Претражи Живе Речи Утехе

Сачувано 322.778 имена српских хероја који су пали у Великом рату недеља, 01.12.2019. (Фото Танјуг) Промоција капиталног пројекта „Попис војних и цивилних губитака Краљевине Србије у људству у Првом светском рату архивске грађе Војног архива”, одржана је у Дому Војске Србије у Београду. Изасланик председника Републике и врховног команданта, Никола Селаковић, истакао је да је то откривање до сада највећег споменика српском војнику, највећем хероју Великог рата, највећег сукоба које је човечанство до тада запамтило. „Управо је својом иницијативом, као министар одбране, данашњи председник и врховни командант Војске Србије Александар Вучић подржао овај пројекат, оспособио надлежне институције свиме оним што је било потребно да се реализује и угледао светлост дана. И као да смо чекали читав један век да обављамо многе одавно заборављене или скрајнуте националне задатке - пописати наше жртве у Великом рату и једном за свагда затворити уста онима који желе да оповргну истину да је малена Србија својим жртвама себе узвисила и показала читавом свету, како то Његош каже да 'бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака'”, рекао је Селаковић, преноси Танјуг. Према његовим речима, у Великом рату је победио српски војник, не зато што је био обученији, не зато што је био боље наоружан, већ из два разлога - Прво зато што је био најиздржљивији, а друго што га је од свих његових противника красио неупоредиво јачи морал. И управо је морал она вредност на којој се заснива снага војске у одсудним моментима њенога деловања и како то у својим успоменама каже велики војвода Живојин Мишић - некада није важно да ли си физички јачи и технички опремљенији, него да праву ствар урадиш у правом моменту и на прави начин, навео је Селаковић. Истиче да је данас тај моменат, моменат да многе праве ствари радимо на прави начин. Зато данас промовишемо ово капитално дело и стојимо поносни пред својим прецима, извињавајући се онима чија имена још ту нисмо уписали и дајемо себи задатак да у периоду пред нама, та имена допишемо, нађемо и класификујемо и објавимо, казао је Селаковић. Говорећи о значају пројекта, он је истакао да овај подухват није издавачки подухват године, деценије, већ издавачки подухват века, јер је успео да сачува од заборава 322.778 имена и презимена наших славних предака, славом овенчаних српских војника и њихових команданата, који су у биткама говорили не „напред” него „за мном” и први својим примером показивали шта су спремни да жртвују за част и слободу отаџбине. Изасланик председника Републике је на промоцији, како је саопштено, објавио и иницијативу коју је председник Вучић пре непуна три месеца покренуо управо са једним од три историјска института у Србији - да више од 20 година после НАТО агресије, будемо први пут одговорни у последњих 100 година и попишемо све жртве које су пале у НАТО агресији. Таква иницијатива је покренута и на томе се већ ради. Али нису то само жртве НАТО агресије, то су и ратови деведесетих и ту имамо обавезу и према синовима свога народа и отаџбине чија имена не смеју да остану заборављена. Оно чему би се радовали сви који су пописани овде и њихове сени јесте да виде Србију која се уздиже са колена, да виде Војску Србије која више не укида своје институције старије од једног века, већ јача постојеће, успоставља нове и обнавља старе, рекао је Селаковић. Радовали би се, наглашава, да виде и војску која је најопремљенија у претходних неколико деценија, да је Србија данас једина држава у овом региону у којој се у првих шест месеци ове године више деце родило него у истом периоду лане, радовали би се да виде да постоје они који се свим силама, као што су и они за Србију гинули, данас за Србију боре и за њу живе, нагласио је Селаковић Навео је да имамо још много тога да урадимо, али је важно да смо почели, а најважније да не одустајемо. Ректор Универзитета одбране генерал-потпуковник доц. др Горан Радовановић подсетио је да је у односу на бројност популације, Србија у Првом светском рату имала највећи проценат страдалих, како међу војницима, тако и у цивилном становништву. Пројекат је реализован у Војном архиву од 2013. до 2018. године. Попис жртава рата који ни у ком случају није завршен, садржи имена свих српских грађана страдалих у Великом рату без обзира на верску и националну припадност, нагласио је генерал Радовановић. Он је додао да Војни архив оставља могућност да се предметна база у будућности допуни новим подацима из других архива из земље и иностранства. Захвалио је свима који су учествовали у изради овог капиталног пројекта, нарочито председнику Вучићу и министру одбране Александру Вулину који су подржали и помогли његову реализацију. Ово капитално дело представили су академик проф. др Мира Радојевић, проф. др Александар Животић и пуковник др Миљан Милкић, који су говорили о изазовима са којима су се сусретали током рада на њему, као и о значају тог изузетног истраживачког напора који је пројекат подразумевао. Пројекат, како се могло чути, садржи личне податке, време и место страдања, војну јединицу којој је жртва припадала и сам извор података, што податке чини проверљивим, и на тај начин, први пут у домаћој историографији имамо утврђен прецизан списак страдалих, у коме је постојање и страдање сваке жртве документовано. У завршном делу свечаности, изасланик председника Никола Селаковић, министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић, обишли су мултимедијалну поставку овог пројекта у Атријуму Дома Војске Србије.

