Претражи Живе Речи Утехе

Увек у овом периоду фебруара искрсну стара-нова питања која се тичу светог Валентина, односно светог Трифуна. Па једни истичу своју ортодоксију ружећи светог Валентина, истичући како је он католички светац, како нема везе са „правом“ вером и тд. Док са друге стране глорификују светог Трифуна наглашавајући значај вина код нас Православних. Требало би одмах рећи како и један и други светитељ имају везе са заљубљеношћу и са вином колико и немају док су сами пострадали за Христа у првим вековима Хришћанства као и да су обојица светитељи Римокатоличке као и Православне цркве. Шта више, свети Валентин је свештеномученик и наша га Црква прославља 13. августа (30. јула) тако да нема ни говора о римокатоличком монополу над њим. Насупрот, римокатолици су престали да га светкују као заштитника заљубљених још 1969. године. Али, оно што је најбитније за њихову повезаност са заљубљенима или са вином не тиче се толико њих самих колико смера хришћанског поступања према народним обичајима које је Црква практиковала у ширењу Благе вести међу народима. Дакле, асимиловала је постојеће обичаје бојећи их хришћанским колором. Тако је, још од искони, код пагана Дан заљубљених у XV веку постао дан светог Валентина а Бахусове оргије замењене су молитвеном успоменом на светог Трифуна. Коме овај приступ није јасан нека зна како 95% наших обичаја везаних за Божић и Бадњак су управо оваквим дискурсом Цркве остали у нашем народу као начини прослављања Рођења Христовог иако су паганске позадине. Да, да… као што Христос има везе са Бадњаком тако и свети Валентин има везе са заљубљеношћу или свети Трифун са вином. Ширина Хришћанства их је само преусмерила са пута паганских светковина на пут прослављања Једног Истинитог Бога. Једноставно, зар не? Но, оно што би ипак требало размотрити у овим данима наглашеног размишљања о вину или заљубљености јесте став Хришћанства у односу на љубав. Да ли је заљубљеност добар пут ка љубави… или не. На овом месту би могли призвати у помоћ ап. Павла, иако по светковинама нема везе ни са вином ни са заљубљеношћу, а заправо његово промишљање о саставу човека. Наиме, он тврди да је човек троделан. Да се састоји од тела, душе и духа. Те, колико год ми били помрачени падом ипак дух јесте тај којим бивамо у могућности комуникације са Богом, „који Љубав је“ – по речима ап. Јована. Дакле, могли би закључити како је заљубљеност заправо израз душе, свих наших емоционално-психолошких стремњења које, самим тим, укључују и тело док је љубав ствар духа, нашег вечног утемељења у Богу. И заиста, која је разлика између заљубљености и љубави. Имали је? Пре свега, треба знати да у овом палом постојању многе ствари личе иако нису истог квалитета. Као на пример однос чињеница и истине. Многи би ставили знак једнакости али не. То није ни приближно иста категорија. Сам Исус је рекао да ће нас истина ослободити док нас чињенице поробљавају, носећи са собом околности. Оне исте за које је Христос рекао да их требамо мењати те да ако имамо вере колико зрно горушичино то и неће бити проблем док нам чињенице сведоче о њиховој непромењивости, нашој детерминисаности њима. Тај однос истине и чињеница важи и за однос заљубљености и љубави. Личи… али није исто! Заљубљеном човеку, шта је битно? Његова драга/ги не Бог, зар не? Пролазно али не и вечно иако се то пролазно гради као вечно у таквом стицају околности. Поново околности. Али, опет, не ни тај драги/га колико идеја њега/ње. Не оно какав он или она јесу заиста него оно како их ми видимо. Какви би ми желели да он или она буду. Међутим, нешто нас магнетски привлачи и наш емоционално-психолошки састав нам сведочи о чињеници да је то то! И, ми приступамо… боримо се да ту чињеницу савршеног поклапања и остваримо. На овом месту треба поменути тетреба. Да ли знате да дотични у свом периоду заљубљености бива у стању да нападне лисицу или чак човека који би му се испречили на путу остварења његове заљубљености. Једноставно, чињенице му сведоче да је то логичан потез… а да ли? Мада, морам признати, чешће пута он и успе у својим подухватима. Лисицу такав приступ њене ловине изненади па она одступи док човеку, ако није намћор свакако, тако нешто бива симпатично па се сам уклони. Вероватно и сам сућутујући са стањем у којем се тетреб налази. Занимљиво је такође и то да се у Римском праву стање заљубљености карактерише као стање смањене урачунљивости поистовећујући се са стањем привременог лудила. Човек у том стању, по Римском праву, није смео потписивати било какве врсте уговора нити се према њему могло односити као према неком који у било којим одлукама влада собом. Али, зар није Хришћански начинити од жабе принца? – упитаће неко. Не, није Хришћански јер је Бог створио жабу а не принца као што ни та наша промена дотичне жабе није перманентног већ искључиво темпоралног карактера. Мањкавост је још и у томе што ретко ко размишља шта ће бити, односно шта ће урадити, када принц поново постане жаба. Тако је и настала ера остављених жаба у Новом Добу сексуалних слобода. Свакако да говорим о процентима растављених бракова. Дакле, ништа није нелогично када једног дана затекнемо уместо принца жабу па ту исту онда бацимо кроз прозор. Ко ће се још замарати тиме да покуша да заволи жабу. Па то и није баш логично, зар не? Ето и чињенице говоре у прилог тога… а и околности, неизбежне околности. Веровали или не, такав исти принцип је применљив на однос са Богом. Зато се многи фанатизам и укоренио у схватању Истог. Желимо да угодимо том неком начином који он не жели али опет ми осећамо да морамо, да треба тако. Душа наша чезне за тим. „Ваља се“ – што би рекли. На овом месту, уместо тетреба, требали би поменути пост. Погрешно схватање љубави те њено изједначење са стањем заљубљености једноставно оставља трагове на све наше приступе. Тако и посту. Мало ко схвата темељну улогу поста. Већина просто жваће „посну шунку“ утешена свешћу да је тиме Богу угодила. Да Њему, који је створио цео тај безгранични свемир, баш одговара да ми једемо ту „посну шунку“ те да му је нарочито запело да шарана не једемо средом. А у чему се заправо састоји садржај поста? Као и наћи разлику између чињеница и истине, љубави и заљубљености тако је исто и проналажење поенте између „посне шунке“ и поста ствар духа. Како наше тело утиче на нашу душу тако исто и та наша душа ућуткује чежњу духа разноразним сличностима које опет не одговарају оригиналу. То у домену подсвести свако зна зато и већина људи који држе пост, црквене обичаје, посећују редовно цркве… јесу намрштеног лица. Та свест о промашају ућуткана „ваља се“ начином једноставно вапије за смислом. Али, не. Уместо смисла добија порцију „посне шунке“ па како онда да и буде насмејана. А ствари су сурово логичне. Наиме, како је душа под утицајем тела тако и дух бива зауздан чињеницама душе. Но, пост ослобађа душу надражаја тела те тако она оставља духу слободан простор. Томе пост и служи али не и „посна шунка“. Пост има своју функционалну улогу једино ако заузда тело, последично и душу а ако не онда се свака поента губи. На разне начине ми уносимо одређене стимулансе у тело (кафа, дуван, маст…) који надражују наш емотивно-психолошки састав, последично томе и нашу душу. Као и код заљубљености, покоси нас привид те тиме и удаљи од истине. Жаба постаје принц, једном речју. Но, када растеретимо тело одређених стимуланса тада допуштамо да се и наша душа сретне са нашим духом. Тада бивамо у могућности да заволимо жабу без потребе да је претварамо у принца. Бивамо у могућности, пошто наш дух добија прилику да има утемељење у Богу. Оном истом који је створио ту жабу. Који је и воли. Који је и нама заповедио да је љубимо. Јер, одричући се разних стимуланса те разно разних „посних шунки“ бивамо у могућности да ослободимо дух. Да прогледамо, једном речју. И, онда, заправо и видимо… да испред нас није ни жаба нити принц већ човек. Ближњи. Онај, кога једноставно желимо волети… Мислите о томе! https://www.cudo.rs/свештеник-др-угрин-поповић-трифун-или/?fbclid=IwAR3JkXv4saFhngAYh6QQDg_8DISKnYD6ja1kO3Pt6FWOzuOKCTZgQ3NAJS4

