете литургије се непрестано служе, али само са свештенством. Тако ће бити до Васкрса, – онда ћемо видјети како ћемо даље. Иако се људи, већином, неће причешћивати ових неколико недјеља – они ипак учествују у литургијским сабрањима. Најприје, они се сви помињу на проскомидији, и у другим литургијским молитвама. Затим, путем интернета и других медија, неке од тих служби су и тоном и сликом присутне у њиховим домовима. Кроз Богослужбену динамику пратимо до Васкрса догађаје Христовог страдања на Крсту за људске грехове. Сада, када смо лишени присуства у храму, како да се молимо Господу, какве молитве треба да упутимо кроз које се подсећамо да је Он себе при нео на жртву, из љубави према свима нама? Као што рекох, живимо у времену када су нам све те службе доступне иако нијесмо физички присутни на њима. Поготово када говоримо о службама Страсне седмице. Рецимо, јутрења Великог Петка и Велике Суботе. На тим службама и раније није било предвиђено причешће вјерника. Најважнији њихов дио је био управо онај молитвени, који се тицао читања Светог Писма и црквених пјесама на тему библијског текста. Ето, управо те и такве службе можемо пратити посредством црквених тв канала и црквених радио сатница. Мислим да нема важније црквене службе које данас нема снимљене на You tube каналу. И то се ради о снимцима служби које произносе наши најбољи појци и служитељи. Није дакле проблем да сва ова богослужења имамо у својој кући, па чак и у оном – како се то каже – „реалном времену“. Мада, и поред тога, наше хришћанске породице знају да се доста овог великопосног библијског и молитвеног штива може читати и у склопу личног молитвеног правила. *Лишени смо и исповести, на дужи временски период. Како водити духовни живот у време опаке епидемије која је заробила читав свет? И за то има начина. Ето, скоро да нема теме коју нијесмо превалили преко ових наших „паметних“ телефона. Можда бисмо могли да се присјетимо и како се пишу писма. Од оних електронских, па до оних са „мастилом и гушчијим пером“… Не заборавимо да су нека од најљепших дјела наше духовне књижевности настала тако што су на папиру остали записани разговори између хришћана и њихових духовника. Значајан дио Светог Писма, бар једно јеванђеље и посланице апостола, написане су тим поводом. Не кажем да ми своје исповјести штампамо и објављујемо, али има начина да – угледајући се на Свете оце – и ми кореспондирамо са духовницима, и мимо непосредног контакта. *Драматичну катарзу доживео је наш народ у Црној Гори кроз чудесне Литије на којима учешће узело десетине хиљада људи месецима. У условима епидемије и опште опасности, Литије су привремено прекинуте. Хоће ли отпор власти, која је озаконила отимање храмова и манастира СПЦ у Црној Гори, бити настављен са истом одлучношћу? Ово је, по свему, ванредно стање, у коме није могуће, нити би било умјесно, причати о било којој другој теми – осим о спасавању ближњих у овој општој невољи. Ми смо сви увјерени, да је су и многољудне литије, које су претходиле овој невољи, поред борбе за правду, донијеле и додатну духовну снагу. Оне су биле и својеврсна припрема, која нас је укријепила за садашње пребивање изван храма. Апсолутно је сигурно, ако нам Бог врати редован живот и уклони ову епидемију, – прва тема која нас чека јесте исправљање накарадног закона. Наши предлози за промјену законског текста налазе се код експертског тима Владе, и ми ћемо, са Божијом помоћи, наставити тамо гдје смо стали. Не пропуштам прилику да нагласим како у Црној Гори није ни било заразе овим вирусом, док су њеним улицама трајале молитвене литије. Али ето, парадоксално је, да је пријетећа епидемија морала да обустави јавна окупљања, па и наше литије, – иако су оне, вјерујем, чувале Црну Гору од те опасности. *Колико пандемија вируса утиче на живот Епархије, колико Митрополија може да помогне верницима који су без посла и прихода, шта се предузима како би се помогло најугроженијима? Тешко можемо да помогнемо људима без посла. И они који су га имали, сад им је – због паралисаног друштвеног живота – доведен у питање. Али, како већ поменусмо, садашња ситуација више