Претражи Живе Речи Утехе

„Молим вас, дакле, ја сужањ у Господу, да се владате достојно звања у које сте позвани, са сваким смиреноумљем и кротошћу, с трпљењем, трпећи један другог у љубави." (Еф. 4:1,2) /.../ Живећи у Христу, хришћанин живи „са сваким смиреноумљем“ – Смиреноумље је еванђелско расположење душе, којим хришћанин сав ум свој и цело срце своје држи у Господу Исусу (ср. Флб. 4,7), те стога мисли „о ономе што је горе а не што је на земљи“ (Кол. 3,2), о ономе „што је у Христу Исусу“ (Флб. 2,5). У смиреноумљу човек сваку своју мисао, и осећање, све своје умовање контролише Господом Христом; и не само то, него га и изводи из Њега и своди на Њега. Свака мисао постаје христомисао; свако осећање – христоосећање. Смиреноумље није друго до христоумље. Имати ум Христов, – то је смиреноумље. „Ми ум Христов имамо“, изјављује свети апостол Павле (1. Кор. 2,16): ми умом Христовим умујемо о свему: о Богу, о свету, о људима, о души, и о целокупној творевини. – Смиреноуман човек искрено сматра себе ништавним пред Богом и људима. На своје еванђелске врлине, којих увек има, он гледа као да не постоје. Зато се стално све више и више смирава пред Богом и људима. Он с радошћу чини друге људе већима од себе (ср. Флб. 2,3). Због свега тога, смиреноумље је климат душе, у коме савршено успева све еванђелско а гине све нееванђелско. Насупрот смиреноумљу стоји гордоумље. Оно је у свему супротно смиреноумљу: и у мислима и у животу човек се ослања само на себе, на свој ум, на свој разум. Зато је такав човек јавно или потајно горд. Он хоће да је независан, самосталан, аутономан у свему, и аутаркичан, самодовољан: да буде „чист човек“, да његов разум буде „чисти разум“, и његова мисао „чиста мисао“. Другим речима, да потпуно буде независан, на првом месту, од Бога: да се Бог не меша ни у шта његово, а најпре у његово умовање о свету, и свему. Али, баш у томе човек није самосталан; јер такав начин мишљења и живота одавно је у потпуности остварио ђаво, а људи само каскају за њим, или бауљају. Живети без Бога и мислити без Бога, – у томе је сав ђаво. У себи гледати све и сва; живети само собом, у себи и за себе, – то је ђаво, и нема другог. Када људи тако умују, умовање им је најмање самостално, најмање људско, јер је сво позајмљено од ђавола. У крајњој линији, гордоумље није друго до ђавоумље. Смиреноумље је увек праћено кротошћу и трпљењем. Смиреноуман човек зна да ништа не бива без Божијег провиђења: зато је кротак и трпељив у свему што га снађе, па макар то биле најљуће невоље и муке. У томе за углед он има апостоле и пророке (Јак. 5,8-10), а пре свега кротког и дуготрпељивог Господа Исуса (Мт. 11,29). Али све то троје: смиреноумље, и кротост, и трпљење, само љубављу стоје и љубављу постоје. Једино ко има еванђелске љубави у души, може имати ове три врлине, и заиста бити и смирен и кротак и трпељив према људима. Хришћани живе достојно свога звања када ове три врлине врше „у љубави“, с љубављу: „трпећи један другога у љубави“. Само љубав еванђелска даје силе човеку да буде истински смеран, и кротак, и трпељив према људима, иако су њихове мане и греси очигледни. Смиреноумље? Мера му је смиреност Господа Христа: Бог се спустио са небеских и наднебеских висина до надно пакла: спустио се Својом душом људском, да из пакла изведе палог Адама, палог и пропалог, гордошћу сатанском обореног и огреховљеног и усмрћеног и опакленог. Адама, и у њему род људски. А нама, колико се тек нама ваља смиравати? Попут Богочовека. Он је тај пут смирења прошао ради нас: да бисмо и ми таквим смирењем спасавали себе из пакла гордости, греховности, ђаволског самољубља и самодовољности. И још да бисмо стекли Христово смиреноумље, које се из љубави према сабрату – човеку, спушта за њим до надно његовог пакла, само да га извуче отуда, да га спасе. Јер ти све дотле не волиш еванђелском љубављу свога сабрата човека, док свим бићем не кренеш да га спасаваш од његових грехова, од његових смрти, од његових ђавола, од његових паклова. А у свему томе теби је као дах неопходна кротост голготска, која се и на крсту с љубављу моли за непријатеље; а уз кротост неопходно и трпљење христовско: јер како ћеш без њега поднети сабрата човека, у коме је грех и греси, смрт и смрти, смрад и смрадови? Љубав твоја мора да се стално наоружава крстом и трпљењем, ако хоћеш да имаш снаге подносити грехе својих ближњих и љубити их и у гресима њиховим, и у падовима њиховим, и у смртима њиховим. „Трпећи један другога у љубави“; а та благовест значи: трпећи грехе и мане један другога у љубави, у Христовој љубави. Без те љубави, људи не могу дуго трпети грехе један другога, већ стану мрзети један другога због греха, и гонити један другога због греха, и мучити, и убијати један другога због греха. А ти си Христов? Онда љубав твоја мора бити саткана од кротости и трпљења и смирења. Смири се, понизи се Христа ради пред грешним братом, да би га кротко и благо у љубави која покрива грехе излечио од греха, од смрти од свих недуга његових. А за такво смиреноумље и кротост и благост и свеопраштајућу љубав, у душу твоју сливаће се с неба бујице Христове благодати, која својом небочежњивом силом узноси и тебе и брата твог у светле небеске светове Царства Христова. Како ходити „достојно звања“? „Са сваким смиреноумљем“. Ко је такав, вели Свети Златоуст, ходи достојно звања: смиреноумље је темељ сваке врлине. Ако си смирен и имаш на уму ко си и како си спасен, и то сећање ти служи као побуда за врлину, ти се нећеш гордити ни оковима ни оним што сам рекао, него ћеш, знајући да је све то у тебе дар благодати, смиравати себе. Смиреноуман човек може бити захвалним слугом и памтити учињена му добра. Јер шта имаш што ниси примио? пита свети апостол (1. Кор. 4,7). Но чуј шта он још каже: „Потрудих се више од свију, али не ја него благодат Божја која је са мном“ (1. Кор. 15,10). – „Са сваким смиреноумљем“, значи: не само у речима и не само у делима, него и у држању и у тону речи. Не понашај се према једноме смирено а према другоме дрско; буди смирен према свакоме, па био то твој пријатељ или непријатељ, знатан или ништаван човек: у томе се састоји смиреноумље. Тако и у другим потхватима буди смирен. Јер чуј шта Христос каже: „Блажени сиромашни духом“ (Мт. 5,3), – и ово ставља као прво блаженство. Због тога и апостол вели: „са смиреноумљем и кротошћу и трпљењем“. Јер неко је смирен, али је напрасит и гневљив; таквоме смиреност не користи ништа: јер често под утицајем гњева он све изгуби. „Трпећи један другога у љубави“, вели свети апостол. Како може трпети онај који је гневљив и клеветник? Апостол казује начин: љубављу. Ако ти не трпиш свога ближњега, како ће онда тебе трпети Бог? Ако ти не подносиш свога сароба, како ће тебе подносити Господар? Где има љубави, ту се све може поднети. - Преподобни ава Јустин Ћелијски (из књиге ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ЕФЕСЦИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА) извор

Снови су дивни. Када дете има сан, то је много боље него када га нема. Сан у извесном смислу функционише, чак и ако не радим ништа директно да бих га остварио. Ово је оријентир. И захваљујући њему, примећујем мале прилике које ме покрећу ка мојим сновима, врата која се отварају. Ако нема сна, онда игноришем ове прилике. Сан се не претвара увек у план, низ корака. С једне стране, одлично је када се ово деси. С друге стране, управо то вас спречава да сањате. Ако морам одмах сваки свој сан да претворим у план и да вредно радим да га остварим, онда сањање одмах постаје небезбедно. Рекао сам тати за доручком: „О, тата, слушај, волео бих да сам доктор“, и следећег дана сам се нашао пријављен у 8 клубова и са три нова уџбеника на столу. Чини ми се важним да сан може остати сан, а да се не оствари - нешто о чему могу размишљати. Можда ћу постати лекар у својој другој професији, у трећој? Нема ништа лоше у томе да сањате и не предузмете ништа поводом тога. Да ли родитељи треба да подрже сан свог детета? С једне стране, важно је подржати овај сан и пренети идеју да је много тога могуће ако се то жели. На пример, можете постати професионални фудбалер. С друге стране, неки непотребни притисак овде може прилично да се умеша и претвори сан у родитељски план. На пример, дете воли фудбал и сања да буде као Роналдо. Зашто баш каријера? Могу се осећати као Роналдо у аматерској утакмици, шта ме спречава? Могу да зарадим новац на неки други начин и да играм фудбал не 12 сати дневно, већ 3 сата недељно. Сви ми фантазирамо. У сваком случају, говорим о разним дивним сценаријима. И то је одличан начин да доживим емоције које ми недостају у животу, да се некако осећам боље. Да маштам о стављању „Роналдових наочара“ и, као што сам већ рекао, да видим неке прилике које би ме довеле корак ближе овом Роналду. Мислим да је корисно испричати како је Роналдо постао Роналдо, погледати биографије, некако сазнати више о људима који су занимљиви тинејџеру. Али истовремено, волео бих да овај разговор не постане нешто попут: „Престаните да сањате – хајде да вредно радимо“, мислим да је то штетно. Не стварајмо детету слику света у којем постоји само „напоран рад“, у којем нема ничег другог. За мене, све најважније, добре ствари које имам у животу, добијам бесплатно, а не зато што вредно радим. Морамо пронаћи начин како не бисмо, с једне стране, разбили овај сан и некако пренели идеју тужног света у коме само морате напорно да радите, а с друге стране, мало по мало, морате детету дати знање о томе како овај свет функционише, да понекад ипак морате вредно да радите. Као родитељ сам фрустриран - може ли се ово превазићи? Мозак је дизајниран тако да прави планове, прогнозе, идеје и некако покушава да испланира живот детета и његову будућност, да би одрасли могли да се некако смире сазнањем да је са дететом све у реду. Мислим да је део истине о родитељству у томе што је то немогуће. Да, могу да правим ове планове, али онда нешто крене по злу. Тинејџер је особа која се активно мења током времена. И план који смо направили за њега са 13 година можда неће бити погодан за њега са 14 година. Чини ми се да то није проблем детета, већ родитеља. Шта треба да урадим са собом да бих остао родитељ, чак и ако сам са 12 година био отац будућег Роналда, а са 14 сам се нашао као родитељ будућег Рихтера. Снови се мењају. И за мене је ово нека врста здраве приче. Друга ствар је што тренутни образовни смер није прилагођен овоме. Као да се претпоставља да ће дете са 13 година схватити шта жели да постане и да ће наставити да се креће ка том циљу све до матуре. Деца често желе да постану блогери У својој канцеларији често чујем: „Желим да постанем блогер.“ То је оно што деца од 10-12 година често говоре. Када некако успеш да се договориш са родитељима, они купе минималну опрему, и дете почиње да ради своје стримове, окупља својих 15 људи. Имам утисак да је ово корисно искуство. Он сам сусреће стварност. Родитељи нису постали непријатељи, нису спречили остварење његовог сна. И коначно се суочио са стварношћу и сазнао да постоје неке тешкоће у томе да постане блогер. Немојте рећи детету: „Уради нешто нормално.“ Боље је не говорити детету да не треба да ради глупости. Донекле, ово је заједничко свима нама. И даље постоји глас који гунђа: „Требало би да урадиш нешто нормално.“ Дефинитивно то имам у глави, и понекад ми је тешко да то ућуткам пред својом децом. И ово има лош ефекат. Да, примећујем да то углавном лоше утиче на односе. Па, и за снове, претпостављам. Почињете да гунђате, дете је узнемирено, следећи пут вам неће рећи шта смишља, која му је идеја пала на памет. Подсећа ме на терапеута Конија из САД, оријентисаног на решења, и његов став. Када вам дете каже: „Желим да идем у свемир“, једино питање које би требало да му поставите је: „Коју планету ћеш прво посетити?“ Сва остала питања су сувишна. Како разговарати са тинејџером о сну који делује немогуће Тинејџер жели да се упише на државни универзитет, ви схватате да не можете да приуштите плаћање школарине, а он можда неће моћи да упише бесплатно. Деца су толико пуна емотивног набоја због полагања пријемних испита да постају анксиозни. Како о овоме разговарати? Што је могуће мирније. Важно је свима пружити прилику да се изјасне, а не покушавати да ову велику, сложену тему сведете на неке једноставне одговоре попут „Нема новца – збогом“. Можете барем размислити о другим могућностима. Стресно је задржати вештину вођења тешког разговора, не говорења: „У реду, то је то!“, не лупања песницом о сто, уздржавања од доношења брзих одлука. То је нешто што родитељима и тинејџерима често недостаје. То јест, наставите да разговарате, питајте, да ли постоје неке друге опције? Мислим да је корисно прво пустити њих да говоре, а затим изнети своје гледиште. Генерално, питајте да ли желе да чују ваше гледиште или желе да буду саслушани. Вреди се уздржати од било каквих тврдих ставова. Чврсто рећи „Не, не можеш то да урадиш“ или „Не, то је немогуће“ је помало претерано. породични психолог Матвеј Берхин приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) https://www-pravmir-ru