Некако нисам рад да пишем о овоме али опет не могу а да престанем да размишљам како је могуће да се представљамо као Хришћани и да нам је у исто време савршено логично да не прилазимо Христу? То је ИДИОТИЗАМ који једноставно не могу да схватим. Знам, и разумем, тзв. аргументе о достојности и о недостојности, који су у принципу веома лабави и тотално нелогични ако погледамо изблиза и ако погледамо литургијски. Хајде зато да их погледамо сада заједно: Пре свега – тзв. достојност. Хајде да срушимо прво тај табу! Хајде да погледамо трезвено и не оптерећени туђим закључцима. Знам, рекао је овај и рекао је онај, али верујте да су такође небројени Оци рекли управо супротно овима, док су Васељенски сабори подржали и потврдили ову опцију о којој ја пишем сада вама. Да, претпостављам да су и сви ти ваши „ови и они“, који говоре о тзв достојности, чули за исте те Саборе али су ипак одлучили да заузму сасвим супротан став, а самим тим, и ја сада одлучујем да заузмем овај став. Свој став! Који је, за разлику од става свих тих ваших „ових или оних“, ипак базиран на саборском предању цркве. Дакле, ко је достојан? НИКО! И чему онда уопште и питање о томе ако смо сви, па ма колико гирица појели, идаље само удостојени? Зар заиста мислите да постоји нека квота достојности или ограничење удостојавања? Размислите добро, јер управо вашим током размишљања је својевремено ишла Католичка црква када је увела наук о Пургаторијуму, што је био један од четири догматске промашености Запада, због којих је и дошло до Велике шизме 1054. Ипак, и ми смо онда нешто слично измислили – Митарства – ваљда да би остали на курсу људског размишљања и наметања истог, као Божијег. Јер управо то јесте ово сабирање и одузимање достојности и удостојавања. Требало би, драги моји, мало да се бавите хуманитарним радом. Мало да поклањате и онда бисте схватили. Када рецимо одете до Тиршове и тамо има различите и разнолике деце. Има чак и оних, са вашкама. Ипак, ви свима дајете поклоне, па ма како та деца била различита у свом интелектуалном и у свом физичком стању. Да, уместо што измишљате „топлу воду“, отиђите до Тиршове и поклањајте, па ћете онда ваљда схватити концепт ДАРА! Ипак, мала сугестија пре тог вашег похода – ДАР је бесплатан и ни на који начин се не може заслужити, и то је једина али БУКВАЛНО једина разлика између поклона и трговине. Надам се да разумете концепт? А сада погледајмо назив Причешћа. Тамо се каже да су то ДАРОВИ? Тамо свештеник каже: „Твоје од Твојих, ради свега и за све“? Па чекај, о каквом то „заслуживању“ причамо? О каквим то припремама говоримо? Заправо – ко то говори? црква не, будите сигурни у то. Или, не будите лењи, па погледајте сами одлуке Васељенских сабора по тим питањима. Немојте да станете у свом истраживању на „рекао овај или рекао онај“. Погледајте ви шта је црква рекла (имате на мом Јутјуб каналу видео о томе под називом „Ко је достојан“). Или боље, идите и напокон поклоните неком нешто, па ћете онда и сами схватити оно што је црква на Васељенским саборима изразила као стандард прилажења Христу Спасу. Други табу – обавезна исповест! Заиста по овоме видим колико смо ми недовољно литургијски интегрисани а то није ни за зачудити јер ипак причамо о овоме, а овај мој текст није усамњен на небу полемике око Причешћа. Свих припрема и заслуга, које ето не служе ничему али „ваља се“ да их човек уради, па онда десном ногом да закорачи, три пута се прекрсти и тд и сл… Вратимо се исповести! Да, исповест и исповедање је ОБАВЕЗНО и оно је у склопу самог тока Литургије. Претпостављам да сте чули за молитву „Верујем и исповедам….“ . Чујте је поново! Будите концентрисани на речи које изговарате а онда схватите да на Литургији не постоје „тек речи“ изречене ето… форме ради или „ваља се“ да се каже или …. схватате? Свака РЕЧ молитве јесте ДЕЛО, а на Литургији посебно! (Погледајте Јн 1:1) Дакле, ви сте том молитвом ИСПОВЕДИЛИ своје веровање, али и своју промашеност (грех) мимо Христа и ви тим речима тражите Христа, припремате се за Христа и напокон – ПРИСТУПАТЕ ХРИСТУ! Јасно, зар не? Трећи табу – пост! Пре свега, Евхаристијски пост је јасан, и ретко ко не може да га држи (то је оно од 12 навече па до Причешћа), дакле свако га држи и тиме изражава да „не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих“ (Мт 4:3-4) Затим, учините математику! Израчунајте посне дане у току године и ставите их наспрам мрсних дана. И онда разумите НАПОКОН да ви свакако постите пред Причешће, јер став цркве је: „Када се пости, ПОСТИ СЕ, када се мрси, МРСИ СЕ!“ Али, Литургија не стаје у мрсу, нити се служи само за свештенство, што ће рећи – ПРИЧЕСТИ СЕ! У посту – пости, у мрсу – мрси, али – ПРИЧЕСТИ СЕ УВЕК! јер Литургија се служи, а централни моменат је Евхаристија. Заправо литургија и јесте Евхаристија, као што и учешће у истој јесте учешће у Евхаристији. То је апсолутни императив нашег живота! Погледајте став цркве о посту! Погледајте да је недопустиво да се пости 7 дана јер субота је само једна која се пости (Велика субота) те самим тим, ако би заиста постили 7 дана, ви бисте два прекршаја канонска направили, а добро се злим не постиже, зар не? (ап. Павле) Онда, не постоји униформни пост. Није за сваког исто. Никада није било, а није ни сада. Па мућните мало главом! Може ли дојиља, трудница, физички радник, службеник у банци, путник, војник, oнај који болује…. да посте исто? Да ли заиста неко од вас тако мисли? Пошто црква тако не мисли… А да, знам…. рек’о овај рек’о онај… „Са стахом Божијим, вером, надом и љубављу ПРИСТУПИТЕ!“ – рече неко… МИСЛИТЕ О ТОМЕ! Свештеник Угрин Поповић www.cudo.rs/свештеник-угрин-поповић-рече-неко-о-т/?fbclid=IwAR00jH6Ghco3486yqSIdEoRTmhhonsGJyoQzfvPEaAq0Hu2Y7ij7IgpA9do

РЕЖИСЕРКА ЈЕЛЕНА ПОПОВИЋ: ОН БОЛЕСТИ НАШЕ НОСИ И РАНОМ ЊЕГОВОМ МИ СЕ ИСЦЕЛИСМО 07.04.2022. - Iskra.co О чудима светог Нектарија Егинског сведочили су многи његови савременици и следбеници, а данас је филм „Божији човек“, који говори о његовом животу, према сценарију и у режији Јелене Поповић постао својеврсно чудо. Ова биографска драма забележила је невероватне успехе у Грчкој, где га је за само пет недеља приказивања видело више од 300.000 гледалаца и довело га на прво место у биоскопима, а на Московском међународном филмском фестивалу 2021. добила је Награду публике. Јелена Поповић, ауторка филма, рођена је у Београду и у њему одрасла. Две деценије је живела у Сједињеним америчким државама где је радила као глумица, режисер, писац и продуцент, да би најзад, по промислу Божијем, дошла у Грчку и ту направила овај изванредни филм. Било би погрешно рећи да уметник тражи тему. Она у њему сазрева као плод и тражи своје обликовање; то је рађање. Песник, напротив, нема ништа чиме би се поносио. Он није господар ситуације, он је њен слуга. Креативност је једини могући облик његовог битисања, и свако ново дело за њега представља неизбежан чин. Осећај за ток одређеног низа потеза и законитости у којима се појављују, исказује се изкључиво када је присутна и вера у идеал – само вера подржава систем слика, то јест систем живота. Слажете ли се с овим? Да. Слажем се. Кад су Достојевског ученици питали о чему да пишу, он им је одговорио: ‘Пишите само о оним стварима за које имате дубоко разумевање’. Кад сам први пут прочитала причу о Светом Нектарију, осетила сам као да је скоро свака реч била угравирана негде у мојој души. Тај осећај је проузроковао жељу да направим филм. Сада када мало боље размислим, било је толико набоја у мојој души, као да се нешто товарило годинама; могу чак и да кажем да ме је нека мука натерала да се изразим, да покажем где стојим и шта мислим. Снимили сте филм о Светитељу и изузетној личности у новијој историји спасења. Приближили сте нам ту кенотичну и страдалну страну живота човека Божијег. Како је текло снимање ? Било је доста препрека и потешкоћа, али и узбуђења и радости. Снимање је требало да почне шеснаестог марта 2020. године. Тог дана је проглашена пандемија и све је било затворено. Коначно, осмог јуна 2020. почели смо да снимамо. Снимали смо пет недеља па смо били приморани да направимо паузу од скоро два месеца. Та пауза ми је омогућила да монтирам две трећине филма. Збигњев Прајзнер је урадио музику што ми је много помогло. Захваљујући свему томе имала сам веома јасну слику шта и како требе да снимим у преостале две недеље. Снимање је било завршено двадесет првог септембра 2020. Филм је био комплетно завршен и први пут приказан на Светој Гори у манастиру Ватопед јануара 2021. уочи празника светог Саве. Гете је бескрајно у праву када напомиње да је добру књигу тешко читати, баш као што је тешко и написати је. Филмови, често гледају и препознају нас, а не ми филмове. Шта бисте рекли, ко су ваши гледаоци? Људи који пате, надају се добру, питају се у чему је смисао њиховог живота. Свакако је очекивано било да филм доживи велику гледаност у Грчкој. Али публика га је добро примила свугде