Претражи Живе Речи Утехе

Ја сам некад сматрала да је уметност само исказивање својих мисли, ставова емоција кроз нешто баш лепо. Нешто за шта неки људи имају талента, а неки не. Рецимо ја сам желела да свирам клавир, али сам апсолутни неслухиста. А када су се пре нешто више од пола деценије околности у мом животу промениле ја сам почела да мислим како не могу више никад ништа написати. Како сам изгубила креативност. Чак више и не читам сваки дан по неколико сати. А волим књиге. Не само да их читам, већ и да их гледам, да застајем испред тезги и излога књижара, да их скупљам, да бришем прашину с њих, чак и да их миришем. Ово последње је вероватно свима вама чудно. А у задње време сам схватила да се од књига ручак не кува. И схватила сам да и сређивање ормара може бити веома креативно. Да чишћење купатила и пеглање може бити веома релаксирајуће. А шта ви мислите шта све можемо претворити у уметност?

По завршавању читања Новог завета, желим да почнем да читам неку књигу која га тумачи, мада ме буни, јер видим да постоји велики број књига које га тумаче, па неке тумаче само Јеванђеља, само неко Јеванђеље... па не знам да ли се та тумачења међусобно разликују или су сва иста него другачије исказана, у смислу да ли је у једној другачији закључак него у другој, па ме занима која је ,,лакша" за читање и разумевање. А након што бих прочитао тумачења - не знам куда даље јер књига о вери има на хиљаде, од различитих отаца. Видим да у књижарама има доста литературе Владике Николаја Велимировића, па не знам да ли је он добар за почетнике у вери? Такође ме занима и наука тј. тај неки спој науке и религије, занимају ме неке мало опскурније ствари попут погледа вере на појаву живота на другим планетама и тако неких ,,модернијих" тема и појава, па ме занимају књиге које се и тога дотичу. Листајући сајт СПЦ, за сада ми ово делује интересантно http://www.patrijarsija-puo.rs/wp-content/uploads/2017/03/knjiga-0061.jpg Illness and Healing in Orthodox Theology - John Zizioulas - WWW.PATRIJARSIJA-PUO.RS Illness and Healing in Orthodox Theology - John Zizioulas, 57 страница. Издаје: Сербиан пресс, 2016. година http://www.patrijarsija-puo.rs/wp-content/uploads/2018/04/knjiga-2735.jpg Васкрсење Христово * Религија и наука - Др Јован Јоветић - WWW.PATRIJARSIJA-PUO.RS Васкрсење Христово * Религија и наука - Др Јован Јоветић, 184 страница. Издаје: Лио, Горњи Милановац 2017. година што се тумачења тиче двоумим се између ових- http://www.patrijarsija-puo.rs/wp-content/uploads/2019/01/knjiga-2829.jpg Тумачење Јеванђеља - Архимандрит Методије Муждека - WWW.PATRIJARSIJA-PUO.RS Тумачење Јеванђеља - Архимандрит Методије Муждека, 325 страница. Издаје: Сава, Београд - Лондон 2011. година http://www.patrijarsija-puo.rs/wp-content/uploads/2015/02/knjiga-1129.jpg Pravoslavno tumacenje Novog Zaveta - Arhiepsikop Averkije WWW.PATRIJARSIJA-PUO.RS Knjiga Pravoslavno tumacenje Novog Zaveta - Arhiepsikop Averkije (Tausev), 710 stranica, cena je 1290 dinara...Ovo delo, kome smo dali naziv "Prirucnik za.. http://www.patrijarsija-puo.rs/wp-content/uploads/2015/02/knjiga-1431.jpg Tumacenje Jevandjelja Firmilijan E-prodavnica Patrijarsija WWW.PATRIJARSIJA-PUO.RS Knjiga Tumacenje Jevandjelja Firmilijan, 638 stranica, cena je 720 dinara...Jevandjelje jeste knjiga, koju su napisala cetri Jevandjelista: Matej, Marko...

