Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'односа'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно централноамерички г. Кирило одржао је синоћ у крипти подгоричког Саборног храма Васкрсења Христовог предавање на тему „Огледи односа теологије и науке“. Предавање Преосвећеног владике Кирила у организацији братства Саборног храма, којем је прусуствовао и Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, изазвало је велико интересовање хришћанске заједнице у Подгорици. У уводном дијелу свог обраћања владика Кирило је нагласио да је истина једна, те не може да буде предмет теологије потпуно различит од предмета науке, јер се и позитивна наука бави истином, баш као и што је у центру теологије: Пут Истина и Живот. „Дакле оне морају да се преклапају у неким тачкама ако је наука позитивна“, казао је владика и додао да кад се говори о односу науке и теологије неопходно да се избјегну двије крајности. Прва је банализовање научних формула, док је друга крајност мистификација. Када говорите о Богу и духовним законима не можете да употребљавате неке формуле и тврдите да је тако како та формула каже, истакао је владика: „Може само да се иконично или апологетски опише неки духовни закон и да нам тај језик науке помогне и објасни неке духовне законе, да нам их приближи ако их правилно схватамо.“ Црква треба да каже шта је истина, а оно што се коси директно са Светим писмом, Светим откривењем, не може да буде истина и позитивне науке, првенствено математика, се углавном не косе са тим. Епископ буеносаирески и јужно централноамерички г. Кирило је између осталог навео да је најбољи начин спознавања Бога – икона, образлажући да ми не можемо Бога да спознамо по суштини, али свакако можемо иконично да га представимо како су Га и апостоли представљали будући да само у Христу јединоме живи пуноћа Бога тјелесног. Стога, знајући тај бесцени дар Христа оваплоћеног, Цркви не треба наука, али науци је потребна религија управо да не би скренула са трасе Пута, Истине и Живота. Владика Кирило је у свом даљем обраћању дао посебан акценат на битност егзистенције пастирске отворености, која нужно треба да пребива у Цркви и да буде усмјерена према свим слојевима друштва. Такође је навео да науку некада морамо користити апологетски, управо у својству одбране духовних истина, будући да је језик науке близак савременом човјеку, по чему ћемо бити модерни. Како он напомиње Црква ће бити модерна ако говори о вјечним и непролазним истинама на језику који је близак савременом човјеку узимајући у обзир све чиниоце времена у којем живимо. Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно централноамерички г. Кирило је у свом другом дијелу излагања говорио о свом докторском раду ,,Петар Други Петровић Његош као хришћански филозоф“ који обрађује Његоша са аспекта дубоког сагледатеља научних законитости. У том раду владика Кирило је користио математичке примјера да би то и приближио и доказао на један прагматичан, поступачан и конкретан начин. У току тог дијела владика је користио и једноставне примјере који су на сликовит начин приближили свима присутнима повезаност и међусобно потврђивање теологије и науке. Модератор предавања био је протојереј мр Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ Цетиње, 4. мај 2020. Умољавамо Владу Црне Горе и Национално координационо тијело које је она формирала, да успоставе цивилизован однос са Српском Православном Црквом у овом времену великих друштвених искушења по сваком питању. Ево има више од годину дана како се Црква на бруталан начин дискриминише и игнорише од стране црногорске власти и то баш у периоду (од почетка прошле године – па све до данас) када наш народ и цијело црногорско друштво потресају велике и значајне теме: правно уређење односа државе са црквама и вјерским заједницама; свеопшта борба за бољу и просперитетнију будућност грађана; борба против вируса чије је ширење у свијету регистровано као пандемија, а који је, Божијим допуштењем, дошао и до нас… Званични и конструктивни састанци представника Владе и СПЦ догађали су се, углавном на иницијативу саме Цркве (изражену путем дописа или јавним позивима или мирним, достојанственим молитвеним грађанским протестима) и било их је, нажалост, премало. О историји једностраног доношења Закона о слободи вјероисповјести нећемо овдје трошити ријечи. О недостатку било какве Владине иницијативе да се, мимо тога, договарамо о узајамној сарадњи по питању рјешавања разних друштвених проблема – излишно је и говорити. Довољно је рећи, да је Влада, својом непромишљеном политиком и тактиком, довела до тога да једино СПЦ од свих традиционалних цркава и вјерских заједница у Црној Гори нема потписан уговор са државом о међусобној сарадњи, све под изговором да се није регистровала, иако Закон из 1977. године то није ни тражио. При томе, Влада до данас игнорише одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве од 26. маја 2006. године, којом је, поводом стицања независности Црне Горе (21. маја), основан Епископски савјет Православне Цркве у Црној Гори са четири епископије које дјелују у данашњим границама Црне Горе, на челу са Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским. Та одлука је званично уручена од овдашњих епископа тадашњем Предсједнику Црне Горе господину Вујановићу, као што је то потврдила Митрополија актом упућеним 2012. године тадашњем министру унутрашњих послова Ивану Брајовићу (садашњем предсједнику Скупштине). Оба документа представљамо јавности у прилогу уз ово саопштење. И поред тога се свих ових година наша Црква дискриминаторски оптужује за одбијање пријављивања пред државом, што би примјеном новог безаконог Закона произвело њену још изразитију дискриминацију. И коначно – епидемија новог коронавируса! Од самог почетка ове непогоде Црква је разумјела озбиљност ситуације, и моментално – са првим Владиним мјерама (који се испрва нијесу тицали самих вјерских обреда) обуставила сва (бројна и врло честа) окупљања вјерника у својој организацији. Привремено обустављање литија је мјера која је показала нашу максималну одговорност – иако, од самог почетка, није наишла на симпатије великог броја грађана. Ето – има пуно оних који памте да вируса у Црној Гори није ни било – док су трајале црквене литије! О томе – толико. Ко може, до краја и унапријед, Божију вољу знати? Али од самог почетка смо нудили Влади оперативну и конкретну сарадњу. Нудили смо је као најбројнија вјерска институција која окупља највећи број грађана и чији вјерски обреди, самим тим, захтјевају посебну организацију или бар јасне и недвосмислене разлоге обуставе. А њих нијесмо ни видјели ни разумјели у оним мјерама које изричито бране грађанима да се окупе у храму (чак и послије завршеног богослужења!), а дозвољавају, тим истим грађанима, да се у близини тог истог храма, и у исто доба дана окупе пред пиљаром, банкоматом или на градилишту! Од почетка смо нудили нашу помоћ и помогли, колико смо могли, тамо гдје је црногорским болницама било најпотребније. Нијесмо обустављали рад наших народних кухиња у највећим градовима Црне Горе, него смо га додатно појачали. Наше молитве за престанак епидемије су учестале – у свакој градској и манастирској цркви. Тражили смо тјешњу сарадњу са НКТ, како бисмо се боље разумјели, и како не би било неспоразума на терену. Наше су ријечи и предлози тешко допирали до Владе, и често бисмо остајали без одговора. Један једини састанак са љекарима из НКТ имали смо – на нашу иницијативу, уочи Васкрса, иако су вјерски обреди били честа тема саопштења и коментара људи из НКТ. Питамо се – чему толика једностраност? Зашто се Црква толико игнорише? Како другачије да покажемо да смо спремни на сарадњу него овим што смо до сад чинили? Треба ли секуларна држава да организује црквену структуру – своју тзв. аутокефалну цркву (јединствен случај у Европи и свијету), на предлог предсједника државе, или да афирмише као цркву познату минорну племенско-партијску групацију, па да се тек тада и тек тако прихвати испружена рука сарадње? Посљедњи догађаји испред Храма у Подгорици, на Васкрс и ови од јуче; привођење и саслушавање Митрополита у подгоричкој станици полиције и код тужиоца на Цетињу; свакодневна медијска хајка, препуна лажи против Православне Цркве у новинама и на телевизијама и порталима блиским владиној политици – јесу све, само не исказивање добре воље и толеранције! Посљедње ријечи премијера да власт има проблеме ”само са СПЦ” док са другим вјерским заједницама нема – додатно уносе конфузију у све ово, оптужујући Цркву да је против државе зато што не прихвата срамотну дискриминацију садашње власти!? Зато захтјевамо и молимо, по сто пута и без престанка, да се у односима државне власти и Цркве успоставе цивилизовани односи међусобног уважавања и сарадње. У посљедњим мјерама које је НКТ објавило и које ступају на снагу данас, ни једном ријечју се не помиње Црква ни вјерски обреди – а нема шта од друштвених дјелатности није поменуто! Питамо се – на шта то личи, и чему то води? Наставку насиља над установом која је уградила себе у биће Црне Горе? Уколико пак државна власт што прије не прихвати наше минималне захтјеве у вези промјене Закона о слободи вјероисповијести, нама не преостаје ништа друго него да тражимо спас од тог насиља и дискриминације, односно заштиту елементарних вјерских и људских права од међународних фактора. ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ Прилоге погледајте на званичној интернет страници Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Велики пост или Велика Четрдесестница није увек трајао 40 дана, али јесте најстарији вишедневни пост и најзначајнији је због празника који је циљ поста – Васкрсења Христовог. Ђакон Драган Станојевић из ваљевског Покровског храма говори о пореклу и историјату поста који је по много чему специфичан и особен. Подвлачи да је покајни карактер овог поста веома изражен, као и да овај пост има припрему и тематске недеље које нису карактеристичне за друге постове. „Васкршњи пост је по речима оца Александра Шмемана духовно путовање чији је циљ Васкрс“, подсећа ђакон Драган који додаје да се начин поста прилагођава и времену и околностима у којима живимо. „Богослужења прате ток поста и то немамо ни у једном другом посту“, подвлачи ђакон Драган који наглашава да свој ум и срце прилагодимо Господу, а најбољи начин за то је Молитва Светог Јефрема Сирина. „У тој молитви је суштина поста, а то је да својом личношћу и карактером победимо страсти и све оно што је лоше“, каже ђакон Драган који је закључио да је питање поста питање наше философије живота, питање нашег односа према Богу. Извор: Радио Источник
  4. Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно централноамерички г. Кирило одржао је синоћ у крипти подгоричког Саборног храма Васкрсења Христовог предавање на тему „Огледи односа теологије и науке“. Предавање Преосвећеног владике Кирила у организацији братства Саборног храма, којем је прусуствовао и Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, изазвало је велико интересовање хришћанске заједнице у Подгорици. У уводном дијелу свог обраћања владика Кирило је нагласио да је истина једна, те не може да буде предмет теологије потпуно различит од предмета науке, јер се и позитивна наука бави истином, баш као и што је у центру теологије: Пут Истина и Живот. „Дакле оне морају да се преклапају у неким тачкама ако је наука позитивна“, казао је владика и додао да кад се говори о односу науке и теологије неопходно да се избјегну двије крајности. Прва је банализовање научних формула, док је друга крајност мистификација. Када говорите о Богу и духовним законима не можете да употребљавате неке формуле и тврдите да је тако како та формула каже, истакао је владика: „Може само да се иконично или апологетски опише неки духовни закон и да нам тај језик науке помогне и објасни неке духовне законе, да нам их приближи ако их правилно схватамо.“ Црква треба да каже шта је истина, а оно што се коси директно са Светим писмом, Светим откривењем, не може да буде истина и позитивне науке, првенствено математика, се углавном не косе са тим. Епископ буеносаирески и јужно централноамерички г. Кирило је између осталог навео да је најбољи начин спознавања Бога – икона, образлажући да ми не можемо Бога да спознамо по суштини, али свакако можемо иконично да га представимо како су Га и апостоли представљали будући да само у Христу јединоме живи пуноћа Бога тјелесног. Стога, знајући тај бесцени дар Христа оваплоћеног, Цркви не треба наука, али науци је потребна религија управо да не би скренула са трасе Пута, Истине и Живота. Владика Кирило је у свом даљем обраћању дао посебан акценат на битност егзистенције пастирске отворености, која нужно треба да пребива у Цркви и да буде усмјерена према свим слојевима друштва. Такође је навео да науку некада морамо користити апологетски, управо у својству одбране духовних истина, будући да је језик науке близак савременом човјеку, по чему ћемо бити модерни. Како он напомиње Црква ће бити модерна ако говори о вјечним и непролазним истинама на језику који је близак савременом човјеку узимајући у обзир све чиниоце времена у којем живимо. Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно централноамерички г. Кирило је у свом другом дијелу излагања говорио о свом докторском раду ,,Петар Други Петровић Његош као хришћански филозоф“ који обрађује Његоша са аспекта дубоког сагледатеља научних законитости. У том раду владика Кирило је користио математичке примјера да би то и приближио и доказао на један прагматичан, поступачан и конкретан начин. У току тог дијела владика је користио и једноставне примјере који су на сликовит начин приближили свима присутнима повезаност и међусобно потврђивање теологије и науке. Модератор предавања био је протојереј мр Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Владика западноамерички Максим дао је интервју новинарки Драгани Николетић и главном и одговорном уреднику НИН-а Милану Ћулибрку, који је објављен на шест страница овог магазина. На почетку интервју је разјашњено да је "крајем септембра декан ПБФ, епископ браничевски Игнатије, обавестио "црквену владу" да не може да спроведе (јулску) одлуку Синода." Како за НИН каже владика Максим: Декан је уважио мишљење Синода, али и указао да је оно не само неосновано, него и у несагласности са Статутом Универзитета, Законом о високом образовању и Законом о раду." Сходно Уставу наше свете Цркве, наставља владика Максим, Свети Архијерејски Сабор има власт да контролише рад Синода, као и да решава несугласице међу архијерејима. Због тога је владика потписао захтев да се одржи редовно јесење заседање Сабора. Иако се не слаже са одлуком Синода о свом разрешењу професорске дужности, владика Максим, наглашава да ту одлуку поштује, али очекује од Сабора да да коначну одлуку, коју ће "као и увек до сада" поштовати. Владика Максим је опширно говорио о статутарности свог наставничког рада на Универзитету, а осврћући се да је Синод у свој одлуци навео и неке теолошке разлоге "сматрајући да је моје учење у неком смислу проблематично", владика је рекао: "Желим да верујем да је и овде реч о неспоразуму који ће се веома лако отклонити на предстојећем Архијерејском сабору." На питање новинара о вези питања Косова, односа према косовској политици председника Србије А. Вучића и ставу архијереја по тим питањима, епископ Максим је приметио да се у медијим инсистира на тој вези, али је понови став епископа бачког Иринеја "да у Цркви нема деликта мишљења". Још је навео: "Могу одговорно да тврдим да по том питању (Косова и Метохије -прим-приређ.) сви епископи имају неподељено мишљење, тако да ми не знамо ни за "меко" ни за "тврдо" решење. На питања о односу Цркве и државе, владика Максим је рекао " У Цркви је често заступљена једна превазиђена и доста наивна вера у симфонију цркве и државе по узору на средњи век, заснована на тренутној процени односа снага. Упркос свему, надам се да пред долазећим нараштајима нећемо црвенети због садашњег односа према власти." Он је поводом додељивања Ордена Светог Саве председнику Вучићу рекао да када орден као симбол фунционише на прави начин он тада и обједињује, а да је у овом случају дошло до превида. "И док садашњи председник Србије непрекидно понавља да је за разграничење и поделу, дотле Сабор Српске цркве трајно инсистира да разграничење и подела представљају издају. Како сада то двоје помирити? Ето, тај парадокс не може да појми најмање половина српских архијереја, а ни велики део наше Цркве". Епископ Максим опширно је говорио о томе зашто је потписао петицију групе наставника и сарадника ПБФ о теорији еволуције. Говорио је и о томе да му је замерена благонаклоност према таоизму, а он је у свом тексту на ту тему само цитирао трећег аутора. Епископ Максим је навео и да је потребно да се отклоне сумње, настале због лоше информисаности, о новој верзији Устава СПЦ у САД. Изразио је очекивање да ће чланови Синода у томе да помогну. У интервју НИН-у доста је речено и о стању српске мисије у дијаспори, задацима Српске цркве итд.
