Претражи Живе Речи Утехе

Веома ретко је ко вољан да страда да би следио Христове заповести у свом животу. Међутим, ово је најприроднији и најнеопходнији подвиг за хришћанина. Од постанка света па све до данас, не само у старозаветном, већ и у новозаветном периоду, највећи број трагедија, највећи број страдања људског рода везује се за страшну жеђ за влашћу. Неутољива жеђ, ирационална жеђ која првенствено уништава оне који су јој подложни. Јер моћ човеку никада није донела и не може донети срећу. Човек је срећан када воли и када је вољен. Човек је срећан када ствара нешто лепо. Човек је срећан када са другима подели оно што има а они су захвални на томе. И што је најважније, осећа да ради оно за шта нас је Господ створио: да воли друге људе и чини им добро. И тако ствара благодарност Ономе који га је створио. А моћ човеку не доноси апсолутно ништа осим осећаја страха да ће је изгубити. Када човек дође на власт, он готово увек постаје њен талац. Са изузетком веома малог броја људи који моћ доживљавају не као прилику, не као ексклузивно право или положај који онога ко је има сврстава међу супермене, већ као одговорност. Таквих је увек био мали број. Ово је хришћански подвиг – третирати власт као нешто што ти је Господ дао и за шта мораш да одговараш пред Њим. И да је само користиш да животе људи око себе учиниш бар мало бољим, мало љубазнијим, мало светлијим. Заправо, када говоримо о власти, не говоримо само о владарима, краљевима, председницима ... Веома често, људи који су на врло, врло скромним позицијама - теже моћи. Када човек изгуби смисао свог живота, када престане да разуме зашто га је Господ довео на овај свет, тада почиње да граби и држи се за ову моћ. Чини му се да је то једино важно. И чини му се да та моћ омогућава да контролише свет око себе, којег се плаши. Али то, ни под којим околностима, не би требало да буде случај ни са ким од нас. Зато што нисмо створени да доминирамо над другим људима. Створени смо да будемо срећни. Волите Бога и волите људе. И будите вољени од Бога и људи, да би се створило нешто добро на овом свету, не нужно велико, бар мало. И радујте се што трудови ваши доносе плодове. И ако нам се у једном тренутку у срце унесе жеља да некога поседујемо, да будемо изнад некога, треба да одагнамо ову мисао, присећајући се каквих великих катастрофа је она почетак и какве користи лишава човека. И испунимо своја срца том простом и природном љубављу према ближњима, која теши наша срца и чини нас заиста угоднима Богу. игуман Нектариј Морозов https://www.pravmir.ru/vlast-ne-prinosit-cheloveku-nichego-krome-straha-ee-poteryat-igumen-nektarij-morozov/

Предавање на веома актуелну тему вештачке интелигенције одржаће се 31. маја 2023. године у Матици српској, а учешће ће, поред представника Задужбине „Петар Мандић“, узети и представник Института за вештачку интелигенцију Србије. Детаљи о предавању Утицај вештачке интелигенције (енгл. Artificial intelligence) на људско друштво је тренутно тема број један међу водећим светским интелектуалцима. Поред питања практичне употребе вештачке интелигенције и предвиђања њених будућих токова, отворен је и критички дискурс на тему етичких изазова који већ сада забрињавају мислеће људе, као и изазова који се тек назиру у блиској будућности. Вештачка интелигенција ће на предавању бити испитана употребом методологије троструког кључа (3K) ради што прецизнијег увида у њену срж и појавне облике, а потом ће бити изнет осврт на могућност постављања граница њене употребе и контроле даљег развоја узимајући у обзир пре свега етичку перспективу. О презвитеру Оливеру Суботићу Др Оливер Суботић је свештеник Српске православне цркве који је по образовању дипломирани инжењер, магистар богословских и доктор социолошких наука. Рођен је у Новој Вароши, градићу подно планине Златар, у коме осамдесетих година прошлог века стиче прва знања из области информатике. Био је први управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ. Своја размишљања о утицају