Претражи Живе Речи Утехе

Живимо у времену тзв глобализације где границе између земаља и народа постају условне, а границе између добра и зла, греха и врлина се убрзано уклањају. Због обиља информација у медијима, човеку је све теже да схвати ко говори истину а ко лаже. Сада је чак и до тога дошло да на улици тешко можете утврдити ко је испред вас - мушкарац или жена. Такође је веома тешко неискусној особи да прави разлику међу многим хришћанским веровањима. По начину живота тешко је разликовати хришћанина од незнабожаца, јер и у самом хришћанству постоје заблуде. Данас, рецимо, многи замишљају Христа као неког револуционарног или бајковитог јунака који се непрестано бори против свих врста неправде. Да бисмо видели светлост у овој тами, сваке недеље, Црква нуди јеванђеље које јасно дефинише линије између истине и неистине, добра и зла, како да живимо по заповестима Божијим. Можда се чини лако опростити некоме, али заиста није тако једноставно. Ако слушате о чему људи причају данас међу собом или шта говоре политичари, онда је то нека врста константног прљавог тока малих и великих увреда, које покушавају да реше на судовима, протестима, револуцијама и ратовима, а не опроштајем. Oн је сада испод људског достојанства. И иако многи свакодневно знају и читају молитву "Оче наш", где постоје речи "Опрости нам сагрешења наша, као што и ми опраштамо дужницима нашим", мало ко настоји да их испуни. Али управо је (не)праштање оно које разликује право хришћанство од његовог фалсификовања. Нека свако од нас буде велики грешник, али све док можемо праштати, има наде за спасење. Овако каже сам Господ: "Праштај и опростиће ти се" (Лк. 6:37). Ако је ова способност изгубљена, онда чак и под условом да смо безгрешни у моралном животу и спроводимо велике подвиге молитве и поста, они немају никакве вредности. Није чудно зато да сваки пут на Исповести након исповедања грехова, скоро сваки свештеник подсећа: "Зар се не љутиш на неког? " Ако особа и не помишља да победи увреду, свештеник нема право да дозволи таквом Причешће. Да бисте научили да праштате, треба да научите да волите, а то је немогуће без помоћи Божије милости. Такође је веома важно покушати све у животу чинити што би нам било на духовну корист. Корист може бити не само од традиционалних молитава, исповести, причешћа, већ и од сваког корака у нашем животу. Ако нам се ујутру дуже спава, али ипак устанемо раније, помолимо се и успемо да несебично учинимо нешто добро за наше ближње, примићемо духовну благодат, која ће донети радост и нама и другима. Ако се трудимо да радимо марљиво и ефикасно на послу, чак и ако то шеф не цени, добијамо велику корист. Исто се дешава и када, уместо да некога осуђујемо, гледамо презирно, приметивши његову ману, помажемо му да исправи грешку и пружамо му братску подршку. Уосталом, како Господ каже, "Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје." (Јв. 15:13). И тако, у свему у животу, драга браћо и сестре, морамо научити да имамо, пре свега, духовну корист. Ово је једини начин да се у срцу накупи љубав, а само је способност истинског вољења и праштања оно што истинско хришћанство разликује од његових фалсификата. Амин. архимандрит Маркелл приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Не знам да ли можете да бирате у животу. Али, ако размислите о томе, имате избор, а он је између ваше и Његове воље. Колико често чујемо Његову вољу у свом животу и да ли је наше срце отворено за Његову вољу? Отац је савршен, дакле, Његова воља је савршена, али можемо ли је препознати? Имамо ли духовне очи за ово? Или дозвољавамо себи да упаднемо у котао страсти и жеља, својих безбројних жеља? Бог има план за твој живот. Ово је јасно речено у Псалму 138: „Ти знаш кад седнем и кад устанем, Ти разумеш мисли моје издалека. Ти одређујеш када да лутам, а када да се одморим, и познати су Ти сви путеви моји“ (Пс. 138,2-3). Где је онда наша воља? Мислим да ова наша воља припада палом човеку, ономе ради кога је Исус дошао на свет. Али, човеку је тешко да се растане са својом старом природом, тако удобном и телесном. И за њу пати и бори се. Покорен својим страстима, он има толико захтева! Увек жели нешто ново, и опире се, и пада у очајање, страх и немир. Природа прождрљиве особе је разметљива и изражава се у томе - желети, инсистирати, да буде по своме, а то је врло често погрешно. Бити добар хришћанин, мислим, значи ово – пре свега, стећи оно суптилно расуђивање у коме ћете моћи тачно да видите вољу Божију у свом животу. Молитва Господња јасно каже где почиње спасење у овом животу за хришћанина, а то је – Да буде воља твоја, оче. Аутор: Росен Жељазков приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Да ли ти душа чезне за Богом и да ли те у исто време буни то како да му предаш себе? Молиш му се често речима ”да буде воља твоја”, али се питаш како да знаш шта је воља његова у твом животу, како да је препознаш? Уколико се проналазиш у овоме, поделићу са тобом неколико мисли које ти могу помоћи да наставиш са својим путем ка Богу. У молитви “Оче наш” молимо се “нека буде воља твоја”. Уколико се искрено молимо, то би значило да молимо Бога да у свакој нашој животној ситуацији заиста буде његова воља, а не наша. Међутим, шта ако је његова воља да се догоди нешто што ми иначе не желимо и чега се плашимо? Нешто што нам се неће свидети? Нпр. да не положимо овај испит, не добијемо посао који желимо, да нам особа за коју се молимо ипак не узврати љубав? Или да не оздрави онај за кога се молимо? Како онда и даље да се молимо да буде воља његова? Уосталом, зашто би Божија воља била да се догоди нешто што нама не прија? Јел’ да? Ако нас воли, зашто би он желео тако нешто за нас? Зар је то љубав? Замислите да имате дете од четири године које мора да прими инјекцију како би оздравило, а ви као родитељ га водите према лекару и покушавате да му објасните да је то тренутно неопходно и да је ”за његово добро”. Дете у том тренутку не може да разуме зашто мама допушта да га лекар убоде и зашто не спречи бол ако га воли, јер то није пријатно и боли. Тако је и са нама и Богом. Тешко нам је да попут детета разумемо његову вољу и све док покушавамо да је схватимо на нивоу разума, нећемо успети у томе. Имамо потребу да прво схватимо ”па ћемо онда ми то прихватити”. Међутим, ради се о томе да уопште није потребно да схватимо Божију вољу да бисмо могли да је прихватимо. Напротив. Потребно је да је прихватимо упркос томе што је не схватамо. То је пут вере у коме се временом на основу нашег искуства у односу са Богом развија поверење. Прво му веруј и тражи његову вољу, а тек на основу тога ћеш касније моћи да је разумеш. У вери нема извесности и гаранција и баш зато нам омогућава да изађемо из нас и нашег ограничавајућег поуздавања у сопствени разум и самодовољности, поуздавања само у себе и сопствена “решења”. Омогућава нам да растемо излазећи из себе и ослобађајући се старих навика. У том изласку из себе вером идемо ка другом (Богу) и у њему откривамо нову димензију нас… онакве какве нас је Бог замислио још и пре него што смо се родили. Вера је “основ свега чему се надамо и потврда ствари невидљивих”, каже апостол Павле (Посланица Јеврејима 11, 1) и та “потврда ствари невидљивих” се догађа тек онда када наш живот, верујући Богу, усклађујемо са његовом вољом. Тек тада, препуштајући се његовој вољи и увидевши како је Бог премудро уредио ту ситуацију за коју смо бринули, искуствено откривамо велику истину живота: Не морам ја бринути, Бог брине о мени и уместо мене и то много боље него ја… моје је само да тражим његову вољу и усклађујем свој живот са њом! Божија воља да се догоди нешто што нама ТРЕНУТНО не прија увек постане јаснија тек КАСНИЈЕ, уколико искрено са собом сагледамо ту пређашњу ситуацију. Проблем је у томе што нам је тешко да поверујемо да је нешто за нас добро, када нашем разуму У ТОМ ТРЕНУТКУ то изгледа као нешто што јако желимо, а не добијамо. И баш као и код детета које не добија играчку коју жели, преплаве нас фрустрација, туга, бес који се пробуде у нама, а будући да их не будемо свесни, разум то тумачи тако што се онда разочарамо и сумњамо… мислимо “да нас је Бог напустио и заборавио”. Уместо да препознамо све то што се пробудило у нама и смиримо наш его, прихватајући сва нелагодна осећања и приносећи их упорно кроз молитву Богу, ми почнемо да сумњамо у његову вољу и снагу наше молитве. Тек уколико у тим тешким, и нашем разуму несхватљивим, ситуацијама одлучимо да верујемо Богу иако ”нема смисла”, тек тада можемо отворити наше срце и предати му себе. Не: ”Када видим, вероваћу”. Не. Тада нећеш веровати, него ћеш знати јер видиш. Веровати можеш само пре него што видиш и зато вера јесте пут нашег узрастања. И тек након много таквих ситуација у којима смо веровали тражећи Божију вољу почињемо да склапамо тачкице тих тренутака који нам раније нису били јасни, али сада са ове дистанце посматрајући их можемо увидети колико је било користи у свим тим тренуцима у којима нам није било разумљиво ”зашто је Бог то допустио”. ”Али ја имам ситуације од раније када сам му веровао и још увек их не разумем”. Знам. За неке од њих је потребно још стрпљења. Многе од њих ћемо схватити тек када станемо пред Бога, ”јер сада гледамо као у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу” (Прва посланица Коринћанима 13, 12). Зашто се ми уопште молимо ”да буде воља твоја”? Тражећи вољу Божију у нашим животима, ми у ствари њега молимо да нам помогне да дођемо до најбоље верзије нас самих, до наше суштине, до онога како нас је Бог предивно замислио још када нас је стварао и довео у овај живот. Молимо га да нам буде помагач на путу трагања за нама самима. Као да му кажемо: ”Хвала ти на животу који си ми дао, схватам да је он дар, јер сам могао и да не постојим. Верујем да ти све ствараш лепо и добро. Молим те помози ми да откријем и пронађем ту лепоту и доброту у мени.” Проблем настане у томе што ми несвесно очекујемо да та Божија помоћ, тј. његова воља, буде онако како смо ми то замислили, како нама одговара. И тога уопште нисмо свесни. Нисмо тога свесни све док се не ”разочарамо” или посумњамо, јер нам је тешко да прихватимо овакву његову вољу. Тада постане очигледно то да смо се за једно молили (вољу Божију), а потајно у срцу друго очекивали (вољу нашу). Зато нам после буде толико тешко и да прихватимо његову вољу... јер није истоветна са нашом. Али управо то и јесте смисао Православне вере: Тражити Бога и његову вољу, а не сопствену вољу. Јер у тражењу воље Божије и учењу себе да је прихвати, човек полако прераста ограничења свог ега, ослобађа се самодовољности и поузданости само у себе чиме бива ограничен сопственим капацитетима и открива свој пуни потенцијал у ономе како га је Бог замислио. Управо то је био проблем Адама и Еве: Одлучили су да следе своју вољу и водили су се својим егом и разумом, па су зато изгубили могућност да узрасту и постану ”богови по благодати”, како то кажу свети оци. Да, Бог је за њих и све људе имао замисао да му постану што сличнији, да верујући му и трудећи се да не узму плод са забрањеног дрвета постану бесмртни пребивајући у заједници са њим, јер је он извор бесмртности. Међутим, уместо да верују Богу и желе ”његову вољу” (којом је требало да буду спасени), они су пожелели да постану слични Богу на погрешан начин: Из гордости су поверовали да могу постати бесмртни без поверења Богу и без труда... Одлучили су да не желе да буде ”воља његова”, него воља њихова. Како знамо која је била воља Божија за човека када нас је створио? И какве то на крају крајева има везе са нама данас? Препуштањем вољи Божијој препуштамо се откривању оне боголикости у нама са којом нас је Бог створио. На првим страницама Светог Писма имамо веома јасно сведочанство шта је воља Божија за сваког човека. Стварајући човека, Бог каже: ”Хајде да створимо човека да буде као што смо ми (Света Тројица)... И створи Бог човека по лику своме и подобију” (Књига постања 1, 26-27). Дакле, Божија воља је да му нашим животом постанемо што сличнији и да у заједници са њим превазиђемо смрт. А ако смо створени да би личили на Бога и нашим трудом му постајали све сличнији кроз живот, онда би требало да се према себи и другима односимо онако како се он сам односи према нама и другима: са старањем, брижно, пажљиво, састрадавајуће...с' љубављу. Откривање воље Божије је процес у коме упознајемо Бога у нама. Није нимало лак, али је прелеп и ослобађајући. Ослобађа свих наших страхова, анксиозности и претераног размишљања ”како ја да нешто не погрешим”. Јер ”ако желим твоју вољу Боже и молим те да ми даш снаге у томе, онда ћу се ја потрудити да урадим оно што је до мене, а сав исход препуштам теби”. Тражење воље Божије ме полако ослобађа страха од неизвесности исхода ситуације о којој бринем. Важно је питање ”Зашто нам је стало да знамо шта је воља Божија у нашем животу?”. Који је мотив те наше жеље? Да ли због тога што се бојимо да не погрешимо и не будемо кажњени ако урадимо нешто што није по његовој вољи, или зато што му целим бићем тежимо и имамо искрену жељу да пронађемо пут који је он замислио за нас и пре него што нас је створио? Ако тражимо вољу његову само из страха да не погрешимо и не испаднемо криви, сва наша пажња ће бити усмерена на могуће грешке и уместо да гледамо у Светло ка ком идемо, поглед ће нам бити спуштен на сваки могућ и немогућ грех. То исцрпљује, јер више размишљамо о греху него о Богу. Велика је могућност да га тако доживљавамо на основу искуства односа са нашим родитељима, јер смо живели у константном страху да не урадимо нешто погрешно и не будемо кажњени. Бог нам се не открива као такав. Он нам се даје као родитељ који не гледа на промашаје, него на оно шта гајимо у нашем срцу. Није му битан резултат контролног, него намера, труд, упорност и учење да опет поново устанемо. Битна му је наша жеља и наша упорност у томе да је остварујемо. Не заборави: Није да само ми верујемо у Бога, него и он верује у нас. Верује да ћемо прихватити његов позив да превазиђемо ограничења оваквог смртног живота кроз сједињење са њим у светом Причешћу. Чим ти је дао живот, а и свој живот за тебе будући разапет... и он верује у тебе. А како да препознаш вољу Божију у свом животу? О томе ти пишем у наредном писму. доцент др Данило Михајловић  