  6. Владика западноамерички Максим дао је интервју новинарки Драгани Николетић и главном и одговорном уреднику НИН-а Милану Ћулибрку, који је објављен на шест страница овог магазина. На почетку интервју је разјашњено да је "крајем септембра декан ПБФ, епископ браничевски Игнатије, обавестио "црквену владу" да не може да спроведе (јулску) одлуку Синода." Како за НИН каже владика Максим: Декан је уважио мишљење Синода, али и указао да је оно не само неосновано, него и у несагласности са Статутом Универзитета, Законом о високом образовању и Законом о раду." Сходно Уставу наше свете Цркве, наставља владика Максим, Свети Архијерејски Сабор има власт да контролише рад Синода, као и да решава несугласице међу архијерејима. Због тога је владика потписао захтев да се одржи редовно јесење заседање Сабора. Иако се не слаже са одлуком Синода о свом разрешењу професорске дужности, владика Максим, наглашава да ту одлуку поштује, али очекује од Сабора да да коначну одлуку, коју ће "као и увек до сада" поштовати. Владика Максим је опширно говорио о статутарности свог наставничког рада на Универзитету, а осврћући се да је Синод у свој одлуци навео и неке теолошке разлоге "сматрајући да је моје учење у неком смислу проблематично", владика је рекао: "Желим да верујем да је и овде реч о неспоразуму који ће се веома лако отклонити на предстојећем Архијерејском сабору." На питање новинара о вези питања Косова, односа према косовској политици председника Србије А. Вучића и ставу архијереја по тим питањима, епископ Максим је приметио да се у медијим инсистира на тој вези, али је понови став епископа бачког Иринеја "да у Цркви нема деликта мишљења". Још је навео: "Могу одговорно да тврдим да по том питању (Косова и Метохије -прим-приређ.) сви епископи имају неподељено мишљење, тако да ми не знамо ни за "меко" ни за "тврдо" решење. На питања о односу Цркве и државе, владика Максим је рекао " У Цркви је често заступљена једна превазиђена и доста наивна вера у симфонију цркве и државе по узору на средњи век, заснована на тренутној процени односа снага. Упркос свему, надам се да пред долазећим нараштајима нећемо црвенети због садашњег односа према власти." Он је поводом додељивања Ордена Светог Саве председнику Вучићу рекао да када орден као симбол фунционише на прави начин он тада и обједињује, а да је у овом случају дошло до превида. "И док садашњи председник Србије непрекидно понавља да је за разграничење и поделу, дотле Сабор Српске цркве трајно инсистира да разграничење и подела представљају издају. Како сада то двоје помирити? Ето, тај парадокс не може да појми најмање половина српских архијереја, а ни велики део наше Цркве". Епископ Максим опширно је говорио о томе зашто је потписао петицију групе наставника и сарадника ПБФ о теорији еволуције. Говорио је и о томе да му је замерена благонаклоност према таоизму, а он је у свом тексту на ту тему само цитирао трећег аутора. Епископ Максим је навео и да је потребно да се отклоне сумње, настале због лоше информисаности, о новој верзији Устава СПЦ у САД. Изразио је очекивање да ће чланови Синода у томе да помогну. У интервју НИН-у доста је речено и о стању српске мисије у дијаспори, задацима Српске цркве итд. Цео интервју епископа Максима за НИН - Видовдан Магазин VIDOVDAN.ORG View full Странице
  7. Поводом великог јубилеја – 800 година аутокефалности Српске православне цркве, у организацији Митрополије црногорско-приморске и Института за упоредно право из Београда а под покровитељством Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. др Амфилохија, у манастиру Подмаине у Будви данас је почео са радом дводневни Међународни научни скуп ”Државно-црквено право кроз вјекове”. Звучни запис беседе Повезане вести: „Државно-црквено право кроз вјекове“: Проучавањем историје можемо научити много о односима Цркве и државе Друга сесија научног скупа „Државно-црквено право кроз вјекове“: Међународно право и слобода вјероисповијести Трећа сесија научног скупа у манастиру Подмаине: Управно-правни аспект теме „Државно-црквено право кроз вјекове“ Научно-духовно сабрање је почело Светом архијерејском литургијом коју је са свештенством служио Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије. На почетку Свете службе Божије, Митрополит Амфилохије је замонашио у чин расе досадашњег искушеника Александра, давши му име Харитон по Светом Харитону који се данас прославља. По завршетку молитвеног сабрања, Његово високопреосвештенство г. др Амфилохије је благословио и отворио радни дио Међународног научног скупа ”Државно-црквено право кроз вјекове” у којем је учешће узело око 40 научних посленика из Црне Горе, Србије и других држава. Захвљујући се учесницима скупа, истакнутим научним посленицима, на учешћу, владика Амфилохије је казао да је то посебно важно у овом садашњем тренутку живота наше Цркве и наше државе када је Влада Црне Горе утврдила Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Констатовао је да је велики дио нашег народа против тако формулисаног закона. „Живимо у времену односа између државе и религије, државе и Цркве који је по много чему другачији од древних времена. У Европи, посебно у Источној Европи тај однос је утемељен од времена цара Константина, чувеног Миланског едикта, који је оставио дубоког трага до наших времена у том односу, у оквирима онога што бих назвао константиновском епохом историје и хришћанства, првенствено европско-америчког друштва, а онда и читавог свијета.“ Појаснио је да је однос државе и Цркве утемељен на том историјском догађају времена Источно ромејско царства, као и да је на Западу у томе посебну улогу одиграо епископ Рима преко свога папскога примата: „И једно и друго оставило је дубоке трагове и на Истоку и на Западу, а све је опет утемељено, не само на Новом завјету, на Христовом доласку у овај свијет, него и на Старом завјету, гдје је била заједница изабраног Божијег народа која је на неки начин поистовећена са вјером изабранога народа. Мојсијев закон, 10 Божијих заповјести, су били темељ основа свеукупног живота и устројства старозавјетне заједнице.“ Што се тиче самога хришћанства и односа државе и Цркве, познат је однос тадашње јеврејске заједнице и њених првосвештеника према самом оснивачу и темељу хришћанства, као и однос Понтија Пилата који је осудио Христа на распеће, казао је Митрополит и подсјетио на Господње ријечи: Ако Мене гонише, и вас ће гонити. Нисам дошао да донесем мир, него мач, које се и данас остварују што се тиче саме Цркве: „У оквиру тога се развија историја хришћанске цивилизације, с једне стране прихватање те благе вијести Јеванђеља, на коме се темељи историја хришћанства, а с друге стране непрекидно сукобљавање и гоњење оних који су прихватили Христа. Тако имамо 300 година историје хришћанске Цркве, гдје је Црква и хришћанство било забрањено и гоњено од државе – римске власти, и то свједочи календар црквени који је препун, и на Истоку и на Западу, имена мученика који су пострадали за своју вјеру.