Претражи Живе Речи Утехе

Духовна криза је тешка и болна, али без ње се не може живети. Све што имамо, било да је то наша личност, односи са другим људима или наш поглед на свет, све се развија уз помоћ криза. Криза је прилика да се за кратко време оствари квалитативни скок и корените промене које пружају шансу за прелазак на виши ниво развоја. Међутим, то не даје никакве гаранције, јер у свакој кризи, уместо шансе да се преживи и уздигне, постоји опасност да се заглави у бригама или падне у понор очаја. Криза је корисна. Прво, зато што је то најбржи и најлакши начин да уништимо ставове и навике који нам ограничавају развој. У кризи неки део нас умире. Управо оно што је већ оронуло и застарело. Друго, криза повећава нашу свест . Подстиче вас да изаберете нову животну стратегију. Многи људи имају потешкоћа у доношењу избора, одлажући одлуке за касније или чак пребацујући одговорност на другога. Али, постоје ситуације када нема начина да се то избегне. Треће, криза се не дешава тек тако. Претходи јој скривени и дуги период све већих унутрашњих сукоба, које човек покушава или да не схвати, или да не примети, да сакрије од себе и од других. У неком тренутку, када сукоб постане неподношљив, када се чини да се све руши и да нема поверења ни у тло под ногама, схватимо да се ничему у овом животу не може веровати. И све у шта смо веровали одједном нам се чини неистинитим. Али након периода конфузије, патње и очаја, откривамо да је конфликт који нас је довео до кризе решен кроз искуство. То је као грмљавина, после које ваздух постаје чист и свеж. Кризе су многе и различите: старосне, личне, духовне. Посебност духовне кризе је у томе што она задире у основе нашег постојања. У духовној кризи губимо идеолошку основу и престајемо да схватамо смисао живота. То не значи да смо раније разумели смисао живота, али сада не разумемо.Обично постоји осећај сврхе и смисла који нам у тренуцима духовних криза више не изгледа истинито. Манифестација очаја помаже да очистимо наше разумевање љуски и крхотина од предрасуда, од туђих или чак наших смешних мишљења која су замаглила наше сопствено значење и престала да нас инспиришу. У духовној кризи, наш духовни живот је обустављен. Осећамо неку оштећеност у процесу духовног тражења и духовног живота. Као да ходамо и одједном је пут нестао. Хтели смо да изађемо на праг, али прага није било. Али, управо то осећање нам помаже да се саберемо и будемо буднији, да трезвено погледамо не само себе, већ и околну стварност. Посебност духовне кризе верника, хришћана је у томе што се претходно религиозно искуство моментално обезвређује. То доводи до одбацивања било какве верске праксе, а понекад и до њиховог преиспитивања. Чим изгубимо ослонац, чим се наш поглед на свет уруши, егзистенцијална анксиозност избија испод њега. Увек вребамо око четири најмоћнија страха нашег постојања: смрти, слободе, усамљености и бесмисла. Ужас који се колективно ствара, ужас са којим се суочавамо лицем у лице, подстиче нас да брзо тражимо нова значења. Ирационални страх од непостојања подрива основу постојања, чинећи је непоузданом и случајном. Није нам јасно: да ли постојимо, или нас више нема. Слобода, која делује тако дивно јер јој увек тежимо, такође је страх. Зашто? Јер нам је свима потребна бар нека предвидљивост у свету и јасна структура. Већину живота, ако смо верници, живимо са осећањем да је Господ мудро створио овај свет и да нас Промисао Божији о нама води на овај или онај начин. Разумели ми то или не, бар у овом свету нисмо одговорни за све. Али када осетимо егзистенцијални страх од слободе, јавља се осећај крхкости свега, као да ходамо по ужету преко провалије. Све што нам се дешава зависи од нас, али у исто време ниво одговорности може бити изнад наших снага. Усамљеност у егзистенцијалном смислу је осећај сопствене изолованости. Рођени смо сами и напуштамо овај свет сами. У обичним тренуцима нашег живота тај страх кријемо у контактима, у везама, у припадности нечему већем. У кризним тренуцима нашег постојања осећамо да заправо постоји празнина између нас и постојања. Кад Бога нема, ми се нађемо сами са понором. Коначно, ако изгубимо свој претходни духовни смисао, тада осећамо потпуну празнину живота, јер потреба за сврхом и смислом је основа људског постојања. Најчешћи разлог краха је илузија о себи . Често себе доживљавамо митолошки, сматрамо да смо нешто посебно или у себи видимо могућности и дарове. Увек имамо тежње и известан осећај сопствене вредности, мање или више адекватне или неадекватне. Како год било, илузије о себи се увек гомилају. У тренуцима кризе, ова гомила идеја се распада. Приморани смо да се поново саставимо, да постепено поново постанемо свесни себе. Други разлог краха је илузија о Богу . Често ми искривљујемо слику Божију. Чини се да смо верници, али у једном тренутку може се појавити питање и збуњеност: „Где је моја лична комуникација са Богом? Где је сама љубав Божија о којој сви говоре? Испада да се већ двадесет година молим у празно? Нисам ништа чуо. Нисам добио никакав одговор. И уопште, још увек се не зна да ли Бог постоји или не?!