Претражи Живе Речи Утехе

Да Христос није из мртвих Васкрсао, вера наша би узалудна била! Избављење од смрти нам је даровао јер се и смрт Господу покорила! Богочовеку је приређена сахрана, неописива тишина је завладала кад у гробу беше погребен три дана, али смрт Господа није савладала! Христов гроб у недељу празан беше, жене мироносице се обрадоваше јер њихов Распети Господ Воскресе и верујућа срца се зарадоваше! Христос је Васкрсао и радост донео! Ад је разорио, смрћу смрт уништио, душе праведника је у Рај одвео, нашу веру у Васкрсење утемељио! Милош и Урош Димић

Монах Игњатије: Цело дело Ваше Пречасности познато је да је било само по себи христолошко. Реците нам, шта значи Христос за Ваш цели живот? Отац Димитрије: Христос представља за мене сав смисао егзистенције. Кад не би било Христа, кад не би било Сина Божијег који се очовечио, и да није победио смрт ради нас, обећавши и нама победу над њом ради вечног сједињења с Њим, сва би егзистенција у свету била бесмислена. Све философије које знају само за овај свет, немају никакву логику. Смисао има само нада да ћу у Христу имати будући вечни живот, избављен од свих патњи, ослобођен од ропства материјалних задовољстава која руше тело и не задовољавају потпуно без Христа. Иначе, све би било узалудно, све би било апсурдно и нелогично. Христос је за мене све. Он је узор Човека који је победио страдања јер их је претрпео, а претрпео је не зато што је био дужан да их претрпи, него зато што их је добровољно прихватио да би их победио на Крсту ради нас, а и да нас помогне да их и ми победимо. Христос је све за мене. Он је највиши узор Човека, Син Божији који је постао и Човек, али Човек који је све наше примио, све осим греха, и Који је претрпео страдања, и који је толико добра човечанству учинио, и дао је тако дивну науку и показао нам пример Човека којег никад не можемо стићи, мада непрестано напредујемо према Њему. Христос је за мене сав смисао егзистенције. Из књиге „Речи за изграђивање“, Источник https://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8816

Када Христос на врата срца покуца, требало би их истог трена отворити јер сваку душу која у патњама грца само ће Господ утешити и одморити! Господ нас жели, али се не намеће, колико је величанствен наш Бог! Нема ни приближно такве среће него кад је покуцао на врата срца мог! Христос је на врата срца покуцао, Богу хвала што сам та врата отворио, колико је радост велика, нисам знао док ми Господ није срце орадостио! И раније сам волео да добра дела чиним, али сада то радим у име Христово јер се радујем што ћу душу да спасим, па скрушено призивам име Исусово! Дођи, Господе и обрадуј ме поново, без Тебе сам стално и гладан и жедан, ко је осетио присуство Христово, пут ка спасењу постао је очигледан! Само се једним именом можемо спасити, то је име Божје у радости јединој, Христос ће ову ватру пакла угасити, ускликнимо - Господ мој и Бог мој! Милош Димић https://www.facebook.com/people/%D0%9D%D0%B0-%D0%9F%D1%83%D1%82%D1%83-%D0%A5%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%BC/pfbid025jG81T8yNK9qw69wEJrSG6XY8MRduVLpPdZaNGgEHFyQ3SQHrwNdYumQNFYAnAAZl/

Ето, Божић је пред нама, та велика вододелница историје рода људског, та велика и највећа скретница у историји рода људског. Бог силази на земљу, како да га сретнемо? У дивној песми једној пева се: Христос с небес, срјашчите! Христос силази с неба, сретните га! Како Господе да те сретнемо? Како? Постом, браћо и сестре. Ето, Света црква је одредила шестонедељни пост пред Божић. Зашто? Зато што се јавља Бог на земљи. Како да га сретнеш, ако постом не очистиш душу своју прљаву и грешну? Како да га сретнеш, ако љубављу не испуниш душу своју и не украсиш? Како да га сретнеш, ако молитвом душу своју не опајаш, не ометеш, не очистиш, не узнесеш? Како да га сретнеш, ако душу своју не испуниш еванђељским врлинама? Свети Јустин Ћелијски https://mitropolija.com/2024/11/28/hristos-silazi-s-neba-sretnite-ga/

У Ризници Српске православне цркве у Котору синоћ је одржано предавање др Милоша Весина „Психологија праштања/непраштања“. Угледног предавача на Православном богословском факултету „Свети Сава“ у Либертивилу, умировљеног пароха чикашког и познатог пастира, који је дипломирао на студијама музике, доктора теолошких наука и доктора психологије и присутне на предавању поздравио је архијерејски намјесник которско тиватски, протојереј-ставрофор Немања Кривокапић, захваливши се госту што нам је уприличио још једно интересантно и надасве корисно предавање усмјерено човјеку данашњице оптерећеног разним искушењима. „Многи су се можда зачудили када су видјели наслов овог нашег заједничког промишљања јер праштање, односно не праштање, је нешто што нас у мањој или већој мјери све дотиче. Сама тема, Психологија праштања / непраштања, колико год да је на први поглед чудновата, са друге стране више је него веома оправдана, зато што све у овоме животу има своју психологију, уколико се на психологију гледа као на науку о души. Нажалост, кроз многе своје школе савременог испољавања психологије, она је често више налик статистици него науци о души. Сама ријеч опраштање и читав процес кроз који човјек мора да прође да би некоме опростио, или да не би опростио, не може а да не укључи човјекову душу“, каже о. Милош. Наставља констатацијом да је само праштање човјеку неопходно како би му било лакше – „опраштање би требало да му буде онај незаобилазни дио духовне хигијене“. Незаобилазан у овој причи, наставио је, творац је аналитичке психологије Карл Густав Јунг, који је у почетку био веома сагласан са Фројдом (блиско сарађивали у периоду 1912. до 1917. године). Разлаз је услиједио, не по питању става о људској сексуалности, па ни о односу према несвјесном, већ због односа према религији. „Док је с једне стране Фројд био потпуно под утицајем Маркса, Јунг (син протестантског пастора из Швајцарске) иако отворен за многе правце у животу, имао је ту протестантску дисциплину. Јунг је тврдио да религија не подлеже класичном начину научног посматрања зато што надилази саму науку. Не као оно што је против науке, него као оно што је у једном домену изнад науке“, казао је о. Милош. То је, истакао је, веома важно јер се у Светом писму први пут сусрећемо са опраштањем, кроз негативан вид опраштања, односно кроз одуство молбе за опроштај. „То је већ при првом људском преступу нашег праоца Адама, када је окусивши од плода, учинио оно што данас мање-више свако од нас чини, када учини нешто што није требало да учини. Онда ту видимо колико је Стари завјет, цјелокупно Свето писмо, једна саврмена и модерна књига“, казао је о. Милош. Подсјећа да је Адам, када је згријешио, прво осјетио страх, затим се као последицу страха сакрио, а онда, као и што ми сви чинимо у таквим ситуацијама, покушао да нађе оправдање. Ако га нема онда кривицу покушавамо да пребацимо на неког другог. „Осјетио је, истина, и стид и када је Господ кренуо, не да га грди већ питајући га „Адаме гдје си“, покушао да обнови дијалог љубави, Адам је казао: Чух Твој глас и сакрих се зато што сам го (као да до тада није био наг). А Бог га упита: Ко ти рече да си наг, да ниси случајно јео од Дрвета познања добра и зла?. Ту долазимо до једне сјајне и толико данас неопходне дефиниције нагости. Није нагост када се човјек скине тјелесно, него је суштина нагости када човјек остане огољен у односу на однос са Богом. Свети Симеон Нови Богослов, тумачећи управо ово мјесто из Старог завјета, каже: Адам је био огољен управио захваљујући томе што се својом слободном вољом оденуо у трулежност. Свукао је са себе нетрулежност у коју га је Бог обукао и обукао је на себе одјећу трулежности, одјећу смртности. Адам и даље не тражи опроштај. Што мислите како би текла даље историја да је Адам имао куражности, смјелости и да је рекао: Боже погријешио сам, пролупао сам, извини, опрости. Не, он је рекао: Жена коју си ми Ти створио, она ме је наговорила и ја окусих од тог забрањеног плода. Касније, то се преноси даље и на његовог сина Каина који, када је видио да је Бог примио жртву његовог брата а није његову, осјетио је истовремено и љубомору и завист“, подсјетио је о. Милош. Каже да је психолошки гледано Каин први опсесивни неуротичар људске историје. Поменута два случаја, рекао је о. Милош, прва су два случаја одсуства молбе за опроштај. „Сада прескачемо хиљаде година и долазимо до новог Адама, до Господа Исуса Христа који је дошао из љубави“, казао је о.Милош. Подсјећа и на револуционарне текстове за 6. и 7. вијек које је тада писао Свети Исак Сирин који каже: „Чак и да Адам није згријешио, Христос би дошао међу нас из љубави“. „Јер, читав овај свијет је створен из љубави и човјек као круна стварања је створен да би био у непрестаном љубавном дијалошком односу са Богом и да би људи били у истом таквом односу са људима. То је циљ онога што је живот“, казао је о. Милош. Констатује како је себичност она рампа на путу људима да другима не опросте, а Христос се јавља као видљиви, тјелесни, оваплоћени опроштај Неба према земљи. „Што је Његово распеће ако не тријумф опраштања? Распети Христос са крста, које ријечи упућује? То нису биле псовке, то није била грдња, то није било видјећете ви када дође мој отац, као што би смо ви и ја, рецимо, реговали. Не то су биле ријечи: Оче опрости им јер не знају шта чине“, казао је о. Милош. Говорећи о стањима савременог човјека оптерећеног стањима ега и суперега, о човјеку који не попушта ни најрођенијима, каже да се на тај начин увећава количина отрова у истом том човјеку. „Можете ви мрзити некога колико год хоћете, можете му не опраштати до миле воље и преко воље, али то не уништава њега. Уништава ваш однос са том особом и то је чињеница и уништава вас“, наставио је о. Милош, додавши да се честа појава канцера данас не дешава одједном, како се то често мисли, те да наука говори да је близу 90 процената свих облика ове болести, као и кардиоваскуларних, психосоматског поријекла. Указује да је све апсолутно повезано, па чим се наруши хармонија, баланс између тијела, душе и духа, обично тијело мора да страда. „Врло је погрешна изрека у здравом тијелу здрав дух. Не, тамо гдје је здрав дух, иако је тијело болесно, лакше ће то да подноси и моћи ће да оздрави. Јер, као што сами себе разбољевамо, тако сами себе можемо и да оздрављамо уз Божију помоћ. Због тога, ништа толико благотворно не дјелује на човјека као опраштање“, истакао је о. Милош, уз ријечи да је злопамћење она најљућа змија коју можемо да његујемо у својим грудима, те да човјек који истински воли он увијек мора и да опрашта. Зато, каже, најважиније је опростити и заборавити. „Неко би рекао не може то тако, али шта чујемо на Литургији? Узмите и једите ово је тијело моје које се за вас ломи на отпуштење грехова“, подсјећа о. Милош, истичући да се једино снагом опраштања човјек може толико приближити Богу да онда, када је показао велику љубав, и Бог њему опрашта. Опраштање, како је назначио, на међусобном нивоу дјелује терапеутски „јер ослобађате се терета, али се и друга особа ослобађа истог тог терета“. „Моћ опраштања нам је свима надохват руке, као и да се оде и некоме каже извини, опрости, или дати опроштај онда када вам се чини да је то немогуће“, казао је о. Милош, прочитавши на крају предавања несвакидашњи примјер опраштања унапријед, кроз поруке у писму два дјечака из Крајине, остављене онима који ће ту доћи да живе. Дјечаци Г. и М. су са својим породицом имали 24 сата да због злогласне „Олује“ бјеже са својих огњишта, али су га оставили тако да тај неко ту нормално (уколико је то могуће) настави да живи. Све је описано у књизи која ускоро треба да изађе. „На крају треба рећи да је свако опраштање супротно логици, али је у складу са Логосом. Једино је Логос, једино је оваплоћени Син Божји у стању да савлада логику. Логика је начин како смо ми људи научени да размишљамо по законима које су нам оставили Сократ, Платон, Аристотел… Али, постоји нешто што је јаче од тога, а то је Логос. Не знам колико су часова вјеронауке ова два дјечака имали, али су погодили суштину. Они су отишли са великим болом, са великом муком, са великим теретом на леђима, али растерећени у душама, зато што су ту своју собу, како су је назвали престону дворану њиховог дјетињства, оставили да неко искористи најбоље и да ужива неко ко ће можда бити као и они протјеран из неке своје собе, из неке своје престоне дворане, неко према коме они нису ни жељели ни могли, али нису то ни дозволили себи да осјете мржњу. Ту је онај кључни моменат и зато сваки пут од сада било у храму или у своме дому, када читате ријечи Молитве Господње и дођете до оног дијела И опрости нам дугове наше, сјетите се да ли сте опростили, да ли сте затражили опроштај“, казао је о. Милош Весин, закључивши да је срце „престона дворана“ свакога од нас, наших живота, од којих имамо само један са циљем да би смо у њему препознали свој смисао. Извор: СПЦО Котор

