Претражи Живе Речи Утехе

Свети Спиридон Тримифунтски, један од најпоштованијих светитеља у Православној Цркви, свој живот је провео на Кипру. Живео је у трећем веку до раног четвртог века нове ере. Већину свог живота био је обичан пастир, а касније је служио као епископ Тремитуса (данас Треметузија). Још за време свог земаљског живота светитељ је био обдарен даром исцељивања болесника и ослобађања људи од демонске опседнутости. Свети архипастир је исцељивао људе од тешких, па и неизлечивих болести. Према његовом Житију, једном је његовим молитвама излечено безнадежно болесно дете. Други пут је помогао неутешној мајци тако што је васкрсао њену бебу која је управо умрла. Свети Спиридон Тремитски (или Тримифунтски) пружао је помоћ потребитима. Људи су му се често обраћали за финансијску подршку, а он је свима бесплатно помагао и никада ништа није тражио заузврат. Једном је светитељу дошао сељак који није могао да купи жито за сетву у пољу, молећи га да помогне. Владика се помолио са њим и рекао му да дође сутрадан. Када је сељак поново дошао, свети Спиридон му је дао велики комад злата под условом да му након сабране жетве врати златник. Те године је сељак убрао обилан род, што је већ било чудо. Али када је човек дошао код светог епископа да врати дуг, свети Спиридон узе злато, прочита молитву и, ето, парче метала се претвори у змију! Тако је за једног сиромашног сељака светац учинио чудо, претворивши животињу у комад злата. Мошти Светог Спиридона се чувају на острву Крф (Керкира), Грчка. Сваке године свештенство цркве Светог Спиридона поново полаже светитељеве мошти; и задивљујуће, увек нађу његове папуче излизане са рупама, као да свети Спиридон и даље хода по земљи, помажући онима који га призивају и траже његово заступништво. Сваке године се његове папуче деле на мале комаде и шаљу по свету као мошти којима се верни народ може поклонити, тражећи помоћ од светог архипастира. Верни народ поштује успомену на Светог Спиридона 25. децембра по јулијанском календару. Данас се овом свецу људи најчешће моле за новчану помоћ. У својим молбама моле и Светог Спиридона за помоћ око успешне куповине и продаје имовине. Међутим, ако желите да брже видите резултате својих молитава, морате се потрудити са своје стране. Светом Спиридону Тримифунтском обраћају се и почетници и искусни привредници са молбама за помоћ у пословању, заштиту од конкуренције, успешну трговину и профит. Они који дуго не могу да се запосле моле Светог Спиридона за помоћ у проналажењу посла. Молитве светитељу помажу им да нађу добар посао, да стекну наклоност својих претпостављених и да не буду отпуштени. Осим тога, у наше дане људи који пате од разних болести стичу иконе Светог Спиридона и моле га за исцељење и добро здравље. Родитељи се могу молити за здравље своје деце и тражити од светитеља да их заштити од зла и лоших мисли. Углавном, људи се често обраћају Светом Спиридону за помоћ у решавању свакодневних проблема, породичних сукоба и очувању породице. Они који се обраћају светитељу са таквим захтевима потврђују да су им свакодневне молитве помогле да ојачају породичне везе, па чак и да избегну развод. Али који је прави начин да се тражи заступништво свеца? Да би замолили Светог Спиридона за помоћ, хришћани треба да му прочитају следећу молитву: О преблажени архијереју Спиридоне, велики Христов Светитељу и славни чудотворче! Стојећи на небу пред престолом Божијим са хоровима анђела, погледај доле саосећајним оком на овде окупљене људе (имена се могу додати) и тражећи од тебе моћну помоћ. Измоли милосрдну доброту Бога који воли чочовека, да нам не суди по безакоњима нашим, него да поступи према нама по својој милости. Испроси нам од Христа Бога нашега, миран и спокојан живот, здравље душе и тела, плодну земљу, и у свему изобиље и благостање; да не окренемо на зло добра која нам је дао наш великодушни Бог, него радије у Његову славу и хвалу твога заступништва. Избави нас, који са непоколебљивом вером приступамо Богу, од свих недаћа, било духовних или телесних; од свих малодушја и ђаволских замки. Буди утешитељ у тузи, исцелитељ немоћних, помоћник у невољама, покривач голих, заштитник удовица, заштитник сирочади, хранитељ одојчади, окрепитељ старих, путоказ путницима компас онима који плове и моле се за све који траже моћно заступништво твоје, да приме све што је корисно за њихово спасење, да, поучени и чувани молитвама твојим, задобијемо вечни починак и заједно са тобом славимо Бога који је један у Светој Тројици, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. Стојећи испред иконе светитеља, прво треба јасно формулисати свој проблем, а затим прочитати молитву. При обраћању светом Спиридону Тремитском није потребно знати напамет текст молитве; само затражи помоћ, формулишући свој захтев једноставним речима, и светац ће те сигурно чути! Треба се молити за помоћ Светом Спиридону свако вече. Истрајте и не станите док се ваш захтев не испуни и не реше проблеми. Свим проблемима долази крај, а све тешкоће ће проћи – само треба веровати у помоћ одозго и запамтити да имате заступника, свеца који помаже свима којима је помоћ заиста потребна. https://mitropolija.com/2022/12/25/andrej-jeremenko-praznik-sv-spiridona-njegova-istorija-i-tradicija/

Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог. Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења. Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао. Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија светог Јована Златоустог. Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни Крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије. Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама. Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском Крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење. Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела. Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин. https://pravoslavie.ru/108682.html

Косовска Митровица – Над Храмом Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице сипи хладна киша. Ту, у парохијском дому, живи само породица свештеника Ненада Стојановића, старешине градске цркве. Једини су Срби у јужном делу Косовске Митровице, из којег је 2004. године истерана и последња српска душа. Из „кућице” излази косовски полицајац и на српском језику, љубазно пита куда смо кренули. Легитимише нас и упућује ка вратима парохијског дома, од кога су после 17. марта 2004. остали само темељи. Фасада опала, назиру се цигле, опека, доградња коју је за 18 година већ појео зуб времена. На капији се појави отац Ненад Стојановић. Управо се вратио са аутобуске станице где је одвезао родитеље, који су отпутовали ка Гњилану. На гробљу које се налази с јужне стране храма, сахрањивани су имућнији Срби с краја 19. и с почетка прошлог века, а већина споменика је порушена у поменутом мартовском погрому. Горела је и Црква Светог Саве, а остаће упамћено да се пар дана дизао густ дим, а мирис паљевине је стизао до северног дела града. Споља се не види да је рука вандала покушала да затре православни траг, ту у делу које стари Митровчани зову „код бунара”, или „код цркве”, али кад се отворе дрвена, дотрајала врата, поново вас запахне устајали мирис гарежи, а у ушима одзвања јуришни поклич албанских екстремиста који се чуо и преко моста ка северној Митровици. Они који нису 1999. године успели да отерају три свештеника са породицама и оно Срба који су остали да живе поред саме цркве, успели су да пет година касније протерају свештенике. Попа Вељу, оца Бору и Светислава, а деценијама су ту службовали и живели с породицама. Осим цркве запаљен је парохијски дом, звоници, пламтели су помоћни објекти и гараже. „Унутрашњост цркве смо успели да обновимо. Месецима су зидови чишћени од гарежи, постављен је нов кров, врата, прозори, али још много има да се уради”, тихо говори отац Ненад, подсећајући да је обнова храма почела 2010, а да се први свештеник са супругом доселио шест година касније. Прича како је верни народ и у разрушеној и нагорелој цркви палио свеће, долазио да се помоли Богу у светињи чије је подизање започето 1896, а завршено 1921. године, када је и освештана. Саграђена је по пројекту Андре Стевановића, професора Београдског универзитета, у српско византијском стилу. У основи је крст димензија 15 пута 23 метара, висине је више од 25, док је дебљима зидова скоро метар. У време мартовских демонстрација Албанаца, уништен је мермерни свети престо, крст са Христовим распећем, архијерејски трон, певнице, галерија за црквени хор... Отац Ненад нам прича да је запаљен импозантни иконостас на којем су централно место заузимале црквене двери са позлатом. Нестале су у пламену иконе изузетне вредности и лепоте, а посебно се истицала Богородица са малим Христом, Исус Христос, Јован Крститељ… „Најбитније је да су се свештеници са породицама спасили. Евакуисао их је Кфор хеликоптером до некадашње српске касарне на Баиру. У несрећи је и звоник страдао, марокански војници који су тада чували храм, успели су да сачувају три звона. Два се налазе на звонику Храма Светог Димитрија у северном делу Косовске Митровице, а једно, тешко 500 килограма, чека боље дане. Обећана нам је помоћ. Неопходно је заменити кров како би се спречило пропадање”, говори отац Ненад, који је у храм дошао 2017. године, и који са попадијом Татјаном има петоро синова. Најстаријем је 13 година, најмлађи има десет месеци. На зидовима храма доминирају иконе Богородице, примећујемо крст који је освештан у Јерусалиму, а поклон је једне вернице, иконе које су поклонили игуман Зочишта отац Стефан, ту су дарови манастира Бањска, а ту је и много дарова осталих православних светиња са Космета, централне Србије и иностранства. „Срећан сам што нас људи у све већем броју посећују, посебно о празницима. Посебно на Дан Светог Саве, као и на дан наше храмовне славе, 19. маја, када обележавамо пренос моштију Светога Саве. Радује ме што је на недељним литургијама све већи број оних који долазе не само из северне Косовске Митровице, него и са целог севера Космета. Има и странаца, када је лепо време”, казује отац Ненад, док нас води кроз храм васкрсао из пепела. У порти се осећа мирис априла после кише. Процвала трешња, разбехарала се, раширила гране, уз сами парохијски дом који треба под хитно да се реновира. Барем да се облепе спољашњи зидови. Таман кад хтедосмо да се латимо телефона, да сликамо, мимиком и тихим гласом нас отац Ненад упозори: „Немојте, ено тамо су осматрачнице КБС. Да не правимо проблем.” Да, одмах уз зидове опасане жицом, јесте касарна КБС. Око храма све албанске куће. Оно Срба што је живело уз цркву, продало је и куће и окућнице. Новопридошли Албанци дубоко загазили у порту. Један комшија Албанац отворио врата ка црквеном дворишту, па слободно може да уђе кад год му се прохте. У порти овог православног храма, на 65 ари плаца, играју се само деца Ненада и Татјане Стојановић, попа и попадије, јединих Срба у јужној Митровици. https://www.politika.rs/scc/clanak/505859/Otac-Nenad-i-njegova-porodica-jedini-Srbi-u-Juznoj-Mitrovici

Много пута у молитви добијам информацију која ми каже: “Оно шта те спасава је само Љубав Божија, Његова милост. Никаква сопствена врлина, никаква борба или достигнуће, само Он, апсолутна љубав, наш Христос! Ти си мајка рањена у стомак. Има толико рана у твом телу и души, толико си уморан од трауматских искустава у свом животу да ти је незамисливо тешко спровести вољу Божију. Твоја сломљена воља делује . Шта можеш да урадиш? Ништа, апсолутно ништа ! Шта те онда спасава? Бескрајна милост и љубав Божија.!" То је оно за шта се морамо молити ноћу и дању, за милост Божију . А када она дође, тада ћете видети колико лакша и срећнија борба за врлине постаје. Без благодати, све је мучно. Без духа светога, пут ка Христу је затрпан, заглављени смо у блату страсти, ноге су нам тешке а душе дахћу. Разочарање, највећа претња човеку, осмехује се јер види да ћемо му се, задржавајући се у сопственим нарцисоидним напорима, пре или касније препустити. Без Благодати, без Христа, очајање ће нас прогутати, потопити. Али ми нећемо капитулирати, нећемо упасти у замку очајања. Можда смо слаби, али нисмо осуђени на пропаст. Смртни смо, али нисмо мртви. Ми смо рођени, али никада нећемо умрети. Молитва ће донети Божију милост. Молитва са болом и покајањем, унутрашњим сломом и аутентичношћу која отвара наше биће да би Светлост могла да уђе. Ако се не отворимо у молитви и невољама, светлост не може ући кроз зид наше филозофије. Ако желите да видите Христа морате да се сломите. Светлост Божија улази у сломљена срца. Зато, завапимо Христу: „Христе мој, волим те, молим те, жудим и желим сједињење с тобом. Не обраћај пажњу на то што не успевам. Није да те не волим или да те не тражим, али у мени постоји повређено ја, и док ја бирам светлост, оно ме увлачи у мрак. Не чиним грешке и грехове зато што те се одричем, већ зато што је моја издржљивост мала пред мојим великим страстима. То не значи да Те не волим, да Те не тражим свим ћелијама свога бића. Много пута сагрешим, али Христе мој , не чиним то да бих те се одрекао, већ зато што погрешно мислим да ћу се тако утешити. Бекство је мој грех, замена за Твоје одсуство. Знам да је то илузија и сујета, да жањем смрт и тугу, али не могу да одолим јер, као што Ти то најбоље знаш, ум каже другачије, срце жели другачије...А ако је велики апостол Павле рекао да не чини оно што жели, већ оно што мрзи, то чини, шта онда ја , безначајан и повређен човек , могу... Не, не желим да се правдам, Боже мој. Уосталом, ко може сакрити нешто од Тебе, ко Те може преварити..? Знам да знаш и разумеш да у овом тренутку када говорим истину, мој грех не поништава моју љубав према Теби. Зато што верујем само у Твоје милосрђе и Твоју бескрајну љубав, нећу престати да Ти кличем до последњег тренутка:”Исусе, сломио сам се, пусти Светлост Твоју да тече кроз моје пукотине и обасја моје крхотине. То је једино исцељење мога бића, та Светлост која заслађује моју таму...” о. Харалабос Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos

Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил уочи 30. годишњице од независности Републике Казахстан снимио је видео-поруку грађанима ове земље. У суровим годинама политичке репресије XX века овде, у Велику Степу, доводили су на десетине хиљада затвореника и прогнаних, припадника различитих националности и вера. Ова земља је постала место исповедничког подвига за хиљаде православних хришћана који су страдали од безбожне власти. Канонизовано је више од 200 људи који су сведочили своју веру. Њиховим трудом и подвизима освештана је земља Казахстана, а сећање на њих верно чува Руска Црква. За многе људе који овде нису увек долазили својом вољом, Казахстан је заиста био други дом, јер се становници ове земље нису плашили да пруже руку помоћи онима који су дошли. Доброта и хуманост били су јачи од страха да буду кажњени, а ово гостопримство је постало један од камена темељаца казахстанске државности. За садашњост и будућност младе земље, неоспоран је значај дела њеног првог председника Нурсултана Абишевича Назарбајева. Захваљујући његовом активном раду, мудрој и уравнотеженој политици, искреној бризи за добробит суграђана, постало је могуће створити атмосферу међуверске и међунационалне хармоније. Нурсултан Абишевич је поставио темеље добрим односима Цркве и државне власти на свим нивоима, а ову политику данас успешно спроводи актуелни председник Касим-Жомарт Кемелевич Токајев. Данас око једне трећине становништва републике у Казахстану припада Православљу. Радује нас што је празник Рођења Христовог широм земље нерадни дан. Такође бих желео да истакнем одржавање Конгреса лидера светских и традиционалних религија у Казахстану. То је омогућено захваљујући великој пажњи коју државне власти поклањају развоју међуверског дијалога. Чувам у срцу успомену на посету казахстанској земљи и свим њеним становницима желим снажан мир, просперитет, очување и умножавање националне баштине. Да сте здрави и нека вас све чува Бог! Извор: Телевизија Храм

Након посете Сремским Карловцима где је председавао седницом Светог Синода, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је на свом инстаграм налогу објавио: Данас смо се у Сремским Карловцима још једном посведочили да су просвета и образовање неодвојиви од освећивања и стицања образа за Бога и за људе. Карловачка богословија и гимназија које је основао митрополит карловачки Стефан Стратимировић најбоље показују у ком правцу треба да се разумевају и да функционишу просвета и духовност. Они који одвајају једно од другог, осуђују на сиромаштво и оскудност и просвету и културу. Ризница Карловачке богословије показује и открива то јединство просвете код Срба. Извор: Инстаграм налог Патријарха српског

У недељу 17. октобра 2021. године у Дому културе у Пријепољу игуман манастира Хиландар архимандрит Методије одржао је предавање на тему Православно монаштво и његова улога у савременом свету. Да је тема била занимљива говори и то што је сала била испуњена скоро до последњег места. Звучни запис предавања На почетку, након отпеваног тропара Светом Сави, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је у поздравном слову рекао: – Архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, донео нам је благослов Свете Горе и манастира Хиландара посебно. Ништа чудно у томе да се тако поново повезују и своје заједништво ојачавају манастир Хиландар и манастир Милешева, светосавски су у најпунијем смислу и један и други. У име свих нас, у име целе Епархије милешевске изражавам добродошлицу нашем драгом оцу игуману. Добро сте нам дошли и јако сте нас обрадовали. Архимандрит Методије је потом својим излагањем заинтересовао слушаоце за поменуту тему. Након завршеног предавања, Преосвећени Епископ Атанасије се најсрдачније захвалио предавачу а затим позвао слушаоце да поставе питања. Датим одговорима тема још више проширена и појашњена. Извор: Епархија милешевска

Његова светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је данас у 13.30ч (4. септембра 2021. године) у дводневну посјету Црној Гори, што је његов први долазак откако је изабран за предстојатеља Српске православне цркве. Патријарха Порфирија на подгоричком аеродрому дочекали су Његово високопреосвештенство изабрани Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Његово преосвештенство изабрани Епископ будимљанско-никшићки г. Методије са свештенством Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Свечани дочек Патријарха Порфирија биће уприличен вечерас у 18 часова у Саборном храму Христовог васкрсења, гдје ће бити служена свечана доксологија и вечерња служба. Након тога слово добродошлице ће произнијети Високопреосвећени новоизабрани Митрополит црногорско-приморски господин Јоаникије, а након њега сабрање ће благословити и бесједом се обратити Његова светост Патријарх српски господин Порфирије. Послије њиховог обраћања на бини испред храма услиједиће богат културно-умјетнички програм који ће почети пројекцијом документарних филомова: “Литије” и “Митрополит Јоаникије”. У програму ће учествовати: гуслар Ђоко Копривица, фоклорни ансамбл народних игара и пјесама „Ђурђевданско коло” из Подгорице, Даница Црногорчевић, Бранка Зечевић, Фенечки бисери, фрулаш Радован Сукновић, Београдски синдикат и Неверне бебе. Због епидемиолошких мјера, које прописује Министарство здравља, вечерња служба и комплетна свечаност биће напољу на великој бини испред Саборног храма. Предстојатељ Српске православне цркве допутовао је у Црну Гору поводом устоличења изабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, које ће се обавити сјутра у Цетињском манастиру након Света архијерејске литургије коју ће служити Патријарх српски г. Порфирије са више архијереја наше и других помјесних цркава. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Видевши знак Крста Твога на небу, и као Павле примивши позив не од људи, међу царевима апостол Твој, Господе, царствени град положи у руке Твоје: Чувај га увек у миру, молитвама пресвете Богородице, Једини Човекољупче. Катихета Бранислав Илић: Свети цар Константин и Јелена - равноапостолни светитељи Епископ Атанасије (Јевтић): О Светом цару Константину и царици Јелени Епископ Андреј (Ђилерџић) о Миланском едикту Епископи источноамерички Иринеј и филоменионски Илија: Беседа на празник Светих цара Константина и Јелене Протојереј-ставрофор Станимир Поповић: Беседа на празник светих равноапостолних царева Константина и Јелене Протојереј Синиша Смиљић: Беседа на празник Светих цара Константина и Јелене Свети Константин и Јелена у химнографији Вождовачки храм Светих цара Константина и Јелене Протођакон Радомир Ракић: Беседа о стогодишњици Вождовачког храма светих цара Константина и Јелене Радио Беседа: Свети Цар Константин и Царица Јелена Радио Светигора: Свети Цар Константин и Царица Јелена Свети цар Константин и царица Јелена. Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста, он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва I васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин надживи своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду. Извор: Ризница лиургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас у Манастиру Раковици, након одслуженог помена патријарсима српским Иринеју, Павлу и Димитрију, отворио Музеј - Спомен-собу патријарха Павла у овој београдској светињи у чијој порти, по сопственој жељи почива 44. поглавар СПЦ, забележио је репортер Радија Слово љубве Марко Весић. У Спомен-соби је изложено око пет стотина експоната, међу којима су лични предмети патријарха Павла, попут одежди, бележака и ципела. Патријарх Порфирије је овом приликом, између осталог, казао: "Сабрали смо се данас да гледајући трагове које је оставио патријарх Павле обновимо трајни и лични однос са њим. Да обновимо трагове којима је он ходио и водио Цркву. А то су трагови који воде ка Христу који је Живот и Љубав. Тако и ова соба у Манастиру Раковици има свој смисао само у сећању на Господа Христа". Фотогалерија коју је сачинио репортер Радија Слово љубве је на овом линку. Извор: Радио Слово љубве

Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил разговарао је 7. априла 2021. године телефоном са Архиепископом охридским г. Јованом, који борави у посети Руској Православној Цркви са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. Патријарх Кирил је топло поздравио архијереја Српске Православне Цркве и изразио жаљење што се њихов лични сусрет, који је требало да буде тог дана, није могао одржати због епидемије. Предстојатељ Руске Православне Цркве се распитао о здравственом стању и лечењу архиепископа Јована обављеном током посете, изразивши жељу да се уважени гост врати својој пастви са новом снагом. Архиепископ Јован је захвалио Његовој Светости Патријарху Кирилу на бризи коју је указао организовањем његовог лечења у Русији и поделио утиске о боравку у Москви и плану да посети Санкт Петербург. Архиепископ охридски Јован је предстојатељу Руске Православне Цркве изнео своје виђење тренутног стања међуправославних односа и црквене ситуације у Украјини. По мишљењу архијереја Српске Патријаршије, Православна Црква је сада у стању нарушеног јединства, што је унело напетост и разједињеност у живот свих помесних Православних Цркава. Архиепископ Јован је нагласио потребу очувања вековног канонског поретка. Православна Црква, како је истакао, „никада није имала и не може имати један центар по узору на Римокатоличку Цркву“, јер свака од помесних Православних Цркава поседује пуноћу апостолског наслеђа. Архијереј је нагласио да је Украјинска Православна Црква „савршена апостолска Црква која је добровољно одлучила да остане под јурисдикцијом Московске Патријаршије и ужива аутономију у границама Руске Православне Цркве“. Архиепископ Јован је приметио да се при одређивању редоследа поступања у вези са расколницима увек сматрало кључним мишљење киријархалне Цркве, која најбоље познаје ситуацију у оквиру своје надлежности. „Немогуће је да Синод било које географски удаљене Цркве детаљније и више зна о расколницима и самопроглашенима (самосветима, саморукоположенима) у Украјини“. „Српска Православна Црква поштује организациону структуру Московске Патријаршије, чији је саставни део самоуправна Украјинска Православна Црква, на чијем је челу Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. Српска Православна Црква је увек била и остала чувар догмата, то јест на страни истине и канонског поретка”, рекао је архиепископ Јован. На молитвено сећање, Архиепископ охридски г. Јован је поклонио Његовој Светости Патријарху московском и све Русије г. Кирилу икону Свих охридских светитеља, од Светог Климента Охридског до последњег канонизованог који је службовао на тој древној столици, светог Николаја Велимировића. Извор: Служба за комуникацију Одељења спољних црквених послова Московске Патријаршије (https://mospat.ru/ru/news/86962/)

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 5. марта 2021. године у капели Патријаршијске резиденције у Београду помен новопрестављеном умировљеном Епископу захумско-херцеговачком Атанасију. Извор: Инфо-служба СПЦ

Узимајући у обзир да је претходних дана био у контакту са свештеником за кога се испоставило да има благи и асимптоматски облик Ковида 19, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије ће, по савету лекара, наредних дана превентивно бити у изолацији. Из Кабинета Патријарха српског Извор: Инфо-служба СПЦ

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије изабран за Патријарха српског Животопис новоизабраног патријарха српског др Порфирија (Перића) Патријарх Порфирије у првом обраћању за ТВ Храм: Молим све да се моле Богу за моју маленкост Председник Александар Вучић упутио честитку Патријарху српском Порфирију Доксологија на Православном богословском факултету Универзитета у Београду Најава: Устоличење Патријарха српског г. Порфирија Устоличен Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије Приступна беседа Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Порфирија (ВИДЕО) Света саборна Литургија и устоличење Патријарха српског г. Порфирија (ВИДЕО) Сусрет патријарха Порфирија и председника Вучића Прота Бранко Ћурчин о Патријарху Порфирију: Прави човек на правом месту! Ватикански Кардинал Курт Кох честитао избор и устоличење Патријарха Порфирија Патријарх Кирил честитао Патријарху Порфирију избор и устоличење у трон патријараха српских Честитка Митрополита Онуфрија Патријарху Порфирију: Радујемо се Вашом избору и молимо за Вас Патријарх Порфирије са Косова Патријарх српски Порфирије: Дјела Митополита Амфилохија су продужено Јеванђеље Господа Исуса Христа ТВ Храм: Пригодни разговори у част Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија Нови број "Православља" посвећен Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Господину Порфирију Православни и васцели хришћански свет и људи добре воље честитају избор Патријарху Порфирију Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Звона Саборног храма Светог архангела Михаила огласила су се у 11.25 часова означавајући да је устоличен 46. предстoјатељ Српске Православне Цркве, Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије. Повезан садржај: Άξιος! Достојан! - Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин др Порфирије (Перић) Света саборна Литургија и устоличење Патријарха српског г. Порфирија (ВИДЕО) -ФОТОГАЛЕРИЈА (1)- -ФОТОГАЛЕРИЈА (2)- Свечани чин устоличења новоизабраног Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Порфирија започео је 19. фебруара 2021. године саборном светом архијерејском Литургијом у Светоархангелском саборном храму у Београду. Светом Литургијом је началствовао новоизабрани првојерарх Српске Православне Цркве уз саслужење отачаствених архијереја сабараних на изборном Светом Архијерејском Сабору, свештенства и верног народа. Саслуживали су или молитвено присуствовали Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, преосвећена господа eпископи: сремски Василије, бањалучки Јефрем, будимски Лукијан, банатски Никанор, новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, канадски Митрофан, британско-скандинавски Доситеј, западноевропски Лука, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игњатије, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, диселдорфски и немачки Григорије, рашко-призренски Теодосије, горњокарловачки Герасим, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, славонски Јован, аустријско-швајцарски Андреј, бихаћко-петровачки Сергије, тимочки Иларион, нишки Арсеније, буеносајрески и јужноцентралноамерички Кирило, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, захумско-херцеговачки Димитрије, моравички Антоније, ремезијански Стефан, мохачки Исихије, диоклијски Методије, полошко-кумановски Јоаким, брегалнички Марко и стобијски Давид; протојереји-ставрофори др Саво Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода, др Зоран Крстић, ректор Богословије Светог Јована Златоуста у Крагујевцу, проф. др Владимир Вукашиновић, архијерејски намесник београдски, и Петар Лукић, старешина Саборног храма Светог архангела Михаила у Београду; протојереј Срђан Перић из Сомбора; протођакони: Радомир Перчевић, Стеван Рапајић, Дамјан Божић и Иван Гашић; јерођакони Силуан са Свете Горе и Саво (Бундало) из Митрополије загребачко-љубљанске; и ђакон Еразмо из Православне Охридске Архиепископије. Свечаном чину устоличења присуствовали су председник Републике Србије г. Александар Вучић, члан председништва Босне и Херцерговине г. Милорад Додик, председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, потпредседница Владе Републике Србије и министарка културе и информисања гђа Маја Гојковић, Њихова Краљевска Височанства принц Филип и принцеза Даница Карађорђевић, министарка правде Маја Поповић, министар унутрашњих послова г. Александар Вулин, министар спољних послова г. Никола Селаковић, министар здравља др Златибор Лончар, министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Дарија Кисић Тепавчевић, директор Безбедносно-информативне агенције г. Братислав Гашић, представници Војске Србије, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, представници српског народа у Црној Гори, Хрватској и Северној Македонији, апостолски нунције г. Лучијано Суријани, надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, муфтија србијански Мустафа еф. Јусуфспахић, представници Цркава и верских заједница у Србији, представници Српске академије наука и уметности, Матице српске и других просветних и кутурних институција, преставници дипломатског кора. На крају свете Литургије уследио је свечани чин устоличења Његове Светости г. Порфирија у најсветији трон Архиепископа пећких, Митрополита београдско-карловачких и Патријараха српских. Патријарашке инсигније Његовој Светости г. Порфирију уручили Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом и Преосвећени Епископ будимски г. Лукијан. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је, у приступној беседи, истакао између осталог: -Са дубоким смирењем и осећајем страхопоштовања прихватам чињеницу која је данас, овим саборним служењем божанствене службе, савршена у нашим очима, умовима и срцима, а то је да сам благовољењем Божијим и благодатним сагласјем отачаствених архијереја, моје браће у Христу, узведен у свети и божаствени, Богом подигнути престо светога кир Саве - како га називају надахнути средњевековни хагиографи - у престо великог архијерејства на коме треба да седи достојан саопштник апостолскога седења! -Молим се Богу и молим све вас да ме молитвено и делатно подржите да велики и одговорни задатак који је овим свештеним чином стављен пред мене изнесем радосно, у послушању Светом Архијерејском Сабору! Да као 46. патријарх, а 57. поглавар наше Свете Цркве будем макар у најмањој мери скромни наследник мојих великих и светих претходника! На првоме месту, дванаесторице архиепископа који су, на челу са Светим Савом, предстојали нашој Светој Цркви од 1219. до 1346. године. Потом дванаесторици поглавара, од којих су чак шесторица удостојени светитељства, који су духовно предстојали српским народом до првог укидања Патријаршије у Пећи. Наследник сам и великих обновитеља Српске Патријаршије - Макарија Соколовића 1557. и Димитрија Павловића 1920. године. Постављен сам да чувам и обнављам спомен на труд, жртву, много пута и мученичко страдање за Цркву Божију које су поднели моји свети претходници. Од Гаврила Рајића, преко Лукијана Богдановића, Варнаве Росића и Гаврила Дожића, до Викентија Проданова. А колико је тек бескрвно мучеништво великих српских црквених поглавара? Оно је познато само Богу и њима. У духовно наслеђе свих нас, оци, браћо и сестре, остављен је узвишен животни циљ: да ходимо стопама мудрости патријарха Германа, да идемо стазама светости патријарха Павла и да будемо чеда патријарха Иринеја у великом подвигу миротворства!, нагласио је Његова Светост Патријарх г. Порфирије. -Имајући све то на уму, пред живим Богом и пуноћом Цркве Божије, пред свима вама заједничари звања небескога, искрено, према исконском искуству Светог Апостола Павла, исповедам да се немам чиме похвалити осим слабостима и гресима својим. То ме ипак не испуњава безнађем, него смиреном надом да ће се, молитвама и мољењима свих вас, посебно молитвеним заступништвом мог духовног оца Епископа бачког Иринеја, и на мени остварити духовна истина у коју нас је увео овај Апостол Народа. Њега је сам Господ утешио рекавши му: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена! Те речи и мене охрабрују да на своја немоћна плећа узмем свети и тешки крст патријарашке службе и да са уздањем у благодатну помоћ вечног Првосвештеника и Подвигоположника почнем успон уз гору блаженстава Христових, обасјану лучама истините светлости и чистом ведрином истине. Обузет свештеним трепетом пред овом узвишеном Тајном и свестан множине задатака на које по повереној дужности треба заједнички да одговоримо, знам да ће овај успон ублажити сам Дух Утешитељ који дише где хоће и сама сила Јеванђеља Христовог који нам даје моћ да у њему чинимо све, поручио је новоустоличени првојерарх Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ

У Господу се упокојио Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Иринеј (Гавриловић), наведено је у саопштењу за јавност. Животопис Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Иринеја Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора, октобра месеца 1959. године, у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха Германа, прима монашки чин, добивши на постригу име Иринеј. Истога месеца, на празник Св. Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружица испод Калемегдана, бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је службовао као професор у Призренској богословији, упућен је на постдипломске студије у Атину. Године 1969. бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се, затим, враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности је, 1974. године, изабран за викарног епископа Њ.Св. Патријарха српског, са титулом епископа моравичког. Годину дана касније, 1975. године, изабран је за епископа нишког, где је служио све до постављења за Патријарха српског. Патријарх српски Иринеј остварио је значајне подухвате као епископ нишки. Године 1987. почела је изградња новог хиландарског метоха, храма Св. Саве у Нишу, чије је темеље осветио епископ нишки г. Иринеј. У време ступања владике нишког Иринеја на патријарашки трон, у изградњи је било око 40 храмова на територији Нишке епархије, са приближно истим бројем цркава у обнови. За време епископске дужности Патријарха Иринеја, народ се у све већем броју враћао Цркви, а Епархија нишка интензивно је радила на успостављању раскинутих веза са народом, након пола века комунистичке власти. Године 1998, први пут после 50 година, за храмовну славу нишке Саборне цркве – Духове, обновљена је велика литија улицама Ниша. Развијена је просветна и издавачка активност, нарочито у манастирима и црквама ове Епархије. Избор за Патријарха српског Епископ нишки Иринеј изабран је за Патријарха српског на изборном заседању Св. Архијерејског сабора СПЦ, 22. јануара 2010. године, који је започео Св. Архијерејском Литургијом у Саборном храму. Након тога, уследио је призив Светог Духа у Патријаршијској капели Св. Симеона Мироточивог. Изборним сабором председавао је Његово Преосвештенство Епископ шабачки Лаврентије, као најстарији епископ по рукоположењу у нашој Цркви. Од 44 члана, колико чини Св. Архијерејски сабор, 34 архијереја су испуњавала услов да буду кандидовани за новог Патријарха српског. Тајним гласањем архијереји су предлагали кандидате, од којих су у ужи избор ушла тројица архијереја, добивши више од половине гласова чланова Изборног сабора. У првом кругу кандидат за патријарха је постао Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, у другом кругу епископ нишки Иринеј, док је трећи кандидат, изабран у четвртом кругу, био епископ бачки Иринеј. Високопреподобни архимандрит Гаврило, настојатељ манастира Лепавина (Митрополија загребачко-љубљанска) са Св. Јеванђеља изабрао је коверат са именом новог српског Патријарха, предајући га епископу шабачком Лаврентију, који га је и саопштио име новог Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског – г. Иринеја (Гавриловића). Након тога, служено је благодарење, а Свјатјејши Патријарх Иринеј се у беседи обратио браћи архијерејима. Звона Саборне цркве означила су, око 14:15, да је изабран нови Патријарх српски. Устоличење Патријарха српског г. Иринеја Нови Свјатјејши Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) устоличен је свечано 23. јануара 2010. године, у Саборном храму Св. Архангела Михаила у Београду, на крају Св. Литургије. Саборску Св. Архијерејску Литургију служио је новоизабрани Патријарх српски Иринеј, уз саслужење архијереја, свештенослужитеља и ђакона СПЦ, као и представнике Руске и Грчке цркве. Његова Светост Патријарх Иринеј устоличен је у патријарашки трон као 45. поглавар Српске Православне цркве и наследник Св. Саве Првопрестолног. Досадашњи чувар трона српских патријараха, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, предао је Патријарху Иринеју патријарашке инсигније – панагију, жезло и белу патријарашку пану, пожелевши му да буде достојан наследник Св. Саве и свих осталих светих и часних његових претходника. У својој приступној беседи, Патријарх Иринеј је истакао да је то велики дан и за њега лично и за нашу Цркву и наш народ, јер је српски патријарх увек представљао, пред Богом и у историји, пуноћу свог народа, делећи судбину његову, његове трагедије, али и његове радости. Патријарх Иринеј признао је и да је његово срце устрептало пред питањем да ли је достојан овог високог звања, почасти и одговорности. Исказао је благодарност онима који су га изабрали и указали му поверење. Настављајући пут Свјатјејшег Патријарха Павла, говорио је да се осећа немоћним пред тако великим крстом који га очекује у ова смутна времена, али да се ослања на речи Св. апостола Павла, "Све могу у Христу који ми моћ даје". Беседио је о српским патријарсима од времена Св. Патријарха Гаврила (Дожића) до Патријарха Павла, свестан тежине бремена и одговорности које ће морати понети као њихов наследник и следбеник. "Зато се овог тренутка моја мисао усмерава према Богу, Спаситељу нашем, Архипастиру Цркве, који ме је добротом и милошћу Својом наградио", истакао је Патријарх српски Иринеј. Светој Литургији су присуствовали и високи представници осталих конфесија, као и представници државног врха Републике Србије и Републике Српске, чланови краљевске породице; бројни народ, свештенство и монаштво. Приступна беседа Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја на Устоличењу - Пећка Патријаршија, 3. октобар 2010. Промислом Божјим и благовољењем Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран сам и данас уведен у свети Трон српских патријараха. По увођењу у Трон који је утемељио први аутокефални Архиепископ и Просветитељ српски Свети Сава, свестан сам своје слабости и недостојности за овако високо звање. Административно устоличење моје смерности обављено је одмах после избора, 23. јануара ове године, у београдској Саборној цркви. Данас је обављено завршно, званично и предањско устоличење у овом древном седишту српских Архиепископа и Патријараха, у храму Светих Апостола ове свете Пећке Лавре. Седам и по векова ова свесрпска и општеправославна светиња под својим сводовима чува Трон, на који се узводе наследници Светог Саве и са кога управљају бродом Христове Цркве у границама своје канонске јурисдикције. Управљају бродом за који је српски народ везао своју историју, своје биће и своју судбину. На бурном мору живота, овај брод и путнике на њему пратили су ветрови и олује, громови и муње док је пловио између многих Сцила и Харибди, вођен Оним Који је „основао Цркву Своју коју ни врата ада неће надвладати" (Мт. 16, 18). Господ Исус Христос, Који је јуче, данас и у векове исти, Господ мојих славних претходника на овоме Трону, Чијом су божанском силом и мудрошћу они управљали Црквом Његовом и верним народом Његовим, неће, надам се и верујем, ни мене, наследника њиховог, у многоме оскудног и недостојног ове превелике части, лишити Своје благодати у управљању Црквом Његовом. Данас сам свечано узведен и уздигнут на превисоки Трон српских Патријараха, на висину на којој се не може опстати без помоћи и потпоре Божје. Знам да ово служење захтева велику жртву и натчовечански напор, али исто тако знам и исповедам да је моћна и свемоћна благодат Божја која се као дар Божји дарује немоћи људској. Њоме смо уведени из небића у биће, њоме живимо, крећемо се и јесмо. Њоме смо призвани на овај изузетно одговорни степен апостолског служења Богу, Цркви и народу Божјем. Поред уздања у незаслужену благодат Божју, која немоћи људске исцељује и недостатке допуњује, небеску помоћ очекујем и од светих Архиепископа и Патријараха српских који Господа прославише и које Господ прослави непролазном славом у Царству небеском, посебно оних чије свете мошти почивају у овој славној Светињи. Њихове ходатајствене молитве пред Лицем Божјим јесу моћна духовна снага и снажна потпора у ношењу радосног крстоносног служења тајни спасења. Духовну и моралну помоћ и подршку сваке врсте очекујем од своје христољубиве браће архијереја, укључујући и молитве пуноће Цркве - свештенства, монаштва и верног народа - да у молитвеној заједници и саборном делању, Богом дарованим силама, Христову Невесту, Лађу нашега спасења, свету Цркву, украсимо светлим Јеванђелским врлинама и животом по Господу Христу. Данас сам узведен у Трон патријараха српских који је имао, а и данас има, велику улогу у историји наше Цркве и нашег народа. На њему су седеле свете личности, блистајући врлинским животом, а речју и примером сведочећи и објављујући спасоносне истине Јеванђеља. Они су били и за свагда остали Христодули (слуге Христове) и апостолске слуге свога народа. Пећки патријарашки Трон био је и остао душа душе српског народа. Он је духовно уједињавао српски народ, као и покрајине настале многобројним сеобама, од којих су најпознатије оне из 1690. и 1737. године. У титулама првојерараха и јерараха новонасталих српских покрајинских Цркава после укидања Пећке Патријаршије (1766.), видно је и упечатљиво сазнање да оне припадају Пећком Трону. Тако је Црква у Црној Гори за читаво време свог постојања остала верна Пећком Трону, сматрајући себе чуварем, а своје митрополите егзарсима Пећког Трона. Слично су се титулисали и епископи далматински, сматрајући себе „митрополитима косовским и егзарсима Трона Пећког". Тиме се изражавала и потврђивала везаност крајишко-далматинских Срба за косовску колевку и канонска везаност за Пећку Патријаршију. Ова свест доминирала је, итекако, у животу и за све време постојања српских патријараха у Сремским Карловцима. Јосиф Рајачић, патријарх изабран на карловачкој мајској скупштини 1848. године и његови наследници никада нису прекидали духовну везу са Пећким Троном, сматрајући себе наследницима Пећких Патријараха. Обновом Пећке Патријаршије 1920. године и избором митрополита Србије Димитрија за првог Патријарха обновљене Патријаршије, стало се на становиште да изабрани Патријарх треба да настави историју Пећке Патријаршије тамо где је она насилно прекинута. Као знак обнове Пећке Патријаршије, нови Патријарх устоличен је у Пећи 1924. године и од тада па до данас српски патријарси се устоличавају у Пећкој Патријашији. Тако ће, уверени смо, бити и у временима која долазе. Од самог почетка постојања Пећке Патријаршије, њени поглавари су попут светих Апостола сејали семе Христове науке на пољу душе народне и са својим народом делили добро и зло и уистину били духовне вође свога народа. У временима мира и народног благостања, градили су цркве и манастире и исте украшавали светим ликовима; писали и преписивали књиге, учили и просвећивали народ духом и истином Јеванђелском, надахњивали га христољубљем и родољубљем, славили Име Божје, како у монашким обитељима тако и у селима и градовима и народним домовима. У данима народних патњи и страдања, крепили су веру и уливали наду у милост Божју, наду да их Господ неће оставити и да ће дан слободе доћи. Када су наступале тешке прилике у којима је народ остајао без својих владара, кнезова и старешина, стављали су се на чело народа, мудро га водећи и настојећи да народ сачува своју веру, језик и богато духовно наслеђе. Благодарећи својој Цркви и њеним мудрим, христољубивим и родољубивим духовним вођама, наш народ је преживео петстогодишње турско ропство, сачувао своју душу, веру, верске и моралне вредности, као и свест о својој националној припадности. Време и прилике мог избора и увођења у Трон српских Патријараха у много чему има сличности са временом и околностима у којима је Српска Црква са својим народом доживљавала и преживљавала тешке и судбоносне дане своје историје. Да подсетимо на недавно време свеопштег страдања, готово на свим просторима настањеним нашим народом. Последице тог страдања су још увек видљиве и присутне: уништене цркве и манастири, спаљени народни домови, народ протеран са својих вековних огњишта и, великим делом, расејан широм света. Све речено може се, нажалост, видети на тлу Косова и Метохије. Не можемо, а да не поменемо преголему рану на телу Српске Православне Цркве и српског народа, овде на Косову и Метохији, на овом уистину «страшном судилишту». Данас смо у посети и поклоњењу овој светињи и најсветијој српској земљи, колевци историје, духовности, хришћанске, православне културе српског народа. На земљи обагреној мученичком крвљу косовских и покосовских мученика. На простору наших највећих светиња, међу којима је и светиња у којој се налазимо, у којој се чувају свете мошти наших Архиепископа и Патријараха и где се налазе гробови молитвеника и подвижника, са светом чудотворном иконом Пресвете Богомајке. У непосредној близини су велелепни Дечани, врхунац архитектонске и иконографске уметности 14. века, са нетљеним моштима њиховог светог ктитора, Краља Стефана Дечанског. А мало даље је Богородица Љевишка у Призрену, царском граду, са сачуваних десетак средњевековних цркава, манастиром Светих Арханђела, највећом задужбином цара Душана, и славном призренском Богословијом. Да не изоставимо прелепу Грачаницу, славну Бањску, задужбине краља Милутина. Не можемо, а да не поменемо и велику светињу девичку и хиљаду и триста других цркава и манастира подигнутих на овој благословеној земљи српској. У сасвим недавној прошлости су многи свети храмови и манастири спаљени, порушени, опљачкани, као и домови народа српског који је овде вековима живео и оставио неизбрисиве трагове свога постојања и стваралаштва. Косово и Метохија су данас без стотинâ хиљада прогнаног српског народа. Бришу се његови духовни трагови и историјски корени. Још увек су десетине и десетине хиљада избеглих из ове свете земље. Они, окренути према својој вековној груди, са сузним очима и болом у срцу, очекују дан и могућност да се врате својим, иако порушеним и спаљеним, домовима. Само малобројни и најхрабрији су успели да се већ врате на своја огњишта. Са овог светог места, у овом радосно-болном тренутку, упућујемо вапајни апел моћним факторима света у чијим рукама је судбина Косова и Метохије, уз молитву Господу да не огреше своју душу доношењем решења по питању статуса ове српске јужне покрајине којим би српски народ био лишен вековног права на своју постојбину, на своје домове и на свој иметак, на гробља својих предака и на своје светиње. Српски народ нема другу средишњу државу осим земље Србије у чијем саставу је вековима Косово и Метохија. Оно има довољно животног простора и места за суживот српског, албанског и других народа. Ова два народа су вековима живела заједно. Зашто не би могли и данас? Зато, обраћајући се у овом свечаном тренутку са љубављу и поштовањем не само српском православном народу Косова и Метохије него и часном албанском народу и свим овдашњим житељима, позивамо их на мир и заједништво, увек темељено на Божјој и људској правди. Молимо се Господу, светим пећким угодницима Божјим и светим косовским мученицима, свима светима из рода нашега и свим светим угодницима Божјим да у овој земљи завладају мир, слога и љубав међу народом и да се што пре зацеле све ране свих, нанете мржњом и злобом. Обраћам се свему часном епископату, свештенству, монаштву и верном народу наше помесне Светосавске Цркве, с молитвом Христу Господу да у свима нама ојача праву веру и верност правди и истини Божјој и јединству Цркве Божје, упућујући нас путевима спасења и духовног и сваког другог препорода. Са љубављу и благодарношћу за саслужење и за молитвено учешће поздрављам и све овде сабране из целе васељене Предстојатеље и представнике Православних Цркава Божјих. Ваше присуство, Оци и браћо, и учешће у овом свечаном чину наше помесне Цркве сведочи о неразоривом јединству и заједништву Једне, Свете, Саборне и Апостолске Христове Цркве. Као Првојерарх Српске Православне Цркве, уложићу све напоре, заједно са својом браћом Архијерејима и благоверним народом, да се то јединство Цркве Божје утврди и унапреди, као и јеванђелска мисија Цркве Православне међу свим земаљским народима. Такође са радошћу и благодарношћу, поздрављам братско присуство високих делегација осталих хришћанских Цркава у овом саборном храму Светих Апостола - Римокатоличке Цркве, Цркава Реформације и Англиканске Цркве. Овај апостолски храм и апостолски саборни чин позива све нас који исповедамо Јединородног Сина Божјег, Богочовека Христа, на обнову апостолске вере у нама и љубави међу нама, као и на испуњење Христове молитве Оцу Небеском: «Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао» (Јн. 17, 21). Са поштовањем и благодарношћу за присуство и пријатељство поздрављам, такође, часне поглаваре и високе представнике Исламске заједнице Србије, као и високе представнике Јеврејске заједнице Србије. Поздрављам и овде присутне представнике наше Државе на челу са Председником Републике Србије г. Борисом Тадићем, представнике других православних и суседних држава, као и представнике међународне заједнице и дипломатског кора. Поздрављам и Његово Краљевско Височанство, потомка великог Вожда Карађорђа и краља Петра I Карађорђевића, ослободиоца Косова и ујединитеља српског народа. Теби, народе Божји, сабрани у овој великој цркви пећких Архиепископа и Патријараха, свему народу Божјем и светосавском у Отаџбини и расејању, као и свему народу Божјем и хришћанском и свима људима и народима добре воље, наш Патријарашки благослов: мир вам и благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа у векове векова. Амин. Документарни филм „Патријарх српски Иринеј“

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и министар здравља у Влади Републике Србије др Златибор Лончар позвали су данас све грађане Србије да се и у наредном периоду, и приликом крсних слава, придржавају противепидемијских мера у циљу очувања јавног здравља. На данашњем састанку у Патријаршији, на којем је присуствовао и директор Клинике за инфективне и тропске болести доц. др Горан Стевановић, министар Лончар је Његову Светост Патријарха Иринеја упознао са актуелном епидемиолошком ситуацијом у нашој земљи, као и о припремљености здравственог система на нови пик корона-вируса. Министар је том приликом истакао да ће здравствени радници и овога пута учинити све да очувају здравље наших грађана, али да је неопходно да се поштују мере како би се епидемија држала под контролом. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј истакао је да Српска Православна Црква и Министарство здравља имају исти циљ, здравље и добробит грађана наше земље, и позвао све грађане на солидарност и јединство. Крсне славе су догађаји који символишу нашу духовност, баштине нашу традицију, окупљају и чувају наше породице, а данас, у времену епидемије, имају и посебан значај, јер ако се прослављају и обележавају на неадекватан начин могу негативно утицати на очување јавног здравља. У складу с тим, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и министар здравља др Златибор Лончар позвали су грађане да се у свакој ситуацији придржавају противепидемиолошких мера, а да крсне славе прославе на истински црквени начин, молитвено пре и изнад свега, а никако не на начин којим би могло бити угрожено здравље наших ближњих. Јер, слава је богослужбени чин и радосно молитвено окипљање, а не повод за неумереност или, у садашњим условима, за окупљање многих људи у затвореној просторији невеликих размера. Извор: Инфо-служба СПЦ