“ Митрополит је дао преглед најзначајнијих примјера складних односа између Цркве и државе, како на Истоку тако и на Западу, али навео и нека скретања са тог пута која су довела до бројних феномена, као што су реформација и револуције. Казао је да је сав православни Исток кроз вјекове темељио свој однос на начелу симфоније државе и Цркве, и да је то код нас пренијето преко Законоправила Светога Саве, и да је то трајало до ових новијих времена 20. вијека. Говорећи и односу државе и Цркве у Црној Гори, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије је казао да су се односи Цркве и државе кроз вјекове заснивали на симфонији која је трајала кроз владавину свих династија које су управљале овим подручјем од Војислављевића до Петровића-Његоша. Митрополит Амфилохије је нарочито истакао да је симфонија кулмиринарала у вријеме династије Петровић-Његош када су митрополити црногорски били владари Црне Горе, а Митрополија цетињска створила савремену црногорску државу: „Данашње уређење засновано је на другом принципу, не симфоније, већ секуларизма бољшевичко-комунистичког типа.“ Високопреосвећени Митрополит је закључио да је до данас питање односа државе и Цркве отворено и о њему се дискутује, па је и овај скуп допринос проматрању ове теме, како би се и на научни начин помогло законодавцима да донесу што боље законско решење. „Да заједно пронађемо решење које би било засновано, не на превазиђеним револуционарним постулатима, већ на најбољим традицијама европског правног поретка“, закључио је Митрополит Амфилохије. Проф. др Владимир Чоловић, дирекор Института за упоредно право, своје слово на отварању научног скупа почео је честитајући велики јубилеј 8 вјекова СПЦ, рекавши да је он повод да поново промислимо о односима Цркве и државе: „Црква је одвојена од државе, али није одвојена од друштва, и принцип одвојености заправо подразумијева кооперативну одвојеност у којој се црквено и државно право допуњују.“ Проф. др Владимир Чоловић у свом обраћању представио је зборник радова чија је припремна верзија подијељена ученисицима скупа. „Захваљујем се Вашем високопреосвештенству на благослову и учешћу. Захваљујем се и вама оче Велиборе за велики префосионализам и ангажман на припреми зборника“, казао је професор и нарочито истакао допринос професора Ђурића и Станића, као и г. Перезановића који је радио технички прелом. Истакнуто је да овом скупу нарочиту важност даје учешће гостију из иностранства: Аугусто Синагра, Ана Валво, Валентина Раналдо и Волганг Рохбах који предсједавају првом сесијом. Раније су организатори и учесници научног скупа, као и приређивачи зборника радова, изразили увјерење да ће научни радови са овог скупа у будућности бити од користи научним посленицима, Влади и Скупштини Црне Горе како би се, у складу са међународно-правним актима, правним поретком и друштвеном реалноћу Црне Горе, припремио и усвојио нови закон о слободи вјероисповјести, којим ће се уважити улога, значај и мјесто Цркве и вјерских заједница у друштву и држави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, уз саслужење четворице презвитера и двојице ђакона, на празник Пренос моштију Светог архиђакона Стефана, служио је Свету архијерејску литургију у цркви на острву Свети Стефан у Паштровићима која је посвећена овом угоднику Божјем. Звучни запис беседе На Литугији су одговарале сестре манастира Рустово а пратио их је благочестиви народ овога краја са православном браћом из Русије који се у великом броју сабрао у овој светињи. Преосвећени владика Методије је честитао храмовну славу, као и славу житеља овог острва и насеља који Светог архиђакона Стефана прослављају као свог небеског заштитника. Након тога владика Методије је бесједио о даровима Божјим и синовској дужности хришћана да увијек приносе захвалност Небеском Оцу за све што се прима од Њега, како је то чинио и Свети првомученик Стефан архиђакон у Јерусалиму. Тумачећи данашње Јеванђеље о злим виноградарима, које говори о (не) благодарности, домаћину који је засадио виноград и дао га на коришћење виноградарима, владика је појаснио да је Господ (домаћин) у причама говорио првосвештеницима (злим виноградирима) да су добили на бригу и служење виноград (народ Божји) од којег су требали да дају плодове онима коме је Бог слао у своје вријеме: „Прво је слао пророке које су они убијали, каменовали и батинали, а онда је на крају послао и самога Свога Сина мислећи и надајући се да ће се они, тако неблагодарни, макар застидјети кад буду видјели сина домаћиновог“, бесједио је владика. Подсјетио је да су виноградари убили и домаћиновог сина, а да су првосвештеници у овој причи одговарајућу на Исусово питање шта ће учинити господар виноградарима, сами себе изобличили и своју неблагодарност. Христос им је рекао да ће камен, кога одбацише зидари, бесједио је даље владика, постати глава од угла: „Камен је Христос и то је Црква која је постала глава од угла да споји зид јеврејског старозавјетног народа Божјег са оним незнабожачким народом који је требао да приђе и да буде обједињен у заједници светих и у Царству небеском. Тај крајугаони камен – Христос је објединио изабрани народ и незнабожце у једну заједницу, чији смо и ми данас овдје чланови и сапричасници светих тајни. Сви се једнако спашавамо и благодаримо Богу на свему.“ Објаснио је Епископ диоклијски да за све што смо забадава добили: тијело, породицу, народ, културу, традицију… треба да благодаримо Богу јер је суштински кључ тајног односа човјека и Бога благодарење. „Једино у том стању благодарности ми смо способни да остваримо однос са Богом. Увијек треба да се запитамо у каквом смо стању: да ли смо у стању благодарности или неблагодарности. И кроз тај однос дубљи са Богом, кроз благодарност, остварићемо однос са свим ближњима и са самим собом, вратићемо се себи“, рекао је владика Методије. Казао је да смо и ми данас призвани на благодарност и подсјетио на блуднога сина који је дошао себи кад се сјетио шта је све имао у дому оца свога, па се вратио и заблагодарио на свему и ништа му више није било потребно осим тог истинскога и суштинског односа са својим оцем. „И Свети Стефан Првомученик је у најтежим тренуцима свога живота када је каменован и на најсвирепији начин убијан од братске руке, јер су то били његови саплеменици, рођаци, благодарио Богу. И само је у благодарственом стању могао да каже: Оче и Боже, не узми им ово за гријех! И предао је дух свој ономе коме је на свему благодарио“, закључио је у својој литургијској бесједи Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије. Богослужење у цркви на острву Свети Стефан завршено је благословом славског колача и жита. Јеромонах Климент Бољевић, намјесник манастира Прасквице, под чијим је старањем и овај свети храм, потрудио се са домаћинима насеља Свети Стефан да сви присутни вјерници буду по паштровачком вјековном гостољубивом обичају угошћени. Извор: Митрополија црногорско-приморска Владика Методије у Паштровићима: Благодарење је суштински кључ односа човјека и Бога | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, уз саслужење четворице презвитера и двојице ђакона, на празник Пренос моштију Светог...