Сине Божји, красото вечности! Ти си украс земаљске худости; Красота Ти у звездама сија, У цвет мири, у пламену нија, Опевана славујевим гласом, Шушњем лишћа и морским таласом, Изрезана у див-планинама, Исписана шарним долинама, Навезена дугом и муњама, Ишарана по кожи тигрова И крилима лаких лептирова, Заслађена медом и нектаром, Окађена смирном и ливаном. Но све ово слика је пребледа Красоте Ти коју небо гледа, Та красота не зна за промену Ни за старост ни ропство времену Ни за боре чела смежурана Ни за сузе срца самохрана Ни за трулеж ни за гробну таму Ни сав ужас досуђен Адаму. Том красотом некад и ми сјасмо, Докле греху под власт не потпасмо. Том красотом Адам краси главу – Грех и смрт је даше забораву. Ти је снесе на земљу у телу, У целини, не у једном делу: Показа је људима у лице, Јоште од ње блистају светлице, Те нам светле у земној ругоби Од самртне отимљу нас коби. Ти си, Христе, Царевић прекрасни Ког свет знаде у сну и у басни, У пророштву и у нагађању, У чекању и дугом надању – Док Ти дође, од сна сваког слађи И од света старији и млађи, Лепши, јачи но цар у баснама И милији но Бог у песмама. Ти се јави у човечјем телу Да човеку дигнеш палу цену, Да осветлиш време вечитошћу, Да мирошеш кукњаву радошћу, Да украсиш што је поружњало, Да подигнеш што је у кал пало, Да исправиш што се искривило, Да повратиш што је негда било. Красота се Твоја умножила, Твојим ликом светце украсила, Твојим ликом цркву обасјала, Земљу на Рај њиме подсетила. - Слава Теби, наш Украситељу, Слава Теби, Христе Спаситељу! Свети Николај Охридски и Жички

Округли сто „Вјеровати данас“ синоћ је у цркви Санта Мариа у будванском Старом граду на шестој вечери Фестивала „Ћирилицом“ окупио представнике православља, католичанства и ислама који су говорили о појмовима вјере и религиозности и кризи духовности. Гости из Митрополије црногорско-приморске, Kоторске бискупије и Исламске заједнице у Црној Гори похвалили су иницијативу организатора да се о овим темама јавно дискутује, а догађају је присуствовала бројна публика. На Округлом столу говорили су: архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски Митрополије црногорско-приморске, протојереј мр Предраг Шћепановић, канцелар Kоторске бискупије, дон Роберт Тонсати и генерални секретар Исламске заједнице у Црној Гори, ефендија Фуад Чекић. Модератор двочасовне занимљиве и корисне дискусије о различитим аспектима појма вјере у савременом друштву био је академик проф. др Синиша Јелушић. У уводној ријечи академик Јелушић из филозофске и психолошке перспективе сумирао је шта су о религиозности и вјери писали Kарл Густав Јунг, Виктор Франкл, Абрахам Маслов и Ђакомо Дакуино. Он је указао да се појам вјере на различите начине тумачи и проблематизује, истакавши да је данас случај да се поставља питање смисла вјере у времену које је окарактерисао као вријеме потпуне техничке рационалности и апостасије, које није само атеистичко него је готово антитеистичко, секуларно до краја, а одликује се потпуним одсуством религиозности и духа вјере. „Полазимо од тога да је базична религиозност несумњиво темељ човјекове личности, а ја храбро постављам тезу да је управо тај појам у савременом добу доведен у кризу. Дакле, духовна криза је и криза вјере. Оно што је у свему овоме битно јесте да долазимо до парадокса на који би посебно требало обратити пажњу. Наиме, сва емпиријска истраживања, упркос теоријским ставовима и анализама који су врло скептични, ипак показују да је врло висок проценат оних који се опређељују за религиозно, односно за саму вјеру“, казао је Јелушић. Kанцелар Kоторске бискупије, дон Роберт Тонсати, надовезујући се на увод модератора, оцијенио је да криза вјере и криза религије не представљају еквиваленте, те указао да се у свакодневном говору појмови неправилно користе као синоними. „Религија и вјера су двије различите ствари. То је темељна поставка теологије, психологије и неких других природних и друштвених знаности. Религија је, ако ћемо је јако симплифицирати, оно што се показује извана. То може бити религиозна пракса у склопу једног религиозног сустава – молитва, литургијски обреди, традиција. У прошлости, до Француске револуције, постојало је јединство између религије и друштва јер се проматрало да су трон и олтар једно, да је религија заправо оно љепило које све повезује. И Бог је једноставно био дио тог друштва. И појединци и колективи били су упућени на Бога кроз религију која је била доминантна, било да је то католизицам, православље, жидовство, ислам. Након Француске револуције долази до снажне еманципације и друштво више нема потребу да се сматра религиозним друштвом. Међутим, питање вјере је различито од религије, утолико што се вјера тиче самог односа појединца према Богу. У неким значајнијим истраживањима, која су заузели и теолози и они који нису теолози, дошло се до закључка да се у сувременом друштву парадигма промијенила. Дакле, религија више није битан дио друштва као таквог, али религиозност постоји. Вјера такође није битан дио друштва као таква, али вјера није нестала. Али, догодиле су се трансформације“, истакао је Тонсати. Архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски, протојереј мр Предраг Шћепановић устврдио је да се савремени свијет гради на томе да Бог није потребан. Секуларизација, како је оцијенио, у одређеним друштвеним феноменима није лоша, али, Шћепановић сматра да се чини да је и секуларизација постала врста неке религије. „Ми у православној теологији сматрамо да је вјера нови начин и мишљења и размишљања и да се ми на небо пењемо конопцем којим нас је Христос спустио. Наравно, ту су средства за постизање тих циљева: пост, молитва, аскеза, рад на себи. Али, како је говорио један Американац који је прешао у православље, Серафим Роуз: На овоме свијету постоје само два царства: царство Христа Бога и царство мене самога. Ја бих рекао да постоји један отпор у свијету према црквама као институцијама, управо због тога што цркве, исламска заједница и друге вјерске заједнице окупљају највећи број људи. Ми немамо ту моћи маркетинг микса да преко реклама дјелујемо, али смо просто организације које постоје вјековима и људи прво и задње уточиште нађу код нас. Сматрам да наше друштво није атеистичко него антитеистичко. Јер ви данас овакав разговор не бисте могли да водите ни у једној од основних или средњих школа у Црној Гори. То говори да постоји врста страха да се чује другачије мишљење. Вечерас, као различито цвијеће из божје баште, ми смо дошли овђе да разговарамо о теми вјере; о томе како вјеровати у савременом свијету који све више одбацује Бога, гдје је Бог један формални феномен а не личност којој се ми клањамо, служимо и кроз коју видимо брата свога. Јер кад видимо брата свога, видимо и Бога свога“, навео је Шћепановић. Генерални секретар Исламске заједнице у Црној Гори, ефендија Фуад Чекић истакао је да када пратимо како Бог говори о себи кроз свете текстове видимо да Бог себе не доказује, указавши, између осталог, да људи данас покушавају да фрагментарно доживљавају Бога. „Дакле, желе да доживе само нека од божијих имена, да виде Бога само као милост. Он јесте милост, али и онај који кажњава. Он јесте љубав и онај који прашта, али и онај који за себе каже да сједи у засједи. Он је онај који за себе каже да је пун повјерења, у смислу да има повјерење према нама, али из тог повјерења треба да се улива повјерење у Њега. Kада говоримо о вјери, ја лично покушавам да увијек разматрам како су прве генерације вјеровале – како су вјеровали другови Божијег посланика или рани хришћани. Зашто је то важно? Зато што су они имали живи модел у свом присуству. Једна је главна поставка у свему томе. Први људи прилазили су вјери на начин да размисле о томе шта могу да ураде за Бога, а данас вјерници виде Бога као средство за остварење својих жеља“, казао је Чекић. Осми Фестивал „Ћирилицом“ биће настављен вечерас од 21 сат на простору испод Цитаделе Округлим столом „Kњижевност и ангажованост“. Учествују: проф. др Јован Делић, проф. др Зоран Аврамовић, проф. др Бошко Сувајџић и Гојко Божовић. Фестивал до 14. септембра организују Народна библиотеке Будве и Удружење издавача и књижара Црне Горе, уз подршку Општине Будва, Туристичке организације општине Будва и Јавног предузећа за управљање морским добром. https://mitropolija.com/2024/08/29/protojerej-predrag-scepanovic-na-festivalu-cirilicom-na-nebo-se-penjemo-konopcem-kojim-nas-je-hristos-spustio/