Најчешћа имена Софија и Лука У последњих годину-две опет Ема, Уна, Ања, Теа, Ива – за девојчице, за дечаке имена апостола и светаца и још Стефан, Лазар, Филип, Вук, али свако време је носило своја обележја и „модерна имена” Аутор: Катарина ЂорђевићПолитика, 19.07.2019. у 22:00 Најновија потврда тезе да су Срби „небески народ” стиже из Републичког завода за статистику – имена која наши суграђани најчешће дају својим синовима управо су имена хришћанских светаца, крсних слава и апостола. На трону популарности и даље суверено стоји име Лука, а за њим следе Стефан, Лазар, Филип, Вук и Никола. Највећи број девојчица које су претходне године изнесене из породилишта широм земље носе име Софија, а следе Дуња, Сара, Теодора, Милица и Николина. Онима који воле да размишљају глобално, занимљив ће бити податак да је име Софија најпопуларније име за девојчице на свету. Мали допринос међунационалном поверењу могао би учини баш неки Лука, с обзиром да је то тренутно најпопуларније мушко име у Србији и у Хрватској, а налази се међу десет најпопуларнијих и у Словенији. Гордана Бјелобрк, шеф Одсека за демографију Републичког завода за статистику, примећује да већ три деценије влада „мода” да се девојчицама дају кратка имена која по форми подсећају на надимке, а дечацима традиционална имена. – Никада нисмо имали оволико кратких женских имена, која по форми подсећају на надимке. Мислим да је тај тренд интернационализације женских и традиционализације мушких имена почео деведесетих година. Међутим, ако погледамо последњих пола века, у нашој земљи рођено је највише дечака са именима Драган, Милан, Александар, Зоран и Никола, а највећи број девојчица носи име Милица, Јелена, Марија, Мирјана и Драгана – наглашава наша саговорница. Поглед у публикацију Републичког завода за статистику „Најчешћа имена и презимена” открива да су Драган и Милица имена која у српском родослову имају статус вечности. Занимљива географија говори да у Београду живи највише оних чије је име Александар, док у Новом Саду предњачи Милан. Иван је најчешће име у Суботици, а у Новом Пазару Един. Драган је и данас на првом месту у Зрењанину, Западној Србији, Ваљеву, Краљеву, Шумадији, Бору, Нишу, Пироту, Врању, Пожаревцу, Зајечару. У Суботици Ивана по бројности следе Јозеф, Никола, Иштван и Роберт, а имена девојчица најчешће су – Мариа, Ана, Јелена, Ержебет и Илона. У Новом Пазару, поред Едина, у врху су и Емир и Енес, односно Емина, Амина, Азра, Фатима и Сабина. Ако бисмо пажљиво проучили историјску читанку, видели бисмо да родитељи и те како прате моду кад је реч о давању имена наследнику – до 1940. најпопуларније мушко име у Србији било је Милан, а женско Радмила. За време Другог светског рата и после њега највећи број дечака добио је име Слободан, а девојчица Радмила. Иначе, Слободан и Петар су имена која су најчешће давана након Другог светског рата, када су се родитељи преко имена наследника веома јасно опредељивали за монархију или социјализам. То су била два најпопуларнија мушка имена све до половине шездесетих, када су се издвојила имена Драган и Зоран. Педесетих и шездесетих година Драган, Љиљана и Снежана постају најпопуларнија имена у Србији. Седамдесетих и осамдесетих на трону популарности царују Дејан и Јелена, да би од 1991. до 2011. године примат преузели Никола и Милица. Иако су деведесете године донеле распад земље, само је мушко име Југ „преживело” моду давања имена по странама света. Средином деведесетих у моду су ушла кратка интернационална имена – Ема, Уна, Ања, Теа, Ива, Леа, Сара и Мила, а од 2000. године и Дуња се налази међу десет најпопуларнијих имена за девојчице. Интернационално име Софија већ три године носи највише новорођених девојчица у Србији. Око 4.500 Београђана имају два имена, која се пишу растављено, састављено или са цртицом. У матичне књиге престонице уписани су, између осталих, и Марко Давид, Душан Милош, Виктор Страхиња, Лука Константин, Никола Јупитер, Стефан Лазар, Максим Вид, али и девојчице Зара Николина, Хелена Марија, Анђелика Катарина, Василиса Настасиа, Анђела Зое и Видра Луна.