  9. Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је Свету архијерејску литургију данас, 08. августа, када наша Света црква молитвено прославља Преподобномученицу Параскеву Римљанку у храму, посвећеном овој дивној угодници Божијој, у селу Буновићи, надомак Мориња. И ове године Преподномученица Параскева призвала је велики број завјетних јој Бокеља, али не само Бокеља већ и вјерника широм васељене. И ове године, на Буновићима су се сусрели, православни Срби и Руси, којима од 2013. године, своје несебично гостопримство указује сестринство ове свете обитељи, наше драге сестре из Русије, које су своје молитвено тиховање пронашле управо под сводовима овог манастира. Да подсјетимо да је Храм Преподобномученице Параскеве до 2005. године био парохијски храм, те је 2005. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије поставио темеље за изградњу конака и оснивање монашке обитељи. Конаци су освећени 2012. године, а следеће године су дошле монахиње које се од тог дана подвизавају на Буновићима. И баш када је ово село почело да изумире, када је спало само на једну старицу, Господ је, Духом Светим дошапнуо Митрополиту Амфилохију и ту је основан манастир. И село је поново почело да живи. Данашњем сабрању претходило је вечерње богослужење које је служено у навечерје овог празника, а служили су их пароси околних парохија, парох бијељско-крушевички отац Предраг Видаковић, парох рисански отац Момчило Глоговац, парох кумборски отац Гојко Мрачевић, парох јошички отац Небојша Вуловић и парох морињски отац Шпиро Живковић. Након вечерњег богослужења, уследила је академија у амфитеатра манастира, које су својом игром, плесом и појањем увечали Донски козаци, који су нам дошли из Москве. На сам дан манастирске славе, сестринство и народ су са радошћу дочекали владику Методија, ком је ово први пут да као архијереј Цркве Божије посјети овај храм. На крају Свете литургије, учињена је литија око храма, пререзан је славски колач и благословљено славско жито. На самом крају вјерницима се обратио надахнутом бесједом Преосвећени владика Методије, који је свима присутнима честитао славу и благословио сабрање. Владика је истакао да су људи од вајкада стремили овом храму и скупљали се око имена Господњег. „И скупљао се народ вјерни око храма који је посвећен Његовом имену и онима који су ишли и ходили Његовим путем. И сви људи који су живјели на овом простору имали су за узор Свету Параскеву коју су у свом животу подражавали и ишли и знали су шта је основно и главно у људском животу“, казао је владика Методије. По његовим ријечима у животу сваког од нас је најважније „изградити и одржавати однос са Господом. „Али кроз тај однос, Господ нас позива да изградимо однос са свим људима и свом творевином Божијом. Круна нашег односа са људима је међусобно праштање које нас доводи до оног најсавршенијег а то је Свето причешће.“ Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије је истакао да нам о томе свједочи и данашње Свето јеванђеље, да ко има љубави, томе ће се сви гријеси опростити. Колико будемо имали љубави према Богу и својим ближњем, толико ћемо успоставити онај исконски и истинити однос са Богом и свом творевином Његовом. Након Свете литургије у манастирској гостопримници уприличена је трпеза љубави, коју су спремиле сестре ове свете обитељи, уз помоћ људи добре воље. Нека би нам жртва и страдање Преподобномученице Параскеве, али и подвиг сестара који се подвизавају на Буновићима и својом молитвом подражавају вјеру ове дивне угоднице Божије, као и надахнуто слово Истине, владике Методија, био светионик, који ће нам освјетљивати онај прави пут, којим су одвајкада ходили босоноги Бокељи, предавајући, сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Преносимо текст монахиње Нине (Кригине), доктора психолошких наука и сестре средњеуралског женског манастира у част иконе Божије Матере „Споритељница хлебов”. Монахиња Нина је и православни психолог, а беседи на веома пријемчив и лако разумљив начин, због чега је њена предавање и беседе одслушало и одгледало много људи и, што је најважније, младих особа. Грешке предбрачних односа Серија наших сусрета се зове „Топлина огњишта” и ми желимо да то наше породично огњиште буде топло и пријатно. Али то умногоме зависи од тога како смо проживели живот до склапања брака. Које се ту грешке јављају? Најраспрострањеније грешке за које ја знам, посматрајући своје окружење, своје студенте, који представљају две супротности, два пола, јесу следеће: Прва је карактеристична за већи део младих људи који почињу живот, пуних енергије и снаге. Скоро смо спровели анкету међу средњошколцима и поставили им овакво питање: „Можете ли ви себе назвати срећним човеком?” И веома много њих је одговорило: „ Да, наравно“, „Нормално, да“. Они имају такав став. Ако бисмо то питање поставили људима у претпензионом собу, потврдан одговор би се могао чути веома ретко. Млади људи имају много снаге и уверења да је сав живот испред њих, имају много здравља. И ето то, када је много снаге а мало животног искуства, то је оно што човека заноси. Али касније постаје јако болно, и учињене грешке морају да се исправљају читавог живота. Најраспрострањенија грешка међу младима налази се у њиховом ставу да треба живети срећно и да не треба страдати. Такви људи се често могу видети, јер се веома истичу у гомили. Ја бих желела и да обратимо пажњу на то да се наша савремена пропаганда труди на сваки начин да импресионира младе људе и убеди их да живот треба да буде непрестани ватромет и да нема потребе о томе размишљати. Целомудреност Други распрострањени став код младих јесте да треба узети све од живота. Када почињеш с њима да разговараш и да их испитујеш шта је по њиховом мишљењу љубав, схватиш да љубав за њих подразумева честу промену сексуалних партнера. Колико се само варијанти наслушаш. „Мени је потребно да нађем свог човека“ – говоре неке. Једна моја студенткиња је изјавила да јој је потребно да нађе мушкарца свог сексуалног типа. Уопштено говорећи, они који су се свега нагледали и начитали, имаће и свакакве идеје. Постоји појава која се зове промискуитет. То је честа промена партнера. Проституција је професија која зарађује новац. А у овој ситуацији човек просто живи само за себе, труди се да узме све од живота максимално, не схватајући да се брзо претвара у канту за смеће. Он не бира за себе другу половину, већ служи као врста смећа. Разговарала сам с једном девојком која је с болом у гласу говорила: „Сада је моногамија немогућа! Сада сви тако живе! Ако девојка не почне рано да живи с партнером, према њој се односе као да није нормална. Такве људе чак називају и посебним именима.” Када сам се загледала у њене очи, схватила сам да вришти од бола. У очима јој је била нада. Она је тражила да јој докажу да постоје други људи и други односи. Ипак, она се и даље држи својих убеђења. Када су питали мушкарце да опишу свој идеал жене, постало је јасно да ниједан мушкарац не жели да је његова жена пролазила као барјак од једног мушкарца до другог… Они се труде да такве девојке не изаберу за жену. Оне су потребне за стицање сексуалног искуства. Њих, једноставно говорећи, искоришћавају. Једна девојка је дала јасан одговор на питање о могућности полних односа с партнером: „Мушкарцу ништа неће бити због тог искуства, а коме треба искоришћена девојка?” Речи „искоришћена девојка” много су ме потресле. Мушкарци су, у ствари, често заинтересовани само за забаву. Њима је добро да искоришћавају жене. Он од живота узима све и од жене узима све. Тим мушкарцима који још нису засновали породицу општим мишљењем је дозвољено да ступе у везу с неколико девојака. Наше баке често говоре: „Нека прошетају, нека се излудирају”. „Излудирају” – како тачна реч! А на девојку се у овој ситуацији ставља печат. Оно што је у нашој култури мушкарцима дозвољено пре брака, женама је забрањено. То треба запамтити! Рекло би се, шта може бити лоше у ставу: „Ја нећу мењати партнере. Само ћу живети с једним. Ако се испостави да се уклапамо, онда ћемо се регистровати у општини.” Споља гледано, све изгледа правилно и уверљиво. Не баш пристојно, али сасвим логично. „Спремни смо за озбиљну везу и просто ћемо посматрати једно друго. У тим односима смо равноправни.” Када мушкарац пре брака живи с разним партнеркама, људи старијег узраста кажу: „Нашетао се, излудео се”. За жене то не говоре. Према њима се одмах формира специфичан однос, праћен горким осмехом. Чак и ако на почетку мушкарац говори да му није важно с ким је пре њега била његова друга половина, ипак се све, на крају, сведе на то питање. Уосталом, та девојка је будућа мајка. А материнство је светла и чиста ствар. Дете које се рађа од мајке треба да буде здраво у сваком погледу. Када је девојка имала неколико сексуалних партнера, то обично не пролази без трага на свим нивоима. Постоји једно поређење с лепљивом траком: први пут она се лепи тако да ју је скоро немогуће одлепити, затим лепљива трака мало слабије држи, а пети пут скоро да се и не прилепљује. То јест, после неколико веза, жена нема праву привезаност према свом мужу. То не изненађује. Уосталом, ту су и успомене и, били ми свесни тога или не, постоји поређење. А ако погледамо то на нивоу организма, мора се узети у обзир и овај занимљиви податак: женски организам се чак прилагођава мушком на нивоу микрофлоре. Када жена почне да живи с другим човеком, долази до прилагођавања. Тај процес се може поновити неколико пута. А затим обавезно следи квар, почиње болест. И беба се рађа у зараженом порођајном каналу. А ако је тамо још био и грех убиства – абортус, онда се беба рађа не у чистом материнском телу, већ у прљавом, болесном телу са ожиљцима. Мајка – то је светиња над светињама. Она треба да буде чиста! То говори о томе да није најпре мушкарац дужан да води целомудрен живот, већ је посебно важно понашање мајке, зато што се унутар њеног тела рађа дете. Како се може родити здраво и чисто дете у прљавој утроби? Сада се говори да се рађа мало здраве деце. Али то је резултат тога што момци шврљају и лево и десно. Колико има неплодних мушкараца сада код нас? Тако исто и девојака? Зашто се раније рађало по 15 деце, притом су сва била здрава? А сада се рађа једно, и то с муком. То је сада идеологија која се намеће. Можете јој се поклонити или јој се успротивити. Ако размишљамо о породици, не треба одмах ступати у блиске односе. Многе жене пате од тога што буду одбачене одмах после интимних односа. Једном је један свештеник рекао задивљујућу ствар: „Онај човек који је пре брака често мењао партнере, издао је онога с којим му је Богом одређено да живи породичним животом. Он је фактички њему неверан.” Није случајно код нас Руса реч – суђени. То јест, онај човек, с којим је суђено бити заједно. Ако је девојци или младом човеку суђено да ступе у брак, пре или касније то ће се десити. Зашто издавати своју будућу половину? Зашто красти од других и уништавати животе других? Пробни бракови „А зашто да се региструјемо”, мисле многи, „када нам је и овако добро?” Неки пристају да живе у таквом браку јер једноставно желе да знају колико се слажу једно с другим. „Ако се испостави да нисмо једно за друго, чему потписивање?” – објашњавају они. Притом се сматра да су у овој ситуацији и мушкарац и жена равноправни и заједно доносе такво решење. Обоје су за озбиљну везу. Овде је неопходно приметити следећу особеност женске психе: чим почну сексуални односи, жена постаје зависна од мужа, постаје његов део, силније је привучена к њему. Шта се дешава с мушкарцем који нема развијен осећај одговорности за другог? Он види једно те исто сваки дан. За њега је завршена романтика, почињу радни дани, све то постаје навика. Појављује се осећај да је циљ достигнут и мушкарцу такав живот почиње да досађује. Наступа слабљење осећања. Тим пре ако се жена не приказује увек у најбољем светлу и раздражује га својим хировима. Овде нема равноправности. Жени се појачава осећај привезаности, а код мушкарца се појачава осећај досаде, једнообразности и монотоније. Жена се бави учвршћивањем односа и труди се да наведе свог партнера да ступе у брак, али њему то није потребно. Жена чека када ће је мушкарац запросити. Ако до тога не дође, жена почиње да жури, трудећи се свим силама да га тихо погура ка доношењу те одлуке. Својим делима га призива да оцени њене способности. „Погледај каква сам ја домаћица. Како добро изгледам! Како укусно кувам.” То јест, испада да мушкарац заузима трон, а жена му доказује своју вредност у свим пољима. Због тога овде нема једнакости! Однос према жени претвара се у израчунавање њених врлина и недостатака. То више није љубав! То је трговина, рачун, све – само не љубав! Затим, жена неретко осећа да мушкарца оваква ситуација потпуно задовољава и он се не труди да ишта промени. А ако се у њему пробуди жеља, он ће отићи другој жени, објашњавајући свој одлазак тиме да му његова партнерка не одговара. Неке жене у датом случају иду на потпуно неоправдан корак. Оне одлучују да затрудне и роде бебу. „Сад никуда неће отићи!” – мисле оне. Ако мушкарац има бар неки осећај одговорности, онда даље може уследити „стимулисани” брак (брак када је невеста већ трудна). Овде је потребно поменути да рађање бебе никада није фактор који ће учинити да муж изненада „открије” своју љубав према жени. Већина мушкараца доживљава дете као проблем. А још се ту нађе и гомила рођака и пријатеља који почињу да га уче и гурају у брак. Под овим околностима мушкараца се осећа ухваћеним. То је као да су га обманули. „Где је ту равноправност?” – питам ја вас. Често се после пробних бракова људи обраћају психологу. И када их слушаш, чини ти се да се пред тобом само мењају лица која су научила једну те исту причу и сада је понављају. Тако да „пробни” брак – то су сузе женског рода. Ту нема никакве равноправности! А ако и има, онда је она искључиво имагинарна. Говорећи духовним језиком, грађански брак је блуд. То је кршење заповести! Због тога благодат одлази. Потом се проливају сузе, остају нерешени проблеми. Какве ту може бити радости? Овде су могуће само плач и сузе. Среће ту неће бити! То ће бити само бекство у фатаморгану. Мени су се урезале речи једнога светитеља: „Ничега се не треба бојати осим греха.” Јер Бог је љубав. И само када ми грешимо, благодат одлази. И тако човек лети по животу, као суви лист по ветру. Он удара на све преграде на свом путу и на крају се може распасти. Да, цела ствар је у нашем греху. Само у њему. А не у томе што су људи сурови или је живот лош. Униније, песимизам Једна крајност, као што смо већ рекли, јесте неуздржани блуд. Друга крајност је седење код куће и немање воље за изласком и дружењем. С једне стране, шта у томе може бити лоше? Али овде је могуће упасти у униније. То није чување целомудрености, већ униније! Такви људи – уседелице верују да у њиховом животу неће бити ничег доброг. „Ко ће мене заволети? Зар ја могу основати породицу?” – говоре они. У психологији се то назива „самопрогнозирајуће пророштво”. То је ситуација када човек живи са ставом да с њим неће бити ништа добро и води себе тако да се тај став оправда. У своје време, када сам водила курс „Етика и психологија породичног живота”, пришла ми је једна девојка желећи да подели са мном своје проблеме. Јако је чудно било гледати шеснаестогодишњаке који говоре о томе да у њиховом животу још нема љубави. Они то говоре као да су проживели сав живот. И они то заиста виде као трагедију. Посебно у поређењу с другим вршњацима. Тинејџерска љубав има карактер епидемије. Заљуби се један, па други, па у стање заљубљености упадне цео разред, па још даље. И ето, пришла ми је девојка и причала о младићу који је занима али који никада, по њеном мишљењу, не обраћа пажњу на њу. И после неког времена сам налетела на следећу сцену у школи: тај младић је пришао тој девојци с леђа и почео нешто да јој говори. А она се окренула и рекла му: „Шта хоћеш?!” Била сам крајње изненађена њеним понашањем. Када сам је питала о томе што се десило, она је одговорила: „Ни сама не знам шта ми се десило.” Међутим, ја знам шта се с њом десило. То дете је само себе својим „самоједством” довело до унинија. Била је то класична ситуација „превентивног напада”. Девојка очекује да ће све бити лоше, да ће свакако бити болно. И одједном, окреће се и види да јој је он пришао. Тој девојци у глави се одмах јављају мисли: „Из тих односа ништа добро неће изаћи. На крају ће све бити бол и страдање. Због чега се мучити толико времена? Најбоље одмах све да окончам.” И зато с њене стране одмах следи: „Шта хоћеш?!” То је класично самопрогнозирајуће пророштво. Она не дозвољава да јој се на други начин обраћа. Она одмах својим унинијем води однос на други ниво. С таквим људима одмах треба говорити на други начин. Они не дају другој половини чак ни да им се приближи. А где уопште могу да се упознају млади? Раније су Руси говорили: „Не тражи жену у колу, већ у башти.” Познајем једну учитељицу која је свом одраслом сину који је учио у иностранству говорила: „Добру жену у ресторану и дискотеци нећеш наћи. Места за забаву нису погодна за тај циљ. Иначе ћеш цео живот после плесати.” И тако се њен син упознао са својом женом на поклоничком путовању. Група младих је путовала и молила се. У капели се срело двоје и ето вам пара. Савременог пара. Зато се и каже: „Иштите и даће вам, тражите и наћи ћете.” А што се тиче тога како се правилно понашати, могу рећи следеће. Треба живети по заповестима Божијим! Оним људима који живот замишљају као бајку, то се чини досадно и глупо. Они говоре себи: „Тако ћу живети у старости.” Али овде треба схватити да ако желите да живите и да имате и радосно срце и стабилну породицу и срећну децу, морате да живите по заповестима. Ако будете поштовали управо тај пут, све ће бити прекрасно. Ако човек говори: „Мени је то досадно. Ја и сâм све знам. Све ћу радити сâм” – њему ће бити веома тешко. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. О острошком чуду и игуманским данима проведеним крај кивота Светог Василија Острошког; о значају богословствовања у Цркви Христовој, као и о својој новој књизи „Богословље празника”, у оквиру специјалног разговора на таласима радија Беседе говорио је Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић). „Ми смо непрестано учесници и ученици богослужења, јер учешће подразумева слушање и памћење поруке богослужења. Све што се поје у храму има богословски и духовни смисао. То је препевано Свето Писмо, ту имамо богословље за певницом коме се учимо непрестано. Управо томе нас је учио патријарх Павле који је имао велику љубав према богослужењу и та љубав га је држала до последњега даха”, рекао је Владика Јован. Пред крај разговора Преосвећени Владика је упутио и пастирску поруку: „Није лако бити стваралац и служитељ у нашем народу, али има наде јер има честитих и добрих људи који читају и много знају. За њих вреди живети и жртвовати се. Треба се молити Богу и да ради Васкрсења опростимо једни другима, са очинском жељом, да се сви радујемо и дочекамо Васкрсење живота, као и да се сви спасу и уђу у Царство небеско. То је моја очинска жеља, а верујем да је то благослов и Његове Светости нашег Патријарха, као и благослов драгог владике Иринеја, коме се искрено захваљујем овим путем за све што је учино у мом животу”. Са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем) разговарао катихета Бранислав Илић. Извор: Радио Беседа
  12. Прошле године, 11. новембра, Пољска држава обележила је стогодишњицу обнове незавнисности после 127 година окупације Русије, Немачке и Аустрије. После 11. новембра 1918. године Пољска постепено је била призната као независна држава код других народа, такође је био то пут за православне хришћане у Пољској према аутокефалној Цркви. Парохија св. Марине у Атини већ од 1997 године је везана са Пољском, пошто тадашњи архиепископ Бијалистока, а садашњи поглавар Пољске Православне Цркве – митрополит Сава – даровао је овој заједници копију чудотворне остробрамске иконе Пресвете Богородице, која је важни део пољског идентитета и духовности, и за православце, и за католике. Тако, није чудно, да ова парохија је била изабрана за прославу јубилеја 100 година обнове односа пољско-грчких. Свечаности биле су одржане у недељу 10 фебруара; Литургију су служили епископ Хајнувке Павле (Пољска Православна Црква) и епископ Салонон Антоније (Грчка Православна Црква), а такође свештеници из Грчке и Пољске. Литургија је била служена на грчком, пољском и црквенословенском. Присуствовали су њој пољски и грчки дипломати и журналисти. После Евхаристије одржана је литија са остробрамском иконом Пресвете Богородице и заставама Пољске и Грчке. Снимак са Литургије (30 минута): Извор слика
  13. С обзиром да смо у једном периоду године када можемо да примјетимо да се по продајним мјестима и трговинама већ почео истицати украсни и „пропагандни“ материјал зимских новогодишњих празника, било би корисно да се као православни Хришћани опрезно водимо у вези ових ствари и да исправно изградимо свој однос према њима. Наиме, у великој већини тог пропагандног материјала улогу главног лика понио је такозвани Деда Мраз. Све ове поруке и личности сервиране су нам са Запада на разне начине годинама унатраг. На првом мјесту је за то заслужна огромна филмска фаворизација која нам отуда долази, а чије поруке ми са лакоћом прихватамо, не разматрајући о посљедицама које оне могу да донесу. У Сједињеним Америчким Државама се дуги низ година водила ова медијска и тржишна „битка“ између Деда Мраза и Светог Николе и опет на крају преовладао је Деда Мраз (Синтер Клас-Санта Клаус) чије име је највјероватније дошло од Сент Николас (Свети Никола). Међутим развијањем модерних секти и модерних друштава на Западу није било у циљу објелодањивање хришћанства као древног и традиционалног предања, већ измишљања и заузимања неких модерних ставова који су одговарали њиховим промотерима. Имајући то на уму сасвим је познато да је чак и Мартин Лутер као главни противних хришћанства у 16. стољећу и зачетник протестантизма, у чијем учењу све модерне протестантске секте имају своје утемељење, жучно се борио за укидање култа Светог Николе као милостивог помагача убогим и сиромашним. Поменути култ о Светом Николи развио се на основу једног догађаја из његовог живота који је описан у Житију Светог Јустина Ћелијског. Наиме он је веома помагао сиротињу, и тако је својом помоћју спасао три дјевојке од срамоте, коју је сиромашни и унесрећени отац њихов хтео да им учини. Наиме, оставши удовац са три кћери, отац, кад су оне порасле, не могући да их уда, јер се тада тражио мираз уз дјевојке, намисли да, издавањем њихових тела „на пијацу“, обезбеди тако средства за њихову удају и за даљи живот. Дознавши за то, Свети Николај је ноћу, негде пред Божић – а у то време Бог је дао касније да пада и његов Свети Празник – спустио тајно, да нико осим Бога не види, кесу са златницима кроз прозор у дом тога оца – који је иначе био вјерујући човек, али је јадом и биједом био избезумљен – те је овај тим новцем удао своју прву кћер. Кад се исто поновило и са другом кћерком, отац се надао да ће Бог учинити исто и са трећом кћерком, па је хтио да види преко ког доброг човјека Бог то чини, и стражарио је ноћу у кући, пред Празник Божића. Кад се Свети Никола појавио са кесом, он му је притрчао и павши на земљу љубио му ноге и руке, благодарећи му од свег срца за назаслужено доброчинство. Свети Никола му је забранио да о томе било коме говори, али је побожни отац, сада већ покајаник због зла које је био намислио, ипак, по престављењу Светог Николаја, објавио ово доброчинство Божије учињено му преко Светог Николаја, и оно је тако постало познато свима хришћанима. (Преузето из књиге: Свети Никола-правило вере и Српска слава, А. Јевтић) Као што смо већ и поменули, то развијање личности Деда Мраза трајало је дуго, но ипак оно што нас највише занима јесте то да је његов цјелокупни лик, изглед и понашање преузето великом већином из старогерманске религије гдје је постојало главно божанство у лику Одина, дугобрадог човјека који је такође слично Деда Мразу јахао животињу, само што је он јахао коња а Деда Мраза су га вукли ирваси. Њему су дјеца такође остављала своје чизме на крововима као што у римокатоличкој култури дјеца остављају покрај прозора очекујући у њима поклоне за послушност, или пак шибу за оне који су били непослушни. И послије прихватања хришћанства све западноевропске земље у којима је био распрострањен овај култ „христијанизују“ ову митологију повезујући је са личности Светог Николаја. Коначно потискивање лика Светог Николаја на западу одиграло се половином 19. стољећа када је у САД-у започето промовисање разних брендова, оно што и данас примјећујемо као рекламу за „Кока Колу“, гдје главну личност промовисања поменутог пића заузима Деда Мраз. И тако идући кроз вријеме добили смо то да се од некадашњег предивног обичаја даривања сиромашних о Божићним празницима а које је рађено првенствено по угледу на Светог Николаја Мирликијског Чудотворца који је избавио и заштитио многе убоге и сиромашне, данас добијемо једну прекројену традицију на чијем челу сједе непостојане личности. Све би то било добро да у наше вријеме ова традиција није сервирана као нешто што је модерно, тако да би враћати се Светом Николају било бесмислено и старомодно. Наш данашњи циљ јесте Европа и оно што нам она сервира, без обзира да ли је то добро или није. Схватимо само колико се тога промијенило у новије вријеме. Промијенила се цјелокупна стара Православна традиција којој је утемељење Црква Божија, а ми се свакодневно оглушујемо на њене позиве. Умјесто ње прихватили смо лажне идоле у виду дугобрадих митских бића који јашу ирвасе и лете по небесима. Заборавили смо кротост и смиреност Светог Николаја Мирликијског, онога чије име прославља трећина Православних Срба и чији је он заштитник. Господ нам је празник Светог Николаја даровао непосредно пред Божић да би се сјетили сиромашних и својим трудом помогли и даривали их да и они осјете дух празника, а умјесто тога ми смо се предали луксузном прослављању Нове Године по разноразним дестинацијама овога свијета. Своје лијепе обичаје и своју дивну православну традицију замијенили смо неправославном, инославном, насилно потуреном нам од свјетских сила. Размислимо о овоме добро јер нам предстоји то вријеме вријеме када смо у прилици да покажемо своје милосрђе и доброту, љубав и кротост, управо оно чему нас је научио наш Господ преко свога великог Угодника Светог Николаја. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  14. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г Илариона (Голубовића) Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Г. Иларион (Голубовић) је рођен 1974. године у Зајечару. Основну и средњу, електротехничку школу, завршио је у Зајечару. По завршетку средње школе одлази у манастир Црна Река, где проводи време упознајући се са монашким животом до одласка у војску септембра 1993. године. Одмах по одслужењу војног рока 1994. године долази у манастир Буково. Замонашен је 1997. године, а рукоположен је у чин ђакона маја месеца исте године, а потом у чин свештеномонаха на празник Светог Николе, на храмовну славу, 19. децембра 1997. године. За настојатеља манастира Буково постављен је 1998. године. Чином протосинђела је одликован 2002. а у чин архимандрита рукопроизведен је 2006. године. Од 2009. године врши дужност Архијерејског заменика. Читаву обнову манастира и стицање братства обавља смирено, трпељиво и темељно. Манастирски конак, тадашњи настојатељ, отац Иларион је, добрим делом, својим рукама саградио. Осим редовних монашких послушања и обавеза активан је био у иконописачкој и столарско-дуборезној радионици. Део свог слободног времена користи и за бављење документарно-уметничком фотографијом. Дипломирао је на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, месеца јула 2013. године. Исте године богословско усавршавање наставља на мастер студијама овог Факултета. На редовном мајском заседању 2014. године, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, изабрао је, архимандрита Илариона, за новог Епископа тимочког. Хиротонију и устоличење у трон епископа тимочких обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење више Архијереја, 10. августа 2014. године, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Извор: Епархија тимочка
  15. На овогодишњем редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве Његово Преосвештенство Епископ тимочки г Иларион, постављен је на службу за односе Цркве са Војском Србије, нарочито по питању верске службе у војсци. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г Илариона (Голубовића) Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Г. Иларион (Голубовић) је рођен 1974. године у Зајечару. Основну и средњу, електротехничку школу, завршио је у Зајечару. По завршетку средње школе одлази у манастир Црна Река, где проводи време упознајући се са монашким животом до одласка у војску септембра 1993. године. Одмах по одслужењу војног рока 1994. године долази у манастир Буково. Замонашен је 1997. године, а рукоположен је у чин ђакона маја месеца исте године, а потом у чин свештеномонаха на празник Светог Николе, на храмовну славу, 19. децембра 1997. године. За настојатеља манастира Буково постављен је 1998. године. Чином протосинђела је одликован 2002. а у чин архимандрита рукопроизведен је 2006. године. Од 2009. године врши дужност Архијерејског заменика. Читаву обнову манастира и стицање братства обавља смирено, трпељиво и темељно. Манастирски конак, тадашњи настојатељ, отац Иларион је, добрим делом, својим рукама саградио. Осим редовних монашких послушања и обавеза активан је био у иконописачкој и столарско-дуборезној радионици. Део свог слободног времена користи и за бављење документарно-уметничком фотографијом. Дипломирао је на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, месеца јула 2013. године. Исте године богословско усавршавање наставља на мастер студијама овог Факултета. На редовном мајском заседању 2014. године, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, изабрао је, архимандрита Илариона, за новог Епископа тимочког. Хиротонију и устоличење у трон епископа тимочких обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење више Архијереја, 10. августа 2014. године, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  16. У недељу, 25. марта 2018. У 19:00 часова У Гимназији Јован Јовановић Змај одржаће се предавање на тему: ПСИХОЛОГИЈА БРАКА И ПОРОДИЧНИХ ОДНОСА Предавач: Мирјана Бановић Преузмите плакат у ПДФ формату
  17. Са званичне интернет презентације Епархије бачке преносимо најаву предавања драге сестре у Христу Мирјане Бановић, које Вашој пажњи топло препоручујемо: У недељу, 25. марта 2018. У 19:00 часова У Гимназији Јован Јовановић Змај одржаће се предавање на тему: ПСИХОЛОГИЈА БРАКА И ПОРОДИЧНИХ ОДНОСА Предавач: Мирјана Бановић Преузмите плакат у ПДФ формату View full Странице
  18. Поука Његовог Преосвештенства Епископа милешевског Атанасија (Раките) о данима овог благословеног и свештеног времена Божићног поста. По речима владике Атанасија пост је време када се духовно препорађамо, не само ми, већ и заједница у којој живимо, припремајући се за празник Рођења Христовог. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  19. Нешто се опасно кува на Блиском истоку — немогуће је спречити хаос Јована Вукотић, Александра Станић Криза у односима арапских монархија почела је након арапско-муслиманско-америчког самита у Ријаду. Разлог за прекид односа арапских држава и Катара заправо је много озбиљнији и дубљи од оног који је званично наведен. Ово је за Спутњик изјавио политиколог, стручњак за проблеме региона Кавказа и Блиског истока, Станислав Тарасов: „У Сирији сада долази до стабилизације ситуације у корист владиних снага и званичног Дамаска, што између осталих подржава и Техеран. Настављају се борбе у Јемену, где се устаници које симпатише Иран боре против арапске коалиције са Саудијском Арабијом на челу. Доху на Арапском полуострву одавно оптужују да она гледа пут Техерана и покушава да нађе начин да оствари сарадњу са њим“, каже Тарасов за Спутњик. Он указује да је веома интересантно да арапска штампа интензивно пише да се наводно спрема посета председника Русије Владимира Путина Катару, а чак и Саудијској Арабији. Сматра да је све врло компликована игра, која сведочи да на Блиском истоку није све тако једноставно и да се брзо стварају тактичке коалиције. „Засад делује да је немогуће да се заустави тенденција која води у хаос“, каже Тарасов. Додаје како се види да се нешто озбиљно кува и да је очигледно да су умешане обавештајне и специјалне службе и у Саудијској Арабији и службе њених партнера. „Има и озбиљних сумњи и страхова да може доћи до стварања нове геополитичке алијансе Ирана и Катара. Зато, ово што се дешава, заправо и није изненађење. То је ’обична‘ борба, која се тиче стварања различитих тактичких алијанси“, каже Тарасов. Иран се плаши да ће САД пребацити талас ескалације из Сирије на њихову територију. „САД ће, по обичају, наћи некога ко ће за њих ратовати“, сматра Тарасов и додаје да су у Сирији нашли Курде да ратују уместо њих. Он каже да су у Сирији одреди специјалних снага САД, али их има у малом броју и поставља питање шта ако се искомпликују односи са Ираном. „Ко ће заправо ратовати за САД? Арапи?! Искуство је показало да је арапска коалиција заправо неспособна да ратује. Арапи могу да финансирају рат, они имају новца за скупу војну технику, али не умеју да ратују. А Иран има јаку и добру војску. Иран је, уопштено говорећи, тврд орах који је стално под спољним притиском и спреман је на мобилизацију, на одговор“, сматра Тарасов. Директор Института савременог државног развоја Дмитриј Солоников оцењује за Спутњик да је недавна Трампова посета положила темељ раскола у блискоисточном региону. „Једни су се нашли у коалицији са САД и њима је лако, јер све могу да среде уз једно руковање. За друге државе све је, нажалост, проблем, јер их сматрају изродима. Тако је у ову неславну групу, уз Иран, доспео и Катар. Без подстрека САД, које су до недавно биле главни партнери Катара, Саудијска Арабија и друге арапске државе не би самостално покренуле такво заоштравање односа. Мислим да је читава тактика била унапред осмишљена и договорена“, каже Солоников. Проучавалац религије и професор на Факултету политичких наука Мирољуб Јевтић, каже за Спутњик да се ради о озбиљном притиску САД, вероватно на Саудијску Арабију, која највише финансира ДАЕШ али је много моћнија од Катара. „Вероватно је Америка рекла Саудијцима да прекину или ће бити свашта, те су морали да изаберу жртву. Иза свега овог што је Исламска држава, стоји најдиректније Катар, али и Саудијска Арабија много више него Катар, зато што је моћнија и организованија и цела идеолошка прича долази из Саудијске Арабије. Али онда је дошла претња из Америке и Саудијци су одлучили да Катар жртвују“, сматра Јевтић.
×
×
  • Креирај ново...