Претражи Живе Речи Утехе

Псалам 10. светог Јефрема Сирина Не владам собом, даруј ми дух покајања (1, 288 - 292) Пред славом Твојом Христе, Спаситељу мој, изрећи ћу сву поквареност своју и исповедићу сву неизмерност милосрђа Твога, које изливаш на мене по благости Твојој. Од утробе матере моје жалостим Те, и ни за шта не сматрах благодат Твоју, не старајући се за душу своју. Ти си, Владико мој, по великој доброти Твојој, милостиво и трпељиво гледао на сво лукавство моје. Глава је моја подигнута благодаћу Твојом, али се непрестано приклања ради грехова мојих. Зле ме навике везују као ланцима, а ја се радујем што сам свезан. Тонем у саму дубину зла, и то ме весели. Непријатељ непрестано обнавља моје окове, јер види колико се радујем њиховом мноштву. Ридања и плача достојно је ово; у томе и јесте стид и срамота, што сам свезан сопственим жељама, и још је страшније то што себе везујем оним везама које налаже на мене непријатељ и умртвљујем себе оним страстима које га радују. Иако знам колико су страшни ти окови, брижљиво их скривам од свих оних који ме гледају, иза пристојне спољашности. На изглед сам обучен у предивну одежду страха Божијег, а душа је спутана срамним помислима. Од споља изгледам побожан, а изнутра сам испуњен сваком нечистоћом. Савест ме моја изобличава у томе, и ја ако и хоћу да се ослободим окова својих, и сваки дан тужим и уздишем због тога, ипак остајем свезан тим истим мрежама. Јадан сам ја и јадно је то свакодневно покајање моје, јер оно нема тврдог темеља. Сваки дан полажем темеље здању, и опет га сопственим рукама рушим. Покајање моје још увек није поставило добар почетак и зломе немару моме не види се крај. Поробљен сам страстима и злој вољи непријатеља мога, који ме уништава. Ко ће глави мојој дати воду, и очима мојим изворе суза да непрестано плачем пред Тобом, милосрдни Боже, да би пославши благодат Твоју, избавио мене грешника из мора разбеснелог греховним таласима, који непрестано узбуркавају душу моју? Јер прохтеви моји посташе гори од рана, које ни лековите мелеме више не трпе. Живим у нади да ћу се покајати, и обмањујем себе овим сујетним обећањем док не умрем. Стално говорим: „Покајаћу се”, и никада се не кајем. На речима се наизглед усрдно кајем, а делима сам веома далеко од покајања. Шта ће бити са мном у Дан испитивања, када Бог све открије пред судиштем Својим! Свакако да ћу бити осуђен на муке, ако овде сузама не умилостивим Тебе, Судију мога. Јер уздајући се у милост Твоју Господе, Теби припадам и Тебе молим: „Даруј ми дух покајања и изведи из тамнице безакоња душу моју! Нека засија луча светлости у моме разуму, док нисам доспео на страшни и предстојећи ми Суд, на коме неће бити места покајању за лоша дела!”

Нико не може исцелити болест моју, осим Онога који познаје дубине срца. Колико сам пута полагао границе, и подизао зидове између себе и греха! Али је мисао моја преступала границе, и воља моја подривала зидове, јер границе нису биле опасане страхом Божијим, и зидови нису били основани на искреном покајању. И опет куцам у двери, да би ми се отвориле; не престајем да молим, да бих добио оно што тражим; и стида немам иштући од Тебе помиловање, Господе. Господе, Спаситељу мој! Зашто си ме оставио? Умилостиви се нада мном Ти - једини Човекољубиви. Спаси мене грешног, Ти - једини Безгрешни. Истргни ме из блата безакоња мојих, да не потонем у њих занавек; избави ме из чељусти непријатеља који, као лав ричући, хоће да ме прогута. Подигни силу Твоју и дођи да ме спасеш. Блесни муњом Твојом и уништи снагу његову, да би поражен страхом побегао од лица Твога, јер у њему нема снаге да би стајао пред Тобом и пред лицем оних који Те љубе. Чим угледа знамење благодати Твоје допада страха од Тебе и са стидом се удаљује од њих. И сада, Владико, спаси ме, јер Теби прибегох! (Псалам 11. из књиге МОЛИТВЕНИК И ПСАЛТИР ПРЕПОДОБНОГ ЈЕФРЕМА СИРИНА) https://www.youtube.com/@БојанБановић/community

Заиста, у свету се као грудва гомила много различитих проблема, одвијају се глобални процеси усађивања изопаченог морала и лажних вредности. Нуди се на хиљаде опција за њихово решавање, укључујући и војне методе. Међутим, готово нико се не сећа најефикаснијег начина на који нас Господ подсећа – покајања. После Крштења на реци Јордану и 40-дневног поста у Јудејској пустињи, током којег је одолео искушењима од ђавола, Христос излази да проповеда. И Његове прве речи биле су: „Покајте се, јер вам се приближи Царство небеско“ (Матеј 4:12-17). Као што се сећамо, покајање је било и главна тема беседе светог пророка Јована Крститеља (Мк. 1, 1–8). О компонентама покајања нико не размишља, нико, па ни високопозиционирани политичари, па чак ни обични грађани обузети политичким страстима... Овај грех политичког ангажовања јасно је видљив у хришћанском окружењу. Цео