“ Дешава се и обрнуто: „ Па зашто ме Он не заустави и не исправи?" Често у таквим тренуцима човек схвати да није обожавао Бога, већ идола којег је измислио и поставио уместо Бога. Ово је ужасно искуство, али је у духовном смислу корисно. Најзад, трећи разлог краха је илузија о Цркви . Очекивање да ћемо доћи на неко дивно место, где се сви воле и где је практично рај, обично је разбијено црквеном стварношћу. И морате да се носите са овим искуством. Постоји још једна група разлога, а то су догађаји који су значајно променили наше животе и повукли духовну кризу. На првом месту овде је смрт вољених. Смрт је увек тренутак преиспитивања сопственог живота. Често, посебно када је смрт најближих изненадна, у трагичним околностима, када умру деца, људи осећају да се све у шта су веровали, чему су се надали и за шта су се молили, претворило у прах. Као и када нас сопствена озбиљна или неизлечива болест изненади, особа осети сопствену крхкост и рањивост и схвати да живот уопште није оно што сте мислили и да нешто треба да се мења. Када човек изгуби посао, када му се дешавају разне невоље у вези са његовим професионалним признањем, када се сруши оно на чему се заснивала његова професионална самоидентификација, то такође доводи до кризе. Нешто треба да се уради у вези са овим. Али, једино што се заиста може учинити јесте да се схвати како да се живи другачије и да се сагледају трагични догађаји који су се догодили, да би им дали ново значење. Промена материјалног статуса, како надоле тако и навише, нагло осиромашење, као и нагло богаћење, подједнако су деструктивни за духовни живот. Доводе нас у опасност од духовне кризе. Исто тако, узрок кризе могу бити односи са другим људима: издаја, озбиљне оптужбе, ситуације у којима је наше поверење озбиљно изневерено. На крају крајева, ово доводи у питање наше поверење у главне аспекте нашег бића. Посебно је тешко ако смо наду усмерили на једну ствар, а она није успела. Важно је схватити да криза расте постепено. Ако говоримо о православној средини, онда су узрок духовне кризе разне врсте негативних појава у црквеном животу. На пример, примећујемо да пракса не одговара подучавању. Очекивали смо једно, а добили нешто друго. Али то више није само разочарење у Цркву као некакву земаљску институцију или богочовечански организам. То се претвара у специфичну огорченост, осећање да је нешто лоше и људи напуштају Цркву. Разлози овде нису само спољашњи, већ и унутрашњи. На пример, лажно схватање духовног живота. Ово је ситуација када је човек сам себи изградио неку врсту изворног Православља или је то урадила нека група под руководством духовног учитеља. У неком тренутку постаје јасно да је све или много тога била грешка. У највећој опасности су људи некритичког мишљења и они који дословно схватају веру. На пример, ако је особа буквално веровала у Шести дан, онда, када се суочи са убедљивим доказима еволуционих теорија, потпуно губи веру. Што је наш систем веровања чвршћи и ригиднији, то су разорнији ударци по њега. Често се каже да ако човек има духовну кризу, то значи да има непокајане грехе. Још чешће, онај ко је у кризи, све доживљава по принципу да је „сам крив за све што му се догађа“. Овде је важно разумети да је критичко мишљење оно које нас штити од духовно несрећних околности. Коначно, системски сукоби, сукоби односа, концепата, било каква конфронтација са нама значајним људима или противречност између породице и вере, посла и породице, дуготрајне противречности нас постепено убацују у ћорсокак. Унутрашње противречности обично расту, али ми се трудимо да то не приметимо. И иако не примећујемо својим умом, осећамо срцем и интуитивно разумемо да су темељи нашег постојања пољуљани. Међутим, ми се увек опиремо овим променама. Често одлажемо тренутак кризе колико год је то могуће. Али што је дуже одлажемо, то је друга фаза кризе – разарање погледа на свет и слике о себи - тежа. Друга фаза је увек болнија. Погађа је максимална патња. У овом периоду схватамо да нисмо успели, да свет и ми у њему нећемо бити исти. Осећамо да смо изгубили веру, а ако је нисмо изгубили, онда бар не знамо ништа ни о себи, ни о Богу, ни о овом животу. Голи смо и тресе нам се тло под ногама. Једино што је потребно је изаћи из овог стања. У таквим тренуцима увек има много страха, патње, збуњености, губитка смисла, али у таквим тренуцима још нисмо довољно прихватили ово стање да бисмо почели да тражимо нови смисао. То тек следи. Ниједна патња не траје вечно. У неком тренутку долази до паузе и постепено се навикавамо на ситуацију потпуне неизвесности у духовном смислу. Схватамо да стари модели не функционишу, нови се нису уобличили и нису створени, и да треба да уложимо снажан напор да изађемо из ове кризе. Управо у овом тренутку се максимално активира критичко мишљење. У таквим тренуцима способни смо за молитвени напор и призивање Божије помоћи. Главни задатак у овом периоду је да себи поставите права питања. А чак и ако немамо праве одговоре, важно је да питања буду тачна, јер то ће нам омогућити да пређемо на преиспитивање вредности. Када се ново схватање искристалише из олупина нашег старог погледа на свет и прашине у коју се претворило, када видимо светлост на крају тунела, излаз из ћорсокака, тада разумемо како треба да променимо свој начин деловања. Јасно је да промене не настају одмах, али су промене у таквим периодима већ почеле. Наравно, овај процес се не дешава аутоматски. Када доживите патолошку духовну кризу, можете се заглавити у свакој од ових фаза. А ако неко мисли да нема и да никада није имао духовне кризе, онда имам лоше вести за њега. Највероватније то значи да сте већ дуги низ година у стању све већих