View full Странице

Нашу данашњу беседу сам назвао „Остави дете на миру“. За људе који немају децу, ова тема је такође важна јер представља део проблема који је мучан за све људе – постојање психолошког притиска, насиља у нашем животу. Могла би се назвати и „Остави човека на миру!“, то јест, не узнемиравај и не малтретирај друге људе. Када сам 1986. године први пут дошао на Свету Гору, питао сам једног монаха у скиту Свете Ане: – Оче, ти си монах, немаш породицу, децу, не градиш куће, не радиш у фабрици; шта ти радиш за овај свет? Тада сам имао 16 година. Он ми је одговорио: – Знаш, ја имам многе страсти и немоћи. Непрестано се љутим, нервирам, имам тежак карактер. И мој допринос за вас који живите у свету је ваш мир, да вас не оптерећујем својим страстима и слабостима. Када бих живео поред вас, ја бих вас замарао својим тешким карактером. Сада у крајњој мери никога не узнемиравам. Живим овде у тишини, у својим грешкама, својим гресима, али вас не узнемиравам. Ово су јако дубоке и важне речи. Дужни смо да стремимо томе, да не раздражујемо оне који се налазе поред нас, да их не замарамо, не притискамо њихову личност. Зато чак и ако говориш са човеком о нечему што је добро и правилно али притом вршиш притисак на њега – то раздражује. На пример, када ти неко говори да је неопходно да постиш, да се молиш, идеш у храм, али је притом превише упоран, такав савет може једино да раздражи и да изазове отпор, резултат бива супротан. Зато остави другог на миру да би постепено сам схватио све што желиш да му кажеш, не приморавај људе да раде нешто на силу, не раздражуј их. Прошло је преко 20 година од моје прве посете Светој Гори а тај подвижник наставља да чини то исто – живи у тишини, ушао је у кошницу своје душе и сакупио мед сопственог живота. Међутим, сада га сами људи моле за помоћ, долазе и говоре му: – Дај нам силу твоје душе, седи, поразговарај са нама, желимо да се дотакнемо тебе, да се исповедимо код тебе!

Иако теолози године студиjâ проведу покушавајући да схвате и науче концепте попут ипостасног јединства двију природâ у Христу, апокатастазе или да разумију реченицу „мистерија светотројичних односа се иманентно пројавила у оваплоћењу,“ питања с којим се у пракси срећу и за која их нико није припремио, јесу Како се звао брат Свете Петке? или заправо најчешће и једино Србима битно питање Може ли се на црвено слово укључити веш машина? Имајући прво речено у виду, јасно је зашто сваки просвећенији поп или вјероучитељ добије алергијску реакцију од оваквог питања. Међутим, мора да се призна да питање o црвеном слову само по себи и није погрешно. Сваком је познато из властитог искуства вјере да заиста постоје неке забране рада, и да то није народ измислио. Ова недоумица сасвим легитимно постоји, посебно међу онима који живе у граду, јер можда лако можемо да схватимо да не треба да копамо по башти или плетемо чарапе на Свету Петку, док неки други лакши и модернији послови попут укључивања машине за веш, прања косе, или пеглања постељине нам стварају праве дилеме. С једне стране, за теологе постављање овог питања је добар знак, јер показује благонаклоност ка Цркви и вјери те спремност да се научи, међутим, с друге стране, оно је ужасно и тужно јер показује потпуно непознавање вјере и, што је најгоре, свједочи једну песимистичку визију Бога и светитеља као хистеричних диктатора и свирепих тиранина, који се лако наљуте око глупости. Одмах да кажем не постоји једноставан одговор на ово питање јер се такве ствари не уче у црквеним школама, и ко год тврди да га поуздано зна – лаже. Одговор зависи од наше визије, искуства и доживљаја Бога и Цркве. Ипак, постоје неке неспорне чињенице, и искуство Бога као Оца те наш живот у Цркви, који нам могу дати неке основне смјернице и идеје како можемо да сагледамо овај проблем. Шта је црвено слово? Прије свега, требло би да знамо шта је црвено слово. Током 2000 година наше црквене историје бројне личности и догађаји испунили су наш црквени календар, те зато ми током цијеле године сваки дан исказујемо поштовање, непрекинутим сјећањем и молитвом. Дакле, поред 12 великих празника везаних за догађаје из живота Христа и Богородице, имамо и празнике који су посвећени успомени на свете мученике, познате црквене личности, испоснике, учитеље и многе друге који су послије смрти