Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'константин'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Данас, 3. јуна по новом, а 21. маја по старом календару, наша Света Црква слави Свете Цара Константина и Царицу Јелену. Овим светитељима посвећен је велики број храмова у нашој Цркви. Поменућемо - Вождовачку цркву у Београду, цркву Светог Цара Константина и Царице Јелене у Великом Трновцу која је пред две године уочи славе оскрнављена од стране албанских екстремиста, црква на Љубишу, на Сељашници код Пријепоља, у Коретишту код Гњилана, у Ивањици, у Стекеровцима код Гламоча, у Томини код Санског Моста... Према народном предању, које је записано у 17. веку, манастир Тврдош су подигли византијски цар Константин и његова мајка - света царица Јелена, у четвртом веку. Данашњи празник се, као градска слава, посебно свечано прославља у Нишу - граду где је и рођен овај многозаслужни утемељивач хришћанства. Као еснафску славу овај празник прослављају кујунџије и железничари. По Божјем промислу, као покровитељ Цркве Христове, појави се цар Константин Велики, рођен 274 године, унехришћанској породици. Још за живота добио је назив: РАВНОАПОСТОЛНИ. Многопута му се јављао сам Господ и излазио му је у сусрет у његовим молитвама. Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст каознак победе. Издао је едикт (закон) у Милану, 313 године, којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Након победе над Византијом, саградио је диван престони град, назвавши га Константинопољ (Цариград). И као што Божјем промислу би изабран за борца против незнабожачких и христоборних царева, тако исто би, ради свога кршења бачен у постељу, од опасне и неизлечиве губе. Трудише се многи да га излече, али без успеха, те напослетку му рекоше да једини спас и његово излечење лежи у томе да се окупа у крви мале деце. Нареди цар Константинда се ухвате и покољу сва деца. Закукаше мајке, а он устукну и по цену сопственог живота, горко се покаја и пусти децу. То беше мило Богу који га је тиме само кушао, те му посла два апостола, Петра и Павла, да га упуте на прави пут спасења. Он нареди епископу Силвестеру да га крсти и тог часа ишчезну његова болест. Сматрајући се недостојним да оде на поклоњење Христовом гробу, уместо себе спреми и посла своју мајку, царицу Јелену. Оде она на поклоњењеХристовом Гробу, и са тог пута се врати са честицом часног Крста, који понесе свом сину на дар. Света царица Јелена урадила је много тога што је корисно за хришћанску веру. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабожци бацили изван града и засули ђубретом; подигла је многе цркве, од којих требана поменути: цркву над пећином Рождества Христова (на Гори Маслинској); цркву наместу Вазнесења Христова у Гетсиманији; цркву на месту Успења Пресвете Богородице и још 18 цркви. Пронашавши Часни Крст и ископавши га, света царица Јелена га стави на једног мртваца, јер управо тада пролазила је једна посмртна поворка, јер беше умро неки човек из града, те он васкрсну на очиглед свих присутних. Од тог дана православна црква празнује тај догађај, 14 септембра као Крстовдан. Многи незнабожци приђоше хришћанској вери, а Часни Крст би стављен у сребрни ковчег ради чувања и поклоњења. Ова света царица се упокојила 327 године у 80. години живота. Свети цар Константин, благочестив и дарежљив, поживео је још 10 година од упокојења своје мајке, те се и он представи Богу 337 године у 65. години живота. Његово свето тело пренето је у Цариград и сахрањено по његовом завештању у Цркви Светих Апостола у Цариграду. И данас, после толико година, свети Равноапостолни цар, живи бесконачним животом у вечном Царству Христовом, помажући многима који ишту од њега и Јединога Бога помоћ и исцељење. Тропар (глас 8): Креста твојего образ на небеси видјев, и јакоже Павел званије не от человјек пријем, во царјех апостол твој Господи, царствујушчиј град в руцје твојеј положи: јегоже спасај всегда вмирје, молитвами Богородице, једине человјекољубче. https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/2103-sveti-car-konstantin-i-carica-jelena
  2. Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у храму Цара Константина и Царице Јелене на Вождовцу у Београду, 3. јуна 2009. године Рекосмо малоприје да је знамење Часнога крста уписано у људску природу. И не само што је уписано у људску природу, него је, у њему и кроз њега, јављено и откривено људско призвање, људско звање пред Богом. Тако да је људски живот незамислив без Крста часнога. Потврда тога је и данашњи величанствени празник и велики Равноапостолни Константин и Јелена које празнујемо данас и којима је овај свети храм посвећен. И њихов живот је био у знаку Часнога крста. Цар Константин, који је, благодарећи свјетлости Часнога крста, која га је обасјала са небеса, добио просвећење и од мрака незнабожачког био просвећен свјетлошћу истинског и правог богопознања, послије онога великога и страшнога догађаја када је, борећи се против Максенција, видио знамење Часнога крста огњено на небесима и када је заповједио да се на заставама његове војске наслика знамење Часнога крста. И благодарећи том знамењу он је побједио Максенција послије оне чувене битке на Милијском мосту, који данас постоји у Риму као свједочанство тог великог догађаја у историји Европа, да не кажем и у историји свијета. Просвећен свјетлошћу богопознања, Свети цар Константин је престоницу римскога царства пренио из старога, многобожачкога Рима, у мали град, мало мјесто на размеђу Европе и Азије, у онај градић који ће носити име његово, а и до данас га носи Константинопољ, град цара Константина. Па и назив који данас Турци су дали овом граду је сачувао тај садржај његовог првог имена, јер Стамбол је грчка ријеч и значи is tin poli. Турци, муслимани који су дошли и заузели византијско царство, чули су од Грка ријеч is tin poli. ,,Гдје идеш?” ,,Is tin poli” – ,,Идем у град”. И отуда и данас назив Истанбул. Дакле, то име је сачувано, то име је сачувала и велика мајка Црква цариградска, од које смо ми примили свјетлост богопознања преко словенског кума, Патријарха великог Фотија, и његове двојице ученика, Кирила и Методија. Тај цар Константин је одиграо пресудну улогу у историји свијета, у историји Европе, у историји Цркве Божије, нарочито што је, послије те побједе над паганином безбожним Максенцијем, 313. године, у граду Милану, донио онај чувени едикт, ону одлуку којом је дао слободу хришћанској Цркви. До тада је Црква била забрањивана, гоњена, прогоњена и распињана. Сва њена историја је у знаку крста, нарочито та историја прва три вијека која је дала безброј мученика и страдалника за вјеру Христову. Великомученици које ми данас прослављамо су из тога времена, и Великомученик, Георгије, Димитрије, Фотије, Прокопије и скоро сви апостоли који су мученички пострадали и њихови наследници, да поменемо само Светог Поликарпа, Светог Игњатија Богоносца, Светога Прокопија и многи други који су својом крвљу посвједочили вјерност Господу. Дакле, знаменита 313. година. Припрема се сва Европа, нарочито наша Црква православна, да обиљежи тај знаменити догађај 2013. године, када се обиљежава хиљаду и седам стотина година од тога догађаја. Наш архијерејски Сабор ове године је донио одлуку да наша Црква прослави тај догађај почевши од града Ниша, гдје се родио цар Константин, па онда редом на многим другим мјестима која свједоче да је некада он владао и овим нашим крајевима и данас има многа мјеста на којима је цар Константин подизао цркве и тиме остављао дубоког трага и у историји Балкана, а не само у историји осталих народа европских и азијских. Цар Константин је знаменит и по томе што је 325. године сазвао Први васељенски сабор и што је сам, повјеровавши у Христа као Бога свога и Спаситеља свога, рођеног пре свих вијекова од Бога Оца и у времену од Пресвете Дјеве, што је помогао Цркви да утврди и да дефинише ту вјеру и то исповједање у једносушност Сина са Оцем који је свјетлост од свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог, који је рођен, а који није створен. Дакле, Први васељенски сабор, тај догађај од пресудног значаја за историју Цркве Христове догодио се у вријеме цара Константина и благодарећи њему, тако да је и тиме он показао да је заиста раван апостолима. Раван је апостолима и по томе што је омогућио да се шири Јеванђеље Христово по читавом огромном царству његовом које је онда обухватало и исток и запад, обухватало и источно и западно царство, до Британских острва. Дакле, његов живот је сав у знаку Часнога Крста, а и живот Свете царице Јелене. То је она царица која је пронашла Часни крст Христов у Јерусалиму, тамо гдје је данас величанствени храм Христовог Васкрсења и гдје је Голгота. Ви који сте били у Светој земљи ви сте имали од Бога дар да се поклоните на том светом мјесту на коме је царица открила Часни крст. Прошло је било неколико стотина година од Христовог Распећа. Град Јерусалим био је оскрнављен, храм у Јерусалиму разрушен. Испунило се Христово