унутрашњих противречности и отпора променама. Из дела светих отаца, позната су нам три стадијума духовног живота: прво нам се даје благодат, затим је губимо, па тек прошавши тежак пут и стекавши смирење, враћамо је. Овај циклус можемо поновити много пута у животу. У неком тренутку осетите да сте вратили ову милост, а онда је поново изгубите, једва се опуштајући. Али када човек стекне ово искуство, бар се не плаши, јер зна да уништавање погледа на свет није неповратно. Криза је период преобликовања личности и ослобађања од свега непотребног. Нисмо сами на овом свету. Чак и ако акутно осећате егзистенцијалну усамљеност, велика је вероватноћа да се у близини налазе ваши вољени, ваша браћа, ваши пастири. Ретко се дешава да сви ови људи имају стање кризе у истом тренутку, сигурно се неко осећа стабилније. Та емоционална стабилност помаже особи у кризи. Све што можемо дати особи је мали ресурс да се избори са егзистенцијалном претњом, односно да се побринемо да се не осећа усамљено и изгубљено. Прихватање је увек на првом месту . Штавише, речи у овом тренутку могу бити тешке за особу да их разуме. Затим, потребно је подржати особу са расуђивањем, помоћи јој да изађе из стања потпуног колапса и покуша да пронађе излаз из ћорсокака. Важно је слушати, разговарати, делити искуства, али не као поуку, већ што је више могуће недирективно. Сваки притисак у таквим тренуцима тера човека у нове кризе. Можете понудити своје идеје и опције, али само немојте рећи: „И мени се догодило се ово, и ја сам сумњао...“ Не обезвређујте туђу патњу, мисли и интуицију. Не можете знати колико му је све то важно. Када смо у духовној кризи, желимо да се стиснемо и сакријемо и сачекамо да ово стање прође. Али, не заборавите да нисте сами на свету. Не одбијајте помоћ и подршку оних око себе. Понекад морате смоћи снаге да затражите помоћ. Ако желите да онемогућите особу да изађе из кризе, довољно је да почнете да је осуђујете говорећи о њеном недостатку духовности или да употребљавате фразе - „Сам си крив“, „То је због твојих грехова“. Штетно је наметати једино исправно мишљење. Осећај нестабилности нас тера да веома критички доживљавамо сва мишљења која нам се износе, а одбијање комуникације нас гура у усамљеност. Ако је криза везана за веру, онда можемо преиспитати традицију и своја веровања, ослободити се површног, непотребног сујеверја, предрасуда и распрострањених сумњивих мишљења, и тиме ојачати своју веру. Ми сами можемо доћи до дубље и искреније вере . Постоји могућност да се човек одрекне верске праксе, али да се не одрекне вере. Коначно, могуће је и потпуно разочарање и губитак вере. У благој верзији, то је изјава: „Ја сам агностик и не желим да размишљам о томе." У тврдој верзији је то понашање у духу милитантног неуротичног атеизма. У овом случају, особа се са истом страшћу којом се посветила религији, посвећује борби против религије. Утемељена црквена традиција изграђена је на ставовима који отежавају излазак из кризе. Човек који отворено износи своје сумње или алтернативне идеје, ако почне да се интересује за нешто што не одговара црквеном схватању, онда је прво на шта наилази осуда, покушај преваспитавања па чак и анатемисање. Људи који се нађу у кризи гурају се ка најтежој варијанти за излазак из ње. Штавише, они постају још отпорнији на промене, ефикасно спречавајући сопствену свест о кризи. Важно је схватити да ниједна наша држава, док смо живи, није коначна. А они који се нађу у кризи, чак и кроз патњу, увек имају шансу да дођу до дубље вере. Криза је увек прилика и тест који нам се даје за раст. аутор: Наталија Скуратовскаја приредила:Ј. Г.(Поуке.орг) извор

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је данас, на празник светог великомученика Димитрија, свету архијерејску литургију поводом славе храма и општине Шамац. Епископ Фотије, је након ломљења славског колача са кумом храмовне славе г. Гораном Тодоровићем из Шамца, истакао значај јединиства и пут православља. “То је оно што нас обједињује и враћа нашој традицији православној коју смо имали кроз вијекове”, рекао је владика Фотије. Начелник Шамца Ђорђе Милићевић честитао је грађанима крсну славу са жељом да Свети великомученик Димитрије подари свако добро. Милићевић је честитао славу Борачкој организацији, те указао на значај братске слоге, јединства и мира. Испред централног споменика палим борцима и цивилним жртвама Одбрамбено-отаџбинског рата у Шамцу положени су вијенци на коме су урезана имена 440 погинулих бораца Друге посавске бригаде, од којих су 362 била са шамачког подручја. Предсједник Борачке организације Шамац Радован Зорановић рекао је да борачким категоријама треба посветити додатну пажњу и изразио наду да ће и будуће генерације наставити да обиљежавају ову славу. Желећи да истакне досадашњи парохијски труд Владика је протонамјесника Ненада Тојића, архијерејског намјесника модричко-градачачког рукопроизвео у чин протојереја, а јереја Ненада Јеремића из Гаревца наградио достојанством протонамјесника. Прото Ненад је у своје и име црквене општине Шамац, а на молитвено сјећање, даривао Епископу Фотију икону светог Марка Ефеског. У току Свете архијерејске литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона Стефана Лазића из Гаревца, вјероучитеља у Модричи и Вукосављу. У току славског ручка у организацији Општине Шамац начелник Милићевић је даривао ручни крст Епископ Фотију као знак захвалности на данашњу посјету Шамцу. Свечаности у Шамцу је присуствовао посланик у Парламенту БиХ Мирко Шаровић, посланик у НС РС Јелена Тривић, градоначелник Бијељине, начелници општина Модрича, Брод, Теслић и Вукосавље, те бројне друге делегације. Извор: Епархија зворничко-тузланска