Оне се изражавају у кварењу људске природе, изобличавању њених првобитних својстава, у томе што лако скрећемо ка злу, разбољевамо се и умиремо. Преко Адама је грех ушао у свет и проширио се на све његове потомке. Управо то је смисао који апостол Павле ставља у речи да смо у Адаму сви сагрешили: „Као што је кроз једног човека грех ушао у свет кроз смрт, тако се смрт проширила на све људе, јер су кроз њега сви сагрешили“ (Рим. 5:12) Шта се десило са Адамом, који је био његов грех који се претворио у потпуну катастрофу за цело човечанство? Господ је дао човеку само једну ограничавајућу заповест: да не једе са дрвета познања добра и зла. Реч „знање“ овде је шира и дубља од пуког знања о нечему. То укључује не само теоријско разумевање, већ и практично искуство. Адам је знао шта је добро, да се оно састоји у следовању воље Божије, послушности Њему. И наравно, имао је схватање да је зло отпор Створитељу, кршење једине забране коју је Он дао. Међутим, оба знања су била теоријске природе. Да, Адам је био у заједници са Богом, култивисао је Рајски врт, уживао у друштву Еве и живео у хармонији са универзумом. Али ово блаженство је било његово природно стање, невезано за било какав напор са његове стране. Улазак у практично искуство – без обзира да ли је зло или добро – увек је повезано са напором, унутрашњом борбом и деловањем људске воље. Ово је увек процес и не дешава изненада. Човек је добровољно и слободно издао свог Творца и изабрао зло, по вођству кушача ђавола. И не само да га је изабрао, већ му се и придружио. У том тренутку изобличила се његова природа, а са њом и цео свет, целокупна творевина која је била у општењу са Богом кроз човека – створеног бића по образу и подобију Божијем. Прекинуто је сједињење, жива веза са Богом, Извором Живота и сваког добра. Особа која је свесно изабрала зло више није могла да промени овај избор и самостално обнови изгубљени однос са својим Творцем, да исправи своју природу искривљену грехом. Ова изобличења, која су за собом повлачила физичку и духовну рањивост, ову неспособност да се врате у пређашње стање природне комуникације са Богом, наследиле су све наредне генерације људи, које су почеле да умножавају зло у свету. Монах Макарије Велики о томе пише овако: „Као што је Адам, који је преступио заповест, примио у себе квасац злих страсти, тако су и рођени од њега, и цео род Адамов, наследством, постали заједничари овог квасца. Постепено, грешне страсти су се толико умножиле у људима да су се прошириле на прељубу, разврат, идолопоклонство, убиства и друга апсурдна дела, све док читаво човечанство није огрезло у пороцима. Само је Бог могао да спасе палог човека уроњеног у грех. Ово спасење је остварено кроз Исуса Христа, у коме се Божанство сјединило са човечанством. Син Божији се оваплотио на земљи и преузео људску природу. Он је испразнио Себе, узевши обличје слуге, поставши подобан људима, а по изгледу поставши као човек; Понизио се, поставши послушан чак до смрти на крсту (Филипљанима 2:7-8). Својим животом, страдањем, смрћу и васкрсењем Исус Христос је сваком човеку вратио могућност повезаности са Богом и потпуног јединства са Њим. И иако људи настављају да доживљавају физичке последице првобитног греха, непремостиви духовни јаз између човека и Бога, који је настао као резултат Адамовог пада, више не постоји. Побеђује се благодаћу Божијом, која човека уводи у Извор Живота – Бога. Дакле, апостол Павле наставља мисао коју је раније започео - као што смо сви сагрешили у Адаму, тако смо сви у Христу добили спасење и оправдање за живот вечни: „Тако, дакле, као што једним пријеступом дође осуда на све људе, тако и једним оправдањем дође на све људе оправдање живота. Јер као што кроз непослушност једнога човјека посташе многи грјешни. тако ће и кроз послушност једнога постати многи праведни.“ (Рим. 5,18-19) Свештеник Евгениј Мурзин приредила: Ј.Г. извор

Схиархимандрит Серафим Бит-Хариби све је познатији у православном свету пошто Литургију служи на ишчезлом арамејском језику, иначе језику којим је говорио Господ Исус Христос. Његов живот пре и после монашења могао би да послужи као подложак за филм. Грузијски схиархимандрит Серафим Бит-Хариби је други свештеник у свету који служи Литургију на језику Исуса Христа. Као дете пао је у миксер за бетон и једва преживео. Руке су му биле готово одсечене, а пет лекара борило се да га спасу. Две године био је без осећаја у ногама, провео у инвалидским колицима, а после је ходао на штакама. Када је све то преживео, ударило га је ауто, а када је и то преживео попио је перхиндрол, па после тога имао великих проблема са цревима. Пре монашења имао је жену и троје деце. Жена се разболела у осмом месецу, а лекари су рекли да ће умрети и да морају гледати како спасити дете. Он одлази на гроб старца Гаврила Ургебадзе и моли се речима: „Ако је истина оно што кажу о теби, молим те, моли се пред Богом да моја жена и моје дете остану живи, а ја ћу напустити све и постати монах.“ У току ноћи, у пар сати женино стање се променило и оздравила је. Међутим, обећање које је дао заборавља и наставља са својим животом. Улази у спорт и постаје четвороструки првак Грузије у теквондоу, добија црни појас други дан у каратеу, а касније када је постао свештеник добија и трећи дан. Одлази често у Кијевску Тројицу Јонин манастир. Једном је тако седео испред, у фармеркама и са цигаром у руци, кад му прилази непозната жена и обраћа му се речима: „Оче Серафиме благословите“, на шта не реагује мислећи да је жена луда. Међутим, добија ударац штапом по глави и пада, а после кратке расправе жена (матушка Ксенија) му говори да је Бог њега изабрао да буде молитвеник за свој народ. 14.03.2006. године постаје монах. Након тога добија послушност да се ушуња и проповеда једној секти, после чега бива претучен и завршава у критичном стању, без свести. У болници је, али само уз Божију помоћ преживљава. 2010. године је добио велику схиму и требао је ићи на Свету Гору, али га патријарх Илија позива да остане у Грузији и да постане пастир Асираца у селу старог Канда. Прихвата патријархов благослов, па Литургије служи на арамејском језику и подиже цркву у име тринаест сиријских очева која постаје манастир. Од 2015. године је схиархимандрит. Компонује музику и наступа са својим хором, због чега је постао широко препознатљив. Овде можете послушати како отац Серафим Бит-Хариби поје на арамејском језику. https://putevimapravoslavlja.info/prica-o-monahu-koji-liturgiju-drzi-na-jeziku-kojim-je-govorio-isus-hrist/

Његово блаженство Патријарх румунски господин Данило говорио је о Јеванђељу у коме „Спаситељ Исус Христос сажима све заповести и све прописе Старог завета“ кроз заповест о љубави према Богу и заповест о љубави према ближњем. – Овде видимо једну дивну ствар, наиме, да иако су обе заповести вредне, ипак Спаситељ Исус Христос, као и речи Светог писма иначе, у Старом завету, даје предност љубави Божијој у односу на љубав ближњег и износи у доказе, сличан, али не и идентичан однос човека према Богу и према ближњем, рекао је Његово блаженство господин Данило. – На пример, само у односу на Бога каже заповест: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом и свом памети својом“. Не говори и да љуби ближњега свога свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим, него само као самога себе. Зашто ово давање приоритета и диференцијација? Постоји, наравно, одговор, наиме, да је само та свеукупна љубав човека према Богу, свим срцем, свом душом и свим умом, љубав освештавајућа и спасоносна. Љубав је та која се одазива на човеково сједињење са Богом, што значи његово спасење и његово освећење. Ако човек не воли Бога свим срцем, то значи да део срца није освећен ако Га не воли свим срцем. Ако Га не воли свом душом, то значи да део његове воље није освећен, објаснио је Његово блаженство. – А ако Га не воли свим својим умом, то значи да део његовог размишљања није освешћен, већ део срца остаје зло срце, део воље остаје зла-воља, а део ума остаје у лутајуће мишљење – изгубљени ум, непросвећени и неосвећени ум. Ово појашњење је веома важно, јер Бог воли човека свом својом љубављу – Он је прво волео човека, од кога га је створио – и жели да и љубав човека према Њему буде потпуна, нагласио је Патријарх румунски. https://mitropolija.com/2024/02/06/patrijarh-danilo-hristos-sazima-sve-zapovesti-i-sve-propise-starog-zaveta-u-zapovest-o-ljubavi/?fbclid=IwAR1leUFmp7caOOMyYpgPe1E1dOoLeTbxqSjFDfJ5ITqhQkgDF9HZ0TBxmEA

Мени је Христос живот. Он је начин на који сам изабрао да посматрам живот, људе, ствари, животиње, сву творевину. Кроз Христа посматрам све и сва. Моја борба је управо та, да корак по корак задобијем поглед Христов. Да посматрам чистоту у блудници, искреност у разбојнику, у свакој људској страсти и погрешци да видим једну дубинску рану. Да не осуђујем него да у позадини страсти видим ону дубоку људску потребу. Христос је мени начин на који кажем добар дан и лаку ноћ. Начин на који се будим и увече лежем да спавам. Како учим да ћутим, да се препуштам, да не контролишем, да не владам, да не одређујем и не условљавам. Христос је за мене начин да волим себе како бих научио да волим и своје ближње. Мој пут да се усправим после пада и сакупим све своје крхотине, а да их не проклињем нити вређам, него да их заволим. Јер једино тако могу пригрлити и распарчану икону свог ближњег. Христос је начин на који миришем, чујем, кушам, додирујем, корачам и осетим. Он је начин на који размишљам, осећам. Он је сам Живот. Не могу више да слушам високопарне речи и узвишене анализе, макар оне биле и теолошке. Јео сам их у обиљу, али остадох гладан. Какве везе има Христос са свим тиме? Он је живео, осећао, додиривао, причао, плакао, осећао страх и веровао. Био је истовремено толико очовечен колико и божанство. Апсолутно човек, апсолутно Бог. Није те испуњавао кривицом, страхом, претњама. Није имао везе са свим овим религијским мраком страха и осећањем кривице. Са страхом који плаши људе да би их контролисао. Који Бога ограничава у обрисе кутијица, закона, уставе и идололатрију спољашње форме. Који се прави важан како зна све одговоре, а да притом никад није поставио себи суштинска питања. Христос је ћутао, ови само причају, сејући страх у најједноставнијим и најприроднијим људским одликама. Више говоре о ђаволу и антихристу него ли о Богу. Више о паклу него о рају. Више о греху него о благодати и сили Божијој и слободи. Баве се људском сексуалношћу јер се боје љубави. Ипак су истините речи блаженог Августина: "У Бога има много оних које нема Црква, и у Цркви има много оних који нису у Бога...". Окончајмо ове мисли речима великог Светог Порфирија да бисмо осетили сладост: "Христос је пријатељ, и виче ка нама: Бре, ви сте моји пријатељи, ја вас све волим! Не претим вам паклом. Не плашим вас...Желим да се и ви са мном радујете животу...". Oтац Пападопулос (превела са новогрчког монахиња Герасима alias Tanya Davidovic) https://www.facebook.com/serafim.petkovic.1

