Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'христовим'.
Found 26 results
-
Малула ‒ тамо где говоре Христовим језиком и сведоче веру Његову
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Малула је град који заузима посебно место на целом Блиском Истоку. Име града на арамејском језику значи „улаз” и указује на положај насеља у кланцу уског планинског превоја. Велики део овдашњег становништва су хришћани који и данас говоре арамејски језик, говорни језик Исуса Христа. Град, значајан по древној архитектури, чува важне светиње хришћанског света, од којих се посебно издаваја Манастир Свете равноапостолне Текле, у којем се налазе мошти те верне ученице Светог апостола Павла. Света првомученица Текла је позната као покровитељка и заштитница не само Малуле, већ и многих градова и села широм света, као што су Осимо и Есте у Италији, Таркона и Сиџес у Шпанији. Манастир Свете Текле у Малули је поклоничко место које привлачи мноштво верујућих људи из Сирије и суседних земаља. Ова обитељ се налази на 65 километара од Дамаска ка североистоку, у области Каламун. Манастир је ставропигијални, непосредно потчињен Антиохијској патријаршији у Дамаску, а њиме управља игуманија Пелагија (Сајаф). У манастиру се подвизава седам монахиња. Као и у другим православним обитељима, молитва је основа живота монахиња. Свака монахиња свакодневно испуњава своје молитвено правило, а заједничка молитва врши се три пута недељно. Пошто је Манастир Свете Текле светиња коју посећују многи хришћани Блиског Истока, монахиње су увек спремне да срдачно приме посетиоце који долазе на богослужења и традиционалне литије око манастира. Обитељ опслужују свештеници који редовно недељом и празницима врше службе. Монахиње заједно одржавају поредак у манастирским здањима и старају се око имања, а брига о пећинској Цркви Свете Текле, по типику манастира, поверена је најстаријој сестри. По локалном предању, теснац – пећина се појавила по молитви Свете Текле, када су се стене размакле како би јој омогућиле склониште од римских војника који су је прогонили. Сада се у тој цркви чувају њене свете мошти. Поред дужности одржавања манастира, монахиње практикују и рукодеље, шивење, вез, израду бројаница и икона украшених бисерима. За време мати Пелагије у манастиру је било отворено и сиротиште. Монахиње не напуштају манастир, осим због обављања пољопривредних радова на оближњим пољима или због одласка у Дамаск по послушањима. Почетком децембра 2013. године терористичка организација Фронт „Ан-Нусра” је заједно са другим групацијама напала Малулу и том приликом отела четрнаест монахиња и три искушенице. Терористи су украли сву имовину манастира немерљиве верске и историјске вредности, јединствене иконе, крстове, звона, књиге и рукописе. Монахиње Малуле су биле ослобођене после годину дана уз посредовање Уједињених нација. Приликом напада, који су осудиле међународне хуманитарне и културне организације, убијени су многобројни мирни становници града. У окупираном граду цркве и манастири били су затворени неколико година. У последње време многа црквена здања су обновљена, али иконе које сада стоје окачене на зидовима само су копије оригинала поклоњене манастиру. Манастир Свете првомученице Текле поново је отворен за посете крајем 2019. године, када су после завршетка радова поклоници добили могућност да се поклоне његовим светињама. Пре рата у Малули је живело 5.000 људи, а данас око 3.000, али град, манастири и цркве испуњени су током године хиљадама гостију и поклоницима, а посебно на празник Воздвижења Часног крста Господњег. Када је Часни крст, на којем је био распет Господ Исус Христос у Јерусалиму, пронађен од стране царице Јелене, како би обавестили о томе цара Константина који се налазио у Константинопољу, хришћани су запалили ломаче на врховима планина које се простиру између Јерусалима и Константинопоља, а врх планине Малула био је један од њих. Традиција паљења ватре на велики празник сачувао се до данашњег времена. Важни догађаји за град су такође и празници Свете Текле и Светих Сергија и Вакха. Црква посвећена тим светитељима налазила се на стратешки важном месту, на врху једне од високих планина одакле се отвара поглед на град, у потпуности је разрушена током ратних дејстава. Данас, после трагичних догађаја, у празничне дане спомена Светих Сергија и Вакха мноштво свештеника, житеља града и поклоника са свих страна долази на то место како би обновили и наставили духовни живот и вековну традицију. Извор: Каленић 6/2021 -
У суботу, 25. децембра 2021. године, на дан молитвеног спомена на Светог и богоносног оца нашег Спиридона тримитунтског чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, предстојао је евхаристијским сабрањем у храму Светоархангелске обитељи у Земуну. У наведеној земунској светињи на литургијска сабрања сабирају се православни јелини који су настањени у Београду. Литургијска заједница о којој са пастирском ревношћу и љубављу брине презвитер Панајотис Каратасиос, клирик Грчке Православне Цркве, у данашњи дан Рождество Христово прославља по грегоријанском календару. У својој надахнутој празничној беседи Епископ марчански г. Сава је говорио о значају свете Литургије као Тајне над тајнама кроз коју већ овде и сада у историји постајемо причасници Царства небеског. Свака света Литургија је велики празник и велики догађај у животу Цркве. На свакој Литургији прослављамо и сећамо се свих догађаја из домостроја спасења и историје хришћанске Цркве, и помињемо све свете. На свакој Литургији прослављамо и велики догађај Оваплоћења и доласка у свет Господа нашег Исуса Христа, и све оне догађаје који су врхунили у страдању, Васкрсењу и Вазнесењу Христовом, истакао је Епископ Сава, и додао: То је показатељ да је света Литургија већ овде и сада предокушај Царства небеског, јер Христос долази у овај свет, Оваплоћава се, постаје Један од нас, управо да нам отвори врата Царства небеског. У наставку своје беседе Епископ марчански је указао на велики значај Светог Спиридона тримитунтског чудотворца, светитеља који је ревносним служењем Цркви, роду и ближњима, посведочио да је мера нашега живота Христос и Јеванђеље Његово. Свети Спиридон јесте пример човека смирења. Човек који је био архијереј, али упркос томе није оставио и напустио свој једноставни начин живљења. Напасајући словесно стадо Христово, предводећи људе на путу ка спасењу, Свети Спиридон није напустио чување бесловесног стада. Свети Спиридон је један од многобројних сведока да се Христовим рођењем на земљи отвара Царство небеско, подсетио је Епископ Сава. На крају своје празничне проповеди, Епископ марчански Сава је изразио радост због литургијског сабрања у земунској Светоархангелској светињи у којој се сабира народ Божји ради учествовања у небоземној тајни Литургије. Радујем се што се налазим међу браћом јелинима, јер ви данас прослављате Рождество Христово, а исто тако сви прослављамо Светог Спиридона са Крфа, чије мошти почивају на Керкери, а који потиче са Кипра, рекао је викарни Епископ марчански, а у наставку браћи православним јелинима честитао празник Рождества Христова. Извор: Телевизија Храм
-
Поздравно слово Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија Ваша светости, Ваше блаженство, Ваша преосвештенства, Господо народни посланици, господо министри, Господине конзуле Републике Србије, Часни оци и свештеници, сестре монахиње, Драга браћо и сестре. Велика је радост да вас све поздравим поводом доласка Његове светости Патријарха српског господина Порфирија и браће архијереја поводом устоличења новог Епископа будимљанско-никшићкога господина Методија. Ваша светости, Ви у име Христово ходите и возгловљујете цио српски православни народ и све народе у јурисдикцији Српске православне цркве. Ви идете стопама Христовим и стопама Вашега претходника из давних времена, Светога оца нашега Саве Српскога, првог српског архиепископа, који је овдје, у овој немањићкој светињи, прије пуних осам вијекова, устоличио првога Епископа будимљанскога Јакова. И ова Епископија светосавска је имала тај благослов да живи пуним животом пуних четири стотина и педесет година, док није запустила због насиља турскога и неслоге домаће. Међутим, Ваша светости, Ваши претходници, и они ранији и они новији, старали су се да ова Епархија настави свој живот. Па је тако, сто година послије њенога запустошења, Патријарх српски Арсеније IV Шакабента покушавао да обнови ову Епископију, али није у томе успио. Међутим, ова светиња и народ који се око ње окупљао, чувао је вјеру, огањ живе, православне, исконске и хришћанске вјере! И дошла су нека боља времена па је Ваш претходник Гаврило Дожић, успио да обнови ову Епископију под називом будимљанско-полимска. Али она није била дугога вијека због притиска комунистичкога безбожја. И Свети Патријарх Павле, по приједлогу блаженопочившега Митрополита Амфилохија, благословио је обнову ове Епископије прије двадесет година. И ево, као што видите Ваша светости, она је обновљена, она је подмлађена, она је обједињена око ове светиње и око других светиња, и показала је да је остала вјерна Христу Богу и Светом Сави, светињама у свим и најтежим временима! Са великом радошћу Вас дочекује овај Божији и благословени народ Епархије будимљанско-никшићке, Ваша светости и браћо архијереји, и драги гости, шири своја срца да вас загрли синовском љубављу и оданошћу. А Ви сте, Ваша светости, настављајући дјело Светога Саве, дошли да дате нови замах обнови ове Епископије, и духовној, и градитељској, културној и свакој другој. Велико Вам хвала на Вашем труду и на Вашој љубави. Ви нам доносите и благослов и мир, и помирење, јер вршите службу Божију, која је служба помирења. Прво да се измиримо са Богом, па онда са својом савјешћу, па онда, као печат свега, једни са другима! Да превазиђемо наше уобичајене подјеле, раздоре и расколе и да препознамо једни друге као браћу у Христу! Да се објединимо Духом Светим око Христа Господа! Нека Ваш долазак, Ваша светости и браћо архијереји, и драги гости, буде благословен! И нека буде срећно и благословено устоличење нашега новога Епископа будимљанско-никшићког, господина Методија! Добро сте дошли, Ваша светости, овом народу који вас жељно и са великом радошћу дочекује! Молимо Вас да благословите своју паству! Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 29. августа 2021. године свету архијерејску Литургију у цркви Светог Симеона Мироточовог на Новом Београду. Повезана вест: Патријарх Порфирије: Тужан сам због Црне Горе -Нисам до сада ни једну реч рекао на оно што се збива у Црној Гори. Заиста смо веома тужни и препознајемо савремени механизам замена теза где некога унапред прогласите црним, где га прогласите провокатором, креатором свих могућих проблема и онда себи створите легитимно право да га спутавате да он води путевима своје слободе која је истовремено и љубав. Наиме, за једну нормалну, природну ствар по којој Црква функционише, а то је устоличење једног Епископа, а у конкретном случају вековима су се православни митрополити устоличавали на Цетињу, неко је прогласио да то не треба тако да буде, иако ми сада немамо друго решење јер спроводимо оно што је природно и нормално, а бивамо дефинисани као 'неко ко нешто на силу намеће' и као 'неко ко не разуме ситуацију' и као 'неко ко провоцира'. То је као кад би вам неко рекао: `Ви не можете да дишете ваздух јер тај ваздух не припада вама!` А ви без дисања не можете, јер је то природна и нормална ствар. Устоличење и све што Црква чини јесте увек у духу речи Христових, у духу онога што се темељи на вери и на молитви, у духу смирења и у духу љубави. Црква дејствује и дела увек и искључиво из Јеванђеља. По својој природи она није ту да решава било какве политичке неспоразуме, није ту чак ни да утиче на њих, а камоли да доноси политичке одлуке, рекао је патријарх Порфирије. -Црква није ту да се бави државним питањима. Црква је тело Христово, а то значи заједница свих оних који су крштени у име Оца, Сина и Светога Духа. Тело Христово у којој по речима апостола Павла 'нема Грка и Јеврејина'. Нека свако буде оно што по својој савести хоће, нека припада ком хоће народу и нека устројава свој живот на најбољи могући начин, али ако је Христов и ако слуша реч Христову, онда ће увек бити сведок мира, рекао је патријарх Порфирије и истакао да устоличење митрополита Јоаникија треба да буде утемељено на вери, молитви, љубави и на непрестаном подсећању себе да нам реч Христова мора бити меродавна. Ако јесте имаћемо мир у души, а ако није бићемо у најмању руку узнемирени", рекао је патријарх Порфирије. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Г. Сергије, читао је у поноћ, 12. маја 2021. љета Господњег, Акатист Светом Василију Острошком Чудотворцу, поред његових Светих моштију, у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Острогу. Читању акатиста присуствовало је бројно свештенство, монаштво и вјерни народ. Након узношења похвалних пјесама и молитве Острошком Чудотворцу на дан када се обиљежава 350 година од његовог представљења Господу, Владика Сергије се поздрављајући сабране радосним поздравом Христос Васкрсе, Ваистину Васкрсе, обратио Светом Василију. – Богоносни, велики светитељу Божији. Као што смо ти пјевали сад ове похвалне пјесме из уста прљавих и грешних, говорећи најчешће ријеч – Радуј се, ево и ми данас поред свих својих слабости, својих жеља и обавеза којих је више него молитава и покајања, дошли смо да обиљежимо и прославимо твој великии свети дан, којим нам пројављујеш и објављујеш управо ону незалазну свјетлост Христовог васкрсења из гроба Његовога. Овај твој свети гроб и твоје свето тијело, управо сисјају Христовим Васкрсењем. Зато и ми данас поред свих својих немоћи и слабости које овдје приносимо са жељом покајања и нашег усправљања, наше ријечи, ако можемо да је одржимо као завјет – казао је Владика Сергије и нагласио да се код Светитеља долази како бисмо се дотакли извора из кога извире незалазна Свејтлост Христовог Васкрсења, преко његових светих, нетрулежних моштију које су знак нашег васкрсења. Ми Свети оче Василије страхујемо од гријеха, који нас је оптеретио, па смо овдје дошли да видамо своје ране, бесједио је Владика Сергије. – Дошли смо јер смо слијепи због својих слабости и грјехова овдје да се увјеримо да је Христос васкрсао и да Он овдје с тобом лежи, односно ти у Њему и Он у теби. Да нам видаш ране. Ми смо и тужни због слабости, јер ти не доносимо дарове којима ћеш се обрадовати. Наши даорви су слаби и немоћни, зато их учини да буду моћни, да наше тијело ојача без гријеха, да се наша душа очисти покајањем и молитвом пред тобом, а ти умоли бога за сав род православни и род људски – рекао је Владика Сергије и нагласо да се поред свих слабости у острошку светињу долази са великом радошћу. Обраћајући се Светом Василију, Владика Сергије подсјетио је на велики значај блаженопочившег Митрополита Амфилохија. – Овдје када долазимо, не можемо заборавити никад блаженопочившег Митрополита Амфилохија, који је 30 година ишао путем твојим Свети оче Василије, носио бреме које си и ти носио, бреме свога народа и лио зној, а његов зној је његова крв мученичка. Вјерујемо да се и он данас са тобом моли за нас – нагласио је Владика Сергије. Вјерници су током цијеле ноћи приступали на поклоњење моштима Острошког Чудотворца. Прва празнична литургија служена је у цркви Воздвижења Часног Крста сат након поноћи. Потом је јутрос у 5 сати служена Литургија у цркви Ваведења поред Светитељевих моштију, а два сата касније у параклису Преподобног Исаије Острошког. Свечано бденије уочи празника Светог Василија Острошког на платоу испред Горњег манастира, синоћ, 11. маја, служио је Његово преосвештентво Епсикоп рашко-призренски Г. Теодосије са свештенством. Извор: Манастир Острог
-