препознати као свеци, по разним критеријумима. Тако је црквени календар испуњен од прве до последње странице неким празником, односно молитвеним сјећањем на неку особу или догађај, па чак и 29. фебруар. Црвеним словима у календару су означени посебно важни празници, који најчешће имају посебно свечано и знатно другачије богослужење, него обични дани. Црвеним словима су означени празници од велике важности за наше спасење и ту спадају, уз већ поменуте све Христове и Богородичине празнике, и све недјеље током године, јер тада прослављамо Васкрсење Христово као најзначајнији догађај у историји човјечанства. Затим, црвеним словима су уписани и празници који су од самих почетака обиљежавани у цијелој Цркви, нпр. успомена на небеску битку анђелâ – Аранђеловдан, смрт Јована Крститеља – Усјековење, смрт Апостолâ – Петровдан итд. Осим ових општехришћанских празника који се прослављају у свим Црквама, наша Српска Црква означила је црвеном бојом и друге дане када прослављамо наше српске светитеље и догађаје из наше историје: Свету браћу Кирила и Методија, Светог Саву, Видовдан, Светог Василија Острошког и друге, а који се не налазе у календарима других православних народа (Руса, Румуна, Бугара, Грузина, Грка итд). Једнако су црвеним словима означени и празници Светитеља који су од посебног значаја за нашу културу и традицију нпр. Архиђакон Стефан, Свети Ђорђе, Света Петка, Свети Никола, и други. На тај начин, на примјер, црвеним словом у календару, означен је и Сабор Светог Јована Крститеља – Јовандан (7.јануар), као једна од највећих Слава, док сâм празник у богослужењу нема неки посебан статус, тј. нема петохљебницу и друге одлике великих празникâ. Треба да знамо да су током наше страдалне историје под притиском државних власти, или злим предумишљајем појединаца током грчке окупације Српске Цркве од 1766. до 1920., неки празници који су у Српској Цркви били означени као црвена слова просто избрисани, односно враћени у обичне празнике. Тако је аустријска царица Марија Терезија декретом укинула, односно забранила прослављање читавог низа празника, под изговором да имамо превише нерадних дана, те тако штетимо економији државе. Из истог мотива укинула је и читав низ римокатоличких празника. Како би се, ипак, разликовали од обичних дана, ти укинути празници у нашем календару данас су означени масним подебљаним црним словима попут Светог Прокопија, Огњене Марије, празника Покрова Богородице, те бројних празника свих Светих Немањића и српских светаца, Архиепископâ и Патријарахâ.. Кад већ говоримо о овоме, вриједи напоменути да су се Срби овом ограничењу веома домишљато опирали те покушавали да одрже српске празнике и обичаје. Из тог доба остале су неке идентитетске „забуне“ у називима празникâ попут Михољадана (30.септембар) тј. празника Светог Киријака Отшелника, или Мратиндана – празника Светог Стефана Дечанског (11.новембар) и неких других. Наиме, замјеном назива празникâ, Срби су покушавали да заварају аустријске власти и докажу да не обиљежавају своје забрањене празнике, него римокатоличке дозвољене, јер су на српски празник Светог Киријака римокатолици обиљежавали празник Арханђела Михајла, а на празник Стефана Дечанског спомен на Светог Мартина – Мрату, а који су били дозвољени царским указом. Појам забране рада Говорећи о српским празницима и забрани рада тих дана, морамо да прије свега нагласимо да појам забране рада не постоји у хришћанству! То је чисто јеврејски појам, везан уз неке јеврејске празнике и он заслужује посебно појашњење кроз следећу дигресију. Наиме, по паду Адама и Еве и њиховом изласку из Раја, Бог им је дао обећање о доласку Месије – Спаситеља – Христа, који ће да исправи њихову грешку. Цијела историја људског рода, и посебно континуирано постојање богоизабраног народа – Јевреја има циљ у очувању сјећања и идеје о испуњењу Божјег обећања о доласку Христа у свијет. Управо због тога, сви старозавјетни закони и забране имају један једини циљ, а то је да се Јевреји идентитетски и културно не изгубе и утопе с другим народима, него да остану посебни и јединствени, те да као такви сачувају идеју о доласку Христа. Заиста, старозавјетни закон је преко силних забрана успио да сачува Јевреје од вјерског и културног утапања, чак и кад су били најсиромашнија и најнебитнија мањина у великим и развијеним