Један од узрока одласка тинејџера из Цркве је неразумевање онога што се дешава на верској служби . Сва ова дела и речи су им бесмислени. Нико није одвојио време да им објасни значење молитве Оче наш, на пример. Могуће је да сваки дан дете заједно са родитељима изговара Оче наш ујутру, увече и преко дана. Али за њега ово није духовна ревност. Мало тинејџера разуме наизглед очигледне ствари када су у питању мистерије Цркве . Чак и ако дечак помаже у олтару, а девојка поје, то их не спасава. Често свештеник позива тинејџере у олтар, не да их васпитава у побожности према светој служби, већ само да парохијани буду импресионирани, па да га похвале. Тинејџер у цркви је изузетно усамљен, овде за њега нема пријатељског простора, а изнад свега, овде нема идеје која може да га импресионира. На срећу, није свуда тако. Много је дивних парохија, где се деца и тинејџери третирају са великим интересовањем, где је недељна школа занимљив и слободан простор, где се организују излети, кампови, омладински клубови и позоришта за тинејџере. Како се другачије може помоћи тинејџеру? Шта можемо учинити да молитва и свете тајне, како он сазрева, почну да звоне на нов начин за њега? Потребна је посебна духовна литература за тинејџере, у којој би се говорило о оним стварима са којима ће се сусретати. Време је да се, на пример, саставе одређена молитвена правила, укључујући и причешће: да се не преводе на матерњи језик, већ једноставно да се саставе молитве које укратко наглашавају унутрашњи свет адолесцента. Нашој деци, која одрастају, потребна је културна средина – здрава литература, филмови, представе, који говоре њиховим језиком. Дошло је време када се о проблемима адолесцената може разговарати у цркви, језиком молитве, стварањем удружења за адолесценте, клубова свих врста. Искрен разговор о исправном и погрешном Дете се суочава са озбиљним проблемима – неразумевањем, несазнавањем Бога, непознавањем себе. Тинејџери, ненавикли на одговорност, једноставно одбацују проблем и одбијају да га реше. Али има и оних који почињу да размишљају. Овде је важна улога свештеника. Он им може помоћи да правилно формулишу проблем, да конструишу разговор на прави начин како би тинејџеру јасно ставио до знања да је сада у годинама у којима се рађа његов унутрашњи, рационални, емоционални, духовни живот, а то је начин на који може да настави као одрасла особа. Ови разговори са тинејџерима нису без смисла, али морате знати да разговарате са њима као са одраслима, односно да разговарате на егзистенцијалном нивоу – о питањима добра и зла, о патњи, разумевању Бога, неразумевању самог себе. Морате јасно дати до знања тинејџеру да се сви људи суочавају са овим проблемима, да он није једини који пролази кроз ова искуства, да његово стање није јединствено. Често тинејџер нема где да чује ово. Родитељи му кажу: „Веровао си, ишао си у цркву, молио се. У шта си упао?" И уместо да комуницирају са својим дететом , они почињу да читају акатисте, да се моле икони Богородице „Увећање ума“. Деци из верујућих породица усађује се осећај кривице и то се зове покајање, смирење. Термин понизности је веома лак за употребу у сврху манипулације . Генерално, када образовање буде замењено манипулацијом, криза ће неминовно доћи. Манипулација функционише све док је дете мало и слабо. И тинејџер такође почиње да манипулише – да купује, да подмићује, да плаши и тако даље, односно да користи оне механизме које су користили његови родитељи. Лакше је манипулисати малим дететом него га васпитавати . „Ако не једеш поврће, ја те више не волим; ако не слушаш – долази ђаво и води те са собом“ – то су начини манипулације. А у арсеналу родитеља постоје их милиони. Не знам зашто, али се мисли да је ово образовање, а истина је да није. Протојереј Алексеј Умински припремила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Адолесценција је показатељ породичних односа, веома нежно, осетљиво доба . Зато, све што се дешава тинејџеру – његове негативне реакције, стања протеста, грубост и иронија, одбијање послушности, слушања – представља наше несавршености - родитељске несавршености које излазе на видело – нашу родитељску неосетљивост и наш недостатак. разумевања. А у хришћанским породицама то је и страна наше сопствене религиозности, несхваћене у потпуности и усмерене на нашу децу, не увек на најбољи начин. Управо тај фактор наше религиозности се не схвата, не живи, често сагледава површно, сагледава формално и шематски – то је једна од највећих недоумица у животу адолесцента. Јер он престаје да разуме себе у овом смислу. Са ужасом открива да се свет, који му се открива у стварности, не поклапа са тим светом детињства, са оним светом идеја о Богу, идејама о односима међу људима, које усађују родитељи, школа, па чак и свештеник много, много година. У човеку који сазрева однос према Цркви се мења, више није као у детињству – када је живео у недрима породице, у недрима парохије, где је све добро, све је праведно и, уопште, не морате ни о чему да размишљате. Живот у уму малог детета је веома једноставан. Од мајке и оца зна да само треба да се моли – и Бог ће му одмах помоћи. Али, сада, тинејџер у веома тешкој ситуацији вапи Богу, моли Га да му помогне - и ништа се не дешава. И није научен да делује самостално, јер су му родитељи усадили да ће Бог свакако чути и испунити оно што од њега тражите. Зашто то радимо? На основу чега одлучујемо уместо Бога? Како је то једноставно за нас! Некако се ослобађамо решавања многих проблема из детињства. Односно, ми, родитељи, гомиламо на Божија плећа оно што сами треба да решимо . Управо ова ситуација, када „Бог не чује“ – један је од најозбиљнијих узрока одласка тинејџера из Цркве. Зато што су мама и тата обећали да све што треба да урадите је да се молите – и све ће бити у реду! Нико није говорио детету о томе да је много патње на овом свету, о томе да се много људи моли Богу у најтежим ситуацијама и да њихова молитва може остати без одговора. Тинејџер не схвата да Бог долази у помоћ када човек почне да дела. Даље, тинејџер почиње да види Цркву другачије него у детињству , и многе од оних негативних ствари које је раније чуо о Цркви, испоставило се да су тачне. У његовој адолесцентској свести оне попримају хиперболичке (преувеличане) облике веома интензивно јер се у овом узрасту мане не опраштају, већ одмах изазивају одбојност. Протојереј Алексеј Умински приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Много пута чујете из уста свештеника како говоре о духовном напретку или говоре: „Потрудимо се да постанемо духовни људи." Али шта на крају значи духовни напредак , шта значи духовност? Јесмо ли изврнули ствари у нашим мислима? Када оци Цркве говоре о духовности, они не говоре о етици. Црква нам даје духовност, а не морално савршенство. Духовна личност је свакако и морална личност, али морална личност не значи духовна личност. Бити морално добар - можемо сами да постигнемо, али то није поента, то не треба да постане само по себи циљ, етика сама по себи није довољна да привуче Божију милост. На пример, колико год да си чист, колико год апстинент био, ма колико ти живот био беспрекоран, ако живиш у девичанству, ма колико био праведан, укратко, сви те сматрају моралном особом, али ако немаш смирења, ништа ниси постигао, јер „Господ даје благодат смиренима“. Да се вратимо на тему. Кажемо да нам Црква даје духовност. Шта је духовност? Духовност је стање у коме је човек победио своју себичност, самољубље, победио је светске ствари и сада у покајању и смирењу живи за Христа, кроз Христа. Он живи, другим речима, не да би изградио добро име у друштву, да не би постао славан и омиљен од људи због чистоте свог живота или због својих врлина, већ живи за Христа, живи за друге, он живи кроз Христа, односно живи кроз Свете Тајне Цркве и иде тако далеко да са апостолом каже: „ Не живим више ја, него живи у мени Христос“ . Духовни човек није онај који проучава светску мудрост, нити моралан човек, већ онај који је упућен у тајну љубави. Ако се усуђујем да кажем ко је духовни човек, рекао бих да је то човек који воли. Јер, бесконачни циљ који смо сви позвани да дотакнемо је љубав у Христу, односно искрена љубав, несебична љубав, љубав која може да достигне жртву Крста, а да у њој не садржи злобу. „Љуби и чини шта хоћеш“, рече старац једном монаху. Јер ако истински волиш, биће ти незамисливо да узнемириш ближњег, да му учиниш неправду, да га осудиш. Ако волите, биће вам незамисливо да нађете мир у свом самољубљу, у својој удобности. . . захватиће вас „благословено безумље“, како каже свети Јован Лествичник, у коме ће, и када тело буде уморно и истрошено подвижничким трудом, живети речи „Ја спавам, а срце је моје будно“ од изобиља љубави према Њему. Љубав је циљ живота јер је Бог љубав. Човек који има за циљ сједињење са Богом (по подобију) као да тежи стицању љубави. Св. Јован Лествичник опет каже да „ко хоће да говори о љубави као да покушава да говори о самом Богу“. Љубав је по свом квалитету подобије Божије, колико је то људски могуће. Својим дејством је опојност душе. По својствима је извор вере, понор дуготрпљења, море смирења. Зато сам се усудио да кажем да је, ипак, духовна особа она која воли, која има љубав не само за своје пријатеље и рођаке, не само за људе, већ за сву творевину! Све ово помињемо да се не бисмо обесхрабрили и покушали да одмах освојимо степенице Неба, јер се успут можемо разочарати. Стога не смемо заборавити следеће: „као што не може за трен оздравити онај ко је прошао кроз дуготрајну болест, тако није могуће победити наше страсти или чак једну од наших страсти одједном“ (Св. Јован Лествичник). Потребно је инсистирање, стрпљење, молитва, пажња, понизност и покајање. Али и нешто веома важно: сваки човек може много тога да постигне у свом животу, али не може постићи светост ван Светих Тајни Цркве. Јер Црква је Христос који се простире кроз векове. Црква је Христос, дакле ако смо далеко од Цркве, ми смо далеко од Христа, иако ће неки тврдити да верују у Христа, одбацујући Цркву Његову. Ко одбацује Православну Цркву, далеко је од Светлости, Истине, Љубави и Вечног Живота. И нека нико не каже да „ми не желимо да постанемо свети“, јер онај ко и у себи свесно одбацује светост, одбацује сврху свог стварања. Сви смо створени по обличју и подобију Божијем, односно створени смо слободни умом, расудом и разумом, да бисмо се од земаљских људи по благодати преобразили у Богочовека, у светитеље, у бића која живе складно заједно са Богом у вечној радости. Ако нећемо такву будућност, сами смо криви. Духовни живот је живот праштања и љубави. Ако не праштамо другима и ако не волимо - немојмо се заваравати – ми не водимо духовни живот, ма колико „морално непорочни“ били, јер „сваки који воли од Бога је рођен и Бога познаје“. *** Након што се ожениш, живи као ожењен човек. Ово говорим зато што посматрам појаву где се код неких хришћана који су изабрали брачни живот после неколико година буди „божанска љубомора“ која изазива мисли и понашања која их одводе од брачних обавеза. Док су у браку, вероватно имају децу, мисле да је дошло време да живе као монаси. И, нажалост, о томе одлучују сами, без сагласности супружника. Подвижништво у браку је природно неопходно, јер иначе брак неће служити својој сврси, а то је путовање мушкарца и жене ка обожењу . Али једно је аскетска свест у браку, а друго – крајња стања подражавања монашком животу. Ти ниси монах, човече, ти си ожењен! Неки од њих иду толико далеко да игноришу шетњу са супружником као недуховно! Или сами одлуче да се уздрже од интимних односа. Колико год је духовно вршити наше правило (дневну молитву), толико је духовно ићи у шетњу са својим супружником. Ако је духовно трчање по манастирима, духовно је и миловати лице мужа који се уморан с посла враћа кући, жени рећи лепу реч за оброк који је скувала. Нажалост, постоји мисао да ако си Божији човек, не треба да бринеш о свом телу. Ако сте монах, пустињак, горе наведено може важити. Али и ако си монах у општем манастиру, позван си да будеш негован, да се купаш. Ако ово важи за монахе, колико више важи за људе који живе у свету и који су ожењени. Св. Јован Златоусти је истицао да жена треба да води рачуна о свом изгледу да би била пожељна свом мужу, а мушкарац треба да води рачуна о свом изгледу како би угодио својој жени. Видимо да такву разборитост имају богоносни оци Цркве у овим стварима. Није духовно да мужеви запуштају свој изглед из „духовних“ разлога. Друга особа се удала за тебе, жели те за свог мужа, жели те за своју жену, није одлучила да живи са тобом као твојим цимером! Удала се за тебе када си имао 70 кг, а не 120 кг! Када неко каже да воли своју жену, а откако се оженио угојио се 50 кг, то показује да се његова љубав претворила у утакмицу. Сео је и препустио се јелу. Када волите другог, пазите на све, чак и на своју тежину. Дакле, ваше спасење не зависи од тога колико сте манастира посетили или колико сте се молили. Ваше спасење долази кроз вашег супружника, кроз ваше брачне дужности, кроз вашу породицу, кроз ваш брачни живот. Сви ви који се венчавате морате схватити да су вам, природно, монаси пример, као што су анђели пример монасима. Али као што монаси не могу да се попну на кров и лете, а анђели могу, тако и ви ожењени не радите ствари које су искрено само за монахе, као што су невиност, целибат, затварање. Морате стећи дух монаха, који је дух послушности, праштања, смирења и љубави. Брачни људи који, након што су окусили брачну радост (у младости) а онда изненада (после неколико година) у себи пробудили монаха или монахињу, не пролазе добро. Молитве су добре, али је и прање судова духовно; читање Божије речи је добро, али и путовање са супружником је духовно, посете манастирима су добре и благословене, али је корисно организовати и романтичну вечеру са вољеном особом. Духовна храброст није постати ожењен монах, већ никада не разочарати вољеног. Нека ваш брак, ваш дом постану место једнодушности, удобности, праштања и разумевања. Пошто се ожениш, живи као ожењен у послушности, па ћеш се спасти. Надам се да ћете „добити“ дух горе написаног. архим. Павлос Пападопулос https://zadrugata.com

