Претражи Живе Речи Утехе

Архимандрит Димитрије, игуман Манастира Тумане, истакао је у беседи произнесеној у Недељу Светог Јована Лествичника, 3. априла 2022, да веру треба стално да обнављамо, да подмлађујемо. "Вера је у век слободан избор човека да ходи за Господом и зато дела вере - милосрђе, покајање, опраштање, врлински живот, нада у милост Божју је благословени плод нашег усмерења ка Христу. И зато је и пост дат као благословено средство и истински помоћник онима који верују и који се спасавају, да своју веру непрестано преиспитују и приносе Господу". Беседу је објавила јутјуб страница Манастира Тумане. На интернет страници Манастира је најављено да ће представљање књиге игумана Димитрија "Манастир Тумане - чудо љубави Божије" бити приређено у Аранђеловцу 15. априла, у "Дворани Парк", од 19 часова, уз учешће о. Димитрија. Беседа оца Димитрија: http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/iguman Tumana o Dimitrije Nedelja sv.Jovana Lestvicnika 3.4.22..mp3

У пету недељу Часног поста, у Петопавловом Манастиру је служена Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Владика Димитрије, уз саслуживање манастирског свештенослужитеља протојереја Момчила Пејчића. Звучни запис беседе У беседи после прочитаног Св. Јеванђеља коју прилажемо у наставку (перикопа о обеду у дому Симона фарисеја и о жени грешници, Лк.зч.33.) Владика се укратко дотакао живота Свете Марије Египћанке коју Црква нарочито прославља у ову пету недељу Поста, прослављајући у њеном лику врлину истинског покајања. Том приликом је подсетио да би животи Светих, које као Црква свакодневно прослављамо, требало да нам буду и опомена, и утеха, и образац истинског и аутентичног живота у Христу. Након заједничарења у Животворним Тајнама Христовим и литургијског позива окупљенима да „у миру изиђу“ носећи благослов Свете Евхаристије својим домовима, Епископ је (на радост, укрепљење и утеху петропавловском сестринству) благословио и њихову монашку „трпезу љубави“. Причестивши се претходно, у храму, Хлебом Небеским и заблагодаривши на Небеским Даровима, сви сабрани су затим окусили и од дарова и плодова земље, скромно али са љубављу припремљених, благодарећи прво Господу, а потом и једни другима „због свега и на свему.“ Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Ми данас стојимо овдје на светоме мјесту, у светоме храму, окупљени око Свете службе Божије и око Хљеба живота али ово мјесто је свето и зато што је ово мученичко мјесто, мјесто страдања.., и самим тим мјесто позива свима нам, да пробамо да у себи нађемо смисао, нађемо разлог зашто је то тако… Овим ријечима, на почетку свог обраћања, сабранима у Брадини код Коњица, обратио се Епископ Димитрије, захумско-херцеговачки и приморски, указујући на послиједице људског гријеха и одвраћања од Бога, насупрот позиву да будемо истински људи. Звучни запис беседе Уз саслужење свештенства и вјерног народа, Светој архијерејској литургији у Храму Вазнесења Господњег присуствовали су и представници власти. У порти овог обновљеног храма, код споменика брадинским жртвама рата одслужен је парастос православним хришћанима, пострадалим на овом подручју од 1992. до 1995. године. Извор: Епархија захимско-херцеговачка и приморска

Драга у Христу браћо и сестре, Ванредна ситуација у којој смо се нашли није утицала само на наш уобичајен друштвени, привредни, него и на наш духовни и црквени живот. Не можемо да се молимо онако како желимо и како смо навикли, да учествујемо у богослужењу, да загрлимо и цјеливамо ближње, да цјеливамо свете иконе, и што нам најтеже пада – да саборно учествујемо у Божанској Литургији. Сви добро знате да смо одувијек чинили све као црквена заједница, а посебно су се у томе истицали моји претходници, да наш црквени и нарочито богослужбени живот буде „живот у изобиљу“ (Јн 10, 10). Позивали смо, молили, мислили на све вас и бринули о томе да се сви наши суграђани са нама радују о великим празницима, поучавали, проповиједали