цивилизацијама, попут Египта и Вавилона. Управо поштовањем Закона изабрани народ је сачувао вјеру да постоји само један Бог, док су скоро сви други народи на земљи то заборавили и пали у политеизам и идолопоклонство. Једна од многобројних одредби (укупно 613) које су имали Јевреји јесте и забрана рада суботом и на одређене празнике. Забрана рада суботом и неким празницима била је веома строга и подразумијевала је читав низ ограничења од немогућности припремања хране, паљења ватре, трговине, кретања, рада на пољу итд. Ове забране Јевреји поштују и данас будући да још увијек чекају Месију, те их додатно прилагођавају модерном добу (забрана употребе лифта, аутомобила, мобилног телефона итд) Забране су веома тешке, понекад из наше перспективе и бесмислене, но свакако су биле дјелотворне и испуниле свој циљ. С друге стране, хришћани вјерују да је испуњењем Божјег обећања о доласку Месије у личности Исуса Христа престала потреба за строгим Мојсијевим – јеврејским законом, јер је он тиме испуњен, те су зато хришћани ослобођени – изузети од њега. Једна од заповијести које су укинуте јесте и заповијест о забрани рада, или обављања неких послова седмим даном и празником. Међутим, иако је Закон доласком Христа испуњен, те не постоји никаква забрана рада, истине ради, мора да се призна да је забрану рада недјељом увео цар Константин у цијелом свом Царству и ту почиње наш проблем. Међутим, не смијемо заборавити да је то био државни закон, а не црквени, те да је био повезан с општим друштвеним реформама које је Константин спроводио. Кад говоримо о томе треба да нагласимо да је и сâм Цар од забране рада недјељом изузео ратаре, тј. пољопривреднике будући да њихов посао и дужности зависе од временских прилика (кише, сунца и слично). Недјеља је у том смислу схваћена као дан обавезног одмора за раднике и робове, а не као забрана неког рада, или забрана обављања неких послова. Дакле, питање је било синдикално и хуманитарно, а не вјерско и догматско. Оно је касније ушло у црквене обичаје и културу, и као такво задржало се до наших дана. Женска религија Ипак, и поред јасног непостојања било какве теолошки оправдане строге забране рада у Православљу на дане празника, тај обичај широко је проширен међу Србима. Занимљиво је да опсесија ригидног нерада на празник не постоји међу другим православним народима Русима, Грцима, Румунима итд, или барем не у маничном облику као код Срба, иако ти народи досљедно поштују нерадни дан у јавном животу, чак боље него Срби. Опсесија коју поједини вјерници показују постала је предмет поруге и спрдње међу нашим нецрквеним сународњацима. Свакако да овакав однос према празницима није био од самих почетака, а како се трансфер од здравог односа према празнику ка манији десио, и којим сплетом околности, требало би да буде предмет посебног истраживања. Разлога је свакако више. Наиме, у вријеме турске окупације број цркава је био изузетно мали, а и тамо гдје је и било храмова, жене нису ишле у цркву, осим током поста, или на велике празнике. Паралелно с тим свештенство је било генерално необразовано. Љетопис Стаке Скендерове која описује живот Срба у Сарајеву око 1850. године нам казује да су многе Српкиње живјеле као и муслиманке, сасвим склоњене из јавности, па су свештеници крштења, вјенчања и друге обреде обављали по кућама јер жене нису ишле у цркву. Стака је једина од омладине у Сарајеву знала да чита, па је читала Апостол у Цркви, онда кад је женама било дозвољено да дођу. За претпоставити је да је такво стање било једнако у све три религије у које су обитавале у Османском Царству, исламу, хришћанству и јудаизму. У таквим условима током вијекова, жене су биле искључене из јавног живота, односно вјерског живота и образовног система, па су сасвим природно и спонтано развиле свој сопствени и паралелни свијет, који није био толико конфесионално подијељен, као спољни – мушки свијет. У мултиетничким и мултиконфесионалним срединама какво је било Османско Царство, у малим градовима и мјестима, жене су се кретале и комуницирале преко лавиринта унутрашњих дворишта, малих капија и тараба, те тако су размјењивале вијести, рецепте, искуства, лијекове, савјете, етику и естетику у једном хаотичном шаренилу обичаја и вјеровања, који би се могли назвати општим именом женска религија. Неформална женска религија