пророштво да неће камен на камену остати од тога храма. За вријеме императора римскога Тита, 70. године, храм је претворен у прах и пепео. И ево и данас, ко је био у Риму, Титов славолук на коме је у камену уклесано одвођење јеврејског народа у ропство и пљачка јерусалимског храма, свјећњаци који су отети, који су однијети из јерусалимског храма и Светиња над светињама. Дакле, царица Јелена, трагајући за мјестом страдања Христовог и Његовог Васкрсења, по Божијем надахнућу она је открила свето то мјесто и на том мјесту је подигла храм Христовог Васкрсења. Тако да је то мјесто засијало поново и поново је Јерусалим добио своје име, јер су Римљани укинули назив том граду, толика је била опака мржња њихова против Јерусалима и против изабраног Божијег народа, да су назвали Јерусалим Јулија Капитолина, тако се звао неколико стољећа. И онда је Јерусалимска црква поново обновљена и дала велике свете патријархе, даје до данашњега дана и око ње се сабирају милиони и милиони хришћана крштених у име Христа Господа. Дакле, и царица Јелена и њен живот је у знаку Часнога крста,, откривања Часнога Крста, али и њеног живота у духу Христовог Распећа и њеног сараспињања у Господу кроз тајну Крштења и кроз тајну њеног животног подвига. Дакле, и цар Константин и царица Јелена су загрлили Часни крст Христов и помогли читавој васељени да и она приступи тој великој светињи, тако да је њихов живот у знаку Часнога крста. Зато је тако благодатан и благословен, зато је име цара Константина записано златним словима у историји Цркве Божије, а у исто вријеме и записано златним словима у безобалном царству Христа Бога нашега. Зато и ми, њихови потомци, поклонимо се Часноме крсту и прославимо Христово Васкрсење и Вазнесење и трудимо се да ходимо путем Господњим, путем ношења Часнога крста, путем који нам је Господ открио и показао и који је једини пут спасења и једина врата кроз која се улази у царство Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/06/03/mitropolit-amfilohije-car-konstantin-i-carica-jelena-su-zagrlili-casni-krst-hristov/
  3. http://www.spc.rs/files/u5/2013/5/220sv_car_konstantin_i_carica_jelena.jpgНаша Света Црква слави Свете Цара Константина и Царицу Јелену 3. јуна по новом, а 21. маја по старом календару. Овим светитељима посвећен је велики број храмова у нашој Цркви. Поменућемо - Вождовачку цркву у Београду, цркву Светог Цара Константина и Царице Јелене у Великом Трновцу која је пред три године уочи славе оскрнављена од стране албанских екстремиста, црква на Љубишу, на Сељашници код Пријепоља, у Коретишту код Гњилана, Ивањици, Стекеровцима код Гламоча, Томини код Санског Моста... Према народном предању, које је записано у 17. веку, манастир Тврдош су подигли византијски цар Константин и његова мајка - света царица Јелена у четвртом веку. Овај празник се, као градска слава, посебно свечано прославља у Нишу - граду где је и рођен овај многозаслужни утемељивач хришћанства. Као еснафску славу овај празник прослављају кујунџије и железничари. По Божјем промислу, као покровитељ Цркве Христове, појави се цар Константин Велики, рођен 274 године, у нехришћанској породици. Још за живота добио је назив: РАВНОАПОСТОЛНИ. Много пута му се јављао сам Господ и излазио му је у сусрет у његовим молитвама. Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Издао је едикт (закон) у Милану, 313 године, којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Након победе над Византијом, саградио је диван престони град, назвавши га Константинопољ (Цариград). И као што Божјем промислу би изабран за борца против незнабожачких и христоборних царева, тако исто би, ради свога кршења бачен у постељу, од опасне и неизлечиве губе. Трудише се многи да га излече, али без успеха, те напослетку му рекоше да једини спас и његово излечење лежи у томе да се окупа у крви мале деце. Нареди цар Константин да се ухвате и покољу сва деца. Закукаше мајке, а он устукну и по цену сопственог живота, горко се покаја и пусти децу. То беше мило Богу који га је тиме само кушао, те му посла два апостола, Петра и Павла, да га упуте на прави пут спасења. Он нареди епископу Силвестеру да га крсти и тог часа ишчезну његова болест. Сматрајући се недостојним да оде на поклоњење Христовом гробу, уместо себе спреми и посла своју мајку, царицу Јелену. Оде она на поклоњењеХристовом Гробу, и са тог пута се врати са честицом часног Крста, који понесе свом сину на дар. Света царица Јелена урадила је много тога што је корисно за хришћанску веру. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабожци бацили изван града и засули ђубретом; подигла је многе цркве, од којих треба напоменути: цркву над пећином Рождества Христова (на Гори Маслинској); цркву на месту Вазнесења Христова у Гетсиманији; цркву на месту Успења Пресвете Богородице и још 18 храмова. Пронашавши Часни Крст и ископавши га, света царица Јелена га стави на једног мртваца, јер управо тада пролазила је једна посмртна поворка, јер беше умро неки човек из града, те он васкрсну на очиглед свих присутних. Од тог дана Православна Црква празнује тај догађај 14 септембра као Крстовдан. Многи незнабожци приђоше хришћанској вери, а Часни Крст би стављен у сребрни ковчег ради чувања и поклоњења. Ова света царица се упокојила 327 године у 80. години живота. Свети цар Константин, благочестив и дарежљив, поживео је још 10 година од упокојења своје мајке, те се и он представи Богу 337 године у 65. години живота. Његово свето тело пренето је у Цариград и сахрањено по његовом завештању у цркви Светих Апостола у Цариграду. И данас, после толико година, Свети равноапостолни Цар живи бесконачним животом у вечном Царству Христовом, помажући многима који ишту од њега и Јединога Бога помоћ и исцељење. Тропар (глас 8): Креста твојего образ на небеси видјев, и јакоже Павел званије не от человјек пријем, во царјех апостол твој Господи, царствујушчиј град в руцје твојеј положи: јегоже спасај всегда вмирје, молитвами Богородице, једине человјекољубче. http://www.spc.rs/sr/sveti_car_konstantin_carica_jelena
  4. Видевши знак Крста Твога на небу, и као Павле примивши позив не од људи, међу царевима апостол Твој, Господе, царствени град положи у руке Твоје: Чувај га увек у миру, молитвама пресвете Богородице, Једини Човекољупче. Катихета Бранислав Илић: Свети цар Константин и Јелена - равноапостолни светитељи Епископ Атанасије (Јевтић): О Светом цару Константину и царици Јелени Епископ Андреј (Ђилерџић) о Миланском едикту Епископи источноамерички Иринеј и филоменионски Илија: Беседа на празник Светих цара Константина и Јелене Протојереј-ставрофор Станимир Поповић: Беседа на празник светих равноапостолних царева Константина и Јелене Протојереј Синиша Смиљић: Беседа на празник Светих цара Константина и Јелене Свети Константин и Јелена у химнографији Вождовачки храм Светих цара Константина и Јелене Протођакон Радомир Ракић: Беседа о стогодишњици Вождовачког храма светих цара Константина и Јелене Радио Беседа: Свети Цар Константин и Царица Јелена Радио Светигора: Свети Цар Константин и Царица Јелена Свети цар Константин и царица Јелена. Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста, он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва I васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин надживи своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду. Извор: Ризница лиургијског богословља и живота
  5. Свети равноапостолни цар Константин и његова света мајка Јелена од деветог века у Православној Цркви прослављају се као велики угодници чије је житије саображено са житијима Светих славних и свехвалних апостола, јер својим безбројним богоугодни делимâ и светим животом проповедаше свету веру Христову. Свети благоверни и равноапостолни цар Константин рођен је 27. фебруара 271. (или 273) године у римском граду Наису (лат. Naissus) који се налазио на месту данашњег града Ниша, у провинцији Горња Мезија (лат. Moesia Superior) која је отприлике обухватала територију данашње централне Србије. Рођен је од благочестивих родитеља Константина Хлора и Јелене. Свети цар Константин научио је основе латинског језика и стекао прва војничка искуства. Кад је постао део царског колегијума, он је имао око двадесетак година. Писани извори и новчићи из тог периода сведоче да је цар Константин веома личио на свог оца, и да је имао јако изражене физичке црте својих илирских предака. Око 293. – 296. године, послан је на Диоклецијанов двор, како би стекао војна и административна знања. Године 293. његов отац Констанције проглашен је за цезара, и тада се Константин раздваја од свог оца отишавши на исток, а многа историјска сведочанства казују да је са њим пошла и његова благоверна мајка Јелена. Прве три године Константин је провео у Диоклецијановој свити, путујући на потезу од Никомидије на истоку до Сирмијума на западу, где је учио о администрацији и одбрани ових крајева. По смрти свога оца он је постао савладар и цезар да би касније напредавао у сваком смислу. Многи извори