Откривајући себе, морамо почети да се поправљамо. Ако откријем да сам нервозан, мораћу да се променим. Да постанем кротак и послушан. Ако откријем да гајим злобу и мржњу према другима, мораћу да се излечим и постанем незлонамеран и праштајући. Ако завидим другима, морам се ослободити зависти и унети једноставност у свој живот. Да престанем да гледам друге завидним и лукавим оком, и да их гледам простодушно, спреман да их подржим у њиховом болу или у њиховој радости. Ако лако осуђујем и оговарам, често чак и клевећем, морам коначно да предузмем нешто. Прво, да престанем да се дружим са оним људима који такође осуђују и оговарају. Да укротим свој језик, али и уши. Да пазим шта слушам и од кога то слушам. Јер, ако нешто не чујем и нисам радознао да сазнам, нећу ни оговарати. Важно је да се кајем. Ако сам свестан својих грехова, падова и свог духовног стања, онда се нећу усудити да говорим погрдне речи ни о коме . Моје срце ће бити сломљено и понизно и нећу се супротстављати другима насилно и сурово. Ако откријем да се мој хришћански живот своди на једноставно избегавање неких грехова, морам да изађем из ове статике. Духовно благостање не долази када избегавате одређене грехе, већ када покушавате да се култивишете у себи и живите врлинским животом. Врлински живот не значи једноставно избегавање одређених греха, већ свакодневно практиковање врлина. То не значи једноставно - не красти, већ бити милостив и човекољубив. Врлински живот не значи не ударити другога, него га загрлити; не значи не штетити другоме, већ саосећати и помагати му. Не значи уздржавати се од хране, већ обуздавати свој его, гладовати за Богом и ближњима. Уместо равнодушности, да бринемо за друге. Да постанемо ослонац за страдања, за неправде, за свог ожалошћеног брата. Али, у исто време, да останемо близу оног ко нам наноси неправду, вређа нас и клевеће. Не дозволимо да нас наш его окрене против њега. Јер, у богоугодном животу не држимо само реч Божију, него ако је други не држи према нама, остајемо хришћани, поступамо као Христос. Неки кажу: „Никоме нисам згрешио“. Али, Бог вас неће питати да ли сте некоме нанели неправду, већ када су вама нанели неправду, шта сте урадили, када су вас увредили, како сте се понашали, када су вас вређали, шта сте узвратили. Ту се види наше духовно стање: не када се придржавамо неких спољашњих правила, него када од другог добијемо крст и понижење. Па шта да радимо? Зграбимо прилику да се понизимо, да ћутимо, да вежбамо стрпљење, молитву, праштање, љубав. Тада можете видети какви сте хришћани. У клевети, коју ћемо прећутати. У неправди, коју ћемо поднети. У увреди, због које ћемо страдати. У издаји, коју ћемо издржати. Хоће ли наша љубав све то издржати или ће се претворити у мржњу? Хоћемо ли остати мирни или ћемо тражити освету? Хоћемо ли сами себе да прекоримо када видимо да смо згрешили, или ћемо кривити друге? Мислим да сви разумемо, али не желимо да прихватимо да нисмо тако добри. Одбијамо да се суочимо са својим грешкама, и то је наш проблем. Наш велики проблем није што грешимо. Наш велики проблем је што не признајемо да грешимо. Није у питању однос других према нама, колико су се огрешили о нас, већ какав је наш однос према њима. Шта нас брига шта други раде. Ми ћемо одговарати за оно што смо сами урадили. Одговарићемо Христу. Он је наш модел за живот. Пре него што било шта учините, погледајте како је Христ поступио. И пре него што реагујете на нешто што су вам учинили, погледајте како је Христ реаговао. архим. Павел Пападопулос www.bogonosci.bg

Када људи уђу у Цркву и почну да живе „духовније“, они почињу да негују молитву на свој начин. Почињу да говоре да живе „мирније“, узимајући спокој који осећају као доказ свог духовног напретка. Међутим, много пута је тај мир који осећају само површан (и стога опасан). Много пута видимо да се ови људи с гневом опиру када их нека особа или неки догађај протресе из њихове лажне понизности. Када мисле да су други људи одговорни за њихове проблеме, онда се дистанцирају од њих, показујући на тај начин погрешан начин размишљања. Свој "спокој" стављају изнад других, своју „не-анксиозност” стављају изнад комуникације са другима. Рекло би се да то чине и монаси, посебно пустињаци који се удаљавају од људи да би се, кроз ћутање, посветили „лакшем“ општењу са Богом. Али морамо приметити да се ово ћутање коме теже пустињаци не ставља изнад љубави према другима, а ако се то и догоди, није исправно. Видимо преподобног старца Пајсија како напушта молитву, тишину своје ћелије и како се спремно одазива на позив људи да их саслуша, да чује њихов бол, њихове жалбе, њихове грехе. Чувши све ово, вероватно би се преподобни старац „узнемирио“, али то није утицало на мир и тишину његовог срца. Била је то смирена стрепња, смирени немир, јер је његов мир био дубок и непоколебљив од спољашњих фактора. Ако се, у потрази за тишином, молимо и осећамо смирење с једне стране, а с друге стране се љутимо и узнемиравамо за најмању ствар, морамо схватити да је наш мир лажан и површан, да, на крају крајева, тишина којој тежимо и мир који постижемо нису ништа друго до емоционална" дрога“ нашег аутономног подвига. Када престанемо да се штитимо, такмичимо, правдамо, тада ћемо постати слободни. Тешко је, веома је тешко престати се претварати, тешко се отрести мисли о сопственом достојанству. Међутим, неопходно је. Јер без тога ћемо увек бити робови свог ега и никада нећемо наћи Бога. Пред нама ће увек бити наша достигнућа, православље, пост, бдење, доброта, богослужење, незлобност, тишина, врлина. Обожаваћемо сами себе. Непрестано ћемо стварати споља, а изнутра ћемо смрдети. Наставићемо наше духовне подвиге пред људима, али изнутра ћемо бити празни. Ми ћемо се споља трудити да докажемо да смо духовни, да смо исцељени, а изнутра ћемо остати слепи, парализовани, болесни, губави, мртви. Осећаћемо лажни мир у нашој духовној аутономији, што ће изазвати узнемиреност и раздор. Бог ће увек бити прекршилац наших права, нашег мишљења. Тражићемо оправдање супротстављајући се другима. Покушаћемо да се осећамо важним суочавајући се са другима. Не можемо знати шта значи „живот у Христу“,„милост“, „љубав“, „мир“, „радост“ када херметички затварамо очи пред смрћу, када нам је једино стало до нашег реномеа, када се наше доброчинство претворио у циљ сам себи, када је опсесија нашег живота покровитељство самог себе. Све процењујемо на основу нашег земаљског живота. Али неизбежно долази неслога, долази подела. Зато што бисмо радије да будемо „у праву“ сада него да будемо заједно заувек. Више волимо монолог него дијалог. Више волимо самоћу него живот у заједници. Више волимо да будемо пријатељи него да волимо. Више волимо затвор него слободу. Више волимо религију него Цркву. Не би требало да више волимо, већ само жудимо за... Непристрасно. Колико год да сте наоружани у свету, увек ћете се плашити сваке претње. Ако не успете, бићете заборављени, нико вас се неће сећати. Међутим, пун мира је човек који живи љубављу Оног који заувек воли свакога и све, па макар био и лишен признања, афирмације, похвале, снаге, јавности, славе. Ово је сажето у поздраву Светог Серафима Саровског: „Радости моја, Христос воскресе!“ Јер, једину радост може осетити онај у чијем је срцу радост света, мир, љубав. Радост може да осети онај ко, иако не успе у свету, живи у сигурности Његовог присуства. Скоро сви светитељи су напустили овај свет без “успеха”. Сироти, одрпани, изоловани, безначајни, дивљи, заклани. Њихова једина брига је била однос са Христом. Њихови проблеми су били бројни, али су их они надмашили. Не зато што су се правили да их не виде, већ зато што њихов поглед није остао у садашњости. Гледали су невечерњи дан. Истина је да нам светост изгледа као нешто далеко, нешто непознато. И заиста, оправдано је, јер је Христос велика непознаница у нашем животу. Светост није услов за неколико изабраних, за неке митске хероје који живе у пустињама и пећинама. Зашто? Јер, Христос је за свакога. Један старац врло тачно каже: „У православном предању нема подела на материјално и духовно, на деловање и теорију, на људе у свету и монахе. Или имаш благодат Божију и имаш све, или је немаш, и потпуно си у тами“. Нису само монаси или свештеници ти који имају „одговорност“ да приме благодат. То је „право“ свакога ко жели да доживи Истину. Нажалост, научени смо да је Црква узак простор. Али, у Цркви постоји невероватан простор за све који желе да уђу и постану нови. Има места за свакога ко жели да избаци отров из свог ега и постане сабрат ближњем. И тако, као велика заједница, идемо напред. Идемо од страсти до врлине. Али ту не треба стати. Не желимо да нас смрт нађе „врлинским“. Желимо нешто друго, нешто дубље, веће. Највећа ствар је постићи понизност која је мајка милости, која чини да се човек уздигне изнад смрти, док се још креће у телу и костима. А онда схвати да је све безначајно, без мириса, боје и укуса, пред Божанском уметношћу за коју је сазрео. архимандрит Павле Пападопулос https://pavelpapadopulos.wordpress.com/2020/11/30/светостта-не-е-състояние-за-малцина-за/

Један од највећих руских подвижника, прозорљиваца и чудотвораца. Рођен 1759. а преставио се 1833. године. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао "убоги Серафим". Родио се у Курску, у Русији, 19. Јула 1759. године, од имућних родитеља. На крштењу је добио име Прохор. Кад је навршио 17 година, мајка га је послала да се посвети монашком животу. На растанку му је наводно поклонила мали крст, од кога се он никада није одвајао. Најпре је отишао у кијевско-печерску лавру, а потом га је старац Доситеј упутио да се спашава у саровској пустињи. Не задовољавајући се тишином и безмолвијем саровске обитељи, угледајући се на неке манастирске старце, са благословом свог старца, у слободним часовима повлачио се у густу шуму ради молитвеног усамљеничког тиховања. Средом и петком није ништа јео, а у друге дане само једном дневно. Прохор се 18. Августа 1786. године, удостојио подстрига у монашки образ, при чему доби име Серафим. Серафим удвостручи своје трудове и живљаше још усамљеничкије, ронећи у унутарње богомислено созерцање. Увек у једној истој одећи, зими је скупљао грање, лети чувао пчеле и радио у својој малој градини. Уз велике телесне трудове, даноноћно је појао тропаре и црквене песме, и предавао се узвишеним радовима ума и срца. Пуно је читао, нарочито Свето Писмо. Издржавао је велика ђавоља искушења и замке. Да би се још усрдније борио против истих, узео је на себе велики подвиг. Хиљаду дана и ноћи на гранитом камену произносио је из дубине душе царникову молитву: Боже, милостив буди мени грешноме! Добивши од Бога благодатне дарове: прозорљивости, чудеса и исцељења, а по вољи Свевишњега поче ступати у разговор са посетиоцима, а пре свега са монасима. Његове речи, пренете неком особеном љубављу и препуне неке тихе, животне власти, загреваху срца, чак и она окорела и хладна. С великом љубављу лечио је све душевне и телесне болести. Толико је био познат и вољен да је дневно долазило скоро по две хиљаде људи на лечење или савете, или само за благослов. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао „убоги Серафим“. Старац Серафим је 2. Јануара 1833. године завршио свој живот на земљи, у својој обичној белој подраси, клечећи на коленима на свагдашњем месту својих милитвених подвига, пред иконом Божје Матере " Умилење". О врату му је висио мали крст са распећем. Руке су му биле прекрштене на грудима. Српска православна Црква га празнује као преподобног Серафима Саровског 2. јануара по старом, а 15. јануара по новом календару. Тропар (глас 4): Од младости Христа си заволео, блажени, и Њему Једином хтео си да служиш пламено, непрестаном молитвом и трудом у пустињи се подвижавајући. Умиљеним срцем стекао си Христову љубав и љубљени изабраник Божије матере си се показао. Зато ти кличемо: Спаси нас твојим молитвама, Серафиме, преподобни оче наш. http://www.manastirrukumija.net/index.php/praznici/25-praznici/190-prepodobni-serafim-sarovski