о спасењу које нам се у животу по Јеванђељу и Светој Евхаристији даје, не стављајући бремена тешка за ношење никоме од вјерних (Лк 11, 46). Трудили смо се да никада не стојимо на уласку у брод спасења, који је Црква, спрјечавајући друге да у њега уђу (Лк 11 52). Треба ли уопште напомињати да нам сада свима тешко пада што смо принуђени да свој богослужбени живот, као православни хришћани, макар и привремено, не живимо у пуноћи? Треба ли да говоримо да нам је свима тешко што не можемо да се окупљамо у цркви? Треба ли коме да доказујемо да смо тужни што не можемо да се радујемо пуним црквама људи, нарочито у ове дане Великог поста? Никоме није лако да не долази у цркву, али још је теже нама свештеницима да вас, као они који смо вас за све вријеме свог служења призивали, позивамо да сада не учествујете у богослужењу, или да то чините уз драстичне и свима непријатне мјере предострожности – међусобну физичку удаљеност, причешћивање које примамо изван литургијског сабрања и, уопште, немогућност нормалног тј. саборног савршавања Светих Тајни. Тешко нам је и да вас савјетујемо да нас не примате у своје домове ради освећења водица или резања славског колача. Тужни смо што морамо да вас од богослужбеног простора и савршавања Светих Тајни одбијамо управо ми којима је главна служба да вас њима приводимо. Међутим, покушајмо да ствари осмотримо и из другог угла. Пробајмо, поготово у оваквом тренутку, да не тражимо своје, него оно што је ближњега (1. Кор 10, 16). Несрећа која нас је задесила захтијева од нас да сада не гледамо на оно што нам је лако или што бисмо жељели да чинимо, него на оно што смо дужни да предузмемо. А дужни смо то прије свега једни другима, нарочито онима које болест посебно погађа – старијим особама и онима са хроничним обољењима, нашим бакама, ђедовима, очевима, мајкама, међу којима су и многе наше вољене владике, презвитери, монаси и монахиње. Као што знате, потврђено је да је већ неколико свештеника наше Свете Цркве, заражено корона вирусом, укључујући и о. Милана, пароха коњичког, који се опоравио, на чему смо неизмјерно благодарни Господу. Међутим, Преосвећени Епископ Милутин је, на велику жалост цијеле наше Цркве, након кратке борбе, преминуо од болести коју овај вирус изазива, као и један врло млади вјероучитељ из Ваљева. Ако смо дужни да учинимо све да кроз нас „не дође саблазан“, колико смо тек дужни да учинимо да кроз нас не дође болест ни на кога од чланова наше црквене заједнице и њихових ближњих? Ово све не значи да треба паничити или очајавати. Са друге стране, не треба бити ни лежеран и претјерано опуштен, већ покушати наћи праву мјеру. Поред тога, дужни смо да, једни према другима, покажемо своју грађанску одговорност, не само према другим члановима Цркве, него и према свим нашим вољеним суграђанима који су такође наши ближњи. Ако бисмо могли замислити ситуацију у којој се мјере о забрани јавних окупљања не би односиле на вјернике, и тада би због јаванђелске вјере која нас учи да је ближњи наш живот, оне требало да буду поштоване и примјењиване од стране хришћана. Због тога је најтрезвеније да поштујемо све одлуке и препоруке градских, републичких и државних власти којима се настоји спријечити ширење овог опаког вируса и спасити што већи број живота. Не смијемо дозволити да угрожавамо животе својих ближњих, јер су они за сваког правог хришћанина највећа светиња. Мјере уведене у нашој епархији су донешене и зато што сматрам да би била велика грешка дозволити јавну расправу о нашим заједничким богослужењима, пошто би тиме доводили људе у ситуацију да, макар и нехотично, немајући сви дар вјере, као ни основне теолошке информисаности, неуко анализирају оно у шта нису довољно упућени и, самим тиме, профанишу наше светиње, а нас оправдано оптужују као неодговорне и себичне људе. Оци древне Цркве су обично јавно проповиједали о животу, учењу, смрти и васкрсењу Христовом, а о Светим Тајнама наше вјере су говорили само онима који већ свим срцем вјерују у нашег Спаситеља. Зато, са једне стране, морамо да заштитимо и наше светиње од могућег изругивања, слободно се крећући, у оквирима нашег пребогатог Предања, као дјеца Божија, у дому нашег Оца Небескога, али, са друге стране и прије свега, наше ближње од опасности заразе. А све то, још и због тога, како не би испало да секуларно друштво са својим вриједностима више мари за вриједност живота сваког појединца и његово здравље, за солидарност и заједништво, него ми хришћани којима би то требало да буду темељне вриједности, будући да у великој мјери произлазе из Јеванђеља. Морам да напоменем да нека браћа и сестре, када бих им нпр. указао на страшне последице које је корона вирус оставио и оставља у Италији, просто констатују да су Италијани најстарија нација у Европи, доводећи ме, хоћу да вјерујем несјвесно, пред закључак да ти људи, због своје старости и болести, не заслужују љубав својих ближњих и нашу пажњу. У колики смо само понор безосјећаја упали, мислећи да бранимо вјеру, и колико живимо живот измјештен из реалности која нас окружује?! Зато, пробудимо се и видимо: Није нападнуто хришћанство, него здравље и животи милиона људи свих вјера и нација са којима ми православни хришћани дијелимо овај Божији свијет. „Лијек бесмртности“, како Свету Евхаристију назива Свети Игњатије Богоносац, јесте лијек и за исцјељење ове нове болести с којом се сусрећемо. Али не као медикамент који ће сам по себи да нас сачува од заразе, него као израз љубави једних према другима и тиме предокушај Христове побједе над смрћу, будући да је наша смртност извор сваке, па и ове, болести и наш „последњи непријатељ“ (1. Кор. 15, 26). Знамо то добро сви: Света Евхаристија је служење Богу које заједно вршимо, узносећи му благодарење за све и свја; Света Евхаристија је служење у јединству, „свези мира“ (Еф 4, 3), којим показујемо да смо „једно тијело, један Дух“ (Еф 4, 4); Она је благодарење на љубави коју Бог излива на нас, на свим добрима којима нас обасипа, а прије и изнад свега на нашим ближњима. Због тога, ако не маримо за то да као Црква будемо једно тијело и један Дух, онда ни не можемо да служимо Свету Евхаристију или, ако је несложни и служимо, то чинимо узалуд и на осуду (1. Кор 11, 16-34). Ако се Евхаристијом служимо да покажемо себи и другима да смо бољи вјерници од наших ближњих, онда је узалуд приносимо. На крају, ако журимо да учествујемо у Светој Евхаристији у манастирима да бисмо се наругали одлукама својих пастира сматрајући их за ништавне, или за одраз маловјерја – узалуд тамо идемо. Тамо гдје нема јединства, него су подјеле, нема ни Евхаристије. Тамо гдје нема благодарности, него је озлојеђеност, нема ни праве Евхаристије. Тамо гдје нема служења, а има самодовољности, нема ни Евхаристије. Света Евхаристија се служи само онда када је служимо као једно Богу благодарно тијело, без унутрашњих раздора, без надимања над другим вјерницима и без гордог оглушивања о молбе и благослове наших пастира. Сјетимо се параболе о Страшном суду (Мт 25, 31-46), коју по предању Цркве сваке године читамо седам дана пред почетак Великог поста, да бисмо боље схватили да је наш пут ка Пасхи, ка свијетлом Васкресењу Христовом, увијек заједничко дјело и да оно има и своју социјалну димензију и смисао. Господ ће све нас, као што нам је то добро познато из тог описа његовог Другог доласка, питати да ли смо му послужили и пронашли га у нашем ближњем, особито ономе потребитом и болесном, без обзира на његову нацију и вјеру или, чак, невјеровање. Ту читамо, и требало би да разумијемо, да ако Господа не нађемо у своме ближњем и огријешимо се о оне најрањивије и најпотребитије наше сестре и браћу, узалуд ће нам бити то што смо га налазили на Часној Трпези и у Светом Путиру. Макар се причестили безброј пута, то ће нам, ако се не покајемо, бити на осуду (1. Кор 11, 20-33). Тако да, као што је већ речено, оно што чинимо по Исусовој заповијести „у Његов спомен“ (Лк, 22, 19), наиме Света Евхаристија, не би никада смјела да се савршава без старања једних о другима, али и о свим људима и читавом свијету, да би увијек била и остала новозавјетна жртва милости, а не старозавјетно (у Исусовом времену већ потпуно формално и механичко) испуњење закона (Мт. 9, 13; 12, 7). Алексеј Хомјаков би у овом духу рекао да човјек сам може само пасти и пропасти, али се у Цркви нико не спасава сам: ако вјерујемо, ми смо у заједници вјере; ако се молимо, ми смо у заједници молитве; ако љубимо, ми смо у заједници љубави, са свима нашим ближњима. Све је ово тако, не зато што наш лични однос са Христом није довољан за спасење, него зато што је не само одрицање ради добра ближњих (као што ова ситуација у којој се налазимо од нас изискује), већ, ако је то потребно, и полагање нашег живота за њих – испуњење Јеванђеља истог Господа Исуса, у кога лично вјерујемо. У оваквој ситуацији, ми у ствари бирамо између живота наших ближњих, а прије свега старијих и хронично болесних с једне, и нашег „духовног“ комфора с друге стране. Избор би требало да буде лаган, а ова пандемија, на нашем личном духовном путу, може и треба да буде прилика за раст наше вјере и дубље проницање у љубав Христову „која превазилази разум“ (Еф 3, 19) и наше духовно васкресење из сна себичности (Еф 5, 14). С друге стране, као Црква Божија, заједница вјерних, требало би да препознамо тренутак и пројавимо се као одговорни људи свјесни стварности у којој живимо, да би људи из наших дјела, на прави начин схватили и прихватили Јеванђеље и да би вриједности којима оно обилује постале што видљивије и релевантније за савремени свијет и човјека. Та два сата нашег заједничког недељног и празничног сабрања и дјелања, што и значи ријеч Литургија, сада можемо, осим личном молитвом, будући да нам је заједничка онемогућена, (сјећајући се ријечи Св. Јована Златоустог, да је ближњи наш „други олтар“) оплеменити и на другачији начин, не мање свет од уобичајеног. Наиме, можемо се (уз све прописане мјере предострожности) потрудити око неког болесног, старог, или просто некоме од њих коме је ограничено кретање обавити неопходну набавку и опет се, послије такве „литургије“ причестити. Зар не би ово био диван начин да живимо нашу вјеру у овом времену кад смо сви на испиту, себе духовно обогаћујући, а ближње, колико нам је могуће, и духовно и материјално? Ово стање које у многоме подсјећа на тишину и мир Велике суботе, неће трајати у недоглед, пошто се и онај свештени мир увијек оконча радошћу Васкрса. Тако, сваке године пјевамо на великосуботњим богослужењима о животворној смрти нашег Спаситеља – спава Живот, а смрт дрхти, знајући да се ближи крај њеној владавини. Опет ћемо се, и то врло брзо, срести и сретати, ако Бог да, на саборним Литургијама, сви заједно окушајући Дарове вјечног живота, али треба да урадимо све што је до нас да на том нашем будућем сабрању нико не изостане, и то због наше непажње, а остало ће Бог надомјестити. Није дакле наша вјера угасла због страха, него се и сада и те како пројављује као израз старања за другога, израз потпуне одговорности за свијет и људе око нас, па и за државу и друштво у коме живимо. Црква даје мир, али, по ријечима Спаситеља, не као што га свијет даје (Јов 14, 27), него, чак, борећи се против тог себичног мира спаљених савјести који води неосјетљивости и небризи за другога. Црква проповиједа спасење човјечанства које се састоји у томе да се, како је то лијепо сажео Солжењицин, „све свакога тиче“. Нас хришћане, да парафразирамо Шантића, треба да боле ране читавог свијета и свачије страдање да осјећамо као своје. Овај свијет у коме живимо јесте опхрван злом, али и даље је то Божији свијет и у њему су Божији људи, за које је наш Спаситељ дао свој живот. Живот у Цркви, дакле, заиста излива мир у наша срца, из којих сада треба да произлазе оптимизам и ведрина, тако својствени сваком аутентичном хришћанину, али и у овом тренутку посебно важне врлине: право расуђивање, трезвеност, жртвовање за другог и храброст. Није вјера никако нестала, него је, то чврсто вјерујем, баш сада у вријеме кризе, на парадоксалан начин, можемо живјети посебно снажно и пронаћи у дубини Откривења у које смо повјеровали, оно једино на једино потребно, често затрпано нашим људским предањима и обичајима (Мт. 7, 8). У овим данима, у којима се сви сусрећемо са великим изазовима, наша Епархија је издала низ саопштења и одлука, које су плод савјетовања Цркве, стручних лица и надлежних власти. Расудили смо да, пошто се сви налазимо у истом проблему, сви треба заједнички и да се боримо. Једини циљ свих епархијских саопштења је тако био да сачувамо једни друге од опасности која нам пријети. Драга браћо и сестре, послије свега овдје написаног, желим да се захвалим великој већини вјерног народа наше Епархије, која је у овим тренуцима искушења показала изузетан степен вјере и љубави према Христу, а истовремено црквеног васпитања и одговорности према ближњем. Зато молим и преклињем појединце међу вама, да не отежавају себи и свима нама ионако тешко бреме за ношење које је новонастала ситуација ставила на наша плећа. Молим вас да будемо разумни, да пазимо једни на друге, да служимо једни другима, да слушамо једни друге и да не изазивамо немир и раздор у Цркви. Ако се и не плашимо корона вируса, Бога би требало да се плашимо. Јер нас Апостол Павле учи да „ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви“ (1 Кор 3, 17). Благословен који долази у име Господње! У очекивању радости живоносне Пасхе Христове, нека благодат Господа нашега Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Светога Духа буде и остане са свима вама. Епископ Димитрије, Лазарева Субота 2020. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

У суботу 10. августа 2019. године служена је Света Архијерејска литургија у храму Вазнесења Господњег у Обљу. Храм је саграђен 1869. године и 10. августа прослављено је 150 година од изградње овог лијепог Храма. Његово преосвештенство епископ Захумско-херцеговачки и приморски осветио је овај Свети Храм и служио Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање свештенства митрополије Дабробосанске и епархије Захумско-херцеговачке. Звучни запис беседе Епископ Димитрије у пастирској бесједи позвао је вјерне да имају љубави међу собом и да буду жива црква Христова. Након Св.Литургије служен је помен за све преминуле у старом гробљу испред цркве, а након парастоса уприличен је богат културноумјетнички програм и трпеза љубави за све присутне. Овоме догађају присуствовало је око 800 људи, а међу присутнима су били начелници општина Калиновик, Рогатица, Трново, Источно Ново Сарајево, народни посланици и бројни други званичници. Извор: Епархија захумско-херцеговачка

У недељу 14. јула на празник Светих бесребреника и врача Козме и Дамјана пред више стотина верника служена је Литургја у манастиру Тумане у Епархији браничевској. Туманској братији је саслуживао ђакон Славко Обрадовић, саслужитељ у ваљевској Покровској цркви, који је са благословом Епископа ваљевског Милутина повео на поклоничко путовање у манастире Тумане и Нимник 120 поклоника. Беседио је отац Димитрије, игуман манастира, који је говорио о значају вере. „Вера је увек на испиту. На испиту наше савести. На испиту према другим људима. На испиту према Богу“, рекао је отац Димитрије који се потом осврнуо на јеванђељску причу о исцељењу Капетановог слуге. „То исцељење не би имало никаквог смисла, да се оно не улива у вечност“, додао је отац Димитрије који је закључио да се у Цркви сабирамо молећи Господа да нас прими у Његов загрљај, те да су Свети врачи истински молитвеници и лекари људских душа и тела. Извор: Радио Источник

"Немојмо да исправљамо друге, него кренимо из своје куће - нек се свекрва мало боље слаже са снајом, и нек је не сматра уљезом него благословом, та снаја нека воли ту свекрву, итд. Људи, имајмо љубави једни за друге јер је Бог заволео нас и дао Сина свог за нас", указао је игуман Манастира Тумане у Литургијској беседи пред око хиљаду верника у овој светињи, у недељу, 14. априла, појаснивши да "подвиг увек подразумева другога и односи се на Бога и ближње, јер Бога не можемо сагледавати уколико не видимо ближњега поред себе". http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/o.Dimitrije Plecevic Tumane 14.4.19 beseda cela64kbps(1).mp3 Још је поучио у проповеди многобројном верном народу отац Димитрије: "Хришћани се данас подвизавају строго, али без љубави, те тако сецирају ближњег до детаља мерећи шта је јео и пио, али ће проћи скупљене руке поред сиромаха и презрети човека у ранама, јер ми свој подвиг не доживљавамо као помоћника спасења, него као личну промоцију". Закључујући, отац је указао: "Да би се очистио свет и ми у свету, почнимо одмах да себе чистимо - склонимо мржњу, дајмо љубав и радост суживота. Хајде да се мењамо у име Христово. Васкрс долази - Живот побеђује, смрт нестаје, радујмо се томе!". У Тумане су, као и сваке недеље, а посебно тако бива о већим празницима, на службу пристигли многобројни верници са разних страна, међу њима је око стотину дошло из Београда са Поклоничком агенцијом СПЦ "Доброчинство". Манастирска црква Светог архангела Гаврила била је до краја испуњена народом, а већина је у Литургији учествовала у порти ове светиње, пратећи преко озвучења. После богослужења, сви присутни су се сабрали на трпези љубави у манастирској гостопримници. Извор: Радио Слово љубве

да се од сада настоји на томе да Свету Тајну Исповијести врше само парохијски свештеници као благословом Цркве одговорни пастири и предстојатељи парохијских евхаристијских сабрања. По потреби исповиједати може и друго свештено лице одређено договором Епископа и надлежних свештеника. да по питању духовнога руководства вјерних будемо сагласни у томе да је парохијски свештеник најодговорнији за своју парохију, те стога, будући да је и у тренуцима радости и жалости присутан са својом паством, то и по питању помоћи у уређењу духовно-молитвене праксе вјерника (савјети по питању поста, молитве, брачнога живота, посла, итд) треба да има предност. Млађи парохијски свештеници (а и старији ако имају недоумице) су по овим питањима дужни не да измишљају „духовне“ праксе по свом нахођењу и осјећању, већ да се савјетују са старијим свештеницима и својим епископом саборно и појединачно, већ како потребе и околности налажу. Опет, свим свештеницима који исповиједају али и савјетују људе како да живе хришћански живот, предлажем да буду наоружани само љубављу, широкогрудошћу и разумијевањем, јер већ сама храброст човјека да каже своје гријехе је истински знак и почетак покајања и ко зна колика борба је претходила томе… Не будимо они који товаре бремена тешка за ношење људима на плећа а прстом својим неће да их помјере (уп. Мт. 23, 4). Друга ствар, која је веома битна, и зато на њој посебно инсистирам, јесте да људе везујемо за Бога и заједницу Цркве а не за себе, макар колико нам се чинило да смо искусни и да добро расуђујемо. Као што каже Свето Писмо – да се не надимамо тјелесним умом својим, него да се држимо „Главе из које је све тијело помоћу зглобова и свеза састављено да расте растом Божијим“ (Кол 2, 19), јер је само у заједници Цркве спасење, па ако хоћете и мудрост, и знање, и прави савјет, и истина, али и, кроз искушења, провјера наше вјере, наде и љубави. Ми свештеници морамо поштовати слободу сваке личности која нам прилази, па тако и слободу вјерника да изаберу своје исповједнике и савјетнике у хришћанском животу и да живе у Цркви онако како најбоље умију и знају. Ипак, сваки избор мора бити отворен и за добронамјерну критику. Оно на шта не смијемо никада да пристанемо је да се осуђујемо међусобно. Нашим ставом и односом охрабрујмо људе да буду слободни да нам се обрате и схватимо да је често први утисак који понесу из Цркве одређујући за читав њихов будући хришћански живот, као и за то хоће ли уопште бити тог живота. Увијек будимо спремни да саслушамо аргументе другога и промислимо о њима, па чак и ако нам се они нимало не свиђају. Нашом неприступачношћу, или још горе нетрпељивошћу, не гурајмо људе на лакши пут који је одустајање од ближњег, осуђивање или тражење утјехе и оправдања од удаљених „духовника“ који не познају ни њих, а ни околности њиховог живота. Увијек треба наше парохијане да подсјећамо да гдје год да оду тамо носе саме себе са собом. Њихове личне слабости неће нестати само промјеном духовника, ма колико он био свет човјек, а одлазећи из своје парохије другим „духовницима“ водиће и један подвојен живот који нажалост неће бити заснован на аутентичном црквеном искуству. Свима нама је, дакле, потребна реална литургијска заједница у којој ћемо се огледати, са људима у њој које ћемо се све трудити да заволимо и на основу тога вредновати напредак у нашем јеванђелском животу. Мислим да би сваки прави духовник имајући све горе наведено у виду, али и просто поштујући основни ред у устројству Цркве, требало да упућује људе на њихове парохије и парохијске свештенике (а наравно у коначници увијек на самога Христа). Слобода свих нас у Цркви мора водити изграђивању Цркве, а не култу било чије личности (свеједно кога – епископа, игумана или било којег свештеника, монаха или вјерника) нити елитистичким групашењима (макар ми умишљали за себе да смо праведници које други не разумију). Уколико наша слобода разара парохијску заједницу и одваја нас од наше браће и сестара или нашег сабрата свештеника или нашег епископа, запитајмо се да ли нашу слободу користимо на добро? Све што нас одваја од Цркве, тј. од љубави према нашој браћи и сестрама у Цркви – били они по нашим судовима и грешни или ако просто мислимо да нису на правом путу, може довести чак и до раскола. Напримјер, смета нам „превише“ њихове побожности и ревности или, са друге стране, „превише“ слободе и опуштености код других, а заправо Цркви не штети ништа од тога, већ само – горда ревност која није по разуму и разуздана слобода лишена одговорности. Осуђивање ­– и недостатак љубави који увијек стоји иза осуђивања – je већ рана на тијелу Цркве, које тијело је Христос, дошавши у свијет, узео на себе и дао живот за нас, рекавши: „Милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање“ (Мт. 9, 13). Ако, дакле, немамо милости према ближњима, који су грешници као и ми сами, служимо ли ми заиста Господу Христу? Ако превиђамо наше личне гријехе а осуђујемо ближње, не чинимо ли ми тиме нашег Бога лажовом (уп. 1. Јов. 1, 8-10)? Ослушнимо зато са посебном пажњом глас Апостола љубави: „Дјецо, сачувајте себе од идола“ (1. Јов. 5, 21). А отворено идолопоклонство је правити од јеванђелске заједнице Цркве обичну људску заједницу по нашој себичној и острашћеној мјери. Да би били истински црквени људи, дужни смо „слабости слабих носити а не себи угађати“ (Рим. 15, 1), и тако испунити закон Христов (уп. Гал. 6, 2). Црква је заиста откривење и предукус Царства, али будући да се оно још није открило у пуноћи, и будући да смо још у историји, она је и болница (види Лк 10, 25–37) која носи и исцјељује наше слабости. Будимо зато сви широка срца (уп. 2. Кор. 6, 11-13) једни према другима, јер смо од Бога створени не истовјетни, већ различити, и као такви призвани на јединство у љубави, а не на једнакост у свему. Ако и упадне наш брат или сестра у неко сагрешење, исправљајмо га духом кротости (уп. Гал. 6, 1), а не искључивости и нетрпељивости. Будимо нетрпељиви и искључиви само према духу нетрпељивости и искључивости, јер су изразито цркворушитељски због тога што негирају од Бога дату разноликост, али чак и ту расуђујмо пажљиво, штедећи браћу и раздвајајући гријех од грешника. „Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости; а милост слави побједу над судом“ (Јак. 2, 13). Просто речено, али чини ми се истинито, првенствено имајући у виду себе и своје искуство, често смо врло широкогруди у оправдавању гријехова којима смо сами склони, а оштри у осуђивању оних гријехова и слабости, или просто само малих застрањења са којима се сами не хрвамо. Пошто сви страдамо од гријеха и незнања, мислим да треба избјегавати крајности, трудити се да увијек имамо трезвено трпљење и схватимо да је потпуно сагласје богатства наших богомданих разноврсности дар Цркве, али дар који ће се у различитости наших боголиких личности разоткрити тек о Христовом доласку, „јер дјелимично знамо и дјелимично пророкујемо“. „А сад остаје нам вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (1. Кор. 13, 9; 13). Надам се разумијевању и игумана манастира у нашој Епархији, којима су паства превасходно монаси, а којима се, будући да су многи наши парохијани редовни учесници недjељних литургијских сабрања у манастирима, даје на расуђивање да излазећи у сусрет вјерницима врше Свету Тајну Исповијести искључиво по изузетно указаној потреби или уз знање и договор са парохијским свештеницима. Скрећем пажњу браћи и сестрама монасима и монахињама да са посебном пажњом приступају онима који долазе у манастире, уз јеванђељски оптимизам и животорадосност, не савјетујућу људима који живе ван манастира да превише инсистирају на тјелесним подвизима или врлинама које не могу испунити на дјелу без лоших последица по њихов породични и друштвени живот. Извор живота свима нама је Црква, јеванђеље и јеванђелске заповијести, које кад држимо доказујемо нашу љубав према Христу (уп. Јов. 14, 15). Вјерујем да не постоји и непостојан је хришћански живот без труда да се те заповијести и познају и држе – и понекад нам умјерени тјелесни подвизи које практикују монаси можда могу помоћи да бисмо их држали – међутим, начин држања и испуњавања јеванђеља је многолик, за сваког јединствен и разликује се у зависности од наших животних околности, карактера и склоности. Напримјер, то на који начин хришћанин може постити зависи од његових година, здравља, карактера, тјелесне грађе, посла којим се бави, финансијске ситуације, породичних односа или брачног стања и вјероватно много чега другог; а можда и важније од свега наведеног је његов лични однос према Богу и лични призив Божији посебно тој особи намијењен, која је призвана да живи јеванђеље на уникатан начин, будући да је непоновљива икона Божија. Оптерећени многим формалностима, ми често не видимо јединствену особу која стоји пред нама, а и заборављамо ријечи самог Господа који нам, конкретно и екпслицитно, о начину поста каже само то да наш пост треба бити сакривен од људи (види Мт. 6, 18). Такву тајност и, на неки начин, личну интимност у практиковању али и у теоретисању о њима, захтијевају уосталом и милостиња и молитва и све врлине којима, да би биле аутентично јеванђелске, угађамо Богу а не људима, иштући најприје Царство Божије (види Мт. 6, 1-21). * На крају, подсјетимо се ријечи Светог Апостола Павла које сажимају већину онога што сам вам овим обраћањем хтио рећи: Да не буде раздора у тијелу него да се удови подједнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ (1. Кор. 12, 25-27). Искористимо привилегију која постоји у нашој Епархији, а која се састоји у томе да смо довољно малобројни да се сви добро међусобно познајемо, а будући у сталном саодносу, препознајмо и дарове једни других, савјетујмо се међусобно, његујмо саборни дух и братско поштовање које су нам својим трудом предали моји непосредни претходници на овом свештеном Трону. Ако ово изгубимо због непажње, никаква нам правила и епископски укази неће помоћи, а ако у смирењу сачувамо међусобну љубав и боримо се за њу, бићемо од најбоље помоћи браћи и сестрама у Цркви а уједно и истински свједоци Христове љубави пред свијетом који је призван на спасење. Увјерен да ћете препоруке из овога обраћања озбиљно размотрити и са расуђивањем усвојити, поздрављам вас поздравом љубави и мира у Христу Господу. ПИСМО У ПДФ https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=49321&fbclid=IwAR0s9Zyg7RZSDYtDDhGpGMEtfQjHSthpVadI_wsCuPTztR8Xz60eTicMlS0