На дан када света Црква прославља Пренос моштију Светог великомученика и архиђакона Стефана, у недељу 15. августа 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион началствовао је светом Литургијом у Саборној цркви Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Преосвећеном Епископу саслуживали су протојереји Игор Ивковић и Томислав Станковић, јереј Марко Радосављевић и архиђакон Илија. Отац Томислав беседио је након читања светог Јеванђеља тумачећи прочитану јеванђелску перикопу, а по завршетку Литургије говорио је и Епископ Иларион. Преосвећени владика говорио је сабраним верницима о благодати коју нам Господ непрестано и несебично излива а коју примамо у оној мери у којој смо за то способни, те је позвао све да стражаре над собом, да се труде и да стасавају у врлини како би били способни да приме благодат Божју. Такође, владика Иларион је поново позвао све који су у могућности да помогну обнову Саборног зајечарског храма. Извор: Епархија тимочка

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије и парох цетињски, био је гост новог издање емисије у "Жижи". Гостујући у наведеној емисији прота је, између осталог, нагласио да од оснивања првих школа у Црној Гори па до краја Другог свјетског рата – црногорски ђаци на Савиндан нијесу имали наставу. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Народ који је веран Богу и својој отаџбини биће чудесно Боогм благословен, рекао је митрополит кјатурски и сахкерски Данило из Грузијске православне цркве у својој недељној проповеди у Саборној цркви Свете Тројице. Чудо је виђено у Грузији, где није дошло до ерупције епидемије вируса короне упркос чињеници да цркве никада нису биле затворене, као у многим другим земљама, нагласио је митрополит Данило. „У питању је на првом месту грузијски етос ". „Неко може питати како је преживео. Преживео је из два разлога: био је посвећен отаџбини и Богу. Онога ко је посвећен Богу и отаџбини, Бог неће напустити и избавиће га Његова велика милост. " „Данас смо видели пример ове милости“, наставио је митрополит. „Ова држава се, упркос многим проблемима, показала много заштићенијом од већих држава, и то се догодило зато што је наш народ дао све од себе, а људи који се до краја боре за земљу, љубав и морал - видеће чудо Божје. " "Видели смо чудо које се догодило у Грузији", нагласио је он. „У упркос томе што богослужења никада нису престала, епидемија није избила у Грузији", митрополит Данило је рекао. „Бог ће учинити чудо народу који је одан Богу и отаџбини. Грузија је имала такве одане патриоте и зато је преживела," напоменуо је архијереј. „Живот без Христа је смрт, а смрт са Христом је живот. То веровање нас је избавило од ове епидемије “, рекао је архијереј. У марту је Грузијска патријаршија изјавила да је затварање цркава "неоправдана увреда Бога". Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо-служба СПЦ)

Празник успомене на Светог цара Константина и његову мајку Свету царицу Јелену, свечано је прослављен у храму посвећеном овим дивним угодницима Божијим у Сељашници код Пријепоља, у среду 3. јуна 2020. године Божанском Литургијом коју је савршио Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, настојатеља Светоуспењског манастира у Сељанима јеромонаха Петра и ђакона Ивана Савића. Звучни запис беседе Колика је радост на Небесима, када се верни окупе у храму на Светој Литургији, указао је Епископ Атанасије, честитајући празник свима присутнима: – Ми који смо успели да се одазовемо позиву Божије љубави и сабрали се овде у овом светом храму, посвећеном онима који су љубили Бога, цару Константину и царици Јелени, ми смо такође данас обрадовали Небеса, обрадовали Господа творца нашега, јер је Он могао да види управо из овог нашег одзива Његовој љубави, да смо и ми живи. Живи смо, то се види по томе што смо показали да можемо и ми чинити богоугодна дела. Јер ово сабирање овде у овоме светоме храму јесте угодно Богу. И све ово што смо данас изразили својим срцем, својим умом, својим речима. Замислите само те доброте Божије да Господ не само да прима из руку нас грешних дарове него се и радује да их прими од нас. – Може Бог без нас по својој свемоћи, али по својој љубави као да не може без нас, јер нас воли. И баш због тога што нас воли ми смо Њему потребни… У свакој часној професији могуће је угодити Богу. Од чега то зависи? Не од тога која је врста професије него од тога какви смо ми, колико је срце наше оплемењено, колико је отворено за добро, да се у њега усели љубав Божија, да се усели у њега врлина, колико се може добро уселити у наше срце. Црква данас слави и цареве земаљске који су знали како да свој статус искористе часно, за корист људи, за Цркву, за спасење човека. Епископ је затим укратко подсетио чиме су то свети цар Константин и његова мајка царица Јелена заслужили да их Бог прослави и да их ми данас прослављамо: – Они имају јединствен положај у историји, јединствену улогу. То је привилегија којом је Бог почаствовао царицу Јелену да она из рушевина откопа затрпани Крст Господњи. – Кад год видимо Крст Господњи ми се подсећамо на ту љубав Божију