Претражи Живе Речи Утехе

Црквени беседници су постепено мењали формат комуникације са публиком, што веома радује. Сада на Интернету и телевизији, свештеници разговарају са људима на приступачном језику. Међутим, и даље постоји велики број свештеника који, нажалост, не желе или не знају да комуницирају са парохијанима, и то је веома велики проблем. Да, није свима дат дар проповедања, нису сви ово научили, али је немогуће избећи комуникацију са стадом – која штавише, није ограничена само на проповед. Признајемо да је дијапазон тема за црквене беседе веома мали: сваке године исти празници, сећање на исте светитеље, читање истих поглавља Јеванђеља. Али поред свега овога, неки свештеници користе проповеди писане у 19. веку. Да, понекад су добри и поучни, али, нажалост, за савремене људе су небитни. Живимо у потпуно другачијим реалностима, и треба да научимо да говоримо другачије. Неки свештеници сматрају да парохијанима не треба све рећи, јер „неће разумети“, „слабо су образовани“, „могу да буду збуњени одређеним чињеницама“. Мислим да је у принципу погрешно веровати да нас људи неће разумети или да ћемо их уплашити, "саблазнити". Позвани смо да евангелизујемо и говоримо, а не да ћутимо. Због ове недоречености људи развијају сујеверје, престају да схватају значење онога што се дешава у Цркви, не разумеју шта одређује ова или она предања. Који сценарији комуникације са стадом су неприхватљиви? Хајде да погледамо оне најчешће. Свештеник чита беседу која је састављена од одломака из беседе његовог деде-свештеника. Да ли је то добро или лоше? - Не знам. Ипак, друштво се променило, а деда-свештеник се обраћао сасвим другим људима. Можда је таква проповед добра за оне који први пут долазе у цркву и не знају ништа о празнику или икони која се прославља. Али да се разумемо: у недељу 95% људи у цркви су редовни парохијани који већ савршено знају све о свим празницима. Друга категорија су свештеници који у току беседе говоре не толико о догађају, колико о томе шта се не сме чинити на празник. Да, раније је било немогуће опрати веш на празник, на пример. Постојали су периоди када је прање веша трајало цео дан, па чак и два: требало је донети воду, прокувати одећу, нешто дуго трљати, извадити воду и тако даље. Али данас се прање решава у четири корака: напуните машину вешом, сипате прашак, притисните неколико дугмади - и то је то. Живот се мења и то морамо да схватимо. До изражаја су дошли потпуно другачији проблеми. Зашто губити време комуникације на неразумљиве забране? Трећи тип: свештеник се ограничава на неке очигледне чињенице, на пример, препричава прочитану епизоду Јеванђеља или прича о празнику оно што је већ много пута речено и зна се. Има оних који говоре о истој ствари, али на различите начине и различитим речима: „Икону Богородице поштујемо тако и тако, Богородица нам помаже и штити нас својим Светим Покровом, морамо да се молимо Њој, "нашој заштитници“... Четврто: свештеник не зна шта да каже ни како да говори да би га људи разумели; као резултат тога, он говори дуго и веома сложено, залазећи у теолошке дубине и испуњавајући свој говор многим мање познатим терминима. Пети тип. Да ли желите да будете популарни, да вам долазе људи из других парохија и окружења? Неопходно је рећи опште ствари, препоручљиво је зачинити их „чињеницама“ типа - на дан сећања на Архангела Михаила - "свети Архангел Михаило спушта крила у огњену реку пакла и извлачи покајане грешнике одатле." Гарантујем да ће чак почети и да вас цитирају. Доћи ће људи из далека да слушају свештеника, који говори оно о чему нико други не прича. Он ипак има неко тајно знање. Како би иначе знали да не смеју да једу кромпир, јер садрже демоне који нападају штитну жлезду! Ово ће бити тражено, поготово ако такве чињенице говоре свештеници који су старешине – авај, ова слика се одлично продаје... Чипс, долазак