Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'васкрсења'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. После Васкрсења ученици се „сетише речи Његових“ (Лк. 24, 8). Тајна спасења само се из даљине чисто види. Само Пророци виде догађаје пре но што се они догоде. После Васкрсења и Педесетнице Црква живи са Господом и истински познаје да је Он пуноћа вечнога живота. Сада схватамо да је требало да Господ дође, да се оваплоти. Та посета Његова била је богојављење: „Посети нас Спас наш са висине.“ Требало је да пострада, да буде распет, да би победио смрт: „Није ли требало да Христос то претрпи, и да уђе у славу своју?“ (Лк. 24, 26) Требало је да оде, да бисмо га познали. Да није отишао, не би Дух Свети дошао. Да Свесвети Дух није дошао, Господ би остао непознат за нас, и изгубили бисмо га. Требало је да се вазнесе, да оде Оцу, да би се истински открио у Духу: „јер Бог наш Исус Христос, када је у Оцу, већма се види (и показује)“. Када је дошао, испунио нас је радошћу и просветио. Када је отишао, схватили смо да је Он тада дошао, да се тада открио. Он борави са нама, налази нас, води нас са собом, шири нас и разраста, да бисмо постали по мери Његовој: „Обећао си да ћеш са нама нелажно бити, до скончања века, Христе.“ Оваплоћење је било богојављење и пројава љубави Његове. Одлазак Његов, тј. Вазнесење, када је постао невидљив, јесте истинско богојављење и боравак са нама: „После Васкрсења, Исуса никаква реч, ни место, ни време, ни количина, ни каквоћа, не могу обухватити.“ Он, као несхватљиви и неописиви Бог, откривајући се, неизбежно се скрива, и скривајући се, открива се. Ма које јављање Његово, по нашој мери, умањење (=кеносис) је и неки вид скривања. Ми не можемо да појмимо и изразимо тајну божанског јављања. Зато божанствени Дионисије исповеда: „Скривен је, пак, и после откривања, или, да се боље изразим, и у откривању; и оно (=откривање) Исуса скрива, и никаквом речју, нити умом не завршава се тајна о Њему, већ и исказивана остаје неисказива, и познавана – непознатљива.“ На путу за Емаус, чим су „га препознали… Њега нестаде“ (Лк. 24, 31). Постао је невидљив, да би заувек остао са њима. Да је остао, пошто су га препознали, изгубили би га, јер би га временски и просторно ограничили. Говорили би: „Он је сада овде“. Постао је невидљив, пошто су га познали, што значи да се Он истински јавио, и остаје заједно са њима свуда и увек. На невидљив начин бива виђен, и познат на непознатљив начин, Он који битује изнад свакога знања. Он је толико велики, те не само да треба да се удаљи, да би се показала Његова права величина, него треба да постане сасвим невидљив, да би се открило ко је Он. Откривајући се онаквим какав јесте, Он нас васкрсава за живот и чини да пронађемо себе саме; да човек проналази душу своју, губећи је, ради Христа и Еванђеља Његовог (уп. Мк. 8, 35). Човек тако васкрсава. Вазноси се на небо. Задобија друге размере, сопствену величину и древну красоту. Долази „у несливено јединство“[5] са вечним животом. Сада разумемо зашто је Господ казао Томи: „Зато што си ме видео, поверовао си“ (и то је добро, то је почетак). Истински су блажени, међутим, „они који не видеше, а вероваше“ (Јн. 20, 29). Они ће ме видети без препрека увек (и када ме губе, и када ме налазе). Видеће ме у Духу. Према томе, нити им недостајем када ме не виде, нити долазе са мном у додир када ме виде (пошто тада дејствују створена и ефемерна чула њихова). Читаво биће њихово је једно чуло, једно око, и виде само мене, невремену светлост. Они васцели живе „у мени, и ја у њима“ (види: Јн. 6, 56). Човек постаје Христос по благодати. Он свог Господа и Бога види, не у једном тренутку својим телесним очима, да би га потом изгубио из вида. Он опипава, не једним делом свога бића (прстом или руком), један део Господа (руке или ребра), него је читаво биће верујућег, душом и телом, сједињено са целим Богочовеком, са божанством и човештвом Његовим. Цели човек расте и храни се мистичним, истинским и бездимензионалним сједињењем са Исусом: „Целог си ме развио у несливеном јединству.“ У једном тренутку видиш Господа, и више га никада не губиш из вида. Једанпут истински опипаваш и по свему се присаједињујеш (ἀνακιρνᾶσαι = мешаш се) Богочовеку, новом животу, који је победио и укинуо смрт. Апостоли су се дотакли Господа, сјединили се са телом и духом Његовим, и обрели се изнад смрти. Господ је дошао да би нас учинио причасницима вечнога живота. Дошао је, да би нас посветио у „непознатљиво знање“, у познање на непознатљив начин, у виђење на невидљив начин, и слушање тишине Његове, да бисмо задобили живот кроз смрт; да бисмо душу своју пронашли кроз губљење; да оно што се сматра добрим (здравље, радост, привремени живот) учини истински добрим, приступним преображењу, освећењу, онетрулежењу; да би обратио зла (болест, бол, смрт) у силни благослов, радост и живот вечни. Истински верујући, тј. σвети, не ишту живот, нити избегавају смрт, када дође час њен. Они ишту Богочовека, који даје смисао животу и смрти, небеским и земаљским стварима. Он је сишао у Ад, и „вратнице смрти развалио“. Узлази на небо, узноси се слободно, и врата небеска се отварају: „Подигните (=отворите) врата, кнезови ваши“ (Пс. 23, 9). Даје му се „свака власт на небу и на земљи“ (Мт. 28, 18). Он влада небеским и земаљским тварима. Отвара се „пут нов и жив кроз завесу, тј. тело Његово“ (Јевр. 10, 20). Небо постаје проходно за човека, а земља постаје рај. Обожење се показује као остварење човека: „Кад тамо стигнем – (после мучеништва и смрти) бићу човек“, исповеда Игњатије Богоносац. Бављење ефемерним и материјалним стварима, јавља се као живот у Духу: „и оно што по телу чините, и то је духовно: у Исусу Христу све чините“. Усавршићу се, достићи ћу у „савршенство по Богу“, онда када будем нестао. Докле се налазим овде, у пролазу, макар и страдао (пошто нисам умро, нисам уништен, нисам сасвим нестао) ја нисам савршен, још увек се нисам родио, не постојим истински. „Тек ми предстоји рађање“, то је смрт моја. Не само да за човека постоји простор за живот, онде где пре Васкрсења није било никакве наде, него једино уколико се ту налази, он достиже у пуноћу. Усавршава се, достиже до „савршенства по Богу“. „О, чуда, ваистину натприродног! О ствари пуних изненађења! О, од давнина погубна и мрска смрт, сада бива хваљена и блаженом називана. О, од искони виновник плача и жалости, сада се показа виновником радости и славља.“ Смрт се не сматра слободом, нити овај кратки и привремени живот тамницом. Живот и слобода су Христос, као Бог и као човек, на земљи и на небу, за живе и за упокојене. Земља не спречава верујућег да живи на небу од данас, нити га небо лишава телесне благодати, небо на коме се налази Господ са својим божанским и пречистим телом, које је првина коначног телесног васкрсења свих нас. Вазносећи се Господ остаје бездимензионалан (испуњавајући све) и „кличе онима који га љубе: не растајем се од вас. Ја сам с вама, и нико не сме против вас.“ Ко, заиста, може да буде против нас, када је Он са нама? Који метеж може да угуши реч која се саопштава ћутањем? Која завеса може од погледа да сакрије Њега који се открива тиме што постаје невидљив? Ко ће нас одвојити од Њега, који остаје са нама, тиме што се вазноси и одлази? Ко може да ограничи и утамничи Њега, који се налази „свуда и нигде?“ Које страдање може да угрози живот онога ко спасава душу своју, тиме што је губи Господа ради? (види: Мк. 8, 35) Он је дошао и донео нови живот. Сада „природа наша, која је некада пала… надумно постаје трон божански“. Нечастиви је после Оваплоћења Бога Логоса покушао да, уз сваку жртву, спречи остварење дела Господњег. После Васкрсења и Педесетнице он, са истом упорношћу, покушава да изопачи и прикрије, страстима и јересима, једну спасавајућу истину, у Духу познавану, која је Богочовек Господ. Црква, која је Тело Христово и сам Богочовек продужен кроз историју, са божанском упорношћу и непоколебивом стабилношћу, живи и исповеда истину Богочовека, изражену Халкидонским догматом. Они који Господу приступају човечански, будући да га не познају, осуђују га: или на понижавајуће дрво Крста, или га кривотворе јересима, покушавајући да га познају по телу. „Ако и познасмо Христа по телу, но сада Га више не познајемо“ (2Кор. 5, 16). Сада све познајемо другачије, по Духу. Све доживљавамо у Васкрслом Христу. Сада имамо Цркву, Нову Твар. Другачију реалност, богочовечност. Не материјализам, не идеализам, већ Богочовек. То је другачије поштовање материје и идеје, створеног и нествореног. „Све се измеша.“ „Оно што је горе (=на небу) слави заједно са оним што је доле (=на земљи), а оно што је доле, сабеседи са оним што је горе. Сва борба, напорна и мирна, дешава се да би се сачувало Православље и богочовечанска уравнотеженост. Да не паднемо ни у једну, ни у другу провалију: нити нечовекољубиво поистовећујући творевину са Творцем, сагоревајући природу њену; нити уништавајући божанство, губећи га у идололатрији пантеизма. Не преостаје нам ништа друго него да живимо у Цркви, која је сам Богочовек; у Цркви Духа Светога, у којој се васцела творевина обнавља и обожује. https://teologija.net/hristos-posle-vaskrsenja/