где се приказивао. Да ли су Вас изненадиле реакције публике на Ваш филм? Ја сам свакако пријатно изненађена. Мој приступ теми коју сам толико желела да изразим је био искључиво хуман и искрен. Баш зато што се филм бави тематиком религије, мени је био циљ да се лично што искреније изразим кроз сваки кадар, сваку сцену, сваку реч; да самим тим истински приближим светог Нектарија срцима и уму публике. Ремек дело – то је у свом апсолутном важењу савршен суд о стварности. Његов значај се мери свеобухватношћу којом се успешно изразила интеракција, игра између људске индивидуалности и духовног. Мислим, без претеривања, да сте створили ремек дело јер сам осетио трпљење и благослов. Осетио сам укус живота. Шта је живот по Вама, Јелена? Ја верујем да је прави живот Онај Ко даје живот у изобиљу. Онај Ко је Живот, Пут и Истина. Ово се може разумети само ако се окуси. Кад се окуси онда су речи сувишне. Режисер се обично труди да мизансцен набије експресивношћу доводећи до израза смисао сцене и њен подтекст . Ви сте нам дали слику Евед Јахвеа у личност Светог Нектарија Егинског. Светитељи су Богочовек продужен кроз векове. Један наш дивни колега је дао синчићу име Нектарије. Његов култ је снажан у нас. Исаија вели: „Изникао је пред њим као изданак, као корен из земље сасушене. Није имао ни стас ни лепоту да бисмо га гледали, ни појаву да би нам се свидео. Презрен је био и одбачен од људи, пун бола и болести. Окретали су лице од њега, презрен је био и одбациван.“ (Ис 53 2- 4) Да ли бисте нешто рекли о смислу страдања? Наш Свети Ава Јустин каже да су живот и сва страдања бесмислена без Богочовека Исуса Христа. Само у Богочовеку Христу живот добија смисао. Једино што ја могу да изразим на ову тему је делић мог личног искуства. До данас се сећам собе у Њујорку где сам живела кад ми је било 18 година. Сећам се момената кад је било јако тешко, момената кад се није знало где, одакле, куда. И онда баш у тим моментима безнађа појави се мир, топлина, осећај без трунке страха, уверење да ниси сам, да је све у добрим рукама. То никада нећу заборавити. Живо ткање уметичке слике Вас води кроз лепе пределе Грчке. Дочарали сте нам епоху нашег светитеља који је био и одличан историчар и научник. (Рад о њему ми је био објављен у Богословљу.) Пушио је и једну научничку лулу. Нисте стављали акценат на тај његов рад. Зашто? Кад сам писала сценарио, морала сам да се одлучим о чему правим филм. О светом Нектарију можемо направити двадесет филмова, али режисер мора да одлучи која ће се тема прожимати кроз сваки кадар и сцену. Једна од главних тема мога филма је да жеља и глад за влашћу и богатством уништавају човека. Мој фокус је био на унутрашњости, на емоцији. Самим тим неки важни детаљи нису могли бити фокус јер би нас избацили из емоције и ритма. Свети Нектарије је написао много дивних књига и надам се да ће његова дела бити доступна читаоцима у Србији. Филм је уметничко дело на коме сарађује велики број људи, читав тим, а глумци представљају веома битан део тог тима. Ви сте за свој филм изабрали одличне глумце из различитих земаља који су заиста на платну проживели своје ликове. Арис Серветалис, грчки глумац у насловној улози, искрено и уверљиво је произнео лик Светог Нектарија. Познати руски глумац Александр Петров је изванредно одиграо улогу Костаса, ученика и пријатеља Св. Нектарија. Америчка филмска звезда Мики Рурк, чије појављивање у филму је изазвало највеће интересовање, имао је улогу парализованог човека који је доживео исцељење. Како сте изабрали ове глумце за свој филм и како је дошло до сарадње са њима? Реците нам, молим Вас, нешто о раду са сваким од њих. Познати филмски режисер Џон Хјустон је једном приликом рекао да обавља већину своје режије док бира глумце. Потрага за глумцима је била једна од пресудних ствари за мој филм. Поред очигледног талента, било ми је важно да одаберем глумце који и ако ни реч не проговоре, имају својства и квалитет особе коју играју. Најбољи пример за то је Арис Серветалис. Он је изванредан глумац, али он исто тако поседује ауру некога ко заиста може бити свети човек. Пошто смо филм снимали на енглеском језику за интернационалну дистрибуцију, били смо принуђени да одаберемо пар глумаца који су познати на светској сцени. Александар Петров је веома популаран у Русији и имали смо среће да је релативно брзо прочитао сценарио и пристао да игра улогу. Саша и ја смо детаљно разрадили његову улогу. Било му је кристално јасно шта је радио и чему је тежио у свакој сцени. Зато и без једне пробе (није било проба са глумцима), због јасно разрађеног конфликта, глумци су лако упливали у улоге. Што се тиче Мики Рурка, он ми је био на памети много пре почетка продукције. Пре доста година у Лос Анђелесу, била сам на премијери филма ‘Залог’. Сећам се да се радња филма одвијала споро и тешко као и тема филма. Негде на средини филма појављује се Мики Рурк у једној сцени са Џек Николсоном. Мики је практички имао монолог. Та сцена је била толико невероватно јака и срцепарајућа да је никада нисам заборавила. Када сам написала улогу парализованог човека, Мики Рурк ми је био на уму. Не може свако да игра парализованог човека на самрти који поводом чуда устаје и хода. То мора да буде изванредан глумац који зна шта значе патња и мука, коме се патња оцртава на лицу и који има срце да то покаже. Због привржености светитељима и вери Мики је пристао да игра мању, али јако тешку и значајну улогу. Не само да није било пробе, већ је Мики захтевао да уради сцену само једном, због тежине садржаја сцене. Тако је и било. Након успеха филма „Божији човек“, да ли бисте волели да снимите филм о Светом Сави или неком другом нашем, српском духовном горостасу? Размишљате ли о томе? Волела бих. Размишљам о томе. Разговор водио професор Горан Раденковић (Богословија Св. Саве у Београду)

Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Као и увек до сада. По томе се можемо усудити да претпоставимо у ком смеру ће брод наше Цркве запловити у наредном периоду. Данашњи зимски дан пробили су зраци сунца осветљавајући избор који је Црква донела. Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Намерно правим ту паралелу јер је до шеснаест часова Србија била у мраку претпоставки, пијачарског кибицарења и неоснованих закључака, те фамозних „лобија”. Људска глупост и доконост изразиле су се у кладионици личних инсинуација и измишљених категорија. Нормално да су се ту и „стране службе“ већ увелико укључиле, а речи као што су „издаја” и „лобији”, биле главни зачин мемљиве слике тог нашег дна, на које смо сами себе, властитом „памећу“ и помућеним изборима довели са индицијом да ћемо на том гадном месту и остати… Хвала Богу да Он има за нас други план, а данашњи избор Цркве то је собом и потврдио! Данас је изабран човек који говори грчки, немачки, енглески и служи се руским. Који је први доктор теологије на Светосавском трону и који је остварио ону тешку Христову максиму носећи „хлеб” погођенима земљотресом у Пакрацу, јер то није лицемерно то урадио. За камере и пред камерама. Не, то је урадио из простог разлога јер није ни могао другачије. Није могао, јер тридесет пуних година само то и ради! Терапијска заједница „Земља живих” јесте дело које је његово. Те људе, којих су се и њихови најрођенији одрекли, он је помогао направивши рехабилитациони центар за лечење од болести зависности. Свакако, уз помоћ о. Бранка Ћурчина и уз благослов и подршку епископа бачког др Иринеја Буловића, заједница „Земља живих”данас има више од стотину штићеника у камповима широм Србије. Такође и Манастир Ковиљ, чији је он био игуман, стајао је и дан данас стоји иза овог успешног пројекта, учинивши га, својом љубављу, потпуно бесплатаним за све штићенике. Такође, он је и стуб покрета ”Привредник” који се брине да талентована али сиромашна деца буду потпомогнута не би ли ипак остварила свој потенцијал. Свакако да је и брига о ресоцијализацији жртава секти и култова нашла своје место у веома згуснутом распореду овог српског духовника. Али, оно што је можда најбитније је – ЕВХАРИСТИЈА! Као радост, а не као уцена! Његова предавања и његова дела јасно показују да је Христос поново закуцао на врата београдских цркава. АКСИОС! Sveštenik dr Ugrin Popović: Današnji zimski dan probili su zraci sunca osvetljavajući izbor koji je Crkva donela - Čudo WWW.CUDO.RS Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Као и увек до сада. По томе се можемо усудити да претпоставимо у ком смеру ће брод наше Цркве запловити у наредном...