се у континуитету формирала и обогаћивала, будући да је брижљиво ширена и преношена с кољена на кољено, с мајке на кћерку, с комшинице на комшиницу итд. Женска религија није била револт против патријархалне јавне религије, него њена природна и незлобива надопуна, проста посљедица системског искључивања жена из јавне мушке религије. Она је имала своје бројне предности, али и неке мане. Једна од мана свакако јесте религијски синкретизам, односно флуидност у вјеровањима те скупљање и примјена вјерских обичаја на основу личних преференција. Будући да женска религија није извирала из Свете Књиге, него из практичног живота и потреба, вјеровања су обликована на обрасцу посуђивања свих вјеровања и обичаја која се допадну и преко принципа ваља се – не ваља се, више кроз интуицију и мање кроз промишљање, а свакако не кроз јасне теолошке дефиниције, објашњења и богослужбену праксу који постоје у. формалној, званичној, или мушкој религији. Кроз ту призму можемо да схватимо зашто су Српкиње мирне савјести ишле код хоџâ по записе, или по истом принципу муслиманке користиле ракију и свињску маст за облоге болесној дјеци, те зашто је неко некад чуо да се не ваља плести на девети уторак од Духова и наравно, данашње питање свих теолошких питања, зашто се не може радити на празнике, него мора сједити у кући? Примјера ових „вјерских екскурзија“ или привремених посјета оним другима има чак и у мјешовитим православно-римокатоличким срединама, гдје и данас није ријеткост да католици дођу код српског попа да им чита молитве. Занимљиво је да овај вјерски туризам на Балкану несметано траје и данас, не само упркос укључењу жена у друштвени и образовни систем, него и упркос свим ратовима и страдањима које смо међусобом имали на вјерској бази у протеклих неколико вијекова. Посвећење времена Имајући такво вјековно искуство женске религије која нема никаквих дилема о забрани рада за празнике, сасвим је јасно да правилно и аутентично хришћанско учење о посвећењу времена за празнике није имало никакве шансе за практичну примјену. За такав вјерски концепт православне жене нису ни могле да чују, нити да знају, а још мање да га спроводе чак и да су знале. Богословски гледано, умјесто јеврејске забране рада на дан празника, хришћани празник поштују преко посвећења времена. У том смислу, хришћанима није забрањено да било шта раде недјељом, или празником, него су позвани да своје вријеме у тај дан посвете Богу, или Светом који се прославља. Зато је одговор на питање да ли је дозвољено радити недјељом – да, јесте!, јер ми немамо забрану рада. Међутим, смисао обиљежавања празника јесте у одавању почасти Богу или Светом. Највећа почаст коју хришћанство има јесте служење Литургије. Литургијом, која не може да се деси без присуства народа и потврђивања свештеникових молитви с амин и другим молитвеним одговорима (Господе помилуј, подај Господе), ми оприсутњујемо Христа, односно чинимо га реално присутним. На тај начин, ми на гробове мученика и пред свете иконе доводимо самог Христа и тиме мученицима и светима дајемо највећи поклон и почаст. Управо зато иконе држимо близу олтара или мученике сахрањујемо у олтару. Наше учествовање на Литургији, као и одлазак на гробље, или било гдје у госте, тражи наше вријеме, те смо управо због тога позвани да на празник одвојимо и посветимо наше вријеме. У том смислу треба да разумијемо концепт посвећења времена насупрот забрани рада. Идеја да сједећи у кући и гледајући телевизију, при томе не палећи машину за веш, без да смо посветили вријеме – било да смо отишли на Литургију или учинили неко друго богоугодно дјело (посјетили болесног, нахранили гладног, склонили камен с пута итд) – потпуно је бесмислена. Нажалост, она је распрострањена међу многим Србима јер дијелом потиче из једне погрешне визије и искуства Бога или Светитеља, као једног тиранина, који на небу сједи и мучи нас глупостима, одређујући нам кад шта можемо да једемо, шта да радимо, кога да волимо и слично. У таквој слици духовног свијета, то небеско биће, љути инаџија, далеки и несазнајни Бог, само чека да погријешимо како би нас спржио громом и казнио најтежим мукама. Такву слику Бога (или Светаца) имају људи који не знају ништа о Цркви, јер Бога не поштују, него га се боје. Ти несрећни људи нису чули радосну вијест да смо ми доласком Христа