Срећан празник Рођења Христовог! Христос се роди! Заиста се роди! Καλὰ ΧριϚούγεννα! Χριστός γεννιέται! Αληθώς γεννιέται! Merry Christmas! Christ is born! Тruly He’s born! Мир Божији, Христос се роди! Срећан вам и Богом благословен празник рођења Богомладенца, Господа Исуса Христа. Дуго очекиваног Спаситеља, обећаног нашим праоцима. Нека нас Господ благослови и испуни наша срца пуна радости и Љубави, да би смо свагда славили Њега, јединог Човекољубца. https://hramsvetogcarakonstantinaijelene.rs/mir-boziji-hristos-se-rodi/

Сигурно сте као деца чули фразу "..ако будеш добар дечко, донећу ти поклон...". Али постоји отац који каже „било да си добро дете или не, ја те волим и даћу ти огроман дар...“ и овај дар се зове Христос. Јер, Бог нас воли безусловно. Он нас воли у светлости и тами, у погрешном и исправном, у нашем греху и врлини. Бог нуди своју милост свима, чак и људима који не верују да Он постоји. Без обзира да ли Га следите или не, Бог вам даје своју милост у сваком тренутку вашег живота. Верујте ми да не бисте чак ни удахнули свој следећи дах да то није била воља Божија. Ово је веома различито од онога што нас свет учи. Свет учи да у животу добијате оно што заслужујете. Они то зову карма. То је веровање да постоји узрок и последица за све што радите. Добре ствари вам се дешавају због добрих ствари које сте урадили у прошлости, а лоше ствари вам се дешавају због лоших ствари које сте урадили у прошлости. Али Бог не делује са кармом, већ са љубављу, милошћу и милосрђем. Да сте добили оно што сте заслужили, онда не бисте ни били овде на Земљи. Да сте добили оно што сте заслужили, онда не бисте имали ништа. Ослободите се кривице и страха и уживајте у овом дару званом Христос. Осећајте да то заслужујете јер Бог жели да уживате са Њим, са свим оним што вам је дао и што вам још може дати. Како рече свети Порфирије, Христос је пријатељ, отац и брат, он не држи пакао у руци малтретирајући нас. Он жели да будемо слободни и срећни да Га волимо. Али да бисте били срећни, морате напустити кривицу и страх, токсични осећај безвредности и окренути се ка радости. Престаните да се осећате кривим за све и свакога. Престаните да мислите да заслужујете само бол и патњу зато што их привлачите. Ти си Божје дете и заслужујеш све Његове дарове, богатство и изобиље Божије. Његове благодати и радости су и твоје, оне су за све. Ти већ живиш у чуду, само се укључи и веруј. Промени уверења, перцепције и начин размишљања. Увећај своју веру и изгради нове светле навике. Христос је дар празника и намењен је свима. Остаје нам да га прихватимо и кажемо - „Да, ја сам тама, али жудим да постанем јасле...дођи и роди се у мени. Осветли моју таму и загреј мраз мог бића.” отац Ливиос facebook.com/p.libyos

Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Однос са Христом јесте љубав, ерос, одушевљење, чежња за Божанством. Христос је све и сва. Он је љубав наша. Љубав Христова, односно љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост. Радост је сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна "лудост", али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе кажесвети цар и пророк Давид: "Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих" (Пс.22,5 ). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено "пијанство" јесте реч Божја која се даје чистима срцем (Мат.5,8) Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4) То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: "Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар" (Пс.126,1) Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо! Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији; нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда. Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави - то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе. Један треба да буде наш циљ - љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо и Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе. Једно хоћу, једно желим, једно иштем, Христе мој - да сам са Тобом Љубимо Христа! Нека нам је Он једина нада и старање! Љубимо Христа само Њега ради! Никада нас ради. Нека нас постави тамо где Он хоће. Нека нам да оно што Он хоће да нам да. Немојмо да Га љубимо ради дарова Његових. Себично је рећи: Христос ће ме настанити у један леп стан Царства Небеског, који је за мене начинио. Христос га је припремио. То пише у Јеванђељу: "У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да где сам ја, будете и ви" (Јов.14,2-3). правилно је када кажемо: Христе мој, нека буде оно што хоће љубав Твоја; мени је довољно да живим у љубави Твојој. Ја убоги - шта да вам кажем? - Веома сам слаб човек. Није ми пошло за руком да до те мере заволим Христа да душа моја чезне за Њим. Осећам да сам на томе путу далеко, далеко заостао. Ја тако осећам. Нисам стигао онамо куда желим, не живим овом љубављу. Али не губим храброст. Имам поверења у љубав Божју. Кажем Господу Христу: "Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда хоће љубав Твоја. То желим, то хоћу. У своме животу свагда сам Тебе обожавао и Теби служио." Када сам једном био тешко болестан, тако да је постојала могућност и да одем Богу на истину, нисам хтео да размишљам о својим гресима. Хтео сам да размишљам о љубави Господа свог Исуса Христа и о вечном животу. Нисам хтео да се плашим. Желео сам да одем ка Господу, те сам размишљао о Његовој доброти и љубави. Па и сада, када се ближи крај мога живота, нисам неспокојан, нема у мени никакве агоније, него размишљам овако: када се о Другом доласку Господњем појавим пред Њим и када ми Христос каже: "Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха?" (Мат.22,12), сагнућу главу и одговорићу Му: "Нека буде оно што Ти хоћеш, Господе мој! Нека буде оно што хоће љубав Твоја! Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда одреди љубав Твоја! Достојан сам пакла. И у пакао да ме бациш, довољно је да сам с Тобом. Једно хоћу, једно желим, једно иштем - да будем с Тобом. Где год и како год Ти хоћеш..." Улажем напор да се предам љубави Божјој и служењу Њему. Свестан сам своје грешности, али живим у нади. Рђаво је када губиш наду. Јер, онај ко је безнадежан, осећа горчину, губи вољу и снагу. За то време, онај ко се нада, иде напред. Баш зато што осећа да је сиромашан, труди се да се обогати. Погледајмо шта ради сиромашан човек: ако је паметан, труди се да нађе начина да се обогати. Иако се осећам тако немоћним и знам да нисам постигао оно за чим чезнем, ја ипак не губим наду. Тешим се, као што рекох, тиме што не престајем да се стално трудим. Па ипак, не чиним оно што желим. Молите се и за мене! Ствар је у томе да не могу на апсолутан начин да заволим Христа без благодати Његове. Христос не оставља простора да се испољи љубав Његова ако моја душа нема нешто што ће Га привући. Можда то нешто и јесте оно што мени недостаје. Стога се молим Богу на овај начин: "Веома сам слаб, Христе мој. Само Ти можеш постићи, благодаћу Твојом, да и мене удостојиш да - попут апостола Павла, који се радовао Теби - кажем: А живим - не више ја, него живи у мени Христос (Гал.2,20) Овим темама сам заокупљен. Трудим се да изнађем начина како да заволим Христа. Ова љубав је незасита. Што више љубиш Христа, то више мислиш да Га не љубиш, па још више чезнеш да Га заволиш. Иако то ни сам не схваташ, ипак идеш све више у висину, у висину! http://verujem.org/savremeni_podviznici/starac_porfirije_kavsokalivit.htm

Циклус ХРИШЋАНСТВО И ФИЛМ Трибина ИСУС ХРИСТОС НА ФИЛМУ – 23. новембар у 19 часова, Завод за проучавање културног развитка Учесници: Владан Таталовић Владимир Коларић ИСУС ХРИСТОС НА ФИЛМУ је шеста трибина циклуса ХРИШЋАНСТВО И ФИЛМ, у организацији Завода за проучавање културног развитка и Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду. Представљање лика Исуса Христа увек је било велики изазов за уметнике, с обзиром на могућност и начине уметничког посредовања његове богочовечанске личности. Имајући у виду фотографску природу филмске слике, тај проблем је посебно изазован за филмске ствараоце, па и филмски медиј као такав. Без обзира на то, Исус Христос се појављује већ у неким од првих снимљених филмова, а на трибини ће бити посебно анализирани неки од најизразитијих примера директне, индиректне и параболичне визуализације Исусовог лика на филму. Владан Таталовић је професор Новог Завета на Православном богословском факултету Универзитета у Београду и ђакон у храму Светог Василија Острошког на Новом Београду. Објавио је више десетина студија из области новозаветне науке и посебно се интересује за визуелну рецепцију ранохришћанских текстова. др Владан Таталовић Владимир Коларић је теоретичар културе и уметности, организатор истраживања у Заводу за проучавање културног развитка и доцент на Високој школи за комуникације у Београду. Аутор је књига „Хришћанство и филм“ и „Хришћанство и уметност“. др Владимир Коларић https://patmos.rs/2022/11/21/najava-tribina-isus-hristos-na-filmu/

Заиста, у нашем земаљском људском животу патња се не може избећи. Сви ми, у једном или другом тренутку свог постојања, доживљавамо болест, тугу, губитак вољених, а можда и неправедни прогон или издају вољених. И на крају, све нас чека смрт. Схватити ово је страшно. Људском уму је тешко ово прихватити. И понекад бол изгледа неподношљиво. Али чак и у овој тами постоји прилика да сви видимо светлост. Патња је дошла на свет са падом у грех прародитеља, и много хиљада година људи су патили без наде у избављење. Али са доласком Христа у свет све се променило. Десило се оно о чему су говорили древни пророци: „Он болести наше носи и немоћи наше узе на се“ (Ис 53,4). Размислите: Христос није само умро за нас. Он је већ претрпео све наше патње – прошле, садашње и будуће. И само Он у потпуности зна и разуме наше бриге – чак и више од нас самих. Зато, ма колико нам било тешко, морамо да се сетимо да Господ све то зна, сам Господ је све то искусио и само Он нас може да избави од страдања и од силе смрти. И само у Њега можемо да се надамо, а и за помоћ треба да се обратимо само Њему. У овоме нам је дато чврсто обећање: „И Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике, ни болести неће бити више; јер прво прође“ (Откр 21,4). И у ове свештене дане, сећајући се крсног пута Христовог, још једном треба да размислимо – са ким смо: са Господом, који страда, или са његовим гонитељима и мучитељима? А ако се ослободимо својих грехова и страсти, тренутних сујетних помисли, то ће значити да наше патње више нису бесмислене, оне нас само чисте и воде ка вишем – васкрсењу са Господом нашим. митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-hristos-nije-samo-umro-za-nas-je-pretrpeo-sva-nasha-stradanja

Нема срца у које не може ући Христос, ма колико нам се чинило закључаним” – отац Спиридон Бејли Речима и сведочењем отаца Цркве, отац Спиридон објашњава како је Христос способан да пружи опипљиве разлоге за веру, посебно на почетку нечијег хода са Њим, јер Он разуме нашу потребу за доказима када сумњамо. Христос то толико разуме да је у стању да кроз свакодневно искуство уђе и дотакне срца и душе које нам се чине закључанима; доказујући да нада никада није изгубљена ни за кога од нас. Отац Спиридон је православни свештеник који служи у Руској православној заграничној цркви у Енглеској. Под својим именом у свету, Дарен Бејли, раније је објавио низ књига поезије и романа. Као рукоположени свештеник, отац Спиридон се фокусирао на духовне теме: Путовање на Свету Гору, његова прва од ових књига, описује његово путовање на Свету Гору где је срео монахе и пустињаке и био му је дозвољен приступ начину живота с којим се мало ко од нас сусрео. Наставак овога, Повратак на Свету Гору, описује његово путовање на Атос, овог пута са сином. Православље и Сатанино краљевство привукло је највећу пажњу због свог истраживања начина на које Сатана ради на изградњи једне светске владе кроз институције које видимо у данашњем свету. Објашњава колико се трендова у модерној култури, укључујући Холивуд, екуменизам и трговину оружјем, експлоатише да нас поробе. Отац Спиридон је говорио о сексуалној девијантности у Холивуду много пре него што је случај Харвија Вајнштајна доспео у медије. Древни пут је серија размишљања о различитим аспектима живота користећи Оце Цркве као полазну тачку у којој отац Спиридон идентификује колико је савремени човек далеко удаљио од аутентичног хришћанског погледа на универзум. У књизи Газећи по смрти стражује и различите теме које се односе на смрт и васкрсење. То је књига која даје дубоку наду која читаоца доводи до живог осећаја пуне реалности Божје намере за нас. Ватра на уснама је његов повратак роману. Млади пар има случајан сусрет са православним монахом који прераста у доживотно пријатељство. Књига истражује стварност светитеља у савременом свету и ослањајући се на низ стварних догађаја води читаоца у мистерију древне духовности. Поднаслов “Сусрети са светитељем ” показује да је хришћанска светост данас једнако стварна као што је била у пустињама Египта пре шеснаест стотина година. Подвиг је алегоријска прича пуна духовних тема. Ова књига је неприкладна за млађе читаоце. Његов најновији роман, Иза вела, описује човеков силазак у ужасе окултизма и утицај на његов ум и душу. https://mitropolija.com/2022/07/27/nema-srca-u-koje-ne-moze-uci-hristos/

Његова светост Патријарх српски г. Порфирије благоизволео је да на братски позив Његовог преосвештенства Епископа ваљевског г. Исихија јуче, 29. јуна, посети Епархију ваљевску, поводом троструког јубилеја Светог Владике Николаја охридског и жичког – 140 година од рођења, 65 година од блаженог уснућа и 30 година од преноса моштију из Либертвила у Лелић. Предвођени својим духовним оцем Преосвећеним Епископом ваљевским г. Исихијем, свештенство и верни народ Епархије ваљевске, у обиљу молитвене радости, дочекали су синоћ, 29. јуна, Његову светост Патријарха српског г. Порфирија у саборном ваљевском храму на ушћу Градца у Колубару. У част доласка српског првојерарха, служена је доксологија, којом је началствовао старешина манастира Лелић игуман Георгије, уз саслуживање више свештенослужитеља и појање Хора „Емануил“ под управом Вање Урошевић. У пратњи Патријарха Порфирија било је више архијереја СПЦ, а међу почаствованима да га дочекају градоначелник Ваљева Лазар Гојковић, представници Војске Србије, јавних установа и предузећа. Пре два дана навршила се година откако је десницом Његове светости Патријарха српског г. Порфирија у трон Епархије ваљевске уведен дугогодишњи му сабрат из ковиљске обитељи Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије. Дан у коме српски првојерарх долази и доноси благослов у ове крајеве важан је и велики јер су, навео је у добродошлици Владика Исихије, у личности Патријарха Порфирија сабрани даровио лучезарних српских светитеља: Светог Саве, Светог кнеза Лазара и Светог Владике Николаја, чијих смо јубилеја удостојени да прославимо. Благослов и радост, али долазак Патријарха Порфирија је и испит и задатак да останемо на путу служења Богу и ближњем као духовни потомци ових трију великана. – Ваша светости, Ви долазите у град Ваљево и у нашу епархију, која има благослов да је Свети Николај њен сјајни изданак. Иако га је живот и служба Богу и роду водила далеко одавде, он је остао дубоко укорењен у родном и љубљеном му Лелићу, у који га је божанска промисао коначно, ако и посмртно, вратила, обдаривши нас нетљеним његовим светим моштима. Свети Николај је заиста тај епископ који, како говори Свети Василије Велики, „собом даје част месту, јер особина великога је не само да се задовољава великим, него и да својом моћи мале ствари чини великим.“ Овде све одише његовим светим именом. Јеванђељско семе које је обилно сејао дало је рода и у селима и у варошима, у пољима и у горама. Његова чада живе свуда: у подручјима Осечине и Уба, Мионице и Обреновца, и овде, у престоном Ваљеву. Сви са страхопоштовањем и љубављу носимо његово име у своме бићу – навео је Владика Исихије у добродошлици Патријарху Порфирију. Несумњиво многи памте лепе, али истовремено и обавезујуће речи Патријарха Порфирија изговорене приликом устоличења Епископа Исихија, а оне гласе:“Бити Ваљевац је дато и задато.“ У маниру дубоког поштовања према завичајцима Владике Николаја и Оца Јустина, 46. наследник светосавског трона говорио је и овога пута. Заблагодаривши на речима добродошлице пуним љубави некадашњем сабрату, а данас духовном старатељу овог благословеног краја Владики Исихију, Патријарх Порфирије је казао да кад год долази у ове крајеве има утисак не само да долази међу једноверну браћу, већ да долази у свој родни крај. То осећање, уверен је, деле и бројна браћа му архијереји. Рођењем добијамо телесно постојање, али у Светој тајни крштења добијамо печат дара Духа Светога. То нам је задато да непрестано актуализујемо у животу – да се у Христу и за вечни живот непрестано рађамо. – Ако постоји место где смо се непрестано рађали за Христа, за Цркву Његову, за нашу православну веру, то је Лелић, то су Ћелије. Када се наша генерација пробудила за Христа и православну веру, када смо разумели да ништа без Христа нема смисла, а много тога што је истински вредно у Њему добија свој печат и смисао, онда смо то продубљивали, обогаћивали, утврђивали и постајали читавим бићем тога свесни управо у ваљевским светињама- манастирима Лелић и Ћелије. Благодарећи чињеници да из та два места ниче не само корен светосавски, него расте и стабло које даје духовне плодове истинским носиоцима Духа Светога. У тим светињама расту истински охристовљени људи, христолики, христоносни… То је Свети Владика Николај, од чијег рођења славимо 140 година. Славимо и његово рођење у Христу- 65 година од престављења и 30 година од његовог повратка из далеког света у родно место – рекао је Патријарх Порфирије. Присећајући се својих студентских дана проведених у Лелићу, он је истакао да је Лелић „место овенчано молитвом“, по промислу довршено и заокружено Светим Владиком Николајем. – С друге стране, манастир Ћелије је такође је место сабирања молитава, суза покајања и преображавања нашег верног народа. Он је добио свој печат у Духу Светоме и заокружио се Преподобним Авом Јустином. У њима двојици је још једном у пуноћи засијао лик Светог Саве и оно за шта смо се ми као народ Светог Саве определили. Такође, показало се истинско богословље, које надилази оно академско, а то је богословље испуњено вером и прожето духовним искуством, којег нема без подвига и труда да живимо Јеванђељем – истакао је Патријарх Порфирије. У завршници излагања, он је закључио да се због Владике Николаја и оца Јустина као Светосаваца, и ми осећамо Светосавцима и срођени са овдашњим баштиницима њиховог духовног блага, те позвао да узносимо молитве једни за друге. У пратњи Патријарха Порфирија били су Преосвећена господа Епископи: врањски Пахомије, шумадисјки Јован, зворничко- тузлански и администратор Шабачке епархије Фотије, горњокарловачки Герасим, духовно чедо ваљевског краја аустралијско-новозеландски Силуан, буеносајрески и јужноамерички Кирило, викарни топлички и изабрани Епископ шабачки Јеротеј, викарни хвостански и изабрани западноевропски Јустин, мохачки Дамаскин, викарни моравички Сава и новоизабрани липљански архимандрит Доситеј. Након свечаног чина доксологије у Саборном храму у Ваљеву, Патријарх српски г. Порфирије, заједно са отачаственим архијерејима, дошао је литијским ходом до Центра за културу града Ваљева. Патријарх Порфирије: Драги Ваљевци, ви сте право наслеђе Светог Николаја На попразништво Видовдана, празника који је био надахнуће многим његовим бриљантним беседама, али и дан чувене проповеди 1916. у лондонској катедрали Светог Павла, у Центру за културу Ваљево уприличена је Свечана академија у част јубилеја Светог Владике Николаја – 140 година од рођења, 65 од престављења и 30 од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у родни Лелић. У част Лелићког Златоуста лепоте својих дарова принели су познати српски уметници, а слово о великану казивао Његова светост Патријаргх српски г. Порфирије Прослава троструког јубилеја Светог Владике Николаја догађај је чији значај премашује оквире Ваљевске епархије. Важан је за целокупну Светосавску цркву, све просторе до којих допире њена мисија. Рођењем везан за ваљевски крај, поприште бурне српске историје, у коме су поникле многе знамените личности од војсковођа до „витезова пера“, Свети Владика Николај је својеврсна круна дарова које нам је Господ дао. Данас живи у заједници са нама преко својих светих моштију. Све је у његовом животу дубоко проткано промислом Божјим и промисао је хтела да његово телесно рођење, његово уснуће и пренос моштију буду заједно и подједнако слављени, казао је у поздравном слову преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије. – Желећи да се учврстимо на путу којим промисао Божја наставља да води брод наше Светосавске цркве, сматрамо као веома важно да се стално молимо и враћамо Светом Владики Николају. Молитвено прослављање Светог Николаја од 2003. године је постало опште литургијско прослављање широм наше Свете цркве. Ипак,да се стално надахњујемо делом Светог Николаја примарни је задатак за нас из Епархије ваљевске. Стога, важан је спомен и труд блажене успомене архијереја Милутина и Лаврентија, који су започели припреме за обележавање овог јубилеја. Они су, као и њихов велики претходник Владика Јован, синовац Владике Николаја, значајно допринели да Свети Николај никад не престане да живи у душама и срцима верног народа овог краја. Значајно је томе допринео и отац Јустин, најгласнији међу савременицима који су га сврстали у ред светитеља Божјих. Зато су ове академије постале нераздвојиви део нашег архива – поручио је Владика Исихије и пожелео добродошлицу Патријарху Порфирију и свима које је прослава јубилеја Лелићког Златоуста довела у град на обалама Колубаре. Граду, у чијој је гимназији отпочео свој учењачки пут, а чији је данашњи ученик Михаило Лекић победник конкурса за најбољу беседу у част Владике Николаја. Упутивши речи хвале уметницима који су светитељски лик, поуке и свевремену љубав према отаџбини и свом роду Владике Николаја принели на позоришним даскама, употпуњеним пројекцијама фотографија светитеља из различитих животних периода, Патријарх Порфирије је поделио своје студентско одушевљење „дивним Епископом Николајем и Јустином Поповићем“, које је изродило љубав према ваљевском крају у коме народ воли своју Цркву и спроводи Светосавски и Видовдански завет. – Ви сте, драги Ваљевци, право наслеђе Светог Николаја. Ви знате боље него ми како пева Десанка која наставља николајевску поетику, знате ко сте по звону што са задужбина немањићких пева, по томе што вас прадедови гледају са иконостаса и што сваки у руци држи храм; по томе што имате светитеља, оца и деда и имате светитеља за кума – казао је Патријарх Порфирије. У свом слову у част Лелићког Златоуста, Патријарх Порфирије начинио је осврт на минуле четири деценије, када је као алумниста гимназије отпочео студије на Богословском факултету у Београду и први пут угледао књиге Светог Владике Николаја, тада штампане у Немачкој трудом блаженопочившег Владике Лаврентија, јер су у тадашњој Југославији била забрањена, а он проглашен издајником, сарадником окупатора, чак и ратним злочинцем. – Владика Лаврентије је свакако најзаслужни што су после пада Берлинског зида (1989) дела Владике Николаја постала веома популарна и почела су се слободно увозити из Немачке и штампати у Србији, навео је Патријарх Порфирије. Раних деведесетих у Србији се догађају недовољно зреле идеолошке поларизације некадашњих комуниста на националисте и мундијалисте (Европљане). Ни једни ни други нису се поучили Светим Владиком Николајем, који у Светом Сави препознаје правог Европљанина, вредног и неуморног деклатника који споља и изнутра Христом преображава најпре себе а потом и цео народ који постаје узор у сваком погледу. Да су се поучили, могли су допринети благостању свог народа, а не само сопственом – казао је српски првојерарх. Где год је говорио, од светских дворана до српских сеоских домова, Свети Владика Николај, само једну меру је имао, а то је Христос и Његово Јеванђеље и љубав према људском роду. Такође, о чему год да је говорио (друштвеним темама и великанима) све је мерио и вредновао Христом распетим и васкрслим. – Христос и Његово Јеванђеље су били његов систем вредности, а тај систем вредности јесте крстолика љубав. Зато, када нас неко пита шта мислимо о некој теми, нећемо говорити из свог ума, већ језиком Светог Владике Николаја, говорићемо умом Христовим. Као одговор ћемо имати не оно што говоре неки други системи вредности, који су око нас и неретко хоће да нам се наметну, него ћемо рећи да мислимо онпо што Христос мисли и хоћемо да се трудимо да живимо испуњавајући јеванђеље Божје – поручио је Патријарх Порфирије. „Ми чекамо Христа, а не боље време“, говорио је Владика Николај. Надахнут овим речима, Патријарх Порфирије је поучио да Христом и у Христу преображавајући се чинимо бољим своје време и свој простор, као и сваку мисао, место на ком се налазимо и дело. – Све наше постаје предукус Царства Божјег. Зато је наш Владика Николај, као светитељ је наша мера, наш савремени оријентир у свему што јесмо и што чинимо – закључио је Патријарх Порфирије и благословио све учеснике и посетиоце. У програму академије учествовали су драмски и музички уметници: Ненад Јездић, Виктор Савић, Цане, Антон и Варнаукси, Група Луча, Милинко Ивановић, Павлина Радовановић, Хорови „Емануил“ и „Хаџи Рувим“ и Центар за неговање традиције и културе „Абрашевић“. Ј. Ј. Извор: Епархија ваљевска

После Васкрсења ученици се „сетише речи Његових“ (Лк. 24, 8). Тајна спасења само се из даљине чисто види. Само Пророци виде догађаје пре но што се они догоде. После Васкрсења и Педесетнице Црква живи са Господом и истински познаје да је Он пуноћа вечнога живота. Сада схватамо да је требало да Господ дође, да се оваплоти. Та посета Његова била је богојављење: „Посети нас Спас наш са висине.“ Требало је да пострада, да буде распет, да би победио смрт: „Није ли требало да Христос то претрпи, и да уђе у славу своју?“ (Лк. 24, 26) Требало је да оде, да бисмо га познали. Да није отишао, не би Дух Свети дошао. Да Свесвети Дух није дошао, Господ би остао непознат за нас, и изгубили бисмо га. Требало је да се вазнесе, да оде Оцу, да би се истински открио у Духу: „јер Бог наш Исус Христос, када је у Оцу, већма се види (и показује)“. Када је дошао, испунио нас је радошћу и просветио. Када је отишао, схватили смо да је Он тада дошао, да се тада открио. Он борави са нама, налази нас, води нас са собом, шири нас и разраста, да бисмо постали по мери Његовој: „Обећао си да ћеш са нама нелажно бити, до скончања века, Христе.“ Оваплоћење је било богојављење и пројава љубави Његове. Одлазак Његов, тј. Вазнесење, када је постао невидљив, јесте истинско богојављење и боравак са нама: „После Васкрсења, Исуса никаква реч, ни место, ни време, ни количина, ни каквоћа, не могу обухватити.“ Он, као несхватљиви и неописиви Бог, откривајући се, неизбежно се скрива, и скривајући се, открива се. Ма које јављање Његово, по нашој мери, умањење (=кеносис) је и неки вид скривања. Ми не можемо да појмимо и изразимо тајну божанског јављања. Зато божанствени Дионисије исповеда: „Скривен је, пак, и после откривања, или, да се боље изразим, и у откривању; и оно (=откривање) Исуса скрива, и никаквом речју, нити умом не завршава се тајна о Њему, већ и исказивана остаје неисказива, и познавана – непознатљива.“ На путу за Емаус, чим су „га препознали… Њега нестаде“ (Лк. 24, 31). Постао је невидљив, да би заувек остао са њима. Да је остао, пошто су га препознали, изгубили би га, јер би га временски и просторно ограничили. Говорили би: „Он је сада овде“. Постао је невидљив, пошто су га познали, што значи да се Он истински јавио, и остаје заједно са њима свуда и увек. На невидљив начин бива виђен, и познат на непознатљив начин, Он који битује изнад свакога знања. Он је толико велики, те не само да треба да се удаљи, да би се показала Његова права величина, него треба да постане сасвим невидљив, да би се открило ко је Он. Откривајући се онаквим какав јесте, Он нас васкрсава за живот и чини да пронађемо себе саме; да човек проналази душу своју, губећи је, ради Христа и Еванђеља Његовог (уп. Мк. 8, 35). Човек тако васкрсава. Вазноси се на небо. Задобија друге размере, сопствену величину и древну красоту. Долази „у несливено јединство“[5] са вечним животом. Сада разумемо зашто је Господ казао Томи: „Зато што си ме видео, поверовао си“ (и то је добро, то је почетак). Истински су блажени, међутим, „они који не видеше, а вероваше“ (Јн. 20, 29). Они ће ме видети без препрека увек (и када ме губе, и када ме налазе). Видеће ме у Духу. Према томе, нити им недостајем када ме не виде, нити долазе са мном у додир када ме виде (пошто тада дејствују створена и ефемерна чула њихова). Читаво биће њихово је једно чуло, једно око, и виде само мене, невремену светлост. Они васцели живе „у мени, и ја у њима“ (види: Јн. 6, 56). Човек постаје Христос по благодати. Он свог Господа и Бога види, не у једном тренутку својим телесним очима, да би га потом изгубио из вида. Он опипава, не једним делом свога бића (прстом или руком), један део Господа (руке или ребра), него је читаво биће верујућег, душом и телом, сједињено са целим Богочовеком, са божанством и човештвом Његовим. Цели човек расте и храни се мистичним, истинским и бездимензионалним сједињењем са Исусом: „Целог си ме развио у несливеном јединству.“ У једном тренутку видиш Господа, и више га никада не губиш из вида. Једанпут истински опипаваш и по свему се присаједињујеш (ἀνακιρνᾶσαι = мешаш се) Богочовеку, новом животу, који је победио и укинуо смрт. Апостоли су се дотакли Господа, сјединили се са телом и духом Његовим, и обрели се изнад смрти. Господ је дошао да би нас учинио причасницима вечнога живота. Дошао је, да би нас посветио у „непознатљиво знање“, у познање на непознатљив начин, у виђење на невидљив начин, и слушање тишине Његове, да бисмо задобили живот кроз смрт; да бисмо душу своју пронашли кроз губљење; да оно што се сматра добрим (здравље, радост, привремени живот) учини истински добрим, приступним преображењу, освећењу, онетрулежењу; да би обратио зла (болест, бол, смрт) у силни благослов, радост и живот вечни. Истински верујући, тј. σвети, не ишту живот, нити избегавају смрт, када дође час њен. Они ишту Богочовека, који даје смисао животу и смрти, небеским и земаљским стварима. Он је сишао у Ад, и „вратнице смрти развалио“. Узлази на небо, узноси се слободно, и врата небеска се отварају: „Подигните (=отворите) врата, кнезови ваши“ (Пс. 23, 9). Даје му се „свака власт на небу и на земљи“ (Мт. 28, 18). Он влада небеским и земаљским тварима. Отвара се „пут нов и жив кроз завесу, тј. тело Његово“ (Јевр. 10, 20). Небо постаје проходно за човека, а земља постаје рај. Обожење се показује као остварење човека: „Кад тамо стигнем – (после мучеништва и смрти) бићу човек“, исповеда Игњатије Богоносац. Бављење ефемерним и материјалним стварима, јавља се као живот у Духу: „и оно што по телу чините, и то је духовно: у Исусу Христу све чините“. Усавршићу се, достићи ћу у „савршенство по Богу“, онда када будем нестао. Докле се налазим овде, у пролазу, макар и страдао (пошто нисам умро, нисам уништен, нисам сасвим нестао) ја нисам савршен, још увек се нисам родио, не постојим истински. „Тек ми предстоји рађање“, то је смрт моја. Не само да за човека постоји простор за живот, онде где пре Васкрсења није било никакве наде, него једино уколико се ту налази, он достиже у пуноћу. Усавршава се, достиже до „савршенства по Богу“. „О, чуда, ваистину натприродног! О ствари пуних изненађења! О, од давнина погубна и мрска смрт, сада бива хваљена и блаженом називана. О, од искони виновник плача и жалости, сада се показа виновником радости и славља.“ Смрт се не сматра слободом, нити овај кратки и привремени живот тамницом. Живот и слобода су Христос, као Бог и као човек, на земљи и на небу, за живе и за упокојене. Земља не спречава верујућег да живи на небу од данас, нити га небо лишава телесне благодати, небо на коме се налази Господ са својим божанским и пречистим телом, које је првина коначног телесног васкрсења свих нас. Вазносећи се Господ остаје бездимензионалан (испуњавајући све) и „кличе онима који га љубе: не растајем се од вас. Ја сам с вама, и нико не сме против вас.“ Ко, заиста, може да буде против нас, када је Он са нама? Који метеж може да угуши реч која се саопштава ћутањем? Која завеса може од погледа да сакрије Њега који се открива тиме што постаје невидљив? Ко ће нас одвојити од Њега, који остаје са нама, тиме што се вазноси и одлази? Ко може да ограничи и утамничи Њега, који се налази „свуда и нигде?“ Које страдање може да угрози живот онога ко спасава душу своју, тиме што је губи Господа ради? (види: Мк. 8, 35) Он је дошао и донео нови живот. Сада „природа наша, која је некада пала… надумно постаје трон божански“. Нечастиви је после Оваплоћења Бога Логоса покушао да, уз сваку жртву, спречи остварење дела Господњег. После Васкрсења и Педесетнице он, са истом упорношћу, покушава да изопачи и прикрије, страстима и јересима, једну спасавајућу истину, у Духу познавану, која је Богочовек Господ. Црква, која је Тело Христово и сам Богочовек продужен кроз историју, са божанском упорношћу и непоколебивом стабилношћу, живи и исповеда истину Богочовека, изражену Халкидонским догматом. Они који Господу приступају човечански, будући да га не познају, осуђују га: или на понижавајуће дрво Крста, или га кривотворе јересима, покушавајући да га познају по телу. „Ако и познасмо Христа по телу, но сада Га више не познајемо“ (2Кор. 5, 16). Сада све познајемо другачије, по Духу. Све доживљавамо у Васкрслом Христу. Сада имамо Цркву, Нову Твар. Другачију реалност, богочовечност. Не материјализам, не идеализам, већ Богочовек. То је другачије поштовање материје и идеје, створеног и нествореног. „Све се измеша.“ „Оно што је горе (=на небу) слави заједно са оним што је доле (=на земљи), а оно што је доле, сабеседи са оним што је горе. Сва борба, напорна и мирна, дешава се да би се сачувало Православље и богочовечанска уравнотеженост. Да не паднемо ни у једну, ни у другу провалију: нити нечовекољубиво поистовећујући творевину са Творцем, сагоревајући природу њену; нити уништавајући божанство, губећи га у идололатрији пантеизма. Не преостаје нам ништа друго него да живимо у Цркви, која је сам Богочовек; у Цркви Духа Светога, у којој се васцела творевина обнавља и обожује. https://teologija.net/hristos-posle-vaskrsenja/