Лично сматрам да је проблем причешћивања у ствари проблем неречености и компромиса, који правимо као Црква, још од после Другог светског рата. Касније је тај компромис постао мерило приступа овој Тајни, и темељу Цркве, тако да је сада скоро комичних размера то да се новотарија сматра старином а старина новотаријом. Али то је опет последица једног другог компромиса, који се такође етаблирао нереченошћу. О чему се заправо ради? Ради се о недостатку логике и покушају да се оствари једна болесна мутација између Божанске љубави и људске потребе за казном. Намерно не говорим „правдом“ јер шта је праведно у томе да целу вечност испаштате за не знам ни ја каква дела у овоземаљском животу? Да ли је заиста праведно да због неког страшног и зверског сна у којем сте убили 10.000 људи вас утамниче до краја живота? Да ли би то била правда? А колико је сан у односу према нашем животу дужи, него ли што је наш земаљски живот у односу према вечности?!? Но, свакако да је тешко објаснити овај дискурс размишљања мајци која је управо примила вест да су јој сина зверски убили. Тада она склапа своје руке и гледа у небо. Очекује правду али заправо освету. Казну тих људи. У том контексту је још и Сам Јахве у Старом завету казао: „Освета је моја, ја ћу вратити!“ (5. Мојс 32:35) Више или мање, овакав приступ „правди“ настављен је и одмах иза Христа, и поред свих Његових прича о опраштању и не узвраћању на зло злим. Вероватно ако се то очекује од људи да Сам Бог може више, барем малчице, и ако такву љубав сам човек може да задобије вероватно је онда да Бог у још већој љубави пребива пошто Он јесте извор исте. Дапаче, Он је љубав! (1.Јн. 4:8) Али, где је онда запело? Запело је управо у томе јер се покушао остварити тај мутант Божије љубави и људске жеље за правдом, а управо казном! Бурне су то године биле, заправо векови а у бити миленијуми и сви они смрде на исти гареж ломаче праведности, која се изразила на Ватикану 1, где је као доктрина уведено да ће праведници моћи да уживају у посматрању мучења грешника. Да то јесте у опису „награде“ коју „праведник“ добија на „оном свету“. Намерно не помињем Исток, јер је то било нама страно, али онда је дошло „западно теолошко ропство“ од 9. века, а затим и реално отоманско ропство од 15. века. Данас, живимо микс разних степена Римокатоличке теологије, тетурајући се од Схоластике преко Ватикана 1, да би они „просвећенији“ од нас хвалили свој рационални дискурс хранећи га мрвицама од Ватикана 2. Док своју, Источну и интегрално Православну теологију, одбацујемо као „новотарију“ или још горе као „католички утицај на православне екуменисте“ или варијације на тему исте комедије, где се старо проглашава за ново, и ново за старо, а све то „посољено“ најстрашнијим паганизмима које само ова наша земља може пружити. Али вратимо се неречености! Не говори се довољно да живот који имамо нисмо заслужили, нити завредели, нити били достојни или шта год. Једноставно га имамо, и једноставно га живимо. И сада једно интерактивно питање: „Да ли би било нормално или прихватљиво, када би неко рекао: „Сада видим нисам достојан овог живота. Нисам га заслужио.“ А онда једноставно да узме пиштољ и пуца себи у главу? – да ли би то било добро? Мислим, не лаже нити преувеличава. Тачно је! Није достојан живота, никако га није заслужио, нити на било који начин зарадио. Једноставно га је добио а дефиниција ДАРА и јесте неочекивање реванша и то га суштински разликује од трговине. Заправо, то је једина разлика. Дакле, ако смо се сложили (А Црква прети паклом таквима) око тога да је овакав приступ погрешан онда заиста не видим шта је спорно око причешћивања на свакој Литургији? Што и јесте била обавеза од почетка, но то се сада сматра „новотаријом“ а, из ових или оних компромиса, то се етаблирало и нашло данас свој израз у томе да свако зна боље од свештеника. Још ако је тај свештеник образован онда се већ зна! То је плаћеник коме су католици или протестанти испрали мозак и он сада ради агенду тих страних сила. То је ЦИА и МИ 6 као и масони у светској завери која траје већ … – углавном схватили сте поенту, не морам даље да описујем тај чудесни свет таквих људи. Тужан је ово мутант тзв Божијег потраживања, који се онда злоупотребљава, па се Божија милост увек односи на самог субјекта док је Његова „правица“ резервисана за све остале који се не уклапају у виђење тог човека. Проблем је настао, и ми га сада живимо, када буквално сваки човек заузме тај дискурс промишљања о Богу и Његовом деловању према свету и човеку. Свакако то се размишљање подупире разним „учењима“ од разних „духовника“ који чешће пута имају сасвим опречна мишљења али тишина компромиса дозвољава такво стање ствари. Заправо, уврежио се једно правило! Што је „духовник“ необразованији и неугледнији, свакако морално строг и ригорозан према другима, то је он упознат више са оним што Бог хоће за свој народ. Пошто то више престаје да буде људски Бог већ постаје племенски Бог, који је космички сервисер кажњавања и претресања свачијег прљавог веша. А како нема човека а да не греши, тако та „паства“ тог „духовника“ јесте у сталном подређеном положају. Ту немоћ чешће пута та маса изражава бесом и онда сви очешљани и образовани свештеници постају непријатељи народа, страни плаћеници и шта све не. Још ако имају манжетне то се онда по себи разуме да су масони ту преузели ствар у своје руке код тих и таквих. Један мудар човек је рекао: „Ако не живиш како верујеш онда ћеш веровати онако како живиш!“ и ми већ добрих 70 година живимо у тој клопци. Решење је једноставно, као и све у осталом. Увек је једноставно. Лепота је једноставна. Љубав је једноставна. Живот је једноставан. А он је дар! Нисмо га заслужили, нити га били достојни. Па, опет га живимо. Сваки дан до смрти ћемо га живети. Били „достојни“ или „недостојни“, живи смо док не умремо. Христос је рекао: ко једе Тело моје и пије Крв моју ако и умре живеће (погледати Јн 6:22-59) нагласивши да ко не једе Тело и Крв Његову неће имати живот већ ће умрети као што су и Јевреји у пустињи јели ману и помрли. Погледајте у ствари сами! Имате очи, имате мозак. Али што је најбитније – имате срце! Но, оно не може да куца за Христа ако Га нема у близини. Христа свет није заслужио нити Га је био достојан. Ипак, Он је дошао. Пред крај Његовог живота сви су Га издали. Ипак, он је прихватио Крсну смрт као цену за многе, и ето ми се „раном његовом исцелисмо“ (Ис.53:5), као што је то најавио Исаија пророк неколико векова пре Христа. Но, оно што је НАЈБИТНИЈЕ да се разуме је да ничим нисмо, нити можемо, да завредимо ту љубав која се даје а не продаје. (погледати Јн 3:16 о мотивима Његовог доласка) ДАЈЕ А НЕ ПРОДАЈЕ! МИСЛИТЕ О ТОМЕ! https://www.cudo.rs/свештеник-угрин-поповић-непричешћив/

Схватам да је ово конфузно за све оне који су навикли да им је молитва, као и све у духовности, стављено на тацну и добро сажвакано, а да је њихово само да практикују то што не разумеју и да у принципу ни не треба то да разумеју. То је архетипска лаж која је истисла молитву из нашег живљења и Бога из нашег интересовања. Како државног тако и личног. Човек је свргнут са пиједестала боголикости на ниво потрошачког блата звероликости, што може да буде једно од легитимних објашњења броја 666. Но, вратимо се молитви. Молитва је средство пре свега самоспознаје јер подразумева тишину. Ми, са друге стране, живимо у ери буке, у ери мноштва мисли (по неким истраживањима 60.000 дневно), у ери разних палијатива и тренутних задовољстава. Још је Орвел предвидео да ће се цивилизацијом овладати уз помоћ јефтиног алкохола и порнографије. Орвел је то написао 1948. Ми то данас 2020. живимо, па погледајте мало боље Задругу. Зар то није управо то? Човек је крстолико биће. Биће хоризонтале али и вертикале. Молитва омогућава управо то. Спознају, и практиковање, вертикале. То се остварује тишином. Оним простором који постоји између две мисли или између две речи. То је једини начин на који у пракси можемо да разумемо да те наше мисли, и те наше речи, нисмо ми. Да нас оне не изражавају у целости, нити детерминишу. Тај простор јесте управо она тишина којом се Сами Бог изражава и коју ми можемо да чујемо. Дапаче, њоме растемо али њоме утичемо и на своје окружење, нудећи им ту дубину на коју су одавно заборавили, и на коју их подсећамо у свом разговору са њима. Не, то не мора бити разговор о молитви или о Богу. То може бити сасвим обичан „хоризонталан“ разговор али ће саговорник просто осетити да ми имамо „вертикалу“. Да смо ми остварени у знаку крста, а то значи да смо остварени као Човек! Нема ту искључивости нити једно искључује друго јер без хоризонтале опет не би били крст. Опет не би били – Човек. Овај текст је у ствари изазов. Покушајте да зауставите своје мисли. Изборите се за тишину. ПОМОЛИТЕ СЕ! Мислите о томе… свештеник Угрин Поповић