Дана 17. маја 2020. године, у Пету недељу по Васкрсу, о Самарјанки, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију у храму Светог благоверног кнеза Александра Невског у истоименом скиту недалеко од Переделкина. По завршетку Литургије поглавар Руске Цркве је одржао проповед. У име Оца и Сина и Светога Духа! Данас је васкршња недеља у којој се сећамо разговора између Христа Спаситеља и жене-Самарјанке (Јн. 4: 5-42). Познато је да су Самарјани, као и Јевреји – семитско племе које је живело у центру Палестине. Дешава се да односи између комшија или рођака буду поремећени; тако је између два племена – јеврејског и самарјанског – владало стално непријатељство, које се није односило само на свакодневицу, већ је имало извесну верску димензију. Данашњи одломак из Јеванђеља говори управо о томе. Чули смо како је Господ док се налазио у Самарији, био код Јаковљевог бунара. Овај древни бунар заиста потиче из времена праоца Јакова, Исаковог сина, Аврамовог унука и Самарјани га поштују као велику светињу. Код овог бунара из којег су Самарјани захватали воду, Христос је срео жену, а по тадашњим обичајима није требало да ступе у усмени контакт, зато што Јевреји нису разговарали са Самарјанима. Међутим, Господ неочекивано од жене-Самарјанке тражи воду: дај Ми да пијем. Она Му каже: зар не знаш да ми не разговарамо? Међутим, Господ без обзира на то наставља разговор и она Му поставља питање о ономе што је за Самарјане било најважније, зато што их је управо то одвајало од Јудеја. Ово пита зато што је Спаситељ није познавао, а рекао јој је све о њеном животу – о томе да је имала неколико мужева и о томе да човек с којим тренутно живи уопште није њен муж. Самарјанка је отрчала у своје село и почела да окупља народ говорећи: да није ово Онај Којег чекамо? Да није Месија? Јер рекао је све што се односило на мој живот, премда није могао да зна... Потресена оним што јој је Спаситељ открио Самарјанка Му је упутила главно питање: зашто се ви клањате у Јерусалиму, а ми на овој планини? Јер Самарјани нису ишли на поклоњење у Јерусалим, већ су се клањали Богу на планини Герзим, недалеко од самог центра Самарије, и на овој гори су приносили жртве. Управо питање о месту поклоњења Богу је у религиозном смислу делило Самарјане од Јевреја и Самарјанка је хтела да зна где заправо треба да Му се клањају – у Јерусалиму или на овој гори. Међутим, Господ јој уопште не одговара оно што је она очекивала да чује. Он каже да ће ускоро наступити време и да је већ наступило кад се људи Богу неће клањати у Јерусалиму и на гори, већ у духу и истини. Ове речи Спаситеља се односе на целу историју која је почела након Његовог доласка у свет. Сад је за хришћанина, с тачке гледишта спасења, свеједно где ће се клањати Богу, јер је главно да Му се клања у духу и истини. Шта значе речи дух и истина? Истина означава истинску веру, а истинска вера претпоставља одређена знања. Знамо како су се у току целе историје људи борили за истинску веру, зато што им је било јасно: ако истина не господари људским разумом, за човека остаје сакривено нешто најважније, што једино може да одреди његов животни пут. Истина заиста спада у оно што се у људској личности дешава на нивоу спознаје. Зато није случајно то што се у току целе хришћанске историје Црква толико залагала за то да се истина, истина коју је Бог открио, коју је Господ лично дао апостолима, а преко апостола – целој Цркви, сачува без оштећења. Из историје Цркве знамо какве страшне битке су се водиле око истине, колико често су се појављивале јереси, односно свесно извртање истине. И да би се уништила многобројна људска лукава мишљења, васељенски сабори су се окупљали у току целог првог миленијама, разматрала су се питања вере и брањена је управо она истина коју је Господ предао Својим апостолима. Међутим, она се брани и даље, и у другом миленијуму, као што ће се вероватно бранити и убудуће, и борба за истину ће трајати док год постоји људски род. А зар све оно што данас доживљавамо на интелектуалном нивоу, зар рационални изазови који се упућују Цркви и хришћанским уверењима, не захтевају од нас борбу, зар не захтевају од нас заштиту истине? Што више знања човек поседује, тим више рационалних аргумената има које користи да би довео у сумњу божанску истину. И ово се не дешава зато што су знања неспојива с вером, већ зато што човек, наоружавши се знањима, својој личности придаје значај који умногоме премашује његов истински значај. Знамо да је човек ослањајући се на своја знања, почео да ставља себе на место Бога, и то се први пут није десило у XXI или ХХ веку, већ још у доба антике, кад је разум постао до те мере довољан себи у човековом животу да је потиснуо Бога на периферију живота. Али ако говоримо о данашњици, ове ствари се дешавају и данас – и то још више, јер усвајајући научна знања многи сматрају да им она откривају коначну истину. Међутим, уопште није тако, зато што се коначна истина налази ван рационалног знања. Коначна истина је тамо где је Бог, а Бог се не може спознати само разумом. Он се спознаје у духу и истини. Истина, наравно, спада у област разума, а дух је нешто сасвим друго. То је дејство божанске благодати, а ако се благодат не дотиче човековог срца, он ни на који начин не може да се приближи Богу разумом. Ако нема божанске благодати, разум ће све више и више одвајати човека од Бога, што се данас и дешава. Много је оних који се, постајући образовани људи, уместо да своје срце и свој разум окрену ка Богу, све више и више удаљавају од Њега. Бог се спознаје у духу и истини. То је завет за све нас. То значи да за нас рационална истина није нешто непотребно или другостепено. Заиста, сви смо позвани да развијамо свој разум, да по могућству стичемо образовање, усмеравамо све снаге разума, између осталог, за разумевање божанских тајни. Али нам разумевање никад неће бити дато ако не узрастамо у духу. А дух је наш унутрашњи живот. Дух је оно што ће отићи у вечност заједно с нашом душом. И док наш разум, који делује по физиолошким законима које је Бог уткао у људску природу, има ограничено време постојања, душа и дух, у којима ће такође бити присутно разумско начело, прелазе у вечност. Нека нам данашњи одломак из Јеванђеља помогне да схватимо да су дух и истина оно што треба да буде присутно у животу сваког човека. Не можемо да тражимо истину игноришући дух, и вероватно не можемо тежити ка стицању духовних ствари игноришући истину. Ево зашто је Господ рекао: наступиће време, и већ је наступило кад ће се истински поклоници клањати Оцу у духу и истини. И то је толико важно данас, у наше посебно време, које обилује највећим научним открићима – да све снаге разума буду подржане силом духа. Вероватно о томе треба да размислимо управо сад кад је, без обзира на сва колосална људска знања, људски род неочекивано задесила пандемија страшне болести. То заиста представља известан изазов научном знању. Наравно, научници ће открити начин за борбу с овом болешћу, али у извесном тренутку треба да размислимо о томе зашто већ данас нисмо у стању да одмах зауставимо ову пандемију ослањајући се на снагу разума. Господ дозвољава да нас ова искушења задесе зато да бисмо могли да размислимо о својој ограничености. Не полази нам све за руком, и немамо одмах успеха у свему, и погињући се пред лицем Божјим, треба да измолимо од Њега помоћ, не само за то да усавршавамо свој разум, већ и за то да стално узвишавамо свој дух и да дух наш разум учини плодним. Онда неће бити никаквих противречности између науке и религије, између спољашњег света који нас окружује, и духовног света у складу с којим Црква живи. Ка овој синтези духовног и материјалног, рационалног и духовно узвишеног, треба да стреми људски род. И можда ће нам потреси кроз које тренутно пролазимо, помоћи да постанемо свесни тога да је највећа истина повезана са силом људског духа. И нека нам Господ помогне у томе! Амин. Извор: Православие.ру