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 2. маја 2021. године, на Васкрс, свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Врачару. Патријарху су саслуживали архимандрити Серафим и Прокопије (Тајар), протојереји- ставрофори др Саво Јовић, проф. др Владимир Вукашиновић и проф. др Драган Протић, декан Православног богословског факултета протојереј проф. др Зоран Ранковић, протојереј Ненад Стефановић, јеромонах Сава (Бундало), протођакон Младен Ковачевић, ђакон Радомир Врућинић и ипођакони Владимир Јелић, Његош Стикић и Дејан Накић. Пред свето причешће Васкршњу посланицу Српске Православне Цркве верном народу прочитао је јеромонах Сава (Бундало). Након свете Литургије, патријарх Порфирије је честитао верницима Васкрс поздравом: „Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе!“ и том приликом указао на егзистенцијално значење које Васкрсење Христово има на живот: „Наша вера почива у речима тропара Васкрсења Христовог: „Христос Васкрсе из мртвих и онима у гробовима живот дарова“, и то је вера која је обликовала нашу прошлост из које је израстао наш народ. То је вера којом живимо данас и то је вера којом ћемо живети до другог Христовог доласка“. Али веровати овим речима не значи само формално их изговарати, већ је неопходно провести их у живот. Да ове речи, које смо чули, буду заиста наш живот. Патријарх Порфирије је посебно напоменуо да се данас моли да се у срца наша усели Христова љубав, као и да онда, том љубављу, „ми загрлимо читав свет“. „Толико је око нас невоље, толико је око нас страдања, толико је потребно да будемо јединствени, да једни друге разумемо, да једни друге прихватамо“, а за тако нешто довољно је само да завиримо у сопствене породице. Какви су све то изазови и у каквим невољама и унутарњој духовној празнини се налази сваки појединац, а често и многе заједнице“, запитао се патријарх Порфирије указујући да је одсуство Васкрслог Христа у нашим срцима узрок таквом стању. Светој архијерејској Литургији присуствовали су надбискуп београдски мон. Станислав Хочевар и апостолски нунције монс. Лучано Суријани, председник Народне скупшитине Србије г. Ивица Дачић, министри у Влади Републике Србије,, заменик градоначелника Београда г. Горан Весић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Владимир Рогановић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Марко Николић и многоброни културни посланици, спортисти и јавне личности. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
- патријарх
- порфирије:
- (и још 9 )
-
Гост прве специјалне великипосне емисије на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Анђелко Додер, настојатељ храма Светог Атанасија Великог у насељу Плави Хоризонти. Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
-
- великопосни
- разговори
-
(и још 11 )
Таговано са:
-
У сусрет великoм празнику Рођења Христовог Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски Господин Лукијан дао је интервју за Варош ТВ из Будимпеште. Разговор са Преосвећеним Владиком водила је Диана Кондић-Ђурић *Ова година ће по много чему остати упамћена, а понајвише по пандемији изазваној вирусом Kовид 19. Да ли је ова пошаст, која је задесила цео свет и са собом однела велики број живота, можда нека врста опомене надабудном човеку 21. века? Како црква гледа на све то? Да ли ћемо из свега овога извући неку поуку? Како ће према Вашем мишљењу изгледати свет након пандемије? У Вашем питању делимично се налази и одговор. Кад људима иде све добро многи и не помисле на Творца. Многи кроје планове, као што читамо из Св. Писма где неки кажу: „…ви који говорите: данас или сутра поћи ћемо у тај и тај град, и провешћемо онде годину дана, и трговаћемо, и зарадићемо; ви, који не знате шта ће бити сутра. Јер какав је ваш живот? Ви сте водена пара која се замало покаже и онда нестане. Уместо да говорите: ако Господ хтедне, живећемо и учинићемо ово или оно. А овако се хвалите у својој разметљивости. Свака таква хвала је зла.“ (Јаковљева посланица 4, 1-16) Затим се сручи на целу планету нека пошаст, као ова сада – Ковид 19. Зашто га зову „19“? Вероватно јер знају да ће их бити још. Неки кажу: Казна Божија! – али губе из вида да наш Бог није тиранин који нам стоји изнад глава са бичем и само чека да погрешимо па да нас њиме ошине. Наш Бог је родитељ који воли и трпи, чак и своју непослушну децу. Опомиње их, саветује и укорева на сваки начин, па и на овај који зовемо Ковид-19. Не да би уништио своју децу, него да би по свему били достојни да се назову деца Небеског Родитеља. Било је „ковида“ кроз целу повесницу човекову, али чим прође мало времена, људи забораве на то, тек ту и тамо стоји нека табла или споменик да подсети да је ето примера ради у време Бокача и цара Душана, или у 18. веку харала куга, или на почетку 20. века шпанска грозница, сад пак Ковид. Да је памети па да се извуче поука а то је: сви смо у истом лонцу, и не зна се када ће на кога стићи ред да ли најпре на мене. Сви смо у реду, али пазимо, јер иде и преко реда. Нисам оптимиста да ће ову Божију опомену сваки појединац па и цело човечанство разумети: да не можемо једни без других и сви заједно не можемо без Бога. Као што је све на овом свету пролазно тако ће и Ковид проћи, али остаћемо у ожиљцима и нема сумње да ће ожиљци остати дуго и дуго на људској врсти. *Овај опаки вирус однео је и поглавара наше Српске Православне Цркве Патријарха Иринеја, као и једног од најугледнијих људи Српске православне цркве, владику Амфилохија, који су прошле године били у посети Епархији будимској. Ово је свакако велики губитак за цео српски народ, али и за Вас лично с обзиром да сте са њима били у блиским односима. Према Вашем мишљењу у ком правцу би црква требала ићи даље? Да, болест је однела између многих и честитог владику ваљевског Милутина, великог теолога православља и борца за правду митрополита Амфилохија, и нашег Патријарха али и много добрих и побожних душа. За њих ме везују дани и године заједничког рада на добро наше свете Цркве и народа. Они су сада тамо и свакако ћемо опет бити заједно само не у времену него у вечности. То ми даје утеху и наду, мада бих као и већина волео да су и они и још многи други које смо изгубили, остали међу нама. Црква је изгубила у овом свету Патријарха али није остала без главе. Црква ће и даље делати у овом свету као богочовечански организам којем поглавар није у Риму нити у Цариграду него у Небеском Јерусалиму, а то је сам Господ и Месија, Исус Христос. *Ви сте на челу једне историјски веома важне епархије и од кад сте Ви на епископском трону много тога је урађено на обнови наших светиња и повратку имовине која је одузета нашој цркви. Управо Вашим залагањем некадашња Препарандија је претворена у Српски црквени музеј, изграђен по највишим светским стандардима, а велики број цркава и манастира су обновљени. Како успевате да усагласите све ваше обавезе? Сетимо се Његошевих речи: „Прегаоцу Бог даје замаха“. Дакле, ако радите као прегаоц, а не као кочничар, а ако уз то још имате сараднике, праве и на правом месту, а не теретне вагоне, тада наш воз добро иде. Ко је служио војску, свакако се сећа својих старешина који нам дају задатак и када извршимо и рапортирамо, он нам каже: Врло добро војниче, а може и боље. Музеј, архив и библиотека Будимске епархије раде пуном паром. Отварањем Музеја рад је побољшан и проширен. Са тим у вези у припреми је публиковање на интернет страници наше епархије целокупне руописне библиотеке која је раније дигитализована. Осим тога, у изради је и нови начин приступу свих наших дигитализованих матичних књига преко интернет странице. Библиотека и музејски депо су недавно смештени у нове просторије. Све ово говори о стварању једног озбиљног научно-истраживачког центра чији посао не стаје. У сарадњи са стручним институцијама и уз помоћ надлежних органа власти Мађарске и Србије тече обнова и рестаурација многих наших храмова, односно њихових вредних иконостаса. У Темишварској епархији у Румунији је слична ситуација, епархија је успешно остварила многе пројекте на културном, научном али и материјалном плану. То је што се тиче обнова наших светиња. Тај посао увек тече. Међутим има једна ствар која се тиче зидања и обнове „живе цркве“. Е тај посао је много тежи него ли мољакати новац од врата до врата за неки кров или фасаду да поправимо. За живу Цркву треба синергизам, а то је садејство људи са Богом. Бог неће никог ухватити за уво и довући у цркву на литургију или му просути мрсно јело када је пост. Он је то оставио нашој слободној вољи, али зато и стопроцентну одговорност. Ко воли нека изволи. *Приметно је да у Епархији будимској у последње време има много млађих свештеника и монаха и хвала Богу да се све више млађих и образованих људи одважују на овај начин живота. Да ли то позитивно утиче на комуникацију са млађим верницима у нашој епархији, али и шире од тога? Као што поменух, треба за наш воз или брод, и машиновођа и ложачи, а и народ који својом вољом жели на пут спасења, не на силу. Силом се ништа не постиже. Добро је да у Цркви има образованих, али са страхом Божијим као почетком сваке мудрости („Почетак је мудрости страх Господњи“, Приче Соломонове 1,7). У цркви као лађи спасења могу наћи своје место сви који то желе: мушкарци, жене, стари малади, деца, мање или више образовани, али пре свега честитог и узорног живота. Живимо у времену када имамо при руци разна средства комуникације и максималну доступност интернету што може бити и опасна замка, јер ове видове комуникације користе не само честити и верујући људи него и многи други сумњивих намера. У Цркви је лични пример и верника и свештеника веома моћан. Наравно позитиван пример, јер Исус Христос је рекао и ово: Пазите да не саблазните неког, јер вам је боље да вам вежу камен око врата и баце вас у море него да неког саблазните. Богу и Цркви су сви битни, а Црква је кроз свете тајне као нека радионица у којој се поправља и дотерује оно што не ваља, па да такви станемо пред Бога. Христос је дошао да спасе сваког појединца али и сав народ. Када су у питању млађе генерације, потребно им је пружити разумевање и приближити Цркву на њима доступне и разумљиве начине. То су углавном друштвене мреже, мултимедијални програми али и лични контакти. Ове године нас је пандемија вируса омела у многим планираним активностима нарочито са младима. Веронаука је такође од великог значаја, али деца морају имати подршку родитеља па чак и на овом путу вере, пре свега мислимо на разумевање и пружање могућности деци да учествују у богослужбеном животу. На жалост основна ћелија и народа и Цркве нам је „тешки рањеник“, а то је породица. Бракови се олако разводе а деца из разорених бракова су дављеници и хватају сваку пружену руку, па био то светац или дилер дроге. Ако нема какве друге пружене руке, та наша младост се хвата за оно што им се нуди. О последицама читамо у црним хроникама. *Ваше Преосвештенство, да ли можете да нам опишете Ваше виђење стања наше цркве и верног народа у Мађарској и Румунији? Како Ви видите стање у погледу духовног и верског живота не само народа него и монаха и монахиња? Срби у Мађарској и у Румунији нису дијаспора, нису досељеници него су ту вековима. Кројењем граница после Првог рата нашли су се изван своје Матице. Наш народ је свуда исти: и у Румунији и у Мађарској, и било где у свету. Наш народ има срце, и то је познато нашој околини, али… увек постоји то „али“. Наш народ је тешко око било чега сложити. Ми нисмо Германи па кад се каже на десно, сви на десно, него ми одмах: а што не би на лево или право, и зашто уопште да кренемо негде? Најчешће је код Срба: А ко си ти да ми командујеш? Свети Сава је имао муке са нама, Арсеније Чарнојевић исто тако али и све вође наше и политичке и духовне су се суочавале са тиме. Ипак нека разлика између нашег народа у Румунији и Мађарској постоји али није споља видива, него се види „изнутра“. И та разлика је настала од утицаја околине. На пример, да вас види румунски цариник како носите нешто мрсно у веме Часног Поста, свакако би се саблазнио, док овог у Мађарској то није брига, и не знају да постоји тај, нити остали постови. Да неко једе рибу у Светој Четрдесетници, осим на Благовести и Цвети, то је у Румунији скандал. У Мађарској о томе скоро нико ништа не зна. Свуда па и код нас има појединаца, неких који нису нигде могли да се искажу: ни код куће, ни на послу, нити на улици. Такви су пуни негативног набоја па траже место где могу да се ослободе негативности у себи и то тамо где се не боје, где се неће замерити држави или било каквом фактору власти, па узму да се „растерете“ у Цркви. Лако их је познати јер се понашају не као пчеле које траже мед и нектар него као муве. И не морате их тражити, јер се сами јављају. Црква као тело Христово је навикла и на ругање и на шамарање и на трнов венац и на пробијање ребара и клинове. Она је крсна, али је и васкрсна. Има и људи који су изнад просека по својој љубави али и смелости и такви могу да се одваже да служе Богу и роду као монахиње и монаси. За њих кажемо да нису од овог света а живе у овом свету. Није им лако, али имају јаку веру, а снагу добијају и са Неба али и од добре околине. Они су све своје оставили и цели се посветили Богу. Неко би помислио: па зар се то може? Са Божијом помоћи и јаком вером може, па чак и у 21. веку. Свеукупан утисак је да је Црква и у Мађарској и у Румунији стала на своје ноге, а то значи и сигуран континуитет Српског народа у овим земљама али чека нас још много посла на њиви Господњој. *Недавно је у посети Епархији будимској био министар спољних послова Србије, Никола Селаковић. Шта за Вас значе овакве посете највиших званичника из Србије? Како их оцењујете? Права мајка и прави отац треба да брину о својој деци, увек. Не кажемо залуд „матична земља“ и „отаџбина“, али јесте залуд ако тамо не знају да имају децу, ни где су им, ни како живе. У време Броза у школама Србије се учило о мањинама али не о Србима него о Словенцима и о Хрватима, Корушким Словенцима и Градишћанским Хрватима. Није чудо да је Броз бринуо о њима јер мати му је била Словенка а отац Хрват. Појава да држава уопште не помиње осталу своју децу, то је не пропуст него велики грех. Погледајте старе београдске уџбенике: нема тамо једне речи о српској мањини ни у Мађарској ни у Румунији. Ми који смо из Бачке, Баната, Барање, имали смо комшије и разредне другове „оптанте“ и знали смо да су из Мађарске дошли после Првог рата. Банаћани у Србији још увек имају родбину, или „родове“ како кажу, у делу Баната који је остао у Румунији, такође после Првог рата. Рођакало се колико је могло кроз челичну завесу диктатора Чаушескуа а пре њега фаталног Дежа који је десетковао Србе пославши их у интернацију у Бараганску пустињу, а њихова добра опљачкао и поделио Румунима из пасивнх крајева а који су дошли у српске куће. За наш народ у Скадру или у Егејској Македонији нисмо знали. Зашто ово помињем? Зато што је нова власт, и то већ са доласком Милошевића почела да тражи и да налази Србе и ван Србије. Но то је било далеко, далеко од овог што данас имамо. Било је и ранијих посета из Београда Мађарској и Румунији, али те делегације нису никако могле да нађу Српску Цркву, а то је заправо наш народ, јер 99% Срба у Румунији и у Мађарској јесу и припадници своје Цркве. Сада су хвала Богу посете из матице и Српској цркви постале део програма званичних посета, и то не само да се фотографише! Почео је стизати и новац за обнову наших светиња, али и за опстанак нашег клира који нема толико бројну паству као у матичним земљама, а потребни су овамошњем народу. Мањине су мостови између суседних земаља, а мостови треба увек да су стабилни и у добром стању, јер тада је и однос комшијских држава безбедан. Однос Мађарске и Србије треба да буде узор и другима. Долазак новог министра спољних послова г. Николе Селаковића је важан корак за стабилне и добре односе две суседне земље, а од великог значаја је и за Будимску епархију. Осим министра спољних послова, Будимска и Темишварска епархија у последње време су биле домаћин многим дипломатама, државницима, министрима, представницима разних верских заједница, људима из света науке и културе, што само говори о нашој улози у друштву која је дефинитивно препозната. *Ова година је пуна јубилеја, али пандемија короне је на жалост обележавање већине њих спречила. Међутим, у Српском црквеном музеју у Сентандреји приказан је експонат године портрет Владике Лукијана Богдановића, чиме је практично обележено и 800 година од сусрета Светог Саве са Андријом Другим Арпадовићем. Како је Свети Сава успео да, вероватно на простору данашњег манастира Ковиљ код Новог Сада, убеди угарског краља да не нападне Србију? По древним хроничарима мађарски краљ Андраш II је од својих предходника наследио титулу Rex Rasciae тј краљ Рашке. Међутим по повратку из Петог крсташког похода је чуо да се појавио и крунисао неки самостални краљ у Рашкој. Ово је осетио као узурпацију и свакако је предузео акцију да то стање укине. Нови краљ Рашке, тек крунисани Стефан Немањић звани и Првовенчани није честито ни сео на престо у Расу па би сукоб са једним моћним краљем-крсташем био фаталан за младу Рашку краљевину. Зато је послао брата Саву да на дипломатски начин спречи овај рат и Свети Сава је пошао у сусрет угарском краљу. Где се догодио овај сусрет, може се само предпоставити, али је свакако требало затећи угарску војску пре преласка Дунава. Легенда каже да је било лето, свакако после Спасовдана, а тада буде изненадних и великих олуја. Андрашева војска је чекала да олуја престане па да пређу Дунав. Тада их више нико неби зауставио. Дакле по тој логици, Свети Сава је морао прећи реку док је невреме трајало. Видевши одважност „рацког попа“ који кроз велике таласе и невреме