Претражи Живе Речи Утехе

Оставите такозване „светогорске поруке“ о уништењу и нестанку света. Они су лажнe и опаснe. Не потичу од светогорских отаца и не представљају светогорску заједницу. Смирите се, опустите, помолите се, урадите нешто креативно и лепо. Испуните своју душу и живот светлошћу. Немојте слушати и репродуковати поруку и мисао сваког поремећеног човека који у кризи износи сав хаос и мрак који носи у себи. Загрлите партнера, своју децу, играјте се са њима, разговарајте, дружите се, смејте се, гледајте филм, читајте књигу, вежбајте, припремите леп оброк за себе и људе које волите, послушајте лепу беседу која емитује светлост , мирише на наду, веру у Христа. Молите се, говорите Христу, препустите Њему своје страхове и несигурности, а не сваком самозваном поремећеном спасиоцу, који се по цео дан бави и говори о сатанизму, паклу, чиповима, ратовима, разарањима, заверама, мраку, депресији. Христос, Богородица, светитељи имају светлост, радост, наду. Не плаше, не паниче, не кажњавају, не уносе немир и панику. Дух Божији заслађује и умирује човека. Он му даје наду да са вером види будућност. Његово лице сија, радујеш се у његовом присуству, твоје срце се отвара у његовој близини, испуњено је светлошћу и надом због његових речи. Свети Порфирије је говорио: „Код Христа нема суморности, меланхолије, затворености...Човека не муче разне мисли о догађајима и људима који су га повремено у животу повређивали. Христос је нови живот. Христос је све. Он је радост, Он је живот, Он је истинита светлост која чини да се човек радује, лети, све види, страда за свакога, жели свакога поред себе, сваког блиског Христу.” o. Пападопулос http://plibyos.blogspot.com

Гледајући блажено уснуће нашег митрополита, јуче сам се заиста увјерио да смрти нема. Да је човјек далеко виши од звијезда и да није створен за пропаст. И да је Господ увијек тако близу нас. О митрополитовој биографији нећу трошити превише ријечи, јер иако ријетко богата и широка, представља само хладан скуп података који никако не успијева да обухвати све оно што је митрополит заиста био. Гдје недостају најбитнији подаци о свим оним људима на које је утицао, на храмове људских душа које је обновио, изнова изградио или неимарски надзидао. На читаве породице које је крштавао, са којима се кумио и братимио, на дјецу којој се радовао и благосиљао, на све нас које је мученицки трпио и упорно позивао да идемо путем који води ка Христу. И не могу да не осјетим страшно жаљење за све оне који нису препознали вријеме у које су похођени. Који су остали глуви, слијепи И нијеми за оно сто је наш митрополит изнова и изнова понављао. Који су га у срцима заувијек осудили, слушајући друге или судећи о митрополиту по некој реценици касапски отргнутој из његове бесједе. Којима сопствена острашћеност није дозволила да виде непоколебљиву вјеру и неизмјерну љубав, понекад скривену и иза оштре ријеци. Морам признати да сам се понекад и сам чудио зашто је митрополит толико често и упорно понављао о “брозомори” И “братомржњи”. А затим сам схватио да их је он најбоље осјетио на сопственој кожи и да су то заиста живе и непреболне ране нашег народа. Гдје брат брата изнова убија, не само оружјем, већ подјелом која временом ствара све веће, непремостиве амбисе. Гдје се биће једног народа неповратно и систематски уништава сталним зађевицама, оптужбама и неслогом. Ко је имао уши могао је небројено пута да чује да митрополит позива на мир, јединство, разум; да преклиње властодршце да се врате исконској Црној Гори са свим оним вриједностима које баштинимо вјековима, а да не стварају неку нову, по њиховој мјери и аршину. Сила је био наш митрополит. И никога није остављао равнодушним. Чак и у блаженом уснућу успио је да окупи ријеке народа, које су из љубави према њему, дошле да узму његов свети благослов, још један пут. Наравно, било је и оних који су упућивали непримјерене коментаре, али о њима нећемо, јер је то жалостан недостатак елементарног кућног васпитања, који много говори не само о особама које су то писале, већ и о њиховим родитељима. Такође, било је тужно слусати докторку која би можда имала кредибилитет да говори, да је истим жаром бранила нека друга, не тако давна окупљања у доба короне. И која је навикла да од сахрана сопствених сродника прави “перформансе” (сиц!), па јој се чини да је тако на свим сахранама. Наш се владика мирно преселио у вјечност. И сви који су га вољели осјетили су то као лични, ненадокнадив губитак. Гледао сам људе како јецају, потресени до саме сржи свог бића. Који, у радосној тузи, тешко подносе растанак. Који, како су лијепо рекли момци из “Београдског синдиката”, не плачу за њим, већ за собом без њега. А свакако је најдирљивији моменат када смо сви као један клекнули на последњи долазак нашег владике у Храм. Не тако давно, у разговору са својом супругом, изразио сам увјерење да смо срећни сто нам је Бог дао да живимо у времену патријарха Павла и митрополита Амфилохија. И заиста јесмо срећни. Два непоколебљива стуба цркве, другачија у наступу, али иста у суштини. И ни један од њих није умро, нити може умријети. Само су заспали, да се одморе од многих трудова својих. Само су уснули, блажени и свети какви су били. Наш митрополит почива у Подгорици, у крипти храма којег је видио срцем и прије него што је био изграђен. Који симболише не само Васкрсење Христово, већ и васкрсење народа. И представља мјесто ходочашћа свих нас који смо вољели нашег митрополита. Христос Васкрсе, драги владико. Нека би Бог дао да сједнеш са десне стране Христа, гдје праведници блаженствују! Немања Вујачић Извор: Митрополија црногорско-приморска