личи на какав земљотрес, него на неки системски друштвени проблем. У том смислу, ту смо да укажемо тзв. прву помоћ. Да доставимо оброк, да помогнемо једнократно и да не пустимо људе да се муче са оним основним животним потребама. Сликовито речено, – коме се руши кућа, нудимо му шатор. Нико не мисли да је тај шатор трајно рјешење, али тренутно – без њега није замислив опстанак. *Да ли се у Црној Гори Литургије преносе путем ТВ преноса? Како је осмишљена акција „Свака кућа Црква“? Имамо те преносе. Путем сајта Митрополије, путем других друштвених мрежа, а још од прије имали смо праксу да недјељну литургију из подгоричког Храма преносимо на таласима Радио Светигоре. Осим тога, наш народ је црквен и побожан, – па људи знају како и када се практикују молитве пред кућном иконом. Наше ишчекивање Васкрса, поклапа се са предвиђањем трајања ове епидемиолошке невоље. Ако се крај ових мука баш и не поклопи са централним празником, сви знамо да црквено прослављање Васкрса траје 40 дана. Вјерујемо и надамо се, да ће у том периоду бити окончана главна опасност од епидемије. До тада вриједи бити стрпљив, храбар и молитвен. *Велики простор добијају аналитичари и они који нападају Свето Причешће због могућег преношења инфективних болести путем „једне кашичице“. Да ли је овај напад на Свето погубан за оне маловерне, који су поколебани да могу да буду спасени Истином? И то је, неминовно, морало доћи на ред. Напад на све што нам је Свето. Он, поред непријатности коју носи сам собом, добро дође да сви ми преиспитамо своју вјеру, и да сами себи дамо одговор на те нападе и подметања. Опет ћу рећи да су највећа дјела црквене патрологије, између осталог, настала као апологетски одговор на свакојаке нападе који су вјековима вршени према Цркви. Тачно је да ти напади могу поколебати маловјерне, – али Господ је дошао у свијет и донио му Свјетлост. Та се Свјетлост не може, – нити сакрити, нити угасити. Вјетар поменутих напада ће је само још више распирити. И као што се маловјерни могу поколебати нападима, тако се и они невјерујући могу окренути вјери слушајући и гледајући одговор Цркве на те нападе. А што ћемо говорити кад нас изведу пред суднице? Господ је рекао да ће нам се дати праве ријечи. *Ухапшен је свештеник у манастиру Режевићи за време служења Литургије. Има ли притисака на свештенство и монаштво? Да ли је Ђукановићева власт спремна да искористи ванредно стање и крене са применом Закона о слободи вероисповести? То у Режевићима је био један инцидент. Један неспоразум, рекао бих. Лично не вјерујем да ће се кретати у примјену закона, али нећемо нагађати. Наш правни тим је спреман и за ту околност – која би свједочила о крајњем безумљу. На сваком кораку, пред сваким катастром, Црква може, и сада, да брани своју имовину – од таквих, евентуалних, једностраности. Али, понављам, вјерујем да се то неће сада радити. Имамо други проблем – што неки медији блиски Влади, константно врше притисак на Цркву, оптужују је за све и свашта. Е то је злоупотреба ове ситуације, како би се држава обрачунала са Црквом, и како би се, смишљено, смањио утицај Цркве, који је нарастао и ојачао у вријеме поменутих литија. Али и ту се догађа, да се сваки неутемељени напад на Цркву, починитељима истога – на крају врати као бумеранг. *Митрополија је изразила спремност да држави да на располагање своје капацитете – зграде и установе, за случај потребе организовања стационара. Како се у пракси спроводи ова иницијатива? Тренутно нема потребе за том врстом смјештаја. Понудили јесмо, – али људи из здравствене струке су процјенили да наши смјештајни капацитети не одговарају боравку обољелих лица. Поред тога постојећи болнички капацитети нијесу ни изблиза попуњени. И дај Боже да не буду. Међутим, СПЦ у Црној Гори ће учествовати у куповини неопходне љекарске технике за болничке институције у највећим црногорским градовима. Поред тога, током трајања епидемије, народне кухиње које Црква води широм Црне Горе, без престанка раде. Тражићемо начина да помажемо најугроженије. Црква није нека институција с оне стране реалности. Црква јесте народ, а народ је Црква. Отуда, и средства која Црква има сада треба да се ставе на располагање народу који пати, који болује и који се боји. Даће Бог да све буде добро! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“ Епархије ваљевске, објашњавајући шта је прво, а што дрго бденије, каже да ова богослужења имају покајни карактер, али и позивају на будност човека да стражи над самим собом. Отац Слободан истиче да ова бденија имају сличности, али и разлике у односу на службе које се служе уочи празника. „Ово богослужење се назива јутрење са каноном Светог Андреје Критског“, каже уредник нашег радија који позива вернике на ово богослужење „јер бденије траје цео наш земни живот“.
  4. Гост радија Беседе, на нашу велику част и радост, био је пуковник у пензији Љубинко Ђурковић, командант одбране Кошара. Пуковник је говорио о највећој бици у новијој српској историји, о невероватним подвизима и маневрима наше војске при одбрани карауле Кошаре, на висовима Проклетије. Непријатељ је био вишеструко надмоћнији те 1999. године, но, ипак је наша војска извојевала победу - војни стручњаци су сагласни да је одбрана Кошара спречила копнену инвазију на Србију и онемогућила прекид комуникација међу српским формацијама. Зашто су ОВК И НАТО стратези одабрали Кошаре? Где су данас преживели ветерани са Кошара? Питали смо пуковника Ђурковића шта значе данас, двадесет година после, Кошаре у његовом животу. Звучни запис смо преузели са интернет странице Радија Беседе.
  5. Дјело Светог Саве је Богом благословено, а то видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо, казао је отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за ИН4С. Са уваженим оцем Гојком, разговарали смо о критикама које се све више из режимских кругова могу чути на рачун Светог Саве услед нарастајуће „србофобије“ и потребе да се затре српско име Црне Горе и њен српски идентитет, и овдашњим режимским медијским и политичким интерпретирањима „истина“ и историографских чињеница поводом осам вјекова аутокефалности СПЦ, те о „томосу“ који ти исти „доброжелатељи“ наше Цркве доводе у питање. У неким овдашњим црногорским медијима појављују се текстови који доводе у питање јубилеј 800. годишњице аутокефалности СПЦ. Они кажу да немамо сачуван ”томос” који је Св. Сава добио од патријарха. Уз то се наводи чињеница да је хиротонију Светог Саве у владичански чин, оспоравао угледни јерарх Цркве у Охриду – Димитрије Хоматијан. -Недостатак одређене изворне грађе за средњовјековне догађаје није проблем који се јавља само у вези поступка добијања аутокефалности Жичке Архиепископије, него у вези мање-више свих догађаја из тог времена чију бисмо истинитост жељели да докуметујемо на тај начин. Другим ријечима, не постоји историјски догађај међу Словенима на Балкану, из периода Средњег вијека, чију вјеродостојност можемо да утврдимо ослањајући се, искључиво, на изворе првога реда. На сваком нам мјесту треба помоћ житија (агиографских списа који истичу моралне врлине и душекорисне поуке, а у други план стављају хронологију и факта мање важна за опис духовних истина). Поред тога судбина средњовјековне историографије ових простора је нераскидиво је везана за анале и изворе Цариграда, Рима, Венеције или њихових административних филијала на Балкану, који се, природно, јављају као извјештаји са одређене просторне или временске дистанце. Е сад, историјски је непобитна чињеница, да је Цариградски патријарх који је хиротинисао Светог Саву, усљед околности крсташке окупације Константинопоља, пребивао у Никеји (био прогнан из свог сједишта, као што ће, вијек касније, бити прогнан римски папа у Авињон), и да су околности те хиротоније биле ванредне, али то никако не значи да су биле канонски упитне. Писмо Охридског архиепископа Димитрија у ком он критикује и љути се на Светог Саву, јесте валидан историјски извор, али није једини, и далеко је од објективног. Јер, Хоматијан није само ”у свађи” са Св. Савом (иако би и то, само по себи, био довољан разлог да се његово писмо не сматра објективним), него је у темељном и вишегодишњем разилажењу са самим Цариградским патријархом! Па како онда ми да знамо ко је у праву? Како