Сејач сеје семе. Проповедник преноси реч. Ипак, оно што је битно, јесте плодно тле, или освешћен ум. Да, али не и за сејача и свакако не за проповедника. Јер погледајмо мало ближе ову Јеванђелску причу. Овде се говори о семенима која су крај пута, која су у трњу, која су птице позобале или која су једноставно увела пре времена. Али, није крив сејач за то јер није његово да брине о томе како ће семе клијати, већ је његово да брине хоће ли он ревносно сејати! Још је владика Николај Велимировић говорио о потреби проповеди, па макар у цркви биле присутне само две или три бакице јер „ангели слушају“ што би рекао он, или, у преводу – није ни битно каква је њива већ је битно да се по њој сеје. Сејач не размишља о процесу клијања или о претпоставкама успешности посејаног. Он једноставно сеје, проповедник једноставно проповеда. Две бакице – две бакице! Семе је посејано, реч је бачена! Ово пишем управо као подршку свим проповедницима потребе за честим причешћивањем. Да, реч ће пасти у трње или крај пута. Чешће пута људи ће једноставно бити револтирани њоме. Мобилисани да „бране“ Бога од вас јер ви својом проповеди можете да се огрешите о тако крхко и нежно биће какав је наш Бог!?!? О крхком и нежном бићу које треба заштитити препоручио бих Стари завет не би ли се у целости разумело са каквим то потенцијалом имамо посла. Сетите се Јерихона или било ког незнабожачког града у Обећаној земљи. Видите како је то „крхко и немоћно биће“ поступило са њима. Али, што да идете чак до тамо па погледајте само „дуел“ са фараоном! Многе птичурине су се надвиле над нашом њивом и гледају да уграбе које год семе. То су сви они који нису сејачи али који желе да имају монопол над семеном и, како нису сејачи, воле да уграбе семе за себе. Воле да узнесу то семе својим крилима промашаја која се базирају на световној логици и реалности „немоћног бога“. Да, те птичурине само гледају како да уграбе семе или, на нашем језику речено – само гледају како да вас одаље од причешћа! Узнеће вас у висине прелести да ви треба достојни да будете са вечитим хипотетичким примерима неког ко пијан или дрогиран долази да узме причешће. И то у моменту буди ваш јуридички мозак и ви у глави већ стварате осуду – не сме такав човек да приђе!!! У том моменту бивате узнесени на тим крилима набеђене праведности у облаке невидљиве доследности. То је моменат који вас својом хипотетичном ситуацијом одвраћа од стварног одговора и стварног догађаја јер, ако погледамо мало боље, зашто је проблем да неко ко је Бога тражио на њивама глади, као разбојник са крста рецимо (Лк 23:41-43), приђе, па у ма каквом стању, Христу Спасу који је рекао:„Ходите к мени натоварени“ (Мт 11:28) и зар та страст, алкохолизма или наркоманије, није товар који тог човека повија и унижава? Зар онда тај човек и не треба да буде први у реду за причешће ако ће га Христос растеретити, као што је обећао? (Мт 11:28) И зар се онда Небеса неће радовати због те једне изгубљене овце која је нађена (Лк 15:7), и зашто би ви, онда, требало да будете у другачијем расположењу, него у радости!? Радости за братом, надом за сина, поверењем за Христа? МИСЛИТЕ О ТОМЕ… Свештеник Угрин Поповић

О преподобном Јакову Туманском говорио је у Јутарњем програму Радио-Беседе презвитер Александар Поповић. Преподобни Јаков (у свету Радоје Арсовић) рођен је 1894. Године у селу Кушићи надомак Ивањице. После основног образовања, жељан науке и сазнања отиснуо се из домовине у француску, где је успешно завршио студије и стекао два доктората. Један из области философије на Сорбони у Паризу, а други из области права у Момпељео. Радио је као службеник у дипломатији краљевине Југославије у Француској. Одмарајући 30-их година XX века у Врњачкој Бањи, нашао се приликом одржавања сабора богомољачких братстава Србије. Задивио се проповедима Св. Владике Николаја и свештенства, а посебно беседом једног простог Српског сељака. Дотакавши га том приликом благодат Божија, напустио је службу и световни живот и дошао је код Св, владике Николаја са молбом да буде искушеник. Након дугог испитивања Владика га је примио. Као искушеник прошао је сва монашка послушања. Као једном доктору наука није му падало тешко да риба тоалете, чисти кромпир и сл. Строго се подвизавао, слабо се и оскудно хранио, неретко отпацима од трпезе. Имао је само два пара изношених мантија. Никада није лезао у постељу, већ се молитвено одмарао. Одликовао се необичним даром ћутљивости. Пре другог светског рата, био је уредник Хришћанског мисионара, а пред сам рат и у току њега, био је ватрени проповедник вере, украшен равноапостолном ревношћу. Стекавши многе духовне дарове, био је и прозорљив. Предвидео је оба бомбардовања Београда, бомбардовање манастира Жиче и др. У току рата живео је у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. Мучен од комуниста, исповеднички се упокојио, након жћестоког батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завештању сахрањен је у манастиру Туману. Мошти су му откривене 21. октобра 2014. године. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Четврта недеља Великог поста посвећена је преподобном Јовану Лествичнику. Игуман манастира Свете Катарине на Синају саставио је Лествицу, знаменито дело посвећено монашком животу и монашкој философији, по којем је добио име Лествичник. О преподобном Јовану Лествичнику говорио је презвитер Александар Поповић. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свети Григорије Палама се празнује у Православној Цркви 1/14. новембра, али је овом великом светитељу Цркве Христове посвећена и друга недеља Васкршњег поста. О светом Григорију Палами говорио је презвитер Александар Поповић. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На Богојављење се служи Чин великог водоосвећења. Зашто се вода освећује на овај дан, у Јутарњем програму Радио-Беседе, говорио је презвитер Александар Поповић. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Наша света Црква 2/15. јануара молитвено спомиње преподобног Серафима Саровског, једног од најпоштованијих руских светитеља. О овом дивном угоднику Божјем, у Јутарњем програму Радио-Беседе, говорио је презвитер Александар Поповић. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Наша света Црква 2. јануара по новом, односно 20. децембра по старом календару, молитвено помиње светог Игнатија Богоносца. Свети Игнатије био је епископ у Антиохији. О његовом животу, учењу и страдању у Јутарњем програму Радио-Беседе говорио је презвитер Александар Поповић. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Наша света Црква 12/25. децембра 2019. године прославља преподобног Спиридона Чудотворца, који је својим смиреним служењем, својим животом и великом љубављу постао образац јеванђелског живљења за све хришћане. Звучни запис разговора О преподобном Спиридону Чудотворцу, у Јутарњем програму Радио-Беседе, говорио је презвитер Александар Поповић. Извор: Инфо-служба Епархија бачке

Међу онима који су се одрицали свих благодети овоземаљског живота и добровољно подвргавали најстрожим захтевима монашког обитавања, проводећи живот у посту и молитви, посебно место заузимају стилити или столпници. Ко су били столпници и у чему се састојао њихов подвиг, у Јутарњем програму Радио-Беседе говорио је презвитер Александар Поповић. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Исповест и покајање су теме о којима смо говорили у емисији „Оче, да те питам“. Гост емисије био је презвитер Александар Поповић, свештеник при Алмашком храму у Новом Саду. Емисија је емитована уживо 5. децембра 2019. године. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У уторак 1. октобра предавање на тему „Свети Сава и добијање аутокефалности СПЦ“ у осечанској библиотеци је одржао протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, редован професор Православног богословског факултета БУ. Госта је поздравила Ана Васиљевић, директорка библиотеке, а неколико духовних песама отпевала је Милица Јокановић, ученица 8. разреда. Говорећи о процесу добијања самосталности и Савиним напорима да организује и устроји Српску цркву, отац Радомир је истакао да су први српски архиепископ и краљ имали исте титуле: Свети Сава – архиепископ српских и поморских земаља, а Стефан Првовенчани – краљ српских и поморских земаља. Извор: Радио Источник

Воздвижење Часног и Животворног Крста Господњег наша света Црква прославља у петак, 27. септембра 2019. године. О суштини Крста и о томе зашто је он најсветији символ наше вере, у Јутарњем програму Радио-Беседе, говорио је презвитер Александар Поповић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У годинама које су остале иза нас, после Другог светског рата, све је у свету било стављено на проверу (ми хришћани кажемо – искушење). Нарочито на самом измаку 20. векa догодиле су се велике, брзе и бурне промене у многим деловима света. – На прво место, свакако, долазе промене које се још увек догађају у источноевропским земљама. Са кратке временске дистанце те промене није лако сагледати у пуном светлу и правилно их проценити. Све ове промене су неминовно дотакле и хришћанску Цркву, пре свега православну, јер се ради углавном о предањски православним народима и државама. Посебно у источноевропским зeмљама православље се нашло у прилично измењеним околностима. Надамо се да смо се нашли у објективно бољим условима које смо деценијама уназад очекивали и радовали им се. Црква је у поменутим земљама дочекала попуштање спољњег притиска и окова, она се последњих година и унутрашње ревитализује, оживљава, обнављају се стари и граде нови храмови за нове генерације младих православаца које су стасавале под духовним ембаргом, или слободом додељиваном на кашичицу. Као пробуђени из ружног сна, опорављамо се, наравно, не без потешкоћа и нових искушења. Православни свет у источној Европи, то сви већ поодавно примећујемо, сада се суочава са искушењима нове врсте. То су искушења слободе или какве-такве демократије. Постајемо свесни да понекад нисмо грешили само зато што нисмо били у прилици да погрешимо, иначе би погрешили. Сада смо више у искушењима такве врсте. У слободи се треба учврстити и одговорно је користити, по науци апостола Павла: „Све ми је слободно, али све ми није на корист… нећу да ишта овлада мноме“. Наша слобода је увек на провери, и за начин њеног коришћења даћемо одговор, и пред Богом, и пред људима и пред историјом. Искушења дијаспоре Последњих година, између осталог, јаче су до изражаја дошла и нека чисто црквена питања, или су се пред нама поставила у оштријем облику; опет у виду својеврсног искушења или провере. У многочланој породици православних цркава и народа појавили су се већ, или су пак на помолу, бројни унутрашњи, мањи или већи расколи и међусобице, које су се раније могле само наслућивати. Није узалуд велики црквени писац Ориген (3. век) рекао да су мирна времена погодна и за Сатану. Док ми спавамо, по Јеванђељу, непријатељ наш – ђаво, сеје семе зла. На нама је да га препознамо, и да га се чувамо. На листи неспоразума, налази се, између осталог, и питање начина и околности стицања црквене аутономије и аутокефалије. Једно од питања које је новијег датума и које се као такво посебно препознаје у годинама после Другога светског рата, јесте питање православне дијаспоре или расејања. Поодавно је већ констатовано да је православни свет у 20. веку, стицајем, углавном, неповољних историјских околности, пре свега политичких и економских, доживео највеће сеобе и расељавања у целокупној историји Хришћанства. Милиони православних верника у бурном 20. веку нашли су се, против своје воље, ван својих матичних земаља и цркава. У западном, за православне углавном инославном свету, постали су верска мањина. Принуђени су да се црквено организују сходно датим околностима. Православна дијаспора, сасвим природно, и то је, макар за сада, најбезболнији начин, углавном је остала верна и везана за своје матичне земље и цркве. Поготово то важи за емиграцију у Европи која је још у покрету, није се стабилизовала, сеобе још трају – све више у оба правца. Многобројне породице годинама, најмање једанпут годишње, одлазе у родни крај и ради обављања неких духовних потреба (крштења, венчања, крсне славе, и друго). Чињеница је да се емиграција, чак и у америчким земљама и Аустралији, није још увек коначно стабилизовала, још је флуидна, а на помолу су и нове сеобе. У оваквим околностима, просто, природно се намеће питање како у духовно-јурисдикцијској надлежности третирати православну дијаспору. Одговори који су до сада понуђени нису задовољавајући. Они свакако нису коначни, Црква ништа није и не треба брзо да решава и просуђује. Посебно сугестије Цариградске патријаршије по питању дијаспоре наилазе, углавном, на неразумевање код многих. Представници Цариградске патријаршије позивају се све више и на добро познате каноне или правила Сабора, полажући при томе право да под својом духовном надлежношћу имају целокупно православно расејање у свету. Не сумњамо ни за тренутак у добре, хришћанске и пастирске намере Цариграда, далеко од тога. Али, како ће у блиској будућности која је већ почела, и у којој цео свет постаје глобално село: (свет је све мањи, ништа није више као некада далеко, комуникације су све брже и потпуније), све то изгледати? Наводимо пример нас Срба, а можемо навести много и других примера: данас, рецимо, има Срба више у Чикагу него на целом Косову и Метохији, и то православних Срба, или у Цириху и околини, него Косовској Митровици. Православаца на поменутим западним просторима има више него што их имају древни предањски хришћански простори (Кападокија, Цариград, Јерусалим и тако даље). Одговори и недоумице У решавању духовних питања ове врсте, чини нам се, мање ће се погрешити ако се не буду журило, треба још причекати. Зато нам помало изгледају чудна и забрињавајућа решења која, посебно последњих година, у својим студијама нуде неки савремени богослови, грчкога етничког порекла. Међу њима се издвајају два свима нама добро позната имена и у нашој духовној и црквеној јавности: митрополит пергамски академик Јован (Зизиулас) и професор Атинског Универзитета Власиос Фидас. Наводим њих двојицу као пример. Наиме, реч је о људима зрелог доба богословског стваралаштва, учитељима у вери и уопште бројних генерација како грчких, тако и српских савремених богослова и свештених лица. Нека њихова богословска размишљања су у директној функцији ангажованог богословља Цариградске патријаршије, посебно када је реч о месту и улози ове православне помесне Цркве у савременом православном свету. Одомаћио се, пре свега и не само код њих, појам „васељенски“ за Цариградску патријаршију, што еклисиолошки није исправно. Лично бих овај епитет пре дао Мајци цркава, Јерусалимској патријаршији. Наравно, нисмо сигурни колико је реално да Патријаршија са Босфора и њени савремени богослови стављају у функцију каноне васељенских сабора и да их вештачки објективизују на потпуно другу реалност и фактографију у којој је модерни свет. Тако је један чланак Високопреосвећеног митрополита Јована (Зизиулас) и у самом наслову претенциозан, Васељенска патријаршија и њен однос са осталим православним црквама, прев. П. Шеровић, Теолошки погледи 1-4 (1998) 59-66. Цео чланак или размишљање написано