наш живот може бити добар споља, али ако погледамо унутра, видећемо много покварених ствари. Од детињства учимо да варамо, завидимо, да будемо горди и да се љутимо. Свети Августин у својим Исповестима помиње бебе близнакиње које се мрско гурају од мајчиних брадавица. А шта тек рећи о старијој доби, када се додају ћуд, среброљубље итд. Свети Јован Златоуст покајање упоређује са сунђером који брише грехе из књиге живота наших. То је средство помоћу којег духовно оживљавамо. Јер ако је последица греха, према апостолу, смрт (видети Јаковљеву 1:15), онда је последица покајања живот. Ђаво не жели да живимо духовно, па зато, када починимо грех, уноси смелост, а брише срамоту, да се не би покајали. Али, Господ се труди да сви ми подражавамо живот вечни, и не жели да ико од нас пропадне, те стога нуди различите начине покајања. Као прво, важно је да схватиш свој грех и покајеш се за њега током исповести. У древним временима практиковало се јавно покајање које се вршило наглас пред свим људима. Неке савремене парохије и манастири одржавају сусрете парохијана и ходочасника са исповедницима, на којима учесници ових сусрета деле своје искуство борбе са страстима и говоре о тешком раду на превазилажењу својих немоћи. Наравно, ово није Тајна Исповести, али је то прилично корисна пракса, човек се не плаши да отворено призна своје грехе и грешке у животу. Други начин покајања, о коме говори свети Јован Златоуст, јесте праштање људима који нам наносе зло. Као што говоримо у молитви: „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим“ (Матеј 6:12). Уместо да некога осуђујете, лакше је молити се за њега: „Господе, уразуми слугу Божијег и помилуј." Трећи начин покајања је искрена молитва. Сетимо се јеванђељске удовице, која је својом упорношћу убедила окрутног судију да се смилује на њу (Лк. 18, 1–7). Морамо тежити вештини унутрашњег молитвеног уздисања, сталног сећања присуства Божијег у свакој делатности и на сваком месту. Четврти пут је милост. Када је вавилонски цар Навуходоносор био у очајању због својих грехова и није знао шта да учини да се Господ смилује на њега, пророк Данило му је саветовао да постане милостив. На тај начин је краљ добио опроштај од Бога (Дан. 4:24). А пети пут покајања је смирење. Сетимо се цариника из јеванђељске параболе, који се није могао похвалити својим добрим делима, али се Господ смиловао на њега због његовог смирења (видети: Лк. 18, 9–14). Наравно, свако од нас, православних хришћана, може својим личним покајањем допринети ризници мира и доброте и тако надјачати светско зло и одложити смрт целог човечанства. Не занемаримо покајање, јер, како пише Златоуст, онај ко се стиди да исповеди своје грехе пред свештеником и истовремено се не стиди самог Бога када греши, постидеће се на Страшном суду пред свим људима. Несрећнима су дужни да помажу, не само људи који су за то посебно постављени, већ сви без изузетка. То је својствено нашој природи. Међутим, живимо у доба дубоке моралне деградације света када кажу да је милосрђе обавеза црквених људи и добровољаца, добротворних организација...Основа овог зла равнодушности према страдањима лежи у дубоком раслојавању друштва на богате и сиромашне, са којим се свети Јован Златоусти борио још у 4. веку: „Зашто сматраш да је богатство вредно труда, а оне који су га стекли сматраш срећним и завидиш им? Која је разлика између богатих и сиромашних? Зар човек није обучен у једно тело? Зашто имаш много слугу? Као што у одећи и храни треба тражити само оно што је неопходно, тако је и са слугама. Један господар треба да има само једног слугу; тачније на два-три господара – једног слуга. Ако се ово чини тешким, онда се сетите оних који немају ни једног слугу. Зато нам је Бог дао руке и ноге, да нам слуге не требају. У ствари, слуге нису биле уведене у свет због потребе – иначе би био створен и роб са Адамом – већ као одмазда и казна за грех и непослушност. Али ако је већ неопходно имати роба, онда можда само једног или, највише, два. Заиста, зашто вам је потребно да имате гомилу слуге? Такав глобални проблем не може се решити једнократном или чак периодичном помоћи сиромашнима. Ово нимало не смањује број сиромашних. Зато ми, православни хришћани, не стављамо главни акценат на друштвено служење (мада га и ми имамо, додуше у мањем обиму), већ на унутрашњи преображај свакога кроз борбу са својим страстима. Тада особа никада неће равнодушно проћи поред несрећника, већ ће покушати да му помогне колико је у стању. Заиста, без вере у Бога веома је тешко победити своју лењост, инертност, као и бес, среброљубље и друге страсти, због којих људи углавном постају сиромашни и несрећни. Као што запажа свети псалмиста Давид: „Никад нисам видео праведника да га сви напусте, или децу његову да траже хлеба“ (видети: Пс. 