  2. Ниједан други химнолошки текст не изражава искупитељску, егзистенцијалну и метафизичку димензију Васкрсења са таквом потпуношћу и снагом као што то чини неупоредиви канон Светог Јована Дамаскина. То је ремек дело византијске поезије и један од најлепших текстова светске књижевности. Пун узвишене духовности, лирских израза и порука спасења, Дамаскинов канон објављује људима свих епоха „радосну вест Васкрсења“, укидање смрти, пуноћу живота и тријумф последњих дана. Изнад свега, међутим, наглашава квалитет и квантитет радости Васкрсења. Показује нам пут и говори нам шта нам је потребно да бисмо видели Васкрсење. Она нас јача у нашим напорима да победимо физичко и морално зло визијом и сигурношћу учешћа ’у незалазном дану у царству‘ Господњем. Дивни поетски изрази, избор најупечатљивијих речи из богатог грчког речника, жарки дух вере и наде, а пре свега, излив моћних животних искустава су главне одлике које доприносе састављању овог величанственог канона. . Један основни елемент који је лако уочљив у химни су префигурације Васкрсења, преузете из Старог завета, које се налазе у целом канону. * Прва од ових старозаветних референци налази се у ирмосу прве песме канона и садржи реч „Пасха“. Као што сви знамо, „Пасха“ долази од хебрејског „Песах“, што значи „прелазак“. Песах је за Јевреје значио њихово спасење од ропства у Египту и њихово успостављање у обећаној земљи. За хришћане Пасха значи прелазак из смрти у живот, од ропства у грехy до слободе сродства са Богом, од негативних сила света ка позитивним силама Васкрсења. И као што су тада Јевреји који су били ослобођени из ропства фараону певали химну победе, на сличан начин и нови Израиљ благодати пева химну тријумфа, пошто нас је Васкрсли Господ „превео из смрти у живот, а исто тако од земље до неба“. *Други предлик Васкрсења је ’ново пиће које не тече чудесно из јалове стене’, како каже Свети Јован у ирмосу 3. песме. Према библијском наративу у Изласку, када су Израелци патили од жеђи у пустињи, Мојсије је својим штапом ударио у неплодну стену, изазвавши обилне потоке из којих су људи могли угасити жеђ. Овај догађај предочава „ново пиће“ која излази из живоносног гроба у Јерусалиму и извор је нетрулежности. То је Света тајна Божанске Евхаристије, дата од Бога, најважнија васкршња трпеза Цркве, која се даје „за опроштење грехова и живот вечни“ Овако верници доживљавају Васкрс, ову задивљујућу Пасху у другу стварност, „почетак другог, вечног начина живота“. * У ирмосу 4. песме, са изузетном песничком вештином, Свети Јован позива пророка Авакума да објави Васкрсење. Да би примио пророчку поруку, Авакум је морао да стоји на стражи и да се постави на бедем. Свети Јован позива пророка да стане на духовне бедеме и покаже човечанству „светлећег анђела“ који стоји поред празног гроба и објављује свету „да је Христос свемоћни васкрсао“. * У трећем тропару исте песме Христос је назван „пасхалним јагњетом“. Да би се сетили свог избављења из египатског ропства, Јевреји су жртвовали пасхално јагње, које је било једногодишњак. Ово јагње је било префигурација Јагњета Новог Завета, Исуса Христа, који је жртвован „за живот и спасење света“. Конзумација пасхалног јагњета предочава тајну Божанске Евхаристије, на којој се Јагње Божије приноси „вернима као храна и пиће“. * Четврти тропар 4. песме повлачи паралелу између Давида, краља пророка, и народа Израела. Као што је Давид, када је донео Ковчег завета из града Валата (у Киритат Јеариму) у Јерусалим, заиграо од радости на овом великом догађају, тако се радују и чланови Хришћанске Цркве, видећи „значај испуњења симбола у великом догађају Васкрсења. Као нови Ковчег благодати, Црква је утемељена на сили Крста и Васкрсења, због чега је заувек непомична. Јонина невоља је представљена у ирмосу 6. песме као једна од најзначајнијих префигурација Васкрсења: „Устао си у трећи дан из гроба, као и Јона из кита“. Јони је Бог заповедио да проповеда покајање у граду Ниниви. Он, међутим, није послушао божанску заповест и укрцао се на брод који је пловио у град Таршиш. За ово је кажњен од Бога. Брод којим је путовао био је у опасности да се потопи и Јона је, свестан своје грешности, замолио посаду да га баце у море, што су они и учинили. По Божјој заповести, кит је прогутао Јону који је живео у њеном стомаку три дана и три ноћи. Кит је затим избацио пророка на суво и он је кренуо у Ниниву да изврши Божју заповест. Јонин боравак у стомаку кита и његов чудесни излазак су префигурације Христовог тродневног сахрањивања и васкрсења. Сам Господ је употребио пример Јоне као предзнак Његовог погреба и Васкрсења: „Јер као што је Јона био три дана и три ноћи у китовом стомаку, тако ће и Син човечји бити три дана и три ноћи у срцу земље“. * Мојсије је велики дан јеврејске суботе назвао посебним и светим даном: „И први дан ће се звати светим, а седми дан ће вам бити посебан“. Дан јеврејског Песаха назван је „посебан“ („избор“) јер га је изабрао сам Бог. Била је света јер је била посвећена Њему. Свети Јован користи речи „избор“ и „свети“ у ирмосу 8. песме Васкршњег канона: „избор“ јер је то вечни дан покоја, осми дан, почетак светотајинског времена Царства, почетна тачка обнове „свете“ васељене , јер је то најважнији дан посвећен Господу. * У ирмосу 9. оде Свети Јован развија и прилагођава Исаијино пророчанство у славу Васкрсења у Цркви: „Светли се, светли се нови Јерусалиме, јер слава Господња над тобом засија“. Под „новим Јерусалимом“ он подразумева Цркву, а под „славом Господњом“ подразумева славно Васкрсење Христово, из којег произилази слава Божија. Христово Васкрсење, које је најдивније предочено у васкршњем канону са толико приказа из Старог завета, је тријумфални догађај универзалног значаја и моћи. Васкрсењем, сила ђавоља је сломљена, смрт је умртвљена, пропадања више нема. Због тога је то „Гозба над гозбама и Празник над празницима“. Извор:https://pemptousia.com/ https://mitropolija.com/2022/04/29/mihalis-tritos-prefiguracija-vaskrsenja-u-vaskrsnjem-kanonu-svetog-jovana-damaskina/
  3. Ниси ни студен ни врућ? Тако, пошто си млак… избљуваћу те из уста својих (Отк. 3, 16 – 17). Шта треба да радим са напретком и благостањем које ми желе, и које су ми обећали, када оно не побеђује смрт? Као да детету кажеш „ Ради свој домаћи рад са пажњом и поштовањем, и изградићеш предиван мртвачки сандук тако да ћеш имати диван погреб“. Логика овога света је њен сопствени мртвачки сандук. Шта треба да радим са напретком који не побеђује смрт? Нека сви промашаји дођу, све док је смрт уништена, и овај мој промашени живот преплављен вечношћу, чак и сада. Вера је за одважне. „Бојажљивост је одступање од вере“(Свети Јован Лествичник). Они који се надају Господу подижу се на крилима као орлови (Ис. 40, 31). Тада су све слободе које се човеку нуде неодговарајуће. И никакв тоталитаризам није у стању да подјарми његову слободу. Боље је да људи не верују у Њега него да имају лажно веровање, него да болесни и залуђени људи представљају себе као Његовим учитељима, и апостолима. Боље је искрено порицање него искривљено веровање. „Мора нам бити дражи истински ад од умишљеног раја“(Симон Веил). https://manastirpodmaine.org/4048-2/
  4. У двадесет четврту недељу по Педесетници, 5. децембра 2021. године, након свете архијерејске Литургије коју је у нишком храму Васкрсења Христова служио предстојатељ Цркве Божје у Епархији нишкој - Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније, у свечаној дворани парохијског дома при хиландарском метоху, уприличено је приказивање документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", аутора катихете Бранислава Илића. Повезана вест: Филм "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења" приказан у Богословији светих Кирила и Методија у Нишу Након приказивања филмског остварења чију продукцију потписује Телевизија Храм, Архиепископије београдско-карловачке, одржано је предавање о великом чудотворцу острошком, уз посебан осврт на филм који је настао у светитељеву част. Након учешћа у Тајни над тајнама - светој Евхаристији на којој се хранимо са трпезе вечнога живота, верни народ Константиновог града Ниша сабрао се у свечаној дворани парохијског дома да се нахрани са трпезе речи Божје. На самом почетку сабране је надахнутим словом поучио протопрезвитер Бобан Стојковић, професор Богословије светих Кирила и Методија у Нишу и настојатељ храма Васкрсења Христова. Свети Божји људи су они који побеђују егоизам и грех у себи, који нису приковани за овоземаљско, већ само за небеско и вечно, а један од њих био је Свети Василије Острошки чије врлине су приказане у филму који је настао поводом 350-годишњице његовог упокојења, рекао је протопрезвитер Бобан Стојковић, и додао: Нека би свима нама, и свим нашим сродницима, Господ дао дар међусобне љубави и помирења, да отворимо срце једни према другима, да гледамо у очи једни друге, да гледамо лице једни других. Аутору овог филма нека Господ подари обиље благослова, напретка и узрастања у меру раста висине Христове, јер на овај савремен начин можемо да читамо житије Светог Василија Острошког, и управо у ових четрдесет минута трајања филма ми смо га прочитали, закључио је прота Бобан. У наставку сабранима се обратио ђакон Будимир Кокотовић, службеник Патријаршије Српске у Београду и некадашњи ученик Богословије светих Кирила и Методија. У овом чудесном филму смо чули да се одмах после упокојења Светог Василија Острошког проширио његов култ. Светог Василија је красила велика упорност, истрајност и аскеза, зато према сведочанствима из филма видимо и данас светитељеву истрајност и његову будност за народ особито у данима великих искушења, истакао је ђакон Будимир. Ја сам изненађен и задивљен идејом да се у једном оваквом филму у четрдесет минута, уврсте сви елементи светитељства Светог Василија Острошког, закључио је ђакон Будимир Кокотовић, службеник Патријаршије Српске. На крају сабране је надахнутим речима поучио катихета Бранислав Илић, аутор филма. Речи Пресвете Богородице "Ево слушкиње Господње нека ми буде по речи твојој", најбоље је оваплотио и актуализовао Свети Василије Острошки. Његов одлазак у манастир сличан је одласку Пресвете Богородице у јерусалимски храм, то није символизам, већ је поука свима нама да и ми тај животни идеал Светог Василија применимо у свом хришћанском животу, рекао је катихета Бранислав. У даљем току свог излагања катихета Бранислав је учинио осврт на празник Ваведења Пресвете Богородице у јерусалимски храм и између осталог рекао: Химнографија овог чудесног празника позива свакога од нас, да попут Пресвете Богородице од своје душе начинимо храм Духа Светога. Зато сам данас радостан, јер се ми нахранисмо храном небеском са тајанствене Трпезе вечнога живота, а сада добротом и љубављу вашег свештеника оца Бобана великог мисионара у нашој помесној Цркви, хранимо се речју Божјом, речју коју је проповедао и коју проповеда до данас Свети Василије Острошки. Слушали смо данас у Јеванђељу о два исцељења, а сагледавајући ту перикопу кроз личност Светог Василија, можемо рећи да се ми Христових хаљина дотичемо преко Светог Василија, он нам је мост до Господа, поучио је новосадски катихета. Сабрање је настављено трпезом хришћанске љубави у Богословији светих Кирила и Методија, а том приликом катихета Бранислав је Његовом Преосвештенству Епископу нишком г. Арсенију уручио дар - икону Светог Василија Острошког.
  5. Борис Мусић, администратор и уредник медијских платформи Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, службеник Митрополије црногорско-приморске, добитник је друге награде у категорији репортажа на међународном фото такмичењу “OrthPhoto Awards”, које организује Православни фото портал Orthphoto.net. Мусић је награђен за фотографије величанствених литија у Црној Гори које су се одржавале широм Црне Горе против дискриминаторског Закона о слободи вјероисповијести. Церемонија додијеле награда је организована јуче, 10. августа 2021. године, у Центру православне културе у Бјалистоку у Пољској, и представља седамнаесто по реду издање OrthPhoto Awardsа – интернационалног Фестивала награда православне фотографије. Сабрање је благословио Архиепископ Бјалистока и Гдањска г. Јаков из Пољске православне цркве, док је већи дио саме организације носио пољски фотограф Александар Василик, предсједник ОrthNet-а, власник ОrthPhoto који је уједно био и модератор вечери. Награђени Мусић се током церемоније обратио присутнима путем видео линка – Zoom апликације. Он је истакао велику захвалност на номинацији и награди, као и самој прилици да учествује у једном тако важном и великом догађају који на репрезентативан начин приказује љепоту православља у фотографији, практично са свих меридијана гдје православци живе. Овом наградом Црна Гора, коју је представљао, нашла се међу мали број земаља попут Израела, Финске, Русије, Пољске, Србије, Румуније, Бјелорусије, Украјине, Бугарске и Грузије, из којих су дошли други добитници награда освојених у различитим категоријама. Церемонија у Бјалистоку представља реномирано интернационално, међународно такмичење које окупља професионалце и аматере фотографе из читавог свијета, додјељујући награде у седам категорија: Репортажа, Људи (Портрети), Мјеста, Детаљи, Приче, Архива и Covid-19. Награђене фотографије, међу којима и 12 фотографија са литија из Црне Горе, аутора Бориса Мусића, приказане су у православном Храму Светог Николе у Бјалистоку, гдје ће бити изложене наредних мјесец дана. Такође, издавачка кућа Пољске православне цркве објавиће крајем текуће године албум фотографија под називом „Боје православља“ са овогодишњег такмичења OrthPhoto Awards, који ће уредити и штампати Одељење за издаваштво Пољске цркве. Овогодишње издање OrthPhoto међународних награда Православне фотографије биљежи три пута већи одзив од очекиваног, па се тако у такмичењу нашло 650 аутора/фотографа из скоро 30 земаља, гдје је у седам категорија пријављено преко 4.500 фотографија које представљају православље у 35 земаља. Фотографије, радове, оцјењивао је интернационални жири састављен од стручњака и експерата из свих крајева свијета: Константин Караламус (Кипар) Јури Грипас (Сједињене Државе), Никос Гурарос (Грчка), Рами Хосни (Либан), Војислав Луковић (Србија), Денис Маканко (Русија), Костас Мигдалис (Грчка), свештеник Игор Палкин (Русија), свештеник Јивко Панев (Француска), др Андреас Салминен (Финска), Пенко Скумов (Бугарска), Јаковост Џејмс Сенгендо (Уганда), Данко Страхинић (Србија), Јонут Трандафреску (Румунија), Крис Влахонасиос (Аустралија), Питер Вилијамс (Швајцарска), Александар Василик (Пољска), Аурелијан Ифтимију (Румунија), Јарослав Царкијевић (Пољска), OrthoPhoto Awards није само такмичење које представља рад професионалних фотографа и фотографа аматера, већ је и мјесто на којем православни вјерници из цијелог свијета могу да подијеле своју културу и вјеру у Исуса Христа. „Током протекле године сви смо искусили изолацију за коју нисмо мислили да је могућа у нашем све више међусобно повезаном свету. Надамо се да ће Orthphoto Awards бити мали лијек за ту изолацију“, рекао је раније Александер Василук, власник ОrthPhoto.net, најављујући ову манифестацију. OrthPhoto је међународна заједница професионалних фотографа и фотографа аматера заинтересованих за представљање православне вјере и културе путем њихових фотографија, чиј портал постоји на 11 различитих језика и има преко 100.000 фотографија из 80 земаља, са око 5.000 појединачних корисника. OrthPhoto је основан 2004. године и подржава га волонтерски међународни уреднички тим. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. У недјељу, 6. августа на празник Светих мученика Пребиловачких и Доњохерцеговачких, у храму Христовог Васкрсења у Пребиловцима, Светом архијерејском литургијом предстојао је Епископ диселдорфски и све њемачке Григорије уз саслужење домаћина Епископа захумско – херцеговачког и приморског Димитрија и свештенства. Послије прочитаног јеванђељског одјељка празничном бесједом обратио се Епископ Григорије. Повезане вести: Свети Новомученици Пребиловаца љубављу таму и мржњу победисте, и светлост раја наследисте Пребиловци – свједочанство да васкрсење заиста постоји Празнично вечерње и историјски час у Пребиловцима Након заамвоне молитве освећени су славски дарови које је благословио Епископ бихаћко – петровачки и рмањски Сергије, а пригодном бесједом су се обратили Епископ Димитрије и јереј чапљински Марко Гојачић. Након отпуста приређено је послужење и трпеза љубави у Пребиловачком дому, а домаћини овогодишње славе била је породица Екмечић. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  7. У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом. Звучни запис разговора У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић. У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година. Извор: Радио Светигора
  8. На редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 2021. године, за новог Епископа ваљевског изабран је досадашњи Епископ мохачки г. Исихије, викар Епископа новосадског и бачког др Иринеја. Тако је владика Исихије постао други Епископ од обновљења Епархије ваљевске 2006. године. Како је најављено из Епархије ваљевске, устоличење новоизабраног Епископа ваљевског Исихија ће бити на Покладе, у недељу, 27. јуна, у склопу свете архијерејске Литургије, која ће почети у 9 часова, у храму Христовог Васкрсења у Ваљеву. Очекује се да ће сабрање предводити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Тога дана једино ће Литургија бити служена у храму Христовог Васкрсења, како би што већи број људи достојно дочекао новог архипастира Епархије ваљевске. Протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, упутио је позив верницима да дочекају епископа Исихија у храму Христовог Васкрсења. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. Поуке.орг - инфо

    Сведок васкрсења

    Поводом 350. година од упокојења Светог и богоносног оца нашег Василија чудотворца острошког Свети и богоносни отац наш Василије чудотворац и исцелитељ острошки и тврдошки, предивни је украс Цркве Христове, а његове нетљене и целебне мошти које небеским сјајем обасјавају душе наше и својом љубављу греју хладне острошке стене, сведочанство су наше вере у Васкрсење. Свети Василије родио се недуго након спаљивања моштију Светога Саве. Бог је промишљао и подарио нам Светог Василија. Како се некад наш народ сабирао крај кивота Светога Саве у Милешеви, данас то чини крај кивота Светога Василија. Свети Сава се, као светогорски монах, често повлачио у Карејску испосницу, потом у Студеницу, непрестано тежећи подвигу. Својој пастви враћао се обновљеног духа. Свети Василије одлазио би у тада неприступачне острошке греде ради молитвеног тиховања. Свети Василије имао је пред собом лик преподобног Исаије, а био је у данима искушеништва у манастиру Завала надахнут исихастичком духовношћу Светогораца поред чувеног иконописца Георгија. Свети Василије острошки је рођен 1610. године од побожних и благочестивих родитеља Петра и Анастасије Јовановић у селу Мркоњић у области Поповопољској, добивши на крштењу име Стојан. Како и појемо у његовом тропару од младости је себе предао Господу отишавши у завалску обитељ у којој је игуман био његов стриц архимандрит Серафим. Према казивању из житија, мали Стојан је са сваком пажњом и побожношћу улазио у свети храм, а свето богослужење је за њега било као стајање пред самим Господом. Истинску школу побожности научио је најпре у својој честитој и благочестивој породици, а врхунац хришћанског васпитања задобија у завалској обитељи. Монашки постриг на коме је добио име Василије, по великом богослову и учитељу Цркве Светом Василију Великом, светитељ је примио у свештеној обитељи манастира Тврдош у коме је тада било и седиште требињске епископије. Светитељ пролази кроз све свештене степене удостојивши се на крају и архијерејске службе. Светитељ је архипастировао у најтеже време за наш народ, за време турског ропства. У свом архипастирском служењу Свети Василије је непоколебиво подносио на себи и свом епископском омофору сваку бол и патњу народа, те је тако себе већ за живота непрестано предавао како за Господа, тако и за свој страдални народ. Бивајући пре свега прави монах и истински подвижник повукао се у такозване острошке стене где се подвизао у једној пећини у којој су пре њега боравили бројни свети подвижници нама знани и незнани, али Господу нашем знани и од Њега прослављени, а међу њима преподобни Исаија из села Попа код Оногошта (Никшића). Ту, у хладној острошкој стени, на веома лепом и молитвеном месту свети Василије саградио је најпре храм Ваведења Пресвете Богородице (у коме данас почивају његове нетљене и целебне мошти), а потом и храм Часног и Животворног Крста Господњег. Од обичног места усамљеног и повученог подвига, острошка стена у којој светитељ сагради два храма, постала је права свештена и благословена обитељ која и до дана данашњег својим молитвама греје срца многих. Након упокојења братија острошка је тело светитеља острошког положила у гроб, где је почивао до његовог прослављења. Његове нетљене, миомирисне и целебне мошти обрео је игуман жупске обитељи Рафаило коме се светитељ и јавио у сну рекавши да извади његово тело из гроба и положи у храм Ваведења Пресвете Богомајке. Предање о прослављењу Светог Василија записано је и у светитељевом житију: „Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива.ˮ Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија острошког чије име нам није познато. Према предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија острошког. Свети Василије острошки велики је чудотворац, али и делатни сведок крстоваскрсне вере. Зашто се назива чудотворцем? Зато што је и за живота и по свом упокојењу био и остао сасуд благодати Духа Светога. Ове године се навршава 350 година од његовог упокојења, он непрекидно, свакога дана сведочи своју веру у Васкрсење Христово, благодаћу Божјом чини многобројна чудеса и многобројна исцељења духовна и телесна. Многа чуда светитеља острошког објављена су у књигама и предочена нама ради укрепљења и сведочанства, али много је важнија истина коју свако од нас носи у своме срцу, да се из острошке светиње сви враћамо исцељени, утешени, укрепљени, препорођени и светитељевом љубављу озарени. Светитељ острошки је сведок васкрсења јер је својим животом нама показао да је наш живот динамизам који подразумева реалност распећа, али увек врхуни и завршава се у радости Христовога Васкрсења, које је постало догађај над догађајима, чудо над чудима и једини истински смисао људскога живота и делања, јер ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша(1 Кор 15, 14). Катихета Бранислав Илић *Објављено у мартовско-априлском 378. броју Православног мисионара (стр.41-42)
  10. О великој (страдалној) недељи и богослужењима која се савршавају у овим данима, разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. Звучни запис разговора Интервју у целости можете прочитати ОВДЕ Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. Епископ Иринеј: „Смисао празника је да нам већ сада, унапред, саопшти велику и радосну Тајну Васкрсења Христовога, и нашега и свеопштега, и да када будемо прослављали Његова страдања у идућим данима, и када и сами доживљавамо страдања у животу и патње разне, да их схватимо као наше учешће у страдањима Христовим, као припрему за наше учешће у Васкрсењу Његовом. Са том поруком – тако животно важном, тако радосном – Црква нас данас позива на славље и на празновање, духовно празновање.ˮ Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, 12/25. априла 2021. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештенство Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да Христос поступа увек сасвим супротно законима и обичајима палог и огреховљеног света. „Тај свет је пао због гордости и живи нечистим духом гордости. То видимо и ми, у наше време, на сваком кораку. То је обележје сваког нараштаја, осим код истинских, светих људи. Христос – иако Син Божји, Који постаје Син човечји – постаје Богочовек да би заувек све божанско учинио људским и све људско обожио својом природом, сједињеном са људском природом, да би на тај начин, како сликовито кажу црквени песници и писци, људе учинио благодатним боговима а земљу небом”, навео је Преосвећени владика Иринеј. Такође, Епископ бачки је објаснио и да Христос свечано улази у Јерусалим да би уверио и ученике и све верне потоњих времена, у стварност Свога Васкрсења, али схваћенога и као залог свеопштег Васкрсења. „Тај исти народ, који Га тако свечано дочекује, има то одушевљење које показује зато што је претходно био сведок Лазаревог васкрсења. Народ већ слути, препознаје у Њему Богочовека, Спаситеља света. Као што су Га дочекивали зеленим гранама и дивним мирисним цвећем, тако смо и ми призвани да простремо пред Њега духовно цвеће: цвеће наше вере, наде, љубави, јеванђелских врлина, покајања, смирења, свега онога што је честито, чисто, праведно. То је наше цвеће и то цвеће не вене никада, за разлику од обичног цвећа. Стога, дакле, Христос улазећи скромно, не на неком белом коњу као силни, војсковође и владари овога палога света, него на обичном магарету, али то не смета народу, тај смирени улазак, да у том тренутку препозна у Њему Бога у људском облику и по људској природи. Смисао празника је да нам већ сада, унапред, саопшти велику и радосну Тајну Васкрсења Христовога, и нашега и свеопштега, и да када будемо прослављали Његова страдања у идућим данима, и када и сами доживљавамо страдања у животу и патње разне, да их схватимо као наше учешће у страдањима Христовим, као припрему за наше учешће у Васкрсењу Његовом. Са том поруком – тако животно важном, тако радосном – Црква нас данас позива на славље и на празновање, духовно празновање. Стога, и ми да се у овај свети дан радујемо, да то буду Цвети и нашега живота, и овде на земљи и у вечности Царства Божјега”, нагласио је владика Иринеј. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. У крипти саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици данас су сахрањени земни остаци Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни владико и оче наш! Беседа на Патријарха српског Иринеја на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Епископа новосадског и бачког др Иринеја на заупокојеној Литургији у Подгорици Бесједа Епископа будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Матије Бећковића на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Свету заупокојену архијерејску службу са опелом служио је у овом храму Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење господе Митрополита: бориспољског и броварског Антонија (Украјинска православна црква), елбасанског Андона (Албанска православна црква) и загребачко-љубљанског Порфирија и господе Епископа: будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија, бачког Иринеја, шумадијског Јована, милешевског Атанасија, дизелдорфског и њемачког Григорија, полошко-кумановског Јоакима, рашко-призренског Теодосија, крушевачког Давида, Епископ пакрачко-славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија, Епископ тимочког Илариона, нишког Арсенија, захумско-херцеговачког Димитрија, ремезијанског Стефана, диоклијског Методија и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, многобројног свештенства и свештеномонаштва наше и других помјесних Цркава и молитвено учешће хиљада вјерника. Присуствовали су мандатар за састав нове Владе Црне Горе Здравко Кривокапић, предсједник Скупштине Црне Горе Александар Вучић са високом делегацијом Владе Србије, српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик, велики број посланика у Скупштини Црне Горе, политички лидери, представници и високи функционери свих црногорских градова и општина, дипломатски представници страних држава, као и представници институција културе Црне Горе и држава региона. Присутна је и висока руска делегација у име Патријарха московског и све Русије Кирила, као и представници свих вјерских заједница које дјелују на територији Црне Горе, и многе друге уважене личности свих сфера друштва. Присуствовала је и докторка Јелена Бојовић Боровинић, начелница Одјељења за пулмологију КБЦ ЦГ, која је лијечила Митрополита Амфилохија од ковида 19. Епископ бачки Иринеј је у литургијској бесједи након читања Јеванђеља о сијачу и сјемену рекао је да је поред туге због растанка с Митрополитом наша радост већа, јер знамо да је растанак привремен. “По благослову Његове светости нашег Патријарха, и уз сагласног садашњег Администратора богомчуване Митрополије, обратићу вам се са неколико речи у овај тужни и уједно радосни дан, при чему је више радостан него тужан. Тужан је наравно стога што се растајемо са нашим блажене успомене Владиком Амфилохијем, који се целога живота трудио на разним за Христа, за славу Божију, за Свету Цркву Његову, а најдужи период свога живота је провео управо овде, у Црној Гори, као Архипастир народа Божијега”, рекао је Епископ бачки. Додао је да је наша радост већа зато што вјерујемо, а вјерујући и знамо, да је растанак увијек привремен. “Ми се надамо, не само да ћемо се једног дана наћи заједно, него да ће то, благодаћу Господњом бити у наручју Авраамовом, а пре свега у наручју Оца Небескога у заједници са свима светима, у заједници Цркве коју називамо Небеском., а која почиње већ овде и сада, на земљи, јер је то једна Црква. Не само због тога, можемо поред жалости да имамо и радост у срцу у овом часујер није вероватно случајно, као што и нема ничега случајнога у историји, ни у нашим појединачним животима, него је и то по промислу Божијем, као поука и порука свима нама, да се блаженопочивши Владика упокојио уочи манастирске славе, уочи празника Светога Петра Цетињскога, да је његово тело било изложено народу Божијем на опроштај, на целивање, на поклоњење, на сам престони празник манастира, а да се ево данас предаје земљи, а душа његова испраћа на блажени пут ка Господу управо у дан Христовог Васкрсења, јер је свака недеља у току године празник Васкрсења Христовог, и то у Храму Васкрсења Христовога, јединственог по много чему у нашем народу у свим крајевима где он живи”, казао је Владика Иринеј. Подсјетио је да је митрополит Амфилохије већ у детињству, што је тада био изузетак у времену безбожништва, као дјечак из Мораче свим срцем примио Христа. Такође је казао да није истина да је Митрополит преминуо од вируса, него је 11 дана био победник тог вируса, али да “његов организам и телесна слабост нису издржали то искушење”. Владика Иринеј је рекао да је животна девиза Митрополита Амфилохија била “Све за Христа, а Христа ни за шта” и додао да овако говорећи о Митрополиту не жели да ствара култ личности, нити је Митрополит Амфилохије томе тежио. Након Литургије ковчег са Митрополитовим тијелом изнијет је из храма, а онда је пред храмом служено опело. Његова Светост Патријарх Иринеј казао је у опроштајном слову казао да се Митрополит Амфилохије упокојио у тренутку кад је највише потребан цркви и народу. “Покретач и носилац духовних и свих обнова у Црној Гори, био је наш драги, блаженопочивши митрополит Амфилохије. Подржан свештенством, монаштвом и верним народом Црне Горе. Зато ће његово име бити уписано златним словима у српској историји, као угледне личности. Он је у врху српског богословља нашега времена, као такав је цењен и поштован у целом православљу. Својим богословским и књижевним дјелима припада плејади великих богослова нашега доба. У својству представника наше цркве учествовао је на многобројним сусретима и скуповима како у православним земљама тако и у инославном свету. Вест о његовом упокојењу брзо је стигла до свих православних цркава од којих нам стижу њихова саучешћа. Својим упокојењем блаженопочивши Митрополит оставља велику празнину у животу наше Цркве, а посебно у решењу проблема везано за Цркву овде у Црној Гори. Отишао је у тренутку када је његово присуство најпотребније Цркви и народу. Надамо се да ће својим молитвама пред Лицем Божијим измолити да се прилике у Црној Гори реше на најбољи и најкориснији начин за Цркву, како за српски тако и за друге народе у Црној Гори. У томе ће му сигурно помоћи Свети Петар Цетињски, Свети Василије Острошки и други српски светитељи и просветитељи. Верном српском народу у Црној Гори остаје да следује узвишеном примеру и поукама свога блаженопочившег Митрополита, да граде и чувају јединство у вери, у љубави и оданости Господу нашем Исусу Христу, братољубљу и оданости своме отачаству и своме роду”, казао је Његова Светост. Предсједник Скупштине Црне Алекса Бећи рекао је да се данас опраштамо једног од највећих духовника и теолога овог времена. “Надам се да ћеш бити последњи владика који је морао бранити Цркву од дијела свог народа, а бранио си је и одбранио тако да си сваком унапријед опростио. И да тако нијеси поступио нема тог Црногорца који ти не би замјерио, а није јер си светињу у себи носио. Знао си то јер си сам као морачки син оштар у изражају, а благ у поступању. Тако бранити, а ништа не узети, толико урадити, а све подарити, толико саградити, а све поклонити, могу само велики и бесмртни. Да је твоја етика утемељена не само на јеванђелским начелима, него и на мисли о неопходности праведних закона, симболично говори чињеница да си у репрезентативном, научном раду на једном научном скупу, свог претходника Петра Првог, као миротворца и законодавца, најдубљом мишљу довео у везу са старозавјетним пророком и законодавацем Мојсијем. Посебно је импресивно са коликом дубином уочаваш и апострофираш чињеницу да је Законик општи, црногорски, брдски, има онолико чланова колико је година на земљи проживио Христос, којем је са цетињске митрополитске катедре поред тебе служио и Митрополит Петар Први. И један и други, осим духовне бриге, бринете и над питањем каквим законима осигурати братску слогу и спокој у друштву”, казао је Бечић. Мандатар за састав нове Владе Црне Горе Здравко Кривокапић рекао је да је данашњи дан литија свих досадашњих литија које су се слиле са свих крајева, и данас је предводио нико други него наш мили Митрополит. “Погледај још једном на народ свој, мили Митрополите! Свети Владика је подучавао да подвизима можемо духовно узрастати ка небу. Вођен самирном богомудрошћу усавршавао је свете врлине ка свему вјечном и боговјечном. За овај пролазни земаљски тренутак свједочио је да су предуслови само двије ствари: искреност и истина и зато његове ријечи громко одзвањају и надалеко се чују. Иако си васкрснуо Црну Гору, доживио си да трпиш невоље и муке ради Господа и то од свога народа, знајући да тако постајеш ближи Богу. Ваљда је то усуд трона Светог Петра Цетињског”, рекао је Кривокапић. Академик Матија Бећковић је подсјетио шта је рекао Митрополиту Амфилохију 1990. приликом устоличења на Цетињу. “Тада сам му рекао да ако жели бити свет, нема бољег места ни земље за такву прилику и улогу. Кажу да Бог сваког држи на земљи док не уради оно за шта се родио, тако га је Господ позвао у прави час, да је раније, не би ваљало. На небо где ће сад моћи више да учини за свој народ и цркву, него да је остао на земљи. Нова препорођена Црна Гора почиње од А, зато смрт никоме није пала лакше него њему, зато је на одру овако блажен и спокојан, зато ми плачемо, а он и небо се радују. Као што је Свети Ђорђе некад убио аждају, тако је Амфилохије погубио корону, не само као болест, него и као вирус братске мржње”, казао је, између осталог пјесник Матија Бећковић. Обраћајући се, како је рекао Амфилохијевом сабору, Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије је рекао да је Митрополит Амфилохије био човјек Христов, човјек Христове Голготе и Христовога Васкрсења. “И његова теологија је теологија Васкрсења. И његова ријеч је свијетла ријеч која просветљује мисли и умове и осјећања и оплемењује људске душе, а то је све због тога што се ослонио и што се сјединио са Богом љубави, и ту љубав је изливао на овај свијет и својом молитвом и својом ријечју. Његова жртва за Цркву и за Христа, за истину и правду Божију, оспособила га је да спозна тајну Косова и Метохије као тајну српске голготе. Исто тако и Јасеновца и Црне Горе. И открио је да се Косовски завјет и тајна косова упечатила у Црну Гору. И када је громко са овога мјеста загрмио: Не дамо светиње!”, то је значило: ”Не дамо Острог, не дамо Дечане, не дамо Цетињски манастир, не дамо Патријаршију, Грачаницу, и девич, и Морачу!”, рекао је Владика Јоаникије. Додао је да може наш Митрополит данас рећи: ”Добар рат ратовах, цркву сврших, вјеру одржах.” “А како је ратовао тај рат? Најјачим оружјем! Истином Божијом и правдом, али и љубављу, и молитвом, и трпљењем, и праштањем! Зато је и побиједио у свакој бици до данас, а у његова смрт је запечатила све његове побједе до дана данашњег. Зато и његову смрт, његову блажену кончину доживљавамо као побједу. Јесте велика жалост, али то је таква жалост која ће се милошћу Божијом претворити у радост, не само Митрополије црногорско-приморске, него, увјерени смо, много шире и утјешиће све оне који данас плачу због растанка са Митрополитом Амфилохијем широм православне васељен”, поручио је Владика. Након бесједе Владике Јоаникије ковчег са Митрополитовим тијелом је уз звоњаву звона опходио храм а онда је Митрополитово тијело положено у гробницу у крипти храма. Десетине хиљада вјерног народа се од петка, 30. октобра, када су земни остаци нашега Архипастира испраћени дирљиво од стране медицинских радника из Клиничког центра Црне Горе, опраштао у молитвеном ходу од свог духовног оца, који је 30 година био на трону Светог Петра Цетињског. Вјерни у помијешаним осјећањима туге због физичкога одласка и радости због новог молитвеника и заступника пред престолом Свевишњега, прилазили су у молитвеној тишини одру блаженопочившег Митрополита, у Цетињском манастиру и Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, узимајући последњи благослов и узносећи молитве за свог вољеног владику. Поводом упокојења владике Амфилохија, Цркви и вјерницима су пристигли бројни телеграми саучешћа из цијелога свијета. Готово сви домаћи и свјетски медији, са најдубљим поштовањем, извјестили су о упокојењу и животу Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, као о једном од најзначајнијих теолога и личности у СПЦ и православљу. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Архиепископ цетињски и Егзарх свештеног трона Пећког г. Амфилохије упокојио се у Господу у петак, 30. октобра. Од 6. октобра је био у КБЦ ЦГ на лијечењу, одбијајући више понуда да се лијечи у другим земљама, са образложењем да сматра да је прилично да се лијечи управо тамо гдје се лијечи његов народ, који му је повјерен као архијереју. Извор: Митрополија црногорско-приморска / Ризница литургијског богословља и живота
  13. Данас, на празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског Чудотворца у Цетињском манастиру је поводом упокојења Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Амфилохија служена Света заупокојена архијерејска литургија. Чинодејствовали су господа епископи: будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Јоаникије, рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, викарни диоклијски Методије и умировљени Владика Атанасије Јевтић, уз саслужење многобројног свештенства и свештеномонаштва уз молитвено учешће вјерног народа, међу којим је био и манадатар за састав нове црногорске Владе проф. др Здравко Кривокапић. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља бесједио је умировљени Владика Атанасије Јевтић, који је казао да је Митрополит Амфилохије, који му је брат од дјетињства, са којим је живио, служио и монаховао, свједок васкрсења: “У име Оца и Сина и Светога Духа! Христос Васкрсе – Ваистину васкрсе! Чули смо Јеванђеље – Благовијест Господњу о васкрсењу, данас је троструки празник који свједочи да смо дјеца васкрсења, како је говорио нови подвижник провославни кога је знао и блаженопочивши Митрополит Георгије Витковић из Билећа, a подвижник на стубу манастира Светог Пантелејмона гдје је замонашен на Св. Саву. И били смо са о. Георгијем и њега слушали, он је увијек говорио: Ми смо дјеца васкрсења, а тако је Свети Серафим Саровски говорио: Христос васкрсе, радости моја! То му је био поздрав и ја вас поздрављам тим поздравом. Прије неколико дана, долазећи са Косова, посјетио сам Митрополита у болници, он је затражио да га исповиједим, а ја сам затражио да он мене исповиједи, и тако смо се међусобно један другом исповиједили, опростили. Очигледно да је он предосјећао и зато је хтио да се исповиједи. Он је био спреман за пут, али браћо и сестре и драга децо, сав пут његов је био пут Христа. Рођен је на Христов дан рођења, зато је понио његово име Ристо и носио га је, а свети оци тако и кажу да је циљ хришћанског живота да прођемо све стадијуме Христовога живота и он је то учинио. Зато и данас је Јеванђелист Лука, кога празнујемо и који га је такође позвао себи јер је и он био јеванђелист, проповједник, носилац и остваритељ Јеванђеља Христа Бога. Био је благовјесник својим животом, својом службом, својом жртвом за народ свој – Христовим стадом, својим блаженим уснућем. Исто је тако био архипастир следујући архипастира Христа и зато је био архипастир овдје као насљедник Светога и великога архипастира Петра Цетињскога Чудотворца. Он га је и позвао данас да заједно у рају прослављају са Луком Јеванђеље и архипастирствовање. Брат ми је од дјетињства из Богословије, раних младих година, и живјели смо и служили, и монаховали, молили се, богословствовали колико нам је Бог дао ради отворености срца нашега и просвјетљења ума нашега. Ако Бог да, видјеће се то кад изађу његова дјела, а ја сам донио писма која му је писао отац Јустин и он њему. Требало је да их донесем, али су изашла касно и ја сам их синоћ положио у ковчег, нек иде са њима, он их зна, а може их заједно са оцем Јустином у Царству небескоме читати. Много га је волио отац Јустин, наш нови светитељ, али је и он следовао као што је следовао и другима, рецимо о. Пајсију Светогорцу великом подвижнику, са којим је провео годину дана на растојању у једној келији од 50м у центру Кареје и од њега се много чему научио. Слушали смо синоћ његову ријеч гдје обећава да ће објавити та своја сјећања на поуке оца Пајсија, великог Малоазијца, подвижника и молитвеника и живога чудотворца. Познавао је он и друге, оца Амфилохија Патмовскога. И кад је дошао послије студија у Риму, ради језика и науке, а не ради римокатоличке лажне извитоперене вјере, он је једноставно учио науке и зато је знао много језика, њемачки, енглески, француски, италијански, грчки. И кад је дошао у Грчку отишао је код о. Амфилохија на Патмос и јавио оцу Јустину да се монаши са радошћу. Јустин је рекао: Ево ја сада преводим Житије Светога Амфилохија и епископа иконијскога из срца Мале Азије, узми његово име поготову кад имаш пред собом старца Амфилохија. И он је то послушао. Амфилохије значи борац на два фронта, или са два одреда. Он се борио за свој народ, за његово спасење, за његову душу, али за његово тијело и у тој борби је побиједио, а сам је пао као чиста жртва, јер се истрошио и његов људски организам, иако знам да је био врло крепак, али тако је Бог хтио. Узео га и ево га пред нама, и нека му је, оно што смо пјевали, блажен пут којим иде душа Његова јер се припреми њему мјесто покоја у овој светој, напаћеној, страдалној земљи светих Петровића, светих мученика од Косова до Ловћена и до краја васељене, до наших Пребиловаца до Јасеновца. Послао је једног од својих добрих ученика за епископа јасеновачкога, оца Јована, послао је монахиње да му помажу, чујем да су дошли, добродошли. Послао је из Острога монахе да попуне манастире, као што је Ораховица у Сјеверној Славонији. Свугдје је слао помоћ и нама у Херцеговини је помогао јер је у важним данима по смрти блаженопочившег нашег Митрополита Владислава, он једно вријеме управљао и он ме је послије увео и устоличио. Хвала му што је старином Херцеговац јер Херцеговина је досезала до Мораче и Милешева. Ја сам га дирао: Ти си у ствари Херцеговац. А то је била највећа српска земља која цио свијет насели а себе не расели, зато сам га тако звао из љубави и захвалности. Дјецо, он је свједок васкрсења Христовога и то је његов живот и показује се да је он већ био спреман за то, предосјећао је очигледно и има још других доказа, али ово што је мени рекао да се исповиједим јер идем Богу на Суд и тако је урадио. Нека му је благословен пут којим иде, и душа и тијело, и захвалност. Исто тако захвалност нашем Светом Луки Јеванђелисту и Светом Петру Митрополиту Чудотворцу Цетињскоме што су га узели данас у његову дружбу и тако ћемо имати троструки празник да славимо. Већ су му монаси, односно богослови у Призрену, одслужили помен и испјевали тропар који су ми послали. Ако је неко видио слике како је изгледао на починку у болници, његов лик је већ личио на о. Јустина кад је био у ковчегу. Личио је на њега и на Светога Амфилохија, и на Светога Саву, и Светога Петра, и Светога Василија Острошкога и Тврдошкога. Нека му је, понављам, блажен пут којим иде и нека му је блажен покој. Радовићима, браћи, сестрама, рођацима, и дивном и славном покојном Ћири, кога је о. Јустин такође много волио, нека Господ да утјеху, нарочито потомству. Радјумо се васкрсењу, он је свједок васкрсења! Христос Васкрсе – Ваистину васкрсе!” На крају Свете службе Божије, поводом данашњих празника, пререзан је и славски колач а потом одслужен и помен Митрополиту Амфилохију. Обраћајући се великом броју сабраних који су се у молитвеној тишини поклањали одру Митрополита Амфилохија, Владика Теодосије је казао да на данашњи празник у овој свештеној обитељи, поред одра нашега оца и брата саслужитеља, учитеља Светога нашег Митрополита и архиепископа Амфилохија, можемо да заблагодаримо Богу и кажемо “слава Богу за све, слава Богу на Његовом промислу, слава Богу на његовом дару да смо у нашем времену имали оваквог јерарха, пастира, учитеља и оца који нас је учио не само ријечју, него животом и примјером”. “Његово Јеванђеље било је љубав Божија коју је сијао свуда око себе. Ту љубав сви смо осјећали цијелим својим бићем и та љубав је досезала до свих крајева ове земље. Нема народа, нема душе коју он није загрлио својом љубављу, Христовом љубављу. Господ му је даровао оно што је највеће у животу, а то је да љуби Христом све, сву твар, сваког човјека. Бринуо је о свакоме, васпитавао, учио и нарочито ми који долазимо за нашег распетога КиМ, можемо то да посвједочиимо”, казао је, између осталог, у својој бесједи Владика Теодосије. У 13 часова земни остатаци Митрополита Амфилохија из Цетињског манастира биће свечано испраћени за Подгорицу, гдје ће бити молитвено дочекани у 14 часова у Саборни храм Христовог Васкрсења. У Храму ће бити све до недјеље, 1. новембра, када ће се служити Света архијерејска заупокојена литургија којом ће началствовати Његова светост Патријарх Иринеј са више архијереја наше и других помјесних Цркава. Након Литургије биће служено опијело и обављена сахрана. Блаженопочивши Митрополит Амфилохије, по својој сопственој жељи, биће сахрањен у крипти Саборног храма у Подгорици у гробу који је припремљен за његовог живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. У суботу 24. октобра када наша света Црква прославља Светог апостола Филипа, Преподобног Теофана Начертаног и Светог Нектарија патријарха цариградског, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Господин Фотије служио је свету архијерејску Литургију у Храму Усјековања главе светог Јована Крститеља у Доњој Остружњи. Звучни запис беседе Преосвећеном епископу саслуживали су: Архијерејски намјесник добојски; протојереј-ставрофор Мирко Николић, протојереј-ставрофор Боривоје Шањић;умирововљени парох теслићки, протонамјесник Раде Танацковић; надлежни парох и протођакон Славољуб Милошевић. ''Последње две недеље долазим у добојски крај, тако је по распореду дошло. Да вам не досадимо долазећи, али радујемо се када долазимо овде да смо са нашим народом овде и да смо са својим светињама. Долазећи овде, у Остружњу Доњу, видели смо успут, у сваком месту има споменик људима пострадалим у о последњем Одбрамбено-отаџбинском рату. Свако село и свако место је дало жртву за Републику Српску. За своју Цркву, за своје православље, за своје српство и то је благословено. И зато ће Република Српска опстати. Не због политике или овога и онога, него због жртве коју су људи поднели за њу, јер тако она постала светиња'' поручио је Епископ Фотије у својој бесједи. Након литургијског благодарења Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански господин Фотије освјештао је светосавски дом који се налази у порти храма Усјековања главе Светог Јована Крститеља у Доњој Остружњи. Том приликом Преосвећени владика је одликовао општину Станари орденом краља Драгутина – преподобног Теоктиста. Орден је примио начелник општине Станари, господин Душан Панић. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  15. У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо разговор са катихетом Браниславом Илићем. Разговор је реализован у оквиру Јутарњег програма Радио-Беседе 13. Маја 2019. Лета Господњег. Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа.О Светом Владици Василију и његовом животу, о правилном разумевању светитеља и чуда у Цркви говорио је катихета Бранислав Илић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. У Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици служен помен новоупокојеном протојереј-ставрофору Момчилу Кривокапић. Помен је служило свештенство Саборног храма, протојереј-ставрофор Драган Митровић, старјешина Храма, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, протојереј Мирчета Шљиванчанин и протођакон Владимир Јарамаз. На крају помена отац Мирчета Шљиванчанин је истакао да је отам Момо био цијелог свог живота сведок Васкрсења Христовог. “Он је за нас, његове колеге био примјер свештеничког служења. И његов изглед и његова личност и његова ријеч све је упућивали Богу живоме и животу вјечноме”, истакао је отац Мирчета, нагласивши да ће као такав остати у срцима свих са којима се сретао. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. У недјељу по Васкрсењу Господњем, недјељу Томину-Антипасхе, 26. (13) априла 2020. године Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Манастиру Веселињу који је посвећен светом славном Јовану Претечи и Крститељу Господњем. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), протопрезвитер Слободан Кљајић, протонамјесник Срђан Белензада, презвитер Предраг Црепуља, протођакон Немања Рељић и ђакон Алекса Марић. На малом Входу Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије одликовао је чином протопрезвитера намјесника Обитељи Манастира Веселиња протонамјесника Срђана Белензаду за његов труд који даје у очувању ове Свештене Обитељи. Васкрсења које се прославља поново ове недјеље, и не само ове, већ и сваке недјеље која је свака за себе Васкрсење у малом. Ми се присјећамо Христових страдања, али и Његовог славног Васкрсења којим је Он побиједивши смрт даровао свијету живот вјечни. Након свете Литургије Епископ је посјетио спомен Храм светих новомученика Гламочких гдје се поклонио и цјеливао свете Мошти. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  18. Поводом празника Живоносни Источник или Источни (Свијетли) петак, 24. априла 2020. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Самограду, на темељима храма из времена цара Јустинијана. Преосвећени Епископ је казао да када славимо Христову побједу над смрћу и ми учествујемо у Његовој побједи, у Његовој слави, слави Његовог Васкрсења. „Зато је наша радост превелика, јер нам Господ Исус Христос својим крстом, својом смрћу и својим Васкрсењем донесе нови живот, а што је најважније донесе нам побједу над смрћу. Он је Првенац из мртвих, за Њега се везују сви они који вјерују, а сви ми који у Њега вјерујемо, идући за Њим правимо велику војску хришћанску, побједоносну. Ако је Он Првенац из мртвих, а ми идемо за Њим, то значи да и ми, славећи Васкрсење, већ, овдје предокушамо побједу над смрћу“, рекао је Владика Јоаникије. Црква Божја, навео је он, устројила је да овај петак буде посвећен Богородици. „Славећи Васкрсење Њеног сина, Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа немогуће је да и Њу не призивамо у помоћ и да је не славимо. Овај празник је назван Богородица Живоносни Источник, а устројен је ради велике љубави према Пресветој Богородици, јер нам преко Ње дође спасење овог свијета“, истакао је Његово Преосвештенство. Подсјетио је да су темељи храма Живоносног Источника на којима је данас, у Самограду, служена света Литургија, баш, из оних времена, јер је подигнут у 6. вијеку, када је устројен овај празник Богородице Живоносног Источника. „Када смо нашли ове свете темеље, када су их археолози открили, размишљали смо коме да учинимо посвету храма. Давно је разрушен, мало је сачуваних историјских података о њему. Не знамо коме је био посвећен. Посветили смо га Васкрсењу Христовом и Богородици Живоносном Источнику и зато овдје служимо на Источни петак, славећи Васкрсење Христово и уједно прослављајући Пресвету Богородицу, учествујући у слави Васкрсења и осјећајући превелику милост и заступништво Пресвете Богородице. Нека је Она свима на помоћи, посебно овој светој обитељи“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  19. Дан је Васкрсења! Слављем се просветлимо, једни друге загрлимо и рецимо браћо свима, па и онима који нас ненавиде! Васкрсењем опростимо све и тако велегласно запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши! (Песма са васкршњег јутрења)
  20. “Без Васкрсења Христовог нема смисла постојања. Нико и ништа не може побиједити вјеру Православну“- казао је, између осталог, у емисији ,,Питјте свештеника на таласима Радија ,,Светигора“ протојереј-ставрофор Слободан Јокић архијерејски намјесник никшићки. Звучни запис емисије С обзиром да смо ове године Васкрс дочекали и прославили у тешким условима, због пандемије која је изненада задесила читав свијет, отац Слободан каже да је њему, као свештенику, тешко да слави Васкрс у оваквим условима. ,,Ухвати ме туга кад станем на двери и кажем Мир свима а никога око мене нема. Славимо Васкрс у радосној тузи, као што су некад наши свештеници служили у празним црквама за вријеме комунизма. И ово ће проћи и опет ћемо славити славно Христово Васкрсење торжествено и саборно“-каже отац Слободан. Архијерејски намјесник никшићки нас је поучио и о томе како да на најбољи начин, у кругу Мале цркве-своје породице, искористимо вријеме изолације изазване вирусом корона на духовну корист. Извор: Радио Светигора
  21. У Саборном храму Светог оца Николаја Чудотворца у Карловцу на празник Васкрсења Христовог Светом архијерејском литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим. Саслуживало је свештенство Саборног храма: архијерејски намесник карловачки протопрезвитер-ставорфор Радослав Анђелић, старешина храма протопрезвитер Дарко Дугоњић и ђакон Будимир Кокотовић. Васкршњу посланицу Архиепископа Пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Господина Иринеја и свих архијереја Српске Православне Цркве, упућену свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше Свете Цркве, прочитао је протопрезвитер-ставрофор Радослав Анђелић. После Свете Литургије епископ Герасим благословио је сир и јаја – символ Васкрсења, некон чега је честитао највећи хришћански празник, зажељевши свако добро од Васкрслог Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Извор: Епархија горњокарловачка
  22. На празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније служио је Пасхално јутрење и Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереји Миодраг Павловић и Борислав Стаменковић и протођакон Стеван Кричка. Видео запис Васкршње Литурије Величанствено богослужење украсило је и предивно појање протојејера-ставрофора Бранислава Цинцаревића, протојереја Владице Савића и ђакона Ђорђа Филиповића. У време причастена, Васкршњу посланицу Његове Светости Патријарха Српског г. г. Иринеја прочитао је протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић. Извор: Епархија нишка
  23. Данас је дан у коме треба да ћутимо и смирујемо се Звучни запис беседе Велики петак, дан страдања Господа Христа, у Храму Васкрсења Христовог обележен је молитвено у складу са мерама ванредног стања, које су прописале државне власти услед пандемије вируса корона. Свештенство саборног храма служило је вечерњу службу уз молитвено присуство знатно мањег броја верника у односу на раније године, а на растојању које мере медицинских стручњака налажу. На крају вечерњег изнесена је Плаштаница, којој су се свештенство и верници поклонили до пре почетка полицијског часа. Потресно слово о празнику и страдању блаженоуснулог Епископа ваљевског Г. Милутина, које ће засигурно остати трајно урезано у срцима верних и расветлити многа питања о тајни Христове и жртве свих који су посвећено следили Његов пут, произнео је архијерејски заменик, протонамесник Филип Јаковљевић. „У дану Великог петка сунце се завило у таму да не гледа муке Творца свога“, речи су Преподобног Оца Јустина о најтужнијем дану људске историје на које је у проповеди подсетио протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик блаженопочившег Епископа ваљевског Г. Милутина. У данашњем дану Господ Христос, савршени Бог и савршени човек, пролио је Своју безгрешну крв за очишћење греха људског рода и победу живота над смрћу. А само неколико дана пре страдања, дочекан је у слави у Јерусалиму. Разапињу га они који су видели сва чуда која је чинио и чули Његове проповеди. Видимо како се, чудном логиком, расположење код људи променило. Епархија ваљевска прошла је своју Страсну седмицу од друге недеље Васкршњег поста, када је управо на овом месту блажене успомене наш Владика Милутин беседио, поучавао и говорио да не треба да имамо претеран страх, већ веру у искупитељну моћ Господа Христа, указао је отац Филип Јаковљевић. Такође, говорио нам је да се не бојимо онога што убија тело, већ да се чувамо онога што душу убија. Те речи његове су нам биле подршка у тешким тренуцима и та проповед наликује уласку Господа у Јерусалим. Убрзо, ситуација се мења. Господ допушта болест и дане страдања кроз које је прошао наш епископ, а у одређеној мери и сви свештеници и читава епархија. У тим животно тешким тренуцима, појединци и неки медији разапињали су га, иако он, баш као Христос на крсту, није могао да им одговори. Страдао је наш Владика, следујући Онога Коме је читав живот свој посветио. Данас је дан када треба више да ћутимо, него да говоримо. Више да се молимо, него да говоримо. Више да се скрушавамо и смирујемо, него да говоримо и да се гордимо – беседио је протонамесник Филип Јаковљевић. Зато, истакао је он, нећемо одговарати на све неистине изречене за нашег епископа, свештенство и монаштво наше епархије, које су имале за циљ да њихов углед уруше и пребаце кривицу за несрећу која се догодила. Ми који смо познавали Владику Милутина можемо да кажемо да је био човек који је испуњавао Христове речи „Богу Божје, а цару царево“. Данас ћемо само ћутати, јер би то и Владика Милутин данас чинио. Оно што са сигурношћу могу рећи да душа нашег Владике стоји на коленима пред крстом Христовим, са обе руке грли крст и ноге Господње и говори:“Опрости им, Господе, јер не знају шта чине“- речи су оца Филипа Јаковљевића, које су многи верни дочекали са сузама. Са болом у срцима, свештенство је примило одговор власти на молбу Светог Архијерејског Синода да верници присуствују Литургији на празник Васкрсења Христовог. Хришћани су се одувек одликовали тиме да са смирењем усклађују своје поступке у животу. Тако ћемо, закључио је отац Филип Јаковљевић, поступити и овога пута, следујући речима покајничког 50. Псалма:“Жртва је Богу дух скрушен и срце смирено“. Стога, замолио је протонамесник Филип Јаковљевић, када у храму посвећеном Васкрсењу Христовом у поноћ буде служена Света Литургија, да сви у својим домовима „обришу своје иконе, упале кандила, напуне кадионице тамјаном и сви заједно да окадимо град“. Да заједно у духу будемо сабрани и прославимо Васкрсење Христово, изговарајући речи Васкршњег тропара, најлепше које људско ухо може да чује. Беседа архијерејског заменика протонамесника Филипа Јаковљевића У име Оца и Сина и Светога Духа, Драга браћо и сестре, господо хришћанска, следбеници Господа нашег Исуса Христа, налазимо се у Страсној седмици, у дану Великог петка, дану у коме је човек убио Бога. Како каже Преподобни Ава Јустин: „Сунце се завило у таму да не гледа муке Творца свога…“ Данас иде на добровољну, крсну жртву, савршени Бог и савршени човек, пролива Своју безгрешну крв за грехе рода људскога, за мој и твој грех. Пролива своју безгрешну крв за искупљење и очишћење од греха и победу живота над смрћу. А видимо да само неколико дана пре овог страдања Христовог, приликом уласка у град Јерусалим, како га деца са својим родитељима дочекују, бацајући палмове гранчице и говорећи:“Благословен који долази у име Господње“. Разапињу га они људи који су гледали у Његова чудеса и слушали све оно што је говорио, проповедао и делима својим потврђивао. Чудну, да не кажем, демонску логику су применили људи на савршеног Бога и савршеног човека – да Га разапну и убију. Видимо како се расположење мења код народа. Од оног момента када Христос улази у Јерусалим до оног када вичу „распни га, распни“, много тога се променило код људи. Видимо како подругљиво и иронично Пилат пита:“Зар цара вашега да разапнем?“, а они на то одговарају:“Распни га, распни… крв Његова на нас и на децу нашу.“ Епархија ваљевска претходних дана прошла је своју Страсну седмицу и још увек пролази. Почевши од друге недеље Васкршњег поста, када је на овом месту блажене успомене наш Владика Милутин беседио, поучавао и говорио, као што је то увек чинио, да не треба да имамо претеран, хистерични страх, него да имамо на првом месту веру у Богочовека Господа Исуса Христа и његову искупитељску моћ. Исто је говорио:“Не бојте се оних и онога што убија тело, него бојте се онога и оних који душу убијају!“ Ту његову беседу сви смо са радошћу прихватили и заиста су нам те речи његове биле подршка у тешким тренуцима. То бих упоредио са Христовим уласком у Јерусалим, када сви говоре:“Благословен који долази у име Господње!“ Убрзо затим ситуација се мења. Господ допушта болест и те дане страдања кроз које је прошао наш епископ, а у одређеној мери и сви свештеници и читава наша епархија. У тим животно тешким тренуцима, како појединци, тако и неки медији, разапињали су га, иако он, као Христос на крсту, није могао да им одговори. Страдао је наш Владика, следујући Ономе Коме је читав живот свој посветио. Данас је дан када треба више да ћутимо, него да говоримо. Данас је дан када треба више да се молимо, него да говоримо. И данас је дан када треба више да се скрушавамо и смирујемо, него да говоримо и да се гордимо. Зато, нећемо говорити, нити одговарати на све оне неистине које су говорили за нашег епископа, за свештенство и монаштво наше епархије. Нећемо одговарати на измишљене приче да је зараза кренула од свештеника. Нећемо одговарати ни на приче да је Владика у време ванредног стања позивао да се служи Света Литургија и да је то чинио, јер то није истина. О Владици Милутину говоре они који га нису познавали. Ми који смо га познавали можемо да кажемо да је он био човек који је испуњавао Христове речи „Богу Божје, а цару царево.“Данас нећемо ништа говорити, ни одговарати, већ ћемо само ћутати, јер би то и Владика Милутин данас чинио. Оно што са сигурношћу могу рећи јесте да данас душа нашег бесмртног Владике стоји на коленима пред крстом Христовим. Стоји на коленима, са обе руке грли крст и ноге Господње и говори:“Господе, опрости им, јер не знају шта чине!“ Са болом у души, примили смо одговор на молбу Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве да буде дозвољено православним верницима да присуствују Литургији Празника над празницима – Светог Васкрсења Христовог. Те мудре и седе главе, које се брину, са одговорношћу то кажем, за душу сваког православног хришћанина, молиле су силе овога света да дозволе. Али, опет се потврдило оно да сила Бога не моли, а Бог силу не воли. Са болом смо прихватили тај одговор… Хришћани су се одувек одликовали тиме да са смирењем и скрушеног срца усклађују свој живот, своја дела и своје поступке . Са болом у срцу, али скрушеног срца и духа ћемо поступити тако, да испунимо речи 50. Псалма најзаступљенијег у богослужењима, који каже:“Жртва је Богу дух скрушен и срце скрушено Бог неће одбацити.“ Да заједно са Светим старцем Вукашином Јасеновачким кажемо оне речи преко којих се он причестио и сјединио са Христом, а то су речи:“Само ти, дете, ради свој посао.“ Зато вас коленопреклоно молим да када будемо у овоме светоме храму, који је посвећен Васкрсењу Христовом, у поноћ на празник Васкрсења и Пасхе Господње служили Свету Литургију, да сви у вашим домовима пребришете прашину са икона својих, да упалите кандила, да напуните кадионице тамјаном, да замирише и да окадимо читав град. Да, када се проломи звук васкршњих звона, окадимо своје домове, да заједно у духу будемо сабрани и прославимо Васкрсење Христово, изговарајући оне речи, најлепше које може да чује људско ухо, а то су речи:“Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима који су у гробовима живот дарова.“ Амин Извор: Епархија ваљевска
  24. О великој (страдалној) недељи и богослужењима која се савршавају у овим данима, разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. Звучни запис разговора Страсна (Страдална) или Велика седмица је време тегобних подсећања на неизрециву Тајну Божанског снисхођења. „Својима дође и своји га не примише“, каже јеванђелист. Иста уста која су радосно клицала „Осана“, само неколико дана касније су преиспуњена мржњом узвикивала "распни Га, распни". Животодавац умире на крсту. Господ се унижава спуштајући се до самог Ада, места крајње таме, одакле ће светлост Христовог Васкрсења почети да обасјава читав свет. Син Божији добровољно се унизио из љубави према нама и унизио себе да би до краја са нама прошао све етапе кроз које пролази један човек у свом животном веку. Поднео је вређања, ударце, подсмех и страдање на крсту. Прихватио је да умре Онај који је једини без греха. Сваки дан ове седмице назива се у богослужбеним књигама светим и великим због светих и великих догађаја који су се збили тих дана. Интервју можете да прочитате и послушате ОВДЕ Катихета Бранислав Илић за Радио Светигору о Страсној седмици | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Страсна (Страдална) или Велика седмица је време тегобних подсећања на неизрециву Тајну Божанског снисхођења. „Својима дође и своји га не примише“, каже јеванђелист. Иста уста су... Катихета Бранислав Илић: Дa сила Васкрсења одагна од нас сва искушења, SVETIGORA.COM Страсна (Страдална) или Велика седмица је време тегобних подсећања на неизрециву Тајну Божанског снисхођења. "Својима дође и своји га не примише", каже јеванђелист. Иста уста која су... Катихета Бранислав Илић: Дa сила Васкрсења одагна од нас сва искушења, а особито ово искушење пошасти вируса-корона! BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM О великој (страдалној) недељи и богослужењима која се савршавају у овим данима, разговарамо са...
×
×
  • Креирај ново...