Антихриста, неповерење у традиционалну медицину – све то има православну ноту која је тражена код великог броја људи. Мислим да, ако ставите портрете оца Александра Шмемана и Распућина један поред другог, већина би овог другог назвала православним свештеником. Шести тип су свештеници који на секташки начин утичу на парохијане. Такав старешина изјављује да храм не припада њему, већ парохијанима, и ако њега склоне, доћи ће неки други који ће сигурно бити немаран. Парохијану се намеће осећање кривице и одговорности за цркву, обавеза да ради зарад парохије – по правилу, на штету своје породице. Овде се крше речи апостола Павла: „Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника.“ (1. Тим. 5,8). Сваки свештеник мора да подстиче парохијане да учествују у животу цркве и парохије, али адекватан свештеник неће ништа наметати и неће манипулисати. Парохијани радо помажу, не када им се стално дају нове обавезе, већ када виде да је старешини потребно исто што и њима: да црква буде лепа, удобна, чиста и топла. Неки свештеници усађују осећај кривице људима који долазе у цркву, непрестано говорећи о њиховој грешности. Они се толико боре против греха, да истискују Христа и љубав у њиховом проповедању. Вероватно заборављају узвик: „Светиње светињама“ и не разумеју коме је упућен. Свети Дарови – Тело и Крв Христова – намењени су светима – онима који стоје са друге стране олтарске преграде. Да, они су грешници, али Он им је дошао. Бог жели да живимо са Њим, да Га се сећамо. Дакле, молитва није само јутарње и вечерње правило, молитве пре и после јела, већ је то свако сећање на Бога. Али, из неког разлога о томе се не учи у многим црквама. Не можете покретати теме које се могу квалификовати као тајне, недозвољене за објављивање. Најболнија од њих је сфера брачних односа. То је област коју свештеници немају право да регулишу ни у беседама ни на исповести. Овде бих укључио и питање поста. Када свештеник са амвона инсистира да се парохијани хране по строгим правилима, то је погрешно. Свако треба да пости, али свако има своју меру поста и о таквим питањима се мора разговарати појединачно. Постављајући свима исте захтеве, свештеник може да науди својим парохијанима. Како треба разговарати са парохијанима? Пре свега, треба да говоримо о томе шта је важно за парохијане. Те теме се по правилу тичу и самог свештеника. Живимо у истом друштву, суочавамо се са истим проблемима и добро знамо шта људе брине у одређеном тренутку. Неприхватљиво је игнорисати горућа питања. Наравно, потребно је водити рачуна и о потребама своје парохије. Ако о проблемима вештачке интелигенције причамо 80-годишњим бакама, оне нас неће разумети. Ако не говоримо о проблемима вештачке интелигенције међу младима, ни они нас неће разумети. Треба наћи средину, комуницирати о темама које се тичу већине. Наравно, у свим овим разговорима морамо бити изузетно опрезни. Морамо да водимо рачуна о чистоти нашег говора и начину говора - без обзира да ли проповедамо пуној цркви на свечаној служби или једној особи након освећења њеног аутомобила. Црква је институција која задржава много несхватљивог и архаичног, и од тога нема бежања, али се архаизам у њеном језику мора свести на минимум. Свештеник се мора разумети, тако да нема смисла бомбардовати људе многим теолошким терминима. Напротив: наш задатак је да што детаљније објаснимо шта се тачно дешава у цркви у целини или у једном или другом тренутку литургије. Узгред, о томе можете да говорите на духовним разговорима или на беседи, можете да нудите и књиге, чланке и видео материјале за проучавање. Морамо водити васпитни рад, говорити о Јеванђељу и Делима апостолским, о хитној потреби да их чита сваки хришћанин. Веома је корисно да свештеник препоручи одређене књиге, чланке, видео записе. Ако кажемо: „Треба да проучавамо Свете Оце“, то значи да треба бар мало да усмеримо људе у светоотачку литературу, јер је она веома различита. Може се десити да човек изабере књигу за коју није духовно зрео да би је читао. Хришћанима почетницима може се саветовати да читају свете оце који су живели што ближе нашем времену, јер ће им бити разумљивији. Такође би добро било препоручити класичну литературу која говори о истинама које проповеда и православље. Да бисте то урадили, морате знати како особа живи, колико времена има за читање. Наравно, акценат треба ставити на литературу која је некако везана за Свето писмо – на срећу, сада је има доста. А што се тиче светоотачке литературе, важно је запамтити: 90% су је написали монаси, тако да није увек применљива на наш свакодневни живот. То се не може рећи за књиге које тумаче Свето писмо или објашњавају богослужење, оне могу бити веома корисне. Са људима треба да комуницирате са поштовањем, али боље је не давати конкретне одговоре и савете. Наш задатак је да назначимо правац, а не да сервирамо готово решење на тацни. Овај принцип је користан да се избегне искушење да се говори „у име Бога“. Јасно је да се ради о питањима избора, а не о неким конкретним стварима типа - „Да ли је могуће јести просфору на празан стомак?“ Да би човек изашао из храма радостан и без осећања кривице, потребно је да му се осмехнете. Архимандрит Андреј (Конанос) је написао: "Једног дана ми је пришла жена и признала да сам јој спасио живот само пријатељским настројењем према њој." Свештеник мора да схвати да људи не долазе у цркву да би их ми оцрнили. Они знају да их тамо треба волети и саосећати са њима. Људи иду у цркву да би нашли доброту, због горућег срца свештеника, због спремности да бар саслушају ако већ не могу да помогну. Многим људима наш савет није ни потребан; они сами проналазе одговоре разговарајући са нама. А када почнемо да их грдимо током проповеди, то је погрешно, то боли. Боли ме и узнемирава када видим човека који иде у цркву дуже од мене, а притом остаје под јармом стереотипа. Као да духовност зависи од тога како је брада ошишана или какве панталоне се носе. Људи не постају свети мењајући спољашње ствари. Веома је тешко суочити се са чињеницом да такве стереотипе намећу свештеници. Позвани смо да учимо да верујемо, да волимо, да се молимо – а не да судимо свештенику по бради, или жени по дужини сукње. Из много разлога људи већ живе са осећајем кривице. Не треба им додавати разлоге да сами себе осуђују и муче у храму. Нека дођу, питају, науче нове ствари од нас. У супротном, Црква ће и даље бити несхватљива и туђа. јереј Димитрије Паламарчук https://gorlovka-eparhia.com.ua

Причешће, а пре њега су три канона и пост. Можемо ли бирати? И зашто бити са пријатељима није горе од читања акатиста? „Вече пред причешће можете провести у кафићу са својим омиљеним пријатељима или се затворити код куће и прочитати акатист – урадите како желите.” Фрагменти из књиге протојереја Алексија Уминског „Књига молитве.Озбиљност правила или разговор са Оцем? “ (Питање из публике) - Оче, после причешћа, канонe које читамо - за мене је то нека врста тешког рада. И ако сам се раније причешћивао сваке 3-4 недеље, последњих година се причешћујем једном у 2 месеца. Шта бисте препоручили? - Баците свој молитвеник ( у шали ). -„Могу ли да разговарам са Господом на минут?“ Треба ми само минут... - Сјајно! То уопште није мало. То је веома добро. - Значи, могу да дођем на Причешће без прочитана три канона? - Можете. - А колико често,по вама, савремена млада особа треба да се причешћује? - Не постоје такве посебне препоруке, осим за саму литургију. Када се служи литургија, људи долазе да се причесте. - И о посту. Сазнао сам да је, када држите пуно постова, риба дозвољена чак и у суботу ујутру на пост... - Знате шта, открићу вам чак и једну већу тајну: пост у суботу забрањује Шести васељенски сабор. А онај ко пости у суботу мора бити изопштен по правилу Шестог Васељенског Сабора. - А како онда, ако држим све постове, у петак, среду, да пропустим суботу? – Литургијски пост је да се од 12 увече ништа не једе и не пије ни вода. То је то, нема више литургијског поста. Па, да будемо скроз строги, све друго смо смислили у последње време, да се човек не осећа превише слободним, већ да осети да је дошао на посао и да мора зарадити тј. заслужити Свето причешће. - Треба ли ми благослов за ово? Или могу да препустим себи свој избор? Јер, сигуран сам да за то нећу добити благослов. Било је много ситуација у којима сам га тражио и био одбијен. -„Да поновим, овде се поставља питање- од кога шта узети, разумете ли? Ко може дати. Ако вам неко може дати, онда узмите, ако не, не узимајте. Ако свештеник може дати благослов, узмите га. А ако вам не може дати такав благослов, онда је боље да га ни не тражите. Разумем да се људи суочавају са овим проблемима, јер је заиста прилично тешко ослободити се овог ужаса у који смо данас упали због наше неофитности. Али, ви сте слободни људи, можете изабрати она места где вам се неће постављати таква питања, где вас неће испитивати на исповести са предрасудама да сте за све криви. - ... Ако одем у недељу са мужем у шетњу градом по лепом времену, и одемо и у кафић, онда ме мучи да нисам уопште провела дан како треба, да је требало да будем у молитви. Како се треба понашати уочи причешћа и после? - Да, то је у реду, наравно. Ви сте оно што јесте. Ако се саберете у молитви неко вече, то не значи да ћете сутрадан бити исти молитвеник. Зато што сте оно што јесте. И помислити, да се у једном тренутку можеш напрегнути и да је то Богу потребно, је прилично чудно, јер Бог зна шта сте данас, сутра, прекосутра. Не можете судити о овом дану - па, у принципу, и другим данима када се припремате за Причешће - покушајте да будете пажљивији према себи, да никога не вређате. Просто је лоше увредити некога и свађати се уочи причешћа. Али чак и ако се то догоди, увек се можете помирити. За вас је ово прилика да мало обратите пажњу на своје срце. Али, није да је то важније од затварања и читања свих акатиста редом, то су сасвим различите ствари. Ви сте оно што јесте, и тако ћете ићи на причешће, чак и ако ово вече проведете у кафани са својим вољеним пријатељима, а да притом не учините ништа лоше, никога не осудите, никога не увредите. Или, нећете овај дан провести са пријатељима, већ се једноставно затворити и прочитати акатист. Шта вам више одговара. Урадите како желите. Желите ли да се молите, молите се. Желите ли да будете са својим пријатељима, будите са својим пријатељима. Али немојте од тога правити неку врсту духовног позоришта. протојереј Алексије Умински https://www.pravmir.ru/prichastie-a-pered-nim-tri-kanona-i-post-mozhem-li-my-vybirat/

Др Ромило Кнежевић рођен је у Шапцу 1963. године. Дипломирао је 1987. године на Одсеку за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Након прекинутих постдипломских студија, живео је једно време у Лондону, а потом, вративши се у Београд, радио као новинар у Политици. Аутор је, у сарадњи са Војиславом Туфегџићем, култног филма “Видимо се у читуљи”, као и књиге “Криминал који је изменио Србију” (1995). У манастир Студеница одлази 1998. године, одакле прелази у Хиландар на Светој Гори, где се замонашује 2004. године. На Филолошком факултету 2010. године брани магистарски рад “Теорија сазнања Марсела Пруста”, који ће прерадити у књигу “Време и сазнање: теолошко читање Марсела Пруста” (2011). Исте године кад је одбранио магистарски рад (2010) примљен је на докторске студије на Универзитету у Оксфорду. Тезу под насловом “Homo Theurgos: слобода према Јовану Зизјуласу и Николају Берђајеву” одбранио је у новембру 2016. године. Тренутно је на постдокторским студијама на Филозофском факултету Католичког универзитета у Паризу. 10_05_2018_razgovor_otac_romilo.m4a Светигора