прелази Дунав и долази без оружане пратње, краљ Андраш је могао помислити: какви ли су тек Раци када су оружани и на својој земљи?! Савини биографи помињу чудо у Угарској пред краљем, да је на молитву Светог Саве пао град, и да је на његову молитву град и престао да пада, као знак да је Сава Божији човек. Андраш је био као краљ добар хришћанин и разумео је ко је његов гост и преговарач и склопљен је мир пре 800 година. До рата хвала Богу није дошло, тако да Мађари тај догађај нису упамтили, али Срби јесу и те како! Наши хроничари су ово забележили, чак тројица хроничара. Краљ Андраш је дао Светом Сави пратњу од својих угледних витезова и племића, и оно што је занимљиво: Они су испратили Светог Саву у његово Отечество преко реке Саве. Познаваоци географије кажу: Значи Свети Сава је свакако прошао кроз Барању, Срем а можда и Славонију. Јер другачије не може да се пређе река Сава и дође у Отечество. Сада је јасно и одакле Светом Сави наследник на трону из Срема – Арсеније Сремац! За овај јубилеј првог склопљеног мира између Мађарске и Србије изабран је портрет патријарха Лукијана Богдановића, јер он је био непосредни поглавар у Карловцима пред поновно уједињење наше свете Цркве у Патријаршију а чији је део и Будимска као и Темишварска епархија. Овом приликом такође је прослављен и тај јубилеј – стогодишњица уједињења српских црквених области у опет јединствену Патријаршију. *Према неким историјским изворима Свети Сава је боравио и северније у некадашњој Угарској. Колико су поуздане претпоставке да је оснивач СПЦ био у Веспрему, чувеном хришћанском граду, првом надбискупском седишту католичке цркве у тадашњој краљевини? Из предходног је јасно да је Свети Сава са пратњом мађарских витезова прошао кроз крајеве Угарске где су живели његови Срби, тада звани Расцијани, или краће Раци. Ово је древни назив за Србе који се користио и користи код Мађара. Мађарски историчари помињу из тога времена „шизматичке“ манастире па чак и двојицу владика из Веспрема (1229.) који нису припадали Риму. Забележена су и њихова имена: Јован и Дамјан. Ради се о времену непосредно после посете Светог Саве Угарској, значи или су већ били у Веспрему или их је Свети Сава хиротонисао. Да подсетимо: Панонија је својевремено била под јурисдикцијом словенског архиепископа Светог Методија и његових наследника у Охриду, а на тој је територији и створена 1219. године аутокефална Савина архиепископија, обухватајући и све што се затекло као наслеђе Светог Методија. У дугачкој титули данашњег Српског православног будимског епископа се помиње поред града Веспрема и да је он наследник града Светог Методија, а то је Блатноград, данашњи Залавар. Срећом по нас Србе, мађарски владари су већином били толерантни. Мада су на место Методијевих епископа постављани други из Рима, затечени словенски епископи и пастири су наставили свој живот јер су мађарски владари остављали својим поданицима Рацима да имају своје „рацке“ пастире и да служе на свом језику, и то тако рећи кроз целу историју. О томе нам сведоче сачуване повеље угарских краљева. *Ваше Преосвештенство у сусрет наших великих празника подсетимо читаоце на значај Божића данас? Доласком Бога на свет, међу људе засијала нам је светлост богопознања. Рођењем Христовим све почиње – долази нова ера и открива нам се смисао постојања. Рођењем Христовим стављен је акценат и на блискост Бога и Човека, јер Бог постаје човек да би Човек постао Бог, по благодати. Ово се као и сви велики догађаји десило када се навршила пуноћа времена, тад Бог посла Сина својега телесно рођенога од жене у овом свету, али од Оца рођеног пре свих векова у вечности. Месија је дакле Светлост од Светлости, и дошао је у свет да изврши домострој спасења. Божић је и празник новог живота, празник породице, празник најлепших и правих вредности које данас све више запостављамо. Божић не треба да буде комерацијални празник без емоција. Божић није само пуко сећање на рођење Христово уз једење укусних јела и гледање већ добро познатих божићних филмова и програма који се том приликом пуштају на телевизији. Божић је поновно рођење Христово у нашим домовима и у нашим срцима. Препознајмо ово као поновну шансу са рађање вере у нама. Рођење Христово је и празник рађања љубави у нама и нашим породицама. Топлина у пећини где се родио Христос данас јесте топлина нашег дома за коју смо одговорни искључиво ми. Не дозволимо да нам домови и срца захладне. Загрејмо једни друге љубављу и пронађимо у овом празнику путоказ за живљење у модерном животу. У породици се живи вером и поверењем једних у друге. Кључ је у породици и топлини породичног дома које је без вере тешко одржати. Божић је дакле нови почетак којим нас Господ опет и много пута благосиља, препознајмо ово и препустимо се чудима јер се дешавају. Разговор водила Диана Кондић-Ђурић Извор: Епархија будимска
-
Отац Игор Балабан: Црква је лађа спасења за све који желе да иду Христовим путем!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У недељу пред Педесетницу, када вршимо Спомен и похвалу Светим оцима Првог васељенског сабора, молитвено је било и у Влашкој цркви на Цетињу, гдје је служена Света литургија којом је началствовао јереј Игор Балабан а саслуживали су протојереј-ставрофор Гојко Перовић и ђакон Александар Лекић. Звучни запис беседе У пастирском слову отац Игор је говорио о Првом васељенском сабору који је одржан у граду Никеји, Малој Азији, 325. године у вријеме Светог цара Константина Великог, а који је сазван због саблажњивих учења оних који нијесу могли да прихвате да Господ Исус Христос постоји од вијека заједно са Оцем, у вјечности и од вјечности. Они су, како је објаснио отац, сматрали да је Христос неки благословени надчовјек, неко створење створено од вјечности, али не исто што Бог, да Он није Бог као што је Бог Отац. “Наши Оци и читаво апостолско и светоотачко предање оставили су нам да вјерујемо оно што исповједамо у Симболу вјере… вјерујем … и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног прије свих вјекова. Зашто рођенога, зато што онај који нешто рађа, рађа исто оно што је и он. Бог рађа Сина свога и то је најподеснија ријеч за тај однос Оца и Сина”, казао је, између осталог, отац Игор. Подсјећајући да је Симбол вјере дефинисан и утврђен на Првом и Другом васељенском сабору, који је одржан у Цариграду 381. године, јереј Игор је казао да су свети оци све то детаљно објаснили да би нагласили да је Христос сами Бог, јер ако је он само неко благословено биће, а није Бог, какав би то утицај имало на нас. “Његовом смрћу је побијеђена смрт и Он је устао из мртвих да би сви ми могли у вјечности да устанемо из мртвих и да живимо са Њим. Зато кажемо да је Цркве тијело Христово а ми сви удови тога тијела.” Како је објаснио сви ми када било шта христолико чинимо, учествујемо на непосредан начин у Христовој смрти и Христовом васкрсењу – када смо на Литургији, када се дотакнемо Тијела и Крви Његове, када се крстимо… “Сваки пут кад се неко крштава мора да исповједи Симбол вјере, које је библијско, апостолско, светоотачко учење и зато читамо одломак из Јеванђеља гдје Господ, између осталог, каже, обраћајући се Оцу: Ово је вјечни живот да познају Тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа. Дакле да познају Спаситеља Помазаника кога си послао”, бесједио је јереј Игор Балабан. Нагласио је да је хришћанин онај који вјерује да је Бог Отац послао Исуса Христа, који вјерује да је Исус Христос од Бога изишао и који вјерује да је све Божије и Христово и да је све Христово и Божије. “Такође да вјерује да је Исус Христос свршио оно дјело које му је Бог дао да изврши, да је Син и да му је Бог дао власт над сваким тијелом, да свему што Му је дао дарује живот вјечни. Бог је дао Исусу Христу – своме Сину читаву творевину и имао је један задатак да тој творевини дарује живот вјечни. Он је то дјело свршио тако што је страдао, умро и васкрсао и вазнео се на небеса и послао Духа Светога на апостоле. Тиме је установио Цркву као лађу спасења, мјесто за све који желе да иду Његовим путем”, казао је свештеник Игор Балабан. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Епископ Јован: Вазнесењем Христовим, људска природа је узнета на небо и спашена!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У четвртак, 28. маја 2020. године, када Црква Божија прославља празник Вазнесења Господњег - Спасовдан, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Саринaц. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали свештеници и игумани манастира Епархије шумадијске: игуман манастира Јошаницa архимандрит Евтимије, игуман манастира Денковaц архимандрит Серафим, игуман манастира Ћелије јеромонах Доситеј, протојереј Срђан Кандић, јереј Слободан Савковић и протођакон Иван Гашић. Литургијско појање увеличали су дивни гласови монахиња манастира Липара, које је предводила игуманија мати Тавита. На Светој Литургији присуствовао је већи број верника који су се на крају свете Литургије сјединили са Васкрслим Господом кроз Свету Тајну Причешћа. По прочитаном Јеванђељу, верном народу се обратио надахнутом беседом Преосвећени Владика Јован, најпре честитавши празник Вазнесења Христовог игуману и братству манастира, као и свим сабраним на Светој Литургији. Преосвећени Владика је говорио о значају и смислу празника Спасовдана за сав род људски, а који слави васцела Православна Црква: “Срећан празник овоме свештеном манастиру и нека је благословен ваш долазак, да се данас Богу помолимо, да данас од Спаситеља света затражимо и да Га замолимо да нас спасе... Овим празником прослављамо догађај вазнесење или узнесење Христа са земље на небо. Али Господ својим Вазнесењем није оставио и препустио нас саме себи, већ чусмо Његове речи и обећање “Ја сам са вама у све дане до свршетка века”, а кад је Господ са нама, ко може против нас? Господ се свих чедрдест дана јављао својим ученицима припремао их и учио о Царству Божијем. Свето Писмо сведочи о тим јављањима Спаситеља апостолима, мироносицама, као и другим људима попут онога пута за Емаус Луки и Клеопи. После, дакле, ових четрдесет дана, Он се вазнео на небо и сео где? – тамо где је увек и био, са десне стране Бога и Оца. Господ се родио и дошао на овај свет и проживео тридесет и три ипо године, али се никад није одвајао од Оца. Он сада оставља овај свет физички, али је присутан кроз Цркву, Литургију, Јеванђеље, кроз Духа Светога. Два пута је Господ говорио о своме Вазнесењу, једном Никодиму, а други пут на Тајној Вечери када је рекао “Ја изиђох од Оца и дошао сам на свет и опет остављам свет и идем Оцу своме”. Шта је тиме хтео Господ да каже? Хтео је да нам каже да је то и наш пут, пут нашег узношења на небо, нашег вазнесења. Јер вазнесењем Христовим, људска природа је узнета на небо и спашена. Након овог догађаја читаво небо постало је достижно човеку. Али ком човеку? Оном човеку који живи по Богу и у Богу. Ето нам радости Вазнесењем Господњим, јер је и нама отворено небо. Но од нас зависи да ли ће оно бити затворено, нашом саможивошћу, нашом гордошћу, или ћемо врлинским животом да га задржимо отвореним када пођемо к њему. По речима Светог Јована Златоустог Вазнесење Господње је потврда да се Бог спријатељио са људима. Да би се узнели на небо потребно је да збацимо терет греха са себе, злобе, мржње, себичности, одвојености, да се покајемо да се исповедамо. Јер ако се не ослободимо оваквог терета, он нас вуче ка земљи и не да нам да идемо горе. Вазнесење Господње има и морални значај, да имамо на уму да не припадамо само земљи него и небу, не само времену већ и вечности, не само материји већ и духу. Ако то осећамо и ако тако живимо бићемо вазнесени. Док живимо на земљи да се мислима и срцем уздигнемо изнад свега што је приземно чулно и грешно. Овим празником ми славимо растанак Господа са својим ученицима, а ми знамо да је сваки растанак са оним кога волимо болан. А управо овај растанак је једини растанак који је описан као радостан. Због чега? Због тога што су Апостоли поверовали и веровали у све оно што је рекао Господ да ће се збити и што се збило. Да ће испунити Очево обећање и да ће им послати Духа Светог, који води и руководи Цркву и све нас у Цркви“. Извор: Епархија шумадијска -
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 19. маја, када прослављамо Праведнога Јова, пренос моштију Светога Саве и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Митрополит Амфилохије се вјерницима обратио ријечима архипасторске поуке у којој је казао да је у овим Божијим угодницима Господ себе прославио и преко њих се посвједочио као она најдубља истина о Богу – Оцу Творцу неба и земље, Сину Његовом јединородном и Духу Божијем животворном, који је извор живота и вода којом се напијамо за живот вјечни. Говорећи о Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу, чија је икона прву пут унијета на данашњи дан у Цетињски манастир, Високопреовећени је истакао да је он ходио стопама многострадалнога Јова, свога стрица Светога Петра Цетињскога Чудотворца и Светога Саве. “Доживио је и схватио у кратком свом времену, кроз сусрет са Светим својим стрицем и преко њега кроз сусрет са живим Христом Господом, ходећи тим путем, најдубље истине живота и био свједок и распећа Христовога и распећа људскога и људске природе и распећа уграђеног у творевину Божанску, али с друге стране и бесмртнога достојанства човјековог и људскога бића”, казао је Митрополит. Говорећи о Лучи микрокозми као живом свједочанству тога његовога опредјељења, Високопреосвећени је казао да је данас више него икада у досадашњој историји оних који се клањају лажним идолима и који се опредјељују за пут смрти и пролазности, и за земаљску част и власт, одричући се тога пута који је пут истина и живот, преко којега се задобија вјечни и непролазно Царство Божије. “Управо зато што је Петар Други Ловћенски Тајновидац писао Лучу микрокозму у вријеме Светога поста, није случајно да је једини, колико је мени познато, записао да је искра васкрсења у дубинама Божанске творевине, у дубинама свесветија. Искра Божанске свјетлости васкрсења је у дубинама бића, тиме почиње његова Луча микрокозма, а у исто вријеме у њој он описује да је човјек биће вјечно и непролазно, да је он луча небеска, луча микрокозма, а сва творевина храм који је Бог саздао својом руком и на средини тога храма је Његов Божански престо.” Владика је казао да је Ловћенски Тајновидац сараспет Христу, као и многострадални Јов, на Ловћену гдје је тражио да буде похрањен, као што је и био, да би касније ту пострадао јер је његова црква срушена и оскрнављена а он у тамницу уведен. Тај пут који води у живот вјечни, и они који су путеводитељи тога пута од времена многострадалнога Јова преко свих пророка до Христа Господа, који је тај пут истина и живот, и свих светих људи који су се сараспињали Христу кроз вјекове, али зато и били свједоци Његовога чудеснога васкрсења, то је пут, како је казао, једини прави истински пут Цркве Божије – Цркве Христове. На крају Свете литургије Митрополит Амфилохије је у част Светога Петра Ловћенскога Тајновидца благосиљао и пререзао славски колач у нади да ће доћи вријеме да се овај Божији угодник извади из тамнице Фрање Јосифа и његовога каплара, који су, свако у своје вријеме, срушили цркву на Ловћену и оскрнавили кости Светога Петра Ловћенскога Тајновидца. Житије Светог Петра Другог, Тајновидца ловћенског Тропар и кондак Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- митрополит
- амфилохије:
-
(и још 9 )
Таговано са:
-
Васкрсењем Христовим све се просветлило и Рај се опет отворио