исказану на њему. Јер је на њему Господ за нас положио свој живот, на њему је за нас страдао. Ако неко нас хришћане пита шта је Крст, то је знак који нас подсећа на љубав Христову према нама. То је и чудотворан знак који чудодејствује у животу свакога од нас. Ми истичемо и показујемо свуда Крст Господњи, али је најважније да Крст Господњи сместимо у себи, унутра, и да Он светли у нашем срцу, да Он чудодејствује у нама. Крст је за нас такође наставак оне борбе коју је Христос водио, против греха, против палости, против трулежи, против смрти. И Крст у нама распиње нашу жељу да служимо греху. То он распиње, то он разгони. Разгони таму. Крст Господњи нас унутра ојачава. Постајемо јачи и способнији за добро, за љубав, нагласио је Епископ Атанасије. Након заамвоне молитве пререзан је славски колач и освештано славско жито које је за ову годину припремио г. Зоран Нинчић из Пријепоља са својом породицом. Старешина храма Светих Константина и Јелене у Сељашници протојереј-ставрофор Слободан Симић захвалио се Богу на овом дивном дану, Епископу на љубави коју показује према верном народу овога краја својим посетама и служењем у овом храму, свима присутнима на учешћу у Божанској Литургији а кумовима овогодишњег славља на њиховом труду и помоћи да се што достојније прослави храмовна слава. За домаћина славе за наредну годину јавио се г. Радоица Тописировић из Сељашнице. Након Божанске службе, домаћин славе је са породицом у порти храма приредио славски ручак за све присутне па су уз послужење, верни овога краја и њихови гости имали прилику да поразговарају са својим Епископом о свим аспектима вере и живота у Богу. Извор: Епархија милешевска

У четвртак 23. јануара 2020. године, у Катедралном храму Светог Преображења Господњег у Загребу, загребачка Црквена општина била је домаћин шесте вечери овогодишње молитвене осмине. Молитвена осмина је период од осам дана, током ког се хришћани различитих деноминација једног града окупљају, свако вече у другој цркви, молећи се притом за јединство хришћана. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Молитвена осмина у испуњеном загребачком православном храму, почела је служењем празничног вечерња, у спомен Преподобног Теодосија Великог, оснивача општежића, уз торжествено појање хора храма Светог Преображења. Вечерњу су присуствовали домаћин, Митрополит загребачко-љубљански Господин Порфирије, апостолски нунције у Републици Хрватској, надбискуп Ђорђо Лингва, загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп Евангеличке цркве у Републици Хрватској Бранко Берић и предсједник савеза баптистичких цркава у Републици Хрватској пастор Ивица Хорват. Након завршетка богослужења услиједила је молитва за јединство хришћана и обраћање представника Цркава. Митрополит Порфирије је, у свом обраћању, између осталог, рекао да је Господ створио богатство различитости: ”Те различитости су дар Божији људима и израз Његовог човјекољубља, да бисмо ми, имајући свако своју посебност као свој посебни дар, имали шта да дарујемо једни другима. Дајући и примајући, добили смо могућност да обогаћујемо друге и да бивамо обогаћени њима.” Додао је да је ”Господ и Царство небеско довео у нашу везу са другима, називајући сваког другог нашим ближњим. Подсјетио нас је да смо сваки пут, када смо нахранили гладног, посјетили болесног или оног у тамници, то учинили Њему.” Митрополит је нагласио да је у наше дане, понајвише потребно човјекољубље: ”Човјекољубље није апстрактан појам, нити је, као што ми често чинимо, исказивање љубави према онима који су далеко од нас. Човјекољубљу се учимо у свом свакодневном животу, показујући да једни друге препознајемо као браћу, али, и више од тога, показујући и практичну љубав једни према другима”. Кардинал Јосип Бозанић истакао је у свом обраћању да се, током молитвених осмина, окупља свети Божији народ, сабран из различитих народа. Нагласио је да „сви заједно припадамо истом Господу, те да не можемо бити хришћани ако се не прикључимо Исусовој молитви, у којој се молио Оцу, да сви буду једно“. Рекао је и да је „наше заједништво у Христу изнад свих подјела. Христос не укида подјеле и разлике, али оплемењује“. Кардинал је додао и да је прво човјекољубље исказао Бог, по Исусу Христу, показавши нам пут до себе. Бискуп Бранко Берић рекао је да је ”молитвена осмина врло важан тренутак у животу наших Цркава, због чега треба често да се молимо, како би се васкрсли Христос показао присутним на сваком сусрету хришћана и донио плодове Духа”. Према његовим ријечима, ”познавати се, значи ући у срце другог, схватити ране које је историја оставила у међусобним односима различитих Цркава и исцијелити те ране, снагом љубави тражећи дар Духа Светог”. Пастор Ивица Хорват је, говорећи о уском путу који води у вјечни живот и широком срцу, на које су позвани сви хришћани, и реферишући се на чињеницу да често тешко прихватамо једни друге, истакао да на уском путу морамо један другога прихватити и да на њему нема национализма. Говорећи о актуелном проблему емиграната који потреса Европу, пастор је додао да, иако велике економске силе нама сугеришу да су емигранти непријатељи, ”ми као хришћани, немамо право на такво размишљање. Ми морамо, ако је човјек у потреби, да поставимо себи питање шта Христос тражи од нас и шта би он учинио у тој ситуацији”. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Поводом покушаја режима у Црној Гори да безаконо и противуставно одузме Српској Цркви у Црној Гори многовековну имовину, разговарамо са игуманом Манастира Пиносава јеромонахом Петром (Драгојловићем), иначе црквеним историчарем и дипломцем Московске духовне академије, који је преко 22 године као монах живео у Црној Гори и који изнутра веома добро познаје црногорске црквене и друштвене прилике. Редакција Видовдана: Оче Петре, како коментаришете најаву режима у Црној Гори да отме вишевековну имовину СПЦ у Црној Гори? Пре свега, одмах на почетку, треба се истаћи да је Црна Гора као традиционално-историсјка Српска Спарта, вековима била једина непрекинута чуварка оног неугаслог Жичког и Пећког Светосавског кандила самосталности Српске Цркве, чак и у тешка и тегобна времена ропства и неслободе, када су сви остали делови наше помесне Цркве или били укинути, или су били под окупацијом Турака, Млетака и Хабзуршке Монархије, касније Аустро-угарске. Није нимало случајно што су скоро сви митрополити из династије Петровић Његош имали титулу Егзарха тј. Чувара Пећког Трона Српске Цркве, а још први митрополит из Династије Петровића – Данило, поносито се потписивао као „Војеводич сербској земљи“. Најпрецизније и најлепше је ту црквеноујединитељску мисао Митрополита Црногорских, Скендеријских и Приморских, изразио Свети Петар Цетињски, стриц мудрог и великог Петра Другог Петровића Његоша. Свети Петар Цетињски Чудотворац је још као млади архимандрит Цетињског манастира 1779. године, заједно са двојицом највиђенијих црногорских главара, писао Аустријској царици Марији Терезији: „Желимо да Митрополит Црногорски увек зависи од Пећког Патријарха у Србији. Када садашњи Митрополит умре, пристајемо за сада да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“ Исти такав став о будућем уједињењу Српске Цркве изнео је за свога живота и знаменити Црногорски Митрополит и највећи српски песник Петар II Петровић Његош. Он је 1848. године, у једном разговору са специјалним изаслаником Српске Владе, Матијом Баном, који му је предлагао рад на стварању будуће југословенске федерације између Срба, Хрвата и Бугара, овоме јасно одговорио: „Треба најприје да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку Патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и уједињеним.“ Та света жеља светог Петра Цетињског и Петра Другог Петровића Његоша, као и свих осталих Црногорских Митрополита из династије Петровић Његош, остварила се у периоду од 1918 до 1922 године, када је Митрополија Црногорска после вишевековних борби и тежњи за уједињење целе Српске Цркве постала не само део тог процеса него и предводитељ те свете идеје. Није дакле ни мало случајно да је управо Свети Синод Митрополије Црногорске, први и пре свих, још 16. децембра 1918. године, донео одлуку о уједињењу са свим осталим деловима Српске Цркве у новоослобођеној држави – Краљевини СХС. Стога зачуђујуће и скоро нестварно делује предлог Владе Црне Горе да се противуставно меша у чисто црквена питања, да крши сво међународно право, да гази по сугестијама Венецијанске комисије, и да просто силује и прекраја и црквену и државну историју Црне Горе. Да насилно покушава отимати Српској Цркви оно што јој је вековима припадало и чему су сви Петровићи тежили. Оно што Српској Цркви, често пута, ни Турци Османлије нису оспоравали. Оно што је аманет свих Петровића, од првог црногорског владара из те светородне династије, Митрополита Данила – Војеводича сербској земљи, па до краља Николе, који је поред свог његовог успешног рада на ослобађању Пећке Патријаршије и Високих Дечана, на пример, са одушевљењем писао песме светоме Сави Немањићу и његовом оцу светоме Симеону (Немањи) Мироточивоме, иначе рођеном Зећанину, и рођеном Подгоричанину, која се тада у средњем веку звала Рибница. Редакција Видовдана: Како оцењујете духовну ситуацију у данашњој Црној Гори у овом тренутку? Са једне стране Милошћу Божијом, а са друге захваљујући огромним напорима и плодоносном мисионарском подвигу двојице наших знаменитих и честитих архијереја, Митрополита Амфилохија и Епископа Јоаникија, осећа се и види прави васкрс православља у Црној Гори. Тај васкрс православља није случајно дошао јер је он основан на мученичким костима хиљада светих хришћана пострадалих још од времена Диоклецијана, па све до најновијих страдања у време сурове и крваве Брозове диктатуре. Но, још древна хришћанска мудрост каже да је мученичка хришћансак крв као неко силно духовно семе које у право време, незаустављиво и непобедиво проклија и роди светим плодовима. А колико је само невине хришћанске крви проливено у Црној Гори од 1941. до 1945. године. Подсетимо само на то да је половина црногорског православног свештенства, заједно са Митрополитом Црногорско-приморским, светим свештеномучеником Јоаникијем (Липовцем), на најстравичнији начин била убијена од стране Брозовог безбожног режима. Највећи прогон Српске Цркве у Другом светском рату, поред оног звероусташког и бугарофашистичког, догодио се у Црној Гори. Безбројне јаме јауковице и безданице, са неопојаним костима светих и честитих свештеника, домаћина, интелигенције и народних првака, препуне невиних и светих људских костију, чекале су да их неко бар људски опоје. И хвала Богу, највећим делом оне су опојане од стране епископата и свештенства Српске Цркве у Црној Гори, али су и данас многе јаме остале затрпане и неопојане управо због тог, у Црној Гори