и Крштењем теолошким језиком речено усиновљени, односно да смо постали дјеца Божја, или како нас Христос назва: Ви сте моји пријатељи! Ко има схватање и познање Бога као Оца и Пријатеља, он нема потребу да ограничава своје активности да не копа, не купа се, не укључује машину и слично, него живи и понаша се слободно. Закључак Имајући све горенаведено у виду јасно је да одговор да ли можемо радити недјељом и празником, упалити машину, прати косу и сличне ствари, с теолошке стране сасвим јасан, али и да поштовање празника у пракси зависи само од нашег појединачног схватања хришћанства и односа с Богом. Они који живе редовним црквеним животом мирне савјести раде недјељом све што сматрају потребним. Они пак међу нама који имају неразвијен однос с Богом и Црквом, цијелом проблему прилазе неправославно, под утицајем страха, сујевјерја и туђих вјерских концепција. Они се лишавају Бога као Оца и Пријатеља, и живећи у страху наивно мисле да се љуто и срдито Божанство може умилостивити њиховим жртвама. Готово дјетињасто мисле да је, на примјер, дозвољено користити шпорет или гледати телевизију, док је забрањено употребљавати неке друге апарате (машину, усисавач итд). Њима бих препоручио да, ако ћете се већ држати старих јеврејских обичаја и праксе, онда их се треба држати у потпуности, а не дјеломично. Они који држе Мојсијев закон не могу користити нити мобилни телефон, нити компјутер, будите барем дослиједни, нека се ваша вјера не приказује само на веш машини. Ипак, већини хришћана је јасно да смисао наших празника није у томе да пасивно сједимо у кући и чекамо освету љутог Бога јер смо нешто недозвољено урадили. Напротив, сваки празник нас изнова проактивно зове на дјеловање, тако што ћемо га започети оприсутњењем Христа у Цркви, причешћем и сусретом с људима и Богом, а потом све то продужити међу онима које волимо, чињењем добрих дјела за нас саме и за наше ближње. Ако овако не схватимо нашу вјеру, она ће нам временом постати просто мучење. извор View full Странице

Depresija je stanje koje često nailazi ne samo na neprepoznavanje, već i nerazumevanje, a katkad i osudu. Mnogi od nas nemaju dovoljno informacija u vezi sa teškoćama sa kojima se pojedini ljudi sreću, čak ne uviđajući razliku između depresije, tuge ili potištenosti. Pojašnjenje i približavanje ovakvog problema važno je zbog svih onih ljudi koji ovakve teškoće imaju u iskustvu, ali svakako i zbog toga što omogućava uključivanje drugih važnih ljudi (porodice, prijatelja), kao adekvatan sistem podrške. Ono što bi uvek trebalo da imamo na umu kada smo u kontaktu sa ljudima koji se bore sa depresijom, a kada želimo da im pomognemo, jeste to da ne govorimo neke od navedenih stvari koje su opisane u nastavku. „Praviš problem ni oko čega” Depresija i poremećaji raspoloženja često imaju širok raspon ekstremnih emocija. Ukoliko umanjujete ili banalizujete probleme sa kojima se ove osobe suočavaju, postoji mogućnost ne samo da osete da nemaju podršku, već i da su napadnuti. To može da dovede do daljeg povlačenja ili to pogoršanja njihovog stanja. Iako vi, vrlo verovatno, imate drugačiju perspektivu njihovog stanja, to ne menja činjenicu da su njihova osećanja zaista snažna što, zapravo, za njih i predstavlja problem. Umesto toga, pokušajte da razumete da vaša perspektiva možda nije merodavna i pokušajte da budete saosećajni. Nastojte da razumete da raspoloženje ovih osoba može biti loše bez ikakve promene spoljnih faktora. Probajte da se poistovetite sa depresivnom osobom i stavite joj do znanja da razumete da je njihovo stanje nezavisno od spoljnih problema. Najvažnije od svega, pružite osobi podršku, bez osude. „Sam(a) si kriv(a)” Nemojte da govorite depresivnoj osobi da se suočava sa depresijom zbog sopstvenih postupaka. Baš kao i u slučaju nekih drugih teškoća sa kojima se ljudi suočavaju, poput stanja anksioznosti, ljudi koji su depresivni vrlo često nemaju pravo glasa. Istraživači pretpostavljaju da su poremećaji raspoloženja rezultat dejstva genetskih predispozicija i socijalnih faktora, što ukazuje na to da osobe nisu birale da prolaze kroz ovakvo iskustvo i ne treba ih tako ni tretirati. Umesto osuđivanja i optuživanja depresivne osobe da se ne bori dovoljno, ohrabrite ih da govore kakva je borba za opstanak kada sve deluje potpuno bezizlazno.