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Са званичне интернет странице Епархије крушевачке доносимо Васкршњи интервју са Његовим Преосвештенством Епископом крушевачким Г. Давидом. Разговор /PDF/ *Ваше Преосвештенство, коју поруку нам је донела прослава овогодишњег Васкрса? Ону исту коју су нам доносиле и све претходне: Празнична пасхална ноћ спасења најавила је светли и блистави дан Васкрсења. У њој надвремена и натпросторна светлост Тела Христовог свима је засијала из гроба и уклонила нам границу између живота и смрти. Ту је и прегршт црквених, химнолошких порука Празника над празницима: Сав свет, и видљив и невидљив празнује Пасху, и небо и земља и дубина Ада испуњени су светлошћу. Жива и нежртвена жртва Христос – Себе је принео Оцу на жртву. Печате девства и печате гроба Христос није нарушио, него је из обоја иззрачио као Нови Адам, саваскрситељ старог Адама. Празнична ноћ спасења најављује светли и блистави дан Васкрсења. У њој надвремена и натпросторна светлост Тела Христовог из гроба свима нам је засјала. Побожно весеље влада у пасхалној заједници Царства Христовога. Једна божанска најсветија природа уствари је надбожанска, надсвета и натприродна. Најчистија Дјева је уклонила преграду смрти када је родила Христа – вечни Живот, и тиме она још, узрок наше надрадости постала. Добротом ПрисноДјевиног БогоЧеда ми смо ушли у вечни живот. У Дјеви се зачео Саздатељ Адама – Дјевиног Праоца – Који, рађајући се, није као Саздатељ отворио двери девства као што ни при Своме Васкрсењу Он – Саздатељ није сломио печате на гробу. Васкрсењем Христовим све се просветлило, и Рај се опет отворио. *Чини се да је епидемија COVID-19 показала да је јача и од силних модерних достигнућа 21. века, али и од вере. Цркве никада нису биле празније. Да ли се слажете са таквом оценом? Чинило се многима да јесте тако, али тако није, хвала Богу! Ова пандемија поготово није јача од наше вере! Битно је да овајпут храмови у већини нису били ни празни, ни безгласни, нити без Свете Литургије (!), и да смо се ми смиравали пред Господом, опет Га славословећи! Али, нису се сви искрено смиравали, међу којима и они од којих се управо то очекивало, с обзиром да припадају Цркви, као и да заузимају важне црквене службе! *Који наук сви морамо да извучемо из ове пандемије? Она нас није снашла само да би поморила свет, него да свако од нас покаже свој траг. У добру се не понети, у злу се не понизити, молитву Богу не прекидати, Цркви прибегавати, Светим Причешћем се бранити и преисподња искушења побеђивати, наше лекаре не игнорисати, наше доброжелатеље и заштитнике не огорчавати, него са свима њима сарађивати! И опет, за све људе Лекару душа и тела наших се молити! Треба имати још једну чињеницу на уму – чињеницу која нам иначе до овог момента измиче: да овај вирус раслабљује наш имунитет, и да тиме убрзава нашу старост, чиме нас и смрти чини подложнијима! Зато треба већма поштовати наше лекаре! Иначе, и они су, подједнако са нама, на клацкалици живота и смрти. Отуда и наше подсећање да сви стојимо пред живим Господом, Судијом живих и мртвих, коме треба да се молимо да нас не узме у половини наших дана. То јест, да нам дарује покајање и велику милост. За то Му се ми хришћани опет и опет, и безброј пута помолимо: Господе Исусе Христе, помилуј ме грешнога/грешну! Дакле, будимо у јединству и будимо једно са Господом. *Пре монашења имали сте занимљив живот: студирали сте књижевност, а затим се учили филмској, радио, позоришној и телевизијској режији на Академији у Београду. Због чега сте се коначно определили за Православни богословски факултет СПЦ? У то време (1972) био сам неутешни боготражитељ који је у боготражитељству стизао до левитације: желео сам Живога Христа, а не једино оног из књижевности, историје религија и философије, са филма и из сликарства, фолклора, обичајне вере и иконографије. Када сам Га преко светог старца Софронија Сахарова доживео у Хиландару, а затим Га путем хаџилука и у Јерусалиму (1976/7) доживео у благодати, баш онако како сам желео – као Живог (дакле и изван Светих Тајни и Светога Причешћа, а не само и искључиво у њима, како нам неки богослови реформисти намећу начин христофаније)! Зар Дух не дише где Он хоће и зар Му глас не чујеш: но не знаш откуда долази, и камо иде … (в.: Јн 3, 8)? Зар се васкрсли Христос током 40 дана, све до сопственог вазнесења није јављао Богоматери Марији, Марији Магдалини и Мироносицама, Апостолима и Томи, двојици на путу за Емаус, и опет Апостолима … )? Овај доживљај Живога Христа уследио је у мојој 23. години, и са њим наше коначно опредељење за студије теологије и за монаштво, истовремено, чиме смо и позвани на покајничко ревновање. *У том периоду боготражитељства дакле, живели сте годину дана (1972/3) “класичним дијаспорским животом”, радећи у једној фабрици намештаја у Сент Етјену у Француској. Јавност углавном има предубеђење да наша Дијаспора живи лагодно. Да ли је то тако? Сви наши тамошњи (укључујући и мене тадашњег) стицали су свој насушни хлеб у зноју лица свога! (Тако и они који су тамо радили и оперисали као удбаши!) Сви опет налик старозаветном Израиљу, који је зидао пирамиде по Египту, односно изграђивао Француску и футуристички Париз, по много чему налик Египатској цивилизацији. *Мање је познато да у Француској живи и знатај број православних хришћана Француза. То је умногоме и Ваша заслуга, јер за време Ваших постдипломских студија у Паризу и Ви сте учествовали у црквеној мисији за пријем православних старокалендараца Француза. Колико их има, и где их је највише? Њих, православних Француза данас има неколико милиона, организованих Мисијом светог Јована Касијана, на чијем челу је пер Антуан. Они живе у Окситанији, на простору од дванаест Италофонских, односно Франкофонских долина, као и с обе стране Пиринеја, заједно са православним Каталонцима. *Рођени сте на Косову и Метохији. Претпостављамо да Вас за Јужну Српску покрајину везују не само оне духовне, већ и породичне везе? Сви наши преци су тамо на гробној стражи. Моје биће је испреплетено историјом и стварним животом на Метохији до тог степена да је он до данас стопљен са мојом свакодневицом. Радујем се што сам кроз текстове разних жанрова, везане за Косово и Метохију силом прилика остварио првобитну намеру да постанем завичајни хроничар и писац. Једна од таквих спомен-књига је на прагу изласка у читалачку јавност. *Са благословом Патријарха Павла, од средине 1999. године Ви сте боравили у Пећкој Патријаршији са циљем да се омогући опстанак православном Српском живљу на Косову и Метохији. Почев са том 1999. годином започео је најтежи период за Србе. Како га можете сажето описати, и шта је на Вас оставило најтужнији утисак? Дошли су западни крсташи на страшно косовско-метохијско судилиште да одиграју своју ратничко-колонијалистичку фарсу; притом ће се и сами тамо добрано озрачити. Док су они као хуманитарци радили што су радили, све су урадили маскирано, и да буде на штету Срба. Наравно да постоје појединачни случајеви и ставови неких земаља који окрњују овај наш утисак и наша комплетна сазнања, искуства и увиде у нашу трагедију. А то зато што свако правило има свој изузетак. Међутим, чињенице говоре да тамо тада нико није био поштеђен смртних опасности, па тако и овај који разговара са вама: озрачивање, покушаји отмица, покушаји стрељања, уласци у минска поља, излагање атентатима, уласци у осиња гнезда, трагање за несталима, за лешевима убијених, контаминације, инфекције од трулежи и спаљених ствари и нагорелих предмета и пепела … непријатно ми је да говорим о томе. Такође не желим да прећутим јуначка дела наше куме и „генерала у сукњи“ Добриле Ерат родом из Ђаковице, која је, покој јој души, у Пећкој Патријаршији заблистала у борби за опстанак и Патријаршије, и Срба широм Косова и Метохије. Молим Уредништво ваше новинске агенције да се сетимо неких страдалника Срба и Српкиња, који су пострадали од најновијег шиптарског зулума: Педесетшесторо Срба Источкога Подгора је киднаповано и нестало. Знамо да су неки од њих масакрирани у Истоку и у Љугу (Љубомирка Милосављевић и јеромонах Стефан, … и да је о томе посведочила аустријска солдатина. Ми опет, о свему што се збивало на Косову и Метохији у овом периоду српског страдања сведочили смо два пута на Суду за ратне злочине у Београду). Крсту Миловановића из Опрашака на Метохији пронашли смо измасакрираног, и у повртњаку његове куће га сахранили. Костур Мићка Кораћа из Жача нашли смо спаљеног, и у дворишту га сахранили. Младићу Славку из Пећи извађени су органи на домаку Пећке Патријаршије, а пронађене су му само преостале кости. Тело старице из куће Станковића на Пећкој Бистрици било је угљенисано када смо га преузели, и у Пећком гробљу га затим сахранили. Тело старице из Пиштана код Гораждевца пронашли смо јеромонах Јован Ћулибрк и ја, распаднуто и са глином помешано, каквога смо и сахранили, на лицу места формиравши гроб … Детаљне извештаје о свим тадашњим и тамошњим збивањима ми смо слали Светом Архијерејском Синоду СПЦ. *Како данас живи српски живаљ на Косову и Метохији, и можемо ли уопште питати, где им је теже: на северу или “јужно од Ибра”? Наши Срби данас живе тако што незнатно користе начине суживота са комшијама. Да су и један и други народ питани да ли би радије да ратују један против другог, или би да живе заједно на Косову и Метохији, они би верујем, изабрали ово друго: данас би живели заједно, и били би у много већем суживоту, односно међусобној трпељивости. *Када сте последњи пут били у родном крају, и са каквим осећањима сте се вратили? Протекле године, и као опљачкан човек коме ће оданде увек претити опасност од прогонства! Иначе смо намеравали да са благословом епископа рашкопризренског господина Теодосија током те године одслужимо Свету Литургију на албанском језику на темељима Богородице Хвостанске, али нас је благовремено упозорио на опасност неко наш из Истока, и још, како то не би било безбедно по нас. То јест, не ићи грлом у јагоде. То упозорење се показало расудним после каменовања два аутобуса у Врелу, селу лидера Ибрахима Ругове (који је окончао свој живот као римокатолик, крштен у Ватикану), смештеног подно темеља овог манастира, центра некадашње Хвостанске епархије. *Која је Ваша порука Србима на Косову? Иста она која је била и Патријарха Павла: Ништа није готово док не буде готово! *Међу реткима сте који су имали могућност да буду уз блаженопочившег Паријарха Павла до последњих дана? Како га укратко можете описати? Он није имитирао хришћанина него је био хришћанин; стицао је богопознање и блаженство познавањем Јеванђеља и живљењем по Јеванђељу! Равнао се према Христу, и свима је био слуга! Познавали смо га од 1977. године, и за то време ниједанпут нисмо чули да је он икога осудио! *Сигурно је у тим дружењима са Патријархом Павлом било и мноштво анегдота. До сада се о њима углавном слушало посредно? Можете ли нам препричати неке? Он је практиковао шаљивост у општењу: „да би се озбиљне ствари лакше усвајале и да не би биле опоре услед превелике озбиљности.“ Митрополит Амфилохије: Ваша Свјетости, да ли вас слуша овај Давид? Патријарх Павле: Чује само оно што му се свиђа. Архимандрит Јован Радосављевић: Ваша Светости, изволите у нашу келију. Патријарх Павле: Оче Јоване, када будеш одлазио у Рај, како ћеш пренети тамо оволике књиге. Државни Секретар Стејт Департмента Инглбергер: Ваша Светости, како бисмо могли да вам помогнемо? Патријарх Павле: Највише бисте нам помогли ако нам не бисте одмагали. *Незахвално је питати, али какви су били ти последњи Патријархови дани. Шта је оно што можете рећи? Он се већ био преобразио у обоженог младенца који сија као углачани мермер. Преобразио се у сасуд миомира Духа Светога – миомира који смо осетили на дан његовог погребења у манастиру Раковици при целивању крста. Верујемо да је он ушао у небеску житницу Светих. Његовој прозорљивости и срцезналаштву нико није остао недоступан! Односно, од оних душа које су му прилазиле, ниједна није остала непрочитана, укључујући и моју. *Ви сте као професор на Богословском факултету СПЦ предавали два предмета: Хришћанску етику и Аскетско богословље. Какав је значај ових предмета за образовање теолога и будућих свештеника? Значај је пресудан! Ко живи по Јеванђељу, по њему и богословствује, и Бога славослови. Тај живот у Цркви дакле тражи од нас испуњавање Божјих заповести, и ход ка стицању врлина. А те врлине су докази да стичући блаженства-сведочанства, ми заиста волимо Христа. Христа ми, као и Оца и Светога Духа – поштујемо и прослављамо као Пресвету Тројицу. Њој се клањамо и Њу исповедамо у срцу и у стварности. Док без ових блаженстава-сведочанстава ми немамо суштинског доказе о љубави према Христу. То и тако чинимо као ревнитељи и чувари Светога Предања Православне Цркве. Предања које је наш стожер или стуб од светлости! Према томе, наш стожер или светли стуб не огледа се у млаком ревновању, као ни у моралном и теолошком расулу. Наш стожер од благодатне светлости тек се не огледа у неразумној медијској френезији, плаћеништву и модернизму, либерализму и реформизму, епархијском магнатству и власништву црквених добара као корпорација; на самом крају тунела – Црквено Свето Прадање се не огледа у – апостасији! Све у свему, несмирени клирици и узурпатори црквених служби – зборишта су и сабори сујете, и неминовно – апостасије! Свим читаоцима вашега гласила за Дијаспору ми најсрдачније честитамо Празник над празницима, Васкрс, и желимо им изобилну пасхалну радост. Христос васкрсе! – Ваистину васкрсе! Вашој пажњи препоручујемо и Васкршњи интервју Епископа крушевалког Давида дат "Победи" и новинару Сандри Савић.-
- васкрсењем
- христовим
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Кондак 1. Војводо заточених и Господе Неба и земље, гледајући Тебе, Бесмртнога Цара, где на крсту висиш, сва се твар измени: Небо се ужасну, темељи се земље усколебаше, а ми недостојни, приносећи благодарно поклоњење Твоме страдању за нас, вапијемо Ти са разбојником: Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Икос 1. Допуњујући хорове Анђела, ниси од Анђела узео на Себе, него си Ти Бог, мене ради поставши човек, Својим животворним телом и крвљу оживео човека умрлог гресима. Стога, захвални толикој љубави Твојој, ми Ти кличемо: Исусе Боже, Љубави превечна, с каквом си милошћу обасуо нас земнородне! Исусе, Ти си Анђеле оставио горе, а сишао си к палим људима доле! Исусе, Ти си се у тело наше обукао и смрћу Својом државу смрти разорио! Исусе, Ти си нас с Божанским Тајнама Својим обожио! Исусе, Ти си страдањима и крстом Својим сав свет искупио! Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 2. Видевши Те у Гетсиманском врту где се у молитви бориш до крвавог зноја, Анђео Ти се јави и крепљаше Те, када Ти греси наши као тешко бреме отежаше, јер Ти узевши на раме погинулог Адама, показа га Оцу, молећи се коленопреклоно. Због тога Ти и ја с вером и љубављу певам: Алилуја! Икос 2. Несхватљиви разум добровољног страдања Твог Јевреји не схваташе. Тога ради, када Те ноћу с буктињама тражаху, Ти рече: „Ја сам”. Али мада попадаше на земљу, ипак Те потом везаше и у судницу поведоше. А ми на том путу припадајући к ногама Твојим, с љубавлуу кличемо: Исусе, Светлости света, омрзнут од злог света! Исусе, Ти који живиш у неприступној Светлости, би ухваћен од власти таме! Исусе, бесмртни Сине Божји, Ти би од сина погибли показан свету за смрт! Исусе, у Теби нема лукавства, али Те издајник лукаво целива! Исусе, Ти свима дајеш Себе забадава, али си продат за сребрнике! Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 3. Силом Божанства Свог Ти си ученику прорекао трократно одречење. А он потом, иако се са клетвом одрече Тебе, ипак, када у двору првосвештениковом угледа Тебе, Господа свог и Учитеља, срце му се потресе, и он, изишавши напоље, плака горко. Стога погледај и на мене, Господе, и порази сурово срце моје да сузама овим сперем грехе своје, појући Теби: Алилуја! Икос 3. Као Вечни Архијереј, имајући заиста власт по реду Мелхиседекову, Ти Владика и Господ свих, стаде пред првосвештеником Кајафом. Стога Ти, Који си од слугу својих примио мучење, прими од нас ово: Исусе непроцењиви, ценом купљени, стекни ме у вечно наслеђе Твоје! Исусе, Жељо свију, Тебе се Петар из страха одрекао, али се Ти не одреци мене грешног! Исусе, Јагње безазлено, од љутих зверова растрзан, отми ме од непријатеља мојих! Исусе Архијереју, Који си Својом крвљу ушао у Светињу над светињама, очисти ме од телесних нечистота! Исусе свезани, Ти имаш власт везивати и дрешити, разреши моја тешка сагрешења! Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 4. Дишући буром Христоубиства, Јевреји, послушавиши глас оца лажи и исконског човекоубице - ђавола, одбацише Тебе - прави Пут, Истину и Живот. А ми, исповедајући да си Ти Христос - Божја сила, у коме су све ризнице премудрости и знања сакривене, кличемо: Алилуја! Икос 4. Слушајући кротке речи Твоје, Пилат Те као заслуженог смрти предаде на распеће, иако сам сведочаше да никакве кривице не нађе на Теби; он дакле руке своје уми, али срце оскврнави. А ми, дивећи се тајни добровољног страдања Твог, са умилењем кличемо: Исусе, Сине Божји и Сине Дјевин, Ти си од синова безакоња уморен! Исусе, Ти си наружен и обнажен, а дајеш лепоту љиљанима пољским и заодеваш небо облацима! Исусе, Ти си ранама прекривен, а наситио си пет хиљада људи са пет хлебова! Исусе, Царе свију, уместо љубави и захвалности, Ти си жестоке муке добио! Исусе, нас ради цео дан мучени, излечи ране душа наших! Исусе ,Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 5. Сав си се оденуо боготочивом крвљу Својом, Ти који се одеваш светлошћу као ризом. Знам, заиста знам са пророком, зашто су хаљине Твоје црвене: ја, Господе, ја Те гресима својим раних. Зато Теби, мене ради рањеноме, благодарно кличем: Алилуја! Икос 5. Богоречити Исаија, провидевши Те у Духу наружена и изранављена, ужасну се и викаше: Видесмо Га, и не имађаше ни обличја, ни лепоте. А ми, гледајући Те на крсту, са вером и дивљењем кличемо: Исусе, Ти трпиш срамоту, а човека си венчао славом и чашћу! Исусе, на Тебе Анђели не могу гледати, а Тебе бију по образима! Исусе, Тебе трском бијаху по глави, приклони на смирење главу моју! Исусе, светле очи Твоје беху крвљу замагљене, одврати очи моје да не гледају таштину! Исусе, од ногу до главе на Теби не беше места читавог, начини ме васцелог читавим и здравим! Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 6. Пилат објави Твоју невиност, изјавивши народу да у Теби не налази ништа што заслужује смрт; али Јевреји, као дивље звери кад угледају крв, шкргутаху зубима на Тебе, вичући: распни га, распни. А ми, целивајући Твоје свете ране, кличемо: Алилуја! Икос 6. Засијао си на гледање и удивљење Анђелима и људима, када Пилат рече за Тебе: Ево човека. Ходите стога, да се поклонимо Исусу нас ради исмејаноме, кличући: Исусе, Творче и Судијо свих, Ти си од Твојих створења суђен и мучен! Исусе, Даваоче премудрости, Ти не даде одговора безумнима! Исусе, Лекару рањених гресима, дај ми лек покајања! Исусе, Пастиру ударани, удари бесе који ме кушају! Исусе, Теби сакрушише тело, сакруши страхом Својим срце моје! Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 7. Желећи да човека избавиш од робовања ђаволу, Ти си Исусе, понизио Себе пред непријатељима Твојим, и био си као немо Јагње вођен на заклање, свуда подносећи ране, да би исцелио целог човека који кличе: Алилуја! Икос 7. Ти показа дивно трпљење када војници, по наређењу неправедног судије, ругајући се Теби, љуте ране задаваху пречистом телу Твом, те се оно обли крвљу од главе до пете. Тога ради ми Ти са сузама вапијемо: Исусе, човекољубиви, Ти си од људи трњем овенчан! Исусе, Божанством нестрадални, Ти трпиш страдања да нас од страсти ослободиш! Исусе, Спасе мој, спаси мене који заслужујем све муке! Исусе, од свих напуштени, Тврђаво моја, утврди ме! Исусе, од свих вређани, Радости моја, развесели ме! Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 8. Чудесно и необично јавише се Теби на Тавору Мојсије и Илија, говорећи о изласку Твом, Који сада окончаваш у Јерусалиму. И они видевши тамо славу Твоју, а овде угледавши спасење наше, кличу: Алилуја! Икос 8. Гоњен свуда од Јевреја, Ти због мноштва грехова мојих претрпе ругања и муке; јер једни говоре да си противник ћесару, други Те осуђују као злочинца, а неки вичу, узми, узми распни га. Теби Господу, од свих осуђеноме, на распеће вођеноме, из дубине душе зборимо: Исусе, неправедно осуђени, Судијо наш, не осуди нас по делима нашим! Исусе, изнемогли на путу под крстом, Сило моја, не остави ме у часу невоље и потиштености! Исусе, Ти си вапио к Оцу за помоћ, Подвигоположниче мој, укрепи ме у немоћи мојој! Исусе, срамоту си примио, Славо моја, не одбаци ме од славе Твоје! Исусе, Обличје Пресветло Ипостаси Очеве, преобрази моје нечисто и мрачно житије! Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 9. Сва се природа узнемири, гледајући Те где висиш на крсту: сунце на небу зраке своје сакри, земља се затресе, завеса се у храму раздре на двоје, камење се распаде, пакао изврже умрле; а ми се клањамо на месту где стајаху пречисте ноге Твоје, појући: Алилуја! Икос 9. Красноречиви говорници, Човекољубче, ма како много говорили, нису у стању одати достојну благодарност Божанским страдањима Твојим. Наша душа и тело, срце и сви састојци, са умилењем кличу: Исусе, на крсту приковани, прикуј и уништи обвезницу грехова наших! Исусе, Који са крста свима шириш руке, привуци и мене заблуделог! Исусе, врата овцама, у ребра прободени, уведи ме ранама Својим у Дворе Своје! Исусе, телом распети, распни тело моје са страстима и жељама! Исусе, Ти, скончаваш у мукама, дај ми да срце моје ни за шта друго не зна осим за Тебе распетог! Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 10. Желећи да спасеш свет, Ти си исцељивао хроме, губаве, неме и глуве, и изгонио нечисте духове; а неразумни Јевреји, дишући злобом и мучени завишћу, приковаше Те на крст, не знајући певати: Алилуја! Икос 10. Исусе, Царе Превечни, Ти сав страдаш за моју неуздржљивост, да би ме свега очистио, у свему нам дајући пример да идемо стопама Твојим вапијући: Исусе, Љубави неиспитљива, јер онима који Те распеше, Ти то не уписа у грех! Исусе, Ти си са великим вапајем и сузама молио у врту, научи и нас да се молимо! Исусе, Ти си испунио сва пророштва о Теби, испуни на добро жеље срца нашег! Исусе, Ти си дух Свој предао у руке Оцу, у час изласка мога прими дух мој! Исусе, Ти ниси забранио да се хаљине Твоје разделе, одвој кротко душу моју од тела! Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 11. Свеумилну молбу приношаше Теби свебеспрекорна Мати Твоја, говорећи: Иако страдаш на крсту, ипак знам да си рођен од Оца пре свих векова, јер видим како сва твар састрадава Теби; Ти дух Свој предајеш Оцу, прими и мој дух, и не остави мене који узвикујем: Алилуја! Икос 11. Као светлосна свећа свебеспрекорна Дјева гораше крај крста Твога љубављу к Теби, и материнском тугом туговаше када Ти, истинито Сунце Правде, захођаше у гроб. Са Њом прими и ове молитве срца нашег: Исусе, Ти си се на дрво узнео, да би нас пале узнео са Собом ка Оцу Своме! Исусе, Ти си Мајку Своју подарио девственику, да би нас девству и чистоти научио! Исусе, Ти си ученика Богослова поверио Оној Која је Тебе, Бога Слова, родила, повери и све нас Њеном материнском заступништву! Исусе, света и ада Победитељу, победи неверје, гордост живота и похоту очију, који живе у нама! Исусе, Ти си разорио моћ смрти, избави ме од вечне смрти! Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 12. Подај ми благодат Твоју, Исусе, Боже мој, прими ме као што си примио Јосифа с Никодимом, да би душу моју принео Теби као чисту плаштаницу, и мирисима врлина помазао Пречисто Тело Твоје, и имао Тебе у срцу свом као у гробу, кличући: Алилуја! Икос 12. Опевајући Твоје добровољно распеће, ми се клањамо страдањима Твојим, Христе, верујемо са капетаном да си заиста Божји Син, и да ћеш са силом и славом великом доћи на облацима. Тада немој посрамити нас, искупљене Твојом крвљу и који овако вапију: Исусе, многострадални, ридањем Дјеве - Мајке Твоје избави нас вечнога плача! Исусе, од свију остављени, не остави ме сама у час смрти моје! Исусе, прими мене који се са Магдалином дотичем ногу Твојих! Исусе, не осуди ме са издајником и са онима који Те распеше! Исусе, уведи ме у рај са благоразумним разбојником! Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 13. О, Исусе Христе, Јагње Божје, које узима на себе грехе света, прими ову малу благодарност, коју Ти од све душе приносимо, и Твојим спасоносним страдањима исцели нас од сваке бољке душевне и телесне; огради нас крстом Твојим од видљивих и невидљивих непријатеља, и при крају живота нашег не остави нас, да бисмо, смрћу Твојом избављени од вечне смрти, увек клицали Теби: Алилуја! (Овај Кондак се чита трипут) и поново: Икос 1. Допуњујући хорове Анђела, ниси од Анђела узео на Себе, него си Ти Бог, мене ради поставши човек, Својим животворним телом и крвљу оживео човека умрлог гресима. Стога, захвални толикој љубави Твојој, ми Ти кличемо: Исусе Боже, Љубави превечна, с каквом си милошћу обасуо нас земнородне! Исусе, Ти си Анђеле оставио горе, а сишао си к палим људима доле! Исусе, Ти си се у тело наше обукао и смрћу Својом државу смрти разорио! Исусе, Ти си нас с Божанским Тајнама Својим обожио! Исусе, Ти си страдањима и крстом Својим сав свет искупио! Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 1. Војводо заточених и Господе Неба и земље, гледајући Тебе, Бесмртнога Цара, где на крсту висиш, сва се твар измени: Небо се ужасну, темељи се земље усколебаше, а ми недостојни, приносећи благодарно поклоњење Твоме страдању за нас, вапијемо Ти са разбојником: Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! *** Молитва прва ГОСПОДУ ИСУСУ РАСПЕТОМЕ На крсту приковани за нас, Исусе Христе, Јединородни Сине Бога Оца, Бездане милости, љубави и неисцрпне доброте. Знам да си ради грехова мојих, по неисказаном човекољубљу Свом, благоизволео пролити на крсту крв Своју, коју ја, бедни и неблагодарни, гадним делима својим досада газих и низашто не сматрах. Стога, из дубине безакоња и нечистоте моје погледавши очима ума на Тебе, распетог на крсту Искупитеља мог, ја са смирењем и вером понирем у дубину Твојих страдања препуних милосрђа Твог, просећи опроштај грехова и исправљење неваљалог живота мог. Буди ми милостив, Господару и Судијо мој; не одбаци ме од лица Твог, већ ме свемоћном руком Својом сам обрати к Теби, и на пут истинског покајања упути, да бих од сад поставио почетак спасењу моме. Божанским страдањима Својим укроти телесне страсти моје; проливеном крвљу Својом очисти нечистоте душе моје; распећем Својим распни мене свету и његовим саблазнима и жељама; крстом Својим огради ме од невидљивих непријатеља који вребају душу моју; прободеним ногама Својим одврати ноге моје од сваког рђавог пута; прободеним рукама Својим задржи руке моје од сваког дела које Ти није по вољи; прикованим телом, прикуј страху Твом тело моје, да бих, уклонивши се од зла, творио добро пред Тобом. Ти који си приклонио главу Своју на крсту, приклони к земљи смирења надмену гордост моју. Трновим венцем Својим огради уши моје, да не би слушале оно што је некорисно. Ти, Који си у устима окусио жуч постави стражу нечистим устима мојим. Ти, Коме је срце копљем прободено, изгради у мени срце ново. Свим ранама Својим свега ме слатко рани за љубав к Теби, да бих Тебе, Господа мог, заволео свом душом, свим срцем, свом снагом, и свом мишљу. Дај ми Себе, Ти Који немаш где главе склонити; дај ми Себе свеблагог, Који избављаш душу моју од смрти; дај ми Себе свеслатког, Који ме љубављу Својом заслађујеш у невољама и напастима, да бих Онога Кога раније незнах, гневљах, од себе одгоњах и на крст приковах, сада заволео, радујући се примио Га, и слатко крст Његов до краја живота свог носио. О, свеблаги Искупитељу мој, не дај одсада ни једној жељи мојој да се испуни, пошто је рђава и непотребна, да не бих опет пао у тешко ропство царујућег у мени греха; него нека се у мени свагда врши Твоја блага воља која жели да ме спасе; Њој себе поверавам, Тебе распетог Господа мог духовним очима срца мог представљам и молим из дна душе да и при разлучењеу мом од земаљског тела мог само Тебе на крсту Твом гледам како ме рукама Својим штитиш и примаш, и од ваздушних духова зла браниш и како ме настањујеш са грешницима који су Ти покајањем угодили. Амин. Молитва друга ГОСПОДУ ИСУСУ РАСПЕТОМЕ Господе Исусе Христе, Сине Бога живога, Творче Неба и земље, Спаситељу света, ево ја, недостојан и грешнији од свију, смирено приклањам колена срца свог пред славом величанства Твог, певам крст и страдања Твоја, и благодарност приносим Теби, Цару свих и Богу, што си благоволео да као човек понесеш све трудове и сваковрсне невоље, напасти и муке, да би свима нама био састрадални помоћник и избавитељ у свима жалостима, невољама и страдањима. Знам, свемоћни Господе, да све то не беше Теби потребно, него Ти ради спасења људског, претрпе крст и страдање, да би нас све искупио од љутог робовања ђаволу. Чиме ћу Ти, Човекољубче узвратити за сва страдања која си поднео ради мене грешнога? Не знам. Јер и душа, и тело и сва добра су од Тебе, и све моје Твоје је и ја сам Твој. Једино надајући се на Твоје безгранично милосрђе, милосрдни Господе, певам Твоју неисказану дуготрпељивост, величам Твоје ненадмашно понижење, славим Твоју неизмерну милост, клањам се Пречистим страдањима Твојим, и свесрдно целивајући ране Твоје, вапијем: помилуј ме грешнога и учини да крст Твој свети не буде у мени бесплодан, да бих узимајући овде са вером удела у страдању Твоме, удостојио се видети славу Царства Твога на Небесима. Амин. Велики Понедељак Тропар, глас 8. Ево Женик долази у поноћ и блажен је слуга, кога пронађе будног, а недостојан је онај кога пронађе да спава. Пази зато, душо моја, да не отежаш сном, да не будеш предана смрти и затворена изван Царства Небеског, него се прени, кличући: Свет, Свет, Свет си Боже, ради молитава пресвете Богородице, смилуј се на нас. Кондак, глас 8. Јаков је плакао када остаде без Јосифа, а он добро седеше на колима, као цар поштован од Египћана, док им у раскоши не послужи, и прослављен би од Онога који познаје човечија срца, окитивши га венцем нетрулежним. Велики Уторак Тропар, глас 8. Ево Женик долази у поноћ и блажен је слуга, кога пронађе будног, а недостојан је онај кога пронађе да спава. Пази зато, душо моја, да не отежаш сном, да не будеш предана смрти и затворена изван Царства Небеског, него се прени, кличући: Свет, Свет, Свет си Боже, ради молитава пресвете Богородице, смилуј се на нас. Кондак, глас 2. Сети се душо часа Суда и уплаши се да не будеш посечена као неплодна смоква. Добијени талант са трудом неуморно умножавај, окајана, кличући: Да не останем изван дворца Гослода Христа! Велика Среда Тропар, глас 8. Ево Женик долази у поноћ и блажен је слуга, кога пронађе будног, а недостојан је онај кога пронађе да спава. Пази зато, душо моја, да не отежаш сном, да не будеш предана смрти и затворена изван Царства Небеског, него се прени, кличући: Свет, Свет, Свет си Боже, ради молитава пресвете Богородице, смилуј се на нас. Кондак, глас 4. Слично блудници, Блажени, чиних безакоња, али никако да Ти принесем кишу суза. Зато Ти сада са плачем припадам, и са љубављу љубећи Твоје пречисте ноге, молим Те да ми подариш опроштај грехова, као Владика, да би Ти клицао Спаситељу: Избави ме од мојих прљавих дела! Велики Четвртак Тропар, глас 8. Када се славни ученици за време Вечере умивањем просвећиваху, тада се безбожни Јуда, болујући од среброљубља, помрачиваше, и Тебе, Праведнога Судију, предаје неправедним судијама. Љубитељу новца, погледај онога који се због тога обесио, бежи од ненаситне душе која се дрзнула да тако поступи са Учитељем. Према свима Добри, Господе, слава Ти! Кондак, глас 2. Примивши издајник хлеб у руке, скривено их је раширио и примио цену за Онога који је Својим рукама створио човека: И непокајан остаде Јуда, слуга и лажљивац. Велики Петак Тропар, глас 2. Учинио си спасење по свој Земљи, Христе Боже, и на Крсту си раширио Твоје пречисте руке, сабирајући све народе, који Ти кличу: Господе, слава Теби! Кондак, глас 8. Приђите сви да у песмама прославимо Онога Који је ради нас разапет. Јер када Га виде на Крсту, Богородица Марија говораше: Иако распеће трпиш, Ти си Син мој и Бог мој. Велика Субота Тропар, глас 2. Честити Јосиф са Крста је скинуо Твоје пречисто тело и плаштаницом чистом обавио, и прелио мирисима и у нови гроб положио. Кондак, глас 6. Закључан у бездану, виђен си мртав, и са смирном и плаштаницом обавијен, у гроб си положен као смртан, Бесмртни: Жене које су дошле да Те помажу миром, плакале су горко и клицале: Ова субота је преблагословена, јер је у њој Господ Христос уснуо, да би Васкрсао трећега дана. ПРАВОСЛАВНИ АКАТИСТИ, II допуњено издање, издаје манастир Денсковац, л.Г.2004. са благословом његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована
-
- акатист
- страдањима
-
(и још 1 )
Таговано са:
-
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског господина Теодосија, данас је архијерејско намесништво митровачко организовало молебан са литијом за светиње и верни народ у Црној Гори. Вечерња служба је одржана у цркви Светог Ђорђа у 16:00 сати у Звечану, одакле је река људи у литији кренула ка храму Светог Димитрија у Косовској Митровици. Председник Привременог органа општине Косовска Митровица Александар Спирић, начелник косовско-митровачког округа – Славко Симић , многи званичници и сав верни народ северног Космета су учествовали у овој литији. Свима је заједнички циљ сачувати светиње у Црној Гори. Једино слогом и јединством можемо постићи оно што желимо. Епископ рашко -призренски господин Теодосије благословио је овај скуп за светиње у Црној Гори и за сав верни народ и закључио: “Како је Свети Сава помирио завађену браћу, тако ће се сви ујединити и заједно за крст часни, светиње и слободу ићи под Христовим барјаком. ” Молебан је завршен песмом ” Сини јарко сунце са Косова” која представља и поруку верном народу у Црној Гори да смо уз њих и да нису сами. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- косовска
- митровица:
- (и још 10 )
-