У данашњем свету, у ком често доминирају брзина, нестрпљење и површна комуникација, способност да саосећамо са другима постаје драгоцена вештина. Емпатија – способност да разумемо и саосећамо са туђим емоцијама – не долази „аутоматски“. Као и многе друге вредности, емпатија се учи, и то најпре у породици. Као родитељи, учитељи и старатељи, ми имамо моћ да речима које користимо свакодневно подстичемо или, нажалост, спутавамо развој емпатије код деце. У овом тексту, сазнаћете које фразе помажу деци да разумеју туђе емоције и понашања, и које изјаве би требало да избегавамо ако желимо да гајимо саосећајну децу. Уместо критике и умањивања осећања, реците: 1. „Како мислиш да се он/она осећа?“ Ово једноставно питање подстиче дете да размишља о другима. Уместо да само разматра своје потребе и осећања, дете се учи да посматра свет из перспективе другог бића. 2. „Шта можемо да урадимо да му/јој помогнемо?“ Ова реченица не само да развија емпатију, већ и нуди детету прилику да се активно укључи у решавање проблема. Дете се учи да буде корисно, а не да само посматра са стране. 3. „Замисли да се то теби догодило – како би се ти осећао/ла?“ Учење детета да „уђе у туђе ципеле“ једно је од најважнијих корака ка развијању саосећања. Када дете почне да повезује туђе емоције са сопственим искуствима, емпатија се природно развија. Није емпатија одвојити 3 секунде и 300 динара за слање смс поруке већ одвојити целог себе да би схватили како је бити у туђим ципелама Фразе које је боље избегавати: 1. „Престани да плачеш.“ Иако можда долази из најбоље намере (или нервозе), ова реченица шаље поруку да емоције нису пожељне. Деца уче да потискују своја осећања уместо да их разумеју и изразе. 2. „Није то ништа страшно.“ Овом фразом умањујемо дететов доживљај. Оно што нама изгледа безазлено, детету може бити јако важно. Ако желимо да нас дете доживљава као ослонац, потребно је да његове емоције узмемо за озбиљно. 3. „Игнориши га/је, то није важно.“ Тиме учимо дете да затвори очи пред туђим поступцима и емоцијама, уместо да реагује и препозна кад је некоме потребна подршка – или када оно само треба да постави границе на здрав начин. Дајте детету шансу за „поновни покушај“ Уместо да исправљамо дете одмах након грешке, можемо му понудити опцију да „проба поново“. На пример: „Желиш ли да кажеш то на другачији начин?“ Тако му показујемо да грешке нису крај света, већ прилике за учење и развој. Речима градимо емпатију Емпатија није нешто са чим се рађамо – она се гради свакодневно, у разговорима, у начину на који тумачимо емоције и у томе како децу подстичемо да мисле о другима. Наш задатак није да будемо савршени, већ свесни. Свака реченица коју упутимо детету може бити семе из ког ће израсти брижан, саосећајан и пажљив човек. https://www.detinjarije.com/recenice-koje-pomazu-detetu-da-razvije-empatiju-i-sta-izbegavati/

Духовник није увек особа којој се исповедамо. Ја могу да имам духовног оца, али данас сам, на пример, у Москви и морам да се исповедим. Не могу да идем на Кипар и да се вратим ујутру, па ћу морати да се исповедим овде, али мој духовник је негде другде. Односно, могуће је да свештеник који исповеда и онај који духовно руководи буду различити људи. Морамо бити пажљиви према једном веома суптилном детаљу. Једно је - старац у односу на монаха, а другу улогу има духовни отац у односу на хришћанина који живи у свету. А и послушање је различито: једно је послушање монаха старцу, а друго је послушање хришћана свом духовнику. Монах мора све да пита. Ако спрема храну током дана, мора питати свог старешину шта да кува. Световна жена не мора да пита свог духовника шта да кува за вечеру; питаће о томе свог мужа. Монах ће питати свог духовника: „Има ли благослова да идем у Москву?“ Али ожењен човек неће питати свог духовника да ли треба да иде у Москву или не, јер је у монаштву послушање апсолутно, а хришћани у свету задржавају личну слободу. А духовник има власт само у оним стварима које се тичу духовног живота човека. Духовник може свом духовном чеду, хришћанину да каже да пости, на пример, у одређене дане, може да саветује које молитве да чита, када треба да се причести, али духовни отац не може да каже духовном чеду каква кола треба да купи и какву одећу треба да обуче, и да ли ће да оде на пут или не. Митрополит Атанасије Лимасолски извор: Манастир Ваведење

Ако су ти мила тела, у њима Бога хвали и усмери своју љубав на њиховог творца, да не би у томе што ти се мили, постала немила њему. Ако су ти миле душе, воли их у Богу, јер су и оне промењиве и у њему учвршћене постају сталне: иначе би одлазиле и пропадале. У њему их, дакле, воли, и повуци к њему са собом све које можеш и реци им: „Овог волимо: он је створио ове ствари и није далеко. Није их створио па отишао, већ су оне од њега и у њему. Ево, где је он, где одише истина? Најдубље у срцу је, али срце је одлутало од њега. Вратите се, преступници, срцу и приљубите се уз онога који вас је створио. Станите уз њега и стајаћете, почините у њему и имаћете мир. Куда ћете на стрмине? Куда ћете? Добро које волитe, од њега долази: али добро је и слатко само кад је са њим, а горко ће бити, и то је праведно, јер погрешно волите оно што од њега долази, ако њега напустите. Зашто да и даље ходите путевима тешким и мучним? Нема мира тамо где га тражите. Тражите оно што тражите, али нема га тамо где га тражите. Блажени живот тражите тамо где смрт влада: није тамо. Како може бити блаженог живота тамо где живота нема? И сишао је код нас онај који је живот наш и поднео је смрт нашу и убио ју је обиљем живота и громогласно узвикнуо да се одавде вратимо њему y ону тајанственост из које је дошао код нас, најпре у ону девичанску утробу у којој се са њим венчала људска природа, смртно тело, да не буде увек смртно, и оданде као женик што излази из ложнице своје, кличе као див да потрчи путем својим. Није закаснио него је потрчао вичући речима, делима, смрћу, животом, силаском, узнесењем, вичући да се вратимо њему. И нестао је пред нашим очима, да бисмо се вратили срцу и пронашли њега. Отишао је, а ево, овде је. Није хтео дуго да буде с нама, али нас није оставио. Отишао је онамо одакле никад није отишао, јер је свет кроз њега створен, и у овом свету беше и дође на овај свет да спасе грешнике. Њему се исповеда душа моја, и он је исцељује, јер њему сагреших. Синови људски, докле ћете бити тврда срца? Зар ни након што је живот сишао нећете да се успнете и живите? Али куда се успињете кад сте на висини и дигли сте уста своја у небо? Сиђите, да бисте се успели и да бисте се успели к Богу. Јер сте пали кад сте се успињали против Бога. Реци им то, да би плакали у долини плачевној, и тако их повуци са собом ка Богу, јер им из духа Божјег то говориш, ако говориш пламтећи огњем љубави. Аурелије Августин, Исповести http://santamarijadellasalute.blogspot.com/search/label/Аурелије Августин

Свако дете има емотивни сасуд, одређене емотивне потребе. И то како се те потребе задовољавају (љубав, разумевање, узајамни односи) и одређује то како дете доживљава себе. Да ли је задовољно, да ли је зло, потиштено или пуно радости, делатности, среће. Понашање детета је сигнал који указује на стање тог сасуда. Само ако је тај сасуд пун, дете ће бити срећно, он ће у будућности моћи да достигне свој највиши животни потенцијал у физичком, умном, интелектуалном и другим видовима развоја. Родитељима је неопходно објаснити да је њихово дете – огледало, које одражава њихову љубав. Али никада дете не почиње прво да воли родитеље. Како давати љубав? Неопходно је што чешће гледати својој деци у очи, увек осећајући та позитивна осећањакоја им хоћемо предати. Што је могуће више мазити, гледати у очи, физички контактирати. То остварује не само мама већ и отац и сви чланови породице. Поглед родитеља треба да буде отворен, природан, добронамеран – право у очи детету. Општење добија огроман значај од раног детињства и игра огромну улогу у будућности. Општење очима без љубави нарочито негативно делује када је дете сасвим мало. Зато код малог детета строги поглед рађа страх пред родитељима и чини га покорним, послушним, успореним. А даље, по мери узраста…страх смењују гнев, агресија и депресивне форме понашања. Треба учити родитеље: немојте емотивно мучити своју децу, не преносите на њих своје расположење, своја негативна стања. То је проверено мојом огромном праксом. За дете је теже када родитељи избегавају да га гледају него када га физички кажњавају. Емотивни недостатак и емотивни удар по детету су страшнији за дете када родитељи не разговарају са њим и не гледају га, него када узимају каиш и изражавају своје негодовање помоћу физичких казни. Код детета се на основу страха и бола јавља осећај протеста. А када ге емотивно напрежу, то је повезано са многим патолошким стањима. На та два момента – попуњавању емотивног сасуда и погледа очи у очи и физичког контакта – ја додајем свој метод. Ја сам саздао свој метод на основи три момента: психоемотивна заједница, љубав и мамин глас. Несрећна болесна, усамљена, раздражена мама никакав витамин љубави не може дати детету, чак ни кад би хтела. Љубав треба да буде разумна. Треба волети не себе у детету, већ дете у себи. Патолошка љубав – то је волети себе у детету. У тим случајевима, ми оно што нисмо добили сами, хоћемо да добијемо у детету. Хоћемо да га натерамо да буде онакав какав ми хоћемо да буде зато што га “волимо“. Јако је тешко мајци да воли дете ако је њој самој лоше, ако је несрећна. А ето породици треба помагати, треба тражити. Мој метод нема никаквих граница: ни узрастних ни других. Тако да – само напред! Методика коју ја зовем “терапија мајчинском љубављу“ је настала постепено. Зашто сам је тако назвао? Због тога што је основна у развоју детета заправо мајчинска љубав. Без ње деца не могу да порасту у здраве и срећне људе. Ако у току прве године, мајка није поред детета, мајци треба не мање од пола године да би надокнадила пропуштено време. А ако мајке нема две године, онда је већ потребно две-три године. А ако мајке нема три године , онда ма шта она радила после тога, дете ће највероватније бити социопата и имати низ различитих патолошких поремећаја. Мајка не треба да се раздваја од детета најмање прве две године. Ако мајка у то време иде на посао или води светски начин живота: често иде у госте, позориште, иде на одмор а дете оставља код бабе или дадиље, поток љубави “мама-дете“ пресушује и дете почиње да побољева, лоше се развија, лоше једе и спава. Без обзира што је пресечена пупчана врпца, детету је мајка стално потребна, они имају заједничко поље. https://zelenaucionica.com/roditeljima-je-neophodno-objasniti-da-je-njihovo-dete-ogledalo-koje-odrazava-njihovu-ljubav/