сведоче да је његова мајка Јелена живела са њим на двору и да је свету тајну крштења примила у познијим годинама. Ови равноапостолни светитељи Константин и Јелена прославише Господа безбројним богоугодним делима која су златним словима записана у историји Свете Цркве, као би и Господ њих прославио подаривши им дар светитељства. Међу овим делима на првом месту свакако неизоставно своју пажњу би требало да обратимо на милански едикт 313. године којим је у духовном и телесном смислу престало гоњење Хришћанâ, а Хришћанска вера проглашена за слободну. Познато нам је да су хришћани пре Константиновог миланског едикта били на сваки начин гоњени и да су своје богослужење и заједничарење савршавали у катакомбама и скривеним местима јер није било могуће да граде велелепне храмове. Значај светог цара Константина исказан је и сазивањем првог Васељенског Сабора у Никеји 325. године на коме је осуђено јеретичко учење презвитера Арија, али и на коме је састављен први део никео-цариградског символа вере. У химнографији појемо да је до доласка Константиновог Црква Христова била разапета, а да је његовим доласком доживела свој препород. У једној богослужбеној песми богонадахнути црквени песник је записао да је трудом и добротом равноапостолног цара Константина након миланског едикта засијало сунце радости, весеља и празновања за све хришћане Како Свети цар Константин тако и његова мајка Јелена тек у познијим годинама примили су свету тајну крштења, али и поред тога њихово целокупно живљење на земљи било је прожето дубоким и делатним служењем Богу, а центар тог служења јесте Константинова борба и победа за слободу хришћанске вере. Са друге стране, Света Јелена као и њен син, Господа је прославила многобројним делима, међу којима центарлно место заузима проналажење Часног и Животворног Крста Господњег, али и подизање многобројних храмова у којима се и до данас приноси бескрвна жртва. Због свих споменутих богоугодних делâ, али и због оних нама знаних и незнаних, Црква Христова им је као брижна мајка подарила епитет равноапостолних светитеља, упоредивши њихове свете животе са животима ученика Христових, светих славних и свехвалних апостола. Према сведочанству поузданог црквеног историчара Јевсевија, свети цар Константин се упокојио 337. године у последњи дан празника Свете Педесетнице, те је стога за дан његовог богослужбеног спомена одређен 21. мај/3. јун. Јевсевије наводи и да се цар Константин упокојио у тридесет другој години своје владавине, а у шездесет петој години живота. Богату химнографију саставили су знаменити химнографији: Цар Лав мудри саставио стихире на Господи возвах и једну стихиру на литији, док је цариградски патријарх Методије саставио славу на хвалитним стихирама. Када је у питању канон празника неке напомене казују да је он дело Теофана химнографа, али у данашњој служби немамо записаног аутора канона. Једна међу стиховњим стихирама за нас има посебан значај јер нам својим текстом сведочи о целебној сили моштију светог цара Константина јер појемо да „кивот његових моштију дарује безбројна исцељењаˮ. Целокупна химнографија, али и светописамска читања прописана за овај празнични дан, светог цара Константина у свему упоређују за великим апостолом Павлом. У еванђељу читамо перикопу о Христу добром и једином истинском Пастиру, што свакако поручује свакоме он нас да је свети цар Константин својом владавином био истински пастир угледајући се на Христа Доброг Пастира. У славу Божју, а у част светих цара Константина и Јелене, као израз великог молитвеног поштовања према овим угодницима Божјим наш благочестиви и христољубиви народ принео им је многобројне свете храмове који красе нашу помесну цркву. Међу значајним храмовима који су подигнути у њихову част треба споменути Вождовачки храм који је 2011. лета господњег прославио велики јубилеј стогодишњицу свога потојања, а који својом светошћу и живом литургијском заједницом обасјава Богом чувани првопрестони град Београд. О значају Вождовачке светиње и историји овог дивног храма Божјег, а поводом стогодишњице његовог постојања дивно је беседио наш угледни професор и познати теолог протођакон Радомир Ракић, који је и дугогодишњи свештенослужитељ олтара Божјег при Вождовачком храму. Значајно је нагласити да овај храм красе две велике светиње које се у њему налазе благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, а то су: Честица Часног и Животворног Крста Господњег и омофор Светог Василија чудотворца острошког. Година 2013 остаће златним словима записана у историји Српске Православне Цркве. Наиме, наша помесна црква је 2013. годину прогласила Константиновом годином. Тим поводом Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве упутио је свештенству, монаштву и верном народу посебну Посланицу. Ову годину обележили су многобројни духовни и културни садржаји, али и многобројна нова издања теолошких и историјских књига у част Светог цара Константина и његовог миланског едикта. Централно сабрање поводом 1700-годишњице Миланског едикта била је света архијерејска литургија којом је у граду Нишу началствовао Његова Свесветост Васељенски Патријарх Вартоломеј, уз саслужење предстваникâ свих помесних Цркавâ. Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, беседећи на празник Светих равноапостолних цара Константина и Јелене поучава: -Заиста, часна је пред Господом смрт преподобних, Светих, Њиме освештаних, Његових. Часна је зато и смрт равноапостолног цара Констатина, и мајке његове, царице Јелене. Цар Констатин је знаком Часнога Крста на Мирлијском мосту у Риму победио незнабожног и безбожног, многобожног цара Максенција. Цар Констатин је, просвећен силом Духа Светога, донео онај чувени Милански едикт – Милански закон, 313. године, којим је дао слободу вери хришћанској. До њега ( првих 300 година ), Црква Христова је била распета Црква, гоњена Црква, прогоњена Црква украшена крвљу десетина, стотина, хиљада мученика Христових. Од Палестине до Антиохије, од Антиохије до Јеладе, од Јеладе до Рима, од Рима до ових наших крајева, свуда је мученичка крв, крв оних који су се жртвовали из љубави према Христу, покропила и освештала земљу. Тек је од времена цара Констатина, Црква Божија могла у миру да сведочи име Господње. Тај његов едикт је био повод великих духовних промена и великог узраста Цркве Христове на сва три континента у Азији, Африци и (нарочито) у Европи. Благодат те слободе Цркве Христове се дотакла и ових наших крајева. У то време, наши крајеви су били под влашћу самога цара Констатина, родом из Ниша. Цар Констатин и његова мајка Јелена, давши слободу хришћанима, истовремено су пренели престоницу из Старога у Нови Рим у Свети град Цариград. Тако је Цариград после њега, хиљаду година господарио судбинама Европе, Азије и Африке, а вера хришћанска је цветала. Видевши знак Крста Твога на небу, и као Павле примивши позив не од људи, међу царевима апостол Твој, Господе, царствени град положи у руке Твоје: Чувај га увек у миру, молитвама пресвете Богородице, Једини Човекољупче.(тропар) Константин данас с матером Јеленом показује Крст, свеславно дрво, истинско посрамљење свих Јевреја, оружје против противника верних царева: Нас ради се јавило ово велико знамење и штити нас од навале зла. (кондак) катихета Бранислав Илић
  6. Празник успомене на Светог цара Константина и његову мајку Свету царицу Јелену, свечано је прослављен у храму посвећеном овим дивним угодницима Божијим у Сељашници код Пријепоља, у среду 3. јуна 2020. године Божанском Литургијом коју је савршио Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, настојатеља Светоуспењског манастира у Сељанима јеромонаха Петра и ђакона Ивана Савића. Звучни запис беседе Колика је радост на Небесима, када се верни окупе у храму на Светој Литургији, указао је Епископ Атанасије, честитајући празник свима присутнима: – Ми који смо успели да се одазовемо позиву Божије љубави и сабрали се овде у овом светом храму, посвећеном онима који су љубили Бога, цару Константину и царици Јелени, ми смо такође данас обрадовали Небеса, обрадовали Господа творца нашега, јер је Он могао да види управо из овог нашег одзива Његовој љубави, да смо и ми живи. Живи смо, то се види по томе што смо показали да можемо и ми чинити богоугодна дела. Јер ово сабирање овде у овоме светоме храму јесте угодно Богу. И све ово што смо данас изразили својим срцем, својим умом, својим речима. Замислите само те доброте Божије да Господ не само да прима из руку нас грешних дарове него се и радује да их прими од нас. – Може Бог без нас по својој свемоћи, али по својој љубави као да не може без нас, јер нас воли. И баш због тога што нас воли ми смо Њему потребни… У свакој часној професији могуће је угодити Богу. Од чега то зависи? Не од тога која је врста професије него од тога какви смо ми, колико је срце наше оплемењено, колико је отворено за добро, да се у њега усели љубав Божија, да се усели у њега врлина, колико се може добро уселити у наше срце. Црква данас слави и