да судимо, и на основу чега – да ли је у праву, несумњиво угледни јерарх и теолог Хоматијан, или тадашњи Цариградски патријарх у Никеји? Здрави разум нам налаже да сагледамо будуће догађаје и да видимо како Пећка архиепископија дјелује самостално (аутокефално) и послије повратка Цариградског патријарха у Цариград 1259. што значи, да нико и никада, осим повријеђене сујете Хоматијанове (и његове претензије, неканонске, да он дјелује као поглевар аутокефалне цркве) није оспоравао српску аутокефалност, добијену у Никеји. А шта је пресудило? Па нешто што је најважнији критеријум у Цркви, од кад она постоји – саборно мишљење свих црквених поглевара. Наиме, Свети Сава, слава му и милост, није сједао скрштених руку, него је обилазио све старе патријаршије Православља, и од њих (Александрија, Антиохија и Јерусалим), добио благослов за своје дјело. А да је Савино дјело Богом благословено, видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо. Што се тиче довођења у питање средњевјековних житија као валидног извора, могу рећи да је то једна комплексна тема, тема за себе, али ћу за потребе одговора на ово питање навести да су Доментијаново и Теодосијево житије Св. Саве, аутентични списи велике историографске вриједности (уз сва књижевна уљепшавања и похвале које су у њима присутне), те да није упутно, рецимо сумњати у исказе тих житија када говоре о црквеним стварима, а истицати, из истих тих, или њима сродних текстова, такође немањићких, како је Немања, и на који начин, војно покорио Дукљу (а да се при том не наводи, да ли је Немања тада ратовао против грчке војске или против својих даљњих рођака Војислављевића). Ето то раде овдашњи публицисти, – без икаквог јасног научног принципа, узимају што им се свиди, а занемарују оно што им не одговара. Неки анти-црквени публицисти не могу да дођу к себи, како је могуће да није сачуван документ тога ранга. И онда цијелу причу доводе у везу са званичном државном анти-црквеном идеологијом која медијски промовише непостојећу ”аутокефалност” Цркве у Црној Гори у 19. вијеку, а за коју, не постоји сачуван ”томос” мајке Цркве? -Зашто немамо комплетну документацију о добијању аутокефалности за Жичку архиепископију? Па побогу, послије пада Смедерева 1459. и урушења редовног живота у Пећкој патријаршији (неколико деценија у Пећи немамо патријарха, земља је опустошена) – цјеловитост црквене документације је неповратно уништена, и никада је нећемо имати у оном стању у ком је била прије пада под Турке. Зашто тих докумената нема у Цариграду? Па најмање из два разлога: од 1204. до 1259. Цариградска патријаршија је у изгнанству, и тешко је очекивати да је тадашња документација и вођена и сачувана као што је то случај у редовним околностима; 1453. и сам Цариград је срушен и окупиран, а многи његови патријарси након тога убијани и хапшени, па се није чудити како немамо ”сва” релевантна црквена документа. У том погледу цариградски архиви свакако нијесу исто што и ватикански или венецијански, који имају неоспоран континуитет. Међутим, тамо гдје недостају документа – имамо непрекинути живот Цркве, који свједочи о правом стању ствари, и међуцрквеним односима. Овај ”недостатак томоса” би било неумјесно поредити са оним новијим тражењима томоса, какав је рецимо непостојећи томос за наводну ”аутокефалност” Цркве у краљевини Црној Гори, која се, силом историјских прилика нашла у околностима црквене самосталности, а да при том није спроведен нити један црквени поступак налик оном који је спровео Свети Сава у Никеји. А по мом скромном мишљењу, није спроведен, јер часном и Богу оданом црногорском свештенству није ни било до тога, јер су и црквени и световни поглавари у Црној Гори 18. и 19. вијека, Цркву на Цетињу доживљавали као ”светосавску столицу” и једини сачувани дио ”Пећке патријаршије”. Митрополит Митрофан Бан, баш из тог разлога, носи титулу ”егзарха” (чувара) ”Пећког трона”. Промотери поменуте идеологије, воле да причају о ”анатеми” коју је Цариградска патријаршија упутила Пећкој 1346. и да тако релативизују све недостатаке и недосљедности својих анти-црквених захтјева. -Прочитао сам