је у стилу тежњи које је православна Црква давно осуђивала и оспоравала. Аутор отворено указује на после-комунистичко време као на добру прилику за веће и шире ангажовање, или како он каже, улогу „васељенске“, односно Цариградске патријаршије унутар породице православних цркава. Он набраја 14 аутокефалних и аутономних цркава (стр. 60), а аутономне су углавном оне цркве чијег поглавара посвећује – хиротонише „пре свега Цариград“ (стр. 60). Међутим, ова и оваква ауторова тврдња, не одговара и ни издалека није на свом месту и чак је противна самим канонима на које се он позива. Сем тога, није у сагласности са дугом историјском праксом која постоји у Васељенској цркви Христовој, и стекла је чак и мимо канона снагу обичајног права у Цркви. Добро је познато да, рецимо Цариградска патријаршија није имала много везе са самосталношћу Кипарске цркве у 5. веку. Таквих је много примера још. Митрополит Јован с правом указује на велики и дугорочан проблем национализма у Цркви. Он је заиста присутан, а по аутору он особито до изражаја долази управо у дијаспори. Национализам (етнофилетизам) јесте велики проблем, али с друге стране национални идентитет (језик, обичаји, писмо, култура, цивилизација…) нису нешто што Хришћанство потире и уништава. Напротив, „Бог не гледа ко је ко, него му је у сваком народу омилио онај који твори Његову вољу“ (Св. апостол Павле). Али, с друге стране, није тешко приметити да нашег аутора забрињавају сви национализми сем грчког национализма и сви партикуларизми или црквена подвајања, сем грчког. Наравно, ова опаска није и замерка. Даље, када говори о позицијама Цариградске патријаршије и самог патријарха, то нажалост чини на начин који су православни вековима уназад осуђивали и оспоравали римским епископима, односно папама. Не само да је споран епитет „васељенски“, него је споран начин како се тумачи добро познати канон 3 Другог васељенског сабора и, њему сличан, канон 28 Четвртог васељенског сабора. Ова два канона и професор В. Фидас и митрополит Ј. Зизиулас итекако доводе у везу са изузетним актуалним позицијама цариградског патријарха данас. Тешки проблем национализма хара аутономним и аутокефалним црквама. Тим проблемом, по њима није оптерећена једино патријаршија у Цариграду. Обадвојица превиђају да у време Другог и Четвртог сабора није постојала синтагма „васељенска патријаршија“. Према томе, патријарх у Цариграду није могао „стећи позиције првенства које је до тог времена признавано само столици Рима“ (Ј. Зизиулас, Исто, стр. 62). Ово је олако и у широким потезима тумачење и разумевање неких важних канона-правила васељенских Сабора и њихово пројектовање и објективизација у непримереним околностима и условима нашег доба. Овакво размишљање и писање подсећа на стари Рим, не само на првенство – преимућство части (презвиа тими) епископа у Цариграду, већ и о читавом „пакету“ прерогатива изузетне моћи и духовне власти сасвим конкретне природе, као што је, рецимо, право да патријарх из Цариграда прима жалбе свештенства (право призива или апелације) које је осуђено у својој Цркви, и да, сходно својој процени, цариградски патријарх доноси о томе коначну одлуку. При оваквој тврдњи, митрополит се позива на 5. и 17. канон Четвртога васељенског сабора. Овде је више него очигледан тенденциозан и ангажован приступ разумевању и 28. канона истог Сабора (451. год.), када аутор каже да је Халкидонски сабор дао некакво право престолу у Цариграду да рукополаже епископе међу варварима, односно на просторима изван, како он мисли, Византијског царства. Треба скренути пажњу да у време Халкидонског сабора не постоји Византијско царство, већ источно Римско царство. Али, ово је више историјско питање. Наиме, одељак поменутог канона на који се митрополит позива, гласи: „…сам митрополит понтијске (Понт у Малој Азији) и тракијске (Тракија) области, а исто тако и епископи варвара у реченим областима, биће рукополагани од реченог најсветијег престола цркве Константинопоља“. Важно је исто тако напоменути да су области Понт и Тракија географски гравитирали према Цариграду и било је, према томе, сасвим природно и у духу овог канона, да Цариграду припада у тим областима право духовне надлежности. Доводити смисао овог канона са актуалним питањем савремене православне дијаспоре у свету, сматрам да нема никаквог основа нити било каквог смисла. Наш аутор има увек на уму васељенске прерогативе Цариградске патријаршије, тога не може да се ослободи, тако да он даље говори о познатом начелу „један“ и „многи“, наводећи при том 34. правило Св. Апостола. По аутору, „један“ је Васељенски патријарх. То је за њега „златно правило“. Он Каже: „Православним црквама је потребан први. Оне (православне цркве) не смеју чинити ништа што се тиче Православне цркве у целини без његовог уплива“ (стр. 64). Патријарх у Цариграду је за њега „једини гласноговорник Православља када се оно као целина обраћа свету“ (Исто, стр. 64). При томе каже да се на тај начин спасава јединство Православља. Дакле, „гласноговорник“ и „спасавање јединства Православља“, и други епитети које Високопреосвећени митрополит приписује цариградском патријарху, нису нимало у духу канона и Предања. Како другачије треба разумети и митрополитове речи у једном другом, недавно објављеном чланку: „Чак и да не постоји Васељенска патријаршија, требало би је измислити“ (Чланак, Црква у освит трећег хиљадугодишта, прев. јерођакон Максим Васиљевић, Православље бр. 791, 1. март 2001. године). Овде само недостају још неки епитети (викаријус, непогрешиви, корифеј…), па да буду истоветни са, нажалост, претензијама римског епископа. Многи, стога, данас све више и с правом говоре о томе да је нови папа већ на помолу, друго плућно крило већ је увелико активирано. Професор Власиос Фидас је црквени историчар, а бави се и црквеним правом и патрологијом доста успешно. Код нас, за разлику од митрополита Јована Зизиуласа, скоро да уопште није превођен, што је велика штета. Недавно је у месту Шамбези код Женеве у Швајцарској, где иначе предаје на новооснованом Богословском институту Цариградске патријаршије црквено право и патрологију, објавио књигу Канонско право, православна перспектива (1998). Аутор, поред осталог, са гледишта канона посматра улогу цариградског патриjарха. У поглављу „Патријарашке ставропигије“ (стр. 175-185), на очигледан начин предимензионира ставропигијална овлашћења, конкретно патријарха у Цариграду, која никада нису постојала и нису примењивана у пракси. У праву је када из епископског права хиротоније произилази и право суђења клирицима (свештеницима и ђаконима); али није у праву када каже да по истом принципу патријарашка ставропигија се протеже и ван домашаја Патријаршије, односно да се протеже и на друге патријаршије, односно на целу васељенску Цркву. Аутор признаје да за овакве закључке нема упоришта и ослонца у канонима, али изгледа то њему, нажалост, није ни потребно, пошто он више верује и више се придржава некаквих у Цркви „дуго практикованих и неписаних црквених обичаја“. Познати православни канониста, антиохијски патријарх Теодор Валсамон изричито каже да такво право патријарху не припада ван граница његове патријаршије (Рали-Потли, Синтагма 2, 42), „ниједан патријарх (према томе ни цариградски), није овлашћен да пошаље крст у епископију друге патријаршије“. Међутим, В. Филас закључује, да је то наводно „признато васељенској патријаршији“, и то, како он каже, „изузетно у осталим патријаршијским седиштима Истока“, а као потврду тог свог става наводи Епанагоге, 3, наслов 9-10: „Константинопољски престо, почаствован царском установом, био је проглашен првим од стране сабора… Њему припада (право) да додељује ставропигије у епископијама где је претходно посвећивао храм који припада другим престолима…“ Епанагоге су као правни зборник одраз државне правне праксе у Византији и није најсигурније позивати се на њега када је реч о духовним овлашћењима цариградског патријарха. Још је мање оправдано, као и код претходног аутора (Ј. 3.) позивати се у истом циљу на