информационих технологија на човека и савремено друштво је преточио у књиге: Човек и информационе технологије: поглед из православне перспективе (2006, 2013); Биометријски системи идентификације: критичка студија (2007), Црква и глобализација (2009, 2014); Информационо контролисано друштво (2011); Дигитални изазов: путеви хришћанства у цивилизацији бинарног кода (2012, 2014). Тема којом се посебно детаљно бавио је заштита приватности грађана у информационом друштву. Оснивач је Задужбине „Петар Мандић“, доброчине установе која негује успомену на Теслине свештеничке претке. Пратите предавање преко „livestream-а“! Уколико сте заинтересовани за тему вештачке интелигенције, а нисте у могућности да лично присуствујете предавању у Матици српској, запратите Задужбину „Петар Мандић“ и остварите могућност за праћење конференције о вештачкој интелигенцији уживо. Пошто попуните формулар за праћење, биће вам послат линк ка „livestream-u“, те ћете моћи да пратите предавање, где год у том тренутку се налазили.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 14. фебруара 2022. године, на празник Светог мученика Трифуна, свету архијерејску Литургију у храму посвећеном том Божјем угоднику на Топчидерском гробљу. -Браћо и сестре, данас смо овде сабрани у храму који је посвећен Светом Трифуну, светитељу који је био из скромнога рода, из сиромашне породице, који се бавио једноставним послом – чувао је гуске. По свему, дакле, спољашњем био је сиромах. Али Свети Трифун, као и сваки светитељ, на шта смо и ми позвани, изнутра је имао богат, бујан, плодан духовни живот. Био је богат Богом и зато је Бог благодаћу својом кроз њега дејствовао где год је то било потребно. Господ је кроз Светог Трифуна, кроз његове молитве, чинио исцељења над многим болеснима, па и онима за које се не би очекивало, споља посматрано, да ће Бог дејствовати, над онима који нису прихватали реч Божју, подсетио је патријарх Порфирије. -Ради љубави и подвига и тог унутарњег богатства Светога Трифуна благодат Божја је дејствовала, јер је он био тај који ту благодат спроводи. Пре свега благодат станује тамо где постоји смирење и то је оно што је почетак и крај сваког духовног подвига. То је сигурна гаранција када чезнемо за Богом да ћемо ићи путем истине и правде, путем спасења. Наиме, хвала Богу, сви ми водимо рачуна о ономе што Господ од нас тражи. Трудимо се да колико можемо живимо, да кажемо и за себе ту реч, у подвигу, да постимо и трудимо се да живимо у покајању, тј. да препознајемо и своје слабости и своје грехе. Трудимо се да тражимо опроштај онда када смо се огрешили о некога. Трудимо се, наравно, и да праштамо не само онда када неко од нас тражи опроштај, него и пре тога. Трудимо се да се боримо против гнева у себи и свих других страсти. Опет, хвала Богу, Господ даје замахе и с времена на време успевамо у тој својој намери и опредељењу. Међутим, чим мало кренемо да испуњавамо заповест Божју, рецимо, да постимо, да постимо споља, чим држимо Велики пост, не једемо мрсну храну, вршимо неко молитвено правило у својој келији, дамо и милостињу некоме, ми почињемо да осећамо да смо добри, да смо на правом путу, да смо бољи од других. Шта више дајемо себи за право да држимо другима лекције, а не знамо шта се скрива у њиховом срцу, тј. ми онда већ у самом старту улазимо у оно што укида сваки духовни плод, а то је гордост, то је преузношење. Без смирења сваки наш труд не доноси велике плодове. Без смирења често сваки наш духовни подухват и труд може бити контрапродуктиван, нагласио је патријарх Порфирије и истакао: -Јуче смо слушали причу о царинику и фарисеју. Не треба ту више никаквог објашњења: смирење, смирење и смирење. То је оно што нам је потребно. То је оно што гради заједницу. Смирење гради заједницу, јер у смирењу ми се клањамо достојанству другога, икони Божјој у другоме. Ми прихватамо другога. И ево, у данашњем Јеванђељу, Свети апостол и јеванђелист Лука наводи причу која је изречена из уста самога нашега Спаситеља који каже да може бити да ћете чинити велика дела, па и чуда, али не треба то да вам буде циљ, него да будете записани у Књизи живих, у наручју и загрљају Божјем. Нажалост, ми баш због тога често што нема те соли смирења у нашем духовном животу, ми често и оно што градимо губимо или ако смо и нешто изградили то је крхко и нестабилно. Све што имамо јесте у Богу. У Богу је почетак и крај и молитва и пост и сваки други подвиг. Врлина за којом чезнемо не треба да има за циљ да бисмо се приказали и показали пред другима, баш онако како је то учинио фарисеј из јучерашњег одломка из Јеванђеља, јер онда смо плату своју добили у тајности, у клијети срца свога, далеко од очију других. Наш подвиг треба да буде интензиван. Ако је то подвиг покајања онда је тај подвиг прожет истинским сузама, благодатним сузама, не сузама лажним, психолошким. -Дакле, да нам Господ да смирење Светога Трифуна који је подвиг молитве, покајања и љубави вршио у смирењу, у тајности срца свога. Господ га прославља, али он се опет и када служећи Господу помаже другима враћа свом једноставном и простом животу пастира. Нека би нам Господ дао његово смирење и љубав да бисмо онда могли да живимо у неочекиваној и скривеној радости срца свога која јесте плод сусрета нашега са Богом, али и у потврди те радости у сусрету са ближњим, где никад нећемо претендовати да доминирамо, да нас славе, да будемо учитељи, да коригујемо и критикујемо друге, него широм отвореног срца, у молитви и љубави, бићемо спремни да сместимо све и свја у душу своју, да од свих тражимо опроштај унапред, свима све праштајући, закључио је Његова Светост. Извор: Инфо-служба СПЦ

У 20. недељу по Духовима 7. новембра, када наша Света Црква молитвено прославља Свете мученике Маркијана и Мартирија, Његово Преосвештенство Епископ марчански Г. Сава, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви посвећеној Светом Николају Мирликијском Чудотворцу у београдском насељу Вишњица. После прочитаног Светог Јеванђеља Епископ Сава се верном народу обратио архипастирском беседом говорећи о прочитаном Јеванђелском зачалу нагласивши да Христос смрт побеђује својим Васкрсењем. "Христово присуство побеђује смрт, како физичку тако и духовну, када човек духовно умре и када занемари свој духовни живот, једино Христовим присуством и једино благодаћу Христовом човек може да се врати на прави пут." Епископ Сава подсетио је на Васкршње Слово Светог Јована Златоустог у коме се наводи: „Смрти где ти је жалац, аде где је твоја победа? Васкрсе Христос и нема више смрти“. Преосвећени је у наставку додао да Васкрсење није нека теорија, јер нам је Христос показао да је то реалност, Христос доноси живот и Васкрсење. "После Христовог Васкрсења смрт није крај људскога живота, није нека тачка где се све завршава, и нема више постојања човека, него је смрт у ствари прелазак из привременог живота у онај живот који очекујемо, у живот вечни", нагласио је Епископ Сава. Извор: Телевизија Храм

Након летње паузе, од 14 септембра, на програм Телевизије Храм враћају се неке од емисија које сте пратили током 2020-21. године, а припремили смо и бројне нове садржаје. Сваког радног дана од 8 часова и 5 минута моћи ћете пратити „Живоносни источнк“, а у поподневном термину од 18 часова емисију „Разговорник“. Наше екипе током лета вредно су радиле и припремиле бројне документарне приче, репортаже и филмове које можете погледати у вечерњем термину, а препоручујемо и изузетан документари серијал којим испуњавамо једну од ваших жеља, изнешених у анкети коју смо спровели о гледаности нашег програма. Упознаћете „Православне светиње Руске православне цркве“ од нашег специјалног сарадника из Москве, који је уз подршку Срба који живе у Москви реализовао поменути серијал. Најгледаније емисије наше телевизије „Вести из цркве“ и „Одговор духовника“ нису имале времена за одмор, а настављамо и са емисијом „Врлинослов“ у којем Слободан Стојковић, аутор и водитељ , средом у 21:10 часова са свештенослужитељима из наше помесне цркве разговара на разне интересантне теме. Након летње паузе са вама су и неке од наше остале 33 емисије („БИТ“, “Гост уредник“, „Вера и здравље“, „Обећана земља“, „Лира“ ...). Припремили смо и нове серијале емисија „Псалитр“, „Срби светитељи“, „Православни појмовник“ , „Контрафакт“, „Изволте Србија“, „Златовез“, „Богословље у Срба“, „Библијска лествица“, „Срби сви и свуда“, „Веронаука у кући“, „Како сам упознао свог духовног оца“... И за наше најмлађе гледаоце имамо интересантне нове садржаје, а ту су и вероучитељи Дарко, Драган и Немања у истоименом серијалу, радним данима у 9,30, односно у 16 часова и 30 минута. И то није све. Доносимо и прегршт емисија које добијамо и размењујемо са нашим партнерским тв кућама, али о томе и опширније о појединчаним емисијама и серијалима моћи ћете ускоро да откријете више на сајту и у програму ТВ Храм. Извор: Телевизија Храм

Епископ бачки Иринеј: Порука у време пандемије корона вируса; Еписко стобијски Давид: Охридска Архиепископија сједињује различите народе у Саборности Цркве; Проф. др Зоран Ранковић, декан ПБФ УБ: ПБФ је под духовним и канонским окриљем СПЦ. Званична саопштења Светог Архијерејског Синода СПЦ поводом актуелне ситуације у нашој земљи. Уснуо у Господу Епископ ваљевски Милутин. Са великом тугом и вером у васкрсење у Царству небеском обавештавамо јавност да се у ноћи, 30. марта 2020. године, два часа након поноћи, у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду, упокојио Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин, после краће болести изазване корона вирусом. Нека му Господ подари Царство небеско и вечан покој! Митрополит Порфирије о земљотресу у Загребу – Никада једно искушење не долази само. У овом тренуту када се читав свет хвата у коштац са корона вирусом, Загреб је доживео и земљотрес. Колико је мени до сада познато нема пострадалих међу нашим верницима, али свакако постоје велика оштећења на зградама које поседује наша Митрополија, изјавио је Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Епархија сремска, као и друге епархије СПЦ, у овим данима великих искушења помаже верни народ: Средствима Епархијског правног одбора и Епархије сремске набављен је материјал за маске које су као свој прилог бесплатно сашиле раднице фирме „Вантекс ДОО“ из Шида. Први део заштитних маски који је до сада направљен, поделили су свештеници у Храму Светог оца Николаја у Шиду. Пре 16 година, 17. марта 2004, догодило се највеће етничко насиље над Србима и неалбанским становништвом, од стране екстремних Албанаца на Косову и Метохији, које је уследило после уласка међународних војних и цивилних снага. У три дана насиља прекинути су многи животи и уништен је велики део српског културног наслеђа на КиМ. Преосвећени Владика Теодосије, служећи парастос погинулима у мартовском погрому, у манастиру Грачаница, је рекао: 17. марта нанета је рана нашем бићу!, и истакао да Божија благодет делује тамо где верни страдају, а да је једини пут, пут Христа! НАТО агресија на СРЈ 1999. године – Дана 24. марта 2020, навршила се 21 година од агресије НАТО снага на Савезну Републику Југославију, у којој је за 78 дана погинуло између 1.200 и 3.000 људи. Митрополија дабробосанска се брине о старијима — Православни центар за младе Митрополије дабробосанске „Свети Петар Сарајевски“ са благословом Митрополита дабробосанског Хризостома покренуо је акцију за помоћ лицима којима је забрањено цјелодневну кретање. Велика акција Верског добротворног старатељства: У складу са мисијом Српске Православне Цркве, у овом веома тешком тренутку за све становнике Србије и света уопште, проистеклом услед деловања злоћудног корона вируса, Верско добротворно старатељство Архиепископије броградско-карловачке, покренуло је низ акција којима помаже најугроженије породице и појединце у Архиепископији и у другим епархијама Српске Православне Цркве. У Рубрици Из посебног угла, читајте текст протојереја-ставрофора Василија Томића под насловом: Хришћанима и горе предстоји. Поводом осамдесет година заједнице у Тезеу — јединственом месту молитве и созерцања, Срећко Петровић пише о предавању које је, 16. марта 2020. године, одржао брат Ришар у парохијском дому Храма Светог Саве у Београду, говорећи о историји, духовности и мисији овог међухришћанског места молитве, сусрета и дружења. Из овог броја издвајамо текст Епископ бачки др Иринеј: Порука у време пандемије корона вируса који можете преузети и прочитати путем интернет сајта "Православља" Извор: Православље

У Недјељу 23. по Педесетници, 24. новембра одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Драган Митровић, а којему су саслуживали протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић. Звучни запис беседе Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Након прочитаног Јеванђеља, сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан – мали Васкрс, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У манастиру Светих праведних богородитеља Јоакима и Ане молитвено и свечано је прослављена храмовна слава. У недељу 22. септембра 2019. године Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету божанску Литургију уз саслужење пароха рутошког и радоинског протојереја-ставрофора Слободана Милошевића, пароха прибојског протојереја Спасоје Вујанића и протођакона Николе Перковића. Звучни запис беседе Честитајући славу сестринству ове свете обитељи али и свима присутнима, Епископ Атанасије је заблагодарио Богу на свим даровима које нам даје: – Благодаримо Богу што нас је довео до овог тренутка живота, што нас је помагао у целоме нашем животу и што обећава да ће нас Он кроз живот водити и даље и у свему помагати. Треба нарочито истаћи да су Свети праведни Јоаким и Ана Христови преци по телу. Јер Христос има и људску природу, не само небеску, Он је спојио небо и земљу. – Сваки празник, када се окупљамо у светоме храму, доноси нам вишеструку корист. Пре свега, кроз причешће се још више зближавамо са Господом Христом и са Његовим светима, али се такође и учимо. Учимо се од Господа Христа, из Светог Јеванђеља кога читамо, из живота светитеља кога тога дана прослављамо. И то је наука и истина која спасава и просвећује за живот вечни. Ја сам Пут, Истина и Живот, говори Господ, али и показује и доказује. Кад је то говорио Господ је исцељивао болесне, васкрсавао мртве, и убедљиво показао да је Он Господ, да је Он јачи од смрти, и сам је кроз смрт добровољно прошао. – Уметност ношења Крста је најважнија и најузвишенија уметност за човека у читавој историји. Живот наш је подвиг, много је страдања, треба све издржати, све поднети. И то не ропски, него победоносно, са љубављу. Крст треба да нас ојачава, чини способним да волимо, да добро чинимо, угледајући се на правог учитеља, на Господа Христа и Његове апостоле. То је основна лекција коју треба да научимо, да волимо Господа Христа и да волимо своје ближње. Да будемо спремни за њих и да страдамо ако то буде требало а не да друге шаљемо у страдање, беседио је Епископ Атанасије. Након трократног опхода око светог храма, узносећи молитве и хвалу Богу и Његовим светима, Епископ Атанасије је пререзао славски колач и освештао славско жито припремљено од домаћина овогодишње прославе. Сви су се, након молитвеног чина, за заједничком трпезом послужили даровима од Бога послатим а од домаћина припремљеним и послуженим. Свемилостиви Господ ће им за то узвратити сваким добром, срећом, љубављу и миром. Извор: Епархија милешевска

Проповед у Псковопечерском манастиру 5. фебруара 2019. године после литургије у спомен на архимандрита Јована (Крестјанкина). У данашњем јеванђељском тексту чули смо причу о томе како је Господ Исус Христос проклео неплодну смокву. Ово је једно од јеванђељских места чије је схватање нешто сложеније. Господ је проклео неплодну и раскошну смокву пошто није нашао плодове на њој. Наизглед, све је прилично јасно. Али јеванђелиста Марко неочекивано додаје: „...јер још не беше време смокава“ (Мк. 11: 13), односно, једноставно речено, још увек није наступило време за рађање плодова, за бербу. Али Господ неумољиво проклиње смокву и она се суши. Овај неочекивани, строги, и наизглед неправедни суд над смоквом у многима изазива недоумицу. Али нама, који се данас налазимо овде у храму, на дан упокојења архимандрита Јована (Крестјанкина) одговор на ову недоумицу даје човек у чији спомен смо се данас окупили. Већина нас који стојимо овде сећа се својих сусрета с оцем Јованом. Он је многима био духовник. Али зар је постојало неко време када бисмо дошли код њега, а да то не буде време кад он рађа духовне плодове? Зар је постојао иједан сусрет у току дугог низа година кад нам није даровао плодове Светог Духа, које је одгајио на дрвету свог монашког и свештеничког живота? То се никада није десило! Истински пастир Божији, истински хришћанин никад не престаје да доноси плодове. Отац Јован нам је дао велики, дивни и радосни пример могућности за управо овакво рађање плодова које је толико пријатно Богу. У време његове младости, затим зрелости, па чак, усудићу се да кажем и телесне старачке немоћи и трошности, долазећи код њега сваки пут смо добијали најчистије духовне плодове његових спасоносних савета, његових ватрених молитава које нам је отац давао, како је волео да каже: „од све душе и свег срца“. Без обзира на то да ли је био болестан или здрав, да ли је био уморан након вишечасовног пријема стотина људи, или би био пун снаге после краћег молитвеног предаха, отац Јован се преображавао кад би чуо глас Божији који му је објављивао да треба нахранити и укрепити људе плодовима његовог духовног живота. Да треба да укрепи, подржи и утеши напаћеног човека који долази код њега. Уврежено је мишљење да је утеха нека скоро психотерапеутска ствар: психолошка помоћ за умирење. Али није: истинска духовна утеха је нешто сасвим друго. То је даровање човеку у било којим, чак и најтежим искушењима благодатних сила за живот и спасење. Силе и мудрости да схватимо како се ова искушења преображавају у наш спасоносни крст. Силе за духовну победу. Духовни плод је, по речима апостола Павла, „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање“ (Гал. 5: 22). Отац Јован је био управо онај човек који је имао дар да насити људе овим духовним плодовима. Он је био онакав каквим је Господ призвао своје ученике да буду у јеванђељској причи са смоквом. Не да буду дрво које живи по природним и обичним законима: које час рађа плод, час својим величанственим изгледом рађа само наду на плод, а кад се мало боље погледа испоставља се да је јалово. Господ је позвао ученике на натприродан живот – да увек доносе плод! Тешко је оценити колики је значај оца Јована и стараца Псковопечерског манастира. Као што је у XIX веку руском друштву које је изгубило веру и које је губило Бога снагу дала Оптина пустиња, тако је у још суровијем двадесетом веку Псковопечерски манастир неколико генерација наших сународника привео Богу. Огроман, огроман значај у томе имају вера, љубав, милосрђе и дивна храброст архимандрита Јована (Крестјанкина). Благодаримо Господу за то што је већина нас који данас овде стојимо, имала могућност да види оца Јована и да једе са његове духовне трпезе. Сећамо се како нам је давао целог себе без остатка. Проћи ће време и онај ко буде говорио проповед на дан његовог спомена рећи ће: „Благодаримо Богу што се бар неки од нас сећају оца Јована, а остали живе и о сећањима других о њему.“ Затим ће доћи време кад на земљи више не буде било људи који су лично познавали оца Јована. Али својим очима видимо како плодови његовог духовног врта, његово духовно наслеђе, његова сила љубави и вере данас доносе плодове и како ће у току многих векова служити људима. На дан кад смо сахранили оца Јована протојереј Димитрије Смирнов је на питање: „Оче, шта можете да кажете о оцу Јовану?“ једноставно, али апсолутно тачно рекао: „Данас сахрањујемо светог човека.“ Свима нама који смо се данас окупили овде хтео бих да пожелим да једнако, као и за живота оца Јована, добијемо исту ону утеху, исту ону радосну снагу за живот и борбу против греха, које је тако изобилно даровао старац архимандрит Јован (Крестјанкин). По његовим молитвама, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин! Сад ћемо обавити литију, затим ће манастирска братија прва проћи кроз пештере како би тамо служила литију на месту упокојења оца Јована. А за вас је у међувремену у манастирској порти припремљено нешто да се почастите. После тога и ви прођите у пештере, на гроб оца Јована. Нека вас Господ спаси! Извор: Православие.ру

Свечани дочек Његове светости биће организован испред подгоричког Саборног храма вечерас у 18:30 часова након чега ће се служити Вечерња са наречењем. Подсјетимо, ово је девета посјета Предстојатеља Српске цркве Црној Гори а шеста Митрополији црногорско-приморској. Његова светост Патријарх српски Иринеј први пут је Митрополију црногорско-приморску посјетио 31.10. 2010. године. Свјатјејши је у оквиру обиљежавања 180 година од смрти Светог Петра Цетињског, служио Свету патријарашку литургију у Цетињском манастиру када је обављено и пресвлачење светитељевих моштију. Иначе Патријарх је ту посјету Црној Гори започео обиласком манастира Ђурђеви ступови код Берана. У Епархији будимљанско-никшићкој Патријарх је био више дана јула 2011. и обишао Беране, Бијело Поље, Никшић, Жабљак, Жупу Никшићку, Мојковац, Манастир Пиву…. Следећа посјета нашег Патријарха је била 7. октобра 2013. када је са седам првојерараха помјесних Православних Цркава на челу са Патријарсима васељенским Вартоломејем и руским Кирилом освештао подгорички Саборни храм. Поред тројице Патријараха храм су освештали још Архиепископи: кипарски Хризостом, атински Јероним и албански Анастасије и Митрополит варшавски и све Пољске Сава. У Светом богослужењу молитвено је учествовало више хиљада православних вјерника из Црне Горе, Херцеговине, Србије. Током четврте посјете 1. марта 2014. началствовао је Светом литургијом у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, литијом и освештањем крстионице у пиргу Светог Симеона Мироточивог чиме је почео Светосимеоновски сабор који се одржавао у знаку великог јубилеја 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање. По повратку из Тиране, 2. јуна 2014. Поглавар Српске цркве је посјетио Саборни храм у Подгорици и тадашњем предсједнику Црне Горе г. Филипу Вујановићу уручио орден Светог цара Константина, којим га је, поводом 17 вјекова од доношења Миланског едикта одликовао Свети ахијерејски синод Српске православне цркве. Епархију будимљанско-никшићку је посјетио на празник Светих Кирика и Јулите 2014. године,поводом обиљежавања 70 година од покоља недужне дјеце, жена и стараца Велике и околине који су починили 28. јула 1944. фашистичко-вулентарско-балистички злочинци из дивизија „Принц Еуген“ и „Скендербег“. Његова светост Патријарх српски након Литургије коју је служио у цркви посвећеној овим светитељима у Велици је истакао да је једно то што се десио страшан злочин, а да је горе што је послератна власт чинила све да тај, али и друге злочине преда забораву. Казао је да су, нажалост, ово дјело учинили многи који су припадали нашој вјери и нашем народу. У току Патријарашке литургије 31. јула 2016. у подгоричком Храму Христовог Васкрсења обавио је хиротонију архимандрита г. Кирила (Бојовића) у Епископа диоклијског. Последњи пут Првојерарх Српске цркве је посјетио Црну Гору 25. септембра 2016. године поводом освештања Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. Храм је освештао Његово Блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III уз саслужење Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Његовог Блаженства Архиепископа Тиране и све Албаније г. Анастасија, Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и представника свих помјесних Православних Цркава. Том приликом Патријарх Иринеј је казао да изградња Саборног храма има велики значај за наше доба и представља велико охрабрење за српски род, те да је грађен у кризним временима на свим пољима живота. Извор: Радио Светигора