На уличном светлу, са десетинама дневних светиљки, у звуцима смеха и гласовима оних који славе, постоји чудна тишина коју мало ко може и жели да чује. То је тишина оних, који у ове празничне дане не налазе радост у празничним мелодијама, нити утеху у пуним банкама. То су људи који ходају међу нама, али њихов поглед као да гледа на неко друго место, у неку мрачну дубину коју само они познају. То су они који носе тежину одсуства, рану губитка, или терет самоће због које се осећају отуђеним чак и у гомили. За њих празници нису дани славља већ дани који буде успомене. Сећања на оно што немају, шта су изгубили или шта никада нису пронашли. Весели гласови и светлећи украси изгледа да увећавају њихову празнину. Као да сјај постаје огледало њихове унутрашње туге. Ипак, иза њихове туге крије се нешто дубоко људско и истинито. Њихова тиха снага да издрже, да дишу упркос болу. Њихова вера и нада у боље сутра које их много пута издаје. То су сви они борци у животу који устају сваки дан, чак и када их тежина њиховог ума и душе, вуче доле. Они су људи који нас подсећају да су празници, изван сјајних омота, празници о љубави, разумевању, солидарности и хуманости. Ако случајно налетите на неког од њих, немојте журити. Осмех, разговор, топао гест могу постати светлост која гаси сенку њихове самоће. Зар то није Христос? Осмех, сладак разговор, рука која те додирује, загрљај који те држи, пољубац који ти поново даје живот. Божић значи паљење свеће у тами света. о. Хараламбос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Плач је често знак да је детету потребна утеха, међутим, родитељи често греше ућуткујући га. Ево које фразе би радије требало да користите како бисте смирили своје малишане… Шта ако сваки пут када наши малишани заплачу или имају напад беса, они заправо раде нешто врло корисно? Ми не ценимо увек када наша деца заплачу, а оно што она заправо раде јесте да користе свој урођени систем за опоравак организма. Kада смо повређени, емотивно или физички, уместо да држимо то у себи, ми се празнимо кроз плач, смех или рад. На тај начин се тело ослобађа ружног осећаја. Међутим, већина људи не плаче, с обзиром да им је вероватно у детињству много пута речено “Не плачи”, али немојте чинити исту грешку са својом децом, јер имајте на уму – њихов систем за опоравак је још увек нетакнут. Ево неколико ствари које можете рећи свом детету, уместо чувеног “не плачи”… Охрабрујуће фразе: 1. Овде сам 2. Видим колико си узнемирен 3. Жао ми је душо, знам да је тешко 4. Бићу уз тебе док си узнемирен 5. Не идем нигде 6. Безбедан си 7. Не постоји ништа прече од тога да сада будем са тобом 8. Жао ми је што си изгубио свог меду/што је твој друг то рекао/што си испустио сладолед 9. Слушам те душо Фразе које враћају на срж проблема, како би се он уклонио или умањио: 10. Заиста си желео…ту играчку/сладолед/да тата остане код куће/да идеш у парк 11. Хајде да још једном погледамо то што те боли… Kолено/прст/стопало… 12. Фразе које их подсећају на ведрију страну ситуације: 13. Добићеш чоколаду ускоро 14. Знам да ћеш схватити све ово 15. Мама ће доћи касније 16. Сигурна сам да ћеш све ово заборавити ускоро 17. Неће овако бити заувек Фразе које треба да избегавате: 18. Видим да си љут (дефинисање осећања) 19. Хоћемо да идемо да видимо шта ради тата (одвлачити им пажњу од осећања) 20. Знам да хоћеш сладолед, идемо да га купимо (поправљање ситуације) 21. Добио си сладолед јуче (давање разлога) 22. Kакав је то грозан звук који правиш (чинити да се осећају још горе тако што их посрамљујете и ућуткујете) 23. Ако не престанеш, одмах идемо кући (Награђивање или кажњавање) Извор: Yumama

Његова Светост, Патријарх Српске православне Цркве, г. Порфирије дао је налог Вјерском добротворном старатељству у Београду, добротворној организацији која дјелује у оквирима Српске Православне Цркве, да преко Епархије захумско-херцеговачке породицама које су најугроженије у поплавама у БиХ упути једнократну помоћ у износу од 100.000 евра. Помоћ ће бити подијељена без обзира на то које су вјере и ком народу припадају, саопштила је у суботу Српска православна црква. „Духовни поглавар православних Срба се моли Спаситељу Христу за све пострадале, да Господ пружи утеху њиховим породицама и да заустави поводањ како би страдање и уништавање имовине коју су стицала поколења престало“, наведено је у саопштењу. Патријарх Порфирије, који борави у канонској посјети свештенству и вјерницима у Канади, апелује на све народе Балкана, а посебно у Републици Српској и Босни и Херцеговини, да у овим тешким данима покажу међусобну солидарност, јер смо сви потребни једни другима. Извор: Тањуг.рс

Тренутно у Србији функцију заштитика дечјих права има помоћник Заштитника грађана задужен за дечја права. Функција заштитника дечјих права не само да постоји већ и добро функционише. Зашто је у интересу државе и народа са се ова функција дуплира, да се ствара нова институција, да се плаћа нови тим од 20-30 људи, када то већ постоји? Пре неколико дана смо посредством медија обавештени да ће Србија током следеће године добити Заштитника дечјих права. Као грађани смо стављени пред свршен чин јер нити је јавност била обавештена о постојању овакве иницијативе нити вођена јавна расправа. Верујем да се пошло од претпоставке да свако ко је против јачања заштите дечјих права, вероватно није при здравој памети. Но, да ли је то баш тако? Тренутно у Србији функцију заштитика дечјих права има помоћник Заштитника грађана задужен за дечја права. Другим речима, функција заштитника дечјих права не само да постоји већ и добро функционише. Зашто је у интересу државе и народа са се ова функција дуплира, да се ствара нова институција, да се плаћа нови тим од 20-30 људи, када то већ постоји? Зар су у Србији дечја права толико угрожена да се мора стварати посебна институција и на то трошити силан новац, када је свима јасно да су дечја права у Србији угрожена углавном због сиромаштва њихових родитеља. Шта да мислимо о намери државе која уводи институт Заштитника дечјих права када је прва реченица текста којим се оправдава његово увођење: „Забрињава податак да се чак 98 одсто насиља над децом догоди у биолошкој породици …“ То је јасан показатељ да ће заштитник дечјих права децу штитити управо од њихових родитеља. Школе су нам пуне деце које су јако добро обавештена о својим правима, али која ништа не знају о својим обавезама. По новопредложеним законским решењима, ако родитељ захтева од детета да поспреми собу, а оно то не жели, то се може третирати као насиље и терање на роспски рад; забрана коришћења мобилног телефона може постати породично насиље у смислу ограничавања комуникације. Управо због идеологије дечјих права и педоцентричног приступа проблему који се усмерава само на дете и његова права, а занемарује све друге аспекте контекста у коме живи то дете, данас многи стручњаци проповедају такав васпитни модел који није довољно ефикасан у социјализацији деце. Последица свега тога је да деца не израстају у функционалне одрасле који би прихватили одговорност за своју егзистенцију, који би били самостални и који би се придржавали друштвених норми, тако да из генерације у генерацију расте проценат презаштићене деце али и размажене која су склона антисоцијалном понашању. Чини се да иза предлога да се успостави нова институција „Заштитник дечјих права“ не стоје интереси деце чија су права наводно угрожена, већ стоји једна интересна група која је од дечјих права направила једну праву индустрију. Стиче се утисак да ова група састављена од неколико прилично моћних невладиних организација које добијају значајна финансијска средства, шачице професора универзитета и пар високо позиционираних бирократа у Министарству за рад, борачка и социјална питања, користи свој утицај на министарства и државу да своје намере и интересе претвори у законске одредбе и државне институције. Полазећи од тога да су наша деца наше највеће благо, држава би морала да буде много више заинтересована и мудрија у начину на који приступа деци, родитељима и породици. Ако ни због чега другог, онда због тога што ће та деца не тако далеко у будућности постати њени грађани. Последице оваквог курса који је држава заузела под притиском невладиних организација и Савета за права детета, неће бити добре. Деца ће се и даље снажити у својим правима, а права родитеља ће се одузимати, тако да ће настајати конфликти у којима ће држава практично окретати децу против родитеља. Ако се оствари и намера да се оснује и државна Агенција за децу о којој се шушка, онда ће у Србији веома тешко бити родитељ који успева да на добар начин васпита своју децу. Пише Др Зоран Миливојевић, психотерапеут Извор: Недељник

По мом мишљењу, то су, наравно, почетни стихови молитве Господње. Наиме, две речи: „Оче наш“. А о њима посебно желим да говорим током једног од најтежих периода у нашој историји и црквеној историји посебно. Оче наш... Зашто су ове речи драгоцене? Јер их је рекао сам Господ наш Исус Христос. Не пророк, не апостол, већ сам Бог. Подсетимо се светог Јеванђеља: „И када се он мољаше Богу на једном мјесту па престаде, рече му неки од ученика његових: Господе, научи нас молити се, као што и Јован научи ученике своје. А он им рече: Када се молите говорите: и на земљи као на небу. Хљеб наш насушни дај нам сваки дан; И опрости нам гријехе наше, јер и ми опраштамо свакоме дужнику својему; и не уведи нас у искушење; него нас избави од злога.“ (Лк. 11:1-4). Имајте на уму да је ученик директно питао Христа како да се правилно моли? А Спаситељ му је директно одговорио и дао му текст молитве из уста Божијих. Требало би да будемо испуњени светим страхопоштовањем! Какво је велико благо ова молитва! Небески дар! Небески хлеб! Пут ка спасењу! Срце радосно и побожно дрхти од овог океана милости Господње. И ево почетка ове молитве. Да тако кажем, потпуна, коренита и вечна промена у духовном животу. Долази доба Новог завета. У паганском свету богови су доживљавани као недостижна бића, громовници. Треба их се бојати. Морате им се поклонити. Њима су приношене људске жртве. И ево дође Онај Који рече да је Бог ваш Небески Отац. И Он вас воли као своју децу. И брине се о вама као да сте Његова деца. И још једном ову мисао Спаситељ понови светој равноапостолној Марији Магдалени, а преко ње, у стилу светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, целом човечанству: „..иди браћи мојој и кажи им: Узлазим Оцу мојему и Оцу вашему, и Богу мојему и Богу вашему.“ (Јован 20,17). Недавно сам био у храму. Дошао сам да се помолим између служби. Упалио сам свеће, целивао иконе и мошти. Када сам се окренуо да кренем ка излазу, на зиду наспрам олтара видео сам икону од које ми је срце закуцало од радости. Иконописац је приказао десницу Божију пуну беба. А ове бебе смо ви и ја. Не будите тужни и немојте се обесхрабрити. Бог нас све носи у свом наручју ка једном једином циљу: ка спасењу, у Царство Небеско. Наш Отац нас никада неће оставити. Главно је да Га не напустимо и да останемо у крилу Православне Цркве, која је Рука Божија. Не будите тужни! Наш Отац нас све носи у свом наручју кроз овај тежак живот. протојереј Андреј Чиженко приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

СПЦ ће у среду, 21. августа 2024, обележити празник Туманских чудотвораца - светих Зосима и Јакова. Тога дана ће се крај њихових моштију у манастиру Тумане, код Голупца у Епархији браничевској, на молитви сабрати велики број верујућих. Ко су Свети Јаков и Зосим - подсећамо у наставку: Св. Јаков (Арсовић) духовно је чадо Светог владике Николаја, високо образован човек свог времена, са два доктората, дипломата који се у додиру са Богомољачким покретом окренуо животу у Христу. Страшно је мучен од комуниста који су му направили заседу у селу Раброву код Пожаревца, те се од последица тог жестоког батинања упокојио, фебруара 1946. По сопственој жељи је сахрањен у Туману. После скоро седам деценија, 21. октобра 2014. године, његове свете мошти су нађене, тј.обретене на гробљу, у целости нетљене. Затим су, 6. децембра те године, стављене у посебан кивот и пренесене у Тумански храм, где почивају поред моштију Светог Зосима Синаита. Постале су стециште многобројних ходочасника и место услишења искрених молитава у славу Божју и на исцељење вернима. Ове, 2024. године навршава се, дакле, 78 година од упокојења Светог Јакова, 10 година (21. октобра) од откривања његових моштију, а 7 година од када је Свети Архијерејски Сабор СПЦ (на редовном заседању маја 2017. године) одлучио да монаха жичког Јакова уврсти у диптихе светих. Свети Зосим био је монах исихаста, Синаита који су у време Светог кнеза Лазара населили Србију, а претпоставља се да је био ученик Светог Гри­го­ри­ја Гор­њач­ког, те да је у Србију и дошао са сво­јим учи­те­љем, најпре у Гор­њач­ку кли­су­ру, потом пре­шао у По­ду­на­вље и на­ста­нио се у не­при­сту­пач­ним ту­ман­ским шу­ма­ма. И данас крај Тумана постоји испосница Светог Зосима и ко год дође у Тумане може да посети ово свето место, келију монаха Зосима у стенама. Извор: Радио Слово љубве

Сети се душо моја, ужасног и страшног чуда – да је Творац твој тебе ради постао човек и изволео да пострада ради твог спасења. Пред њим анђели дрхте, херувими се ужасавају, серафиме обузима страх и све силе небеске непрестано му узносе славословља, а ти, несрећна душо и даље пребиваш у лењости; устани сад, душо моја драга и не одлажи свето покајање, смирење срца и удовољење (епитимијама) за грехе своје. Одлажући ово из године у годину, из месеца у месец, из дана у дан, уопште више нећеш моћи од срца да се покајеш и наиђеш на сажаљење. О, с каквом муком почињеш да се кајеш, али без успеха. Ако си у могућности да данас учиниш неко добро, не одлажи, душо. Не одлажи за сутра свето покајање, јер не знаш шта ће породити сутрашњи дан, или каква ће ти се несрећа догодити ноћас; јер не знаш шта ће ти донети дан или ноћ, и да ли те очекује дуг живот, или ће те неочекивано задесити бедна и брза смрт. Сада је, драга душо моја, време светог покајања, сад је време светог трпљења, сада је време подношења мука, сад је време да се чувају заповести и упражњавају добродетељи, сад је време слатког плача и ридања суза. Ако уистину желиш да се спасеш, заволи патње и јауке као што си раније волелла спокојство. Живи као да умиреш свакодневно; брзо ће, као сен облачка пред сунцем, минути живот твој и ишчезнућеш без трага. Дани нашег живота расплињују се као ваздух. Не уступај ни пред најтежим патњама. У односу према људима, када је у питању не само необјашњива него и разумљива нелагодност (тј.кад се осећаш повређено – прим. прев), нека те не обузима туга, немој се смућивати, не повлачи се, него себе једноставно сматрај за прах под њиховим ногама. Без тога се не можеш спасти и избећи вечне муке. Јер се наш живот брзо завршава, и пролази као један дан. Човек се не може спасти ако се кроз добродетељи благочестиво не смири, или ако не жртвује свој живот због испуњења Божијих заповести и отачких предања. Стога се сети, драга душо моја, светих пророка, апостола, мученика, светитеља, преподобних и праведних , јуродивих и свих који су од века благо угодили Богу. Где си видела светитеља, који тело није покорио духу, или није пострадао у најтежим невољама и патњама? Они су прихватали безбројне невоље, подносили глад и жеђ, савршавали даноноћна бденија и молитве, имали смирење и скрушеност срца, дечију незлобивост и свако милосрђе, помагали су невољнима у свакој потреби, творили према могућности дарове и милостињу. Шта себи нису желели и шта нису подносили, то ни другима нису чинили, а све с послушањем, радећи као купљени робови, али не као (што се ради) човеку, но као Богу, уз мудру простоту – иако се нису представљали као мудри, већ као они који ништа не знају, него их интересује само сопствено спасење. О, човече! Смрт ти предстоји: будеш ли се подвизавао, вечним ћеш животом бити дариван у будућем веку. На сваки начин принуди се да стекнеш добродетељ. Зато, ако желиш да победиш страсти – отсецај уживања; јуриш ли за храном, живот ћеш проводити у страстима; неће се смирити душа, ако тело не лишиш хлеба; немогуће је душу избавити од пропасти, ако тело ограђујеш од непријатности (тј. ако му угађаш). Вратимо се на почетак: желиш ли, душо моја, да се спасеш, да прођеш тешким путем на који смо указали, да уђеш у Царство Небеско и задобијеш вечни живот, онда пригуши прохтеве тела, слободно окуси горчину, поднеси најтеже патње, као што су сви светитељи окусили и поднели. Када се човек припреми и да завет себи да ће, Бога ради, отрпети све невоље које на њега наиђу, тада ће лако и безболно поднети све муке и непријатности, све нападе демона и људи. Такав се не боји смрти и ништа га не може раздвојити од љубави Христове. Слушала си, драга душо моја, о томе како су живот проводили свети Оци! Ах, душо! Бар мало им подржавај: нису ли они лили сузе? И више, душо моја! Нису ли били тужни, сиромашни и измученог тела? И више, душо моја! Нису ли и њихова тела била немоћна, баш као и наша? И више, душо моја! Нису ли и они пожелели диван, сладак и лагодан живот у овом свету, и мир телесни. Јесу; тела њихова заиста су их приморавала (на то); но они су заменили жеље (тела) за муке и патње (које су подносили) због будуће радости. Они су се једном заувек одрицали свега, и сматрајући себе за мртве, немилосрдно су се мучили у духовним подвизима. Видиш ли како су се трудили свети Оци, немајући мира у безбројним страдањима својим, како су тело покорили духу, испунили све друге заповести Божије и спасли се? А ти, туго, никако нећеш да принудиш себе; услед малих напора изнемогнеш, клонеш духом, и никако да се сетиш смртног часа па да заплачеш због својих прегрешења. Навикла си, несрећна душо моја, да се преједаш, опијаш и да ленствујеш; зар не знаш да си својом вољом одабрала муке? И никако да претрпиш – па како онда да се спасеш? Зато устани овог тренутка, драга моја душо, и учини оно што ти говорим. Ако не можеш као свети Оци, почни макар да се трудиш по својој моћи. Послужи свакоме са смирењем и у простоти срца. Презирући своју немоћ и обличавајући зло у себи, говори: јао теби душо моја проклета, јао теби гнусна; јао теби свепокварена, лењива , немарна, поспана, свадљива; јао теби јер ћеш погинути. Тако, мало – помало, она ће се умилити, засузиће, доћи ће к себи и покајаће се. свети Пајсије Величковски беседа из књиге "Пољски кринови"

Историчар уметности Душан Миловановић осветљава предања по којима је на полуострву Халкидики, Мајка Божја својим благословом запечатила Атос као врт небеске светости, чувајући га за оне који су посветили живот молитви и вери. На месту где се чини да земља додирује небо, простире се Света Гора, вечни дом монаштва и духовног мира, испуњен тишином која одјекује молитвама вековима уназад. - Света Гора је царство без круне, држава без војске, земља без жена, богатство без новца, мудрост без школе, кухиња без меса, молитва без престанка, веза са небесима без прекида, славопој Христу без умора, смрт без жаљења - записао је владика Николај Велимировић, обухватајући суштину овог светог места које одолева времену и искушењима. Када је Богородица први пут крочила на ово свето тло, пре више од две хиљаде година, она није само осветила ово парче земље, већ га је запечатила својим благословом, дајући му неизбрисив печат светости. Осветљавајући сам настанак Свете горе, историчар уметности Душан Миловановић приповеда: - Пре него што се Богородица појавила на овом светом копну, на трећем прсту Халкидикија, на полуострву које је дуго 50 километара и широко од 5 до 12 километара, брдовитом, веома пошумљеном и обилато натопљеном изворима, ту су од настанка света постојале људске заједнице, распоређене у то неко време при крају Старе ере, у мале полисе, градиће. Миловановић даље објашњава: - Године 34. или 35. нове ере, Богородица је кренула на Кипар, код Лазара, Христовог пријатеља, да га обиђе. Наишла је велика бура и њен брод је нанела на обалу, која се тада звала Акте, што значи обала на грчком. Када је њена света нога ступила на то тло, по предању, многи идоли у многобожачким храмовима су се срушили. Она је изашла на копно, сусрела се са тадашњим становницима, крстила их и основала прву хришћанску заједницу у висини данашњег Манастира Ивирон - каже Миловановић и додаје: - Богородица није само осветила ово тло својим присуством, већ је оставила и вечни завет: ‘Нека ово место буде мој удео, предато мени од сина мојега и Бога мојега. Благодат Божја нека буде на месту овом и онима који овде бораве с вером и побожношћу чувајући заповести сина и Бога мојега.’ Њене речи постале су темељ на којем је изграђено све оно што данас познајемо као Свету гору - истиче Душан Миловановић и даље бележи како су се кроз векове становници полако исељавали са овог полуострва, остајући само они који су решили да свој живот посвете Богу: - Они су се настањивали по различитим просторима, неки су одлазили у пећине, неки су градили мале келије, и то је тако ишло вековима. Постоје предања, попут онога да је цар Константин Велики подигао три манастира на овом месту. Његова жеља је била да ту подигне Цариград, али када је дошао да извиди терен, старац са Атоса га је саветовао да то није добра идеја јер је то посед Пресвете Богородице, њен врт, и да не би било добро да се ту успостави метеж. Цар је послушао савет и одустао од своје намере - каже Миловановић, а потом осветљава још једно предање: - У знак захвалности према томе што му је син спашен у једној олуји, цар Теодосије је саградио Ватопед, први манастир о којем јако мало знамо. Затим долази Пулхерија, сестра Теодосија ИИ, која је на Светој гори, каже предање, подигла два манастира. У једном тренутку је пожелела да их обиђе. И тада се догодило то прво чудо. Зауставио ју је строги Богородичин глас, рекавши да је то тло намењено само мушкарцима и да може да остави своје дарове и да се одатле повуче. Тада је, у ствари, и дефинисан, опет по предању, онај чувени закон светогорски Авато, то су неписана правила, према којима је женама забрањено да бораве на овом простору - истиче Душан Миловановић. Свети Атанасије Атонски, један од најважнијих подвижника Свете Горе, у 10. веку је подигао манастир Велику Лавру, уз помоћ царева Нићифора Фоке и Јована Цимискија. - Из пећине, изнад Каруље, где се повлачио у молитву, пуцао је поглед на југоисточни део полуострва. Свети Атанасије је схватио да на том месту може да се направи чудо. Кренуо је у градњу манастира, који је постао прототип за све будуће светогорске манастире - каже Миловановић. Манастир је завршен 963. године, а само седам година касније, 970. године, издат је први типик, правило које је дефинисало монашки живот на Светој Гори. - Цар је саставио типик са 24 тачке, по којем је Лаври дата управа над Светом Гором. Тај документ је исписан на јарећој кожи и потписало га је 54 игумана, светогорска старца, заједно са тадашњим протосом Свете Горе, Христодулом - каже Миловановић и додаје да овај типик, сачуван у Кареји, и данас представља један од најважнијих споменика светогорске културе и вере. - Између осталих одредби, у овоме типику је записано да монах треба да се подвизава, да усавршава своје духовне способности, а посебна пажња је посвећена гостољубљу. Тамо је наведено, тачно, да свим људима који долазе или са копна, или са мора, треба да се пружи конак, да се пружи уточиште, односно, да се да храна и све оно што је неопходно за нормалан живот. Постоји још један типик, који је објављен тек после смрти светог Атанасија Атонског. Он га је написао за живота. Премда, постоји још низ типика, јер су се дорађивали, усавршавали, према потребама Свете горе. Ништа није речено једном и заувек, само је Јеванђеље недодирљиво, а људски закони су променљиви. - закључује историчар уметности Душан Миловановић, преноси Балкан Трип ТВ. Света гора остаје симбол духовне снаге и непролазне мудрости. Благодат Пресвете Богородице, која је на овом тлу оставила свој неизбрисиви траг, осећа се и данас у сваком камену, свакој молитви и сваком даху овог светог места. Светогорски манастири, подвижници и духовници кроз векове чувају ово наслеђе, преносећи га будућим генерацијама, да се кроз молитву и веру веза са небом никада не прекине. https://religija.republika.rs