познате каноне 3, Другог, 9,17 и 28 Четвртог као и 36 Апостолоско правило, јер су по В. Фидасу, „ови канони одредили повластице Константинопољске катедре“ (стр. 179). Prima sedes, по аутору, има посебна овлашћења која јој даје посебно 9. и 17. канон Халкидонског сабора, да суди у последњем призиву (апелацији). Поменути канони, као што је познато, говоре о правима егзарха, а не о правима патријарха, како мисли и познати канониста Јован Зонара. Сем тога, мало пре навођени канониста Теодор Валсамон изричито каже да патријарси немају право ставропигије ван домашаја своје канонске надлежности. Упркос свега, и чињеница, канона, историје и обичаја, професор В. Фидас то право даје цариградском патријарху. Професор говори о некаквој „непрекинутој црквеној пракси која се не може довести у сумњу“ (стр. 182). Такође се, ради објашњења овог непостојећег духовног овлашћења цариградског патријарха позива на византијског цара Михаила VIII Палеолога и његову Новелу која штити посебне повластице цариградског патријарха. Цар Михаило Палеолог је одличан византијски владар, али се, као што је познато, није много прославио у Цркви; напротив. Руковођен искључиво политичким и нецрквеним интересима утицао је на потписивање, са Латинима, Лионске уније (1274. године) и тиме нанео велику штету православној Цркви, себи а и византијској држави коју је ослободио од Латина и обновио (Г. Острогорски, Историја Византије). Укратко, ставови В. Фидаса и његово разумевање канона, посебно 9. и 17. Халкидонског сабора никако не иде у прилог његовим закључцима. Оба канона говоре о неколико нивоа црквеног судства. Први ниво је епископски суд, јер епископ има право хиротоније, а самим тим, ако је потребно и да суди клирицима које је рукоположио, а они њега помињу на богослужењима. Друга судска инстанца је обласни сабор (спорови међу самим епископима или спор клирика са другим епископом), и трећи ниво је да спор са митрополитом решава егзарх велике области или пак цариградски патријарх у својој духовној јурисдикцији. Учитавање у овим канонима нечега другог или онога чега у њима нема је доста ризично. Зашто, између осталог, наш аутор говори само о патријарашкој ставропигији цариградског патријарха. Ваљда су исто право имали, по аналогији, и други патријарси, јер канони васељенских сабора тичу се целе весељенске Цркве. Као закључак неминовно се намеће: све учесталија је ангажована теологија неких цариградских теолога. Колико то стварно доприноси снази и јединству васељенског православља, остаје да се види. Већ се, међутим, чују озбиљне процене да такви ставови не наилазе на добар пријем у већини православних помесних цркава и народа. Упркос свега, јединство Цркве је императив свих, мада на том путу увек има и искушења. Зато је дубоко у праву отац Георгије Флоровски који каже да ми православни, поготову данас, морамо избећи папизам и Старог и Новог Рима који нам се све чешће намеће. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Мирољуб Петровић је „пао“. Сада следи раскринкавање његовог дела. И, тога, што уопште је дао себи за право, да се петља у послове, који нису били његова струка, нити су у опису његове стручности. Почеће хајка, и поново ће се заборавити на то, шта је основни проблем појаве разних иселитеља, надри-лекара и тд. Класична замена теза довешће до тога да се Мирољуб Петривић „жртвује“, да би након неког времена, поново устао неки нови Мирољуб Петровић. Неки нови „месија“, и спаситељ. И, тако је од постања света до данас. Принцип је исти, све су остало нијансе, што би рекао наш песник, док разних „спаситеља“, видовњака и иселитеља… јесте видела ова напаћена земља у својој метаморфози од СФРЈ до Србије. Разни Чумаковићи, Гершмани, Перановићи…. а сада и Петровићи, јесу окушали своју срећу да „хлеб без мотике“, остваре на темељу људске глупости и сујеверја. Тужно, али тачно! Па, погледајте сами! Ти исти „спаситељи“ су од Запада сада верификовани као тзв лајфкоучеви, те та нова каста запљускује ову земљу. Једина разлика од ових домаћих гатара, иселитеља, видовњака, бораца против наркоманије и тд и тд, јесте у томе, што ови имају сертификат са Запада. Нормално, маса „софистиираних“ сада хрли ка њима, презирући дојучерашња решења…. и, опет маши! Вортекс, закон привлачења, Универзум који се јавља… јесу само неке од мантри, које се понављају до бесвести људима, који напокон разумеју, да од њих све зависи, и да они могу све! Тај нови западни гуру, тзв лајфкоуч, свој вортекс ће обогатити позамашном свотом, а они који су олакшани, захвалиће Универзуму и вортексу, што могу да буду олакшани, док сироти Мирољуб Петровић бива жртвено јагње ради свију њих. Све док се ситуација не понови! Док неки заиста тежак психијатријски случај не дође код лајфкоуча, уместо код психијтра, те уместо неких медикамената и медикотерапије, не почне да понавља мантру, и законе вортекса, вапај Универзума и тд и тд, па се након неког времена, у недостатку ендорфина у својим рецепторима (чисто визичка аномалија) не убије, пошто није био код психијатра (занимање које једино може да препише лекове), него код лајфкоуча (занимање које не може ништа сем да папагајски понавља оно што је на семинару од шест месеци, и од 1300 евра, научио, а онда, добивши сертификат, кренуо друге да учи и лечи и тренира), те тако у нападу своје болести сконча себи живот, пре него што га је и започео. И, онда ће опет, испливати неко ново име, биће жртвовано, а маса ће бити умирена том крвљу, и кренуће игра из почетка, као што рече један наш други песник. Јутјуб је полигон тих нових и софистиираних Мирољуба Петровића, свих њих који „не лече“ хомосексуале, и немају Музеј диносауруса, нити млате лопатом своје штићенике. Не, ово су лепи западни спаситељи, па ће малограђански сој наших гилиптера, заузети место старих „месија“, а наш народ, у својој вечитој потреби да негира властито порекло, пригрлиће те нове западне гилиптере. Па, довољно је погледати дипломе тих разних лајфкоучева? Видећете да ти људи немају никакво образовање, а још мање стручности за један тако изазован антрополошки проблем као што је бити бити „животни тренер“ (лајфкоуч). Не, маса то једноставно неће регистровати у својој воловској потреби да докаже себи и другима, како није то. Како није маса. Већ припадник изабраних, којима Универзум шапуће, а онда они, свој вортекс усмеравају ка изобиљу, разумевајући да својим мислима обликују свој живот. („Какве су ти мисли такав ти је живот“ – рече једном, неко ко није био лајфкоуч, али који је био тренер за живот!) Тај исти Јутјуб је и показање куда то може да одведе. Потражите потресну исповест Николе Шкрињарића, који је са „успехом“ лечио, да би након неколико година сазнао да су сви његови пацијенти – умрли. Та, погледајте, молим Вас. Јер није проблем у њима, него у нама. Ми смо ти, који пристајемо на то. На то, да полуписмени људи, буду тренери нешег живота. Па, какав онда живот и очекујемо, ако га таквима препустимо. Или, ми смо ти, који прихватамо за озбиљно особу као што је Мирољуб Петровић. Особу, која „лечи“ хомосексуалце, и која има „музеј“ диносауруса, и која на националној ТВ изјави да би преступнике „под мач“, те онда напуни халу у Београду. Да, криви смо ми, јер смо ВОЛОВИ!!! За крај, погледајте и истражите све те лајфкоучеве. Све њих, који вас описују као једно моћно биће, које може својим умом себи многа чуда остварити. Погледајте, и чујте их добро. Њихове савете, њихове вредности. А онда схватите да, ако је човек тако моћан, и има такве способности, зашто нико од њих, тих вајних лајфкоучева, није апеловао на нас, да ми ту своју „моћ“, усмеримо ка општем добру – па, да више никада не буде уплаканог детета, или гладног човека? Мислите о томе… Свештеник др Угрин Поповић Извор: Видовдан

На тему "Аутокефалија СПЦ 1219 у светлу јединства и саборности Цркве" беседио је протојереј-ставрофор проф. др Радомир Поповић другог дана Научног скупа „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, 11. децембра 2018. Звучни запис излагања Извор: Радио Слово љубве