У све храмове Митрополије црногорско-приморске јутрос су се слиле ријеке вјерног народа на литургијску прославу Рождества Христа Богомладенца. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је са свештенством централну Божићну Литургију у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Одговарали су чланови Храмовног хора „Свети апостол и јеванђелист Марко“ под управом диригента Људмиле Радовић. Прочитана је Божићна посланица Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја са свим архијерејима СПЦ у отаџбини и расијању. Након причешћа хиљада вјерника уз Божићни програм Дјечјег црквеног хора „Свети Козма Етолски“, вјернима се обратио Митрополит Амфилохије традиционалним Божићним поздравом: Мир Божји! Христос се роди! „Нек је благословен рођендан Господа и Спаса нашега Исуса Христа кроз чији рођендан и наше рођење добија вјечни и непролазни смисао. Христос Господ, најљепши рођени на земљи, освећује свако рођење“, казао је Митрополит црногорско-приморски. А Пресвета Дјева, додао је он, она освећује сваку мајку својим рођењем. „И сваком дјетету рођеном на земљи дарује вјечни и непролазни, бесмртни живот. То је смисао овога дивнога догађаја“, рекао је он. Владика је рекао да га радује што је наш народ све ближи познању те свете истине, посебно у Црној Гори. „То се показало и ових дана у припреми постом и молитвом, и молитвеним подвигом припреме за овај велики и свети празник кроз оне ходове кроз овај град и широм Црне Горе који су се одразили на све људе и на све народе у Европи“, рекао је Владика. Посебно је поздравио свештенике из Албаске православне цркве Николу и Александра Петанија који су донијели благослов Архиепископа албанског Анастасија. Митрополит је додао да су нам истовремено донијели и жалост, јер су улазећи у Црну Гору били заустављени на нашем граничном прелазу када су рекли да иду на Литургију у Подгорицу. „Срамота је то оних који су то наредили. Није крив тај који је био на граници, већ они који су му наредили да се тако безумно и нечовјечно понаша према свештеницима наше Православне цркве“, поручио је Митрополит Амфилохије. Рекао је да се тај безбожни, братомрзачки и братоубилачки дух нажалост поново повампирује на нашим просторима. „Али, слава Богу, слабашан је он, а све је више Божјега Духа, Духа Христовога, Духа који призива мир и љубав, и заједницу међу људима која укида све подјеле међу људима и народима земаљским“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- подгорица:
- торжествена
- (и још 15 )
-
Божићна порука Митрополита Хризостома: Христовим Рођењем све се промјенило!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Овим радосним поздравом све вас, који Нас гледате и слушате, срдачно поздрављамо поводом нашег великог и радосног празника Божића. Поздрављамо сво свештенство, свештеномонаштво и монаштво наше богоспасаване митрополије Дабро-босанске, све благочестиве и Православне хришћане. Поздрављамо браћу римокатолике који су већ прославили Божић. У празничном озрачју са великом љубављу и поштовањем поздрављамо браћу муслимане и јевреје који заједно са нама дијеле Авраамовско наслијеђе вјере у једног Бога, и све људе добре воље – независно које су религије или вјере. Христос се једном Роди у тијелу да свакога од нас појединачно и све заједно сједини са Собом и са Богом Оцем и са Духом Светим. То је суштина тајне Христовог Рођења. Превјечни Бог Логос сједини се са човјеком у времену и простору и постаде човјек. Зато ми хришћани увијек и непрестано пјевамо: С' нама је Бог, разумите народи! Управо само име Богочовјека Христа које је анђео господњи открио Богородици јесте Емануил, а што преведено значи С' нама је Бог. Осим поздрава и честитке упућујемо вам поруку охрабрења да вјерујете и да знате да је Господ Исус Христос рођен у Витлејему Јудејском и да је Он истински Бог и истински човјек. Али не било који ,,бог“ неке религије, већ Онај Који Јесте, који је за себе казао Ја Сам Онај Који Јесте. Рођење Онога Који Јесте ми славимо и свима вама то јављамо. Христовим Рођењем све се промјенило. Гле, све ново настаде, ново вријеме, нови човјек, Нови Савез, Нова Заједница – Црква, коју Господ на себи као на темељу и крајеугаоном камену сазида. Знајући то, браћо и сестре, имамо много разлога: да будемо радосни- умјесто да смо жалосни, весели – умјесто да смо тужни. Бог је с' нама и Он нас избавља од чамотиње овога свијета и времена. Вријеме у којем живимо, прилике и околности у којима јесмо, тешке су и обесхрабрујуће, али не губимо наду и вјеру у помоћ божију. Боље сутра управо је Божић, - празник који нас на то не само потсјећа, већ и позива да вјерујемо и да се надамо, и да не допустимо да нас зли људи и зла времена обесхрабре. Божић је универзални празник - сваке творевине и сваког човјека, свих људи и свих времена. Зато га честитамо свима и свакоме! Нашавши се пред овом великом и широком тајном божије љубави, покажимо и ми љубав према ближњима и даљњима. Покажимо да јесмо са Христом Господом као што је Он са нама у свом безграничном давању Себе за овај свијет и сваког човјека. Пјевајмо и узвикујмо: Слава Богу на висини! Мир на земљи! Међу људима добра воља! Да управо тако, дајмо славу Богу, а поштовање човјеку – ближњем и даљњем. Земљи припада мир, јер је земља богомдани заједнички простор у којем смо сви једнакоправна дјеца божија. Немири су резултат злог дјеловања људи, који злоупотребљавају слободу коју им је Бог дао. Треће што Бог преко светих анђела поручује јесте да међу нама људима буде и влада добра воља. Без добре воље међу људима нема ни мира на земљи, нити славе Богу на висинама. Радосна вијест, коју анђели објавише овом пјесмом, јесте управо Рођени Христос. Све је у Њему, и слава и мири добра воља. Славећи овај велики празник примимо Рођеног Богомладенца Христа у срца своја, у куће и домове своје, у своје породице и наше заједнице. Застанимо за тренутак од ове наше свакодневне журбе и пресаберимо се. Размислимо: ко смо и што смо и куда идемо!? Божић није само славља ради. Божић је позив на промјену, да Њиме постанемо бољи људи, богатији вјером, јачи љубављу и надом. Изнад свега испунимо се добротом, којом нас Он обогати. Божић је духовни препород. Христос се Роди да све нас Собом и у Себи препороди! Опет и поново апелујемо да нам Божић не протече искључиво у разноразним манифестацијама и у материјалним задовољствима, већ себе богатимо вишим и узвишеним вриједностима, које нам Бог увијек и непрестано доноси и даје. Посебно апелујемо на све људе, браћу и сестре, да себе и свој живот ускладимо са Богомладенцем Христом. Подјеле и завађе, зли језици и горке ријечи које свакодневно слушамо и читамо нека исчезну из наших комуникација. Умјесто тога, допустимо љубави и доброј вољи да надвладају наше разлике и завађе, како оне из прошлости, тако и ове садашње. Мислимо и говоримо различито, јер смо различити, али не допустимо да наше различитости буду испуњене мржњом и нетрпељивошћу. Све је већ виђено и чувено! Смијемо ли пред Божић остати на својим мрзовољама и непријатељствима? Не може нико да каже да љуби Бога којег не види, а да мрзи на човјека – брата свога којег види пред собом.Питаће Бог сваког од нас – а гдје ти је брат твој? Небрига за човјека давно је превазишла своје оквире и прерасла у небригу за народ, за државу, за отачаство. Такав однос према човјеку, према народу и према држави чини нас све заједно и несрећнима и забринутима. Свима који имају уши да чују нека чују: не заборавимо да је човјек непроцјењива вриједност и да се због њега Сам Бог оваплотио. А гле, ми сваки дан гледамо како се та богочовјекова слика обезврјеђује, и из дубине наше несрећне реалности чујемо вапаје: Докле Господе!? Зато, са теретом одговорности коју носимо позивамо све одговорне и апелујемо да се ово и овакво стање промијени. Нека нам овогодишњи празник Христовог Рођења - Божић буде свима срећан и благословен, и да у њему видимо пут вјечног живота и нашег спасења. Мир божији – Христос се роди! Срећна нам Нова 2020. година! Митрополит дабробосански Хризостом, с.р. Извор: Митрополија дабробосанска -
Владика Јован: Да ли је наш хришћански живот сагласан са Христовим животом?
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У петак, 4. октобра 2019. године, када наша Црква празнује Оданије Воздвижења Часнога Крста, као и светог апостола Кодрата, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епиксопу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђеља у којем је описан догађај како је Господ нахранио четири хиљаде људи, Владика је беседио о милосрђу Божијем истакавши врлине које би требало да красе сваког православног хришћанина. “Одељак из данашњег Јеванђеља говори нам о другом храњењу хлебом народа Божијег од стране Господа нашег Исуса Христа. Да се подсетимо, прво храњење је било са оних пет хлебова када је Господ нахранио пет хиљада људи осим жена и деце. Ово друго храњење јесте храњење од седам хлебова од којих је јело четири хиљаде људи. Господ није увек хранио народ, иако су Га људи стално пратили, из разлога да не би противници Његови, а то су фарисеји, садукеји и књижевници, рекли како народ иде за Њим само због хлеба. Из данашњег Јеванђеља видимо како је Господ милостив и сажаљив, а те две врлине би требало да красе сваког хришћанина, дакле сваког човека који се у Христа крстио и сваког човека који се у Христа обукао. Када читамо Јеванђеље, видимо како Господ лечи болеснике, исцељује, васкрсава мртве, чисти и теши оне који од Њега траже исцељење, и не само то, него и то како Господ мисли на изнемоглост људи који су три дана и три ноћи ишли за Њим и слушали Га. Господ мисли о немоћи људској и исцрпљености и зато каже: “Жао ми беше народа”. Он зато каже ученицима да им дају хлеб, а ученици, још увек непросвећени Духом Светим, питају се како нахранити толико људи. Апостоли су заборавили на оно претходно храњење и зато су рекли Христу да немају толико хране. Овим чудом, храњењем четири хиљаде људи, Господ показује да је питање хлеба заправо Божије питање. Господ својом љубављу и самосажаљењем показује да је то главна побуда, љубав Божија према народу, љубав која се манифестује не само исцељењима него и храњењем људи. За ове нахрањене људе најважније је било да буду уз Христа, да слушају речи Његове и да ишту оно што је најпотребније, а то је Царство Небеско. Господ узима ту бригу на себе, као што је узео на себе и наше грехе и нашу невољу и нашу муку. Наша поука је да прво тражимо Царство Божије и правду Његову, а друго ће Господ све да да ако ми живимо од Речи Божије. Прави хришћани ишту најпре Царство Небеско, а самилостиви Спаситељ када види да се човек са тим тражењем одвојио од земље, да гледа горе, е Господ њих награђује том храном. Само је потребно да се човек преда Богу. Али да би се човек предао Богу, он мора да заборави на себе. Господ нам овим данашњим Јеванђељем открива тајну да не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих. Тело човеково тражи телесну храну, и треба му је дати, док душа човекова, срце, ум и биће човеково траже небеску храну, а та небеска храна је Христос. Зато и ми данас, сабрани на овој светој Литургији, да потражимо од Господа ту Његову храну од које се никад не огладни, и да потражимо то пиће Његово од којег се никад не ожедни, а то су Тело и Крв Господња. Да потражимо снагу да не малаксамо на овој земљи, јер смо ми овде само пролазници. Нека нам Господ помогне да ми, браћо и сестре, сећајући се ових двеју Христових врлина – милостивости и сажаљивости, да и ми те врлине упражњавамо у животу, па ће онда доћи смирење, а преко смирења и спасење. Бог вас благословио”, поучио је вернике Епископ Јован у виноградском храму. Извор: Епархија шумадијска -
Владика Херувим: Христовим васкрсењем требамо да ходимо кроз живот!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
На дан 21. јула 2019. године, када Црква слави светог великомученика Прокопија, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету архијерејску Литургију на Липовачи у Борову Насељу. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј Љубенко Јовић, парох бршадински и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Епископ Херувим изрекао је на светој Литургији следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан када овде у Липовачи прослављамо светог великомученика Прокопија. Принели смо Жртву од свих и за све, помолили смо се Богу да благослови ову нашу светињу која се изграђује како би она била утеха и нада народу овога места. Радује се што могу данас заједно са вама да делим радост данашњег празника - светог великомученика Прокопија који је заиста диван светитељ и велики угодник Божји, мученик за веру Христову. Свети великомученик Прокопије је прво био незнабожац и гонитељ Хришћана, да би на послетку, како говори његово житије, када му се Господ јавио увидео Крст на небесима, схватио да не треба даље ићи путем којим је кренуо. Од тог часа се свети Прокопио прими Хришћанску веру, преобразио се и постао велики проповедних Христовог Јеванђеља. Својим животом је проповедао страдалог и васкрслог Христа Који нам је показао којим путем треба да ходимо. Овај наш "брдовити Балкан", како га и песници називају, јесте пун недаћа и тескоба. Али тескобе су производ људске сујете, док ми требамо бити небески народ који зна свој пут. Мноштво је светитеља браћо и сестре, који су, можда и у тежим временима и околностима проповедали веру и ходили путем Христовог Јеванђеља. Није лако живети на овом брдовитом Балкану, али са вером у Христа и Његове свеце можемо имати наде, крепости и утехе. Овај живот јесте оно пролазно кроз шта се припремамо за онај Вечни Живот. Светитељи, а међу њима и свети великомученик Прокопије, знали су за ову Истину. Можда није случајно да ово место прославља управо овог светитеља, јер требамо да се укрепљавамо у вери надом и утехом светог Прокопија. Требамо да се утврђујемо у вери коју је он имао у свом срцу, том вером требамо да сијамо, у тој вери да се утврдимо да бисмо били савршени као Отац наш небески. Међу нама требамо да изграђујемо љубав, а не мржњу и нетрпељивост. Најгоре је што међу нама увек постоје критичари који гоне Цркву и причају против Цркве разне недостојне неистине. Црква је увек била на путу истине са нашим народом. Где год је био наш народ, и у највећим невољама и тескобама, Црква му је била утеха нашем народу. Све дође и прође, али Црква остаје да увек сведочи Истину, не ону истину која нам се у овом свету намеће него ону Вечну Истину омеђену вером, надом и љубављу. Често се пута деси да људи у оквирима свог разума и свог сазнања долазе до схватања која нису истина, него сурогат онога што Црква проповеда. Ми проповедамо Живога Христа, увек смо уз свој народ, свој народ штитимо и молимо се да га Господ очува и умножи како би остао на овим нашим просторима који су проживели мучење и страдање. Свакако, ми увек гледамо у Васкрсење јер је оно смисао нашег живота. Да Христос није васкрсао, како каже свети апостол Павле, узалуд би била и вера ваша и проповед наша. Да Христос није васкрсао не бисмо имали наде, нити неки коначан циљ ка којем идемо. Ако смо верујући и црквени људи и слушамо свето Јеванђеље, знамо да је Христос васкрсао. Његовим васкрсењем требамо да ходимо кроз живот, јер је то путоказ нашега усмерења у овоземаљском животу. Радујем се што сам данас овде са вама, што смо благословили да ова светиња буде место сабрања нашег народа у овом месту, да се обнови и добије своју лепоту и пуноћу. Можемо све то обновити и направити, али ако нема нашега народа ништа нам не вреди. Морате да долазите у ову светињу да јој ви будете украс. Видите како нас је лепо видети сабране, без обзира што у материјалном смислу није све сређено. Лепо је када смо сви заједно. Желимо да имамо своје богослужбено место овде, своју цркву и свог свештеника који ће проповедати, служити и усмеравати наш народ дајући му утеху и наду у овоземаљском животу. Дубоко се надам да ће то тако бити, Бог је тако благословио да оснујемо и другу боровонасељску парохију са седиштем овде у Липовачи где ће ако Бог да живети свештеник. Ово место ћемо обновити да оно буде место сабрања нашег народа друге боровонасељске парохије. Верујемо да ћете нам и ви у овом делу помоћи и да ћете се сабирати на овом месту које треба да буде путоказ нашем народу ка Царству Божјем. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан! Живели! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска -
Вечни живот је безусловни дар Божији и Бог не тражи да му платимо улазницу, али да бисмо примили овај дар мора да отворимо своје срце и за Бога и за ближње. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Никада не смемо заборавити да је светлост Васкрсења засијала управо из гроба Христовог и да ако зрно пшенично не умре неће родити плода – беседио је Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски Теодосије. Род човечији је пре доласка Христовог и Његовог Васкрсења проходио кроз „долину смрти” како се каже у псалму 23. Ово не означава само смрт као физички феномен који и даље постоји, већ пре свега дубоку духовну одвојеност човека од Бога, што и јесте најдубље значење смрти. Христовим оваплоћењем, крсним страдањем и Васкрсењем побеђена је сила смрти јер човек је не само вечно сједињен са божанском природом у личности Христовој, већ и биолошки феномен смрти више није безнадежни крај и одлазак у свет таме, већ за оне који живе у Христу, наставак узрастања у „пуноћи раста висине Христове” (уп. Еф. 4.13) јер како Господ говори уплаканој Лазаревој сестри Марти „Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре, живјеће. И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек.” (Јн 11.25-26). Ово је нови смисао живота који надраста биолошко постојање које је нама познато. Овај нови живот у Христу изразио је најбоље апостол Павле речима „Не живим више ја него живи у мени Христос” (Гал. 2.20) – беседио је Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски Теодосије одговарајући на питање „Јединства”, какав је био смисао људског живота пре Васкрсења Господњег. Појам смрти Христовим Васкрсењем добија нову димензију. Да ли се верни хришћанин треба плашити смрти? Управо је о томе реч. Господ је наш „пут, истина и живот. Нико не долази к Оцу осим преко мене” (Јн. 14.6), говори нам даље Господ. Зато је управо кључ разумевања новог живота у Христу у Његовом Васкрсењу, јер апостол Павле нас учи: „Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли” (1Кор 15.20). Као предвечни Бог Логос, он је постао човек и у телу пострадао и васкрсао тако да ми који као удови његовог Тела живимо крштени у Христа живимо Његовим Васкрсењем након телесне смрти. Проблем је што људи обично васкрсење доживљавају као неку реинкарнацију нашег садашњег биолошког постојања, Господ нам јасно говори да у Царству Божијем „нема Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, ни мушког ни женског, него су сви једно у Христу Исусу” (Гал. 3, 28-29). Зато наше лично васкрсење не може да се сагледава ван контекста Васкрсења Христовог и наше постојање у вечности изван Христа. Отуда нема разлога за страх. За нас хришћане који смо изабрали пут живота и светлости у Христу, телесна смрт је само једна станица на путу узрастања у радости Божијој. Апостол Павле који пуноћом свога бића живи Христом говори: „Имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље” (Фил. 1.23). За њега телесна смрт није крај већ још један корак ка непрестаном узрастању у љубави Божијој. Ако, међутим, живот и смрт гледамо искључиво као биолошке категорије из перспективе себичног начина постојања, наравно, и једно и друго је трагедија, али у еванђелској истини све добија потпуно другачији смисао. Може ли се без праштања и сагледавања сопствених сагрешења према ближњима, пријатељима и непријатељима примити светлост Васкрсења и нада у вечни живот? Веома важан услов да бисмо заживели Христом и Његовим Васкрсењем, како у садашњем начину постојања, тако и у вечности, јесте покајање, односно промена нашег начина размишљања, живота (што оригинална грчка реч „преумљење – метанија”) значи. То није моралистички предуслов након кога ће уследити награда, већ суштински услов да бисмо могли да се охристовимо. Без сагледавања сопствених промашаја тј. сагрешења и без снаге и труда да у сваком ближњем, пријатељу или непријатељу, видимо икону Христову, не можемо да постанемо причасници Духа Светога. Неопраштање сагрешења, мржња, нетрпељивост, клеветање, вређање, све су то показатељи недостатка истинске свести и искуства живота у Христу. Вечни живот је безусловни дар Божији и Бог не тражи да му платимо улазницу, али да бисмо примили овај дар мора да отворимо своје срце и за Бога и за ближње. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Неретко се може чути од људи: „Дајте ми и поштујте ме док сам жив, а тамо како буде”. Воде ли овакве речи у бесциљност и немарност за вечно спасење? Наравно, овакве речи могу да дођу само уколико неко посматра живот из перспективе биолошког постојања. Хришћанство као блага вест није философија, нека теорија или скуп правила, већ начин новога постојања. Зато крштењем умиремо старом човеку и рађамо се у новом – Христу. Цео наш живот је заправо заживљавање у том крштењском завету. За оне који сада и овде заживе новим животом у Христу и осете дејство силе Духа Светога кроз љубав, праштање, милосрђе и све друге врлине које постају природан начин постојања, већ и пре васкрсења васкрсавају у Христу и за њих се живот не дели на овоземаљски и загробни. У том смислу хришћанство се разликује од многих других религија које се баве управо темом „загробног живота”. Ми у Христу улазимо сада и овде у Царство Божије кроз свете тајне, а посебно тајну Евхаристије која нас све повезује као удове у Телу Христовом и учвршћује у радости вечног живота чији причасници постајемо. Ако је суштина нашег живота и нашег спасења да се одрекнемо зла и уђемо у заједницу са Богом кроз Свето крштење, да ли као народ скрећемо са Божијег пута и да ли нас је историја често опомињала да то не чинимо ? Зло само по себи не постоји, као што физички не постоји мрак који је заправо само одсуство светлости. Зло се пројављује само онда када изађемо из природног, богомданог начина живота у који ми хришћани верујемо да улазимо Светим Крштењем. Вечни живот је безусловни дар Божији и Бог не тражи да му платимо улазницу, али да бисмо примили овај дар мора да отворимо своје срце и за Бога и за ближње. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Никада не смемо заборавити да је светлост Васкрсења засијала управо из гроба Христовог и да ако зрно пшенично не умре неће родити плода – беседио је Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски Теодосије и у њему живимо кроз светотајински живот Цркве као евхаристијске заједнице. Као што појединац може да одступи од пута живота, тако и један народ може да мање или више одступи од Божијег пута и неопходно се суочава са свим последицама тог избора. Овде није реч о казни Божијој као што гневан човек кажњава свог потчињеног, већ о божанској педагогији која залутало дете враћа очинском дому. У зависности колико одступимо то може бити мање или више болно, али је спасоносно уколико Божију педагогију примамо са променом погрешног начина постојања и погрешних избора тј. покајањем. Да ли чин покајања у духовном смислу настаје оног момента када човек швати да је учинио грех и када тај грех почне да га пече у души или када у Христовој цркви приступи Светој тајни покајања и исповести свештенику? Покајање, односно преумљење, почиње свешћу о погрешном начину живота који нас удаљава од смисла нашег постојања. У причи о блудном сину каже се да он најпре „дође себи”, што значи постао је свестан своје ситуације и погрешног избора којим се удаљио из очинског дома отишавши у „земљу страну”. Онда наступа одлука да се то стање промени. Ако паднемо у блато, увек треба да устанемо и кренемо даље, а не да седимо у блату и јадикујемо што смо се у њему нашли. То није покајање, већ очајавање. Вратимо се причи о блудном сину: „А кад дође к себи, рече: Колико најамника у оца мог имају хлеба и сувише, а ја умирем од глади! Устаћу и идем оцу свом, па ћу му рећи: Оче! Сагреших Небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој: прими ме као једног од својих најамника. И уставши отиде оцу свом”. Дакле, новој свести о по(грешном) начину живота следи одлука о промени живота. Видимо да га после отац још издалека види и трчи му у загрљај: „А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и целива га. А син му рече: Оче, сагреших Небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој. А отац рече слугама својим: Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај мој син беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се” (уп. Лк.15.11-32). Отац га прима у загрљај видећи његову добру намеру још и пре његовог исповедања греха и не кажњава га, већ награђује. У овој причи је читав смисао тајне покајање тј. исповести. Ми одлазимо свештенику као сведоку да се помиримо са Богом који нас чека у загрљај. Господ не осуђује жену блудницу већ јој само говори „Жено, гђе су они што те тужаху? Зар те нико не осуди? А она рече: Нико, Господе. А Исус јој рече: Ни Ја те не осуђујем; иди, и од сада више не гријеши.” (Јн 8.1-11). Живимо у тешком времену пуном искушења за опрост, очај, завист и осуду. Да ли, управо, чврстом вером у Господа спаситеља можемо одолети свим искушењима? Борба са грехом као погрешним начином постојања и живота није лака јер грех постаје навика, друга природа и потребно је доста педагогије од стране духовног оца, али и нашег труда пре свега да бисмо се греха ослободили и заживели слободно од њега. Опроштај грехова није неко „одобровољавање разгневљеног Бога”, већ отварање грехом запарложеног срца за Божију љубав која нам се безусловно даје и пружа. Од зависности од наше вере можемо се изборити са грехом јер је Божија помоћ увек уз нас. Зато је потребан труд, подвиг, не зато јер он треба Богу, већ треба нама, као што нам је потребна вежба за сваку вештину којом желимо да овладамо и онда нам све бива лакше. Колико нам је значајан свети пост да бисмо боље спознали веру и примили Господа у себе? Управо о томе смо говорили у нашој Великопосној посланици верном народу. Како нас учи свети Василије Велики, пост није само уздржање од хране, већ изнад свега „удаљење од зла, уздржање језика, стишавање гњева, одбацивање похоте, злословља, лажи, кривоклетства” (О посту, беседа 2). Сам Господ научио нас је да се зло побеђује „постом и молитвом” (Мт. 17.21) и Сам је постио на Гори кушања, побеђујући у човечјој природи све оно што човека одваја од истинског живота и заједнице са Богом. Држање заповести поста подразумева и уздржавање од одређене врсте хране у складу са здравственим могућностима, али уколико телесни пост није праћен духовним постом он је само једна врста дијете. Пост нас целовито отвара за пуноћу љубави Божије, чини нас осетљивијим према ближњима, пријемчивијим за Божију благодат и припрема нас за сусрет у овим великопосним данима са великим празником Васкрсења Христовог. У време четрдесетодневног поста пред Васкрсење Господње на улицама главног нам града видимо поларизацију и разједињеност српског народа. Да ли је могуће страначко надметање претворити у витешко такмичење и да, без обзира на страначке поделе, сви будемо једно и заједно у тајни Христовог Васкрсења? У свету у коме живимо постоје другачија правила него у Цркви. Црква подразумева јединство у љубави и стално позива народ да се оцрквени и уједини, али не око неке пролазне идеологије овог света, већ око вечне истине спасења. Колико је могуће као хришћани и грађани истовремено ове принципе треба да примењујемо и у свакодневном животу у друштву. Демократија подразумева различитост мишљења, али и једнака права свих да та мишљења изразе, не аргументима силе већ силом аргумената. Спречавање слободе изражавања политичког мишљења, као и било каква употреба силе нису пут ка решавању проблема, већ отварају нове ране на ионако изранављеном телу српског народа. Зато Црква позива на јединство у духовном смислу, али истовремено подржава слободу сваког грађанина да слободно изрази своје мишљење и мирно се бори за боље сутра и њих и своје деце. Производња насиља око нас и баналне изопачености обликују младе људе патолошки равнодушне на зло и развија моралну индиферентност. Да ли породица као основни темељ друштва све више заказује да оплемени младе нараштаје? Породица је у хришћанском смислу мала, домаћа црква и представља основну ћелију нашег живота. Без здраве породице људи тешко могу да одрасту у здраве личности и често носе тешке трауме. Живимо у времену када западни свет ради једну целовиту демонтажу хришћанске етике и самим тим и породичних вредности. Црква је увек учила да брак није само емотивна заједница човека и жене, већ света тајна која подразумева одговорност, обавезу, а често и жртву. Уопште љубав без одговорности и жртве није љубав, већ пролазна хемија. Свет у коме се човек као небоземно биће своди на своју „полну оријентацију” што се данас пројављује кроз афирмацију потпуне распуштености без икаквих правила потпуно је страна хришћанској традицији. Овакав приступ и посебно насиље које неизбежно прати свођење човека само на тело и похлепу осиромашује човека. Зато неговањем породичних вредности, осећаја одговорности за оне који страдају, за сиромашне, болесне Црква нас све позива да надрастемо један себични, индивидуалистички начин постојања. На нашем духовном простору, колевци наше Цркве и државе, потискивањем, насиљем и прогоном данас живи народ неке друге вере, недобронамеран према нама и нашим светињама. Може ли се живети заједно са народом, који жели да вас маргинализује, асимилује и потисне са наше вековне земље? Христос је дошао да све људе приведе у познање истине и као наследници једне богате хришћанске, светосавске традиције дужни смо да вредности на којима смо узрасли афирмишемо и међу онима који не деле нашу веру. Господ нас не позива да делимо људе на пријатеље и непријатеље, већ штавише учи нас да љубимо и непријатеље своје јер, уосталом, када чине зло, они „не знају шта раде”. Зато је потребно да се боримо љубављу, трпљењем, истином поштујући друге људе, али чувајући своје као залог и нашег и њиховог спасења. Како је бити духовни пастир народу који трпи претње и притиске на прадедовским огњиштима зато што славећи Бога сведочи тајну Христовог страдања и Васкрсења? Епископски позив је пут следовања Богу до потпуног предавања својој пастви по угледу на нашег пастироначалника Христа. Вековима су епископи водили свој верни народ кроз најтежа искушења усмеравајући их ка путу истине, јачајући их у нади и вери и позивајући да се држе чврсто и јединствено у Христу. Зато је наше сведочење, као и нашег свештенства христоподобно служење којим дајемо себе на распеће ради других да бисмо сви заједно угледали радост Васкрсења. Служење на Косову и Метохији и древној Рашкој за мене је увек било посебан дар Божије љубави јер смо у страдању и невољама увек духовно јачи, што смо могли ових дана да видимо обилазећи наш верни народ са Његовом Светошћу Патријархом Српским и доживљавајући огромну силу духовне радости и наде која бива јача када слаби свако светско и овоземаљско уздање у оно што је пролазно. Никада не смемо заборавити да је светлост Васкрсења засијала управо из гроба Христовог и да ако зрно пшенично не умре неће родити плода. Постоје најаве да ће Косово поново аплицирати за чланство у УНЕСК-у, а самим тим нас очекује тешка борба и нова лобирања. Има ли краја борби за правду и истину, или, пак, у животној борби за спасење нема одмора? Наше је да наставимо наш труд и настојања у очувању српске православне баштине на Косову и Метохији као делу Србије и у том смислу било какви покушаји да се наше светиње отуђе од нашег народа и Цркве неће остати без нашег чврстог става да се историја не може мењати политички. Остајемо у нади да ће цивилизовани свет разумети нашу бригу и помоћи нам у очувању наших светиња које су истовремено важне и за цело човечанство, као део светске културне баштине. Рада КОМАЗЕЦ Извор: Јединство
-
- владика
- теодосије:
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
”Данашња недеља, Недеља блуднога сина, као што смо чули кроз Свето Јеванђеље, упућује нас на жртвену Божију љубав коју не можемо ограничити на оквире овоземаљског. Божија љубав превазилази људски разум, она је вечна и непролазна. ” - истиче Епископ. У недељу 24./11. фебруара када наша Црква слави светог свештеномученика Власија и светог великомученика Ђорђа Кратовца, Светом Евхаристијом у Угљешу началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архипастиру су саслуживали протојереј-ставрофор Владо Кљајић и протојереј-ставрофор Михаило Марјанац, пароси у пензији, протојереј Ђорђе Ковачевић, парох дарђански и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. Након заамвоне молитве Владика Херувим освештао је крстове који ће красити куполу угљешког храма и људима “светлити светлошћу Христовог Васкрсења” - истиче Преосвештени Владика Херувим. По отпусту Епископ Херувим се у беседи обратио сабранима: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан у који смо се сабрали овде у новоподигнутом, још незавршеном али свакако велелепном храму у Угљешу. Сабрали смо се да прославимо Име Божије и да пројавимо суштину због чега се храмови граде, због чега је добро и благословено да, као народ који има немањићко наслеђе, градимо своје храмове и манастире. Овај храм се довршава и све је лепши. Надамо се да ћемо видети пуноћу ове градње када храм буде украшен у потпуности, освећен, како би свету светлио тајну Распећа и Васкрсења – то су темељи нашега живота и наше вере. Сабрали смо се како бисмо литургијски испунили тајну вечнога живота. Та тајна се испуњава при сваком нашем сабрању на Литургији, где смо сви као браћа у Христу испуњени вечном радошћу и истином која нас обнавља и утемељује у оној љубави којом Бог љуби човека. Данашња недеља, Недеља блуднога сина, као што смо чули кроз Свето Јеванђеље, упућује нас на жртвену Божију љубав коју не можемо ограничити на оквире овоземаљског. Божија љубав превазилази људски разум, она је вечна и непролазна. Какви смо ми људи? Чинимо грехове свакодневно, и својим мислима и својим делима, али Бог је увек ту. Бог је милостив и излива ту љубав коју је отац у Светом Јеванђељу излио на сина који је отишао од њега. Отац се и после свега обрадовао и помиловао сина, поново му је дао наду у живот, није га одбацио. У животу ми често имамо различите побуде да критикујемо једни друге, налазимо другима замерке, иако требамо да живимо у духу Јеванђеља и љубави. Љубав се излила на овај свет Оваплоћењем Христовим у Тајни Литургије, јер се у Литургији она испуњава и добија своју пуноћу. Само на Литургији сви једни друге гледамо лицем к лицу јер је то суштина и тајна вечнога живота. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан, нека нас Бог све благослови да дочекамо довршење овога храма. Данашњи чин освећења часнога крста и иконе је почетак довршења овога храма. Као што смо прочитали у молитвама, ови крстови требају да светле светлошћу Христовог Васкрсења како би били наша нада и утеха на Христовом путу, на путу Јеванђеља и вечног живота. Нека сте благословени, Бог вас љубио и благословио и свако вам добро даровао! Амин! Трпеза љубави уприличена је у парохијском дому трудом пароха дарђанског протојереја Ђорђа Ковачевића. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