и даље веома живог, Брозовог безбожног и човекомрзачког духа. Редакција Видовдана: Како коментаришете званичне поруке из Беогрда на све што се дешава по питању Српске Цркве у Црној Гори? Што се тиче врха наше Цркве и врха наше државе, поруке из Београда су биле веома мудре, јасне и избалансиране тј. управо онакве какве су и требале бити и какве смо их иначе и очекивали. И наш Свјатјејши Патријарх Српски Иринеј и наш Председник Александар Вучић реаговали су онако како реагују искрени пријатељи и људи пуни мудрости. Смирено, јеванђелски, са пуно љубави, братски и комшијски. Онако како искрени пријатељи и доброжелатељи реагују кад осете да се нешто лоше и негативно догађа у кући најближег рођака. Ненаметљив али уједно истинољубиви и јасан став нашег Свјатјејшег Патријарха Иринеја и нашег Председника Вучића говори само једно а то је – Српска Црква и српска држава са зебњом гледају на ситуацију у Црној Гори, позивајући на братски договор у духу Божијих и међународних закона, надајући се да ће победити разум а не поделе и свађе. И Патријарх Иринеј и Председник Вучић, у домену својих реалних могућности, гледају само једно – да мудро смирују напетости у Црној Гори и као најрођенија браћа посаветују своје најближе рођаке да се све реши у духу Божије љубави, праведног договора и међусобног поштовања. По оној светоотачкој речи нашег светог и великог Патријарха Павла – да нам речи буду благе а докази јаки. Редакција Видовдана: Поводом напада на Српску Цркву у Црној Гори, у граду Никшићу, одржао се велики Црквено-народни Сабор. Да ли ће Сабор у Никшићу донети позитивне резултате? Уверен сам да хоће, јер то није био обичан Сабор већ Црквено-народни Сабор над којим почива благослов Божији и благослов светог Василија Острошког Чудотворца. Увек су у историји српског народа Црквено-народни Сабори имали велику и значајну улогу. Од оног Жичког Сабора пре 8 векова, на коме је свети Сава ударио чврсте хришћанске темеље српске државности, па до ових најновијих светих и великих Црквено-народних Сабора у Подгорици и Никшићу. Гарант успеха ових Сабора је Сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос који је непогрешиво и јасно истакао вечну Божанску истину рекавши: Где су двоје или троје сабрани у име Моје, онде сам и ја међу њима. По сведочанству многих мојих пријатеља из Црне Горе велика благодат Божија се осећала на Сабору у Никшићу. Добри плодови најављеног Сабора у Никшићу већ су се осетили и пре његовог одржавања јер, колико чујемо, правна служба Законодавног одбора Скупштине Црне Горе дефинисала је предлог спорног Закона о слободи вероисповести, који је поднела Влада Црне Горе, као неуставан и неусклађен са међународним уговорима. То је већ један велики и врло значајан корак напред у решавању овог непотребно изазваног сукоба. Извор: Видовдан.орг

На монашком гробљу манастира Дуљево у Паштровићима, данас су сахрењени земни остаци монахиње Евлалије Тешић ( 1959– 2019), дугогодишње настојатељице манастира Светог Николе на Пелевом Бријегу у Братоножићима, која се упокојила у Господу у недјељу вече, 1. децембра. Звучни запис беседе Свету заупокојену литургију и монашко опијело у паштровачкој светињи, гдје је мати Евлалија поживјела своје посљедње овоземаљске дане, служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске. У литургијској проповједи на празник Преподобног Григорија Декаполита и Претпразништво Ваведења, владика је казао да се сва васељена испунила радошћу рођењем Пресвете Богородице, Њеним призивом да буде Мајка Онога кроз кога је све постало и без кога ништа не постоји што постоји и чији долазак је једина вјечна и непролазна радост свакоме створењу а посебно човјеку. „То је најдивнија и најчудеснија вијест која се чула и која се чује на овој земљи и одјекује хиљадама година на свим земаљским језицима. То је вијест о радости која је засијала овоме свијету кроз Пресвету Дјеву кроз њено Ваведење у Светињу на светињама да би Она постала обиталиште те Светиње на светињама.“ Високопреосвећни Митрополит Амфилохије је нагласио да је Богомајка примила у Себе самога Господа, и Њиме испунила и Себе и сву васељену, и обдарила је радошћу вјечном и непролазном. Тако да сваки онај који верује у Христа Бога, исповиједа Његово име и клања се Његовом распећу и васкрсењу, истакао је владика, задобија дар вјечнога и непролазнога живота, и његова душа и тијело постају обиталиште Божије славе као што је постала и Пресвета Дјела кроз Свете тајне: крштења, миропомазања, причешћа и друге. Нагласивши да је то највећа радост и најчудесније свједочанство Цркве Христове до наших времена које сабира све душе жедне и гладне вјечнога и непролазнога живота, Митрополит Амфилохије је истакао да данас у то Царство небеско испраћамо нашу монахињу Евлалију, која се удостојила од Господа не само Тајне крштења и миропомазања и труда да живи по Јеванђељу, заповијестима Божијим, него и анђеоског лика као монахиња. „Последње године свога живота посветила је цјелосно Господу јединоме и истинитоме, служећи Му као монахиња и служећи Му обнављајућа древну светињу на Пелевом бријегу у Братоножићима.