Три дечака донирала косу за децу оболелу од рака Тројица дечака из Лознице и Републике Српске донирала су, у једном дану, косу која ће бити искоришћена за израду перика потребних деци која се лече од најтежих болести. Годинама су пуштали косу са истим циљем – да помогну својим вршњацима. Дечаци Лазар и Тадија добили карте за Звездине утакмице: Остварен велики сан малих делија Дечацима из нишког села Чокот, Лазару Живковићу и Тадији Петровићу, сан да и у овој сезони прате фудбалере Црвене звезде оствариће се и брже него што су се надали. Након што је цела Србија сазнала за вредну децу која продају лубенице и диње, не би ли купила сезонске карте, старије „делије“ нису остале равнодушне. Како је за Н1 рекао Лазарев отац Зоран Живковић, фудбалски клуб Црвена звезда контактирао је породицу и обећао да ће Лазару у суботу поклонити сезонску карту. Подсећамо, кошаркашки клуб Црвена звезда већ је Лази обећао карте за места поред терена, кад год буде желео да дође на утакмицу. Дечак, који иначе болује од СМА и користи инвалидска колица, али који од малих ногу са татом и пријатељима ревносно прати утакмице, остатак распуста провешће безбрижније, сада када је велика жеља испуњена. Екстремни спорт у ком је небо граница: Репрезентативка Србије за Н1 о „скајранингу“ Дисциплина, пуно времена, упорност. Сати и стотине метара борбе. А на врху – понос. Тако изгледа бављење екстремним спортом – скајранингом (skyrunnig) који подразумева трчање на надморским висинама од 2.000 метара или више. Лидија Радуловић из Београда представница је репрезентације Србије у скајранингу, а за портал Н1 испричала је колико је изазовно бавити се овим спортом, још недовољно развијеним у нашој земљи, као и који су јој врхови, на које се (досад) попела – најдражи. Кинескиња која живи у Житишту ђак генерације Основна школа „Свети Сава“ из Житишта одличјем ђака генерације ове године наградила је троје матураната. Као ђак генерације, са Вуковом дипломом и бројним наградама, основно школовање у овом банатском месту завршила је и Јин Леи Лиу, Кинескиња која се овде доселила са навршене две године. Јин Леи Лиу има 15 година, рођена је у провинцији Зхе Сианг (Џи-ђан) у Кини, а њена породица се у Житиште доселила када је имала две године. Овде је сви ословљавају са Леа, а ове године Основну школу „Свети Сава“ завршила је као ђак генерације. „Није ми било ништа тешко у вези са учењем, контролним задацима и одговарањима. Српски сам, као и остала деца, почела да учим са две године, слово по слово – па до речи, ни то ми није био никакав проблем“, каже она за РТВ. Спасена четири живота, обављене нове трансплантације у Клиничком центру Тимови за трансплантације у Универзитетском клиничком центру Србије обавили су током протеклог викенда трансплантације срца, јетре, два бубрега и рожњаче. Захваљујући хуманости породице донора и врхунским трансплантационим тимовима, спасена су још четири живота, саопштило је Министарство здравља. Бајага позвао српске олимпијце да му буду гости на концерту 31. августа на Ушћу Кантаутор Момчило Бајагић Бајага позвао је српске олимпијце на концерт његовог бенда Бајага и инструктори 31. августа на београдском Ушћу. „Драги наши олимпијци, у своје лично име и у име бенда Бајага и Инструктори, желим да свакоме од вас 112 репрезентативаца, пожелим срећу, добро здравље и успех на предстојећим Играма! Навијамо из свег срца за вас, али желим да знате да сте за нас, већ сада, сви ви истински победници“, пише на званичном Инстаграм профилу бенда Бајага и инструктори. У објави се додаје да са великим задовољством и радошћу позивају све из Олимпијског тима на њихов велики концерт, 31. августа у Београду, на Ушћу. Српски научник учествовао у најновијем открићу о расту супермасивних црних рупа Српски астрофизичар Марко Мићић са Универзитета у Оклахоми био је део истраживања у коме су по први пут разоткривени потенцијални механизми настанка и раста првих супермасивних црних рупа недуго након великог праска. Како је Мићић рекао за Тан‌југ, до тог открића, које може да има далекосежне последице на разне области астрономије, дошло се посматрањем са Хабл телескопа са циљем проучавања патуљастих галаксија у процесу интеракције, односно судара. Бесплатна школа једрења за децу Једриличарског клуба „Земун“ Једриличарски клуб „Земун“ и ове године организује бесплатну школу једрења за децу која су заинтересована за овај спорт на води. Тај клуб више од 10 година уназад организује летње школе за децу кроз коју је прошло до сада преко 1.000 деце. Младунче мрког медведа враћено у природу Младунче мрког медведа, старости пет до шест месеци, које је претходних дана без дозволе надлежних органа боравило у Етно селу „Вуковић“ у општини Бијело Поље, враћено је у природно станиште. Младунче медведа је у добром физичком стању, у природу је враћено након преузимања од представника Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде и обављених консултација са представницима Агенције за заштиту природе и другим референтним стручњацима за ову проблематику. https://n1info.rs/vesti/lepe-vesti-koje-su-obelezile-sedmicu-za-nama-19/

Име Свете великомученице Ефимије изговара се с великом љубављу и захвалношћу, јер она представља симбол вере и чуда која превазилазе људско поимање. Празновање Свете Ефимије пада 29. септембра, на дан када је скончала овоземаљски живот, а 24. јула СПЦ и њени верници обележавају чудотворство њених светих моштију пројављено за време одржавања Четвртог васељенског сабора у Халкидону 451. године. У време цара Маркијана и царице Пулхерије, сабор је сазван да би се сузбиле јереси које су уносиле раздор у цркву. Диоскор, патријарх александријски, и Евтихије, архимандрит цариградски, ширили су лажно учење да у Господу постоји само једна, божанска природа. На овом Сабору, највећу улогу играли су патријарх цариградски Анатолије и патријарх јерусалимски Јувеналије. Пошто се препиркама и доказивањима које су износиле обе стране није могло доћи до решења, патријарх Анатолије предложио је да и православни и јеретици напишу своје вероисповедање и положе их на груди свете Ефимије. Након три дана поста и молитве, отворен је ковчег с моштима светитељке. Православно вероисповедање нађено је у њеној десној руци, док је јеретичко лежало под њеним ногама. Овим чудом, Божја сила потврдила је исправност православља. У доба цара Ираклија, мошти Свете Ефимије пренете су из Халкидона у Цариград, у цркву која јој је посвећена. Током владавине иконоборног цара Лава Исаврјанина, мошти су бачене у море, али су чудотворно доспеле на острво Лимнос, где су пронађене и положене у Цркву Светог мученика Гликерија. За време царице Ирине, мошти су враћене у Цариград на своје првобитно место. Из ових светих моштију повремено је текла крв која је доносила исцељење оболелима и спас онима који би се нашли у некој невољи. Прослава Свете великомученице Ефимије данас није само сећање на прошле догађаје, већ и жива потврда вере која нас води ка светлости и истини. Верници се окупљају у храмовима, пале свеће и моле се за здравље, мир и благослов. Помињу име ове светице, које одјекује као подсетник на моћ вере и Божју милост која нас води кроз све животне изазове. https://religija.republika.rs/praznici-i-sveci/vesti/23088/sveta-velikomucenica-efimija-cudotvorne-mosti

Нејасна и штура правила старијих издања Правописа довела су до конфузије и неуједначености у писању имена светитеља и назива богомоља, док новија издања нуде јасне нормативе које морамо поштовати да би очували тачност и јасноћу у језику. Недоумице и грешке у писању имена верских објеката који у свом називу садрже именицу попут “црква”, “манастир”, или “храм”, заједно с именом светитеља, последица су тога што у старијим издањима Правописа није било довољно прецизирано како треба писати велико почетно слово верских објеката. Међутим, нова издања Правописа Матице српске, јединог званичног нашег правописа, тек од 2010. године нуде јасна правила. Кључна измена у новим издањима је да се именице "црква", “манастир”, “храм” и слично пишу великим почетним словом када су неодвојиви део назива богомоље, без обзира да ли су прва реч у називу. Ово правило се односи и на атрибуте попут "свети", “блажени, “хазерети”. Дакле, исправно је Свети Фрањо Асишки, Блажени Јеролим, Хазрети Алија… А када израз као целина има карактер властитог имена, онда Називи цркава, храмова и манастира треба да се пишу као: Црква Светога Марка, Храм Светога Саве, или Манастир Успења Пресвете Богородице. Ове именице нису изостављиви део имена, као што се може видети из конструкција као што су “Био сам у Храму Светог Николе”, “Литургија у Цркви Светог Василија Острошког” или “Литија креће испред Цркве Вазнесења Господњег”. Нормативе које нуди Правопис не треба мешати са црквеним правилима у обраћању свештенства и монаштва. Претходна правила су се само наслућивала на основу старијих издања Правописа у којима је било уопштено назначено да се имена грађевина, објеката и споменика увек пишу великим почетним словом, као што су “Бели двор” или “Споменик Незнаном јунаку”. Међутим, нова правила сада јасно дефинишу ове појмове. Једна од најчешћих грешака које се праве јесте коришћење неодговарајућег падежа уз именице “црква”, "манастир", или “храм”. Исправно је рећи "Црква Светог Марка" уместо "Црква Свети Марко", како се може чути у неконвенционалној конверзацији. Још једна честа грешка је коришћење исказа “Велике вредности је Црква Свети Марко”. У овом случају, уместо “Свети Марко”, треба користити генитивни облик имена светитеља: “Црква Светог Марка”, јер црква се не зове Свети Марко, већ је посвећена Светом Марку. Важно је да пратимо и поштујемо правила писања имена светаца и назива верских објеката, како бисмо избегли честе грешке и очували тачност и јасноћу у језику. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/21687/kako-se-pise-ime-sveca-verskog-objekta

"Приликом исповести непознати свештеник ме питао колико деце имам, и зашто тако мало. Морао сам да објасним нешто попут „није ишло“. Тада је почео да ме саветује да свом детету не дам телефон и компјутер, јер они узрокују све проблеме данашњих тинејџера. Истовремено, нисам се жалио на понашање детета и нисам тражио савет. Његове речи нису биле резултат мог признање, већ непотребна консултација. Шта треба учинити у тако чудном случају?" Свештеник Александар Ситников одговара: Таквом свештенику не треба ништа да одговарате, само немојте више долазити код њега на исповест, ако, наравно, постоји таква прилика. Ако живите у граду, онда вероватно постоје и други свештеници којима се можете обратити. Мислим да би у свештеничкој етици требало да постоји правило: чак и ако се од вас тражи да дате неки савет, морате се што више уздржавати од тога. Јасно је да има разних свештеника - има искусних који дуго служе и сигурно да имају шта да поделе. Али, већина данашњих свештеника није таква. Ми сами још увек учимо на сопственим грешкама у духовном животу, па чак и у простом, обичном животу. И зато, када је реч о саветима како да поступите у датој ситуацији, покушавам да кажем: „Чини како ти савест говори и поступај на начин који је у складу са Јеванђељем." На тај начин човек развија способност да самостално доноси одлуке у вези са целим својим животом, у складу са Христовим заповестима. Када свештеник даје нежељени савет, онда, прво, много преузима на себе, а друго, ограничава човекову слободу и не дозвољава му да расте сам. Па, то је као да мало дете одлучује о свему – које игре треба да игра, са ким да се дружи, којим спортовима треба да се бави. Зато треба бити мудар у избору свештеника код кога се исповедате. Мислим да је, на основу реалности које су се данас развиле, нормалан свештеник коме се можете исповедати, онај који ће вас саслушати, можда рећи коју реч, али који схвата да је и њему потребно духовно руководство и да он стоји са исповедником на истој степеници и обојица су једнаки пред Богом. И требало би свакако да буде способан за неку врсту елементарне емпатије. А свештеник који покушава да наметне своју визију света, колико деце треба имати, како треба да се одгајају и тако даље, то је пре показатељ неискуства, вишка самопоуздања, а такве ствари нису баш добре, без обзира да ли сте свештеник или мирјанин. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Негде дубоко у себи тражио си и пронашао истину о свом животу, о својим изборима, и направио самокритику без изговора. Надам се да ћеш увидети своје мане и грешке, јер тек тада ћеш почети са покајањем, исправљањем, исцељењем. Ако си искрен према себи, неће ти бити тешко да кажеш „Боже, буди милостив мени грешном“. Стани смерно пред Свемилостивим Богом и тражи милост са сломљеним срцем и надом. Велика је врлина признати да си несавршен. Велика је врлина оставити свој „его“, своје „достојанство“ и „сломити“ се у тајни Исповести. Јер, то показује да те не занима „добро име“, већ да постанеш Христов. И свако је Христов који, упркос својим гресима и грешкама, прихвата своју таму, болести, хирове и тако се испуњава светлошћу и радошћу са Извора Светлости и Радости. Падови се могу наставити, али то не значи да се покајање и тражење Божје милости не могу наставити. Шта год да си урадио, шта год да си живео, немој бити разочаран. Цариник ти показује пут покајања и смирења. И ако он може да се оправда пред Господом кроз своје сломљено срце, сигурно можеш и ти. *** Много пута тражимо реч наде и утехе. И обично, слушајући речи које нас позивају да не осудимо друге, већ себе, вероватно замеримо... речи нам делују грубо. Навикли смо да нас малтретирају. Желимо да стално слушамо нешто ће нас утешити, а не шта ће нас пробудити. Зато лако прихватамо речи које амнестирају наше грехе и страсти, а не речи истине, праве љубави. Јер, права љубав се не налази у утешним и умирујућим речима, већ пре свега у речима које ће нас подстаћи да уђемо „у себе“. Запамтите да је реч наде - реч покајања. Јер нада се рађа у нама када уђемо у процес покајања. Кајемо се, и зато се надамо… и надамо се, зато се кајемо. архимандрит Павлос Пападопулос приредила: Ј.Г. извор

Веома је лако и згодно окривити друге. И да омаловажавате њихов рад и допринос или да тумачите њихове покрете и поступке како хоћете. Лако је јер вас ништа не кошта. То је згодно јер друге чиниш непоштеним, чиниш их злим, а притом ослобађаш себе и много пута подижеш свој мученички „ауторитет“ (пошто осећаш да ти други увек наносе неправду и прогоне). Окривљавање других говори о страшним комплексима. Морамо коначно схватити да окривљавањем других показујемо своју тврдоглавост и злобу. Поготово када јавно осуђујемо и саблажњавамо се. Ово показује не само нашу злоћу и подлост, већ и одсуство Бога у нашим животима. Дозволите ми да додам и ово: много пута осуда није само осуда, она се граничи са клеветом. Ум онога ко клевета друге је толико помрачен да мисли да износи ствари какве јесу. То је демонско стање. Уместо да се угледамо на ђавола, који клевета и оптужује, амнестирајући себе, погледајмо греду у свом оку и оставимо сламку која је вероватно у оку нашег брата. Ако имамо Бога у животу, нећемо кривити, нећемо осуђивати, нећемо клеветати. Човек који нема добре мисли за друге је човек таме, мржње, ђавола; иако ће носити мантију, иако ће правити велике знаке крста, иако ће „изигравати“ светитеља, ревнитеља и верног светим оцима. Питање, на крају крајева, није како изгледамо у очима људи, већ ко смо заиста. На основу овога ће нам Господ судити. И биће нам суђено мерама и теговима којима ми судимо другима. Када је Бог одсутан у нашим животима, а ми смо обоготворили своје дело, своје „врлине“, своје спољашње понашање, тада можемо многе исмевати, али осуда и злоба коју показујемо према њима ће нас пре или касније издати. Они ће показати да на крају нема равнотеже у нашем срцу. Они ће показати да у нашој души у крајњој линији нема радости, светлости и мира, већ само неостварена опсесија за влашћу, за признањем, за похвалом, за славом. И управо зато што ове ствари немамо у мери у којој бисмо желели, ми се побунимо против оних за које мислимо да их имају и да су нам их „украли”. Такав не само да пада у грех осуде, не само да клевета у име своје „праведности“, него пре свега завиди као што ђаво завиди Богу. А ова завист је нешто најбесрамније што човеково срце може да изроди. Завист подстиче нашу злобу, али нам у исто време одузима небо које носимо у себи. архимандрит Павлос Пападопулос https://www.bogonosci.bg

У недјељу 24. марта навршило се 25 година од НАТО бомбардовања СР Југославије. Прва жртва је био Београђанин Саша Стајић, деветнаестогодишњи војник који је погинуо током прве ноћи бомбардовања, у тренутку када су на касарну ”Милован Шарановић” у Даниловграду, гдје се налазио на редовном служењу војног рока, пале прве бомбе. ”Био сам у центру града када су пале бомбе, уз један врло карактеристичан звук и онај ватрени реп који иде иза ракете, који смо ми лијепо видјели на ведром небу изнад Даниловграда. И, када су пале и када се цијели град затресао, кад су се чуле те страшне детонације од којих су попуцала стакла малтене на трећини зграда и кућа у Даниловграду, од јачине те експлозије која се десила, јер се касарна налази у непосредној близини града, настала је огромна паника. И сам сам се осјетио на неки начин угроженим, заједно са свима који су ту били на улици. Сви су почели негдје да бјеже, да траже себи склониште. Када се све то смирило видјели смо страшну печурку изнад града, која се на мјесечини врло лијепо видјела и која је упућивала на то да је пукла таква једна страшна бомба која је заличила на ону која је пала на Хирошиму и Нагасаку. Такав је био изглед тог страшног дима који се дизао изнад касарне”, започиње своје сјећање на једну од 78 страшних ноћи НАТО бомбардовања СРЈ Даниловграђанин Иван Булатовић, тада матурант даниловградске Гимназије. Булатовић свједочи да су НАТО бомбе на неки начин дошле као хладан туш и отрежњење младим генерацијама које су до тада готово слијепо вјеровале у приче о ”примамљивим” западним вриједностима и обећаном ”рају”. ”Ми смо били таман изашли из времена комунизма и гледали смо на западне вриједности, поготово као млади људи гледајући стил живота на Западу, гледајући филмове и серије, нама је свима изгледало да је то нека земља обећана која само треба да дође код нас и да ћемо ми да живимо у некаквом измишљеном рају на земљи. То је свима нама тако изгледало. Ја се добро сјећам наших дебата са професорима у Гимназији када смо се трудили да им опонирамо у некаквом критичком ставу према Западу. Први се тога лијепо сјећам иако сам неко ко је одрастао у Цркви, ипак је свима нама то изгледало као неки далеки идеал, који ми, који тек излазимо из комунизма, треба тек да достигнемо. И то се нама, наравно, реториком политичара и свих осталих јавних личности и сервирало, и нажалост и до данас појединима који лоше памте или који су на неки начин друштвено наивни, то се сервира и данас. Е тако је тај страшни сусрет са суровошћу оне друге стране, са немилосрдношћу некога ко се лицемјерно представља као милосрдни анђео, је био један потрес који је све нас на неки начин промијенио и дао нам да отворимо очи да то што ми гледамо са друге стране, дакле тамо на Западу, није нимало идеално колико нам се то прије тога чинило. Касније, када сам читао повијест о Наполеоновим ратовима, његовом походу на Русију, тада сам у својој глави направио неку паралелу са том нашом младошћу јер је у Русији малтене преко стотину година од времена Петра Великог био готово обоготвораван Запад до оног тренутка док тај Запад са својим страшним последицама није дошао на руску земљу, све док Руси нису схватили да треба да се врате себи, својим коријенима и своме идентитету. Е, тог тренутка сам ја схватио колико је важно очувати свој идентитет”, каже Булатовић. Присјећајући се ријечи блаженопочившег Митрополита Амфилохија да је управо тај рат и бомбардовање СРЈ отворило Пандорину кутију страдања и ратова који су након тога услиједили, а међу њима и они које гледамо данас, закључује да је једино Црква била та која се на разне начине трудила да освијести народ у погледу комплетних дешавања, те каже да јавност и медији ни тада а ни касније, нису на прави начин расвијетлили догађаје, представили димензију и посљедице једног таквог рата. ”Не само да није довољно расвијетљено, него нажалост у медијима се често у лажном и погрешном свијетлу говори о тим данима. Ево видјели смо ових дана да постоје људи на високим функцијама код нас, у нашој земљи, око нас, који оправдавају један такав злочин и који кажу да је то нешто што је требало да се деси. Нажалост, такав један наратив постоји у медијима, а и тада је постојао. Постоји у континуитету”. Сматра да смо као народ дужни да се сјећамо страдања нашег народа у 20. вијеку, не само овог конкретног рата, већ сјећања у контексту континуитета у страдању нашег народа, те да из тога црпимо поуку. ”Да знамо и да нас обавезује жртва оних који су тада пали. Да не би било да се забораве људи који су тада гинули, а било је у том времену великих хероја који су без размишљања, са високим етичким идеалима свој живот дали за свој народ и за своју отаџбину. И нико од њих није тада размишљао шта је политика, каква је, је ли један политичар добар а други није, него је безусловно давао свој живот знајући, како каже наш пјесник – шта даје и зашто га даје. То је, дакле, нешто што све нас обавезује”, закључује Булатовић у разговору за Радио ”Светигору”. https://mitropolija.com/2024/03/26/ivan-bulatovic-strasne-ptice-koje-smrt-donose/

У развојној психологији постоји концепт - младалачки максимализам. Он подстиче младог човека, који још није искусио животне тешкоће, да брзо осуђује друге. У младости је лако доносити пресуде, качити етикете, доносити исхитрене закључке и осуђивати друге. Сећи сабљом, рећи нешто категорично, показати стриктно поштовање принципа - апсолутно бесмислено и глупо. Постајете једноставнији када се спотакнете, добијете ударце, стекнете сопствено искуство. Схватате да није све тако једноставно као што изгледа споља. Тако је било и са мном. Још је занимљивије када копате дубље и боље упознате себе. Парадокс је да особа није способна да адекватно процени своје унутрашње стање. Ово је проблем. Мислим да је то главни аспект аскетизма, покајања, духовног живота, па чак и друштвеног живота. Ко је најнепринципијелнији и најкатегоричнији судија? – онај ко није препознао своју слабост. „Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости; а милост слави побједу над судом. “ (Јаков 2:13), каже Свето писмо. Са годинама су се шириле границе свести, препознао сам своје слабости. Једном сам се нашао у ситуацији да ништа није зависило од мене – и научио сам да се молим Богу, јер само Он може помоћи, интервенисати, нешто исправити. Схвативши да сте и сами слаби, ограничени и ускогруди, можете снисходљиво реаговати на слабости људи око себе. То је као да пролазите кроз степенице Блаженства. У почетку смо сви гладни и жедни истине – али покушајте да живите по заповестима, и наићи ћете на препреку која је веома тешко савладива. Схватате своју слабост и ево следећег корака – почињете да имате милости према људима око себе, показујете снисходљивост, праштање, великодушност. Тако, ослобађајући се младалачког максимализма, долазимо до зрелог схватања људске слабости, а одавде долази нада у милост Божију. Да, сам човек није у стању да се избори са својим слабостима, али Господ је дошао на земљу да нам помогне. Протојереј Константин Лисњак *** Најважнија ствар коју сам схватио како сам одрастао: морамо ценити младост. Док смо млади и физички јаки, можемо стећи више знања и читати више књига. Нисам разумео старешине који су говорили: „Сада учи, касније ће бити тешко! Онда ћете желети, али неће успети." Било ми је чудно: зашто не би успело? Показало се да је учење заиста много теже са годинама него у младости. Сада верујем да треба изузетно мудро користити своју младост. Ове године морамо посветити добрим делима, самообразовању, помоћи другим људима, Цркви. Обавезно читајте белетристике, проучавајте науку и стекните различита знања. Никад не губите време. Све што стекнете током ових година помоћи ће вам у будућности. Протојереј Леонид Доценко *** Пре војске нисам био само нецрквени, већ и неверник из обичне совјетске породице. Занимала ме музика, пратио сам поп музику и руски рок, који је тада постао посебан феномен за све нас. Сећам се како сам први пут у војсци чуо песму „Владимирскаја Рус” групе „Црна кафа”. Њене ноте су ме дирнуле на посебан начин. Како сада разумем, ово је био први духовни импулс. Почео је пут мог духовног препорода. Почео сам да размишљам о Богу, о томе где је права вера. Моје духовно сазревање се постепено одвијало. Људи које сам тада упознао помогли су ми да променим мишљење. Једном сам био у болници са једним православцем који је много причао и објашњавао о нашој вери. Касније сам упознао протојереја Алексија Бушеја. Придружио сам се цркви, а моји најмилији су ме пратили. То је на крају довело до тога да сам постао свештеник. Протојереј Виталиј Весели *** У младости смо заокупљени жељом да успемо и покушајем да то постигнемо. Временом сам дошао до закључка да успех уопште није оно што замишљамо у младости. Све што смо тражили било је пролазно, привремено. Плодове тог успеха било је немогуће задржати. Током година дошло је до неког разочарења. Због свега тога је настала нека општа дезоријентација. Схватио сам да главни циљ живота мора бити ван нашег земаљског постојања, иначе ништа нема смисла. Дошло је до промене погледа на ствари са свим последицама: почео сам да постављам сасвим друге циљеве, да уопште живим другачије. Да, треба нешто планирати, надати се, постићи, али све се то сада дешава на другачији начин. Све је на свом месту. Уосталом, ако у животу није Бог на првом месту, већ нешто друго, никакав успех неће дати осећај хармоније, никаква победа неће донети задовољство. После главне промене у мом животу, догодиле су се и друге промене – у мојим ставовима, у мојим породичним односима, у мојим интеракцијама са децом. Наравно, времена се мењају, и ми се мењамо са њима, али ја сам већ спреман за ово. Срећом, Господ ме није пустио негде у страну, већ ме је увео у крило Цркве и помогао ми да пронађем смисао живота овде. Свештеник Виталиј Ворона *** Временом долази до схватања важности вредновања свих својих поступака, речи и дела. Разумете вредност сваког свог животног тренутка. Када сте млади, обично не размишљате о овоме. Током година схватате: своју пажњу треба да концентришете не на поступке других, већ на жељу да себе исправите. Једина особа са којом бисте се требали упоредити сте ви из прошлости. Једина особа која треба да постанете боља од сада сте ви. Наравно, све ово захтева знатан труд. Што се православац више бави својим духовним животом, то више грехова открива у себи. Тако и треба да буде, то је манифестација понизности. Понизност је, пре свега, свест о својој недостојности пред Богом. Морате пратити своје мисли и поступке, тежити доброти и повећати своје духовно богатство. Христос каже: „Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше.“ (Матеј 6:19-21). Благо су добра дела која одређују личну судбину сваког од нас. Они ће сведочити нашем оправдању на крају нашег земаљског пута. Човек сам има право да бира где и са ким ће бити у вечности – са Богом или са ђаволом. То је оно што је наша слободна воља. Чак ни анђели немају тај избор. Као што је псалмиста и пророк Давид рекао: „Човек је као трава, дани његови, као цвет пољски, тако прецвета. Јер изиђе дух из њега, и нема га, и не познаје више место своје.“ (Пс. 102,15-16). Чини се да смо тек недавно били мали, учили да возимо бицикл - а сада је већи део наших живота иза нас. Живот прође веома брзо, а када се приближи смрт, човек се осврне на своју прошлост да би схватио шта је добро учинио у животу. Ово је критичан, застрашујући тренутак. Кад си млад, не размишљаш много о томе. Што пре човек схвати вредност сваког тренутка живота и почне да преузима одговорност за своје мисли и поступке, то боље. У томе може помоћи читање Светог писма, проповеди свештеника који више пута скрећу пажњу на читање дела светих отаца. У Старом завету постоје ове речи: „У свим својим делима памти свој крај, и никада нећеш згрешити“ (Сирах 7:39). Ако се сећамо свог последњег дана, онда ћемо се побринути и за данашњи дан. Дан је прошао - корисно или не? Да ли сам урадио нешто добро? Ако сте учинили нешто лоше, морате се брзо покајати због тога. Наш циљ је да што више избегавамо грех и чинимо добра дела. Само тако можемо достићи Царство Небеско. Протојереј Јевгениј Крашеников https://gorlovka-eparhia.com.ua

Црквени беседници су постепено мењали формат комуникације са публиком, што веома радује. Сада на Интернету и телевизији, свештеници разговарају са људима на приступачном језику. Међутим, и даље постоји велики број свештеника који, нажалост, не желе или не знају да комуницирају са парохијанима, и то је веома велики проблем. Да, није свима дат дар проповедања, нису сви ово научили, али је немогуће избећи комуникацију са стадом – која штавише, није ограничена само на проповед. Признајемо да је дијапазон тема за црквене беседе веома мали: сваке године исти празници, сећање на исте светитеље, читање истих поглавља Јеванђеља. Али поред свега овога, неки свештеници користе проповеди писане у 19. веку. Да, понекад су добри и поучни, али, нажалост, за савремене људе су небитни. Живимо у потпуно другачијим реалностима, и треба да научимо да говоримо другачије. Неки свештеници сматрају да парохијанима не треба све рећи, јер „неће разумети“, „слабо су образовани“, „могу да буду збуњени одређеним чињеницама“. Мислим да је у принципу погрешно веровати да нас људи неће разумети или да ћемо их уплашити, "саблазнити". Позвани смо да евангелизујемо и говоримо, а не да ћутимо. Због ове недоречености људи развијају сујеверје, престају да схватају значење онога што се дешава у Цркви, не разумеју шта одређује ова или она предања. Који сценарији комуникације са стадом су неприхватљиви? Хајде да погледамо оне најчешће. Свештеник чита беседу која је састављена од одломака из беседе његовог деде-свештеника. Да ли је то добро или лоше? - Не знам. Ипак, друштво се променило, а деда-свештеник се обраћао сасвим другим људима. Можда је таква проповед добра за оне који први пут долазе у цркву и не знају ништа о празнику или икони која се прославља. Али да се разумемо: у недељу 95% људи у цркви су редовни парохијани који већ савршено знају све о свим празницима. Друга категорија су свештеници који у току беседе говоре не толико о догађају, колико о томе шта се не сме чинити на празник. Да, раније је било немогуће опрати веш на празник, на пример. Постојали су периоди када је прање веша трајало цео дан, па чак и два: требало је донети воду, прокувати одећу, нешто дуго трљати, извадити воду и тако даље. Али данас се прање решава у четири корака: напуните машину вешом, сипате прашак, притисните неколико дугмади - и то је то. Живот се мења и то морамо да схватимо. До изражаја су дошли потпуно другачији проблеми. Зашто губити време комуникације на неразумљиве забране? Трећи тип: свештеник се ограничава на неке очигледне чињенице, на пример, препричава прочитану епизоду Јеванђеља или прича о празнику оно што је већ много пута речено и зна се. Има оних који говоре о истој ствари, али на различите начине и различитим речима: „Икону Богородице поштујемо тако и тако, Богородица нам помаже и штити нас својим Светим Покровом, морамо да се молимо Њој, "нашој заштитници“... Четврто: свештеник не зна шта да каже ни како да говори да би га људи разумели; као резултат тога, он говори дуго и веома сложено, залазећи у теолошке дубине и испуњавајући свој говор многим мање познатим терминима. Пети тип. Да ли желите да будете популарни, да вам долазе људи из других парохија и окружења? Неопходно је рећи опште ствари, препоручљиво је зачинити их „чињеницама“ типа - на дан сећања на Архангела Михаила - "свети Архангел Михаило спушта крила у огњену реку пакла и извлачи покајане грешнике одатле." Гарантујем да ће чак почети и да вас цитирају. Доћи ће људи из далека да слушају свештеника, који говори оно о чему нико други не прича. Он ипак има неко тајно знање. Како би иначе знали да не смеју да једу кромпир, јер садрже демоне који нападају штитну жлезду! Ово ће бити тражено, поготово ако такве чињенице говоре свештеници који су старешине – авај, ова слика се одлично продаје... Чипс, долазак Антихриста, неповерење у традиционалну медицину – све то има православну ноту која је тражена код великог броја људи. Мислим да, ако ставите портрете оца Александра Шмемана и Распућина један поред другог, већина би овог другог назвала православним свештеником. Шести тип су свештеници који на секташки начин утичу на парохијане. Такав старешина изјављује да храм не припада њему, већ парохијанима, и ако њега склоне, доћи ће неки други који ће сигурно бити немаран. Парохијану се намеће осећање кривице и одговорности за цркву, обавеза да ради зарад парохије – по правилу, на штету своје породице. Овде се крше речи апостола Павла: „Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника.“ (1. Тим. 5,8). Сваки свештеник мора да подстиче парохијане да учествују у животу цркве и парохије, али адекватан свештеник неће ништа наметати и неће манипулисати. Парохијани радо помажу, не када им се стално дају нове обавезе, већ када виде да је старешини потребно исто што и њима: да црква буде лепа, удобна, чиста и топла. Неки свештеници усађују осећај кривице људима који долазе у цркву, непрестано говорећи о њиховој грешности. Они се толико боре против греха, да истискују Христа и љубав у њиховом проповедању. Вероватно заборављају узвик: „Светиње светињама“ и не разумеју коме је упућен. Свети Дарови – Тело и Крв Христова – намењени су светима – онима који стоје са друге стране олтарске преграде. Да, они су грешници, али Он им је дошао. Бог жели да живимо са Њим, да Га се сећамо. Дакле, молитва није само јутарње и вечерње правило, молитве пре и после јела, већ је то свако сећање на Бога. Али, из неког разлога о томе се не учи у многим црквама. Не можете покретати теме које се могу квалификовати као тајне, недозвољене за објављивање. Најболнија од њих је сфера брачних односа. То је област коју свештеници немају право да регулишу ни у беседама ни на исповести. Овде бих укључио и питање поста. Када свештеник са амвона инсистира да се парохијани хране по строгим правилима, то је погрешно. Свако треба да пости, али свако има своју меру поста и о таквим питањима се мора разговарати појединачно. Постављајући свима исте захтеве, свештеник може да науди својим парохијанима. Како треба разговарати са парохијанима? Пре свега, треба да говоримо о томе шта је важно за парохијане. Те теме се по правилу тичу и самог свештеника. Живимо у истом друштву, суочавамо се са истим проблемима и добро знамо шта људе брине у одређеном тренутку. Неприхватљиво је игнорисати горућа питања. Наравно, потребно је водити рачуна и о потребама своје парохије. Ако о проблемима вештачке интелигенције причамо 80-годишњим бакама, оне нас неће разумети. Ако не говоримо о проблемима вештачке интелигенције међу младима, ни они нас неће разумети. Треба наћи средину, комуницирати о темама које се тичу већине. Наравно, у свим овим разговорима морамо бити изузетно опрезни. Морамо да водимо рачуна о чистоти нашег говора и начину говора - без обзира да ли проповедамо пуној цркви на свечаној служби или једној особи након освећења њеног аутомобила. Црква је институција која задржава много несхватљивог и архаичног, и од тога нема бежања, али се архаизам у њеном језику мора свести на минимум. Свештеник се мора разумети, тако да нема смисла бомбардовати људе многим теолошким терминима. Напротив: наш задатак је да што детаљније објаснимо шта се тачно дешава у цркви у целини или у једном или другом тренутку литургије. Узгред, о томе можете да говорите на духовним разговорима или на беседи, можете да нудите и књиге, чланке и видео материјале за проучавање. Морамо водити васпитни рад, говорити о Јеванђељу и Делима апостолским, о хитној потреби да их чита сваки хришћанин. Веома је корисно да свештеник препоручи одређене књиге, чланке, видео записе. Ако кажемо: „Треба да проучавамо Свете Оце“, то значи да треба бар мало да усмеримо људе у светоотачку литературу, јер је она веома различита. Може се десити да човек изабере књигу за коју није духовно зрео да би је читао. Хришћанима почетницима може се саветовати да читају свете оце који су живели што ближе нашем времену, јер ће им бити разумљивији. Такође би добро било препоручити класичну литературу која говори о истинама које проповеда и православље. Да бисте то урадили, морате знати како особа живи, колико времена има за читање. Наравно, акценат треба ставити на литературу која је некако везана за Свето писмо – на срећу, сада је има доста. А што се тиче светоотачке литературе, важно је запамтити: 90% су је написали монаси, тако да није увек применљива на наш свакодневни живот. То се не може рећи за књиге које тумаче Свето писмо или објашњавају богослужење, оне могу бити веома корисне. Са људима треба да комуницирате са поштовањем, али боље је не давати конкретне одговоре и савете. Наш задатак је да назначимо правац, а не да сервирамо готово решење на тацни. Овај принцип је користан да се избегне искушење да се говори „у име Бога“. Јасно је да се ради о питањима избора, а не о неким конкретним стварима типа - „Да ли је могуће јести просфору на празан стомак?“ Да би човек изашао из храма радостан и без осећања кривице, потребно је да му се осмехнете. Архимандрит Андреј (Конанос) је написао: "Једног дана ми је пришла жена и признала да сам јој спасио живот само пријатељским настројењем према њој." Свештеник мора да схвати да људи не долазе у цркву да би их ми оцрнили. Они знају да их тамо треба волети и саосећати са њима. Људи иду у цркву да би нашли доброту, због горућег срца свештеника, због спремности да бар саслушају ако већ не могу да помогну. Многим људима наш савет није ни потребан; они сами проналазе одговоре разговарајући са нама. А када почнемо да их грдимо током проповеди, то је погрешно, то боли. Боли ме и узнемирава када видим човека који иде у цркву дуже од мене, а притом остаје под јармом стереотипа. Као да духовност зависи од тога како је брада ошишана или какве панталоне се носе. Људи не постају свети мењајући спољашње ствари. Веома је тешко суочити се са чињеницом да такве стереотипе намећу свештеници. Позвани смо да учимо да верујемо, да волимо, да се молимо – а не да судимо свештенику по бради, или жени по дужини сукње. Из много разлога људи већ живе са осећајем кривице. Не треба им додавати разлоге да сами себе осуђују и муче у храму. Нека дођу, питају, науче нове ствари од нас. У супротном, Црква ће и даље бити несхватљива и туђа. јереј Димитрије Паламарчук https://gorlovka-eparhia.com.ua

Да су деца боља од нас, одраслих, не виде само они који не желе да виде. Они који се чврсто, тврдоглаво, пуни сујете, грчевито држе за став да је баш она генерација којој сами припадају створила добро друштво, које деца данас газе и кваре. Да није тако видели бисмо када бисмо почели да примећујемо СВУ нашу децу, не само ону која пажњу траже на погрешан начин. Професорка српског језика у Петој београдској гимназији Виолета Кецман послала нам је писмени рад свог ученика, матуранта ова гимназије, Греогора Симеуновића. Он је ученик четвртог разреда одељења за ученике са посебним способностима за историју и географију Пете београдске гимназије. Грегоров рад прочитајте у наставку. Ову невероватну реченицу изговорио је чувени француски писац Албер Ками. Он је за живота написао широк опус познатих дела. „Мит о Сизифу” и „Странац” само су круна његове изузетне списатељске каријере. Господин Ками је у свом „Странцу” писао о апсурду. О нечему бесмисленом. О једном, наизглед повученом младићу Мерсоу и проживљавању смрти његове мајке. Међутим, Мерсо то другачије проживљава. Његова мајка је умрла јуче, а можда и пре два дана. Не сећа се. На сахрани није плакао. Убрзо након сахране започео је љубавни однос са бившом колегиницом Маријом. Почео је да се дружи са човеком који није његове природе, насилником Ремоном. И убио је Арапина. Ништа од овог претходно наведеног, није сметало друштву колико оно прво – „морално“ убијање мајке. Лишавање живота једног појединца наводно није ни приближно велики злочин као стављање болесне мајке у старачки дом. Уз подршку мишљења целокупног друштва, Мерсо добија смртну казну. Али он ипак нешто ради. Он се буни. „Човек који се буни за себе није побуњени човек”. Исто ово је рекао Ками, а Мерсо изгледа као да га није послушао. Безуспешно, али је ипак то урадио. Показао је зубе и успротивио се. Нажалост, у данашње време то је потпуна реткост. Кад би побуњеник био животиња, био би ендемска врста која живи само у Француској. Родној земљи Камија и, технички, Мерсоа. Зашто? Баш због тог побуњеног става. Скоро на сваких месец дана може се прочитати у новинама да се народ Француске побунио против нечега. Скоро увек, успешно. Они се, некако, воде реченицом: „Буним се, дакле постојим”. Ако је ова реченица истинита, запитам се – шта смо онда ми? Како смо ми постали Естрагон? Ког Годоа ми чекамо? И зашто га чекамо? Зашто смо дозволили неком Поцу да нас веже за врат и да нам дозвољава да мислимо само кад имамо шешир? Главна узречица постала нам је: „Јао, ао шта нам раде“”, а онда као Естрагон и Владимир стојимо у месту. Нажалост, овакав начин размишљања рефлектује се и у нормалном животу. У превозу сви седе и ћуте. Гледају у телефоне, и праве се да не постоје. Није важно шта се дешава у њиховом трамвају или аутобусу, они се неће помаћи. Кад бих их запитао зашто се тако понашају, зашто не отворе прозор ако им је вруће или затворе ако је хладно, одговори би свима били исти: „Нећу да се истичем!“, „Што бих ја, урадиће неко други!“, „Навикао сам и на горе”. У томе и лежи проблем. Добровољно живимо у апсурду. Потпуном апсурдизму. Често волим да замишљам и маштам. Замишљам тако неку утопију где сви мисле. У којој сви имамо шешире и размишљамо. У ком ипак имамо кичму. https://zelenaucionica.com/u-zivotu-beskicmenjaka-nema-prelomnih-trenutaka/

Хајде да прво схватимо шта тера човека да реагује на оно што се дешава у свету. Прво - свест. И овде је сасвим умесно обратити пажњу на то ко нас и како обавештава о томе шта се дешава у свету. Већину информација које конзумирамо добијамо из медија и сa интернета. Покажите ми независни ТВ канал, новине, онлајн ресурс или месинџер канал који би се са пуним поверењем могао назвати објективним у смислу презентовања информација, који би обавестио корисника тачно све што се зна о инциденту или катастрофи, а не би скривао чињенице, не би износио сопствене закључке као објективну процену и не би себи постављао задатак да формира конкретан став према ономе што се догодило код читаоца (гледаоца). На логично питање -"Да ли такве ствари постоје?"- одговорићу мирне савести: не. Искрено, ни ви ни ја не верујемо у поштене и непристрасне медије. Па зашто бисмо онда активно саосећали? На шта реаговати? На искривљене информације? На „прочешљане“ чињенице? На неприметно наметнуто мишљење других? На нечије закључке које покушавају да нам представе као једине исправне? Наша реакција, без обзира на степен искрености и активности, у најбољем случају ће бити реакција на нечију личну истину. А у најгорем случају, то уопште није истина. А такође је добро ако ово није унапред смишљена реакција на нечију свесну манипулацију. Али у реду, претпоставимо невиђено: вест се показала истинитом. Шта на то реагује у нама? Сфера осећања и емоција. Или нам је жао некога до суза, или се љутимо до шкргута зубима. Или се гушимо од огорчења. И у овом тренутку чврсто верујемо да још нисмо потпуно очврсли. Овде у нама гори душебрижност. Бринемо се, то је нешто што је другачије, то нам је важно! Међутим, треба напоменути да је наша реакција, по правилу, утолико јача, што је трагедија која се догодила даље од нас, јер у том тренутку ништа не зависи директно од нас. Душебрижност је јефтино саосећање и сентименталност, на коју је увек лакше бити огорчен или заплакати него стварно помоћи. Ако сумњате, тестирајте се: да ли можете да прођете поред пролазника кога су хулигани зауставили у мрачном углу? Или поред бескућника који лежи у локви сопствене бљувотине без очигледних знакова живота? Да ли увек успорите када видите покварен ауто поред пута? Јесте ли сигурни да ћете се заузети за колегу који је постао предмет сплетки и клевета? Или ћете можда стати на страну особе која је опструирана и малтретирана? Не? Тада у вама нема душебрижности. Као што нема љубави према истини, нема појачаног осећаја за правду, нема милости, нема нетрпељивости према неистини. Због тога је тако лако саосећати са афричком децом која пате од жеђи, или таоцима терориста, или жртвама гранатирања. Али, тако је тешко први прекинути свађу са комшијом на степеништу, престати се свађати са шефом, не бити иницијатор породичних свађа, опростити свекрви дугогодишње замерке, не пронађи грешку својој деци... Па ипак, све ово чини тај „живот“. Да, споља може изгледати да, као да улазимо у своју љуштуру, показујући готово злочиначку равнодушност према ономе што се дешава у земљи и свету. Али, у ствари, само ако научимо да живимо своје животе, моћи ћемо истински да саосећамо и да правилно одговоримо на трагедије и несреће нашег времена. Док ће без искуства „сопственог живота“, сва наша душебрижност бити само јефтина манифестација сензитивности. Потпуно бескорисно за друге и деструктивно за нас саме. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru