Претражи Живе Речи Утехе

Ова документа су вредан допринос досадашњим сазнањима о томе да су уништење организације и свештенства СПЦ и прелаз што већег броја православних Срба на римокатоличку веру били главни мотиви деловања надбискупа Степинца, истиче историчар Милан Кољанин. Једно озбиљно историјско откриће, два писма надбискупа Алојзија Степинца из 1941. упућена папи Пију Дванаестом, стигло је до јавности захваљујући необичном споју: прво је о њима проговорио српски патријарх, а затим је делове објавио један хрватски историчар. У недавном интервјуу за хрватску телевизију патријарх српски Порфирије изјавио је да у рукама има Степинчева писма чији су делови „дубоко проблематични”, а ускоро су у медијима, захваљујући историчару Хрвоју Класићу, и објављени исечци ових писама у којима Степинац јасно и недвосмислено подржава Независну државу Хрватску, свестан њених расних закона, покрштавања Срба „шизматика” и Јевреја, о чему непосредно и пише. „Велики је интерес Срба шизматика да уђу у Католичку цркву. Сигурно то чине под утиском да власт подржава католичанство. Али не може се порећи ни да их тера и сва беда шизматичке цркве... Верујем, када би поглавник Павелић био 20 година на челу владе, шизматици би били сасвим ликвидирани из Хрватске...”, наводи се у писму које је Класић јавности пренео и у италијанском оригиналу – да не би било неке забуне, нарочито око глагола „liquidare”. До сада непозната стручњацима, писма загребачког надбискупа Алојзија Степинца, за историчара др Милана Кољанина, који је научну каријеру посветио управо проучавању Другог светског рата, имају несумњиву важност. Ова писма су неоспорно значајан допринос добијању потпуније слике о деловању надбискупа у усташкој држави и његовим напорима да ојача њен међународни положај, каже Кољанин у разговору за „Политику”. – Ради се о два писма која је надбискуп упутио папи, 16. маја и 14. јуна 1941, дакле у првим месецима постојања велике усташке хрватске државе. То је време када су већ донети репресивни и расистички закони, када је Српска православна црква стављена ван закона, када су почела масовна убијања и интернирања Срба. Већ почетком маја 1941. законски је регулисан прелаз с једне вере на другу што се пре свега односило на православне Србе. Поменута писма показују изразито афирмативан однос надбискупа Степинца према властима и деловању органа усташке државе. Она показују његово уверење у намеру државних вођа да НДХ претворе у католичку земљу. Писма су допринос досадашњим сазнањима о координацији деловања Римокатоличке цркве и усташке државе. Познато је да је надбискуп био добро обавештен о насиљима над Србима који су покушавали да спасу живот преласком на римокатоличку веру. Писма су вредан допринос досадашњим сазнањима о томе да су уништење организације и свештенства Српске православне цркве и прелаз што већег броја православних Срба на римокатоличку веру били главни мотив деловања надбискупа Степинца и римокатоличке хијерархије у НДХ, без обзира на цену у људским животима – истиче др Кољанин. Он истиче да писмо папи од 14. јуна 1941. показује да се надбискуп Степинац поново залагао за признање НДХ од Свете столице. О ћутању Степинца на злочине НДХ, али о његовој нетрепељивости према православној цркви, о покрштавању Срба, прозелитизму, убијању свештеника и епископа, али и о убијању деце у НДХ папи Фрањи писао је тадашњи патријарх српски Иринеј 2014. године у време када се очекивало да ће потпис поглавара Римокатоличке цркве на канонизацију блаженог Алојзија Степинца бити ускоро стављен, чиме ће се загребачки надбискуп уврстити у ред светих Католичке цркве. Као одговор на сада већ добро познату молбу патријарха папи да скине с дневног реда канонизацију и препусти Степинца непогрешивом суду божјем, основана је Мешовита православно-католичка комисија која је кроз неколико састанака разговарала о Степинчевом животу, спорним местима његове биографије. У њеном раду, на позив црквених великодостојника с обе стране, учествовали су и стручњаци, историчари, а међу њима и наш саговорник. – Рад мешовите комисије која је имала задатак да сагледа деловање надбискупа, потоњег кардинала, Алојзија Степинца током постојања НДХ је закључен, али не и окончан. Комисија је инсистирала на томе да се омогући истраживање извора из времена понтификата папе Пија Дванаестог, чему су следила одговарајућа обећања. Међутим, тек је одлука папе Фрање да се ова документација стави на увид научној јавности пре рока омогућила потпунија истраживања – истиче др Кољанин. Попут заседања, и закључци комисије за сада су недоступни јавности, али је упечатљиво да је један гласни део јавног мњења осудио што се о овој теми уопште разговара с „оним другима”. У Србији се тако могло чути мишљење да српски архијереји учествовањем у раду комисије дају легитимитет канонизацији Степинца, док су Хрвати све схватили као „треће суђење” загребачком надбискупу. Тешко је проценити шта би требало више да нас забрине: тај панични страх од сусрета с другим или наше незнање о догађајима из Другог светског рата. Надбискупови сведоци одбране Реагујући на изјаву патријарха Порфирија о проблематичним местима у Степинчевим писмима, свештеник Јурај Батеља, постулатор каузе за канонизацију Алојзија Степинца, навео је да сматра да би српски патријарх више допринео помирењу ако би споменуо како су владике СПЦ до 1935. одседале у двору загребачког надбискупа кад год би дошле у Загреб, као и да је владика Емилијан хтео да 1946. на суђењу надбискупу посведочи „о љубави и помоћи коју је Степинац пружио Србима у Другом светском рату”. Догађаји се не могу сагледавати у црно-белој техници, и то је у интервјуу хрватској телевизији поменуо патријарх Порфирије говорећи о Степинцу. После убиства тројице епископа и стотине свештеника на територији НДХ, а од последица мучења у усташком затвору преминуо је и загребачки владика Доситеј, православни епископ жели да сведочи у корист загребачког надбискупа који је о свему томе, у најмању руку, гласно ћутао? – Суђење надбискупу Степинцу октобра 1946. свакако није било у потпуности по данашњим мерилима праведног суђења. Уз остало, нису позивани сведоци који су хтели да сведоче о неким хуманим поступцима надбискупа што је оставило извесну сенку на судски поступак. С друге стране, суђење је недвосмислено показало да је надбискуп мирно посматрао како се пред његовим очима уништава једна хришћанска црква и масовно убијају њени великодостојници, свештенство и верници. Показало се да је одобравао одузимање њених храмова и имовине за сопствену цркву као и да је својим верским ауторитетом подржавао усташку државу до њених последњих дана – истиче Кољанин. Извор: Политика

Коментаришући одговор Мајка Помпеа, државног секретара Сједињених Америчких Држава, на писмо Архиепископа Елпидофора, предсједавајућег Скупштине канонских православних епископија са сједиштем у Њујорку, др Владимир Лепосавић, члан правног тима Митрополије црногорско-приморске, у разговору за Радио Светигору је казао да се ставови Мајка Помпеа, а тиме и Владе САД, поклапају са ставовима правних експерата, Епископског савјета, свештенства и народа уопште. Звучни запис разговора „Сви који су у медијима испратили ту вијест о јављању државног секретара САД-а овим питањем могли су да виде да је његов став, а у том смислу и став америчке владе, био да је неопходно да се решава дијалогом, а не игнорисањем сопствених грађана и позиције Цркве и њених примједби. Сугестија кад је у питању сам закон је како он мора нужно да изгледа да би уопште и био закон, а затим и да би се примјењивао на цркве и вјерске заједнице на једнак и недискриминаторан начин. Дакле, ти ставови само одражавају и поклапају се са ставовима које су и наши експерти, и епископи и свештенство све ово вријеме уназад истицали и због тога јавност може да буде задовољна“. Он је додао да је јако важно што са свих релевантих међународних адреса, мислећи притом на међународне организације, као и представнике држава које су или чланице ЕУ или су међу најутицајнијим политичким земљама на свијету попут САД-а, стижу поруке које не дају подршку оваквом закону. „Нико са међународне адресе, било које или из иностранства, чак и они који су мање упознати са ситуацијом у смислу детаља и онога што је садржина самог овог несрећног закона, нико од њих није овом закону дао подршку. У том смислу видимо да се нижу једна за другом поруке које апелују на Владу и шаљу јој јасне сигнале да је неопходно да се води дијалог. Ситуација у којој ви намећете закон јасно оспорене уставности, а о легитимности и да не говоримо, с обзиром на то да се Законом о вјерским слободама ствара имовински спор, односно фабрикује, па се он истим тим законом и волшебно решава, дакле такав један закон видимо да није подржао нико од међународних фактора и то може нама наравно да годи и да нас храбри у том смислу да је наш став исправан. Мада, морам да кажем и да није тако. Оно што је прво, најважније и пресудно, јесте став и положај нашег вјерног народа и свештенства. Тај став је изузетно снажан и јасан. То је увјерење и жеља да имовина Цркве остане имовина Цркве, што је логично већ и на језичком нивоу, а камоли на правном“, казао је Лепосавић. Потврђујући претходне наводе о важности става вјерног народа по питању Закона о слободи вјероисповјести, он је нагласио да литије којима се више од два мјесеца православни вјерници са свештенством супротстављају поменутом закону представљају јединствен час хришћанства, грађанске солидарности, час демократије. „На последњим разговорима са члановима Парламентарне делегације ЕУ ми смо управо указали на то да данас Црква у Црној Гори држи један час и хришћанства и грађанске солидарности и час онога што би могла да буде једна љубав у свакодневном грађанском животу и поштовање између суграђана, не само великог броја оног који су незадовољни а истомишљеници, него између неистомишљеника. Дакле један заиста јавни час демократије који траје ево већ мјесецима. То је најважнији фактор. Тај фактор који постоји овдје је пресудан и наша ријешеност да одбранимо своје право је у том смислу најважнија. Свака подршка са међународне адресе која стиже у том смислу и која потврђује наше ставове да је дијалог неопходан је значајна. Дијалога није ни било раније зато је и неопходан, на шта смо и указивали, што је између осталог и главни проблем који је и изазвао доношење оваквог закона. Дакле његово једнострано доношење је практично наметање. Све су то аргументи који се слажу и потврђују нашу позицију па тако и овај са врло важне адресе као што је ако упоредимо два типа политичких система неко ко је предсједник владе САД-а“, закључио је др Владимир Лепосавић, члан правног тима Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије (Перић), председник Извршног одбора за обележавање великог јубилеја - 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, гостујући 2. октобра 2019. године у јутарњем програму Радио-телевизије Србије, говорио је о значају и величини обележавања овог јубилеја и низу молитвених и других сабрања која ће уследити у наредним данима. Централна прослава 800 година самосталности СПЦ биће прослављена у манастиру Жича и у Београду од 6. до 9. октобра ове године. "Данашње тешкоће, а њих има и биће их увек - не треба да нас плаше, већ треба да се уозбиљимо, да преиспитујемо себе колико смо на путу Светога Саве и његовог оца", рекао је Митрополит Порфирије између осталог. Благодарећи РТС на медијском покровитељству, учешћу уметничких ансамбала РТС у свечаној академији, али и на другој помоћи око реализације саме академије, Митрополит Порфирије је рекао да се ова манифестација "сасвим природно и логично одржава под покровитељством наше државе и Председника Републике", и наставио: "Догађај добијања аутокефалије није није нешто што се тиче само Цркве, већ је него се тиче заиста сваког нашег човека, а тиче се пре свега Цркве и државе, те овај догађај сви заједно и славимо", закључио је Митрополит Порфирије. Извор: Радио-телевизија Србије