цареве земаљске који су знали како да свој статус искористе часно, за корист људи, за Цркву, за спасење човека. Епископ је затим укратко подсетио чиме су то свети цар Константин и његова мајка царица Јелена заслужили да их Бог прослави и да их ми данас прослављамо: – Они имају јединствен положај у историји, јединствену улогу. То је привилегија којом је Бог почаствовао царицу Јелену да она из рушевина откопа затрпани Крст Господњи. – Кад год видимо Крст Господњи ми се подсећамо на ту љубав Божију исказану на њему. Јер је на њему Господ за нас положио свој живот, на њему је за нас страдао. Ако неко нас хришћане пита шта је Крст, то је знак који нас подсећа на љубав Христову према нама. То је и чудотворан знак који чудодејствује у животу свакога од нас. Ми истичемо и показујемо свуда Крст Господњи, али је најважније да Крст Господњи сместимо у себи, унутра, и да Он светли у нашем срцу, да Он чудодејствује у нама. Крст је за нас такође наставак оне борбе коју је Христос водио, против греха, против палости, против трулежи, против смрти. И Крст у нама распиње нашу жељу да служимо греху. То он распиње, то он разгони. Разгони таму. Крст Господњи нас унутра ојачава. Постајемо јачи и способнији за добро, за љубав, нагласио је Епископ Атанасије. Након заамвоне молитве пререзан је славски колач и освештано славско жито које је за ову годину припремио г. Зоран Нинчић из Пријепоља са својом породицом. Старешина храма Светих Константина и Јелене у Сељашници протојереј-ставрофор Слободан Симић захвалио се Богу на овом дивном дану, Епископу на љубави коју показује према верном народу овога краја својим посетама и служењем у овом храму, свима присутнима на учешћу у Божанској Литургији а кумовима овогодишњег славља на њиховом труду и помоћи да се што достојније прослави храмовна слава. За домаћина славе за наредну годину јавио се г. Радоица Тописировић из Сељашнице. Након Божанске службе, домаћин славе је са породицом у порти храма приредио славски ручак за све присутне па су уз послужење, верни овога краја и њихови гости имали прилику да поразговарају са својим Епископом о свим аспектима вере и живота у Богу. Извор: Епархија милешевска
  7. Поводом актуелне кампање која се води против Православне цркве и њених Светих тајни кроз „политичку медицину“ неодговорних појединаца из јавног живота, као вјерујући човјек и свештенослужитељ који је дубоко убијеђен у моралну исправност своје службе и одлучујућу улогу Божијег промисла у најфундаменталнијим законима природе кроз усклик псалмопојца „Господе, све си премудрошћу створио“, осјећам се дужан јавно изразити свој презир према примитивним покушајима политикантства, а јавности покушати пружити више информација на ову тему. За неупућене, и политика има медицину, код нас додуше, на примитивном нивоу. Наши грађани заслужују квалитетне здравствене информације, а не незнавене „хећиме“ којима је пуштање крви лијек за сваку болест. Када смо послије несувислих и исполитизованих интервенција полиције схватили да постоје различита тумачења здравствених препорука смјеста смо контактирали ИЈЗ и добили врло разумне препоруке (10м2 по особи у храму, два метра размака између вјерника и без учесника са респираторним симптомима). Ни помена није било о Светом причешћу нити ризику од Евхаристије по јавно здравље нити захтјева за измјеном метода раздавања Светог причешћа. Нажалост, да ли због мањка информација, да ли због мијешања политике у струку или преокупираности другим аспектима епидемије – епидемиолошка струка је постала недоступна. Уместо даљих консултација, сваки контакт је постао немогућ, а после потпуно тенденциозног саопштења НКТ-а за заразне болести уследило је већ поменуто ширење панике и нереда од стране неодговорних политиканата из јавног живота. Сваки лекар добро зна благотворни утицај вјере на болеснике и њихово оздрављење као и снагу вјере у тренуцима друштвене кризе као што је ова. Стога и није било чудно кад се ИЈЗ сагласио са наставком редовних богослужења, што је прихватила и полиција. Недјељне Литургије су одржане уз препоруке што нам је свима служило на понос. Са невјерицом смо у Недјељу увече слушали да наша вјера представља наводну опасност по здравље и да су епидемиолози наводно дознали за метод раздавања Светог причешћа који се у садашњој форми примењује од 7. вијека – из медија. Какви су то љекари који први пут виде Причешће које се тако често раздаје по нашим болницама? У болницама се разноси и раздаје Свето причешће, неријетко се у њима организују и мјеста за молитве и литургијска сабрања а лекари су врло често дубоко вјерујући хришћани. Већина вјерника, који су истовремено и већина грађана у Црној Гори гледа на Свето причешће као на средство исцјељења и очување духовног и тјелесног здравља. Од настанка микробиологије као науке 1860-их година , односно од када је Луј Пастер доказао да заразне болести изазивају микроорганизми, води се епидемиолошка полемика о хришћанском обреду Евхаристије. Ова дебата траје безмало већ вијек и по. Она није карактеристична само за православље него и за друге хришћанске конфесије. Због бројности причасника и из практичних разлога од 7. вијека се у Византији користи кашичица, што је и данас главни метод у свим Православним црквама. Изузетак је Литургија Светог Јакова – брата Господњег, која се служи једном годишње, када се народ причешћује древним начином да се вјерницима даје да пију из Светог путира (Евхаристијске чаше) на сличан начин како се данас причешћују свештеници. У Римокатоличкој цркви, од 12. вијека народ се причешћује под једним видом тако што им свештеник даје Хостију (бесквасни хлеб) директно у уста – голим рукама, а у другој половини XX вијека послије литургијских реформи враћено је причешћивање лаика под оба вида, односно заједничко пијење из Евхаристијске чаше у неким приликама. Англиканска црква, као и Лутеранска задржале су древни Западни начин причешћивања гдје се сви вјерници и свештеник причешћују из једне чаше уснама. Чаша се помало окреће и обод се брише између причасника, као што је то обичај код Православних приликом причешћа свештеника. Опционо је дозвољена и „интинкција“ односно да се вјерник причешћује умакањем освећеног хљеба сопственим прстима у освећено вино. Свим овим хришћанским конфесијама је заједничко да остатке дарова употреби свештеник после служења Литургије односно мисе. Евхаристија и обред причешћа, с обзиром на своје централно мјесто у Светом писму остаје централни култ цијелог хришћанства. Савјесно раздавање Светог причешћа и достојна употреба остатака је једна од главних дужности свештеника. Питање о ризику од заразе је постављано много пута, поготово током епидемија црних богиња, колере, тифуса или куге. Скоро сваке године, у сезони грипе ово питање васкрсава. Слично као што у Западној штампи скоро сваке године уочи православног Васкрса увек васкрсава питање „Грчке хиљадугодишње преваре“ односно силаска Светог Огња на Гроб Господњи у Јерусалиму. У новије вријеме, дебата о инфекцији путем Евхаристијске чаше се разбуктала прво 1890-тих година у Америци међу различитим протестантским деноминацијама. Микроби су били ново откриће, а заразне болести и епидемије главни узроци смрти. Међу вјерницима различитих класних и расних сталежа постојала је тенденција да се имућнији и добростојећи гаде, али и боје дијељења Евхаристије са сиромашнима, бившим грешницима, алкохоличарима, покајаним проституткама, или са вјерујућим америчким црнцима, у новопронађеном страху од болести који је донео развој медицине. Новоуспостављени ауторитет науке у односу на традиционални вјерски и постојећу тенденцију ка сегрегацији је искористио др Чарлс Форбс и 1894. придобио је вођство Презбитеријанске цркве да на основу резултата његовог микробиолошког истраживања одобри индивидуални прибор за причешћивање. За пет година др Форбс је постао главни заговорник, произвођач и дистрибутер индивидуалног прибора за причешће – захваљујући класичном америчком расизму и малограђанштини увијеним у обланду хигијене и здравља. Цијена његових луксузних евхаристијских комплета је достизала и 412 $ у данашњем новцу. Овакви предузимљиви љекари су брзо ишчезли почетком XX вијека јер, како су сами са жалошћу констатовали тешко је било наћи иједну епидемију која је потекла од Евхаристијске чаше, али је из других разлога ова пракса у неким протестантским црквама опстала до данас. Римокатоличке, Лутеранске и Англиканске цркве као и Православна црква настављају са старом праксом дијељења Евхаристијске чаше до данашњег дана. Научна истраживања која су се бавила количином и врстом микроорганизама на евхаристијским сасудима у симулираним условима Евхаристијског обреда закључила су да у зависности од неколико фактора – алкохола у вину, антимикробног олигодинамског дјеловања бакра, месинга, сребра и злата која се користе као материјали, а посебно услед чина брисања прибора убрусом, микроби на овим предметима постоје, али је њихова количина врло мала. Утврђено је да само брисање Евхаристијске чаше између причасника ланеним убрусом смањује број микроба за 90%. Иако други наведени фактори (алкохол у вину, додир са металима) доприносе смањивању броја микроба, они нису довољни сами по себи да униште микроорганизме због прекратког временског интервала између причасника. Међутим, кроз дуже вријеме наведени метали, делују готово потпуно антисептички. Ово својство сребра, злата, месинга и бакра од које су евхаристијске чаше обично направљене било је познато од давнина а данас је познато као олигодинамски ефекат. Најновије студије указују на чињеницу да иако корона вирус може опстати на нерђајућем челику, стаклу или пластици данима, на чистом бакру нестаје већ после четири часа, док га месинг (од којег се често праве свештени сасуди и кашичице) уништава за неколико минута. Са почетком епидемије вируса ХИВ-а осамдесетих година ХХ века ово питање је обновљено, поготово после откривања случаја преношења ХИВ-а преко додира сукрвице зараженог са слузокожом здравог човека као нпр. приликом зубарске интервенције. Студија на ту тему закључује да пренос ХИВ-а или Хепатитиса Б директно путем пљувачке није никад забележен, а тим мање, посредно, путем предмета, те да „расположиви подаци не упућују на то да би пракса дијељења Евхаристијске чаше требала бити напуштена због ширења заразних болести“. Епидемиолошки најзначајнија студија на тему дијељења Евхаристијске чаше и ширења заразних болести је урађена 1997. године кроз коју је праћено 691 особа које су приступале Евхаристији кроз дужи временски период, и ова студија је закључила да „особе које редовно, па чак и свакодневно примају причешће нису под већим ризиком од заразе у поређењу са особама које се не причешћују или које уопште не присуствују хришћанским богослужењима“. Ову студију је на дату тему Центар за контролу болести САД-а узео као референтну тачку за своју званичну препоруку на ову тему, која је издата због честих злонамерних пријава противника евхаристијског обреда. Ова препорука између осталог понавља тврдњу Православне цркве: Никада није забиљежена епидемија која потиче из Евхаристијсе чаше. Додају да теоретски ризик од преноса постоји, али да је он вјероватно сувише мали да би могао бити детектован. Као мјеру предострожности препоручују да се вјерници са респираторним симптомима или са отвореним ранама у усној дупљи уздрже или причешћују на неки други начин. Забрана, због поштовања вјерских слобода, ником на ум није падала. Англиканска црква Канаде је на тему својих богослужења и заразних болести оформила посебну комисију и спровела властита истраживања. Поред потврђивања постојећих налаза, потврђено је да древна хришћанска пракса ритуалног прања руку свештеника пре почетка богослужења која постоји неизмењена и код православних није само ритуална него и практична превенција већине евентуалних преноса заразних болести на богослужењима. Потврђено је да је теоријски ризик заразе преко усана мањи него преко руку те је споменута пракса интинктације (умакања) ризичнија, те да не постоји разлог за мењање евхаристијске праксе у редовним условима. Наравно, дате су препоруке и за ванредне ситуације. Оно што је значајно у овом истраживању је да је Англиканска црква спровела и истраживање о здрављу, дуговечности и подложности заразама англиканског свештенства (које такође употребљава причешће послије вјерника, као и православни свештеници) на основу вишевјековних података о премијумима њиховог здравственог и животног осигурања: „Када би постојао било какав значајнији ризик у евхаристијској пракси Англиканске цркве кроз толике вјекове, изгледало би вероватно да би се тај ризик одражавао на осигуравајуће таблице стопе смртности англиканских свештеника који врше свето жртвоприношење вјековима, а уствари управо је обрнуто“. Сличном логиком, православни свештеници у САД-у би требали плаћати веће здравстено и животно осигурање због служења Свете литургије, што још нигде није забиљежено, а америчке осигуравајуће куће сигурно не би себи дозволиле такав пропуст у профитирању што иде у прилог тези коју заступам. Једно истраживање каже да иако теоријска могућност заразе од причешћивања постоји, већа је вјероватноћа да ће се особа у храму заразити руковањем или хватањем кваке него причешћем. Сличних студија је било и у традиционало већинским православним земљама, али намјерно прескачемо истраживања и студије из православног свијета, ради објективности и искључујући вјерске или конфесионалне елементе из аргументације. Такође преовладавајуће мистичко и духовно схватање вјере, непромјењивост и сталност правосланог хришћанског култа и обреда кроз вијекове и ослањање на емпиријску, небројено пута потврђену очигледну чињеницу да Свето причешће није било повезано ни са једном епидемијом у историји је условило да ово питање не буде толико контраверзно као на Западу гдје је историјски пут хришћанства био другачији, а рационализам превалентнији. Одступања од устаљене праксе у богослужењима у току епидемија су биле примјењиване у изузетним случајевима, више због умиривања страха, обично уз препоруку љекара и власти. Црква је увек чврсто стајала на становишту да Свето причешће исцјељује тјелесне и духовне слабости оних који га са вером примају. Такође, снисходећи слабостима људским, прихватала је савјете струке како због умиривања слабих и маловерних, због „вакцинације“ људског страха и незнања, тако и због бриге о човјеку, па и да не искушавамо Господа Бога, пазећи при том да се не падне у малодушност и маловјерје и да изузеци остану изузеци и да се чине само када постоји крајња потреба. Треба имати у виду да су велике богиње, колера и куга биле болести од којих је умирао сваки други или сваки трећи заражени, а преживјели је остајао са доживотним здравственим последицама. У случају коронавируса 99% оболелих преживљава без икаквих последица. Од када су опаке болести покорене вакцином промене и прилагођавање богослужбене праксе нестају. Први који је код нас критиковао праксу причешћивања из хигијенског аспекта био је рашчињени архимандрит Српске православне цркве, а потоњи народни учитељ Васа Пелагић. Због свог негативног става према религији уопште био је величан и слављен у време комунизма, као народни херој. Његову аргументацију против црквених „петљанија“, како их је он називао, а која је укључивала и критику раздавања Светог причешћа преписују каснији партијски комесари чији се идеолошки прејемници са малих екрана у Црној Гори вијек и по касније обрушавају на Цркву са истим неутемељеним аргументима. Према писању блаженопочившег патријарха Павла питање употребе кашичице и одбацивање наводних хигијенских, догматских и естетских разлога архимандрита Петронија Трбојевића од стране Светог синода Карловачке митрополије 1911. године је учврстило претходни став да се причешћивање кашичицом задржи. Током последње епидемије једног облика црних богииња – односно епидемије вариоле вере 1972. године у Југославији, која је уједно била и последња епидемија великих богиња у свијету, Црква није промијенила начин причешћивања, а пренос заразе путем учешћа у богослужењу није забиљеже, као ни приликом Х1Н1 пандемије 2009. године у вријеме свјатјејшега патријарха Павла. Међутим, треба имати у виду да то медицинска струка тада од Цркве није тражила, и да су за обије болести постојале залихе опробаних и тестираних вакцина. Југославија је захваљујући озбиљним стручним, индустријским и административним капацитетима на епидемију вариоле вере реаговала муњевито. Уз помоћ „Торлака“ у року од неколико мјесеци вакцинисано је близу 18 000 000 људи. Болнице са зараженима су стављене у карантин веома брзо, а југословенски епидемиолози су имали искуства из афричких жаришта и помоћ СЗО. Народ је љекарима вјеровао, а држава се бринула за грађане. Нико се није обрачунавао нити са Црквом нити са Исламском заједницом и политизирао вјеру без обзира на владајућу комунистичку идеологију и на чињеницу да је вирус донешен нехотице, са муслиманског хаџилука. Данас је ситуација другачија: за садашњи корона вирус вакцина још увијек није развијена, и не зна се када ће бити доступна. Не постоји ни ефективна терапија, а шири се муњевито и подмукло са дугим периодом инкубације. Иако та болест није толико опака као претходне епидемије, живот се промијенио. Популације су старије, живи се дуже, а људи рутински облијећу планету и шире заразе. Пре само једног вијека, ову болест нико не би ни примјетио нити би она имала могућности да се прошири. Стога су ванредне околности те је разумно да се снисходи и може бити оправдано страх невјерујућих или слабих „вакцинисати“ и богослужбену праксу привремно прилагодити, како се већ чини широм православног свијета на различите начине, али не путем декрета и насиља над вјером. Барем док се више о овом вирусу не научи и сазна. Нажалост нијесмо имали прилику да о овоме разговарамо са надлежнима јер је, како изгледа, неко ружно, злонамерно и примитивно политикантство процијенило да не ризикује ништа ако