најновији текст из тог ”шињела” и потпуна је неистина да је спор са Васељенском патријаршијом из 1346. као и несрећна анатема која је услиједила, и која је трајала наредне три деценије (никако не и дуже од тога) – изазвана жељом цара Душана да се ”сасвим ослободи” грчке хегемоније! Ријеч је просто о неканонском поступку проглашења патријаршије, односно уздизања дотадашње архиепископије у ранг патријаршије. Цар Душан је то учинио, не да би се ослободио ”грчке хегемоније” које тада, објективно, више није ни било, него да би имао ”свог” патријарха који ће га прогласити за цара. Е за то му није требала ”дозвола” више црквене власти, али није било по канонима, да се такво шта уради без сагласја других патријаршија (не само Цариградске). Био је то једнострани политички чин, који је изазвао вишедеценијски спор између Цариграда и Пећи, а у околностима, нимало повољним – Турци су били пред вратима оба царства. Међутим, када већ причамо о томе, баш је индикативно то што је на иницијативу благовјерног кнеза Лазара (оног за кога Његош каже ”да му свијетли круна Лазарева” над ”слободном Црном Гором”) 1375. дошло до измирења двије патријаршије, и до скидања анатеме, те да, нико, ни тада, није поставио питање о валидности Савине хиротоније, и добијања аутокефалије. Нико, од тада до данас, све до наших нових ”стручњака” са савремених новинских портала, не доводи у питање ни аутокефалност ни саму титулу Патријаршије. На овим порталима се о Светом Сави не говори као о великом црквеном пастиру, него као о препреденом дипломати који је за свој интерес искористио слабости Византије и неугодну позицију у којој се нашао Цариградски патријарх. И непрестано се наводи како Св.Сава није могао бити рукоположен у архиепископа, него у епископа. Појасните нам то мало. Добијање аутокефалности Жичке архиепископије и хиротонија Светог Саве у епископа није ништа мање валидна, ништа мање канонска, и ништа мање значајна – зато што је добијена у тим ванредним историјским околностима Цариградске патријаршије. Напротив. Као прво да разјаснимо, једном за свагда, да се свештенорадња хиротоније врши само и једино у чин епископа – а за епископа се углавном и бира неко ко је претходно у чину архимандрита. Међутим, каква ће титула бити томе епископу, хоће ли он бити само епископ, или митрополит, или архиепископ, или ће на крају бити патријарх – за таква црквена унапређења, нијесу потребне нове, додатне, хиротоније. Надлежне црквене власти, или компетентни црквени сабор, може једног епископа да прогласи архиепсикопом, у врло кратком времену. Познато је, да је у деветом вијеку, један од најпознатијих цариградских патријараха Свети Фотије, за свега шест дана, био проведен кроз све црквене чинове, од лаика до патријарха. То му није сметало да касније буде Свети човјек и један од најзаслужнијих за историсјку мисију Свете браће Кирлиа и Методија међу Словенима. А то што је Византијско царство тада било слабо, а цариградски патријарх у прогонству, – па зар нијесу сви Свети епископи ране Цркве у прва три вијека били у прогонству и убијани чак!!? Зар није столица Цетињских митрополита била прогоњена вјековима? Умањује ли то њихов ауторитет? А кад је у питању неки политичко-историсјки контекст такве приче, па овдје се недавно прослављала 1000. годишњица државности Црне Горе! Мени није јасно зашто је такав јубилеј везан за годину страдања хришћанског краља мученика, али небитно, и да је то почетна тачка бројања, или било који од догађаја везан за Војислављевиће, касније средином 11. вијека, – сви су се ти догађаји десили захваљујући удесима и посрнућима или Византијског царства или тзв. Самуиловог (Бугарског/ Македонског) царства. Почетак успона средњовјековне Зете, везан је за насукану и разбијену византијску лађу, или за недостататк добре војне стратегије византијских војвода код Туђемила. Па хоћемо ли сада, кроз те негативне чињенице, омаловажавати успјех и војну вјештину Стефана Војислава ”архонта Срба” – како га називају, њему савремени, византијски извори? Е сад, неке византијске изворе, којих објективно нема, – тражимо, а неке, који су нам ”под носом” не желимо да видимо. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. „Осовина са Приштином није никаква осовина. Са Тираном јесте. Нема разлога да Србија са Тираном нема најбоље могуће односе без обзира што је њихов премијер уметник. Отопљавање односа са Тираном може да амортизује одређене захтеве и на Косову“, сматра др Момчило Павловић „У случају ескалације ратне кризе између Америке и Северне Кореје, први који би могли да настрадају су Јужна Кореја и Јапан“, каже за Спутњик др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју, са којим смо разговарали о актуелним темама које потресају планету и наш регион. Сведоци смо веома лоших односа Вашингтона и Пјонгјанга. Да ли сматрате да је могућ и нуклеарни рат? — Токио формално, по уговорима склопљеним после рата, нема права на војску, али сам био у Јапану и Јапанци су ме убеђивали да имају високо мотивисану и наоружану војску. Дакле, то би био пре свега сукоб комшија са Северном Корејом, која би одговорила својим нуклеарним потенцијалима за које нико не зна колики су. Сматрам да би у тај сукоб била увучена и Кина, а Америка би ушла у рат само ако би проценила да би га решила у своју корист за неколико недеља. Лимитирајући фактор је ко би могао први да повуче такав потез. На крају крајева, шта би решио нуклеарни рат? Огромна разарања, пустошења, невиђене жртве, а на крају би било као на почетку. Да ли ико мисли да Јапан и Јужна Кореја могу да окупирају Северну Кореју и да проблем буде решен? Фасцинантно је како Јапанци и даље гаје сећање на Хирошиму, али и како ћутке прелазе преко те чињенице да су они једина земља на коју је баш Америка бацила атомску бомбу. И дан данас Јапан је америчка база. Јапански министар одбране је рекао да би та земља могла да обори севернокорејске ракете ако их Пјонгјанг испали у правцу острва Гвам. — Јапан је развио одређене системе, али ви не знате који потенцијале и Кореја поседује. Поред потенцијала, Кореја има и идеолошки и снажно мотивисану војску да гине за свог вођу зато што је пропаганда Запада потпуно анулирана или сведена на најмању могућу меру. Да ли су морал и пропаганда јачи у Америци, на Западу или у Северној Кореји? — Америка је сада фокусирана на русофобију. Невероватно је да ви оптужујете људе у Америци да су се састали са руским персоналом рецимо из амбасаде. И да су се састали, да ли је то забрањено и да ли је то кривично дело и разлог за губитак посла? Америка која промовише модел демократије и људске слободе пала је на том испиту. Ја сам имао контакте са руским амбасадором и представницима амбасаде, па не видим ни да сам прорус, ни да сам проамериканац. Ми не разумемо ту њихову параноју која је последица Хладног рата и преноси се и на Европу. Међутим, Европа има снажне економске интересе у Русији и не верујем да ће тек тако следити САД. САД су увеле најобимније санкције Русији у последње три године, против руског енергетског сектора. Колико је такво стање одрживо? — Не верујем да ће у скоријој будућности санкције бити укинуте. Ради се о промени режима и фиксирању једног човека. И када су одржане Зимске олимпијске игре у Сочију, са Запада су претили да ће бојкотовати игре, да ће спустити посету државника на нижи ниво. Пре санкција, високи европски званичници су посећивали Москву за Дан победе, данас то нико не чини. Запад је Дан победе прогласио даном Европе, што уопште нема логике. Не постоји датум у историји Европске уније који је везан за девети мај. Ипак, неко је смислио да би било добро да уместо Дана победе то буде Дан Европе, али Руси то не дају. Пре санкција и пре Украјине и пре Крима постојала је и даље постоји тенденција да Русија не сме да буде толико јака и други пол који би имао сферу утицаја. Када погледате мапу база НАТО-а, ви ћете видети да је Русија стављена у потковицу Алијансе. Са друге стране, у Русији се пре неколико година водила дискусија да ли је Русија држава или империја. Ако је империја, она има империјалне интересе, она има све сфере утицаја и понаша се империјално. Ако је држава, она брани сопствене границе и брани унутрашњи интегритет. Сматрам да је Путин као јака личност кост у грлу Запада и центара моћи и доброг дела обичног света. Људи једноставно не размишљају, они узму фиксацију, а када Запад мрзи он мрзи страшно, као што је мрзео на пример Гадафија или Милошевића. Да ли постоји неко кога су Срби тако мрзели, а да долази са Запада или са Истока? — Ми смо мали народ који је дуго служио страној сили. Код нас та пропаганда очигледно не може да се прими. Ми смо и „србомрсце“ примали, па чак и гостили, можда не званична власт, али јесу разне организације. Ми немамо у историји фиксацију других владара, рецимо Фрањо Јосип који је потписао акт о нападу на Србију 1914. године је у добром делу српске јавности доживљен је као старац који је помагао чак и краља Милана и организовао његову сахрану и једини је носилац српског ордена. На првој оптужници специјалног суда за ратне злочине, како је Спутњик сазнао, биће име Даута Харадинаја, брата Рамуша Харадинаја. Осим за злочине које је учинио у униформи ОВК, он се терети да је многе ствари радио и у Ал Каиди и у ДАЕШ-у. Шта мислите, да ли ће стварно доћи до тога да та особа буде процесуирана? — Суд је и основан да би процесуирао неке особе, али сматрам да то неће бити главне фигуре и главни и злочинци. Историјски гледано, све је почело давно још када су на Косову харале разбојничке дружине које су заустављале аутомобиле на путу, пресретале, па чак и убијале униформисана лица. И Стејт департмент је у једном тренутку ОВК прогласио терористичком организацијом, па су се после предомислили. Ипак, неко крило АНЕ је и даље на тој листи. Са становишта суверене државе, свака таква акција је хулиганство које се кажњава, али Запад је пошто-пото хтео да увуче Србију у рат. Проблем Косова све до касних осамдесетих година био је југословенски. Решавале су га здружене полицијске снаге из Словеније, Хрватске, Македоније, које су биле стациониране на Косову и кажњавале Албанце. Суд је основан да би се чули српски и међународни аргументи о злочинима Хашима Тачија, браће Харадинај и свих других вођа. Пошто су уз помоћ Америке и спонзорисане независности, они проглашени борцима за слободу, сада су на прагу да ту своју независност заокруже и крунишу, постали су хероји. Од најобичнијег злочинца, герилца, разбојника, ви сада имате уважену личност с којом преговарате. То је сличан процес револуцијама. Као директор Института за савремену историју, како објашњавате да савремена историја тако нешто дозвољава? — То је универзални процес. Тито је ухваћен са самокресом у џепу (пиштољ) и он је изјавио да би га употребио да је имао прилику. Са становишта права, он је био најобичнији терориста и разбојник, али је он историјски највећа личност коју је Балкан изнедрио у 20. веку. Он је револуционар који је извео револуцију у међународним околностима. Мислили смо да је само на Балкану могуће да разбојник постане уважени државник, али то је универзална појава, нарочито у Латинској Америци и на Далеком истоку. Ипак, питам се да ли би Запад дозволио да његовом простору најобичнији побуњеници и разбојници сутра постану уважене личности. Сматрам да ће на Косову бити процесуирани они који су изгубили политичку моћ где су ти злочини толико очигледни да сваки Албанац то зна, где су стечена енормна богатства. Обични људи платиће цену, али коловођа и људи око њега неће, зато што би трагови могли да одведу тамо где није пожељно. Председник Србије Александар Вучић каже да ако направимо једну осовину на линији север-југ, између два највећа народа Срба и Албанаца, онда ће ово поднебље имати дугорочни мир бар у наредних сто година. Да ли смо надомак тог решења? — Ако историјски то анализирате, осовина са Приштином није никаква осовина. Са Тираном јесте. Нема разлога да Србија са Тираном нема најбоље могуће односе без обзира што је њихов премијер уметник. Отопљавање односа са Тираном може да амортизује одређене захтеве и на Косову. Београд и Тирана треба да разговарају о озбиљним стварима и оно што је министар иностраних послова Дачић изјавио, банализовано је у смислу поделе. Приштина никада неће пристати на компромис, јер њени лидери сматрају да су заокружили своју независност и да максималистички