-
У Недјељу пред Празник Рођења Христовог, тридесет другу по Духовима и Недјељу Светих Отаца, посљедњег дана предпразништва Божића, у име Цркве мостарске и херцеговачке, Благодарење Господу и Свете Дарове са Трпезе Старе мостарске цркве, принио је Епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У Свештеном благодарењу саслуживали су презвитери, ђакони и вјерни народ Мостара и околних крајева.Указујући на управо прочитани еванђеоски родослов и приповијест о Рођењу Господа Исуса Христа, епископ Димитрије, нагласио је да тек са Христовим Рођењем и наше рођење добија нарочит смисао. У ишчекивању самог Празника, мостарска заједница, на челу са својим епископом, присјетила се и Светих Отаца и свих отаца који стријеме светости. ХРИСТОС СЕ РОДИ – ЗАИСТА СЕ РОДИ! Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
-
- епископ
- захумско-херцеговачки
- (и још 12 )
-
св. Никодим Светогорац и св. Макарије Коринтски – ДУШЕКОРИСНА КЊИГА О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА ГЛАВА 1 О томе да је православним хришћанима неопходно често Причешћивање Божанским Телом и Крвљу нашега ГосподаГЛАВА 2 О томе да је корисно и спасоносно често Причешћивање Светим ТајнамаГЛАВА 3 О томе да ако неко дуго чека да се причести чини себи велику штету ОДГОВОРИ НА ПРИГОВОРЕ против непрестаног Причешћивања Светим Христовим Тајнама ПРИГОВОР 1 Постоје неки људи са великим страхопоштовањем, који не познајући Писмо, када виде неког хришћанина да се често причешћује почињу да га укоравају, говорећи да само свештеници могу то да раде. И ако ти хоћеш да се често причешћујеш онда и ти постани свештеник.ПРИГОВОР 2 Неки приговарају говорећи да се треба причешћивати једном у четрдесет дана и не чешће од тогаПРИГОВОР 3 Неки људи приговарајући говоре да је циљ с којим Свети Оци поучавају непрестаном Причешћивању тај да се потпуно не удаљимо од Присаједињења Божанским Тајнама. Ако се неко са великим страхом и са страхопоштовањем ретко причешћује и са великим страхопоштовањем приступа Тајнама, онда се он достојно причешћујеПРИГОВОР 4 Неки кажу да су се преподобна Марија Египћанка и многи други пустињаци и подвижници причестили само једном у току целог свог живота и то им није сметало да постану светиПРИГОВОР 5 Неки приговарају говорећи да је Свето Причешће страшна ствар, и зато се од људи који се причешћују захтева свети живот, савршен и ангелскиПРИГОВОР 6 Неки по питању Божанског Причешћа наводе Причу: “Кад нађеш мед, једи колико ти је доста да не би наједавши га се избљувао га” (Приче 25, 16).ПРИГОВОР 7 Неки страхујући од атеизма називају јерес то када се неко непрекидно причешћује. Они кажу да су они који примају Крштење ван црквеног Предања јеретици, као и они који се непрекидно причешћујуПРИГОВОР 8 Неки приговарају и говоре: “Зар ти који се често причешћују немају страсти чревоугађања, сујете, смеха, празнословља и многа друга слична? Како се они без обзира на све то често причешћују?”ПРИГОВОР 9 У то време се причешћивала већина народа, а мањина није. Зато су божански оци и укоравали мањину да не би саблажњавала већину. Међутим данас када се не причешћује већина, сем неких малобројних, не треба да се причешћују ни ти малобројни да се не би правили изгреди у цркви и да се многи не би саблазнилиПРИГОВОР 10 Неки кажу да постоји правило које је записано у Часославу по коме хришћани треба да се причешћују три пута годишњеПРИГОВОР 11 Многи приговарају говорећи да пракса Причешћивања није догмат вере који би обавезно требало поштоватиПРИГОВОР 12 Неки се саблажњавају од тога што не могу да нас убеде својим речима (имајући у виду да постоји забрана на непрестано Причешћивање), и у своју одбрану наводе три закључка: прво, говоре, каноне и заповести држе архијереји; друго ми не треба да испитујемо то што нам говоре архијереји, већ треба само простодушно да их слушамо; и треће наводе Апостолску изреку “повинујте се учитељима вашим и будите покорни” (Јевр. 13, 17).ПРИГОВОР 13 Неки кажу: “Ево, ми испуњавамо заповест Господњу – причешћујемо се два или три пута годишње, и то је довољно за наше оправдање [на Страшном Суду]”ЕПИЛОГ извор https://otacmilic.com/sv-nikodim-svetogorac-i-sv-makarije-korintski-dusekorisna-knjiga-o-cestom-pricescivanju-svetim-hristovim-tajnama/
- 18 нових одговора
-
- душекорисна
- књига
-
(и још 10 )
Таговано са:
-
Литургија је служена поводом Сабора Светог архангела Гаврила на Превлаци гдје већ четврт вијека Манастир Михољска Превлака и Братство православне омладина Црне Горе организују Сабор православне омладине. У литургијској бесједи Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је рођењем Христовим човјек постао већи и узвишеније од анђела тиме што се удостојио части и достојанства кога се ни анђели небески не удостојавају. Његова природа кроз личност Исуса Христа Сина Божијег је сјела са десне стране Бога и Оца. „То је тајна коју Црква Божија Христова – тијело Његово – чува у својим Њедрима и преноси с покољења на покољење. То свето свједочанство, запечаћено Силаском Духа Светога на прву Цркву Божију на Гори Сионској, се наставља кроз вјекове на разним мјестима. Свако мјесто гдје се призива Дух Свети постаје Гора Сионска а једно од таквих мјеста јесте и ово на коме се сабирамо вјековима које је посвећено Пресветој Тројици, Светим архангелима Михаилу и Гаврилу“, истакао је Митрополит и додао: „Ова светиња не само да је свједок Христа Бога него и свједок свега онога што се са њим догодило. Он се и рађа овдје и препорађа читава покољења, непрекидно распиње и разапиње, па зато није чудо да је ова светиња, која се родила од времена Цара Константина, Христолика и Боголика и као Христос разапет тако је и она распињана, али увијек остаје да буде свједок Христа Васкрслога и Вазнесенога на небеса.“ Нагласио је да је и ово данашње, 25 сабрање на Превлаци, наставак оног Сабора који је трајао од 4. вијека и да се њиме потврђује да су сви земаљски народи призвани да постану заједничари тога Светога сабора. То потврђује присуство браће и сестре не само из Црне Горе већ и шире, као и оца Игнатија (Миринда) и попадије из Гватемале (Епархије буеносајреско-јужноцентралноамеричке). Подсјећајући да је ове године на Сабору и владика пакрачко-славонски Јован, кога је изњедрила ова светиња, и нови архијереј, владика диоклијски Методије, Високопреосвећени је казао да и сама титула Епископ диоклијски свједочи живи континуитет Цркве Божије на овим просторима од времена цара Констатина. „Обнављајући титулу Епископа диоклијскога ми потврђујемо да Црква Христова православна Божија овдје постоји од трећег- четвртог вијека не само у Диоклији по којој је овај Епископ добио и добија име, него и по овом мјесту јер овдје је нађена крстионица из времена цара Констатина“ рекао је Митрополит и додао да су овдје у трећем слоју храма пронађене мошти једног од древних хришћанских мученика који је највероватније пострадао за вријеме цара Диклицијана кога је народ запамтио као проклетога цара Дукљанина. „Те мошти свједоче тај живи континуитет ове светиње кроз вјекове, то живо сабрање до наших времена. Само Господ зна колико се њих сабирало и сабрало овдје кроз вјекове, уздижући се на небеса са десне стране Бога и Оца, тамо гдје је престо и трон Јагњета закланога за живот свијета у новом Јерусалиму граду у кога се уграђују сви земаљски народи и светиње сабирајући се око Јагњета .“ Владика је подсјетио на предстојећу прославу 800-годишњице аутокефалности Српске православне цркве и изразио наду да ће се ова сабрања наставити и у будућа времена и да ће, као што се Сабор обновио и васкрсао, и ова светиња обновити. „Ми се трудимо свих ових година, а посебно ове године да васкрсне ова светиња и ја се надам да ће Бог уразумити и оне који су задужени за чување културног наслеђа Црне Гора и да ће помоћи не само да се очува камење, остаци ове грађевине, него да се обнови овај свети храм“, рекао је Митрополит и нагласио да је та обнова већ почела, обновом манастирског братства на челу са оцем Бенедиктом. Говорећи о том јубилеју Митрополит црногорско-приморски је казао да да је Митрополија један живи – живоносни изданак те Жичке архиепископије-светосавске и Пећке патријаршије. „Надамо се да ће 2020. године овдје бити велики сабор приликом освећења обновљеног храма Светих архангела Михаила и Гаврила. Тиме ћемо обиљежити и прославити 800-годишњицу која ће се прославити свуда у нашој Цркви, и у Жичи, и у Пећи, и у Београду и широм васељене“, рекао је Високопреосвећени и додао да се Црква светосавска раширила на свих пет континената. „То Тијело и крв Христова су живо, опипљиво свједочанство живога наставка и продужетка Цркве Христове и ширења Његовог присуства на свих 5 континената у ово наше вријеме послије великих распећа и страдања Цркве Божије које се наставља и овдје код нас и широм свијета, али по ријечима Ловћенскога Тајновидца Васкрсења не бива без смрти, тако без распећа нема Васкрсења“закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након Литургије пререзан је славски колач а богатим програмом је настављен Сабор Светог архангела Гаврила на Превлаци који је почео јуче Трибином о наталитету. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- митрополит
- амфилохије:
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
-Четврт вијека Сабора Светог Архангела Гаврила на Превлаци- Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије уз саслужење Преосвећене господе епископа пакрачко-славонског Јована и диоклијског Методија, свештенства, монаштва и вјерног народа служио је Свету архијерејску литургију у Свештеној царској лаври Светог Архангела Михаила на Превлаци код Тивта. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Литургија је служена поводом Сабора Светог архангела Гаврила на Превлаци гдје већ четврт вијека Манастир Михољска Превлака и Братство православне омладина Црне Горе организују Сабор православне омладине. У литургијској бесједи Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је рођењем Христовим човјек постао већи и узвишеније од анђела тиме што се удостојио части и достојанства кога се ни анђели небески не удостојавају. Његова природа кроз личност Исуса Христа Сина Божијег је сјела са десне стране Бога и Оца. „То је тајна коју Црква Божија Христова – тијело Његово – чува у својим Њедрима и преноси с покољења на покољење. То свето свједочанство, запечаћено Силаском Духа Светога на прву Цркву Божију на Гори Сионској, се наставља кроз вјекове на разним мјестима. Свако мјесто гдје се призива Дух Свети постаје Гора Сионска а једно од таквих мјеста јесте и ово на коме се сабирамо вјековима које је посвећено Пресветој Тројици, Светим архангелима Михаилу и Гаврилу“, истакао је Митрополит и додао: „Ова светиња не само да је свједок Христа Бога него и свједок свега онога што се са њим догодило. Он се и рађа овдје и препорађа читава покољења, непрекидно распиње и разапиње, па зато није чудо да је ова светиња, која се родила од времена Цара Константина, Христолика и Боголика и као Христос разапет тако је и она распињана, али увијек остаје да буде свједок Христа Васкрслога и Вазнесенога на небеса.“ Нагласио је да је и ово данашње, 25 сабрање на Превлаци, наставак оног Сабора који је трајао од 4. вијека и да се њиме потврђује да су сви земаљски народи призвани да постану заједничари тога Светога сабора. То потврђује присуство браће и сестре не само из Црне Горе већ и шире, као и оца Игнатија (Миринда) и попадије из Гватемале (Епархије буеносајреско-јужноцентралноамеричке). Подсјећајући да је ове године на Сабору и владика пакрачко-славонски Јован, кога је изњедрила ова светиња, и нови архијереј, владика диоклијски Методије, Високопреосвећени је казао да и сама титула Епископ диоклијски свједочи живи континуитет Цркве Божије на овим просторима од времена цара Констатина. „Обнављајући титулу Епископа диоклијскога ми потврђујемо да Црква Христова православна Божија овдје постоји од трећег- четвртог вијека не само у Диоклији по којој је овај Епископ добио и добија име, него и по овом мјесту јер овдје је нађена крстионица из времена цара Констатина“ рекао је Митрополит и додао да су овдје у трећем слоју храма пронађене мошти једног од древних хришћанских мученика који је највероватније пострадао за вријеме цара Диклицијана кога је народ запамтио као проклетога цара Дукљанина. „Те мошти свједоче тај живи континуитет ове светиње кроз вјекове, то живо сабрање до наших времена. Само Господ зна колико се њих сабирало и сабрало овдје кроз вјекове, уздижући се на небеса са десне стране Бога и Оца, тамо гдје је престо и трон Јагњета закланога за живот свијета у новом Јерусалиму граду у кога се уграђују сви земаљски народи и светиње сабирајући се око Јагњета .“ Владика је подсјетио на предстојећу прославу 800-годишњице аутокефалности Српске православне цркве и изразио наду да ће се ова сабрања наставити и у будућа времена и да ће, као што се Сабор обновио и васкрсао, и ова светиња обновити. „Ми се трудимо свих ових година, а посебно ове године да васкрсне ова светиња и ја се надам да ће Бог уразумити и оне који су задужени за чување културног наслеђа Црне Гора и да ће помоћи не само да се очува камење, остаци ове грађевине, него да се обнови овај свети храм“, рекао је Митрополит и нагласио да је та обнова већ почела, обновом манастирског братства на челу са оцем Бенедиктом. Говорећи о том јубилеју Митрополит црногорско-приморски је казао да да је Митрополија један живи – живоносни изданак те Жичке архиепископије-светосавске и Пећке патријаршије. „Надамо се да ће 2020. године овдје бити велики сабор приликом освећења обновљеног храма Светих архангела Михаила и Гаврила. Тиме ћемо обиљежити и прославити 800-годишњицу која ће се прославити свуда у нашој Цркви, и у Жичи, и у Пећи, и у Београду и широм васељене“, рекао је Високопреосвећени и додао да се Црква светосавска раширила на свих пет континената. „То Тијело и крв Христова су живо, опипљиво свједочанство живога наставка и продужетка Цркве Христове и ширења Његовог присуства на свих 5 континената у ово наше вријеме послије великих распећа и страдања Цркве Божије које се наставља и овдје код нас и широм свијета, али по ријечима Ловћенскога Тајновидца Васкрсења не бива без смрти, тако без распећа нема Васкрсења“закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након Литургије пререзан је славски колач а богатим програмом је настављен Сабор Светог архангела Гаврила на Превлаци који је почео јуче Трибином о наталитету. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
- узвишенији
- већи
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
ТВ Храм: Патријарх Иринеј - Смрт је сан који ће се завршити Другим Христовим доласком! (ВИДЕО)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
У храму Свете Петке на Чукаричкој падини, који чува честицу моштију Светог Георгија Победоносца, ризу и јастуче Свете Петке из манастира Јаши, Његова Светост Патријарх Иринеј служио је свету архијерејску Литургији са свештенством храма и уз присуство бројних верника. Патријарх је у недељној беседи тумачио прочитано Свето Јеванђеље, причу о васкрсењу Јаирове дванаестогодишње кћерке и исцељењу крвоточиве жене.
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.