Поводом упокојења незаборавног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, доносимо део беседе коју је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Стефан изговорио приликом литургијске прославе пола века свештеничке службе проте Мома. "Отац Момчило Кривокапић, је неко ко је сав свој живот посветио Богу и служио Богу и никада своју службу свештеничку, не да је унизио, него никада није била просечна. Увек је била изнад очекивања, изнад људских очекивања. Отац Момчило Кривокапић је неко који, када сам га упознао, ме је асоцирао да би тако требао да изгледа цар Лазар косовски. Једна госпођа је рекла: “ Видела сам свештеника лепа као Бог!“. Директор гимназије которске је говорио да је гимназија ћутала и престајала са радом када је пролазио которски прота. Један благочестиви монах је рекао: „Ја сам видео владику међу свештеницима.“, мислећи на оца Момчила Кривокапића. Браћо и сестре, сви ми овде, поштоваоци његови, сви ми смо свесни и знамо да је Момчило пре свега био оно што је данас написано у Апостолу: “ Иако имате хиљаду учитеља, ал немате много отаца.“ Тај Отац није отац Момчило Кривокапић, него тај Отац је Господ наш Исус Христос. Зашто? Зато што је тај свештеник и тај духовник нас учио да будемо Христови, да не будемо „момовци“ или неки други него да будемо Христови.“ Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Наша света Црква у понедељак, 27. јануара 2020. године, молитвено прославља спомен на Светога Саву, првог Архиепископа српског. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, свештеног братства Светогеоргијевског храма и новосадских ђакона. Честитавши присутнима данашњи празник, владика Иринеј је истакао да је Савиндан свецрквена и свенародна слава у српском народу. Нема краја у којем живи наш народ, а да не постоји неко предање да је туда пролазио, у своје време, Свети Сава, и да је неки траг тога остао, у виду неког споменика или, ако ништа друго, неке чесме. Заиста, Свети Сава је својим делом најпре духовни отац нашега народа, а из тога дела – првог, основног, спасавајућег – истичу све друге његове делатности. Свети Сава је непревазиђен до данас, јер је извор његових дарова и способности био његова светост, подвижничка и благодатна делатност кроз живот, казао је владика Иринеј. После заамвоне молитве Епископ мохачки г. Исихије је освештао славски колач и жито, а потом су се прослави Светога Саве, небеског покровитеља свих ђака, учитеља и наставника, традиционално придружила и деца, која су извела рецитал посвећен првом Архиепископу српском. Литургији у Саборном храму присуствовали су и ученици основних и средњих школа са својим вероучитељима, а више од 200 ученика некадашње Српске православне велике гимназије и ђака новосадских основних школа приступило је светој Тајни Причешћа. Од Гимназије Јован Јовановић Змај до Саборног храма, барјак са грбом Гимназије и орден Светога Саве првог реда носили су, у име свих ученика, Арсен Буквић и Лазар Пајовић-Ђуровић, ђаци четвртог разреда наведене Гимназије. Својим присуством, данашњи празник увеличали су господин Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, и господин Никола Перваз, председник Црквене општине у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На свим језицима на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог. Најчешће, током године, управо она окупља све нас око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење Цркве, то је најважнији догађај за човека који је примио крштење. Она је залог његовог спасења. Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог. Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења. Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао. Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија светог Јована Златоустог. Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни Крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије. Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама. Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском Крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење. Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела. Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин. Извор: Православие.ру