циљ — независност и ништа, не оставља маневарски простор. Како је то почело са Албанцима? — Аустро-угарска је 1912. створила реалност, добили смо и реалност у Крајини, па и на Косову и сада морате да је прихватите као такву, али историја се не зауставља. Ви сада у овом тренутку сматрате да је ситуација безизлазна, да је решење признати Косово, али то неће решити проблем. Ствари некад могу да се реше и на међународном плану, сутра може да избије велики сукоб… Као што је Сиријска криза доста покренула миграције и на ову страну… — У игри великих мали служе за поткусуривање. Албанска држава направљена је 1912, каква-таква, да би се Србија одгурнула са мора, а не заборавите да је Србија ратовала са Турском, а не са Албанијом. То што су они били на другој страни је сасвим друго питање. У Краљевини Југославији, за време Првог, а и после Другог светског рата, до 1948. Срби и Албанци имали су некад мање, некад више добре економске односе. у Албанији се од 1945. до 1947. као званични учио српски језик, поред Хоџине слике стајала је Титова. Када је у Београду скидана Стаљинова, у Тирани је скидана Титова слика. Људи који летују у Драчу и другим областима који су из Србије имају другачије искуство у односу на Албанце у Албанији и ове са Косова. Осовина Београд —Тирана може да релаксира односе на простору јужне српске покрајине и уопште у том делу Балкана. Шта мислите о унутрашњем дијалогу у Србији који је најављен за септембар? — Ми унутрашњи дијалог о Косову водимо од 1389. године. Дакле, од четрнаестог века до данас. Написано је море радова,књига, предлагана су многа решења. Искрен да будем, у унутрашњем дијалогу не видим никакву нову идеју нити ново решење, али разговор је потребан. Посебно је потребан дијалог са Албанцима, наћи не представнике власти официјелне, него наћи Албанце који стварно желе да разговарају са Србима. Колико је то тешко? Ви сте живели доле једно време, познајете их. — Ја сам са тог простора. У нашој кући је Албанац чувао имање, постојала је трговина на реч и никад није било проблема. Данас је другачије. Читав простор је етнички испражњен и с једне и друге стране због економских разлога. Мислимо да Албанци желе ту да остану, али ако им Запад омогући да оду, сви радно способни отићи ће истог тренутка и испразнити Косово. Из дијалога увек може нешто ново да се роди, а у посебно дијалогу са међународним фактором. Наша дипломатија треба све да усмери ка том циљу, јер Косово није само унутрашње питање Србије, већ је одавно међународни проблем високог ранга. До Уједињених нација доспело је нашим недовољно промишљеним потезима. Српска политика на Косову је непрестано попуштање и удовољавање максималистичким захтевима Албанаца. Ипак, онолико колико Срби не контролишу Косово у делу јужно од Ибра, исто толико албанска власт не контролише северни део Косова. Олако смо потписали бриселски споразум верујући да ћемо добити контра услугу и зато Србију сада условљавају да се одрекне свих својих институција. Све док Србија не призна Косово на папиру, јавно, Косово није независно. Да ли постоји нешто у чему су сагласни Срби и Албанци? — Срби и Албанци са Косова се данас мање-више не слажу ни око ничега, али имају једну заједничку стајну тачку — и једни и други желе у ЕУ. Ако је то та тачка спајања ако Европа заиста жели искрено да помогне, онда би само шира интеграција релаксирала односе на Косову. Нека буде као Швајцарска и Немачка, где граница пролази кроз села. Зашто код нас Ибар не може да буде да буде граница? Европа би могла искрено да помогне и Србима и Албанцима стварањем шире интеграције — нема границе, нема сметњи, тргујте, радите и то ће у неком периоду створити услове да људи живе нормално. Срби и Албанци на Косову живе вековима у турском, југословенском и српском оквиру. Они би као комшије нашли најбољи начин да живе уз елементарно поштовање људских и националних права, јер Албанац није реално да буде Србин нити реално да Србин постане Албанац, али државни оквир мора да се брани. То је уставна обавеза. У супротном је то велеиздаја и кривично дело. Наташа МИЛОСАВЉЕВИЋ
×
×
  • Креирај ново...