“ Подсјећајући на живот достоблажене мати Евлалије, Високопреосвећени Митрополит је казао да је она обнављајући ту светињу и уграђујући се у њу, остала вјерна живоме Господу, ослободивши се и свих својих земаљских брига и обавеза која је имала и у свом родном крају и послије тога живећи у Европи. „Све је то оставила и напустила, дошла је овдје и примила ангелски лик, и кренула за Господом свим срцем својим и свом душом својом. И, заиста, обнављала се и својим страдањем, и својим подвигом и трудом, и својом бригом и о своме спасењу, и о обнављању те древне светиње из времена Ђурђа Бранковића. Она је себе уградила у ту монашку обитељ, и Господ је удостојио да последње дане свога земнога живота проведе у древној светињи Светог Архиђакона Стефана, да се овдје упокоји и на овом мјесту очекује трубе судњега дана.“ Појаснио је владика да је воља Божја да мати Евлалија буде у манастиру Дуљево, да се ту упокоји и сахрани, иако је било природно по монашком звању да буде сахрањена на Пеливом бријегу. Тиме је она заправо, казао је, спојила ову паштровску светињу са братоножићком, као и са манастиром Дугом, гдје је првобитно била монахиња. „Велика радост и благослов Божији је што смо имали и што имамо нашу Евлалију, која узлази својој имењакињи Светој Евлалији, Господу и Пресветој Богородици, да прославља име Господње свим срцем, тијелом и душом својом, јер су и душа и тијело призвани да буду обиталиште славе Божије. Човјек је кроз Христа Господа призван да буде испуњен и Духом Светим животворним, не само да буде душа жива. То је оно што је се догодило и са нашом Евлалијом. Нека би радост овога светога празника и радост свих светих које данас прослављамо, била са њом у вјекове вјекова, амин!“ Након монашко опијела које је служено након Литургије, Митрополит је казао да је мати Евлалија пролазила кроз страдања, нарочито последњих година страдајући тјелесно, али да се носећи свој крст достојанствено, ни једног тренутка није поколебала, ни у вјери, ни у вјерности Христу, бринући о светињи. „Нека би је Господ упокојио у њедрима Аврама, Исака и Јакова, заједно са Св. Евлалијом, Св. Архиђаконом Стефаном, нека би молитве Св. Григорија Декаполита, Св.Прокла Цариградског, Св.мученика Јевстатија, Теспесија и Анатолија, Св. Исака Јерменског и три дјевојке заклане за Христа у Персији, биле заједно са њом, да је чекају у наручју Христа Бога нашега и Мајке Божије“, казао је опраштајући се од мати Евлалије Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Монахиња Евлалија (Милена) Тешић је рођена 9. маја 1959. г. у Прњавору (БиХ). Живјела у Кнежевини Лихтенштајн од 1977. до 1997. године. Замонашена је 2. септембра 2004. године у манастиру Дуга Морачка. За настојатељицу манастира Пелев Бријег постављена 1. јуна 2007. године. Вјечан ти спомен, достоблажена мати Евлалија! Извор: Митрополија црногорско-приморска

У уторак 1. октобра предавање на тему „Свети Сава и добијање аутокефалности СПЦ“ у осечанској библиотеци је одржао протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, редован професор Православног богословског факултета БУ. Госта је поздравила Ана Васиљевић, директорка библиотеке, а неколико духовних песама отпевала је Милица Јокановић, ученица 8. разреда. Говорећи о процесу добијања самосталности и Савиним напорима да организује и устроји Српску цркву, отац Радомир је истакао да су први српски архиепископ и краљ имали исте титуле: Свети Сава – архиепископ српских и поморских земаља, а Стефан Првовенчани – краљ српских и поморских земаља. Извор: Радио Источник

У шесту недјељу по Духовима, 4.августа 2019.љета Господњег, када наша Света Црква молитвено празнује Свету Марију Магдалину – Благу Марију, саборно и молитвено било је у острошком манастиру. Из разних крајева свијета сабрали су се вјерни око ћивота Светог Василија Острошког Чудотворца. На платоу испред Горњег манастира Светом Литургијом је началствовао архимандрит Данило, игуман манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали у Подгорици, уз саслужење тројице свештеника. Звучни запис беседе Више стотина вјерника молитвено је учествовало у евхаристијском сабрању, а током Свете Литургије непрекидна колона поклоника приступала је цркви Ваведења Пресвете Богородице у којој се чувају мошти Острошког Чудотворца. Света Литургија служена је и у Доњем Острогу у цркви Свете Тројице. Началствовао је јеромонах Владимир, острошки сабрат, а саслуживали су му протојереј – ставрофор Милан Пајкановић пензионисани свештеник из Бањалуке, као и јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима. Прије причешћивања вјерних сабранима је бесједио о.Милан, који је између осталог говорио о вјери, као нарочитој хришћанској врлини. -Када је благи Господ био на овом парчету неба што га ми земљом зовемо, многа је чуда чинио. Мртве васкрсавао, демоне изгонио из људи, слијепцима дао да прогледају и многа чуда је чинио. Ако будемо имали чврсту вјеру, нема те бољке од које нас Господ неће исцијелити молитвама Светог Василија. Господ од нас тражи да не сумњамо и да немамо ни трачак дозе скептицизма. Нема странпутице, када вјерујемо. Знамо да идемо у Царство небеско – казао је о. Милан и додао да вјера мора бити чврста, стамена и јака, подсјећајући какву вјеру су имали прота Саврам, капетан из Капернаума, Свети Марко Трачевски, Свети Сава, Свети великомученици и мученици, ђакон Авакум, Владика Николај, Света Марија Египћанка, Свети Василије Острошки и други светитељи. Сабрани, који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће, а посебну празничну радост дало је присуство мноштва дјеце. Заједничарење свештенства, монаштва и вјерних настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог