Претражи Живе Речи Утехе

Епархија ваљевска организује 19. октобра 2024. године у свечаној сали Вишег јавног тужилаштва трећи по реду симпосион у част Светог владике Николаја на којем ће учествовати угледни српски духовници и научници. На првој сесији од 11 до 13 часова говориће протојереј Александар Јевтић, уредник часописа Жички благовесник, и протојереј-ставрофор Љубисав Аџић, умировљени парох ваљевски. Ток друге сесије о Светом владици Николају говориће др Растко Ломпар, историчар и научни сарадник Балканолошког института САНУ, и протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу и духовник при цркви Ружици у Београду. Сутрадан, 20. октобра 2024. године са почетком у 9 часова, биће служена Света архијерејска литургија у манастиру Лелићу, задужбини Светог владике Николаја. Извор: СПЦ

Галерија уметности Приштина, Дом културе „Грачаница“ и Епархија рашко-призренска организују отварање изложбе фотографија „Твоје од твојих“ аутора јеромонаха Теофила Петровића, сабрата манастира Тврдош код Требиња и представљање књиге „Атанасије: Један животопис“ у суботу, 15. октобра 2022. године, од 19 часова у Дому културе „Грачаница“, сазнаје Радио "Слово љубве". У програму ће учествовати: Епископ рашко-призренски г. Теодосије, Епископ захумско-херцеговачки г. Димитрије, Епископ западноамерички г. Максим и игуман Манастира Свети Архангели Михаило. Изложба „Твоје од твојих“ на форексу прати живот блаженопочившег епископа Атанасија Јевтића у четири периода: од родне Брдарице до монашења, затим обухвата период јеромонаха и професора и период Атанасија као херцеговачког владике, све до његове мировине као активног епископа и његове дане и служење у старости. Извор: Радио "Слово љубве"

Његова светост Патријарх српски г. Порфирије благоизволео је да на братски позив Његовог преосвештенства Епископа ваљевског г. Исихија јуче, 29. јуна, посети Епархију ваљевску, поводом троструког јубилеја Светог Владике Николаја охридског и жичког – 140 година од рођења, 65 година од блаженог уснућа и 30 година од преноса моштију из Либертвила у Лелић. Предвођени својим духовним оцем Преосвећеним Епископом ваљевским г. Исихијем, свештенство и верни народ Епархије ваљевске, у обиљу молитвене радости, дочекали су синоћ, 29. јуна, Његову светост Патријарха српског г. Порфирија у саборном ваљевском храму на ушћу Градца у Колубару. У част доласка српског првојерарха, служена је доксологија, којом је началствовао старешина манастира Лелић игуман Георгије, уз саслуживање више свештенослужитеља и појање Хора „Емануил“ под управом Вање Урошевић. У пратњи Патријарха Порфирија било је више архијереја СПЦ, а међу почаствованима да га дочекају градоначелник Ваљева Лазар Гојковић, представници Војске Србије, јавних установа и предузећа. Пре два дана навршила се година откако је десницом Његове светости Патријарха српског г. Порфирија у трон Епархије ваљевске уведен дугогодишњи му сабрат из ковиљске обитељи Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије. Дан у коме српски првојерарх долази и доноси благослов у ове крајеве важан је и велики јер су, навео је у добродошлици Владика Исихије, у личности Патријарха Порфирија сабрани даровио лучезарних српских светитеља: Светог Саве, Светог кнеза Лазара и Светог Владике Николаја, чијих смо јубилеја удостојени да прославимо. Благослов и радост, али долазак Патријарха Порфирија је и испит и задатак да останемо на путу служења Богу и ближњем као духовни потомци ових трију великана. – Ваша светости, Ви долазите у град Ваљево и у нашу епархију, која има благослов да је Свети Николај њен сјајни изданак. Иако га је живот и служба Богу и роду водила далеко одавде, он је остао дубоко укорењен у родном и љубљеном му Лелићу, у који га је божанска промисао коначно, ако и посмртно, вратила, обдаривши нас нетљеним његовим светим моштима. Свети Николај је заиста тај епископ који, како говори Свети Василије Велики, „собом даје част месту, јер особина великога је не само да се задовољава великим, него и да својом моћи мале ствари чини великим.“ Овде све одише његовим светим именом. Јеванђељско семе које је обилно сејао дало је рода и у селима и у варошима, у пољима и у горама. Његова чада живе свуда: у подручјима Осечине и Уба, Мионице и Обреновца, и овде, у престоном Ваљеву. Сви са страхопоштовањем и љубављу носимо његово име у своме бићу – навео је Владика Исихије у добродошлици Патријарху Порфирију. Несумњиво многи памте лепе, али истовремено и обавезујуће речи Патријарха Порфирија изговорене приликом устоличења Епископа Исихија, а оне гласе:“Бити Ваљевац је дато и задато.“ У маниру дубоког поштовања према завичајцима Владике Николаја и Оца Јустина, 46. наследник светосавског трона говорио је и овога пута. Заблагодаривши на речима добродошлице пуним љубави некадашњем сабрату, а данас духовном старатељу овог благословеног краја Владики Исихију, Патријарх Порфирије је казао да кад год долази у ове крајеве има утисак не само да долази међу једноверну браћу, већ да долази у свој родни крај. То осећање, уверен је, деле и бројна браћа му архијереји. Рођењем добијамо телесно постојање, али у Светој тајни крштења добијамо печат дара Духа Светога. То нам је задато да непрестано актуализујемо у животу – да се у Христу и за вечни живот непрестано рађамо. – Ако постоји место где смо се непрестано рађали за Христа, за Цркву Његову, за нашу православну веру, то је Лелић, то су Ћелије. Када се наша генерација пробудила за Христа и православну веру, када смо разумели да ништа без Христа нема смисла, а много тога што је истински вредно у Њему добија свој печат и смисао, онда смо то продубљивали, обогаћивали, утврђивали и постајали читавим бићем тога свесни управо у ваљевским светињама- манастирима Лелић и Ћелије. Благодарећи чињеници да из та два места ниче не само корен светосавски, него расте и стабло које даје духовне плодове истинским носиоцима Духа Светога. У тим светињама расту истински охристовљени људи, христолики, христоносни… То је Свети Владика Николај, од чијег рођења славимо 140 година. Славимо и његово рођење у Христу- 65 година од престављења и 30 година од његовог повратка из далеког света у родно место – рекао је Патријарх Порфирије. Присећајући се својих студентских дана проведених у Лелићу, он је истакао да је Лелић „место овенчано молитвом“, по промислу довршено и заокружено Светим Владиком Николајем. – С друге стране, манастир Ћелије је такође је место сабирања молитава, суза покајања и преображавања нашег верног народа. Он је добио свој печат у Духу Светоме и заокружио се Преподобним Авом Јустином. У њима двојици је још једном у пуноћи засијао лик Светог Саве и оно за шта смо се ми као народ Светог Саве определили. Такође, показало се истинско богословље, које надилази оно академско, а то је богословље испуњено вером и прожето духовним искуством, којег нема без подвига и труда да живимо Јеванђељем – истакао је Патријарх Порфирије. У завршници излагања, он је закључио да се због Владике Николаја и оца Јустина као Светосаваца, и ми осећамо Светосавцима и срођени са овдашњим баштиницима њиховог духовног блага, те позвао да узносимо молитве једни за друге. У пратњи Патријарха Порфирија били су Преосвећена господа Епископи: врањски Пахомије, шумадисјки Јован, зворничко- тузлански и администратор Шабачке епархије Фотије, горњокарловачки Герасим, духовно чедо ваљевског краја аустралијско-новозеландски Силуан, буеносајрески и јужноамерички Кирило, викарни топлички и изабрани Епископ шабачки Јеротеј, викарни хвостански и изабрани