36:25). "Остати људско биће, без обзира на све, није тако лако." Природно, свако има унутрашњу жељу за добрим, без обзира на верску припадност, веру или неверу, али, као што видимо, многи људи, из разних разлога, падају испод свог људског достојанства. На пример, широка распрострањеност блуда, укључујући и најизопаченије облике, испод је сваке људске природе. Чак ни животиње не раде оно што човек може. Хришћанство позива човека, не само да задржи одређени ниво морала, већ и да се уздигне изнад природе, да постане свети. Овај идеал се првенствено остварује у монаштву, али је и сваки хришћанин позван да се уподоби Богу у кротости, смирењу, трпљењу, љубави и целомудрености. Ако томе не тежимо, онда нисмо ништа бољи од незнабожаца, који су служили својим страстима под маском идола. Дужност је сваког свештеника да кроз беседу објасни сваку реч Јеванђеља, структуру и садржај службе. Када би се сви пастири активно укључили у ово, онда би људи почели више да цене лепоту црквенословенског језика и нестала би сама жеља за преласком на националне језике. Уосталом, црквенословенски језик је леп! Он је, као и икона, прозор у Небески свет! Литургијски језик помаже вам да брзо побегнете од светске вреве и да се укључите у пажљив разговор са Богом. Свако ко редовно иде у цркву и покушава сам да чита текстове на овом језику брзо то научи. Када нешто није јасно, увек можете користити речник, у ери Интернета то није проблем. Доживевши благотворан утицај црквенословенског језика на душу, човек га не би мењао за савремени. Али људи не желе да се духовно труде у молитви и читању црквених текстова . У ствари, много зависи, не само од побожног живота свештеника, већ и од његове речи у црквеном животу. У 18. и 19. веку, проповед је била подвргнута строгој цензури. Сада то није случај, али, авај, због умора или заузетости, многи пастири занемарују припрему за ову важну компоненту пастирског рада, због чега често парохијани слушају проповед ни о чему посебно. Међутим, сада, док постоји могућност широког проповедања, укључујући и преко интернета, морамо то максимално искористити. Сваки свештеник треба да се труди да што чешће проповеда јеванђеље и да се озбиљно припрема за сваку беседу. Ово је тешко, међутим, без духовног учења губи се смисао вршења Светих Тајни. Када бисмо правилно проповедали Јеванђеље делом и речју, било би много мање сиромашних и несрећних људи, као и расколника и секташа. То је једини начин да нађемо, не тренутну, већ истинску срећу на овом свету, која ће са нама отићи у вечност. архимандрит Маркел (Павук) приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Људи имају тенденцију да ставе себе и своје проблеме у центар Универзума. Али ако посматрате особу са становишта материјалног универзума, онда ће и он и његови проблеми изгледати бескрајно безначајни. И само наше земаљско материјално време је ништа у очима Бога, у очима вечности. Све наше невоље и искуства, стварна или измишљена, све патње, све емоције потпуно су безначајне за вечност. Државе и народи, ратови и савези, економски успони и падови – ако их посматрате у оквиру светске историје – делују само као кратка епизода. Скоро све древне цивилизације су се распале у прах. Древни Египат је постојао неколико хиљада година, али сада га више нема. Исто се десило и са свим прогонитељима који су од најстаријих времена тлачили народ Божији. Исто се десило са свим јересиарсима и лажним пророцима који су настојали да поцепају Цркву Христову. Сама Црква је жива, народ Божији је жив. Кроз векове до самог краја светске историје, Црква, упркос свим преокретима, наставља својим путем. Да, са тачке гледишта пролазног тренутка може изгледати да тлачитељи побеђују. Али, како Господ каже преко пророка-цара Давида: „...Они ће, као трава, ускоро бити покошени и као зелена трава увенуће. Уздај се у Господа и чини добро; живи на земљи и чувај истину. Уживај се у Господу, и Он ће ти испунити жеље срца. Предај Господу пут свој и уздај се у Њега, и Он ће усавршити и изнети правду твоју као светлост и правду твоју као у подне“ (Пс. 36,2-6). Вечност је страшна реч не само за злотворе и прогонитеље, већ и за све оне који се нису држали заповести Божијих. Уосталом, ако све људске горде тежње нетрагом нестану, онда ће остати бесмртна душа, а са њом и сва дела и мисли, које ће отићи у вечност. И сваки човек треба да размисли шта ће понети са собом у живот вечни. Шта ћемо понети са собом у вечност? митрополит Антоније Паканич приредила: Ј.Г. извор