цијелу земљу остави без Светих тајни и без Литургије усред Великог поста, а добија се прилика да се примјењују надрилекарске методе политичке медицине. Без трунке поштовања, и без трунке уважавања колико грађанима ове земље значи њихова вјера, наредбом о обустави свих богослужења де факто се уводи ванредно стање укидајући основне вејрске слободе и једину расположиву терапију која доказано дјелује против свих болести духа и тијела. Чак и вакцинација која спасава животе има одређене ризике, стопу смртности, могуће компликације у врло малом, али реално постојећем проценту, али наука каже да предности надмашују ризике. Ако се не слажемо са тим мишљењем – затвор. Када водите дијете на вакцинацију постоји мала шанса да га и повриједите. А она је законом обавезна – на тај ризик нас држава приморава и за вријеме корона вируса и у редовним околностима. На Свето причешће не приморава нико никога. Није се играти са Богом, укидати једину терапију која је до сада поуздано дјеловала и то чинити због властитих предрасуда није ни мудро ни далековидо. За само један дан, послије примјене политичке медицине проценат обољелих у Црној Гори је скочио изнад онога у Кини и то у претежно римокатоличкој и муслиманској полулацији у Тузима, гдје сигурно није било причешћа кашичицом. Побогу, зар то није довољни показатељ да се са Богом и Светим богослужењем није играти? Зар смо тако горди да мислимо да тајне космоса које је Створитељ неба и земље, и видљивог и невидљивог, и људи и вируса потпуно разумијемо и разумом обухватамо, док се Вавилонска кула лажне сигурности глобализације пред нама руши? Не можемо се ни Богу помолити за оболеле како ваља и тако помоћи нашим комшијама и пријатељима на искушењима, због сујете и кратковидости политикантства. И на послетку да се извиним свим правим хећимима, а не онима под знацима навода са почетка текста који су спасили небројене животе а захваљујући којима је вариолација, први облик инокулације против великих богиња пренесена из Отоманског царства у Европу и захваљујући којима смо ми један од првих народа Европе који није масовно умирао од ове опаке болести. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. У оквиру традиционалне црквено-народне манифестације „Дани Светог Јована Владимира“ данас на празник када наша Света и саборна црква прославља Светог цара Константина и његову мајку Свету Јелену, служена је Света литургија у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Првобитно је планирано да се Света литургија служи на рушевинама великог манастирског комплекса на Ратцу, али због кише је одслужена у барском саборном храму. Светом службом Божијом началствовао је настојатељ манастира Дајбабе архимандрит Данило а саслуживали су протојереј Љубомир Јовановић и јереји Младен Томовић, Никола Радовић и Марјан Петковски. На Литургији су одговарали Василије Ускоковић и Дејан Томовић. Након што је отац Љубомир прочитао Свето јеванђеље, присутним вјерницима обратио се парох сутоморски отац Марјан Петковски. Тумачећи Јеванђеље, отац Марјан је казао да је Господ Својим ученицима говорио у причама како би они могли да их протумаче, али да њима то није било увијек јасно. То се, како је истакао, види и из данашњег Јеванђеља када им Господ говори о стаду, једном тору, овцама које препознају свога пастира и за њим иду, а лопова, који не улази на врата, не препознају и од њега бјеже. Пошто ученици то не разумију Христос им појашњава да је Он врата и да ће се онај који уђе кроз Њега спасити: Ја сам врата; ако ко уђе кроз Мене спашће се, и ући ће и изаћи ће, и пашу ће наћи. Нагласио је да нам данашњи празник Светог Цара Константина исто то свједочи. Објаснио је да се велики цар, иако је хришћанству дао слободу и признао га као државну религију, није тада крстио. Пред крај живота разболио се и по савјетима љекара требао је да се окупа у крви невине дјеце. Међутим када је чуо колика је жалост њихових родитеља, он је рекао да ће радије да умријети него да толика дјеца страдају. „Иако је Константин био један од највећих владара у њему је преломила она друга страна, да је он човјек на првом мјесту. И као такав човјек који је имао још од почетка страх Божији одлучује да се крсти и тек када се крстио је оздравио. Ево примјера из данашњег Јеванђеља, гдје Господ каже Ја сам врата; ако ко уђе кроз Мене спашће се, Свети Цар Константин је баш ушао кроз та Христова врата, ушао и обукао се у самога Христа“, истакао је отац. Пожелио је да љубав Светога цара Константина буде примјер свима нама на путу кроз живот. „Нека нам његов примјер, љубави прије свега према ближњима и Богу, увијек буде наш пут кроз живот да једнога дана и ми можемо стати пред лице Божије а у реду заједно са свима светима и преподобнима, и царевима и мученицима, као што је Свети Владимир којег ћемо сјутра и прославити“, поручио је отаца Марјан Петковски Оци су у част великог благочестивог цара Константина и његове мајке царице Јелене освештали славски колач и жито, а сабрање је настављено у крипти храма. Дани Светог Јована Владимира наставиће се вечарас промоцијом књиге Ивана Степановича Јастребова „Стара Србија и Албанија“ на којој ће говорити Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије, као и приређивач и уредник Борислав Челинковић и историчар др Жарко Лековић. Сјутра, на празник Светог Јована Владимира, са почетком у 9 часова биће служена Света литургија у Храму Светог Јована Владимира у Бару, а у 19 часова улицама Бара ће по устаљеној традицији проћи свечана празнична литија. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Очекујем рецензију @Ћириличар и @Zoran Đurović Константин Бодин – први српски цар, 274 године пре цара Душана http://www.rasen.rs/2017/08/konstantin-bodin-prvi-srpski-car-274-godine-pre-cara-dusana/ Време у којем Срби играју значајнију улогу на историјској позорници најчешће се рачуна од година владавине Стефана Немање. Шта се дешавало пре овог периода? Ко су били српски владари и које су титуле носили? Постоје ли о њима писани подаци? Бодинов печат; Археолошки музеј у Истамбулу Историја средњовековне Србије за већину почиње Стефаном Немањом. О српским владарима и великашима који су ранијим вековима постављали темеље српској држави веома мало се зна ван уског круга историчара. Јавност је често окупирана данас популарним и потпуно ненаучним теоријама о Србима као „народу најстаријем“. Трагајући за наводном античком прошлошћу Срба, заборављамо на документоване личности из наше историје које су неоправдано запостављене. Мало ко је чуо за Јована Владимира, првог српског свеца, или Михајла, краља Дукље и првог српског краља. Међу заборављеним јунацима српске средњовековне историје је и његов син, Константин Бодин. Константин Бодин Један од најчешће навођених и тумачених писаца историје народа је Константин Порфирогенит, византијски цар из династије Македонаца, који је живео у десетом веку. Порфирогенит је написао важно дело, „Спис о народима“ или „О управљању царством“, у којем се, између осталих, помињу и Срби. Описујући догађаје који су предходили његовом рођењу, аутор са незадовољством истиче да: „Тамошња племена Хрвати и Срби и Захумљани и Травуњани и Конвљани и Дукљани и Пагани, одвојивши се од царства Ромеја, постадоше самостални и независни, не покоравајући се никоме. Ова племена, како кажу, немају архонте (тј. кнезове), већ само старце жупане, на исти начин као и остале Склавиније.“ Овај пасус Порфирогенитовог дела важан је за разумевање титула које су српски владари уживали у десетом веку. Привилегију старца или жупана носио је и Стефан Немања. То наводи на закључак да се све до краља Стефана Првовенчаног, владар Срба називао старцем или жупаном. Зетски краљ Михајло, отац Константина Бодина – ктиторски портрет из цркве Св.Михајла у Стону, XI век Међутим, новооткривени печат из истамбулског археолошког музеја сведочи да је Константин Бодин, српски владар из друге половине XI века, носио краљевску титулу. Бодин је био син првог српског краља – Михајла, па се намеће мишљење да је титулу задобио правом наследства. Међутим, овакве привилегије је могао да одреди само византијски цар и оне нису део наследне традиције. Како је онда овај српски владар постао краљ? Грб Војислављевића Михајло Војислављевић је крунисан 1077. године, за шта је добио потврду од папе Гргура VII. Средиште српске државе тада је било нешто јужније од простора на коме се касније уздигао Стефан Немања и његови наследници, у области Дукље или Зете. О његовом сину, Константину Бодину многи уважени хроничари XI и XII века су писали са посебним уважавањем. Ана Комнина, ћерка једног од највећих византијских царева Алексија I, уврстила је Бодина у своје хронике. Пишући о акцијама противника свога оца, Константина Мономахата, она каже да је он: „Бодина и Михајла, егзархе Далмата, учинио је својим пријатељима, помоћу писама и поклонима придобио њихову наклоност, отварајући тако себи многа врата.