западноевропски Јустин, мохачки Дамаскин, викарни моравички Сава и новоизабрани липљански архимандрит Доситеј. Након свечаног чина доксологије у Саборном храму у Ваљеву, Патријарх српски г. Порфирије, заједно са отачаственим архијерејима, дошао је литијским ходом до Центра за културу града Ваљева. Патријарх Порфирије: Драги Ваљевци, ви сте право наслеђе Светог Николаја На попразништво Видовдана, празника који је био надахнуће многим његовим бриљантним беседама, али и дан чувене проповеди 1916. у лондонској катедрали Светог Павла, у Центру за културу Ваљево уприличена је Свечана академија у част јубилеја Светог Владике Николаја – 140 година од рођења, 65 од престављења и 30 од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у родни Лелић. У част Лелићког Златоуста лепоте својих дарова принели су познати српски уметници, а слово о великану казивао Његова светост Патријаргх српски г. Порфирије Прослава троструког јубилеја Светог Владике Николаја догађај је чији значај премашује оквире Ваљевске епархије. Важан је за целокупну Светосавску цркву, све просторе до којих допире њена мисија. Рођењем везан за ваљевски крај, поприште бурне српске историје, у коме су поникле многе знамените личности од војсковођа до „витезова пера“, Свети Владика Николај је својеврсна круна дарова које нам је Господ дао. Данас живи у заједници са нама преко својих светих моштију. Све је у његовом животу дубоко проткано промислом Божјим и промисао је хтела да његово телесно рођење, његово уснуће и пренос моштију буду заједно и подједнако слављени, казао је у поздравном слову преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије. – Желећи да се учврстимо на путу којим промисао Божја наставља да води брод наше Светосавске цркве, сматрамо као веома важно да се стално молимо и враћамо Светом Владики Николају. Молитвено прослављање Светог Николаја од 2003. године је постало опште литургијско прослављање широм наше Свете цркве. Ипак,да се стално надахњујемо делом Светог Николаја примарни је задатак за нас из Епархије ваљевске. Стога, важан је спомен и труд блажене успомене архијереја Милутина и Лаврентија, који су започели припреме за обележавање овог јубилеја. Они су, као и њихов велики претходник Владика Јован, синовац Владике Николаја, значајно допринели да Свети Николај никад не престане да живи у душама и срцима верног народа овог краја. Значајно је томе допринео и отац Јустин, најгласнији међу савременицима који су га сврстали у ред светитеља Божјих. Зато су ове академије постале нераздвојиви део нашег архива – поручио је Владика Исихије и пожелео добродошлицу Патријарху Порфирију и свима које је прослава јубилеја Лелићког Златоуста довела у град на обалама Колубаре. Граду, у чијој је гимназији отпочео свој учењачки пут, а чији је данашњи ученик Михаило Лекић победник конкурса за најбољу беседу у част Владике Николаја. Упутивши речи хвале уметницима који су светитељски лик, поуке и свевремену љубав према отаџбини и свом роду Владике Николаја принели на позоришним даскама, употпуњеним пројекцијама фотографија светитеља из различитих животних периода, Патријарх Порфирије је поделио своје студентско одушевљење „дивним Епископом Николајем и Јустином Поповићем“, које је изродило љубав према ваљевском крају у коме народ воли своју Цркву и спроводи Светосавски и Видовдански завет. – Ви сте, драги Ваљевци, право наслеђе Светог Николаја. Ви знате боље него ми како пева Десанка која наставља николајевску поетику, знате ко сте по звону што са задужбина немањићких пева, по томе што вас прадедови гледају са иконостаса и што сваки у руци држи храм; по томе што имате светитеља, оца и деда и имате светитеља за кума – казао је Патријарх Порфирије. У свом слову у част Лелићког Златоуста, Патријарх Порфирије начинио је осврт на минуле четири деценије, када је као алумниста гимназије отпочео студије на Богословском факултету у Београду и први пут угледао књиге Светог Владике Николаја, тада штампане у Немачкој трудом блаженопочившег Владике Лаврентија, јер су у тадашњој Југославији била забрањена, а он проглашен издајником, сарадником окупатора, чак и ратним злочинцем. – Владика Лаврентије је свакако најзаслужни што су после пада Берлинског зида (1989) дела Владике Николаја постала веома популарна и почела су се слободно увозити из Немачке и штампати у Србији, навео је Патријарх Порфирије. Раних деведесетих у Србији се догађају недовољно зреле идеолошке поларизације некадашњих комуниста на националисте и мундијалисте (Европљане). Ни једни ни други нису се поучили Светим Владиком Николајем, који у Светом Сави препознаје правог Европљанина, вредног и неуморног деклатника који споља и изнутра Христом преображава најпре себе а потом и цео народ који постаје узор у сваком погледу. Да су се поучили, могли су допринети благостању свог народа, а не само сопственом – казао је српски првојерарх. Где год је говорио, од светских дворана до српских сеоских домова, Свети Владика Николај, само једну меру је имао, а то је Христос и Његово Јеванђеље и љубав према људском роду. Такође, о чему год да је говорио (друштвеним темама и великанима) све је мерио и вредновао Христом распетим и васкрслим. – Христос и Његово Јеванђеље су били његов систем вредности, а тај систем вредности јесте крстолика љубав. Зато, када нас неко пита шта мислимо о некој теми, нећемо говорити из свог ума, већ језиком Светог Владике Николаја, говорићемо умом Христовим. Као одговор ћемо имати не оно што говоре неки други системи вредности, који су око нас и неретко хоће да нам се наметну, него ћемо рећи да мислимо онпо што Христос мисли и хоћемо да се трудимо да живимо испуњавајући јеванђеље Божје – поручио је Патријарх Порфирије. „Ми чекамо Христа, а не боље време“, говорио је Владика Николај. Надахнут овим речима, Патријарх Порфирије је поучио да Христом и у Христу преображавајући се чинимо бољим своје време и свој простор, као и сваку мисао, место на ком се налазимо и дело. – Све наше постаје предукус Царства Божјег. Зато је наш Владика Николај, као светитељ је наша мера, наш савремени оријентир у свему што јесмо и што чинимо – закључио је Патријарх Порфирије и благословио све учеснике и посетиоце. У програму академије учествовали су драмски и музички уметници: Ненад Јездић, Виктор Савић, Цане, Антон и Варнаукси, Група Луча, Милинко Ивановић, Павлина Радовановић, Хорови „Емануил“ и „Хаџи Рувим“ и Центар за неговање традиције и културе „Абрашевић“. Ј. Ј. Извор: Епархија ваљевска

Данас се навршава годину дана од пресељења нашег првопастира, архијереја, драгог нам Владике Милутина. Драга браћо и сестре, служили смо данас Свету Заупокојену Литургију и парастос. Шта ми то хришћани радимо? Узносимо молитве, палимо свеће… Свети апостол Павле каже:“ Ако Христос не васкрсе, узалуд нам вера наша.“Сам Господ стоји као победитељ смрти и Дародавац живота. У томе је Његова изузетна величина. Вера наша, вера је у Васкрсење Господа нашег Исуса Христа и у васкрсење нас самих. Христос је васкрсао, а то значи да ћемо и ми васкрснути. Он је зато и васкрсао да нам дарује живот вечни, да нам осигура победу над смрћу, ту једину истиниту победу на овом свету. Том победом и науком се водио и наш Владика Милутин. Као дете, одлучује се на монашки пут и усавршава се том науком. Дошавши у манастир Каона код мудрог старца Теофила, постаје и искушеник и манастирски ђак. У том тешком времену, када су се адове жвале надвијале над Црквом Христовом и српским народом, није било лако. Али, Владику то није спречавало да остане на том путу. Каона је постала његов дом, а он њен верни служитељ. Не можемо данас да се не сетимо и његовог рођака, нашег доброг оца Арсенија, који је, видећи пут свог рођака, убрзо кренуо за њим. Каона је напредовала. Прве часове веронауке су организовали у манастиру. Њиховом љубављу, сва деца из околних села долазила су и похађала наставу. Потом, по благослову Епископа Лаврентија, почела је да ради и ванредна богословија. Неколико генерација првог разреда изашло је из манастира . У то време креће и велика обнова целокупног манастира. Посебно је црква украшена и осликана, израђен нови иконостас, а манастирска порта проширена. То је данас најлепши парк у који је себе уградио блаженопочивши наш Владика. Потом је обављао и дужност архијерејског намесника и архијерејског заменика у Епархији шабачко – ваљевској. Постао је омиљени духовник. Сви су ишли њему по савете, на разговоре и никада му није било тешко да свакога прими и поучи. Тако, промислом Божјим, Свети сабор 2003. године бира га за епископа наше Цркве и шаље на Пети континент( како је и сам често говорио) у далеку Аустралију и Нови Зеланд. Тада се овде међу нама осећала празнина, осећао недостатак . Били смо навикнути на њега, на његове речи, некада и на прекоре, али тај прекор је био очински пун љубави. Ти прекори су били да нас усправе, подигну и управе на прави пут, пут Христов. Погледали смо сваке године када ће мајски сабор да дође међу нас и тако изнова. И опет, ето Божје посете и милости над нашим ваљевским крајем! Дође време да се обнови древна Епархија ваљевска, после двеста и више година, и да за првог епископа обновљене Епархије ваљевске Свети Сабор изабра баш Владику Милутина. ДОЂЕ МЕЂУ СВОЈЕ ! Овде опет међу Свете Николаја и Јустиноа, међу своје Ваљевце, од којих је отишао као дете. Он је живео Светим Николајем и Светим Јустином. Од њих се цео свој живот напајао. Увек нам је говорио у неким животним недоумицама:“ Шта мислиш шта би рекао Николај Свети или како би то Ава велики Јустин?“ Сви знамо да нема храма у којем није служио. Обилазио је врло често и црквене општине и манастире. Бринуо се о свима, трудио се да подигне да изгради, помогне свештенику, игуману игуманији… Али, никада није престао да мисли о српском народу у Аустралији. Увек је говорио с љубављу и старао се. Изнедрио је и изродио свог духовног сина, Владику Силуана, који је овде баш стасао с њим поред Јустина и Николаја. И започео свој пут, СВЕТОСАВСКИМ стопама, СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКИМ И СВЕТОЈУСТИНОВСКИМ. Владика је отишао рано. Отишао је млад. Можда у најбољим и најзрелијим годинама свога живота, када је могао својом мудрошћу и истрајношћу да нас учи, да нас поучи и научи још много на овом свету. Али, Господ има за нас друга мерила и призива нас када смо најспремнији. За тобом, Владико, у Небеску Србију кретоше и други јерарси: Митрополит Амфилохије, Владика Атанасије и велики Патријарх наш Иринеј. И осети се велика забринутост, велика молитвена ћутња и празнина међу нама. Али, с правом знамо и верујемо да сте данас заједно са свима светима и да пред престолом Творца служите Свету и Небеску Литургију, да се молите за нас да истрајемо на свом путу . Свештенство, монаштво и верни благочестиви народ наше епархије колико год да су тужно примили вест о вашем упокојењу, толико су смогли снаге да Црква Света настави пун живот. Он није с нама телом на земљи, али и те како је духом и молитвом. Знамо ми и верујемо, Владико, да се ти за нас молиш пред Престолом Божјим и да нас твоја рука и даље руководи. Браћо и сестре, и ово морам да напоменем: једино Црква Христова своје упокојене рачуна и води као живе. Нема институције на овом свету која то чини у овој плачној долини, како је Свети Ава говорио. Ево нас данас овде у Храму Васкрсења Христовог, у храму где су и олтари, параклиси Светом Николају и Светом Јустину, у храму који је ваша рука, поред свега набројаног, и водила и украшавала заједно са браћом свештеницима. Знамо да није било рада, а да нисте учествовали и давали све од себе да се Ваљево данас дичи, јер има храм највећи после Храма Светога Саве. Поред овога храма, уз помоћ наше Ваљевке Наталије Ковачевић, подигли сте и Храм Светом Нектарију Чудотворцу Егинском и неуморно уградили себе. Нема данас Србина хришћанина да не зна за овај храм. Колико само их долази на молитву да тражи исцељење… Мислио си о свима, Владико. Само када се сетимо са каквом радошћу си нам говорио да ће храм добити честицу моштију овога угодника Божијег и када су монахиње из Камаризе послале… Какву си свечаност молитвену приредио… Знамо и да си први положио живот у овом несрећном и неразумном времену за стадо своје. Прослављајући данас овај дан, верујемо да смрт није тачка, него запета у нашем животу. Овде су, браћо и сестре, пред нама његови земни остаци и његов гроб. Ми ћемо долазити овде и поколења наша, да затражимо помоћ и благослов од њега. Нека би Благи и Васкрсли Христос, преко Својих ученика, Свете Богомајке, Светога Јована Претече и Крститеља Господњег и свих светих, и нас учврстио у тој вери у Васкрсење Господа Исуса Христа! У васкрсење наше. Да смо и ми бића вечна и да је наш посао у овом свету да јавимо Васкрсење мртвих и победу над смрћу. Ту победу доживљава сваки од нас који живи јеванђељски. Када се труди вером у Господа Христа да љубављу и молитвом испуни свој живот. Тако је живео и веровао наш Владика Милутин. Нека му је вечан помен и Царство небеско . Хтео бих да завршим са ових неколико речи. Хоћу да Вас поздравим оним нашим хришћанским , победоносним, православним поздравом . ХРИСТОС ВАСКРСЕ СВЕТИ ВЛАДИКО! Извор: Епархија ваљевска

Зар смо се ми зато родили да вечно живимо овде? И опет смо испуњени душевним немиром јер ево, и Владика Атанасије је платио свој дуг природи: земља у земљу и прах у прах. Са знојем лица си јео хлеб свој и сада се враћаш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити (ср. 1. Мој 3,19). Владика Атанасије је живео великом брзином и ходао кроз живот скоро без предаха. Он је био оваплоћено Јеванђеље, одстрадано Јеванђеље кроз читав живот. Ево сада је тој трци дошло крај, aли циљ његов коме је тежио био је дужи. А ми идемо даље путем својим и дуже путујемо. Зато ћемо бити радоснији када се опет будемо срели са Владиком Атанасијем, али тада на вечни сусрет. Нека је благословено име Господње! Свети Владико, моли се Господу Човекољупцу за сву децу Твоју, од Косова до Јадовна, за сву васељену и за сав свет. Имај нас у својим к Богу светим молитвама, као што си нас волео и у овом животу. Моли се за народ твој који Ти је остао веран, и остао веран Јеванђељу! У прилогу је приказана чудесна посета Владике Атанасија једној дискотеци у Београду. То је било у децембру 1985. Сећам се као јуче јер сам као студент теологије лично фотографисао догађај. Наиме, прочуло се тада на универзитету, да Црква ипак није „опијум за народ“ и један од диск-џокеја је дошао у интернат Богословског факултета (ул. Краља Петра бр. 2) и замолио да неко од професора дође у суботу увече да држи предавање јер посетиоци дискотеке би одустали од музике и игранке да би се информисали о томе: шта је то Православље? Наши ненадмашни професори јеромонаси Атанасије и Иринеј пошли су заједно у ту дискотеку. Предавање са питањима публике је трајало од 19-22 часа. На зиду је уместо диско-слика специјално био закачен постер са ликом Светог Саве. Блаженопочивши Владика Атанасије ће у срцима свих нас остати запамћен као Архипастир који се истако добротом и човекољубљем. Бог да му душу прости, вечан му спомен!

Исфлекан, али не прљав. Раса пробушена, поцепана, закрпљена, истрошена, кратка, накриво одевена. Раскопчан око врата. Скуфија стара, знојава, изношена, набачена на главу какобило, никада како треба. Чарапе кратке, савијене на доле, виде се ноге, сасвим црвене, отечене. Ципеле у јадном стању; увек одлепљене, упропашћене. Све старо, у ритама, за бацање. Можда све то овде задобија вредност и служи свом циљу скривања ризнице. Фигура посебна, накрива. Слика лоше урађена. Лице оштрих црта. Неуобичајено. Дивље. Тамнопуто. Пуно бора. Очи проницљиве, оштре. Тело дебело, нескладно, тешкопокретљиво. Форма обимна, незграпна. Запуштено. Ход тежак, несиметричан. Глас као гавран. Оштар, тврд, нагао, безбојан. Када пева постаје још гори, руши се сваки осећај музикалности. Потпуно одсуство музикалности. Реч изобилна, али без структуре, скаче са теме на тему. Начин неорганизован, овлашан, често без дискреције, непредвидив. Литург који прави неред. Све помера са свог места. Само Свети Путир остаје на свом месту, збринут и непоколебив. Поредак узмиче пред збрком, а типик пред бучним тумачењима, навике се изобличавају. Као што он сам воли да каже: „мирујем… немиран“. Поред њега, ако си важан, биваш приморан да ћутиш, да заборавиш на свој значај или се изнутра буниш. Ако проговориш, трошиш своје достојанство. Ако си детенце, прво се уплашиш, а затим полудиш од одушевљења. Ако си његов, трпиш и збуњујеш се. Ако си у часу богослужења и пожуриш да учиниш оно што знаш, чујеш оно што никада ниси ни помислио. Ако си организован, сасвим губиш ритам. Ако си како треба, не знаш где да се сакријеш. Тип несистематичан, несиметричан, хаотичан. За вид и за слух готово одбојан. Ако судиш и размишљаш, биваш саблажњен. Ако останеш при томе што видиш и не размишљаш, одбацујеш га са манијом. Речено је статуа, слика, изглед човека. Сигурно мало претеран у негативном нагласку. Надам се да ћу у наставку успоставити равнотежу. Загонетка Глас његов непријатан, ритам непостојећи, рима тешка; али реч његова магична, нечувена, аутентична, аутентична, истинита по садржају. Изглед његов, непривлачан; али поглед магнетичан, проницљив. Појава чудна, али његов додир егзистенцијално миловање. Из далека – дивља звер; из близа детенце… 76 година. Велико дете! Када га гледаш, показује се нељубазним, те журиш да га осудиш; када га упознаш, пред собом видиш једног ретког господара. Осим речи, он увек има и нечег материјалног да пружи. Он никада не заборавља доброчинство и искрено озвраћа захвалност, увек изворно, искусно али без претварања. Увек га престиже. Када га слушаш спонтано, он је тежак, распарчан, неусаглашен; ако га пратиш жедно, он је река мудрости, извор истине, доживљај духовне различитости, слутња јединствене вредности. Као цвет пун трња, које штите своју ризницу. Дивљи цвет који ипак рађа живот и миомирише. Сасвим је стран цвећу из цвећара за трговину. На њему ничега намештеног. Ничега извештаченог. Сасвим без технике. Недодирнут историјским током, друштвеним схватањем, лажју компромиса, али веома присутан у збивањима. Он је и епископ. Никаква веза са уобичајеном сликом епископа. Ни стил, ни начин, ни реч, ни израз лица не указују на уобичајено. Његова архијерејска митра, панагија, дикирије и трикирије, одежде, све је чудно. Али све слободно од експлоатације тржишта, од навика многих, од преовладавајућих менталитета. Све следи ритам практичне логике, следи ритам његове слободе. Немогуће га је клонирати, опонашати. Он ништа не крије. Нема никаквог покушаја да улепша ствари да заокружи реч, шта више, он спонтано погоршава слику о себи. Помаже ти да му нанесеш неправду. Можда чак није ни свестан тога. Непретенциозан. Супротан лицемерју. Заиста истинит. Ко је он. Шта хоће свим тим? Шта представља? Да ли јесте или се показује? Да ли је неблагородност то што има, или у себи скрива ризницу господства? Да ли је својеглав, чудан или скривени великан? Личност Ум блистав и просвећен. У свему гибак и лако покретан. Знања недокучива. Памћење бескрајно. Мисао брза. Хитрина и живост. Суд и синтеза јединствени. Поима дубоко. Још дивније од знања и доживљаја његова креативно понирање у тајну истине и живота. Ширина схватања. У њему места има за све; у уму, али много више у срцу. Он је васељенски и свесветски и надсветски човек. Присуство пуно сигурности и силе. Савестан и храбар. Неустрашив. Смелост и иницијатива. Младост и свежина. Креативан и разоран. Пун живота. Предањски и новатор. Шаљив и дубок. Пун истине. Дубоко његово сродство са веома дубоком прошлошћу, предањем; јака његова веза са оним што је даље од есхатона. Борац са временом и његов победник. Јединствен. Непоновљив. Пун слободе. Познавање историје задивљујуће, светоотачки осећај убедљив, богословска равнотежа неуобичајена, ретко познавање философије, познавалац детаља истине, и њених тајни. Уопште није важно где се родио; шта и где је студирао, где је путовао, колико књига је написао. Није налик ни на кога, срећом. Не личи ни на добре ни на велике. Он има своју доброту и своју величину. Он је прави велики човек. Он увек говори о тајни божанског Оваплоћења. Христос – савршени Бог и савршени човек, Богочовек. На тој основи веома божанствен и веома човечан, и више од тога: оба заједно; и веома смирен. Срце које се прелива добротом, спремно за највећу жртву. Друштво његово су напаћени, заборављени, наги, онеправдовани. Учен као ретко ко, друштвен као нико. Пријатељи његови – деца. Дете је и он сам. Мудрост старца, једноставност детета. Остареће и остаће дете. Прима Царство Божије као један од те деце. Он постаје свима све и чини све „најмањој браћи Господњој“. Наизглед диваљ, а у срцу светост. Без благодати у слици, пун благодати у личности. Пун љубави и апсолутно слободан. … Благодаримо њему. Митрополит Николај (Хаџиниколау) о владици Атанасију (Јевтићу) https://dodjiividi.blogspot.com/2013/11/blog-post_6527.html?m=1

Рочиште главног претреса, које је Његовом Преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком Г. Јоаникију и осморици никшићких свештеника, било заказано за 4. септембар 2020. у Основном суду у Никшићу, биће одложено. Како је саопштио адвокат Сава Костић, један од правних заступника одбране, судија Игор Ђуричковић је оправдано одсутан, а о термину следећег рочишта биће достављени позиви. Преосвећеном владици Јоаникију и никшићким свештеницима: Слободану Јокићу, Драгану Крушићу, Василију Брборићу, Жељку Ројевићу, Данилу Зиројевићу, Остоји Кнежевићу, Николи Маројевићу и Мирку Вукотићу на терет се ставља кршење здравствених мјера о спречавању ширења заразних болести, поводом традиционалне Световасилијевске литије, која је 12. маја текуће године прошла улицама Никшића. Владику и свештенике полиција је, увече, на празник Светог Василија Острошког, славе града Никшића, покушала насилно да приведе у Центар безбједности, покушавајући, на тај начин, да понизи угледног Архијереја СПЦ и наше свештенослужитеље, уз то и да испровоцира окупљени народ и доведе у питање мир и стабилност Црне Горе. Они су, тада, у притвору провели 72 сата. По изласку из притвора Владика Јоаникије и свештеници су дочекани пред Основним судом у Никшићу величанственим народним сабрањем. Прво рочиште главног претреса било је заказано за 19. јун, а одложено је јер се свештеник Слободан Јокић, један од окривљених, налазио на болничком лијечењу због здравствених проблема. И наредно рочиште главног претреса, које је било заказано за 16. јул, такође, је одложено због епидемиолошке ситуације, а и ово, најављено за петак, 4. септембар 2020. године, одложено је, како смо обавјештени од адвоката Костића, због тога што је судија Игор Ђуричковић оправдано одсутан. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Из архиве доносимо звучни запис емисије Живети по Јеванђељу која је емистована на таласима Радио-Беседе, у којој је протопрезвитер-ставрофор Бранко Ћурчин, настојатељ Световазнесенског храма на Клиси, говорио о блаженопочившем епископу будимском Данилу (Крстићу). Звучни запис емисије

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије је боравио 28. и 29. маја 2020. године у посети Епископу аустријско-швајцарском г. Андреју у Бечу. Владика Андреј је примио Високопреосвећеног Митрополита и његову пратњу у својој резиденцији у центру главног града Републике Аустрије. После учешћа на богослужењу и Богом надахнутих проповеди у Саборној цркви, митрополит Порфирије је разгледао Владичански двор и одржао више састанака са епископом Андрејем. Разговарајући о актуелним темама Цркве у Отаџбини и у Западној Европи, митрополит Порфирије и владика Андреј су разменили мишљења о заједничкој мисији и сарадњи. Извор: Епархија аустријско-швајцарска

Његовој Светости Иринеју Патријарху српском Митрополиту црногорском и приморском Амфилохију Радовићу, и часним члановима Светог Архијерејског Синода. Ваша Светости, Ваше Високопреосвештенство митрополите Амфилохије Високопоштовани чланови Светог Синода Читамо о прогону Вашег народа у Црној Гори и о хапшењу владике будимљанског Јоаникија због наводних мера предострожности од вируса короне. Ми то доживљавамо као напад на самосталност Цркве, која се као Црква залаже за мир и правду међу њудима, како нас је Господ Христос учио и то преноси с нараштаја на нараштај од наших духовних отаца. Изражавано своју солидарност са Српском Православном Црквом и молимо се Свемогућем Господу Богу да страдања кроз која она пролази буду угодна Господу Исусу Христу, јер се Црква храбро издиже из овог прогона како би своје сведочење вере смелије проносила без страха од икога, но једино из страха пред Богом. Користимо ову прилику да изразимо своју наклоност и љубав владици Јоаникију и свима свештеници који се ускоро пуштају из зароточеништва. У Христу, Георг Јосиф, с.р. председавајући Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије и осам свештеника Саброног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, након 72 сата у притвору, биће пуштени на слободу након поноћи, саопштио је руководилац ОДТ-а Стево Шекарић. За сјутра у 10 часова је најављена прес конференција на којој ће детаљније бити образложена одлука. Подсјетимо, притвор од 72 сата одређен је свештеницима: о.Слободану Јокићу, о. Данилу Зиројевићу,о. Жељку Ројевићу, о. Остоји Кнежевићу, о. Мирку Вукотићу, о. Василију Брборићу, о. Драгана Крушићу и о. Николи Маројевићу задржавање до 72 сата одређено је послије литије која је 12. маја на дан Светог Василија Острошког одржана у Никшићу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископу будимљанско-нишићком г. Јоаникију и никшићким свештеницима, након саслушање у Центру безбједности Никшић па потом код тужиоца, одређено је задржавање до 72 сата. Владика и свештеници су доведени у Основно државно тужилаштво око 2 сата иза поноћи гдје им је након више од 2 сата саслушања одређен притвор. Притвор до 72 сата одређен је свештеницима никшићког саброног храма Данилу Зиројевићу, Жељку Ројевићу, Остоји Кнежевижу, Мирку Вукотићу, Василију Брборићу, Драгану Крушићу и Николи Маројевићу. Свештеник Слободан Јокић није испитан јер је у болници. Велики број полицијских службеника у „марицама“ дошли су да приведу Владику и свештенство након јучерашње величанствене литије у Никшићу, која није била планирана, нити је Владика или били ко од свештеника позвао народ који се самоиницијативно окупио у великом броју пред Саборном црквом Светог Василија Острошког. Око 2 сата иза поноћи, из Центра безбједности, Владика и свештенство су приведени у никшићко ОДТ. Свештеници су, у име Светог Василија, замолили окупљени народ да буду мирни, и да ни на какав начин не нашкоде полицији. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ г. Силуан, заједно са свештеницима сиднејског намесништва, служио је 8. маја 2020. године, у Саборном храму Светог великомученика Георгија,четрдесетодневни парастос блаженопочившем епископу Милутину. У дирљивој беседи, Епископ је упутио речи подршке свештенству, монаштву и верном народу Епархије ваљевске и указао, поред многих дарова владике Милутина, на његову врлину да свима служи и да увек друге ставља испред себе. На крају свог обраћања, Епископ је присутне поздравио речима које одагнају сваку тугу, речима које су извор радостици и које показују сву суштину, дубину и смисао вере православне: Христос васкрсе - ваистину васкрсе! Извор: Инфо-служба СПЦ

ДИВНИ ВЛАДИКА СТЕФАН ЈЕ УОЧИ ВАСКРСА ПОЈАО СА ДЕЧЈИМ ХОРОМ У СЛАВУ ВАСКРСЛОГА ГОСПОДА:

У цркви Светог Јована Валидмира на Медаковићу о Златоустом Николају казивао угледни протођакон Љубомир Ранковић. Поводом годишњице престављења Светог владике Николаја храм Светог Јована Владимира у Београду организовао је у четвртак 12. марта 2020. године духовно вече посвећено овом Божјем угоднику и српском светитељу. Протођакон Ранковић је своје предавање углавном усмерио на животопис Златоустог Владике Николаја од његовог родног места Лелића, преко Енглеске, Русије, доАмерике. Надахнуто и емотивно предавање слушало се бе здаха. „О сваком појединачном делу Светог Владике Николаја, од књижевно-философског првенца Ниче и Достојевски до његове „лабудове песме“ Једини Човекуљубац, написани су многобројни прикази, коментари, критике и студије. Међутим, најистинитију и најубедљивију реч о свима њима рекао је онај због кога су она настала и за кога су написана: Народ Божји у ЦрквиХристовој – широм Србије и хришћанског православног света. Само Небо зна у колико издања и у ком тиражу су ове књиге штампане у протеклих већ више од 100 година. Нема издавача у Србији и широм српске дијаспоре који није штампао бар једну од ових књига. Њихов тираж до сада сигурно премашује десетине милиона примерака. Превођене су и преводе се на све језике хришћанског света, особито православне васељене. Ове свете Владичине књиге више су учиниле у мисији Цркве у протеклом периоду него све свештенство и монаштво Српске цркве заједно. А тек колико су христочежњивих душа утешиле и колико духовно гладних и жедних нахраниле и напојиле! Особито то важи за ове књиге које су настале у његовом охридском периоду – од Молитава на језеру преко Омилија и Пролога до Духовне лире. Нека ова чињеница буде одговор онима који су уочи Владичине канонизације тражили његова чуда. Духовно писмено и предањско завештање Светог Владике Николаја – највеће је Божје чудо и непрекинуто чудотворење у животу наше Цркве у њеној историји. Особито се то односи на његово охридско и постохридско духовно стваралаштво. У Охриду се Николај више и непосредније окреће Јеванђељу Христовом као извору и надахнућу свога књижевно-богословског дела. Од Охрида па убудуће Христос и Његово Јеванђеље постали су једини програм његовог личног живота и рада. Окренувши се од заводљивих овосветских идеја и идеологија, он јасно дефинише и прокламује свој нови животни и стваралачки правац и програм: „Наш програм – Јеванђеље“. Спустио је глас и упростио (не упростачио) беседнички и књижевни стил. Говорио је и писао да га народ разуме, а не да му се диви..." казује протођакон Љубомир Ранковић. Иако нема куће и Србина који нешто нема или не зна о Светом владици Николају Охридском и Жичком, да поменемо, како је рекао и протођакон Ранковић, да је наш велики научник Михаило Пупин за Светог Владику казао да је он највећи Србин после Светог Саве. Преподобни Јустин Поповић, прожет безграничном љубављу према делу Светог Владике Николаја, редовно му служећи годишњи помен (у то време још није био канонизован), изговарао је надахнуте беседе које су остављале дубок траг на све који су их слушали, казао је вернима протођакон, уредник ИК „Глас Цркве“ из Шапца и приређивач сабраних дела Светог Владике. . Онај коме се дивио читав свет, који је добио докторате престижних светских универзитета, никада није добио признање на београдском Богословском факултету! Онај кога су други народи нетремице слушали, ретко се помиње у јавности, па ипак: „Народ у души носи Светог владику Николаја“ закључио је протођакон др Љубомир Ранковић додајући на крау и ово: „Попут свог великог учитеља Достојевског, презирao je сваку притворност, лажну црквеност и отрове клерикализма у Цркви Божјој. Две Велике Стварности за Владику Николаја били су Бог и Божји народ. Пред крај земног живота у свом постдахаушком делу Жетве Господње Владика се пита: – Када Господ поново дође, да ли ће наћи вере на земљи?, и у пророчком надахнућу одговара: Наћи ће је, али не у велелепним храмовима, у раскошним литургијама и псалмодијама, него у храмовима људских срца и у шапутању људског језика... Као своје животно завештање написао је и ово: – Волео бих да ме Господ избрише из Књиге Живота него да ме неко слави и поштује, а да не држи ништа моје: ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела! Да поменемо и ово: вест о престављењу владике Николаја Велимировћа у Америци није забележила д тадашња државна штампа, али није забележило ниједно гласило Српске Цркве. Са канонизацијом владике Николаја за светитеља ствари су се промениле, те он налази место и у медијима, писаним, штампаним, али и код радио-емитера. Гласник Српске Православне Цркве је два пута објавио беседе Светог владике, а поводом 110 година од његовог монашења протођакон др Љубомир Ранковић је зораво у Гласнику, јануарски број 2020, објавио изузетан текст „Нада тајном личности Светог владике Николаја“. Извор: Инфо-служба СПЦ

Московски Патријархат, Сретењски Ставропигијални мушки манастир, Његовом Преосвештенству Преосвећеном Јоаникију, Епископу будимљанско-никшићком: Ваше Преосвештенство, драги у Христу брате! Са душевним болом и бригом пратим ситуацију која се догађа у, драгој моме срцу, будимљанско-никшиђкој Епархији СПЦ. Непријатељ рода људског пронашао је ефикасну и разрушилачку стратегију за наношење рана Цркви Христовој. То што се дешавало претходних неколико година у Украјини, понавља се данас и на благословеној црногорској земљи. Користећи политичку силу, људе невјернике, оптерећене земаљском влашћу, стране снаге дестабилизују црквену ситуацију, изводећи неравнодушне људе на улице, покушавајући да предају светиње расколницима, легализујући шизматике, руше оно што је изграђено вјековима и многим страдањима. Очигледно да је период релативног благостања словенских православних Цркава при крају. Због тога осјећамо узнемиреност, а и трепет, јер је Црква Христова у годинама гоњења посебно жива, зато што смо сви призвани ка спасоносном крстоношењу и мучеништву, подобно нашем пастироначалнику Христу. Али ја вјерујем, да као у Украјини, тако и у Црној Гори, народ Божији, чада Православне Цркве, неће допустити светогрђе које су озакониле власти. Вјерујем, да ће Господ заштитити своју Цркву од напада лукавог и неће дозволити да се саврши безакоње. Вјерујемо и у то да постојање Невјесте Христове не зависи од текстова, које састављају свјетске власти. Драги владико Јоаникије, ја се, сваки пут, са великом љубављу сјећам времена које сам провео у древним светињама Ваше епархије, спомињем Ваше гостопримство, братску љубав, заједничке молитве. Посебно је болно видјети како садашњи напади долазе од наше драге браће, од својих саплеменика. Увјеравам Вас да ћемо заједно са братијом Сретењског манастира, чији сам сада намјесник, узносити молитве ка Господу, да Он укријепи Вас и сва вјерна чада Цркве и пошаље изнова мир на свету земљу Црне Горе. Са молитвом за Вас и свједочанством јединства у Христу, АМВРОСИЈЕ Архиепископ Верејски, викар најсветијег Патријарха Московског и све Русије, намјесник Московског Сретењског манастира, ректор Сретењске Духовне семинарије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Приход прикупљен на вечери поезије Матије Бећковића крајем прошле године, директор Звездара театра Душан Ковачевић и песник Матија Бећковић данас су у Звездара театру уручили Његовом преосвештенству Епископу рашко-призренском и косовско-метохијском г. Теодосију. Приход је намењен Косову и Метохији. Вече са Матијом је традиционални добротворни програм који Матија Бећковић одржава у