Дошли смо до прекретнице која раздваја две године. Једна је прошла, можда са неуспесима, можда са тешкоћама и тугама, али не без наде. А сада чекамо још једну годину, бољу, светлију, повољнију, мирнију, успешнију. Боља година и бољи свет. Наше жеље и наде су добре, разумне и свете. И желимо да се остваре! Желимо бољи свет, што значи да ми, људи, постајемо бољи. Желимо бољу годину, а то значи да ће послови људи бити бољи и светлији, пунији. А постати бољи значи радити више и више се молити. Радите и штедите. Радите и чистите земљу да би могла да роди. То је земља која нас окружује и храни, и она од које је направљено наше тело. Очистите, преорите, посејте, уклоните коров и трње. Иначе не може бити лепа, богата и плодна. И такође је заштитите. Заштитити од чега? Од животиња? Да, и од животиња такође. Али, пре свега, заштити од злих духова, од сатане и његових слугу. Почетком године воде се освештавају јер вода рађа и подржава живот. И не освећују се само воде, већ и њиве, баште, земље, пчелињаци, виногради, резервоари, куће – све што човек има. Да би се све ово, осим тога, заштитило од звери у људском обличју, од слугу и робова сатане. Сви који без икакве мере експлоатишу земљу, планине, воде и шуме су похлепни! Све руше, скрнаве и пустоше зарад новца. Али ,они сами су увек празни и опседнути духом празнине. Дакле, нису они ти који сносе главну кривицу, већ њихов отац и господар, зли ђаво. Нису само они похлепни, већ и они који медијским и другим средствима скрнаве и загађују наше душе и тела, наше животе. Душе наше и наша тела, односно земља од које је састављено наше биће, треба да буду чисти, мирни, светли. Међутим, они све упрљају, разболе и онда напусте. Њихов једини мотив је новац. Како да се заштитимо од ових искушења која нас нападају непрестано и у све новијим, суптилнијим и „невинијим“ облицима? Како да заштитимо своју душу, тело и отаџбину? Само радом, поштеним радом и молитвом. Рад и молитва су прве активности које је Бог одредио човеку, као заповест, као позив, на самом почетку, у рају. Рад је светиња и сви разумеју његову важност и вредност. Шта је са молитвом? У ствари, то је и посао. Разговор са Богом је рад и уметност, активност која захтева много стрпљења, али је апсолутно неопходна. Тек са молитвом душа истински дише, јер је Бог Истина и зрачи истином, храни се и прима живот, јер је Бог истински Живот и Извор живота. Први људи у рају примили су заповест да гаје и чувају молитву (уп. Пост. 2,15). Земља је, како је тамо написано, сама од себе родила (уп. Пост. 1,11-12), а животиње су биле покорне људима. У стварности, ова заповест је значила да он мора да негује молитву и штити свој ум од злих помисли. Уосталом, само ово и некада и сада може човека учинити бољим, чистијим и срећнијим, да постане добар и чист, сличан Богу добром, и благословен вечним блаженством. Молитва значи не само разговор са Богом, већ и слушање, стање пажње и опажања. Уосталом, у разговору је понекад мудрији онај ко уме да ћути и слуша. Бог је дошао да нам буде што ближе, у нама. Он нас воли и жели дијалог љубави са нама, што дуже, бескрајно, вечно. А сада само од нас зависи колико времена ћемо да посветимо нашем Добром и Свемогућем Богу, Оцу Небеском, Љубљеном Сину и Светоме Духу. Дакле, желимо да ова година постане Божија, да буде добра, као што је Бог добар. Затим, да мрзимо зло, као што је написано: „Ви који љубите Господа, мрзите зло“. (Пс. 96:10). Да мрзимо зло, односно деловање сатане у нама и у свету. Не треба мрзети људе, који су ипак наша браћа, жртве које су пале у сотонине канџе због своје похлепе, гордости, беса, мржње, зависти, среброљубља, жудње за влашћу, љубави према задовољству, блуда итд. А друга битна ствар је - „Мрзећи зло држите се добра.“ (Рим. 12:9), то јест, Бога. Он је свемогућ и сведобри, али је и свеправедан и свесвет. Прилепимо се за Њега — то је молитва. Посветимо Му више времена. Он је љубав и њен извор, сама лепота и снага и њихов извор. Посветимо време Њему, као што се посвећујемо драгим и вољеним људима. И видећете чудо – како и сами постајемо доброта, као Он! Светлост као Он! Чистота као Он! Праведност као Он! Срећа и вечност, као Он! Сами бирамо своју молитву - акатисте, молебан, Псалтир, а Светој Литургији ћемо, наравно, присуствовати што чешће. Важно је да Му посветимо што више времена у наредној години. Одбацимо зло које нас мучи и лишава мира, и оно ће нас напустити. Заволимо доброту, односно Бога, и прилепимо се уз Њега, и Он ће нам доћи Духом Својим Светим. И, молитвом, Он ће заувек остати у нама, и тако ћемо бити срећни у Њему и са Њим. Свети апостол Павле пише да „ко призове име Господње биће спасен“ (Дела ап. 2, 21), а на другом месту: „нема другог имена под небом датог људима којим треба да се спасемо“ (Дап. Дела 4:12). Дакле, сваки пут када призовемо име Господње, ми смо спасени. Спашени смо од великих и малих зала која нас растужују, и коначно смо спасени од силе сатане. У име Господа Исуса Христа, само Њиме, сједињени смо са Богом и у Њему смо мирни, радосни и срећни. Сретна Нова година свима! Архимандрит Андреј (Коројан) https://pravoslavie.ru

Интервју са о. Димитријем Шишкином - „Ако неко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе“... Оче Димитрије, шта значи „одрећи се себе“? Уосталом, свако од нас није бестелесан дух, већ жив човек са својим околностима и потребама. Зар да уопште не мислимо на себе?.. Да се не бринемо о себи? Да ли је хришћанин позван да буде апсолутно несебичан, или несебичност треба да има разумне границе које узимају у обзир снаге и могућности човека? – Наравно, постоји лична мера самоодрицања. Постоји и љубомора ван разума: човек, понесен надахнућем, чију природу не може увек правилно да разуме, јури у живот који не може дуго да живи – и на крају се сломи. Зашто му се ово дешава? Јер сви су људи различити, и свакоме је дата сопствена мера могућности и способности. Али у сваком случају, сви морамо да се сетимо нашег заједничког позива ка савршенству и светости („Будите савршени, као што је савршен Отац ваш који је на небесима“ (Матеј 5:48)). Шта то значи? То значи да, без обзира на нашу личну меру самоодрицања, морамо искрено и понизно признати себи да можемо и треба да учинимо више. Ова мисао нам је важна као подстицај како не бисмо остали на ловорикама и не бисмо замишљали да смо све „постигли“. Уопште, важно је правилно разумети шта тачно значи самопожртвовање у православној традицији. Одрећи се себе, како кажу свети оци, значи погинути за свет који лежи у злу, разапети своје тело са страстима и пожудама. Саможртвовање значи одрицање од греха да би служили Богу и другима. То је, наравно, тешко, и самим људским силама то је потпуно немогуће, али то је пут који нам је Христос заповедио и нема другог. Одрећи се себе значи у свему и свагда тражити не корист, него Царство Божије и његову правду, односно живети, мислити, говорити и поступати како је Христос заповедио. – Шта значи узети крст? – Носити крст, по једнодушном мишљењу светих отаца, значи добровољно и резигнирано подносити туге и патње. Али ко хоће да пати?! Напротив, сви ми по закону тела желимо мир, удобност, благостање... и некако „нехотично“ или „природно“ тражимо задовољење својих страсти и пожуда. Против тога смо позвани да се наоружавамо! Ово је суштина хришћанских туга: не у томе да се те туге некако посебно измишљају за себе, него у уздржавању од страсти, одбацивању свега грешног и присиљавању себе на стварање добра. Овакво понашање и овакав начин живота често се не слажу са општеприхваћеним концептима и правилима која се „природно“ развијају на основу интереса људске природе оштећене грехом. Отуда долази противречност између тела и духа, закона живота и Божанског. Први служи задовољавању телесног човека, а други духовним потребама. У човеку се боре ове две енергије, два правца, а од њега, од његовог избора и смера воље, умногоме зависи шта ће преовладати у његовом животу – дух или тело. Одрећи се себе не значи уопште не размишљати о себи, значи мислити исправно, односно у светлу Јеванђеља. И не само о себи у овом светлу, већ и о свету око нас, и о људима. И овде је важно запамтити да је заповест о љубави према ближњем и даље друга заповест, а не прва (уп. Мт. 22,38–39). Прва и главна заповест је о љубави према Богу. Ово је важно знати, јер се у секуларном друштву концепт самоодрицања, пре свега, повезује са служењем ближњему, са жељом да се „живи за друге“. Али чињеница је да се, „живећи за друге“ и као савршени алтруиста и филантроп, може, штавише, бити жестоки атеиста, и не само да пропадне за вечност, већ и не учини ништа истински добро за друге. Јер без Божијег благослова, ниједно добро дело није суштински добро, већ представља само привид доброте и брзо пропада, претвара се у бесмислену прашину. – Сетимо се и других Христових речи које је Он изговорио богатом младићу: „Иди, продај све што имаш и дај сиромасима, и имаћеш благо на небу“ (Мк. 10, 21). Како схватити ове речи: као одређени максимум, који је особа изабрао слободно и није обавезан за све (онда бирање нежније опције - рецимо, помагање истим просјацима а да им не дате сву своју имовину није за осуду) или као категорички захтев за све који желе да следе Христа? – Господ сваког од нас позива ка савршенству и светости. И морамо јасно разумети у чему се састоји идеал овог савршенства и ове светости – потпуна несебичност. Да, поклањање свега и служење Богу и људима је идеал хришћанског живота. Мало ко је способан за тако екстремну несебичност, а то је такође објективна реалност. Али треба да се сетимо висине свог позива, макар само да не бисмо сањали о себи. Иначе, управо се то десило са овим младићем, који је у страшној самообмани пришао Господу, замишљајући да је испунио заповест о љубави према ближњем. И тако Господ, са својственим смирењем и кротошћу, враћа младића на земљу: позива га да прода имање, подели новац сиромасима и пође за Њим. Господ као да говори: како можеш сматрати да си испунио заповест о љубави према ближњему ако си богат, а около је толико сиромашних и страдалника? Ако не можете да дате своје имање, онда барем признајте своју слабост, и не будите арогантни и не замишљајте себе савршеним. Младић је отишао тужан, али то не значи да га је Господ одбацио или осудио. Само га је понизио, а туга младости је спасоносна и корисна. То је оно што Свети Оци називају тугом за Богом. – Из ваших речи произилази да се не треба смиривати и мислити да чинимо довољно – чак и ако споља водимо сасвим узоран живот православног хришћанина. Али шта да радите са овом анксиозношћу ако још увек немате довољно снаге за више? – Да, понављам: колико год да радимо, од нас се тражи више. Али ово разумевање нам је дато не зато да бисмо полудели, не да бисмо пали у малодушност, већ да бисмо јасно спознали своју „инклузивност“, по речи Господњој: „Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити. “ (Лука 17:10). Тако да чинимо добро које можемо чинити, не ослањајући се на своја дела, већ, схватајући себе као неплаћене дужнике Богу. Ако искрено покушамо да одредимо „довољну меру“ сопственог пожртвовања, убрзо ћемо схватити да је нема и да, када строго преиспитамо сопствене животе, још нисмо почели да чинимо ништа истински добро. А та свест је управо веома важна за наш духовни живот. Јер без тога нема спасења. Свети Симеон Нови Богослов каже: ако заиста желимо да препознамо своју слабост и дођемо у смирено стање духа, морамо озбиљно себи поставити за циљ испуњавање заповести Христових у свако време и сваки час. И тада ћемо експериментално схватити колико мало заиста можемо да урадимо. Али биће то поштено; из ове свести ће се родити исправна представа о нама самима и права, жива молитва Богу, без Којега заиста не можемо „ништа“. – Често се сећам речи Сергеја Јосифовича Фудеља: „Нашу духовну немоћ, наравно, напола замишљамо да бисмо оправдали своје нечињење. Још увек можемо нешто да урадимо, али то заиста не желимо." – Генерално, ово је занимљиво и важно питање – зашто нужно желимо да оправдамо своју слабост? Зашто треба да убеђујемо себе да радимо праву ствар и да радимо добро када нам очигледно не иде? Вероватно зато што желимо да се осећамо смирено и самопоуздано, желимо да живимо чисте савести. Али мир савести се не постиже самозадовољством, већ трудом на Христовом пољу - са скромном свешћу о својој неадекватности и љубазним самопрекором. Не треба се плашити овог смирења и скрушености срца и бежати – то је добар осећај. Друга ствар је да не треба бити лењ, наравно, што је свима нама у овом или оном степену заједничко. Ову идеју јасно изражавају свети оци речима, на пример: „Бог суди покајању не по мери труда, него по мери смирења, праћеног плачем, скрушеношћу и гнушањем од греха“ (Откр. Јован Климакус). Или ево још једног: „Понизност чини многе грехе опроштеним и без јуначких дела. Напротив, без смирења дела су бескорисна, а и много зла нам припремају“ (пречасни Исак Сирин). Или чак овако: „Боља је слаба савест него сујетна врлина“ (Отаџбина, саставио св. Игњатије (Брианчанинов)). – Много је искрених, добродушних хришћана, али само неколицина светих. Али сваки хришћанин је позван на светост ( Мт. 5, 48). Дакле, сами смо криви што нисмо свети?.. И то треба да осећамо?.. Да ли нам треба ово осећање? – Па, што се тиче тога да постоји само неколико светаца, ово је спорно. У апостолско време сви верни (тј. хришћани) називани су светима. Возглас пред Причешће: „Светиње светима“ – управо о томе је реч. Друга ствар је да се не треба сматрати свецима, јер смо заправо грешници. Али ако се покајемо, онда се причешћујемо Божанском благодаћу. Одатле потиче хришћанска идеја о себи као о светом, изабраном народу („ви сте изабрани род, краљевско свештенство, свети народ, народ узет у наследство...“ (1. Петрова 2:9). )): ми нисмо изабрани по својим умишљеним заслугама, него по милости Божијој, која нас не оставља да пропаднемо, него чисти и освећује сваког грешника који се каје. Да ли треба да се осећамо кривим што не постајемо оно што смо позвани да будемо пред Богом? Наравно да треба! Али ово осећање треба да буде смерно, а не гордо, јер смерна свест о кривици не оптерећује и не мучи човека, него чува душу у добром стању скрушености и непрекидне наде у Бога. Док „самокритика” често долази управо из поноса, из неспремности да се помири са својом несавршеношћу, да се то истински схвати и прихвати. Понос не може да толерише свест о сопственом понижењу, па зато човек пати. А ово није понизност, већ супротно осећање. Иначе, Свети Игњатије (Брјанчанинов) дели верне, оне који су се удостојили Царства Небеског, на свете и спасене. Ову идеју је вероватно добио од Светог Симеона Новог Богослова, који говори о истој ствари. И ово је блиско ономе о чему говоримо. По нашем савременом схватању, свети су они који су са посебном ревношћу и самоодрицањем радили на њиви Христовој, а остали су у категорији оних који се спасавају или се кају. Зато се држимо овог спасоносног пута, сећајући се да смо и ми позвани на светост и да је Бог - Бог покајника. – Треба ли се „одрицати“ у овом смислу: да жртвујемо све што нам је драго, оно за шта живимо – рад, стваралаштво, професионална самореализација – зарад својих најмилијих, ако им је потребна наша помоћ, ако су, на пример, озбиљно болесни или беспомоћни? „Узети крст” и „одрећи се себе” нису исте ствари, зар не? – Прво, о дилеми „креативног испуњења” и бриге о најмилијима. Константин Паустовски има причу - "Телеграм" - о несебичној, љубазној жени која се остварила на креативном пољу, али је истовремено оставила мајку без бриге, па се, "уморна", није опростила од ње током њене умируће болести и чак је закаснила на сахрану. Као и сваки велики писац, Паустовски не нуди директне одговоре и једноставна решења, али је познато да је управо ова прича оставила толико дубок утисак на глумицу Марлен Дитрих да је јавно клекнула на сцени пред Паустовским. Ова глумица је достигла невероватне висине у креативној реализацији, али је на крају свог живота схватила да постоји нешто више, тихо, али најважније, што заслужује нашу пажњу. Међутим, у стварности ретко постоји потреба за одлучним прекидом, потпуним одрицањем од уобичајеног начина живота зарад служења ближњем. У ствари, обично постоји много могућности за комбиновање једног и другог, много могућих компромиса. Али дешава се, наравно, да је потребно неко време значајно ограничити опсег својих уобичајених активности и хобија - да бисте више времена посветили патњи. Шта можете: ово је време нашег тестирања, време непосредног испуњења заповести о самоодрицању. Али и овде је важно да се не изолујете у свом „страдању“, односно да се предате служењу ближњему са радошћу у Господу, са вером и љубављу, а не са скривеном раздраженошћу, малодушношћу и чежњом за својим "упропашћеним" личним животом. Такав „самопрегор“ мало користи и ономе о коме се брине и ономе ко се брине, јер доводи до супротног резултата: раздражености, нервирања, свађе, поремећаја духовног живота. Зато би било погрешно рећи да треба да заборавимо на таленте којима нас је Господ обдарио и да се потпуно посветимо служењу ближњима. Сама ова дилема је нетачна. Хришћански идеал је да користимо све таленте који су нам дати да служимо Богу и ближњима. Користите их разумно, наравно. Тада се откривају у свој својој пуноћи, тада доносе добар и обилан плод. - А кад те твоји најмилији не пуштају у храм... а ти је то преко потребно? Ово се такође дешава. И врло је тешко подвући црту: када, у ствари, не можете одбити вољену особу, морате јој посветити ово време - а када можете, морате му рећи: не, извини, Ја сам верник, не могу да живим без цркве. – И о томе Господ говори више пута у Јеванђељу, и то са категоричком строгошћу: „Ко воли оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене, није Мене достојан“ (Матеј 10:37). Овде је, наравно, потребно и расуђивање и савет, али је и само подсећање на ово важно да не бисмо заборавили на циљ самоодрицања – јединство и сагласност са Богом. – „Одрекни се себе“, „узми крст“ – овде се ради и о резигнацији, о понизном прихватању сопствене ситуације . Али шта ако не можете да се помирите са оним што се дешава?.. А шта значи помирити се? Да ли то значи нечињење, нетражење начина да се ситуација ублажи? – Заправо, „сваки савршени дар је одозго“ (Јак. 1, 17), односно морамо тражити смирење. Али улагање напора да се не подлегне гунђању и незадовољству, третирење околности као прилици за стицање понизности, у људској је моћи, и то се мора покушати испунити. А остало је дело Промисла Божијег. Наравно, човек може и треба да се понаша интелигентно, да покуша да реши своје тешке ситуације и пронађе праве одговоре на питања. То је стваралачки позив човека. Али да бисте то урадили, заиста морате да се молите свим срцем, тражећи од Господа просветљење . Осим тога, неопходно је расуђивање и савет искусних духовних људи: на крају крајева, читава разноликост свакодневних ситуација не може се сместити у „шему“ бројних рестриктивних правила. А јеванђелске заповести и даље нису законска упутства, већ инспиративни позив човеку да се придружи Духу Христовом, научи да живи и делује у складу са Њим. А то претпоставља тешкоћу избора, понекад и грешке, али главна ствар је искрена жеља да се буде у складу са Богом, да се живи на божански начин. У ту сврху дато нам је Свето Писмо, Предање Цркве, упутства светих отаца; најзад, и сам Господ, Духом Светим, упућује и води ка спасењу сваког човека који искрено тражи спасење. Само треба бити пажљив према свом животу и искрен у жељи да се понашаш у љубави према Богу и према људима. – Како можете научити да се разумно бринете о себи? Или не треба ни да размишљате о томе, него да узмете крст и идете за Њим? – Разумна брига о себи је управо оно што значи одрећи се себе, односно свог телесног, пропадајућег себе. Одбаците то, узмите крст и следите Христа. Ово је најисправнија брига о себи. И ми ходимо са самопожртвовањем, носећи крст, следећи Христа кроз све кратко време нашег земаљског живота. Зато нам је и дат. https://www.pravoslavie.ru

Након чињења греха јавља се разочарење, кривица због пада, због отпадништва од Бога, због преступа Његових заповести. Сви смо то искусили јер смо сви згрешили и сви грешимо. Наша фрустрација расте због понављања истих грехова. А после разочарења, одричемо се сваког духовног напора. Одустајемо од наше борбе. Падамо али сада не устајемо. И то је лоша ствар. Већи је грех наше одустајање од борбе, него сам грех који смо починили. Јер, резигнација показује да се више не надамо, да више не тражимо милост Божију. Зато увек, увек, ма колико велики наш пад, ма колико чест наш грех, никада не одустајмо од наде у Бога! Бог нас никада, никада, не напушта. Не дозволите да кривица због учињеног греха опседне ваше биће. Не дозволите да разочарање изазове очај и апатију. Јеси ли пао? Устани мој човече! Јеси ли згрешио? Не задржавај се у свом греху, не анализирај своју страст, него тражи милост Божију. „Али, ја ништа не поправљам. Радим исте ствари изнова и изнова“, кажете. Да, радиш све исто, можда и горе, али шта год да радиш, колико год често радиш, пред милошћу и љубављу Божијом то је ништа, као кап воде испред океана. Такав је наш грех пред Божијим милосрђем; кап која пада у океан, пропада и нестаје. Питање, дакле, није да ли Бог опрашта све лоше што сте учинили, већ да ли желите да вам буде опроштено. Питање је да ли желите да дозволите да ова једна кап вашег греха падне у океан милостиње нашег Бога и да се испере. Ниједан грех није толико велики да се не може опростити. „Хула на Духа Светога“ је управо то - сматрати да смо учинили нешто неопростиво. Јер, то је као да кажемо да су Божија љубав и милосрђе мањи пред нашим грехом. Дакле, оставите кривицу, разочарање и видите Бога који вас чека без злобе, без казни, без компликација - само са добротом и невиношћу, са праштањем и љубављу. Урадите шта можете сада. Немојте седети и упоређивати се са другима или са оним што сте раније радили . Радите шта можете, макар то било мало. Бог не гледа величину и количину борбе, Он види наш избор, наше срце, нашу тајну сузу. Нека цео наш живот буде песма хвале Богу и испуњавања Његових заповести. Ако ништа друго, бар имајмо храбрости да признамо своју слабост, своје недостатке, своје грехе и положимо их пред ноге непогрешивог Господа. Бог тражи од нас да завршимо борбу за добро. Не тражи од нас да изађемо први. Изађимо последњи. Поента је да пресечемо нит овог живота са „Господе, помилуј ме грешног“ на нашим уснама. https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/archim-paylos-papadopoylos-ase-ton-theo-na-se-sygchoresei-2/

Свако здраво и право дете има довољно природних способности да оствари прихватљив школски успех, уз услов да има менталну навику да те способности користи. Сајт Зелена учионица, поводом једног текста о стању у просвети, објавио је одговор једног наставника, који преносимо: Поштована „Мама”, Хвала што сте се усудили да продрмате осињак. За добар део наставничке популације ученик је само индивидуа која треба да покаже квантум знања и поштовања, али не бих сада о томе. Не знам ни да ли ће овај коментар стићи до Вас, али се надам да ће бар неко од мноштва родитеља који су у сличној ситуацији, пронаћи бар нешто што ће им помоћи да разумеју узроке проблема, да разумеју шта све може бити разлог за неуспех деце у школи. Што се тиче успешности ученика, не мери се она само оценама. Нико ником не може да украде срећу. Сигурно је да постоји неки разлог због којег Ваша деца не постижу очекивани успех, а ви као родитељ сте дужни да то знате. Ако је неопходно, дужни сте и да децу заштитите од бахатих наставника, иако то није увек лако и безболно. Kолико год да је систем овакав или онакав, веома је сензибилан на угрожавање права деце, рекло би се и превише. Суштина проблема наравно није у оценама које долазе и пролазе. Важније од оцена је да деца буду добри људи, да имају добар систем вредности, да умеју да користе своју памет, да разликују лоше и добро, лепо и ружно, корисно и штетно, рад и забаву… Суштина школовања би требало да буде да се деца уче да буду достојна онога што желе. Без тога, петице не значе ништа. На жалост, као систем јако смо далеко од тога. Оно што је важно за све садашње и будуће родитеље школараца би могло да буде следеће. Деца „полазе у школу” пре него што уђу у вртић. Успех се гради од првих контаката детета и окружења. Да би било успешно у школи дете мора да има менталну навику да користи своју памет. Сва деца се рађају паметна, али нека деца немају разлог да исту користе. О свему важном одлучује неко други. Презаштићеност је данас већи проблем од запуштености. Запуштено дете, хтело, не хтело, мора да користи памет да би опстало. Презаштићено дете је лишено искустава неопходних за школски успех, а пре свега је лишено потребе да логички расуђује. Много тога у школи треба да се мења, али још више треба да се мења у породици. Онај ко дозволи да му дете проводи сате испред светлуцавог екрана, треба да зна да ће тај екран и те како интензиовно стимулисати склоност ка фантазирању, а самим тим и умањивати склоност га „употреби логике”… Успеха у школи без употребе логике – једноставно нема, као што нема кише без облака. Свако здраво и право дете има довољно природних способности да оствари прихватљив школски успех, уз услов да има менталну навику да те способности користи. „Залутали” наставници могу бити препрека, али са тим ћете се тек суочити. То што нас као родитеље сналази у основној школи је „дечја игра” у поређењу са оним што нас тек чека. За разлику од осталих нивоа, основна школа је обавезна. То даје прилику деци и родитељима да се „бахате”. Ту околност деца и родитељи користе више него наставници који, истини за вољу, често на васпитне и социјалне изазове, умеју да одговоре само „педагошком” оценом… Свако од нас има потребу да оправда себе, свако има своје разлоге и своје оправдање – али то није пут решавања проблема. Добри наставници, а хвала Богу има доста и таквих, не оцењују оно што дете тренутно зна, већ оцењују колико се разуме у оно што учи. Није довољно научити пар лекција, и то „изверглати”, циљ је да се дете уведе у суштину онога што упознаје, али то су већ исувише компликоване педагошке ствари… И није толико важно да се дете разуме у све образовне области, колико је важно да постоји бар једна област у којој се сјајно сналази. На крају, није толико битно да ли дете зна све што треба да зна, као што је битно да „не зна – оно што не треба да зна”… Момчило https://zelenaucionica.com/odgovor-na-tekst-pismo-mame-iz-arandjelovca-prosvetnim-radnicima/

Причешће, а пре њега су три канона и пост. Можемо ли бирати? И зашто бити са пријатељима није горе од читања акатиста? „Вече пред причешће можете провести у кафићу са својим омиљеним пријатељима или се затворити код куће и прочитати акатист – урадите како желите.” Фрагменти из књиге протојереја Алексија Уминског „Књига молитве.Озбиљност правила или разговор са Оцем? “ (Питање из публике) - Оче, после причешћа, канонe које читамо - за мене је то нека врста тешког рада. И ако сам се раније причешћивао сваке 3-4 недеље, последњих година се причешћујем једном у 2 месеца. Шта бисте препоручили? - Баците свој молитвеник ( у шали ). -„Могу ли да разговарам са Господом на минут?“ Треба ми само минут... - Сјајно! То уопште није мало. То је веома добро. - Значи, могу да дођем на Причешће без прочитана три канона? - Можете. - А колико често,по вама, савремена млада особа треба да се причешћује? - Не постоје такве посебне препоруке, осим за саму литургију. Када се служи литургија, људи долазе да се причесте. - И о посту. Сазнао сам да је, када држите пуно постова, риба дозвољена чак и у суботу ујутру на пост... - Знате шта, открићу вам чак и једну већу тајну: пост у суботу забрањује Шести васељенски сабор. А онај ко пости у суботу мора бити изопштен по правилу Шестог Васељенског Сабора. - А како онда, ако држим све постове, у петак, среду, да пропустим суботу? – Литургијски пост је да се од 12 увече ништа не једе и не пије ни вода. То је то, нема више литургијског поста. Па, да будемо скроз строги, све друго смо смислили у последње време, да се човек не осећа превише слободним, већ да осети да је дошао на посао и да мора зарадити тј. заслужити Свето причешће. - Треба ли ми благослов за ово? Или могу да препустим себи свој избор? Јер, сигуран сам да за то нећу добити благослов. Било је много ситуација у којима сам га тражио и био одбијен. -„Да поновим, овде се поставља питање- од кога шта узети, разумете ли? Ко може дати. Ако вам неко може дати, онда узмите, ако не, не узимајте. Ако свештеник може дати благослов, узмите га. А ако вам не може дати такав благослов, онда је боље да га ни не тражите. Разумем да се људи суочавају са овим проблемима, јер је заиста прилично тешко ослободити се овог ужаса у који смо данас упали због наше неофитности. Али, ви сте слободни људи, можете изабрати она места где вам се неће постављати таква питања, где вас неће испитивати на исповести са предрасудама да сте за све криви. - ... Ако одем у недељу са мужем у шетњу градом по лепом времену, и одемо и у кафић, онда ме мучи да нисам уопште провела дан како треба, да је требало да будем у молитви. Како се треба понашати уочи причешћа и после? - Да, то је у реду, наравно. Ви сте оно што јесте. Ако се саберете у молитви неко вече, то не значи да ћете сутрадан бити исти молитвеник. Зато што сте оно што јесте. И помислити, да се у једном тренутку можеш напрегнути и да је то Богу потребно, је прилично чудно, јер Бог зна шта сте данас, сутра, прекосутра. Не можете судити о овом дану - па, у принципу, и другим данима када се припремате за Причешће - покушајте да будете пажљивији према себи, да никога не вређате. Просто је лоше увредити некога и свађати се уочи причешћа. Али чак и ако се то догоди, увек се можете помирити. За вас је ово прилика да мало обратите пажњу на своје срце. Али, није да је то важније од затварања и читања свих акатиста редом, то су сасвим различите ствари. Ви сте оно што јесте, и тако ћете ићи на причешће, чак и ако ово вече проведете у кафани са својим вољеним пријатељима, а да притом не учините ништа лоше, никога не осудите, никога не увредите. Или, нећете овај дан провести са пријатељима, већ се једноставно затворити и прочитати акатист. Шта вам више одговара. Урадите како желите. Желите ли да се молите, молите се. Желите ли да будете са својим пријатељима, будите са својим пријатељима. Али немојте од тога правити неку врсту духовног позоришта. протојереј Алексије Умински https://www.pravmir.ru/prichastie-a-pered-nim-tri-kanona-i-post-mozhem-li-my-vybirat/

Поводом 77 година од мученичке смрти Генерала Краљевске војске у Отаџбини, вође трећег српског устанка, Драгољуба Драже Михаиловића, доносимо двије бесједе блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. У бесједи коју је изговорио 17. јула 2003. на празник Свештеномученика Саве Горњокарловачког, Св. цара мученика Николаја II и његове породице, и на дан убиства генерала Драгољуба Михајловића (4/17. јула), који су сви, сваки у своје време, пострадали за правду Божију и одбрану светиње отачаства, Митрополит Амфилохије је између осталог казао: + Митрополит Амфилохије: "Драгољуб Михаиловић је био частан човјек, који је љубио свој народ и своју отаџбину, који је пострадао за правду Божију, за одбрану светиње, за одбрану Крста Часнога и слободе златне"Е ЗЛАТНЕ" "...На данашњи дан је убијен још један страдалник и мученик, Драгољуб Михајловић, који се борио за вјеру и отаџбину, који је био на страни Савезника који су се борили против немани нацифашистичке. У II свјетском рату, он се нашао измећу чекића и наковња, између безбожног нацифашизма и ништа мање, него још и безбожнијег, комунизма. Нашавши се између те двије звијери, те двије демонске силе, никле из истога безбожнога коријена – дарвинистичкога, ничеанскога и марксистичкога, из оних немани које је нови Светитељ наше Цркве, Николај Охридски и Жички, назвао трима аветима европске цивилизације, а то су управо били Дарвин, Ниче и Маркс. Плодови те три авети европске цивилизације били су и нацифашизам и бољшевизам-комунизам, и Драгољуб Михајловић, частан човјек, који је љубио свој народ и своју отаџбину, био је између њих самљевен као што се меље жито у воденици између воденичког камења. Тако је и он један од оних који су у наше вријеме пострадали за правду Божију, за одбрану светиње, за одбрану Крста часнога и слободе златне. И ето, дакле, као јагње које се води на заклање, као што је Христос био вођен, тако су вођени и они који су Његови до данас, тако ће то бити до краја свијета и вијека, али на крају ће се показати да у овом свијету нијесу побједници моћници, тирани, безбожници, без обзира колика њихова моћ била. Прије или касније, показује се да њихови трагови смрде нечовјештвом, и њихов спомен нестаје из људског памћења. Побједник у овом свијету и овом животу јесте Јагње које се води на заклање – Откривење Јованово нам то потврђује и свједочи. Побједа је Јагњетова, Јагње безазлено, Јагње побјеђује Својом чистотом, Својом добротом, Својим смирењем, Својим трпљењем, Оно побјеђује свијет, Јагње које је Христос Господ и Његови јагањци, они који су попут Њега, на христолики начин жртвовали свој живот за вјеру, жртвовали свој живот Богу, принијели га на дар као што ми приносимо хљеб и вино у име Христове жртве и тај хљеб и то вино се преображавају у Тијело и Крв Христову. И ми се причешћујемо Божанском љубављу, јер причешћујући се Тијелом и Крвљу Христовом ми се при чешћујемо голготском љубављу. Жртвом Христовом се причешћујемо и љубављу том надахњујемо, сједињујемо се са Господом и са свима онима који су живот свој жртвовали кроз историју до данашњега дана, и који ће животе своје, до краја свијета и вијека, жрт вовати за ближње своје и за живога и вјечног Бога. Богу нашему, Јагњету које побјеђује овај свијет, Христу Господу, који је диван у јагањцима Својим, у дјеци Својој, који је диван у Светом цару-мученику Николају и супрузи му царици-мученици Александри и њиховим Светим мученичким чедима – Алексеју, Анастасији, Марији, Олги и Татјани, који је диван у Светоме Сави Горњокарловачком, у свима Својим Мученицима, нека је слава и хвала у вјекове вјекова! Амин! У једној од својих бесједа на годишњем помену, мученику ђенералу Драгољубу Михаиловићу 17. јула 2009. године, у Саборној цркви Светог Архангела Михаила у Београду, блаженопочивши Митрополит Амфилохије је бесједио: Ријеч је Господња, драга браћо и сестре, која гласи „Нема веће љубави од оне, да неко живот свој положи за ближње своје“. Ђенерал Дража - Драгољуб Михаиловић, је један од оних који су живот свој положили за ближње своје и за народ свој, који су се жртвовали и који су били жртвовани на олтар вјере и отачаства. Ђенерал Драгољуб Михаиловић је самљевен жрвњем нацифашистичке идеологије, безбожне нацифашистичке идеологије, и ништа мање безбожне комунистичке идеологије. Двије идеологије безбожне, једна која са клањала идолу крви и расе, друга која се клањала идолу класе. Обадвије на истом демонском античовјечном духу нечовјечног коријена, оне су принијеле на жртву Драгољуба Михаиловића, уз помоћ лицемјерја савремених му великих сила. Оних сила које су њега издале, издавши тиме саме себе и људско достојанство, и допустивши да он буде проглашен за издајника, од оних који су издали и Бога и савјест и народ! Та издаја, та жртва, није само жртва средине двадесетога вијека, него све оно што се догађало и што се догађа са овим народом, нашим српским народом, је последица тог жртвовања и последица те издаје. Крвави расплет југословенске драме је рођен у том жртвовању, крвави расплет наших дана. Издаја Косова и Метохије је такође последица тог жртвовања. Оне колоне, непрегледне колоне, од Книна до Београда, и даље, и Славоније, и оне су последица те неправде, тог злочина који је извршен над Дражом Михаиловићем. Тек данас почињемо да схватамо ту велику и страшну истину! А нарочито је схватамо када, они, који су њега жртвовали, и који су њега прогласили за издајником, њихови идеолошки потомци, када су они данас носиоци, заговорници истих оних идеала и идеја, због којих су издали и жртвовали Драгољуба Михаиловића. Велико знамење нашег времена, његов часни лик, и све оно што се догађало са њим, а кроз њега и преко њега што се догађало и што се догађа са српским народом. Међутим, такве жртве каква је његова жртва, оне не остају без последица. Оне постају и бивају, увијек сјеме нове човјечности, сјеме нових људи, и сјеме које се уграђује у биће једног народа, и не само једног народа, него у биће свеукупног часног човјечанства. Господ нека му подари покоја и нека његов незнани гроб нађе мира, а народ његов нека све дубље и дубље схвата, ко је био, и ко је остао, вожд трећег устанка српског ђенерал Дража Михаиловић! Бог да му душу прости. Нека овај прилог буде мала воштаница за покој душе мученички пострадалог ђенерала Драгољуба – Драже Михаиловића. Приредио: Александар Вујовић

Традиционални Божићни пријем који, на Бадњи дан, 6. јануара, организује Српско народно веће ове године је одржан у атријуму Православне гимназије Кантакузина Катарина Бранковић на Светом Духу у Загребу. На пријему су говорили Андреј Пленковић, председник Владе Републике Хрватске; Горан Јандроковић, председник Хрватског Сабора; Томислав Томашевић, градоначелник Загреба; Веран Матић, специјални изасланик председника Републике Србије; као и Милорад Пуповац, председник СНВ и домаћин Божићног пријема. Присутнима се обратио Његова Светост Патријарх г. Порфирије: -Налазимо се између два Божића, оног који се слави по Грегоријанском, и Божића који се слави по Јулијанском календару. Уоквирени смо на овим просторима, али, и на широм европском континенту, смислом поруком и садржајем Божића, а то је Рођење Христово”. Патријарх је истакао важност мира као основне поруке Божића и рекао да ”мир међу људима значи давање простора и места другоме, другачијем, да буде поред мене, да буде у мојој души и у моме срцу. Давањем места другачијем, а у исто време истом, јер више смо једно него што смо различито”. ”Различитост која постоји међу људима дар је од Бога”, према Патријарховим речима, постоји да би се ”разрасло оно што је једно и што је јединствено. Да бисмо расли, како каже апостол Павле, у меру раста висине Христове, а то значи у меру свечовека. Човека који јесте потпуно утемељен у себи, у свом идентитету, али у исто време који је апсолутно и до бескраја обогаћен другим и другачијим“, казао је Његова Светост. Предстојатељ Српске Православне Цркве поручио је да је време у ком живимо време немира и страхова и истакао да немири нису оно што долази споља и да страх није оно што долази изван нас. ”Страх и немир су нешто што је у нама и што излази из нас. Шта то значи? То не значи да не постоје немири, невоље, проблеми који су изван нас, али да у исто време ако мислимо да ми у себи, немирни, располућени, распарчани, у сукобу са самим собом, можемо решити и најмањи проблем, можемо успоставити и најмањи мир који нам долази споља и који је изван нас, у најмању руку смо у заблуди. Ми морамо, свако са собом и у себи, пре свега, стећи мир, а из тог мира и истинску и праву храброст, како бисмо могли, хватајући се у коштац са свим оним што је изван нас, једно по једно решавати”, казао је Патријарх. ”Управо данашњи дан, прослављање Рођења Сина Божјег као Онога који нам доноси мир, доноси и формулу за постизање мира у себи, а онда и реализовање и рефлектовање тог мира изван себе, тј. око нас. Најпре је важно да се помиримо са Богом, а за нас хришћане то значи да усвојимо систем вредности на који нас Јеванђеље позива. Тај систем вредности је једноставан: Љуби ближњега као самога себе и притом не постављај питање ко је теби ближњи, него се питај коме си ти ближњи. А ближњи си, и испуњаваш тада Јеванђеље Христово и заповест Његову, сваком оном коме је потребан мир, коме је било шта потребно, када показујеш љубав према другоме, не питајући себе шта је он, тај други, учинио теби, него шта ти чиниш њему. На тај начин, и у разним другим димензијама, утемељен на Јеванђељу, човек стиче мир у себи и, не само да чује реч Христову: Не бој се!, него и стиче истинску храброст да ограничи свој егоизам, да ограничи своју похлепу, да дâ простора другоме, да и он ма колико мали био и где год био на основу својих дарова допринесе општем добру”м истакао је патријарх Порфирије. ”Са ових неколико речи и са молитвом Богу да свако, погледавши у себе, стекне мир у себи, а онда и у својој породици, у свом окружењу, свом граду и у својој земљи, желим да честитам Божић. У овом тренутку пре свега онима који славе Рођење Христово по Јулијанском календару, Божић православним Хришћанима, али исто тако и post festum, иако сам то учинио у своје време, и онима који су славили Божић према Грегоријанском календару. Нека нам Божић свима да мира, одсуство страха и храбрости да загрлимо једни друге душом и срцем. Мир Божји – Христос се роди!”, казао је Његова Светост у Загребу. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

-Наш Патријарх је нападнут због изјаве поводом почетка Божићног поста где је позвао свој народ да се не туче по улицама. Шта ће друго да каже српски патријарх кад види своју духовну децу да се туку песницама, моткама и каменицама и једни другима разбијају главе, него да са очинским болом у души позове све који то чине да се не бију него да чувају једни друге. Није ми јасно коме сметају благе речи Његове Светости: Свако је свакоме потребан, не можемо једни без других, а онда позива на мир и двоједну љубав према Богу и према ближњем, што значи (на љубав) према сваком човеку. Ако некоме сметају овде наведене Патријархове јеванђелске и очинске речи, онда тај треба да се забрине за своје духовно стање и здравље. Овим речима Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, за Новости, коментарише увреде на рачун првојерарха Српске Православне Цркве, које су у јавности и на друштвеним мрежама износиле поједине присталице протеста у Србији. Сличне увреде доживљавао је и патријарх Иринеј, па и патријарх Павле. Како то оцењујете? - Из садашњих напада на патријарха види се да га појединци нису разумели или нису хтели да га разумеју да је он све верне позвао на пут слободе: да превазиђемо себичност и искључивост и да се свако научи пружати право и простор другоме "да изражавајући своју слободу и своје дарове и способности, на миран, цивилизован и демократски начин допринесе добру по свим питањима од општег значаја како за садашњост, тако и за будућност народа и државе". Он овим речима заступа најширу слободу личности, свакога ко жели да се бори за добро свог народа и уједно назначује на који начин се то добро може постићи. Упозорава да се моткама и каменицама не може постићи ништа добро, као што је давно рекао наш народ - да зло добра донети неће. Онима који су пре тридесет година насред Теразија извређали патријарха Павла требало је доста времена да се за то покају, а овима који сада неосновано прозивају патријарха Порфирија требаће времена да схвате ширину његове мисли и дубину његове бриге и љубави за поверени му народ. Тензије нису ништа мање ни у Црној Гори... - Уверен сам да су заваде у Црној Гори произведене на вештачки начин. Оне су опасне, али су и решиве. Многима су добро дошле поделе у нашем народу и дуго се на њима радило и споља и изнутра. Природно је да нам треба времена да их превазиђемо, да се братски разумемо и измиримо. Сигуран сам да је то искрена жеља код свих без обзира на то ко је сада на којој страни. Немиле сцене поновиле су се на Цетињу и после вашег устоличења. Као да се поједини не мире са тим што сте сели на трон Светог Петра Цетињског? - Радо помињем оне свечане тренутке када смо дубоко осећали јединство целе православне Црне Горе која је предвођена нашим патријархом Порфиријем устоличавала свог митрополита. Ту свечаност није могло да поквари ни паљење гума, ни прављење хаоса на Цетињу. За тај хаос није криво већинско, традиционално и честито Цетиње, него појединци из врхушке бившег режима. И овом приликом као и много пута досад показало се да кроз Цркву, њено христолико заједништво живи Његошева Црна Гора и да је снажи благослов Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког. Често се од тзв. грађанских снага и у Србији и у Црној Гори чује да се Српска Православна Црква меша у државна питања. Има ли ту истине? - У свим цивилизованим земљама са хришћанском већином пожељно је да Црква буде активни чинилац друштва. Она као баштиник вековног духовног искуства, предања и знања увек може и треба да помогне широј друштвеној заједници у разрешењу суштинских животних питања која се тичу смисла живота. Што се тиче оних који нас блате и оптужују за све и свашта, па и да се бавимо страначком политиком, мени је жао што су пали из веронауке и што су се својевољно и заслужено, надам се привремено, до њиховог покајања, нашли изван окриља Цркве. Једном сте рекли да ће доћи дан када ћемо "на својим раменима изнети камење на Ловћен и вратити Његошеву капелу". Колико је тај дан близу? - Верујем да ће се то догодити зато што је повратак капеле на Ловћен испуњење Његошевог аманета да његове кости почину у цркви дуг и обавеза целе Црне Горе према њеном највећем генију. Рушење капеле је био налог са врха комунистичких власти које су се у том злочину поистоветиле са некадашњом аустроугарском окупационом силом која је срушила Његошеву капелу 1916. године.

Патријарх Порфирије: Апелујем на такозване елите, апелијем пре свега на браћу верске лидере, на Реиса Босне и Херцеговине и на Кардинала, да заједно све учинимо што је до нас, пре свега вером својом у Бога, својом молитвом, а онда и свим што је неопходно из перспективе вере, молитве и љубави, да нам животи буду без трзавица, да нам животи буду са миром у души, са миром у породици, у међусобном разумевању са свима, у граду овоме, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини (видео на званичном Патријарховом инстаграм налогу). У име Оца и Сина и Светога Духа! Уважени господине члане Председништва Босне и Херцеговине, госпођо председнице Републике Српске, господине председниче Владе Републике Српске, господине градоначелниче града Немањића и Котроманића, града поносног и часног, града Добоја, домаћине данашње славе, браћо архијереји, часни оци, браћо и сестре, Нека сте благословени и ви и нека је благословен Господ што нас је све створио. Данас смо сви неизмерно радосни пре свега због тога што славимо Преображење Господње. Нема већег повода да се окупимо, нема већег разлога за радост и славу, јер само Преображење Господње јесте слава Божја али и слава људског рода, слава сваког човека. У том празнику oткрива се садржај и смисао нашег људског постојања, али пре свега открива се воља Божја да свакога дана будемо све бољи људи. Сви смо ми добили неке дарове, таленте, способности. Сваки човек без изузетка је позван да се преображава, да расте у врлини, да расте у добру, а истински раст у добру и врлини могуће je до савршенства довести само онда када смо у заједници са живим Богом, са Господом нашим Христом. Ми Срби то добро знамо, јер ми знамо ко смо, знамо и одакле смо, а што је најважније знамо и који нам је циљ. Знамо своје порекло и своје корене, знамо шта су нам били оци и праоци и вековима уназад. И ми знамо да је наше име Хришћанин, знамо да је наше презиме Православни. Србин, Православни Хришћанин - то је пуни идентитет, пуна мера, пуно име и презиме којим ми себе познајемо од кад знамо за себе. Тим именом и презименом ја Србин, Хришћанин Православни, упознао сам себе управо на овим просторима. Иако знам да сам многима дужан и да највероватније дуг не могу одужити, више него другима дужан сам, браћо и сестре, свима вама који живите овде на овим просторима од Добоја до Дервенте. Знам вас добро, јер знам своје родитеље, своје стричеве, свога ђеда. Ишао сам у манастир Озрен слушао сам на народни језик, сад то разумем, преведено Јеванђеље, али и више од тога: богослужбени језик Православне Цркве од свога ђеда сам слушао који, сећам се чудно ми је било - а многи то и данас не разумемо, литургијску реч је говорио, а она важи и за данашњи празник: Бога нико никад није видио, само су га воде виђеле. То је права литургијска песма. То је могао знати само неко чије је име и презиме Хришћанин Православни. Дакле, дужан сам, браћо и сестре, више овоме крају него другоме, а најрадије бих са вама запевао уз шаргију и заиграо коло у славу Божју! Јер у тој песми и у том колу уткано је Јеванђеље Христово. То је израз заједнице, то је израз јединства. Јеванђеље Христово, вера у Христа је оно што нас чини да јесмо једно. Вера је оно на чему градимо међусобно поверење. Вера је оно што нас чини да знамо да нас Бог воли, што нас чини да знамо да Бог јесте, али да управо зато што Бог јесте да јесмо и ми. Вера је православна обликовала од Светога Саве наш народ, обликовала његов идентитет, идентитет који је Христов, идентитет који има Христов печат, идентитет који се пројављује кроз живот по Јеванђељу. Зато чињеница да јесмо православни хришћани јесте позив на велику одговорност. Дата нам је пуноћа истине, истина вере у Бога, али и позив да том истином живимо по свим правилима Јеванђеља. Говорио сам много пута и поновићу, једно је питање које свако од нас себи може да постави и треба да постави: да ли је заиста достојан свога имена и презимена? Да ли је достојан чињенице да је православни хришћанин? Да ли ми, једном речју, верујемо у Бога, који је распет и васкрсао, пре тога се преобразио, а потом узнео и на небо, који нам се открио као Бог љубави, љубави која је описана у две јеванђељске заповести: Воли Господа Бога читавим својим бићем и ближњега свога као самога себе? Дакле, да ли смо хришћани и да ли је реч Божја за нас меродавна или није? Од одговора на то питање зависиће и наш живот, наш систем вредности. Дужан сам мом крају и свима вама, браћо и сестре! Имам вас у срцу, непрестано се молим Богу за вас, али молим и вас да се молите за мене, јер ја сам овде заиста свој међу својима. Не могу да вам опишем колика је радост у Духу Светоме данас испунила моју душу што сам као поглавар Српске Православне Цркве прву своју посету Републици Српској и Босни и Херцеговини учинио управо овде, граду Добоју, поносном и часном граду, рекао сам већ, Немањића и Котроманића, али и свих других светитеља и угодника Божјих од Светога Саве па до данас, који су живели по светињама овде око Добоја, од Озрена, па до храма посвећеног Светим апостолима Петру и Павлу. Радост и благослов је велики што заиста после осамдесет и три године када је освећен храм Светих апостола Петра и Павла долазим после великог поглавара, великог оца Цркве, патријарха Гаврила Дожића, који је рођен и поникао у часној, дивној и Богом благословеној Црној Гори, која је такође обележена именом Христовим. Али речи ћу да сам сигуран да није случајно што је овај храм посвећен апостолима Петру и Павлу. У слици те двојице првоврховних апостола осликава се порука Јеванђеља, задатак и циљ свакога од нас. Ми сви добро знамо да су они, по правилу, насликани заједно, у загрљају. Исто тако, из Јеванђеља знате да су били веома различити, имали различите таленте, способности, дарове, потекли из различитих социјалних слојева, по образовању различити. Један веома учен и образован, други неук. Штавише било је и неслагања међу њима. Замислите и свети апостоли се нису слагали, имали су другачије ставове по неким питањима, сукобљавали се, свађали се. Али, важније је то што су, у ономе што је било важно за све, за њих двојицу и за све људе, и то од минимума достојанства сваког човека па све до пуноће живота која је дата у Христу, кроз Христа у вери и јединству, у љубави Божјој постајали су потпуно јединствени и превазилазили сукобе и неспоразуме. Треба ли нам друга порука, браћо и сестре, данас. И немојте мислити да најпре имам на уму политичке консталације снага и политичке контексте. Има ли веће потребе од тога да смо једно и јединствено у себи. Сваки од нас у себи је подељен, располућен. Колико смо само схизофрени, то је због тога што нисмо вером утемељени на Христу. Говоримо о миру, може ли га бити без мира Божјег? Ми, православни хришћани, Срби православни, знамо да то није могуће. У доба Светог Саве подељена браћа - ко их је мирио? Мирио их је светитељ Божји, Свети Сава. Како? Мирио их је Христом. И ми свако у себи појединачно бићемо хармонични и јединствени ако смо вером везани за Христа. Ако је Христос на првом месту у нашем животу све остало ће бити на свом месту. Као кад имамо проблем са кичмом, па поправимо један главни пршљен а све остало само се по себи усклади. А породица? Знате то боље него ја, колико несклада и неслагања, па сукоба све до развода, чак и до насиља у породицама. Па зашто је тако? Зато што Христос и његова заповест нам нису на првом месту. Зар не каже Господ мушкарцу: Мужу да волиш своју жену као што Христос воли Цркву. Знамо како Христос воли Цркву. А жени да се боји мужа - тај страх није психолошки страх, није застрашеност. То је љубав, позив на љубав, на свецело предавање мушу. А онда даље, комшије, рођаци, па тако редом, свугде само поделе, па доћи ћемо и до самог подељеног друштва и до подељене државе. У добру, у врлини, у ономе што је неопходно да очувамо себе и свој идентитет, своје име и презиме, име Србина које је Хришћанин Православни. Није то могуће ако надвладава егоизам, себичност, ако имамо потребу за тријумфализмом. То је могуће смиреном вером у Христа. Уколико смо на високу позицију постављени, имамо част наравно, али тада је неупоредиво већа наша одговорност. И ту треба показати смиреност и поверење у Бога, треба слушати другога, уважити његов став и његово мишљење и онда у јединству чувати оно што је честито, што је вредно, оно што је своје и што је свето. А да би се то могло сачувати неопходно је познавати своје и живети својим, и неопходно је своје не продати и издати ни коју цену. Зашто? Зато што само када знамо ко смо и шта је наше, искључиво и само тада бићемо способни да поштујемо другачије, што не значи да је и туђе зато што је другачије, јер све људско припада свима уколико је врлинско и добро. Потребно је, браћо и сестре, да на вери, на Христу, на искуству својих предака у духу апостола Петра и Павла, у духу храма који је по промислу своме Господ посадио у срце овога града, да увек надвлада мир, надвлада љубав, надвлада поверење. То није увек могуће само нашим обичним људским силама и снагама, али могуће је кад смо са Христом, кад смо утемељени на Христу. У дигресији само да кажем: пандемија, страх, бежимо једни од других. Па шта сте мислили господо, ви из белога света, који сте исисали душу природи, творевини, који видите творевину Божју искључиво и само као извор свога богаћења и није вам доста, па хоћете и свемир и космос да учините извором свога задовољстава! Природа је дата да је поштујемо! Памтим како су ме моји покојни ђед и баба учили, а ми деца поштовали, да водимо рачуна о свој природи. Баш онако као што, браћо и сестре, сигуран сам ви овде поштујете оно што је од Бога дато. Природа се свети. Неће она да да трпи да само узимамо од ње, да вршимо насиље над њом. У духу љубави и разумевања различитих дарова, као што су се разумели апостоли Петар и Павле, мир је потребнији више него ишта читавом свету. Ако се измиримо са Богом мирићемо се са собом, са са другим људима, али и са природом. На овим просторима је било много неспоразума, много крви, многе су мајке заплакале. Суза сваке мајке има једнаку вредност пред лицем Божјим, а ја знам да обични људи имају потребу за нормалним животом, имају потребу за разумевањем. Нека свако буде оно што јесте, да се свако моли Богу на свој начин, али свако да поштује онога другога. И сада ћу рећи вама овде сабранима, браћи православним хришћанима Србима, али и браћи Бошњацима муслиманима и браћи Хрватима католицима. Имамо ми вековно искуство заједничког живота, добро се познајемо. Нису нама потребни из далека, са разних страна, најчешће самозвани, миротворци. Не кажем да међу њима нема и искрених миротвораца. Али међу њима има и оних који не разумеју наш концепт живота, не разумеју наше међусобне односе, не разумеју наш идентитет. Али, нећу доказивати, има и оних који имају своје интересе са чијим интересима се наши интереси и интереси мира не поклапају. Интереси наши јесу да свако буде оно што јесте: ако је православни хришћанин Србин - да то буде и јесте, ако је Бошњак муслиман - да то буде и заиста јесте, ако је Хрват католик - да то јесте и остане, али да ми имајући искуство заједничког живота, међусобног поштовања, искуство комшија, искуство родбинских преплитања, искуства заједничке економије и културолошких међусобних утицаја, да предупредимо сваког да нам намеће своје концепте и начине живота и мирења. Да, слажем се, можда понекад јесте потребан медијатор, посредник, али не и онај који је искључив и који нас смешта у своје контексте и концепте, у семантичке логоре. Такав измишља дефиниције за једне да би били против других, а сутра ће дефиниције за друге да би први били против првих, како се ми не бисмо међусобно разумевали и слагали једни са другима у мери којој је то могуће. Многима наши неспоразуми одговарају. Е, нећемо, браћо и сестре, да пристанемо на то да ми неко каже: Ко си ти? Нећемо да један народ који вековима живи на овим просторима са другим народом дозвољава да му неко други говори ко је други народ, ко је његов комшија на којег је вековима упућен. Радост је велика, браћо и сестре, а одужио сам, немам прилике свакога дана да будем са вама. Опростићете на томе, на изливу ове радости али и из срца искрених речи, речи опомене. Ја ћу се молити за мир међу свим људима, најпре на овим просторима, у Добоју, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини, али и у читавом региону. И учинићу све што је до мене, заједно са својом браћом архијерејима, да ми будемо оно што јесмо, да своје име и презиме српско, Православни Хришћанин, не само са поносом носимо као амблем него да га сведочимо својим животом и врлинама, својом љубављу према свима. Апелујем на такозване елите, јер имам то право, апелијем пре свега на колеге, на браћу ако хоћете, такозване верске лидере, на Реиса Босне и Херцеговине и на Кардинала, да заједно све учинимо што је до нас, пре свега вером својом у Бога, својом молитвом, а онда и свим што је неопходно из перспективе вере, молитве и љубави, да нам животи буду без трзавица, да нам животи буду са миром у души, са миром у породици, у међусобном разумевању са свима, у граду овоме, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини. Апелујем и на силе овога света да знају да никоме сила није дата сама од себе него од Бога, да је таква сила пролазна, те да у најмању руку поштују правила која су сами поставили овде. Не како кад одговара, час овако час онако. Тиме ће показати да су веродостојни, тиме ће показати да имају жељу да упознају људе са овогих простора и да буду добронамерни медијатори, а не они који намећу те семантичке логоре и калупе у које, најчешће не да нећемо него чак и кад бисмо хтели не можемо да се сместимо. Нека је благословен данашњи дан! Ја сам сигуран да неће проћи много времена да се опет нађемо у Добоју, у Дервенти, у Бањалуци, и у Сарајеву, и у Тешњу, где имам добре пријатеље. Међусобно се називамо браћом, а ради се о људима који су заиста активни муслимани. И да ћемо долазити у све градове, најпре, Републике Српске, за коју знамо да је гарант вашег мира и постојања, а поновићу речи многих, верујем у њих, гарант суживота, мира и међусобног разумевања свих људи и народа овде у Босни и Херцеговини. Нека Преображени Господ, који је заправо преобразио могућности и капацитете које су апостоли имали да спознају Бога, да и ми благодаћу Божјом и Његовим Преображењем будемо преображени у себи и изнутра, да преобразимо своје срце да мошемо видети Бога, да растемо у добру, да растемо у врлини; да будемо потпора и подршка једни другима и онда када се не слажемо, да будемо спремни да праштамо једни другима међусобно али и свима, али и не само то, него да и по Јеванђељу тражимо опроштај и да праштамо ако је то предуслов заједничарења и успостављања комуникације. Нека би нас Господ изнутра обасјао, донео мир вама овде сабранима и свима који из оправданих или неоправданих разлога нису овде. Нека би благословио све људе добре воље а оне који нису добре воље у односу на друге, па и у односу на нас, да их одобровољи како бисмо онда сви могли да славимо Њега Једнога у Тројици Бога преображеног Господа Исуса Христа, Спаситеља Нашег, Његовог беспочетног Оца и Духа Светога сада и увек и у векове векова, амин! Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 12. јула 2021. године, на Петровдан, светом архијерејском Литургијом у храму Светих апостола Петра и Павла у Винчи. Саслуживали су изабрани Епископ марчански Сава, игуман манастира Рајиновца архимандрит Серафим, настојатељ манастира Светог архиђакона Стефана у Сланцима јеромонах Стефан, старешина храма и архијерејски намесник врачарско-грочански протојереј-ставрофор Драган Станишић и ђакони Радомир Врућинић и Немања Ристић. „Велика је данас радост јер можемо лицем ка лицу да се гледамо, да се радујемо једни другима, да честитамо празник једини другима. Винча има своје корене, она је надалеко позната, историјски позната, али позната је и по благочестивом народу који је овде кроз векове живео. Позната је и по манастиру светом који се налази овде у Винчи, који има богату историју, који је много тога сабирао у себи. Сабирао је успоне и падове православног српског народа и на крају је доживео да буде порушен да не би пао у руке оних који су иноверни, који нису веровали у Христа. Исто онако као што је порушен и манастир Марча и многи други православни српски манастири. Хвала Богу, Његова промисао је изнад силе људске и ми смо благословом блажене успомене патријарха Иринеја започели обнову манастира. Господ је хтео да ми слаби и недостојни будемо изабрани да поново изграђујемо ту светињу. Манастири су места у којима живе монаси, али и место у које долазе људи са свих страна да се духовно обнављају, да се оснажују. У наше манастире не долазе само православни хришћани и не само православни Срби, него и људи који припадају другим верама и другим народима“, рекао је патријарх Порфирије говорећи о историји Винче и самог манастира. „Данас славимо два света човека. Славимо Свете првоврховне апостоле Петра и Павла. Један је био веома образован, најученији човек у своме времену, Павле апостол. Богонадахнута труба Божја, кроз њега је сам Христос говорио. Он је проповедао име Христово кроз читав свет. Оснивао је цркве у читавом свету, а то је учинио не због тога што је пре свега био образован, што је знао добро и лепо да говори, него због тога што је имао непоколебиву, снажну живу веру у Господа Христа и што је његов живот био поистовећен са животом Христовим до мере да је за себе рекао: „Не живим више ја, него Христос живи у мени“. И ми требамо да будемо на таквом путу, да се трудимо да Христос живи у нама. Када имамо реч Христову у себи, бићемо као апостол Павле живи сведоци Христови. И онда ћемо, где год се налазили, доживети да Његова реч има снагу и да сви са којима долазимо у сусрет виде кроз нас аутентичне хришћане такве да и други немају изговора него да и сами постају хришћани. Потребно је то данас нама овде у Србији, али потребно је и читавом свету. Ако је мало оних који верују у Христа и ми смо зато одговорни. Одговорни смо јер нисмо доследни онима који су живели у манастиру Винчи, јер нисмо доследни апостолу Павлу, јер није нам мото, максима, парола да не треба да живимо ми, него Христос у нама“. Извор: Инфо-служба СПЦ

Прослава Вазнесења Господњег, храмовне и сеоске славе у Чуругу, започела је уочи Спасовдана, свечаним празничним бденијем, на којем је началствовао протопрезвитер Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски, уз саслужење свештенства Епархије бачке и новосадских ђакона, Александра Билића и Владе Поповића. У четвртак шесте седмице по Пасхи, 28. маја/10. јуна 2021. године, на светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије – новоизабрани Владика ваљевски, јеромонах Јеротеј, новоизабрани Епископ топлички, свештеници и ђакони Епархије бачке. Беседећи после прочитане јеванђелске перикопе, владика Иринеј је казао да је Вазнесење старински израз својствен свим православним словенским народима. „На данашњем говорном српском језику рекли бисмо узношење или узлазак Христа на небо, што је био видљиви знак да је Он свој Домострој спасења завршио и да остаје само још то да га запечати тиме што ће послати – од Оца Свога небескога – Светога Духа, и то ће бити коначни рођендан Цркве Његове, Цркве Христове. Сви претходни догађаји, један за другим, постепено конституишу Цркву као Тело Христово, као Храм Духа Светога, као Дом Оца Небескога, као дом свих нас. Тај празник, ако гледамо унатраг, представља пуноћу читавог подвига спасења света и човека, а ако погледамо унапред, ка будућности или ка есхатону, онда видимо да он води у силазак Духа Светога – а то значи пуноћу заједнице могућности и стварности заједнице између човека и Бога, између света и Бога”, поучио је Епископ бачки. Такође, Преосвећени владика Иринеј је истакао да је Чуруг знаменито место у историји наше Цркве и нашег народа. „Чуруг је, у прошлости, дао много угледних, честитих свештеника, монаха, увек је имао добре и верне људе у месту, а дао је, у последњим деценијама, и неколико веома угледних и духовно зрелих епископа наше Цркве и, најзад, дао је нашој светој Цркви и њеног Предстојатеља – Његову Светост Патријарха Порфирија. Нека овај празник Вазнесења Господњег буде и празник нашега узношења са земље на небо, из пролазности у непролазност, из грешности у богодаровану безгрешност, из греха у светлост”, поручио је Епископ бачки. У току свете Литургије, владика Иринеј је рукоположио ђакона Бранка Милосављева у чин презвитера, а владика Исихије је рукоположио ипођакона Бранка Батала у чин ђакона. После Литургије, верни народ је, предвођен својим епископима, кренуо у свечану литију. Током литије извршен је чин освећења жита. Поред мноштва вернога народа, светој Литургији су присуствовали господин Урош Радановић, председник Општине Жабаљ, и госпођа Весна Стјепановић, председник Месне заједнице Чуруг и Народни посланик. Вечерњим богослужењем началствовао је протопрезвитер Јован Кезан, парох србобрански, уз саслужење више свештеника. У наставку вечерњег богослужења освештано је славско жито и пререзан славски колач, које је ове године, у име свих благочестивих, браће и сестара, парохијана Световазнесењског храма, припремио славки кум, г. Миле Вукоман са својом породицом. Пригодну беседу одржао је прота Јован, честитајући славу домаћинима и празник свим сабранима. Настојатељ Световазнесењског храма је честитао храмовну славу и захвалио је браћи свештеницима који су дошли и својим присуством увеличали храмовну славу, а затим је заблагодарио кумовима, породици Вукоман, на дару приложеном светом храму и организацији трпезе љубави за госте. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 11. априла 2021. године, у четврту недељу Великог поста - Недељу средопоснуа, свету архијерејску Литургију у параклису Светог Јована Богослова на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Његова Светост Патријарх је изразио велико задовољство и радост што је у прилици да богослужи на Православном богословском факултету: - Факултет је једна од најважнијих тачака живота наше Цркве. Богословски факултет је корен из којег расте стабло и рађају плодови мисије наше Цркве. Факултет је наша кућа и место где се трудимо да учимо аутентично богословље, богословље које није само стерилна философска, макар и најсавршенија, мисао, а није ни само реч о Богу, него богословље које је истовремено живот у складу са оним у шта верујемо. Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију су саслуживали архимандрит Прокопије (Тајар) из Антиохијске Патријаршије, јеромонах Нектарије (Ђурић), протонамесник Драган Поповић, јереј Бориша Шањић, јерођакон Сава (Бундало) и ђакон Здравко Јовановић. Извор: Инфо-служба СПЦ

На празник Обрезања Господа Исуса Христа, 14. јануара 2020. године, када Црква слави и Светог Василија Великог, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је Свету архијерејску Литургију у Преображењској капели манастира Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини. Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели у Даљу и ђакон Здравко Бошковић. На крају Свете Литургије Епископ Херувим благословио је славска обележја и свечарима честитао крсну славу. Епископ Херувим је после богослужења проузнео следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, нека буде на здравље и спасење ова Света божанствена Литургија. Ово је данас још један догађај и празник из историје и садашњости нашега спасења – Обрезање Господа нашега Исуса Христа. То је управо она тајна која се догодила да би се испунило Писмо, како би се отворила могућност човековог спасења и да би Богомладенац заиста био пут нашега спасења, Сунце Правде, ка коме треба да се усмерава сваки човек, свако хришћанско биће, јер нам само Бог открива истинити пут спасења. Он нам открива тајну ка којој треба да ходимо и која нас треба усмеравати ка Царству Божјем, на пут којем нас је учио и Свети Василије Велики, један од кападокијсих великана и отаца наше Православне Свете Цркве, а кога и литургијски прослављамо, чију смо службу одслужили, а управо на данашњи дан када прослављамо његово свето име. На крају ове Свете Литургије ми смо заблагодарили Господу и за почетак Нове 2021. године Господње. Нека би нам Нова година била благоугодна, уз обиље милости Божије. Нека буде благословена, пуна здравља и благодати, да у своме животу увек побеђујемо сва искушења која ће се наметнути на свакога од нас. Морамо да схватимо да смо ми слуге Божије и да та искушења јесу саставни део нашега хришћанског живота. А благодат Божија је та која ће нас увек избавити, штитити и чувати, без обзира на које недаће и тескобе будемо наилазили и на оно што ће на нас у овој години која је наступила пратити. Чеситајући Крсну славу онима који данас прослављају Светог Василија Великог, нека би Господ дао да се сви сачувамо, да ова година буде далеко боља од претходне, да се ослободимо од окова овога вируса и да се сви ове наступајуће године у миру видимо и славимо име Божје прослављајући тројичног Бога – Оца, Сина и Светога Духа. Живели, срећни и благословени били! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Нека нас Господ тајном Христове близине, показане и дароване ради нашег спасења, учини свједоцима свјетла и гласом који разглашава Радосну вијест о Божјем Царству, каже се у божићној честитики загребачког надбискупа. Поводом празника Рођења Христовог – Божића, надбискуп загребачки кардинал Јосип Бозанић упутио је честитку Митрополиту загребачко-љубљанском Порфирију, свештенству, монаштву и православним вјерницима у Хрватској, у којој захваљује на честитци коју је добио од Митрополита поводом Божића, те истакао: „У божићној ноћи небо је почело куцати људским срцем Дјетета, а шутња чекања проговорила је радошћу, јер у људску се повијест и у нашу стварност спустила звијезда која у изазовима свакодневице показује исправан и сигуран пут, обасјава људску повијест те све људе позива на братско заједништво, солидарност и суосјећање с потребнима. Нека нас Господин отајством Kристове близине, очитоване и дароване ради нашег спасења, учини свједоцима свјетла и гласом који разглашује Радосну вијест о Божјем краљевству. Бременитост времена у којем нам је дано живјети, усред пандемије коронавируса и потреса, са свим ограничењима и неизвјесностима, јача нас близина Божића. Kао баштиници вјере у Исуса Kриста радујемо се што је и ово наше вријеме благословљено Божјом присутношћу. Вама, Вашем свећенству, монаштву и православним вјерницима у Хрватској желим сретан Божић, рођење нашега Спаситеља Исуса Kриста и благословљену нову 2021. годину, испуњену Божјим благословом и божићном надом!”, поручио је кардинал Бозанић. Кардинал Бозанић: Нека нас Господ учини свједоцима свјетлости – Митрополија загребачко-љубљанска MITROPOLIJA-ZAGREBACKA.ORG Митрополија загребачко-љубљанска – Српска православна црква

Срећан и Богом благословен празник Преноса моштију Светог Георгија – Ђурђиц, верном народу Епархије милешевске, а посебно свечарима који овај празник прослављају као своју крсну славу. Срећна и храмовна слава древног манастира Ораховица у Мажићима код Прибоја, и храмoва у Лопижама код Сјенице и Гукама код Пљеваља. Нека Свети Георгије свима вама подари мир, здравље и спасење, а у ваше домове унесе Божији благослов и благостање у личном и породичном животу. Да свима нама Свети Георгије буде духовни узор тврде и истинске вере у Господа Бога и да својим копљем убије злог вируса и спасе цео човечански род. Ваш молитвеник и доброжелатељ, Епископ милешевски Атанасије Извор: Епархија милешевска

Гледајући блажено уснуће нашег митрополита, јуче сам се заиста увјерио да смрти нема. Да је човјек далеко виши од звијезда и да није створен за пропаст. И да је Господ увијек тако близу нас. О митрополитовој биографији нећу трошити превише ријечи, јер иако ријетко богата и широка, представља само хладан скуп података који никако не успијева да обухвати све оно што је митрополит заиста био. Гдје недостају најбитнији подаци о свим оним људима на које је утицао, на храмове људских душа које је обновио, изнова изградио или неимарски надзидао. На читаве породице које је крштавао, са којима се кумио и братимио, на дјецу којој се радовао и благосиљао, на све нас које је мученицки трпио и упорно позивао да идемо путем који води ка Христу. И не могу да не осјетим страшно жаљење за све оне који нису препознали вријеме у које су похођени. Који су остали глуви, слијепи И нијеми за оно сто је наш митрополит изнова и изнова понављао. Који су га у срцима заувијек осудили, слушајући друге или судећи о митрополиту по некој реценици касапски отргнутој из његове бесједе. Којима сопствена острашћеност није дозволила да виде непоколебљиву вјеру и неизмјерну љубав, понекад скривену и иза оштре ријеци. Морам признати да сам се понекад и сам чудио зашто је митрополит толико често и упорно понављао о “брозомори” И “братомржњи”. А затим сам схватио да их је он најбоље осјетио на сопственој кожи и да су то заиста живе и непреболне ране нашег народа. Гдје брат брата изнова убија, не само оружјем, већ подјелом која временом ствара све веће, непремостиве амбисе. Гдје се биће једног народа неповратно и систематски уништава сталним зађевицама, оптужбама и неслогом. Ко је имао уши могао је небројено пута да чује да митрополит позива на мир, јединство, разум; да преклиње властодршце да се врате исконској Црној Гори са свим оним вриједностима које баштинимо вјековима, а да не стварају неку нову, по њиховој мјери и аршину. Сила је био наш митрополит. И никога није остављао равнодушним. Чак и у блаженом уснућу успио је да окупи ријеке народа, које су из љубави према њему, дошле да узму његов свети благослов, још један пут. Наравно, било је и оних који су упућивали непримјерене коментаре, али о њима нећемо, јер је то жалостан недостатак елементарног кућног васпитања, који много говори не само о особама које су то писале, већ и о њиховим родитељима. Такође, било је тужно слусати докторку која би можда имала кредибилитет да говори, да је истим жаром бранила нека друга, не тако давна окупљања у доба короне. И која је навикла да од сахрана сопствених сродника прави “перформансе” (сиц!), па јој се чини да је тако на свим сахранама. Наш се владика мирно преселио у вјечност. И сви који су га вољели осјетили су то као лични, ненадокнадив губитак. Гледао сам људе како јецају, потресени до саме сржи свог бића. Који, у радосној тузи, тешко подносе растанак. Који, како су лијепо рекли момци из “Београдског синдиката”, не плачу за њим, већ за собом без њега. А свакако је најдирљивији моменат када смо сви као један клекнули на последњи долазак нашег владике у Храм. Не тако давно, у разговору са својом супругом, изразио сам увјерење да смо срећни сто нам је Бог дао да живимо у времену патријарха Павла и митрополита Амфилохија. И заиста јесмо срећни. Два непоколебљива стуба цркве, другачија у наступу, али иста у суштини. И ни један од њих није умро, нити може умријети. Само су заспали, да се одморе од многих трудова својих. Само су уснули, блажени и свети какви су били. Наш митрополит почива у Подгорици, у крипти храма којег је видио срцем и прије него што је био изграђен. Који симболише не само Васкрсење Христово, већ и васкрсење народа. И представља мјесто ходочашћа свих нас који смо вољели нашег митрополита. Христос Васкрсе, драги владико. Нека би Бог дао да сједнеш са десне стране Христа, гдје праведници блаженствују! Немања Вујачић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Недељно јутрење и празнична Света Литургија служени су у недељу ујутро, 18. октобра, у храму Светог Димитрија у општини Светог Димитрија где се одржавају вишедневне свечаности под називом „Дани Св. Димитрија 2020“. Началствовао је игуман Светог манастира Хиландара архимандрит Методије, уз саслужење свештеника при храму Светог Димитрија и учешће бројних верника. Појали су византијски хорови под вођством протопсалта Георгиоса Камариариса и Харалампоса Хораитиса. У богонадахнутој проповеди, игуман Методије је указао на везу Светог Луке Јеванђелисте, чији се празник управо данас прославља (по новом календару, прим. прев.), живописца Пресвете Богородице, са иконом Тројеручице која је дан раније дочекана у храму Светог Димитрија. „Пресвета Богородица“, рекао је, „Велика је Владарка нашег манастира као и целе Свете Горе, а њено чудесно присуство у животима монаха светогорске заједнице, али и свих верника који је призивају, неисцрпно је, удивљујуће и спасоносно. Њена љубав изражава се кроз безбројна чуда и утеху коју пружа свакој души мученој искушењима“. Своју кратку беседу завршио је жељом „да заштита Богородице буде непрестано присутна у животима свих нас“ и очински подстакао вернике „да призивају Име Њено у сваком тренутку како би задобили благодат и милост Сина Њенога“. Извор: Хиландар

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио 21. септембра 2020. године у Добоју свету архијерејску Литургију поводом славе Саборног спомен-храма Рођења Пресвете Богородице. Саслуживали су архијерејски намесник добојски протојереј-ставрофор Мирко Николић, игуман манастира Озрена архимандрит Гаврило (Стевановић), протојереји-ставрофори Драго Хаџистевић и Драгиша Симић, протојереј Недељко Горановић, јереј Мирослав Тодоровић, протођакон Саша Милошевић и ђакон Бојан Јокановић. У надахнутој беседи владика Фотије је поручио верницима да достојанствено иду путем истине и правде, да чине добра дела за добро вере и православног народа: -Када је Свети архангел Гаврило дошао Пресветој Богородици у Назарет и рекао јој да је Богоизабрана да буде Мајка Спаситеља Светог Господа нашег Исуса Христа, Она је рекла по својој слободи: 'Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по вољи Твојој'. Тако смо и ми позвани, браћо и сестре, у нашем животу да кажемо Богу: `Нека буде воља Твоја у моме маломе, скромноме, недостојном, несавршеном животу, али ћу се трудити колико могу да будем достојан православни хришћанин или православна хришћанка`. То треба да потврђујемо својим делима на послу где радимо и породици где живимо. Том приликом, Епископ је одликовао црквењака Саву Зрнића орденом Светог краља Драгутина – Преподобног Теоктиста за показану ревност и љубав према Светој Цркви. Епископ је одликовао и г. Живка Мишкића и гђу Радојку Зрнић архијерејском похвалницом. Свештенство храма је изразило наду да ће локалне власти помоћи да се заврши осликавање светог храма које траје већ уназад три године. Из Градске управе добили су подршку и за велики пројекат изградње Светосавског парохијског дома. -У току је, ево већ три године, фрескописање овог светог храма. Фрескописање ће се сигурно наставити и у наредне двије године. Ми смо ријешили да, ако Бог да, уз помоћ градске власти ове године започнемо једна велики пројекат овдје у порти Спомен-храма, а то је изградња Светосавског парохијског дома, гдје ће бити једна већа сала управо за окупљање народа и у којој ће се прослављати слава и одржавати све друге културне манифестације, као што су концерти и предавања, рекао је надлежни свештеник Душко Недић. Након Литургије изабрани за кумове наредне године су изабрани градоначелник Добоја г. Борис Јеринић и посланик у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ гђа Сања Вулић. Градска управа издваја значајна средства за рад свих верских заједница у Добоју. -Свакако да је ове године нешто другачије јер је сам број људи ограничен због епидемиолошке ситуације, али оно што је јако битно је да смо стално са Српском Православном Црквом и да смо заједно окупљени са вјерујућим народом. Подржавамо све активности Српске Православне Цркве на очувању наше традиције и обичаја, као и све активности око изградње овог Спомен-храма, а такође и све њене потребе заједно са свештенством нашег добојског намјесништва, изјавио је г. Борис Јеринић, градоначелник Добоја. -Вјерујем да је наш мали допринос да будемо кумови славе цркве самој Цркви од великог значаја, а нама је заиста велика част, задовољство и срећа имати такву привилегију. Још једанпут свим нашим Добојлијама, а и онима широм Републике Српске и свијета који славе данашњу крсну славу, желим свако добро, рекла је гђа Сања Вулић, посланик у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ. Након молитве улицама града прошла је и свечана литија, а затим је служен парастос испред храма пред бистом најмлађем погинулом борцу Војске Републике Српске Споменку Гостићу. Извор: Епархија зворничко-тузланска