Судбина Српске православне цркве кроз сву њену историју у тијесној вези је са судбином српског народа. Црква је богочовјечанска институција и њу, у овом свијету, чине клир и крштени народ. „Црква је васељенска, саборна, богочовјечанска, вјечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Светога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода…“, каже Јустин Поповић. Не разумијевајући природу и суштину Цркве, црногорска Демократска партија социјалиста, која је на власти већ три деценије, у предлогу свог новог политичког програма, који би требало да буде усвојен на 8. Конгресу партије који је заказан за 30. новембар 2019. године, каже да ће се залагати за обнову Црногорске православне цркве. „Радићемо на обнови Црногорске православне цркве, као неодвојивог дијела црногорског државног и националног идентитета. Наша је додатна обавеза снажење црногорског националног идентитета, који је највише на удару оних који својим патерналистичким приступима и негацијом црногорског националног и културног идентитета суштински негирају потребу постојања Црне Горе”, каже се у овом предлогу. “Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има ‘своју’ ексклузивну ‘националну цркву’, која би ‘национализовала Христа’, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију”, каже Радован Биговић. Црногорска Влада је, у мају ове године, усвојила Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који предвиђа коначни обрачун са Српском православном црквом у Црној Гори, првенствено кроз присвајање њене имовине (манастира, цркава…). Најновије страдање Православне цркве у Црној Гори није настало ни из чега и није изнебуха. Оно има своју генезу. На попису становништва у Књажевини Црној Гори 1909. године 94,38 одсто њених житеља изјаснило се да говори српским језиком. Осталима је, углавном, матерњи био албански. На том попису изјашњавање је било према матерњем језику, јер је то био основ народносне припадности. Српским језиком, дакле, говорили су они који су себе сматрали Србима. Током Другог свјетског рата, идеолошки подупрти од Бољшевика и стратешки енглеским империјализмом, револуционарски несојски, под окриљем фашистичког окупатора, Титови комунисти извели су револуцију и преузели власт у Југославији. “Умјесто црногорског српства”, казао је историчар Предраг Вукић, на примјеру Цетиња, у интервјуу “Дуги” 2000. године, “прокламовано је Титово црногорство и црногорство утемељено на комунизму, које искључује српство као идентитет наших предака. Умјесто православља, прокламован је атеизам, умјесто ћирилице постепено се уводи латиница. Стари културни модел се руши, а нови се ствара од стране режима.” И, већ на попису становништва Црне Горе 1948. године, број Срба смањује се на 1,78 одсто, и бива их мање од Хрвата (1,80 одсто). На том попису, први пут, фамозно, појављује се једна нова нација, које није било на ранијим пописима у Црној Гори – црногорска. На том попису етничким Црногорцима изјаснило се 90,67 одсто становника Црне Горе. Ова нација први пут је поменута на Четвртом конгресу Комунистичке партије Југославије у Дрездену 1928. године, и то индиректно, као несрпска нација. Комунистичка партија Југославија у вријеме одржавања овог конгреса имала је 2034 члана. У агресивној идеолошкој припреми за овај попис, у новонасталом стању у земљи, Црногорцима који су били дубоко везани за своју традицију, који су се држали својих предака као дрво свога коријена, прокламовано (и наметнуто) је ново правило: нијеси оно што јеси, него си оно како се осјећаш, с тим што је људима “објашњено” да национално треба да се изјашњавају као Црногорци јер живе у Црној Гори. Овој националној смутњи Срба у Црној Гори претходило је велико страдање Српске православне цркве. Током другог свјетског рата комунисти и фашисти, и непосредно по његовом завршетку само комунисти, побили су преко сто православних свештеника из Црне Горе. Године 1945. у Букуљи, код Аранђеловца, убили су и Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, који је на трон цетињских митрополита устоличен 23. фебруара 1941. године, када је рат већ буктао у Европи. Он је на овом трону поднио тегобу страдања своје пастве и својих клирика у Другом свјетском рату и непосредно након њега, првенствено од комуниста, понијевши Христов вијенац мучеништва. Адреса злочинаца над Српском православном црквом и православним српским народом у Црној Гори у Другом свјетском рату прецизно је наведена у Резолуцији свештенства архијерејских намјесништава никшићког, шавничког и колашинског, која је донешена на заједничком братском састанку у Никшићу 29. децембра 1943. године. Потписали су је 23 свештеника. У њој се, директно и пророчки, констатује: “Да је узрочник свему данашњем злу и страдању Србског народа (у Другом свјетском рати – прим. Ј.П.) – рушилачки, безбожнички и крволочни Комунизам, пропагиран од бјелосвјетске скитачке, јеврејске расе, прихваћен од наших домаћих одрода: пропалих и недоучених ђака, компромитованих службеника, сеоских ђилкоша, разбојника, криминалних типова, скитница и осталог друштвеног олоша. Да Комунизам у свом програму иде за тим да разори и уништи вјековно изграђиване основе Народне Цркве, Народне Државе и Народне Културе. Да потпуно убије националну свијест у народу. Да остварењем комунистичких идеала народ потпада под јарам највећих тирјана. Историја би се вратила неколико вјекова уназад. Крваво стечене народне тековине: националне, вјерске, моралне и културне биле би уништене. Све би било изложено бездушном цинизму. Народ би се унесрећио. Да је у теорији и пракси Комунизму основни циљ уништење: вјере, државне институције и нације. Ово уништење комунисти постижу не бирајући средства. Као најефикаснија средства су: лаж и насиље. Отуда безбројна и нечовјечна убиства и уморства, на превару и из засједа, најбољих и најистакнутијих народних људи, као носилаца вјерских, националних и државних идеала. Отуда препуне јаме безданице, шкрипови и бунари, унакажених лешева народних првака. Отуда злогласна јама у Радовчу, страшна касапница у Колашину и језива Острошка трагедија. Отуда на хиљаде у црно завијених мајки и сестара, на десетине хиљада уништених гробова и хиљадама невиних жртава. Отуда жалосна, али истинита наша међусобна братоубилачка борба. Да је Комунизам најсуровији активни, идејни и практични атеизам. Да он једини води тоталитарни рат против Хришћанства, и да Христос, односно наша Народна, Светосавска, Србска Црква није имала до сада у историји већег, опаснијег и огорченијег непријатеља од Комунизма. Дјело Христово и дјело Светога Саве излаже се данас више него икада порузи и обесвећењу.” Оно мало свештеника у Црној Гори који су преживјели комунистички погром у рату и одмах након њега, или су се одрекли свештеничке службе или су службу наставили у страху за своје животе и егзистенцију својих породица. Један број њих, у том страху, директно се приклонио комунистичким властима, прихватајући њихово поимање нације и устројства Цркве. Они су 14. и 15. јуна 1945. године (баш тих дана када је убијен Митрополит Јоаникије) одржали скупштину са које су издали Резолуција у пет тачака. Како наводи историчар Александар Стаматовић, “прва тачка односила се на тражење ове групе свештеника, да свештенство ‘Православне Цркве у Југославији’ буде национално равноправно. Друга тачка је назначила да ова група свештеника не може примити за администратора Митрополије митрополита Јосифа због његовог наводног противнародног рада и јер је тобоже наметнут, него је за администратора тражен епископ тимочки Емилијан. У трећој тачки је констатовано да ће се, како не постоји архијерејски замјеник, а ни Црквени суд, формирати Свештеничко удружење, које ће предложити архијерејског замјеника, који ће у договору са администратором оживјети црквени живот у Црној Гори. У четвртој тачки је назначено да ће се предузети иницијатива за сазив свештеничке скупштине православног свештенства Југославије ради оснивања Централног свештеничког удружења, које ће регулисати односе између Федеративне Југославије и Православне Цркве, пошто наводно то Свети Синод није урадио, а Свети Синод је оптужен да спроводи ‘великосрпске шовинистичке идеје’. У петој тачки је предложено да се измијени Закон и Устав Српске Православне Цркве који би имао демократско уређење, како би се дало право народу и свештенству да директно учествује у избору свих црквених представника.” Преко Свештеничког удружења, Вјерска комисија при тадашњој црногорској Влади преузела је фактичку управу над Митрополијом црногорско-приморском, па је чак и свештенике постављала. Предсједник Вјерске комисије био је распоп Ђорђије Калезић. По повратку Патријарха српског Гаврила Дожића из нацистичког логора Дахау у земљу, на засиједању Светог архијерејског сабора 20. маја 1947. године за Митрополита црногорско-приморског изабран је викарни епископ моравички Арсеније Брадваревић. Када је дошао у Црну Гору, затекао је катастрофално стање у Цркви: Свештеничко удружење било је директно подређено комунистичким властима, Цркви је био одузет, и даље је одузиман, значајни дио мовине, свештеници су остали без прихода па су или одлазили из Црне Горе или су се запошљавали и државним службама и предузећима да би прехранили породице, народ се одбио од Цркве… Митрополит Арсеније, ревносни служитељ Богу, потрудио се да Цркву у Црној Гори доведе у колико-толико у редовно стање. Али, комунистичке власти у њему су препознале опасност по своје тековине уништења Цркве и, 1954. године, у монтираном судском процесу, осудиле су га на 11 година робије. Након двије године пуштен је из затвора, али му је забрањен повратак у Црну Гору. За вријеме утамничења Митрополита Арсенија и његовог прогонства, управу над Митрополијом црногорско-приморском преузео је Патријарх српски Викентије Проданов, који је на тај положан изабран по упокојењу Патријарха Гаврила 1950. године. Он се упокоји 1958. године, и за администратора Митрополије црногорско-приморске, накратко, постављен је епископ рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, а од маја наредне године викарни епископ будимљански Андреј Фрушић. Када је он изабран за Епископа бањалучког, у мају 1961. године, за Митрополита црногорско-приморског изабран је Данило Дајковић. Његовим доласком на цетињски митрополитски трон почиње другачије поглавље у историји Митрополије црногорско-приморске. Данило Дајковић је за Митрополита црногорско-приморског постављен по налогу Удбе. Међутим, овај горштак родом из Друшића у Ријечкој нахији, обудовјели свештеник и црквени службеник у Македонији и Патријаршији у Београду, али и ратник у црногорској војсци у балканским и Првом свјетском рату, у духу својих предака и имајући страха од Бога, није поклекао пред комунистичким настојањима да у потпуности сатру Православну цркву у Црној Гори. Једине демонстрације у вријеме владавине Комунистичке партије Црном Гором организоване су на Цетињу управо против њега. “Напредни” ђаци Цетињске гимназије 1969. године демонстрирали су пред Цетињским манастиром зато што Митрополит Данило нипошто није хтио да пристане да се руши црква Светог Петра Цетињског и на њено мјести гради Његошев маузолеј. Када, ипак, није успио да се одупре овом злочину, у вријеме док је Ловћенска црква рушена, августа 1972. године, склонио се у Швајцарску. Рушење цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену символична је круна страдања Православне цркве у Црној Гори од комуниста. Као што ће и њена обнова бити материјални показатељ да је идеолошко безбожје у Црној Гори утихло. Митрополит Данило, такође, никада није хтио да пристане на настојање комунистичких власти да Митрополију црногорско-приморску одвоје од Српске православне цркве, по моделу расколничке Македонске православне цркве. Ту је он, заиста, велики пред Богом, без обзира на начин на који је дошао на положај Митрополита црногорско-приморског. У вријеме Митрополита Данила, усљед процеса растакања комунистичке власти у Југославији, па и у Црној Гори, који је све више узимао маха, смањен је притисак на свештенике. Али комунистичка идеолошка страст богоборства није престала. Пензионисањем престарјелог Митрополита Данила, на његову молбу, 1990. године, и устоличењем Митрополита Амфилохија Радовића на његово мјесто наредне године, за Српску православну цркву у Црној Гори почиње ново, и данас актуелно поглавље, вјероватно никада теже у њеној историји. Након пада Берлинског зида, 1989. године, умјесто пада комунистичког режима и у Црној Гори, услиједила је његова метаморфоза, убрзано пресвлачење. Комунистички шињел замијенили су глобалистичким одијелима. Умјесто новог друштвеног устројстава, добили смо нову превару. Демократија, та највећа системска превара у историји свијета, пружила је људима наду у слободу. Човјека је Бог створио као слободно биће и Он му ту слободу не ограничава. Слободу ограничавају људи једни другима. Слобода је природна потреба човјека, али његов доживљај слободе замагљен је: он слободу дожиљава не у њеном истинском смислу, као право на живот у јединству са Богом, него као њену супротност – као могућност удовољавања материјалним потребама свога тијела и својим страстима, што му пружају друштвени положај и материјално благостање. У тој наизглед разузданости слободе, а у ствари под строгим надзором комунистичке Удбе која није дозволила да јој друштвена кретања измакну контроли, основане су политичке партије које су артикулисале националистичке потребе двије супротстављене групације Црногораца: оних који су се држали својих српских коријена и оних који су се уклопили у доживљај нације у духу комунистичке идеологије. Политичке партије које су, у том брзом развоју догађаја, настајале мимо контроле Удбе, цјепкане су трудом Удбиних људи у њима и утицај политичких партија које су преживјеле Удбине интервенције минимизиран је. Већ на попису становништва 1991. године број житеља Црне Горе који су се изјаснили да су Срби било је 9,34 одсто, а број оних који су се изјаснили да су Црногорци смањен је на 61,86 одсто. На попису становништа 2003. године број Срба у Црној Гори ”порастао” је на 31,99 одсто, док је оних који су говорили српским језиком било 63,49 одсто, а број Црногораца смањен је на 43.16 одсто, док је оних који су говорили црногорским језиком било 21,96 одсто. Још на Петровдан 1991. године организован је напад каменицама на Цетињски манастир. Пола године раније, 17. јануара, “Црногорска православна црква” своје постојање, као невладина организација, пријавила је станици милиције на Цетињу. Уз мук правосудних органа и полиције, услиједило је отимање цркава Митрополије, углавном у Катунској нахији, од оних који су идеолошки подржавали ову Удбину творевину, под изговором да су оне “власништво села” (иако село не постоји као правна категорија). Напади на цркве нијесу дали плода онима који су те нападе изводили, напротив, и у њима, углавном, данас богослужи канонско свештенство Митрополије црногорско-приморске. “Пораст” броја Срба у Црној Гори био је аларм актуелном режиму да нешто хитно предузме у заустављању тог процеса и његовог окретања у супротни смјер. Услиједили су: преименовање српског језика у “црногорски”, инжењеринг у историографији, протјеривање ћириличног писма, политика запошљавања у јавној сфери живота која ригидно фаворизује Црногорце у односу на Србе, без обзира на стручност… Тако, на попису становништва у Црној Гори 2011. године број оних који су се изјаснили да су Срби смањен је на 28,73 одсто, а оних који су се изјаснили да су Црногорци порастао је на 44,98 одсто. И поред снажне присиле на свим нивоима друштва и у свим областима друштвеног живота да се смањи број Срба у Црној Гори, није постигнут жељени резултат и процес замјене историјског српског идентитета Црногораца новим, црногорским, у суштини идеолошким, у посљедње вријеме прерастао је у паничну, рекло би се судбинску интервенцију режима, израженију како истиче вријеме до пописа становништва 2021. године. У тој интервенцији, главном препреком режим је означио Српску православну цркву у Црној Гори. Завршни обрачун са њом, идеолошки, назначен је у предлогу новог политичког програма владајуће Демократске партије социјалиста и, правно, Предлогом закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. И раније, кроз сву своју историју, Православна црква, па и у Црној Гори, страдала је тако што су још рушили богомоље, уништавали имовину, палили књиге и документа, паству мамили и присиљавали на одрицање од Христа и, често, убијали. Страдање за Распетог Христа је у природи Цркве овога свијета. Радикалним одрицањем од хришћанских вриједности живота и од православног Истока, који су Црну Гору и Црногорце, заједно са Бокезима, Приморцима, Брђанима, Старохерцеговцима… провели кроз Сциле и Харибде вјекова, актуелни црногорски режим поданички се приклонио богоборном западњачком вриједносном систему, евроатлантској породици која клања богу Новцу, утирући црногорско биће и сводећи Црну Гору само на њено име. Ововремено страдање у свијету, негдје више негдје мање, перфидније је него икада. Глобалистичка идеологија, у коју је, сродна јој по бићу и духу, природно уточила комунистичка, растаче породицу, полност, интересима капитала који је изњедрио подводи школство, науку, културу, па и спорт, и све више видивом чини своју духовност, обезличавајући човјека и претварајући га у масу. Глобалистичка идеологија је преплавила народ, па и паству Православне цркве, а све више пенетрира и у сам клир. Раслабљени човјек овог времена не види, или неће да види разлику између Бога и мамона, нема воље да се одупре злу овога свијета. Страдање Православне цркве у Црној Гори данас је опште, од глобалистичке идеологије, и посебно, од режима који је промотер те идеологије. Зато је оно веће неко икада до сада. (Излагање на Округлом столу “Положај и проблеми српског народа у Црној Гори” који је одржан у Београду 6. новембра 2019. године) Извор: Митрополија црногорско-приморска