“ Константин Бодин Бодинов утицај и углед у царству можемо читати између наведених редова. Један од највећих царевих противника потрудио да задобије пријатељство српских владара. Хроничари са царског двора извештавају и о великој побуни против царске власти која је избила на простору данашње Македоније. На њено чело је стао Константин Бодин. „Прве године његовог царства народ Срба, крену да потпуно освоји Бугарску. . . Истакнутији људи бугарске замоле Михајла, који је био владар, да им помогне и с њима се удружи и да им свога сина да га прогласе царем Бугарске и да се тако ослободе превласти и окрутности Ромеја. Он им се радо одазове и сабравши 300 својих људи предаде их своме сину Константину, званом и Бодину и пошаље их у Бугарску. . . И наста страшна битка и још страшнији пораз Ромеја.“ Црква Светог Мартина у Шумету, Локрум – Бодинов поклон Дубровнику Након велике победе, Бодин је проглашен у Призрену за цара, под именом Петар III, у покушају да се обнови Самуилова држава која је срушена пола века раније. У почетку је имао успеха. Његова војска је освојила Скопље и Ниш. Међутим, показало се да побуњеници немају довољно снаге да се дуготрајно супростављају византијском цару. У бици код Пауна на Косову Бодин је поражен, заробљен и одведен, најпре у Цариград а потом у Антиохију. Међутим, успео је да се ослободи и врати у своју престоницу Скадар. Политику је ипак променио и византијском цару више није, макар јавно, одрицао послушност. Највећи непријатељ Византије у том периоду су били Нормани, предвођени неустрашивим Робертом Гвискардом. Алексије I Комнин је уврстио Бодинов одред у своју војску. Гласине о приступању Бодинових трупа, истих оних који су потукли Византинце у Бугарској, значиле су подизање морала византијској војсци и веће шансе у даљем ратовању. Као награду за верност и помоћ српске војске Константин Бодин је проглашен за краља. Овај податак нам потврђују и каснији догађаји. Почетком XIII века жупан Стефан Немањић и његов брат Сава траже краљевску круну од римског папе Хонорија III. Папа је прихватио њихов захтев па је средњиНемањин син постао Првовенчани краљ. У свом захтеву, Сава и Стефан Немањић истичу да им право на круну припада још од „првог отачаства краљевства“, која се зове „велико краљевство од прва“. Немањини синови, дакле, указују да је Србија већ била краљевина, те да је титула коју траже припадала њиховом претходнику – Константину Бодину. Печат српског владара из друге половине једанаестог века представља праву малу револуцију у откривању историје преднемањићких Срба. Оскудни писани подаци и непостојање споменика културе који би сведочили о поменутом периоду у великој мери су успоравали пут историјске науке. То, међутим, не значи да археолошка испитивања у будућности неће довести до нових сазнања која би могла да прошире интересовање за српску историју и у овом правцу. Историја нашег народа пре Стефана Немање мора и може бити проучавана и публикована озбиљније него данас. Подела Бодинове државе; фото: Википедија Колико је чврста граница између родоначелника династије Немањићаи његових предака показује чињеница да се чак и данас не може поуздано говорити о оцу Стефана Немање, из уџбеника свима познатог Завиде. Родослови Немањића започињу Немањом или ређе његовим оцем. Сви иза ове замишљене црте као да не постоје. Питање које понекад многима прође кроз главу налази се у наслову овог текста, и гласи „Постоји ли историја Срба пре Немањића?“ Примери као што је Константин Бодин дају одговор и показују континуирани правац напредовања српских владара. Титула коју је понео Бодин поново је припала Стефану Првовенчаном. Касније су исту титулу уживали краљеви Владислав,Урош, Драгутин, Милутин и други. На послетку, краљ Душан се 1346. године крунисао за цара. На путу од варварског племена Срба, како нас је Порфирогенит описао, па до царства које је закуцало на врата Цариграда, заслуге имају и данас помало митске личности као што је Константин Бодин. Заборављен и велики! Извор „Српски академски круг
  10. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, на празник светих славних и свехвалних aпостола Андроника и свете Јуније, у среду 30. маја 2018. лета Господњег, светом архијерејском Литургијом у храму Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана началствовао је Његово Преосвештенство умировљени Епископ Константин уз саслужење протопрезвитера-ставрофорâ: Љубомира Ђокића, Илије Филиповића пароха лончарског, Радована Лукића пароха лешничког, Стевана Кувежданина пароха кнежево-виноградског; протопрезвитерâ: Предрага Толимира пароха при новосадском храму Свете браће Кирила и Методија на Телепу, Милоша Стојановића пароха при новосадском Светојовановском храму на Детелинари, Милана Малинића пароха при новосадском Световазнесенском храму на Клиси, Жељка Тешића настојатеља Световрачевског храма у Футогу, Милоша Јевросимова пароха тителског; протонамесникâ Драгана Штевића пароха дероњског, Алексеја Блануше пароха ловћенског, Бранислава Спасојева пароха ченејског, као и часног ђакона Александра Билића. Благољепију евхаристијског сабрања својим милозвучним појањем у славу Божју допринели су футошки пароси протонамесници Миле Мајкић, Борислав Милић, Миливој Шемић, као и овдашњи вероучитељ Бранислав Илић. На љубазни позив домаћина проте Жељка Тешића, сабрани у Светодуховској радости некадашњи ученици богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима (генерација 1984-1989), а сада свештенослужитељи Светог жртвеника,предвођени својим некадашњим разредним старешином Епископом Константином, сабрани око Трпезе Господње узнели су благодарност Једином истинском Свештенослужитељу, Господу нашем Исусу Христу, на свим благодатним даровима, молећи милост у љубав Његову. На крају сабрања поучним словом сабране је поучио владика Константин указавши да је циљ и смисао оваквих сабрања управо благодарност Господу на свим добрима која нам се дарују на спасење наше и васцеле Цркве. Владика је подсетио да предавајући васцело своје биће Господу себе непрестано испуњавамо вером, надом и љубављу радујући се свагда у Господу. Епископа, свештенство и сабрани народ Божји поздравио је и протопрезвитер Жељко Тешић који је у свом кратком и љубављу испуњеном слову исказао своју радост молећи се Господу да се та радост у Духу Светоме настави и у Царству небеском и да се још дуго година у духовној и телесној крепости сабирамо око свога Господа. катихета Бранислав Илић Извор: Радио Беседа
  11. Епископ Константин: Свагда благодарите Господу на свим благодатним даровима! -ФОТОГАЛЕРИЈА- Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, на празник светих славних и свехвалних aпостола Андроника и свете Јуније, у среду 30. маја 2018. лета Господњег, светом архијерејском Литургијом у храму Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана началствовао је Његово Преосвештенство умировљени Епископ Константин уз саслужење протопрезвитера-ставрофорâ: Љубомира Ђокића, Илије Филиповића пароха лончарског, Радована Лукића пароха лешничког, Стевана Кувежданина пароха кнежево-виноградског; протопрезвитерâ: Предрага Толимира пароха при новосадском храму Свете браће Кирила и Методија на Телепу, Милоша Стојановића пароха при новосадском Светојовановском храму на Детелинари, Милана Малинића пароха при новосадском Световазнесенском храму на Клиси, Жељка Тешића настојатеља Световрачевског храма у Футогу, Милоша Јевросимова пароха тителског; протонамесникâ Драгана Штевића пароха дероњског, Алексеја Блануше пароха ловћенског, Бранислава Спасојева пароха ченејског, као и часног ђакона Александра Билића. Благољепију евхаристијског сабрања својим милозвучним појањем у славу Божју допринели су футошки пароси протонамесници Миле Мајкић, Борислав Милић, Миливој Шемић, као и овдашњи вероучитељ Бранислав Илић. На љубазни позив домаћина проте Жељка Тешића, сабрани у Светодуховској радости некадашњи ученици богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима (генерација 1984-1989), а сада свештенослужитељи Светог жртвеника,предвођени својим некадашњим разредним старешином Епископом Константином, сабрани око Трпезе Господње узнели су благодарност Једином истинском Свештенослужитељу, Господу нашем Исусу Христу, на свим благодатним даровима, молећи милост у љубав Његову. На крају сабрања поучним словом сабране је поучио владика Константин указавши да је циљ и смисао оваквих сабрања управо благодарност Господу на свим добрима која нам се дарују на спасење наше и васцеле Цркве. Владика је подсетио да предавајући васцело своје биће Господу себе непрестано испуњавамо вером, надом и љубављу радујући се свагда у Господу. Епископа, свештенство и сабрани народ Божји поздравио је и протопрезвитер Жељко Тешић који је у свом кратком и љубављу испуњеном слову исказао своју радост молећи се Господу да се та радост у Духу Светоме настави и у Царству небеском и да се још дуго година у духовној и телесној крепости сабирамо око свога Господа. катихета Бранислав Илић Извор: Радио Беседа View full Странице
  12. Са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Свети цар Константин и Јелена - равноапостолни светитељи" Свети равноапостолни цар Константин и његова света мајка Јелена од деветог века у Православној Цркви прослављају се као велики угодници чије је житије саображено са житијима Светих славних и свехвалних апостола, јер својим безбројним богоугодни делимâ и светим животом проповедаше свету веру Христову. Свети благоверни и равноапостолни цар Константин рођен је 27. фебруара 271. (или 273) године у римском граду Наису (лат. Naissus) који се налазио на месту данашњег града Ниша, у провинцији Горња Мезија (лат. Moesia Superior) која је отприлике обухватала територију данашње централне Србије. Рођен је од благочестивих родитеља Константина Хлора и Јелене. Свети цар Константин научио је основе латинског језика и стекао прва војничка искуства. Кад је постао део царског колегијума, он је имао око двадесетак година. Писани извори и новчићи из тог периода сведоче да је цар Константин веома личио на свог оца, и да је имао јако изражене физичке црте својих илирских предака. Око 293. – 296. године, послан је на Диоклецијанов двор, како би стекао војна и административна знања. Године 293. његов отац Констанције проглашен је за цезара, и тада се Константин раздваја од свог оца отишавши на исток, а многа историјска сведочанства казују да је са њим пошла и његова благоверна мајка Јелена. Прве три године Константин је провео у Диоклецијановој свити, путујући на потезу од Никомидије на истоку до Сирмијума на западу, где је учио о администрацији и одбрани ових крајева. По смрти свога оца он је постао савладар и цезар да би касније напредавао у сваком смислу. Многи извори сведоче да је његова мајка Јелена живела са њим на двору и да је свету тајну крштења примила у познијим годинама. Ови равноапостолни светитељи Константин и Јелена прославише Господа безбројним богоугодним делима која су златним словима записана у историји Свете Цркве, као би и Господ њих прославио подаривши им дар светитељства. Међу овим делима на првом месту свакако неизоставно своју пажњу би требало да обратимо на милански едикт 313. године којим је у духовном и телесном смислу престало гоњење Хришћанâ, а Хришћанска вера проглашена за слободну. Познато нам је да су хришћани пре Константиновог миланског едикта били на сваки начин гоњени и да су своје богослужење и заједничарење савршавали у катакомбама и скривеним местима јер није било могуће да граде велелепне храмове. Значај светог цара Константина исказан је и сазивањем првог Васељенског Сабора у Никеји 325. године на коме је осуђено јеретичко учење презвитера Арија, али и на коме је састављен први део никео-цариградског символа вере. У химнографији појемо да је до доласка Константиновог Црква Христова била разапета, а да је његовим доласком доживела свој препород. У једној богослужбеној песми богонадахнути црквени песник је записао да је трудом и добротом равноапостолног цара Константина након миланског едикта засијало сунце радости, весеља и празновања за све хришћане Како Свети цар Константин тако и његова мајка Јелена тек у познијим годинама примили су свету тајну крштења, али и поред тога њихово целокупно живљење на земљи било је прожето дубоким и делатним служењем Богу, а центар тог служења јесте Константинова борба и победа за слободу хришћанске вере. Са друге стране, Света Јелена као и њен син, Господа је прославила многобројним делима, међу којима центарлно место заузима проналажење Часног и Животворног Крста Господњег, али и подизање многобројних храмова у којима се и до данас приноси бескрвна жртва. Због свих споменутих богоугодних делâ, али и због оних нама знаних и незнаних, Црква Христова им је као брижна мајка подарила епитет равноапостолних светитеља, упоредивши њихове свете животе са животима ученика Христових, светих славних и свехвалних апостола. Према сведочанству поузданог црквеног историчара Јевсевија, свети цар Константин се упокојио 337. године у последњи дан празника Свете Педесетнице, те је стога за дан његовог богослужбеног спомена одређен 21. мај/3. јун. Јевсевије наводи и да се цар Константин упокојио у тридесет другој години своје владавине, а у шездесет петој години живота. Богату химнографију саставили су знаменити химнографији: Цар Лав мудри саставио стихире на Господи возвах и једну стихиру на литији, док је цариградски патријарх Методије саставио славу на хвалитним стихирама. Када је у питању канон празника неке напомене казују да је он дело Теофана химнографа, али у данашњој служби немамо записаног аутора канона. Једна међу стиховњим стихирама за нас има посебан значај јер нам својим текстом сведочи о целебној сили моштију светог цара Константина јер појемо да „кивот његових моштију дарује безбројна исцељењаˮ. Целокупна химнографија, али и светописамска читања прописана за овај празнични дан, светог цара Константина у свему упоређују за великим апостолом Павлом. У еванђељу читамо перикопу о Христу добром и једином истинском Пастиру, што свакако поручује свакоме он нас да је свети цар Константин својом владавином био истински пастир угледајући се на Христа Доброг Пастира. У славу Божју, а у част светих цара Константина и Јелене, као израз великог молитвеног поштовања према овим угодницима Божјим наш благочестиви и христољубиви народ принео им је многобројне свете храмове који красе нашу помесну цркву. Међу значајним храмовима који су подигнути у њихову част треба споменути Вождовачки храм који је 2011. лета господњег прославио велики јубилеј стогодишњицу свога потојања, а који својом светошћу и живом литургијском заједницом обасјава Богом чувани првопрестони град Београд. О значају Вождовачке светиње и историји овог дивног храма Божјег, а поводом стогодишњице његовог постојања дивно је беседио наш угледни професор и познати теолог протођакон Радомир Ракић, који је и дугогодишњи свештенослужитељ олтара Божјег при Вождовачком храму. Значајно је нагласити да овај храм красе две велике светиње које се у њему налазе благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, а то су: Честица Часног и Животворног Крста Господњег и омофор Светог Василија чудотворца острошког. Година 2013 остаће златним словима записана у историји Српске Православне Цркве. Наиме, наша помесна црква је 2013. годину прогласила Константиновом годином. Тим поводом Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве упутио је свештенству, монаштву и верном народу посебну Посланицу. Ову годину обележили су многобројни духовни и културни садржаји, али и многобројна нова издања теолошких и историјских књига у част Светог цара Константина и његовог миланског едикта. Централно сабрање поводом 1700-годишњице Миланског едикта била је света архијерејска литургија којом је у граду Нишу началствовао Његова Свесветост Васељенски Патријарх Вартоломеј, уз саслужење предстваникâ свих помесних Цркавâ. Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, беседећи на празник Светих равноапостолних цара Константина и Јелене поучава: -Заиста, часна је пред Господом смрт преподобних, Светих, Њиме освештаних, Његових. Часна је зато и смрт равноапостолног цара Констатина, и мајке његове, царице Јелене. Цар Констатин је знаком Часнога Крста на Мирлијском мосту у Риму победио незнабожног и безбожног, многобожног цара Максенција. Цар Констатин је, просвећен силом Духа Светога, донео онај чувени Милански едикт – Милански закон, 313. године, којим је дао слободу вери хришћанској. До њега ( првих 300 година ), Црква Христова је била распета Црква, гоњена Црква, прогоњена Црква украшена крвљу десетина, стотина, хиљада мученика Христових. Од Палестине до Антиохије, од Антиохије до Јеладе, од Јеладе до Рима, од Рима до ових наших крајева, свуда је мученичка крв, крв оних који су се жртвовали из љубави према Христу, покропила и освештала земљу. Тек је од времена цара Констатина, Црква Божија могла у миру да сведочи име Господње. Тај његов едикт је био повод великих духовних промена и великог узраста Цркве Христове на сва три континента у Азији, Африци и (нарочито) у Европи. Благодат те слободе Цркве Христове се дотакла и ових наших крајева. У то време, наши крајеви су били под влашћу самога цара Констатина, родом из Ниша. Цар Констатин и његова мајка Јелена, давши слободу хришћанима, истовремено су пренели престоницу из Старога у Нови Рим у Свети град Цариград. Тако је Цариград после њега, хиљаду година господарио судбинама Европе, Азије и Африке, а вера хришћанска је цветала. Видевши знак Крста Твога на небу, и као Павле примивши позив не од људи, међу царевима апостол Твој, Господе, царствени град положи у руке Твоје: Чувај га увек у миру, молитвама пресвете Богородице, Једини Човекољупче.(тропар) Константин данас с матером Јеленом показује Крст, свеславно дрво, истинско посрамљење свих Јевреја, оружје против противника верних царева: Нас ради се јавило ово велико знамење и штити нас од навале зла. (кондак) катихета Бранислав Илић View full Странице
×
×
  • Креирај ново...