Наишао сам на Фејсбуку на ову страницу: https://www.facebook.com/SerbianOrthodoxChurch/ По свему судећи, реч је о злупотреби, у ко зна већ које сврхе. Као сајт странице наводи се званични сајт СПЦ (у доњем десном углу следећег скриншота): Ако мало прегледате објаве, видећете да је "шарено". Понешто побожно, а онда, хоп - линнкови са разних сајтова који баш и немају везе са СПЦ, типично таблоидног карактера и садржаја: Па онда политичко-партијски ангажовани (обратите пажњу на коментар, људи препознају о чему се ради; сад, речник је такав какав јесте, извињавам се - НАГЛАШАВАМ ДА НИЈЕ ПРОБЛЕМ У ОВОЈ ИЛИ ОНОЈ КОНКРЕТНОЈ ПАРТИЈИ, СТРАНЦИ, НЕГО У ТОМЕ ШТО СЕ ИМЕ СПЦ УОПШТЕ ЗЛОУПОТРЕБЉАВА ЗА ПОЛИТИЧАРЕЊЕ): Садржај који нема апсолутно никакве везе са наводном тематиком странице: Да ли се и вама чини да је реч о злоупотреби имена СПЦ?

На почетку емисије отац Велимир је тумачио Свето Јеванђеље на једанаесту недјељу по Духовима о опраштању гријехова дужницима. С обзиром да 14. августа почиње Успењски пост, отац Велимир нас подсјећа на духовни значај поста, објашњавајући како постити Богородичин пост, како се исповиједати и причешћивати у то вријеме. Звучни запис емисије Да ли је потребно да свештеник умије да разликује духовну болест од психичког поремећаја? Да ли духовник може да забрани медикаментозну терапију? –питање је нашег слушаоца, на које је одговарајући, отац Велимир пренио искуства из своје свештеничке праксе. Како да препознамо разлику између унинија и депресије објашњава отац Велимир и каже да нема боље терапије за нас православне хришћане од молитвотерапије и помињања имена Господа нашег Исуса Христа. Емисију са оцем Велимиром топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора View full Странице

(Руска народна линија, 29. 6. 2018) У вези с чињеницом да су 12. јуна владе Грчке и Македоније, након дугогодишњег спора који се наставио од распада Југославије, постигле консензус о имену Бивше Југословенске Републике Македоније да та друга добија званично име „Република Северна Македонија“, манастири Свете Горе Атос 26. јуна 2018. године издали су посебну изјаву осуђујући положај грчких власти, извјештава Седмица. ru. Коминике Светог кинота Свете Горе о признању грчке државе „Северна Македонија“: „Света заједница Светог Атоса са великом тугом и жалошћу примила је вест о заједничком потписивању Споразума о имену суседне земље Скопља. Наравно, ми хришћани морамо да се трудимо свим силама да ујединимо све православце, да се отарасимо раздора, да постигнемо мир, и да на сваки могући начин избегнемо стварање жаришта фанатизма и верске и етничке мржње. Поред тога, пожељно је решити дугорочни проблем назива државе Скопља и пуне обнове односа, јер Свету Гору годишње посећује велики број ходочасника из суседне земље, који су ту ради мира у души у атмосфери истинског духовног јединства и љубави. Међутим неприхватљиво је, у име горе поменутих добрих циљева, решити овај велики национални проблем кроз импровизоване, нетранспарентне и исхитрене поступке, заузимајући ставове који су у супротности са научном истином, историјском стварношћу и сећањем, тако да то угрожава националну свест грчког народа. Грчка држава не сме да прихвати обавезујуће међународне споразуме, који – као што се показује масовни народни одзив који је у току – неће бити прихваћени од стране огромне већине нашег народа. Конкретно, као атонски монаси и чувари историјске, духовне и културне традиције, која траје више од хиљаду година, не можемо се сложити да се македонски идентитет уступа језику и народу који нису везани за древни македонски грчки дијалект и грчко порекло древних Македонаца. Не можемо схватити како се грчки политичари са факултетским дипломама, а међу њима и универзитетски професори, односе према приписивању македонског језика и етничке припадности људима чије се порекло и језик показују као словенски! Позивамо грчки парламент и владу да поштују вољу грчког народа и историјску истину. Свети Атос као непроцењив духовни и историјски центар Македоније и наше земље, где од времена његовог формирања мирно коегзистирају православни различитих језика и националног порекла, сматра да грчка држава признавањем македонског језика и националности презире историју и истину, и представља издају националне свести хеленизма. Нека би заштитница Свете Горе Пресвета Богородица просветлила оне који руководе државом како би схватили своје грешке и како би их почели исправљати, да би се најзад постигао споразум који поштује истину и који представља основу за јединство и заједнички мирни пут два народа који деле исту веру у нашу православну цркву. Сви представници и старешине двадесет светих манастира Светог Атоса у заједничком договору“ Од 1993. године, у међународној пракси, укључујући документе УН, на инсистирање Грчке, за име Републике Македонија користи се службени назив „Бивша Југословенска Република Македонија“ (Former Yugoslav Republic of Macedonia, FYROM, македонски: „Поранешна Југословенска Република Македонија“). Територија Републике Македоније, чије су границе успостављене после Другог светског рата, није идентична историјској области Македоније. Поред тога, постоје подручја Македоније (Егејска Македонија) у Грчкој и у Бугарској (Пиринска Македонија). Република Македонија је око 35,8% површине историјске Македоније (52,4% припада модерној Грчкој, 9,6% Бугарској). Године 1991. при распаду Југославије територија Македоније није претрпела измене. Али појава независне државе са именом „Македонија“ довела је до политичких спорова са Грчком у погледу тога да нова држава користи називе „Македонија“ и „Македонци“. У 2004. години, Сједињене Државе су званично признале Републику Македонију под овим именом. Али Европска унија је изјавила да ће наставити да користи претходно име земље – „Бивша Југословенска Република Македонија“. Европска унија је такође дала Грчкој гаранције да Македонија може постати пуноправни члан ЕУ тек после промене свог имена. Македонија је 2011. години поднела тужбу Међународном суду правде у Хагу, оптужујући Грчку за стварање препрека уласку Македоније у ЕУ и НАТО. Тај суд је 5. децембра 2011. године донео одлуку да Грчка нема право да блокира чланство Македоније у НАТО, ЕУ и другим међународним организацијама. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Поводом предавања на тему „Браниоци Острога“ са поднасловом “ У потрази за коријенима“ у организацији подгоричког огранка „цркве Исуса Христа светаца посљедњих дана“ ( мормонска црква), упозоравамо све вјернике и људе који поштују истину да потписници овог предавања без дозволе и било какве сагласности користе име и слике великог православног светилишта манастира Острог. На интернету је ових дана то предавање најављено под називом „Чудо под Острогом – у потрази за коријенима“ као прича Американца који је дошао у Црну Гору да пронађе своје претке. Начин како је најава овог предавања упакована и презентована поред злоупотребе имена Острог, указују и на недобронамјерност овог подухвата од стране организатора. Напомињемо још једном да ово предавање нема ништа са Острогом. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Потресна сведочанства о страдању српског свештенства у времену комунизма Од 1945. до 1985. године комунистички режим на вишегодишњу казну затвора осудио је неколико епископа и преко 700 свештеника и монаха, а њих 500 је изгубило животе. На освету нико не позива јер то није хришћански, али ћутати не смемо јер се кроз векове људи нису плашили да говоре о онима који су за Христа страдали, једна је од порука трибине „Страдање свештенства Српске Православне Цркве од 1945. до 1985. године“, коју је у Вишем јавном тужилаштву одржао протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода и духовник цркве Ружице на Калемегдану. Сјајно казивање и храбро сведочење вере проте Сава Б. Јовића, који је и сам био жртва безбожних власти, Епископ ваљевски г. Милутин крунисао је орденом Светог владике Николаја. Страдање за Христа није нешто ружно. Напротив! Онај који га трпи бива овенчан светитељском славом, а од светитеља Христових ничег лепшег нема. Темељи ране Цркве никли су на крви, коју су мученици под мачем и у огњу паганских императора штедро проливали. Током двомиленијумске хришћанске историје, голготским путем Сина Божјег ходили су милиони људи. Гоњени, осуђивани и свирепо убијани… Без икакве кривице, до имена Христовог на уснама и у срцу. Друга половина двадесетог века на просторима Србије (Југославије), тачније период од 1945. до 1985. године, по снази подвига и трпљења прогоњених, односно суровости егзекутора, била је својеврстан повратак у ранохришћанско доба. Неколико епископа и преко 700 свештеника и монаха је осуђено на вишегодишњу робију, а 500 убијено. Страдали су чак и ученици богословија, људи који су певали у црквеним хоровима или на какав други начин остваривали живот у Цркви. За православног Србина сваки дан је био Велики петак, речи су Преподобног оца Јустина Ћелијског на које је подсетио протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић на трибини „Страдање свештенства Српске Цркве 1945-1985. Нећу да причам да бих ичије груди пунио мржњом, али нећу ни да правдам злочине речима „такво је било време“. Бог је све створио добро, а од нас зависи да ли ћемо га на добро или зло користити, мишљења је протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић. Људи кажу да треба пустити прошлост и да се окренемо будућности. Али, имајмо на уму да су неки убијани без пресуде и да им се чак ни гробови не знају, што је цивилизацијско право сваког човека. Ако будемо ћутали, камење ће проговорити… Ништа не кошта оне које су били заведени комунистичком идеологијом да се покају. Христос је и за њих пострадао. Кад причамо о мученицима, не значи да ширимо мржњу према онима који су сејали смрт по овој земљи. Пре неколико дана смо били у Лисичјем потоку. Само на том месту убијено је око 4 хиљаде угледних грађана (лекара, професора…) Постојао је план партизана да за пет година искорене свештенство. Један прота је ухапшен само зато што је рекао: “Умреће и Тито једног дана“. Невероватно… Живот више вреди без речи, него речи без живота, мисао је Светог Исидора Пелеусиота. Управо ова максима у потпуности описује личност Епископа хвостанског Светог свештеноисповедника Варнаву Настића, кога су комунисти осудили на 11 година затвора. Био је млад, интелигентан и образован. Патријарх Павле, школски му из богословије, дивио се снази његове вере. Такође, примере мучеништва по узору на ране хришћане дали су и Епископи бачки Иринеј (Ћирић), бањалучки Василије (Костић), дабробосански Нектарије (Круљ), затим Митрополит црногорско-приморски Арсеније, свештеници Божидар Лукић, Милутин Продановић, неславни рекордер по казаматском стажу (19 година) прота Сава Банковић, борац са Солунског фронта прота Вукашин Ристивојевић, јеромонаси Јероним (Половина) и Иларион (Живановић) и многи други на разне начине прогоњени и заточени, попут ћелијског богомудраца Светог Јустина Поповића, Епископа шабачко- ваљевског Симеона (Станковића), чија је страдања својим књигама од заборава отргао прота Саво Б. Јовић, који је и сам робијао (вербални деликт) пет несрећних година у затвору у Зеници. -Са Ваљевцима на трибини није био само прота Саво, већ мученик и исповедник вере у Христа Господа. Није говорио о себи, већ о мучеништвима других која је видео и ја сам се осећао као да сам на часу историје хришћанске Цркве у богословији, са обиљем емоција рекао је Епископ ваљевски г. Милутин. -Кад он каже „не смемо гајити мржњу у грудима“, то има снагу јер је он преживео страхоте. Он и ја смо сарадници у Светом Синоду и дивно је радити с њим. Ми из Ваљева не бисмо смели дозволити да отац Сава оде одавде, а да не понесе оно што му припада. Наша епархија има орден Светог владике Николаја, који је такође мучеништвом сведочио веру у Христа у нацистичком логору Дахау, рекао је владика Милутин и уручио проти Саву Јовићу орден Светог владике Николаја за, како се поред осталог наводи у тексту архипастирске грамате, „храбро сведочење и исповедање имена Божјег у тешким временима…“. Упутивши усрдно благодарје ваљевском архијереју, прота Саво Б. Јовић рекао је да му орден Лелићког Златоуста нарочито значи, будући да су прве године његове службе у Епархији зворничко-тузланској обележиле кришом набављене књиге владике Николаја. Такође, у тешким данима тамновања у злогласном зеничком казамату храбрио се и тешио његовим речима. Упутивши усрдно благодарје ваљевском архијереју, прота Саво Б. Јовић рекао је да му орден Лелићког Златоуста нарочито значи, будући да су прве године његове службе у Епархији зворничко-тузланској обележиле кришом набављене књиге владике Николаја. Такође, у тешким данима тамновања у злогласном зеничком казамату храбрио се и тешио његовим речима. Предавање проте Сава Б. Јовића било је једно од најбољих предавања у циклусу „Православље и млади“, који је за деценију трајања угостио најугледније духовнике, научнике, уметнике, спортисте и јавне личности уопште. Ј. Ј. Извор: Епархија ваљевска View full Странице