Звездара театру преко 20 година. Свих претходних година приход је дарован онима којима је помоћ била најпотребнија. Наш славни песник Матија Бећковић у изјави за Танјуг каже да нема ништа лепше и радосније него да се новац љубитеља поезије неком дарује. „Коме би то било природније и примереније него владики рашко-призренском Теодосију за светиње Косова и Метохије! Косово је дело поезије и ко воли и брани поезију, воли и брани Косово. Косово је изгубљено, али нам га траже, а песници су отпевали своје, али их се тирани још боје“, казао је Бећковић. Захвалио се Звездара театру који га је, како каже, већ 22. пут учинио добротвором. „Има дародаваца са више пара, али чистијих пара нема од оних добијених за поезију и дарованих за Косово“, казао је Бећковић. Своју захвалност исказао је и владика рашко-призренски Теодосије у писаној изјави медијима, јер је био спречен да се сретне са новинарима у Звездара театру. „Веома смо благодарни нашем драгом пријатељу господину Матији Бећковићу који је посетио Призренску богословију и лично се уверио како наши ученици и професори живе и раде. Такође смо благодарни што је одвојио овај приход Призренској богословији. То нам даје обавезу, али нас и охрабрује да истрајемо на нашем путу који данас није нимало лак и да опстанемо на тим нашим светим просторима“, пише у изјави владике рашко-призренског. Владика Теодосије наводи да би био задовољнији када би „што више наших људи било срцем присутно на Косову и Метохији, ако то нису или не могу да буду физички“. „Мислим да ће Матијин пример подстаћи многе друге да своју пажњу, мисао и све што поседујемо усмеримо ка томе да сачувамо наше Косово и Метохију“, навео је у изјави владика Теодосије. Крајем ове године у Звездара театру биће организовано 23. вече поезије песника Матије Бећковића. Читаће се познати, али и нови стихови уваженог песника, а приход ће бити дониран као и претходних година. Извор: РТВ Војводине

Награда „Печат херцега Шћепана“ уручена је Његовом Преосвештенству др Атанасију (Јевтићу), умировљеном Епископу захумско-херцеговачком и професору емеритусу Православног богословског факултета Универзитета у Београду, за књигу Од Косова до Јадовна, која је недавно доживела девето издање, а Ћириличник издавачкој кући Унирекс из Подгорице. Поздрављајући присутне, архијерејски протопрезвитер херцегновски о. Радомир Никчевић је подсетио да се „Трг од ћирилице“ одржава већ пети пут у славу нашег језика и писма, као и целокупне српске културе и духовности које је изњедрила светосавска и светолазаревска Црква Српска. -Један од највећих прегалаца, бораца на свим пољима српског бића, познавалац и тумач црквене историје, богословља, философије и хришћанске културе уопште, аутор великог броја књига, чланака и бесједа на српском и на страним језицима, наш владика Атанасије Јевтић, надасве слободан човјек кога како пјесник рече ‘све ране његовог рода боле’ је и добитник овогодишње награде „Печата херцега Стефана“, војводе од Светога Саве. Истовремено и напоредо са многим својим обавезама, као Епископ и слуга Божјег олтара, професорским дужностима, пастирском и научном раду, владика Атанасије је, трпећи свакојаке притиске, дјелатно учествовао у буђењу успаване светосавске и косовске свијести и савјести српскога народа. И сам сам као студент Богословскогг факултета у Београду, гледајући свог професора оца Атанасија, као проповједника слободе, учио какве су дужности и обавезе слободномислећег човјека, хришћанина и родољуба, неријетко су његове ријечи биле моје очи, на чему сам му дубоко благодаран, закључио је отац Радомир Никчевић. Добитницима је награде уручио Новица Ђурић, председник Удружења књижевника Црне Горе ( „Печат херцега Шћепана“ – икона Богородице Пећке Краснице – рад монахиња манастира Светог Луке из Жупе Никшићке, и „Ћириличник“ – уметничка слика манастира Острога, рад уметника Саше Ђерковића). У образложењу одлуке наводи се да је Епископ г. Атанасије својим богословским и историографским делима битно обележио живот Српске Православне Цркве у другој половини ХХ и у првим деценијама XXI века, а да посебно место међу његовим делима заузима књига Од Косова до Јадовна, од чијег првог издања се недавно навршило три деценије, па се, с правом, сматра капиталним делом Српске Православне Цркве у другој половини ХХ века. Захваљујући се на указаној части и додељеној награди, Епископ др Атанасије (Јевтић) је подсетио на своју везаност за Косово и Метохију и Црну Гору, и навео да га „све ране свога рода боле“. -Књига је настајала кроз моје бројне посјете Косову и Метохији, али и нашим заборављеним стратиштима по Хрватској. Књига није завршена, истакао је владика Атанасије, „јер је управо објављено још десет мојих текстова и писама о Косову и Метохији Из новијег времена. Они ће наћи своје мјесто у десетом издању.“ Високо признање „Ћириличник“ додељено је издавачкој кући „Унирекс“ из Подгорице, поводом 50 година плодног рада на пољу информативно-културне делатности и књижевности, у истрајној борби за очување српског језика и ћирилице, као и афирмацији савремене домаће и стране књижевности. Говорећи о раду награђене издавачке куће, проф. др Драган Копривица подсетио је на чињеницу да је „Унирекс“ током пет деценија рада, под руководством књижевника и културног посленика Јанка Брајковића, објавио више од пет хиљада дела. -То је цијела једна библиотека, која обухвата многе научне и књижевне области. Разумије се, за такву културну мисију најзаслужнији је Јанко Брајковић, који је и сам писац. Просто је тешко замислити како би изгледала књижевна сцена у Црној Гори без полувјековног труда овог агилног издавача јер су захваљујући „Унирексу“ афирмисани многи млади писци, а штампани су и класици домаће и свјетске књижевности, поручио је прф. Копривица. Свечаност је завршена изванредним музичким програмом фолклорног ансамбла „Паветје“ из Вороњежа, под уметничким руководством проф. др Александре Самотјагине. Извор: Српска Православна Црква

Падобранац у мантији Некадашњи старешина манастира Морачник на Скадарском језеру, а сада епископ пакрачко- -славонски Јован, припадник је чувене падобранске бригаде Војске Србије Аутор: Драгана Јокић-Стаменковићсубота, 06.01.2018. у 09:00 Владика Јован: „Немам неки устаљени обичај пре скокова са неколико хиљада метара јер падобрански скок захтева бистар ум, добро физичко стање, пажљиво опремање и припрему, као и пажњу према колегама који су у ваздуху са мном” (Фотографије приватна архива) Владика Јован: „Немам неки устаљени обичај пре скокова са неколико хиљада метара јер падобрански скок захтева бистар ум, добро физичко стање, пажљиво опремање и припрему, као и пажњу према колегама који су у ваздуху са мном” (Фотографије приватна архива) PreviousNext Сво­је нај­ве­ће па­си­је вла­ди­ка па­крач­ко-сла­вон­ски Јо­ван (Ћу­ли­брк) ве­зу­је за не­бо. По­ред то­га што се пре че­тврт ве­ка окре­нуо не­бе­ским вред­но­сти­ма и у Це­тињ­ском ма­на­сти­ру жи­вот по­све­тио слу­же­њу Бо­гу, овај све­стра­ни епи­скоп иза­брао је још јед­но опре­де­ље­ње ко­је га и бу­квал­но ве­зу­је за ви­си­не. Не­ка­да­шњи ста­ре­ши­на ма­на­сти­ра Мо­рач­ник на Ска­дар­ском је­зе­ру је­дан је од дво­ји­це епи­ско­па Срп­ске цр­кве ко­ји су при­пад­ни­ци 63. па­до­бран­ске бри­га­де: уз ње­га, то је и вла­ди­ка ти­моч­ки Ила­ри­он. За епи­ско­па Јо­ва­на па­до­бран­ство је „за­ди­вљу­ју­ћи под­виг и не­што чи­ме се ба­ве иза­бра­ни при­пад­ни­ци људ­ског ро­да”. Ка­же да се на овом све­ту још ни­је ро­дио онај ко се не по­но­си сво­јим па­до­бран­ским кри­ли­ма, зна­ком ко­ји до­би­ја сва­ки па­до­бра­нац ка­да оба­ви обу­ку и све пред­ви­ђе­не ско­ко­ве. За ње­га су сви вој­ни па­до­бран­ци све­та јед­но брат­ство и од­ре­да се ди­че том по­себ­но­шћу. Вла­ди­ка ис­ти­че да ни­је обра­зо­ван као спорт­ски, не­го као вој­ни па­до­бра­нац, иако је вре­ме­ном сте­као и спорт­ску па­до­бран­ску до­зво­лу. – Упо­знао сам и вр­хун­ске спорт­ске па­до­бран­це све­та, вред­не ди­вље­ња. Но, као мно­го ва­жни­ју ствар сма­трам па­до­бран­ска кри­ла ко­ја сам сте­као од ору­жа­них сна­га и је­ди­ни­ца са ко­ји­ма сам ска­као, а то су вој­ске Ру­си­је, Изра­е­ла, Спе­ци­јал­на ан­ти­те­ро­ри­стич­ка је­ди­ни­ца и та­ко да­ље – об­ја­снио је епи­скоп Јо­ван. У па­до­бран­ство је, ка­же, ушао по по­тре­би, ка­да је тре­ба­ло про­ве­ри­ти ка­ко би, по­сле ви­ше­де­це­ниј­ске раз­дво­је­но­сти, функ­ци­о­ни­са­ла ду­хов­нич­ка слу­жба у та­да­шњој Вој­сци Ју­го­сла­ви­је. Пр­ва је­ди­ни­ца ко­ја је 14. ок­то­бра 2002. го­ди­не, упр­кос за­бра­ни, у свом се­ди­шту у Ни­шу про­сла­ви­ла кр­сну сла­ву, би­ла је упра­во 63. па­до­бран­ска бри­га­да. Ло­мље­њем слав­ског ко­ла­ча обе­ле­жи­ли су По­кров Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це и дан ка­да је 1944. го­ди­не на ита­ли­јан­ском аеро­дро­му Ђо­ја дел Ко­ле на­ша На­род­но­о­сло­бо­ди­лач­ка вој­ска об­но­ви­ла па­до­бран­ску је­ди­ни­цу осно­ва­ну у Кра­ље­ви­ни Ју­го­сла­ви­ји 1940. го­ди­не, пре не­го што су је има­ле Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја и САД. – Ло­мље­ње кр­сног хле­ба про­пра­ти­ле су и му­шке, рат­нич­ке су­зе, а та­да­шњи ко­ман­дант бри­га­де, са­да ге­не­рал Или­ја То­до­ров за­тра­жио је од ми­тро­по­ли­та Ам­фи­ло­хи­ја да оста­нем у је­ди­ни­ци и про­ђем па­до­бран­ску обу­ку. „Ни­је ли ма­ло ма­тор?”, пи­тао је ми­тро­по­лит, на шта је То­до­ров од­го­во­рио: „И од ма­то­ри­јих смо на­пра­ви­ли љу­де!” И та­ко сам остао у Ни­шу. Усле­ди­ла је обу­ка под ру­ко­вод­ством пу­ков­ни­ка Не­на­да Ку­зма­но­ви­ћа, ко­ји је и из­гу­рао це­лу иде­ју. Пре­лом­ни тре­ну­так до­шао је уско­ро: Се­део сам иза пи­ло­та Еде Ха­џи­су­леј­ма­но­ви­ћа и пр­ви пут из ави­о­на по­сма­трао па­до­бран­ски скок. Е, та­да сам по­стао па­до­бра­нац, обу­ка је то са­мо ре­а­ли­зо­ва­ла – се­ћа се вла­ди­ка Јо­ван. Од та­да до да­нас он је оба­вио око 350 па­до­бран­ских ско­ко­ва. Ис­ти­че да је сва­ки скок по­се­бан и да, ка­да се ма­ло за­ду­би, мо­же баш сва­ког да се се­ти. – Ми­ри­са ва­зду­ха, при­зе­мље­ња, бо­је не­ба, ле­те­ли­це, на­чи­на на ко­ји ми се отво­рио па­до­бран, а по­нај­ви­ше љу­ди с ко­ји­ма сам ле­тео ави­о­ну и у ва­зду­ху. Све­га се и да­нас се­ћам, од пр­вог ско­ка. По­себ­но ме­сто у пам­ће­њу има­ју и не­ке ван­ред­не си­ту­а­ци­је, ка­квих увек има и увек ће их би­ти, јер уза сву пре­до­стро­жност, чо­век мо­ра да се сми­ри пред при­ро­дом ко­ја је про­мен­љи­ва, не­пред­ви­ди­ва, ми­ло­срд­на и окрут­на. А ти­ме и пред чи­ње­ни­цом да и вр­хун­ски об­у­че­ни и спо­соб­ни љу­ди са­мо де­ли­мич­но упра­вља­ју сво­јим жи­во­том – на­гла­ша­ва вла­ди­ка па­крач­ко-сла­вон­ски. Ка­же да не­ма ри­ту­ал пре ско­ко­ва са не­ко­ли­ко хи­ља­да ме­та­ра ви­си­не, већ ис­ти­че да су оно што зах­те­ва па­до­бран­ски скок би­стар ум, до­бро фи­зич­ко ста­ње, па­жљи­во опре­ма­ње и при­пре­ма, и па­жња пре­ма ко­ле­га­ма ко­ји су ва­зду­ху са њим. – Не тре­ба­ју ри­ту­а­ли, већ је­ди­ни осе­ћај ко­ји је нео­п­хо­дан у па­до­бран­ству, а то је страх, као знак да смo све­сни да се бавимo не­чим што је не­при­род­но, из­над људ­ске при­ро­де. На­у­че­ни смо да тај страх са­вла­да­ва­мо, да са њим жи­ви­мо и ко­ри­сти­мо га да це­ло сво­је би­ће мо­би­ли­ше­мо на из­вр­ше­ње ско­ка. За­то су за ме­не па­до­бран­ци људ­ска би­ћа ко­ја су не­ке од сво­јих ка­па­ци­те­та раз­ви­ли до са­мих гра­ни­ца до ко­јих чо­век мо­же да до­пре – об­ја­шња­ва вла­ди­ка Јо­ван и до­да­је да у Ру­си­ји астро­на­у­те, пи­ло­те и па­до­бран­це сма­тра­ју на­ци­о­нал­ним ју­на­ци­ма. Ни­ка­да за­то не­ће за­бо­ра­ви­ти ка­да су при­ли­ком по­се­те Бе­о­гра­ду са мно­го сим­па­ти­је у ње­га упи­ра­ли пр­стом и уз­ви­ки­ва­ли „де­сант­ник!” вла­ди­ке и све­ште­ни­ци из прат­ње ру­ског па­три­јар­ха Ки­ри­ла. На пи­та­ње ка­ко у се­би ми­ри па­до­бран­ца Јо­ва­на Ћу­ли­бр­ка и вла­ди­ку па­крач­ко-сла­вон­ског, го­спо­ди­на Јо­ва­на, од­го­ва­ра да не ви­ди да они тре­ба да се ми­ре. – Пре ми се чи­ни да се, по­не­кад и на не­пред­ви­ди­ве на­чи­не, до­пу­њу­ју – искрен је срп­ски епи­скоп с па­до­бран­ским кри­ли­ма јед­не од нај­ја­чих свет­ских вој­них је­ди­ни­ца. Књи­жев­ност, му­зи­ка, но­ви­нар­ство, ди­пло­ма­ти­ја… Ли­ста ин­те­ре­со­ва­ња вла­ди­ке Јо­ва­на, ван бри­ге о епи­ско­пи­ји, го­то­во да не­ма кра­ја. Овај Кра­ји­шник, по­ред Те­о­ло­шког фа­кул­те­та, за­вр­шио је и ју­жно­сло­вен­ске је­зи­ке и књи­жев­ност, а ди­плом­ски рад о Ми­ло­шу Цр­њан­ском, ко­ји је бра­нио на Ка­те­дри за сти­ли­сти­ку у За­гре­бу, овен­чан је Бран­ко­вом на­гра­дом Ма­ти­це срп­ске 1991. го­ди­не и да­нас се ко­ри­сти на пост­ди­плом­ским сту­ди­ја­ма у ви­ду књи­ге „Цр­но сун­це, и око ње­га круг”. Вла­ди­ка го­во­ри ен­гле­ски, ру­ски и хе­бреј­ски је­зик, слу­жи се не­мач­ким, грч­ким и са не­ко­ли­ко сло­вен­ских је­зи­ка и члан је Ко­ми­си­је Све­тог ар­хи­је­реј­ског си­но­да за пре­вод Ста­рог за­ве­та. Струч­њак је за про­у­ча­ва­ње хо­ло­ка­у­ста и на ту те­му од­бра­нио је ма­ги­стар­ски рад у Је­ру­са­ли­му, где је бо­ра­вио осам го­ди­на. Об­ја­вио је и низ ра­до­ва о са­вре­ме­ној му­зи­ци и кул­ту­ри, те­о­ри­ји и прак­си са­вре­ме­них ме­ди­ја, је­дан је од тво­ра­ца пр­ве ра­дио-ста­ни­це у СПЦ, Ра­дио Све­ти­го­ре, а био је и уред­ник исто­и­ме­ног ма­га­зи­на.