Анксиозност не постоји сама по себи. Људи сами стварају стрес и тога морамо бити свесни. Све ствара човек својим погрешним односом према Богу. Велико зло у животу није никакво зло које нас задеси. Велико је зло ако, шта год да нам се деси, не поступимо с тим како треба. Ако се суочимо с тим као људи Божији, као са нечим што Бог зна, Бог контролише и допушта за наше добро, ако се суочимо са тим са духовним знањем које имамо, као нечим што ће нам користити, не може нам никако нашкодити и онда се не ствара анксиозност. Одрасли стичу анксиозност како мало по мало почињу да схватају одговорност коју имају за себе, своју одговорност у животу. Када се човек узда у Бога, нема бриге. И то је нешто што се може учинити. Сваки човек, без обзира на проблеме или потешкоће, може да се узда у Бога као што се мало дете узда у свог оца, јер се тако Бог брине о вама. Или, боље речено, много више! Бог много више брине о свом народу него што родитељи брину о свом детету. И много више него што се дете осећа безбрижно у наручју својих родитеља, осећа се безбрижним човек који се препусти Богу са сигурношћу да Бог све зна. То не значи да неће радити свој посао. Он ће радити свој посао, он ће мислити, знојиће се, умориће се. Није посао, није зној оно што човека изједа, није умор, уопште, оно што човека исцрпљује. Човек је исцрпљен, изједен овим стресом, који има данашњи човек. Оно што човек треба да учини је да да себе. То је оно што Бог жели. Ако себе не предамо Богу, него заповедамо, владамо и господаримо сами собом, наше ја неће наћи покоја, биће узнемирено. Морамо се препустити Богу. Он има све у својим рукама. Човек, колико год да је опрезан, колико год се трудио, увек ће се наћи у ћорсокаку. Бог је тај који има све у својим рукама и Он то уређује. Дакле, препуштате се Богу и уопште вас не изједа никаква стрепња, у случају да Бог не успе. Чак и када ствари иду толико наопако да мислите да ће сваког тренутка све бити изгубљено, још увек сте мирни са Богом. Јер за Бога не постоји ни смрт, ни ћорсокак. Човек, тек када се помири са самим собом, када се добро снађе сам са собом и може да живи сам са собом – да се дружи са самим собом бесконачно, без проблема – само тада може имати мир. Када стално јури, када се плаши да остане сам са собом, како да има мир и да не буде забринут? Ово је велико питање, велики проблем данашњег човека: он не може остати сам са собом. Зато избегава тишину, контемплацију, изолацију у добром смислу.Анксиозност произилази из чињенице да се на крају не дешава оно што ја желим; то јест, оно што мој его жели не дешава се, моје самољубље није задовољено. Скроман човек не може бити узнемирен. Отац Симеон Крагиопулос https://www.vimaorthodoxias.gr/peri-zois/p-symeon-kragiopoylos-quot-oi-anthropoi-apo-monoi-toys-dimioyrgoyn-to-agchos-chreiazetai-symfiliosi-me-ton-eayto-mas-quot/#

Христос Воскресе! Високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, браћо и сестре, благодат Духа Светога нас данас сабра на редовни Сабор Српске Православне Цркве. Сабори и саборовање јесу право, али истовремено и обавеза нас епископа. Наравно, сабори и саборовање јесу право и обавеза свих хришћана, али у овом тренутку благодаћу Духа Светога којим све бива у Цркви Христовој, Духом светим се и конституише Црква. Сабрали смо се на Сабор архијереја да бисмо пре свега пројавили и показали јединство наше помесне Цркве. У исто време, сабрали смо се да бисмо - сусрећући се у Духу Љубави, у Духу Светоме, размишљајући заједно о свим искушењима са којима се суочава Црква наша где год се она налазила - заједно доносили решења која нису напросто административна, него су решења у Духу Светоме. Таква решења имају за циљ да сведоче тело Христово, Христа распетога и васкрслога, и да изграђују тело Христово. То значи да сабори епископа нису попут других сабирања и састанака, конференција које се држе у свету разним поводима и са разним циљевима. Саборност је сама природа Цркве - друго име Цркве је сабор. Отуда из саме суштине саборног тела Христовог, Цркве као саборног тела Христовог, произилази и право и потреба као израз те суштине Цркве да се сабирамо. Ми смо прочитали молитву којом призивамо Духа Светога да буде са нама, која сама по себи много више него што можемо рећи, казује о суштини Сабора и саборовања. Сабирамо се око Христа, сабирамо се у Њему, сабирамо се као тело Његово и темељ. Суштина, манифестација Цркве као Сабора - као једног организма - јесте управо света Литургија коју смо служили и света Литургија у којој смо, истовремено, показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом, јединство тела Цркве, као јединство свакога другог тела. Слика коју је апостол Павле употребио да би изразио суштину Цркве извире из јединства тела са главом. Глава тела Цркве јесте Христос. Ми епископи, како рекох, нисмо напросто представници обичних људских организација, нисмо изабрани да у име неке групе људи долазимо на Сабор како бисмо формирали некакву корпорацију или заједницу, конференцију, централни комитет, како се то некада звало на нашим просторима. Епископ, а онда и свештеник, по речи Отаца, јесте на месту и у обличју Христовом. Он није, пре свега како каже један од латинских отаца in persona Еcclesiae, у име народа и Цркве, епископ је in persona Christi, у име Христово. Он је ту да служи Тајну Христову, а та Тајна Христова јесте Тајна тела Христовог. Тајна коју служи епископ јесте пре свега Тајна јединства Цркве. Зато данас, најпре, обраћајући се браћи архијерејима, молим да се сви молимо за јединство Цркве које светотајински постоји и оно је неповредиво. Али јединство може понекад бити, доведено у ризик неком нашом самовољом, неким нашим појединачним погледом на свет. Сабори постоје управо због тога да би се отклонила свака врста индивидуализма, свака врста самовољности, свака врста појединачности. Сабор постоји као простор да би свако био једнак, али различит по својој функцији, по својим даровима, и у том смислу да би свако по некој теми изнео свој став, своје мишљење, којим би допринео заједничком решавању сваког изазова, а мало их данас није. Данас је читав свет, а унутар тога и наша Црква, суочен са изазовом пандемије вируса Ковид. Она је условила да две године ми нисмо имали Сабор. Сигурно је да има много тема о којима треба да разговарамо, али пре свега увек као Црква која је предањска, која је Православна, која има исправну веру, исправан живот. Ми не треба да саображавамо Цркву духу овога времена и света, него да преображавамо и време и простор Христом непроменљивим који је и јуче и данас и сутра исти. Ми смо на Сабору увек испуњени радошћу, благодаћу Духа Светога јер он је почетак и крај нашег саборовања. Он нас испуњава, он нас коинстуитише као заједницу, изграђује нас као Цркву. Али, понекад, Сабори имају и непријатне моменте. Од прошлог Сабора до овог Сабора ми смо испуњени, рећи ћу, радосном тугом, јер смо изгубили пре свега поглавара наше Цркве, блаженопочившег патријарха Иринеја. Најпре је Господ позвао епископа ваљевског Милутина, потом митрополита црногорско-приморског Амфилохија и епископа умировљеног Атанасија. Не зна се ко је од њих значајнији био за живот наше Цркве и који је од њих на основу саборног духа, тј. на основу својих личних печата и дарова, своје посебности али унутар саборног организма Цркве, допринео животу, проповеди Јеванђеља и сведочењу Христа у нашем времену и нашим просторима. Ми знамо да Господ сваког позива онда када је он најспремнији и да он има, како каже Свети Григорије Богослов, сотиоролошку логику, логику која се бави спасењем. Зато се молимо за покој душа поменутих - патријарха и браће архијереја, али многих свештеника, монаха, многе наших браће и сестара које је Господ позвао, можда не у складу са логиком овог света, али у складу са својом логиком и онда када је свако био најспремнији. Данас славимо равноапостолне Кирила и Методија, браћо и сестре. И они су допринели да словенски народи постану део словесног стада Христовог. Међу нама су двојица архијереја који носе имена Кирило и Методије. У име свих: да су у Христу радосни и да служе Цркви на много година! Први пут имамо после изборног Сабора, који је био ванредни, Литургију и призив Светог Духа овде, у храму Светог Саве, који је саборни храм нашег народа, наше помесне Цркве. И зато нека би Бог дао да се увек овде сабирамо у љубави Христовој, у Духу Светом, да изграђујемо тело Христово сарађујући са благодаћу Божјом. Вас, сабрани верни народе, молим да се молите за нас архијереје. Браћо архијереји, нека би Господ дао да молитвени почетак Сабора и молитва призива Светог Духа коју смо прочитали буду смернице током нашега саборовања; да све оно што у Духу Светоме, у љубави и у истини будемо међусобно размењивали нама буде на спасење а Цркви Христовој на корист. Нека је благословен почетак Сабора наше помесне Српске Православне Цркве! Извор: Инфо-служба СПЦ

Гост емисије “Питајте свештеника“ Пете недјеље Великог поста, био је свештеник Слободан Лукић парох црмнички. Он је најприје за наше слушаоце протумачио Свето Јеванђеље на ову Свету недјељу. Звучни запис емисије Отац Слободан је говорио и о томе како треба да искористимо вријеме које проводимо у својим кућама због мјера изазваних корона вирусом, позивајући да овај период доживимо као колективну епитимију, замислимо се над собом и помолимо за све људе, како би из свега овога изашли јачи. Отац Слободан је потом одговарао на бројна питања наших слушалаца, на која ћете наћи одговоре ако одслушате ову душекорисну емисију. Извор: Радио Светигора

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на Сиропусну недјељу, празник Светог великомученика Теодора Тирона, 1. марта 2020. Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе Саслуживало је свештенство беранског намјесништва и братија Манастира уз молитвено учешће бројног вјерног народа. Ријечима архипастирске бесједе обратио се Епископ Јоаникије, који је казао да је свакоме од нас потребно покајање, да тражимо опроштај од Бога, зато нам је Господ Исус Христос заповиједио како да се молимо и дао нам ону најсавршенију молитву Оче наш. „Продужетак те Господње молитве је она Великопосна молитва у којој се тражи од Бога да нам душу сачува од духа љености, мржње, пакости, злопамћења и да усели у нама дух добри да имамо добра настројења, добре мисли, добре намјере, да нас оспособи Господ за добра дјела, да нас оспособи да не осуђујемо ближње своје“. „Ако бисмо нешто добро учинили, али уз то осуђујемо своје ближње и, не дај Боже, имамо мржњу према њима, онда то добро Бог неће примити и од њега нећемо вајде имати“, казао је Преосвећени Епископ. Поучавао је сабране да су хришћани призвани да се моле Богу, да од Бога траже милост за добра дјела, да не осуђују своје ближње, него да се мире са њима, да држе отворено и чисто срце. „То Господ од нас тражи и ако тако чинимо Он ће нас наградити и услишити наше молитве. Врло често, људи се моле за нешто добро, али нијесу схватили да треба да очисте своје срце од мржње, да опросте и чуде се што им Бог молитву није услишио. Најчешће због тога, може бити да, понекад, Господ из васпитних разлога, на дуже стазе, некоме не даје свједочанство да је његова молитва услишена, али и поред тога треба се увијек молити за добро. Онда Господ, ако види да је човјек истрајан, награди га и стоструко за његову истрајност у добру“, бесједио је Владика Јоаникије. Навео је да почиње Велики Часни пост, а да се, истовремено, наша света Црква заједно са вјерним народом налази се пред искушењима од власти Црне Горе. „Наставићемо и даље са одржавањем литија недељом и четвртком, с тим што ће литија у Беранама четвртком полазити у 17 часова, по молби свештеника и народа, који због обавеза не могу да стигну раније“. „Не дај Боже да у те литије идемо са мржњом. Ми само јавно свједочимо и показујемо своје неслагање са злом, јер овај закон, који је донесен у Скупштини Црне Горе, у њега је уграђена страшна неправда према Цркви. Тај закон је донесен са злом намјером. А ми призивамо на дијалог, на измирење у добру, и мирно излазимо. Нема таквих великих скупова нигдје у свијету да људи кад се боре против неправде нијесу полупали ниједан излог, да нијесу запалили ниједно ауто, да нема ниједне псовке, зле ријечи или било чега другог“. „Има истините ријечи, која, можда, некога погађа. И треба да је буде, ако је ријеч истинита, на право мјесто и у право вријеме. У будуће треба тако да буде и да се боримо. Боримо се истином и правдом, молећи се и за пријатеље и за непријатеље, молећи се да све нас Господ заједно уразуми и просвијетли и знамо, свједочимо то да нема мира, ни среће Црној Гори док се она сама са собом не измири, док се не измири са својим прецима, док се не покаје за своје гријехе, за злочине које су браћа браћи чинила, за невино проливену крв, за бацање у јаме. Свега тога је било и треба нам покајање свима због тога да би нам Господ опростио, али, нажалост, видимо, да поједини на тим злим дјелима, на бацању своје браће у јаме, ја их знам, макар, 15-ак по Црној Гори, али их има много више, хоће на томе да граде будућност. На томе се ништа добро није саградило, нити ће се саградити“, поручио је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, Он је пожелио срећан и благословен почетак Великог Часног поста. „Свима на здравље, на спасење, на духовно обновљење да буде. Пост је велика прилика да се обнови наша душа и наша вјера. Црте лица Божјег да се обнове у нама, јер смо сви створени по слици и прилици Божјој, сви смо боголики. Та боголикост се највише пројави, засвијетли из дубина нашег бића кроз Часни пост. Уколико га постимо како ваља, пост је радостан, свијетао, даје нам нову снагу, нову радост, нови живот“, закључио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

У недељу 25. по Духовима и Оданије Ваведења, 8. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Покрова Пресвете Богородице у Белановици, Архијерејско намесништво качерско. Преосвећеном Епископу саслуживали су: архијерејски намесник качерски и парох љишки протојереј Светолик Марковић, парох трнавски протојереј Милан Тодорић, парох белановички протонамесник Слободан Алексић, парох моравачки јереј Миодраг Марковић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Слободан Пејовић. Појали су протопсалт Иван Трајковић, вероучитељ Александар Велимировић, вероучитељ Синиша Јовановић и студент Богословског факултета Марко Алексић. Учесници литургијског сабрања били су пензионисани парох белановички протојереј Ратко Радојичић и пензионисани парох горњемилановачки протојереј Чедомир Дамњановић. Хладно децембарско јутро, обасјано сунцем окупило је пред храмом у Белановици верни народ качерски и ученике Основне школе “Сестре Павловић“ да са радошћу дочекају Епископа у својој варошици. Својим доласком Епископ је украсио оно што нам ови дани поста као весници доносе, а то је предстојећи празник Рождества Христовог. Са радошћу у срцима и срећом на лицима присутних произнесена је молитва и бескрвна жртва у белановичком храму. Верни народ је приступио Светој чаши да из руку свога Архипастира прими Божанске тајне. Епископ се обратио сабраном народу са речима подсећања на дане поста у којима се налазимо, као и то да су пост и молитва крила која нас воде ка Богу. Указао је и да је сам Господ Исус Христос постио и крв своју пролио за нас, тиме нам давши заповести о правцу нашег живота. Говорио је да је човеков највећи циљ да задобије Царство небеско. Потом се Епископ осврнуо на данашње Јеванђеље које говори о милостивом самарјанину и указао на милост коју другима треба да дарујемо. Увек треба да имамо Божју заповест пред собом да љубимо ближњег свога као самога себе. Проблем данашњице је управо отуђеност човека према својим комшијама, родитељима, пријатељима и другима. Јавља се мањак љубави међу људима. Владика нас је подсетио на потребу свакодневне молитве и читања Светога Писма, да је за то потребно издвојити дневно барем пола сата. Ако имамо времена да свакога дана гледамо телевизију по два, три или четири сата, ваљда можемо одвојити и пола сата за Господа. Такође, указао је да морамо својим делима сведочити Господа Исуса Христа, јер смо ми сведоци Његови, а не само да говоримо празне приче. Не можемо тражити од других да држе оно што ми сами не држимо. О томе нам посебно сведочи апостол Павле позивајући нас на сведочење Христа у свету. Након Свете Литургије, сабрање је настављено у парохијској сали за богатом трпезом љубави коју су припремили чланови црквеног одбора, старешина цркве и верници из Белановице. За време ручка старешина цркве протонамесник Слободан Алексић је изговорио поздравно слово захваливши Епископу на канонској посети и служењу. Уз звук звона свештенство и верни народ испратили су свога Владику у нади да ће у скорије време поново доћи у Белановицу. Извор: Епархија жичка

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије (Перић), председник Извршног одбора за обележавање великог јубилеја - 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, гостујући 2. октобра 2019. године у јутарњем програму Радио-телевизије Србије, говорио је о значају и величини обележавања овог јубилеја и низу молитвених и других сабрања која ће уследити у наредним данима. Централна прослава 800 година самосталности СПЦ биће прослављена у манастиру Жича и у Београду од 6. до 9. октобра ове године. "Данашње тешкоће, а њих има и биће их увек - не треба да нас плаше, већ треба да се уозбиљимо, да преиспитујемо себе колико смо на путу Светога Саве и његовог оца", рекао је Митрополит Порфирије између осталог. Благодарећи РТС на медијском покровитељству, учешћу уметничких ансамбала РТС у свечаној академији, али и на другој помоћи око реализације саме академије, Митрополит Порфирије је рекао да се ова манифестација "сасвим природно и логично одржава под покровитељством наше државе и Председника Републике", и наставио: "Догађај добијања аутокефалије није није нешто што се тиче само Цркве, већ је него се тиче заиста сваког нашег човека, а тиче се пре свега Цркве и државе, те овај догађај сви заједно и славимо", закључио је Митрополит Порфирије. Извор: Радио-телевизија Србије

У недељу, дана 29. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је светом архијерејском Литургијом у храму Вазнесења Господњег у Трпињи. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит мр Наум (Милковић), Епархија горњокарловачка, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереји-ставрофори Чедо Лукић и Саша Кузмановић, пароси боровски и вуковарски, протојереј Ђорђе Ковачевић, парох дарђански, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, и ђакони Војислав Николић, Радован Арсеновић и Срђан Лукић. Владика Херувим је овом приликом у чин свештеника рукоположио ђакона Срђана Дангузовића. Владика Херувим је у свом архипастирском обраћању рекао следеће: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашња света Литургија. Кроз данашње свето Јеванђеље могли смо да се поучимо како требамо да се усмеравамо у нашем духовном животу, те како да изграђујемо међусобне односе и на првом месту свој однос према Господу Богу. Чули смо које заповести требамо вршити како бисмо задобили Царство Небеско. Две највеће Божје заповести су: ”Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом” и ”Љуби ближњега свога као самога себе”. Заиста је велика Тајна када међу собом имамо изграђену Божју љубав. Данашње свето Јеванђеље нас упућује какви би овоземаљски живот требамо да изграђујемо. Наша љубав према Господу права је само онда ако имамо љубави према другима, јер без те љубави не волимо Господа на истински начин. Љубећи Господа и ближњега свога постајемо истинољубиви и наша љубав добија својства оне вечне љубави. Сваки човек је икона Божја и без љубави према свакоме човеку не можемо имати љубави према Господу. Ако кажем ”Волим те Господе”, а брата свога мрзим онда ту нема никакве љубави. Ту нема жртве у љубави која нас води у Царство Небеско. Заиста се требамо трудити да изграђујемо праву љубав, почевши од свештеника а затим и народа, јер смо сви Црква Божја. Ако се изграђујемо у духу да љубимо једни друге тада смо на путу Јеванђеља. Тада смо христоносци и крстоносци. У току ове недеље прославили смо Воздвижење Часног Крста празнујући тако крст који сви ми требамо да узнесемо ка Голготи. Требамо сви да се разапнемо једни за друге и тако да прославимо Господа нашега Исуса Христа. Поред учења из дивног јеванђелског одељка данас смо имали и велику духовну радост у овом светом храму јер смо рукопроизвели у чин презвитера оца Срђана. Он такође треба да се поучава јеванђелским истинама да би био пастир добри и да му пример за то буде сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Као пастири требамо увек да се поучавамо на примеру Господа нашега Исуса Христа. Господ је глава пастирског дела које се продужило на апостоле, а касније на епископе и осталу јерархију која се развила током историје Цркве. Предање које смо наследили требамо да носимо у пуноћи која је у Христу. Ако Христа немамо и Христа не носимо онда не можемо да остваримо богоугодно дело које нам је задано. Задато нам је да ширимо љубав и да будемо проповедници Царства Небедскога, да Христа не дамо ни за шта. Ако Христа издамо онда наше пастирско дело неће бити остварено. Надам се да ће у личности оца Срђана бити Пастир Добри, онај који ће напајати стадо Јеванђељем Христовим и пронети Крст Христов у парохији која ће му бити поверена. Треба да проповеда васкрслога Христа, Јеванђеље Христово, да буде следбеник љубави Божје и да ту љубав проноси и изграђује међу својом паством. Доста дуго га познајем и верујем да ће он знати да је његово пастирско утемељено на Христовом примеру. Ако смо добри пастири следимо Христов пут и љубимо Истину, Пут и Живот – самога Господа Исуса Христа. Христос је Онај који нас и у најтежим тренуцима теши и крепи и свештенство и верни народ. Свако време носи недаће, али смо ту ми пастири да напајамо стадо надом и љубављу којима је извор у Јеванђељу. Ако будемо стремили томе циљу знаћемо да смо на путу Царства Небескога. Захвалио бих се, поред свега, оцу Науму који је заједно са нама проводио дане у манастиру Крки и учио се Јеванђељу. Поред свих својих манастирских обавеза у Епархији горњокарловачкој дошао је овде да са нама подели ову духовну радост. Нека сте срећни и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У суботу 10. августа 2019. године служена је Света Архијерејска литургија у храму Вазнесења Господњег у Обљу. Храм је саграђен 1869. године и 10. августа прослављено је 150 година од изградње овог лијепог Храма. Његово преосвештенство епископ Захумско-херцеговачки и приморски осветио је овај Свети Храм и служио Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање свештенства митрополије Дабробосанске и епархије Захумско-херцеговачке. Звучни запис беседе Епископ Димитрије у пастирској бесједи позвао је вјерне да имају љубави међу собом и да буду жива црква Христова. Након Св.Литургије служен је помен за све преминуле у старом гробљу испред цркве, а након парастоса уприличен је богат културноумјетнички програм и трпеза љубави за све присутне. Овоме догађају присуствовало је око 800 људи, а међу присутнима су били начелници општина Калиновик, Рогатица, Трново, Источно Ново Сарајево, народни посланици и бројни други званичници. Извор: Епархија захумско-херцеговачка

Овом приликом Патријарх српски г. Иринеј освештао је нови фрескопис у храму Светог архангела Михаила који је живописао г. Раде Сарић. Патријарху су саслуживали протојереји-ставрофори Бранко Митровић - архијерејски намесник, Игњатије Тодоровић - духовник раковичке светиње, Јован Благојевић и Дмитар Новчић, јереји Горан Мишановић и Александар Милутиновић, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Бранко Караклајић и Драган Танасијевић. Његова Светост је уручио патријаршке грамате проф. Драгану Војводићу из Београда, г. Миловану Лазићу из Липовице, г. Радету Јовановићу из Ариља, гђи Светлани Милаковић, гђи Цвијети Ђорђевић, гђи Павлини Атанасов, гђи Снежани Лабус и гђи Сањи Лубардић из Београда. У скалду са традиционалим гостопримством наших манастира, игуманија мати Евгенија са сестринством у манастирској сали приредила је трпезу љубави. Извор: Српска Православна Црква