Патријарх Порфирије стигао у манастир Милешеву 9. Мај 2022 - 19:19 http://www.spc.rs/files/u5/img_114450.jpg http://www.spc.rs/files/u5/img_1114429.jpgЊегова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је 9. маја 2022. године у поподневним часовима у манастир Милешеву где га је дочекао Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије са многобројним верним народом Пријепоља и суседних градова (фотогалерија). Свечаној доксологији присуствовали су преосвећена господа епископи жички Јустин, крушевачки Давид, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије, захумско-херцеговачки Димитрије и ремезијански Стефан, потпредседник Владе и министар одбране г. Небојша Стефановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, представници локалних власти, Војске Србије, Исламске заједнице, културних и јавних установа (фотогалерија и видео прилози на http://milesevskaeparhija.rs/). http://www.spc.rs/files/u5/img_4434.jpg http://www.spc.rs/files/u5/img_4451.jpgУ уторак, 10. маја у 8,30 часова, на 425, годишњицу спаљивања моштију Светог Саве, Његова Светост ће служити свету архијерејску Литургију у манастиру Милешеви, у коме су мошти првог Архиепископа српског почивале 360 година. Истог дана у раним поподневним часовима, Патријарх Порфирије ће наставити боравак у Епархији милешевској, где ће му око 14 часова пред храмом Светог великомученика Георгија на Гукама у Пљевљима бити приређен свечани дочек, а планирано је и освећење црквено-народног дома. Патријарх Порфирије: Свети Сава је учинио да је Христос у темељима наше Цркве, а то значи и нашег народа 9. Мај 2022 - 21:35 http://www.spc.rs/files/u5/patrijarh_porfirije_0.jpgПреосвећени владико Атанасије, хвала Вам на топлим речима добродошлице. Браћо архијереји, браћо свештеници, преподобни монаси и монахиње, браћо и сестре, хвала и вама свима што сте с љубављу дошли у ову светињу вечерас да се заједно Богу молимо и да још увек славимо радост Васкрсења Христовог певајући васкршњу песму и узвикујући радосни поздрав: Христос васкрсе! Заиста васкрсе Господ! Нема већег благослова и веће радости од прилике коју Господ даје да се браћа састану на једном месту -поготово кад је то место, како је рекао владика Атанасије, свето! Поготово је благословено када је то место светиња каква је манастир Милешева. Тада смо заиста испуњени радошћу Васкрсења Христовог, а то значи радошћу победе Његове над смрћу, грехом и нечастивим. То значи спознају истине да у нашим животима више нема последњу реч пролазност него вечност. Такође, то значи да у нашим животима последњу реч нема смрт него живот, да последњу реч у нашем животу нема тама и мрак него светлост. То што је Господ за нас извојевао није стање ропства него реалност слободе, једном речју: Васкрсењем својим из мртвих Господ нам је не само открио него и дао могућност да и ми постанемо судеоници свега онога што јесте божанска реалност, што јесте Царство небеско. Последњу реч не само у вечности него и у историји има Бог, а не нечастиви. Отуда радост Васкрсења јесте атмосфера у којој се налазимо још увек свих ових протеклих седмица од Пасхе Господње, од Васкрсења Христовог, али то је и атмосфера која нам је у Цркви дата као трајно и непрестано стање, као могућност свакоме од нас. Господ је реално ту са нама и међу нама, али да би то Његово присуство у нама, са нама и међу нама било делатно и у нашим животима важно је да и ми – ево, прошле недеље смо славили мироносице жене – будемо као мироносице: да имамо истинску, истрајну непоколебљиву верност и поверење у Господа. У исто време да имамо и оно за шта се молимо непрестано, и у заједничким и појединачним молитвама, да чувамо и носимо у себи осећање потребе за Њим, чежњу, жудњу за Њим, толику да не постоји ништа што је од овог света што би могло да заустави ту потребу љубави и потребу заједнице за Богом, да то семе које у нама постоји непрестано расте и разраста се вулкански баш онако како је било у случају жена мироносица. Није Господ случајно своје Васкрсење најпре њима објавио и њих, мироносице, учинио да оне буду апостоли, да буду апостоли апостолима, да оне објаве радосну вест апостолима, да они онда широм васељене истину о распетом и васкрслом Христу пронесу и посведоче. Тамо, дакле, где постоји - без обзира на наше слабости, промашаје, странпутице, лутања - сачувано семе потребе за Богом, тамо где постоји сачувано семе жудње за Богом, тј. спознаја, свест о томе да ма ко да смо, ма шта да поседујемо, ма колико да смо слављени, ако нема у нама тог семена потребе за Богом - узалудно је. То ипак не значи да имати и бити поштован и заузимати неку позицију у некој заједници само по себи није добро, него само значи да и то може имати смисла, може уродити плодом, може бити простор добробити за нас и за друге тек ако је утемељено на тој свести да без Христа ми смо ништавни. Иако нас је уобличио ветар историје, стицај околности у једном тренутку, исто тако засигурно свакога од нас у једном тренутку исти стицај околности разбија у парампарчад, претвара у ништавило. Са осећањем да нам је потребан Бог, у најмању руку осећањем потребе за Њим, а камоли онда када се трудимо и да живимо у складу са оним што Он од нас хоће, онда заједно са Њим макар и да смо слабашни, и немоћни, и безначајни, и без иметка, и без славе, имамо могућност да будемо владари васељене не по свом знању и по својој врлини, не по својим моћима, него по љубави Христовој. По свом Васкрсењу Господ се јавио женама мироносицама, а оне су пренеле ту благу вест, то усмено Јеванђеље, апостолима који су га предали својим наследницима у Цркви, па преко светих отаца то исто Јеванђеље је дошло до Светог Саве, а онда је Свети Сава Јеванђеље учинио начином постојања свог рода, начином живота своје Цркве. Свети Сава је учинио да је Христос у темељима наше Цркве, а то значи и нашег народа. Зашто? Управо због тога јер је и он у своме срцу носио ту исту тежњу за Христом као и мироносице, јер је и он баш као и мироносице неустрашиво обишао све четири стране света не гледајући на тешкоће и препреке како би сабирао све оно што је вредност у Христу, а онда сам обогаћиван Христом сведочио Христа где год је био. Христос је њега прославио не због тога што би било потребно Светом Сави, као и било ком другом светом, да буде слављен и да му се обраћамо молитвом, него због тога што се Христос пројављује кроз оне који су се уподобили Њему, саобразили свој живот Његовом начину постојања, а онда су они потребни Цркви, потребни као пример за углед, али и као утеха и као заступници, као путеводитељи у живот вечни. Први и највећи у нашем роду, пример и покровитељ, молитвеник и утешитељ јесте Свети Сава. Господ га је прославио благодаћу својом, а Црква га види као светитеља Божјег. Реч светитељ значи онај који учествује у светости Христовој. Зато сваки светитељ, иако је конкретан човек, живи у конкретном времену и у конкретном народу, носи у себи све оно што је најбоље у том народу, али прожет благодаћу Христовом узраста и разраста се у универзалног човека, у човека који превазилази границе и оквире свог народа, свог времена и свог простора и као светитељ Божји припада свим људима. Зато не треба да нас чуди што су многи и многи припадници разних народа, људи који се другачије моле, а не само православно, када су долазили моштима Светог Саве бивали су исцељени. Онда када су његове мошти спаљене, када је постао мученик после свог упокојења, и онда ма ко да му се обраћа са вером, са љубављу, скромно и смирено, благодат Божја молитвама и заступништвом Светог Саве обасјава га, исцељује га, даје му утеху. Свети Сава је за свог живота посетио, разменио искуства и успоставио пријатељства са калифом багдадским, са султаном Каира и Египта, ишао на Запад, зидао цркве у Барију и Риму, а не само у Светој Гори, Јерусалиму и широм православних српских земаља. Дакле, у сваком човеку је препознавао икону Божју, у сваком човеку је тражио оно што је у њему добро и најбоље и за сваког упућивао Господе помилуј, независно од тога ком народу припада и на који начин се Богу молио. Зато, драги Владико, сигурно и молитвама Светог Саве на овом простору где живе и православни Срби и муслимани, они и молитвама Светог Саве, његовим заступништвом и његовим светим искуством засигурно проналазе путеве једни према другима. Сигуран сам да и ви, пастири стада које се налази на овим просторима, баш због тога што се бринете о духовном здрављу свог стада водите истим стазама једне ка другима као што је то чинио светитељ Сава. Радујем се што сам данас у овој светињи, у којој је, како рекосте, 360 година лежао Свети Сава, лежале његове свете мошти. Када светост хоћемо покренути злом да уништимо, да је избришемо, она се - баш зато што је она друга страна љубав - као огањ пламичцима разноси, шири и увећава. Исто тако су се и мошти Светог Саве, које су хтели да избришу спаливши их, заправо умножиле, па је тако данас на Врачару, баш на месту где су спаљене мошти Светог Саве, никао предивни заветни Саборни храм нашег народа, али и многи други храмови где год живе православни Срби у највећем броју носе име управо Светог Саве. Нека би Господ дао да молитве Светог Саве и његово покровитељство и заступништво буду заувек са нама, али исто тако да његов пример, пример подвига љубави, непрестано надахњује сваког од нас у мери у којој имамо дарове од Бога како бисмо онда разумели тајну живота, тајну света и тајну Бога и били спремни да увек и по сваку цену, као што су то чиниле жене мироносице, не бојећи се, одгонећи из себе сваку врсту страха, храбро идемо за Христом, храбро следимо Његове стопе, храбро усвајамо Његове заповести као принципе свог живота не стидећи се света, него напротив, собом и својим животом, а не речима, Њега сведочили пред свим људима знајући да реч Христова Дођи и види управо значи да онда када људи дођу и виде нас није потребно да им било шта говоримо, довољно је да препознају у нашим покретима, погледима, у нашем начину живота оно на шта смо позвани да сведочимо, а то је живи Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух. Хвала на љубави, хвала на добродошлици, Господ нека све благослови! Христос васкрсе! Манастир Милепева, 9. мај 2022. године, о 425. годишњици од спаљивања моштију Светог Саве |