Шта би било када бисмо сутра увели демократију у Цркву илити The Axios Dilemma? Своје студенте делим у неколико група – фантоме (видим их једанпут за семестар), ћутологе (стално су ту, али им је ефекат фантомски), грамофоне (одјек уџбеничких дефиниција) и мислеће (који осим што су физички присутни и понекад отварају књигу, имају жеље и да анализирају то што су чули). Када смо на предавању причали о моделима пропаганде, један од мислећих ми је скренуо пажњу на интересантан вид политичког маркетинга. Московске локалне власти имају сајт „Активни грађанин“ који служи томе да либерална јавност поверује да учествује у доношењу одлука. Једном приликом на сајту је постављено питање: „Да ли подржавате изградњу Комунарске метро линије“, иначе је изградња била увелико у току, а пројекат је скупљи од Кримског моста. Мој студент се правилно запитао шта би било ако би сад грађани већински гласали за то да не подржавају изградњу те метро линије – грађевинске фирме ће се покупити и отићи, градоначелник ће поништити уговор и послати хиљаде радника кућама, сви чиновници ће уредно вратити сав мито који су примили приликом избора извођача радова и ником ништа? Уколико не постоји опција „НЕ“, говорити гласно „ДА“ постаје излишно, бесмислено и помало срамно. Сличан је концепт и при избору патријарха – православне вернике апсолутно нико не пита за мишљење, то су правила игре која су вековима уназад позната. Зато изјашњавање преко Фејсбука кроз куцање „ДОСТОЈАН“ или „НЕДОСТОЈАН“ представља апсурд, јер ко је уопште питао било кога ван круга 39 владика да ли је нови патријарх достојан или не? Уколико би већина верника на Фејсбуку изабрала опцију „недостојан“, да ли би патријарх престао да буде патријарх? Линија метроа ће бити изграђена, патријарх је изабран и ту је стављена тачка. Како би тек изгледало увођење демократије у Цркву, која представља близак модел савременом човеку? Вероватно већина људи у први мах мисли да би црквена демократија изгледала овако као што се они понашају на Фејсбуку, дођу, лупе лајк или љутито лице испод слике владике, па нестану. Демократија је, међутим, сложен и формализован систем који захтева решење многих питања унапред. Прво, ко може да гласа, друго, ко може да се бира на функцију, треће, за које се функције гласа, четврто, свака изборна функција је временски ограничена или опозива, пето, пре избора се води кампања која може трајати неколико месеци, а она подразумева постојање маркетинга, пропагандног материјала, те јавних наступа и дебата. I Кренимо од права гласа. Ако дамо право гласа само припадницима свештенства, а ми свештенике не бирамо, то онда опет није демократија, дакле морају да гласају и верници. Да ли смеју да гласају само активни верници, који редовно учествују у црквеном животу, или свако ко је крштен у Српској православној цркви? Да ли је демократски ограничити бирачко право некоме по арбитрарном моделу – редовни/нередовни верник? Савремена демократија каже да није, дакле гласаће сви крштени, а крштеница ће бити валидни документ који се показује при гласању. Нешто слично већ имамо, то се зове избори за народне посланике у Скупштини Србије, одржавају се ванредно безмало на годишњем нивоу и на њима побеђује Александар Вучић. Можемо претпоставити да би и резултати црквених избора дали сличне резултате, то јест Вучић би уместо утицаја на Цркву добио реалну контролу над њом. II Ко сме да се кандидује за патријарха? У демократији сваки грађанин који задовољава одређене формалне услове може да се кандидује за највише државне позиције. Патријарх мора бити из редова монаштва, али зашто би претходно морао да буде и владика? Демократски би било да сваки монах Српске православне цркве може да истакне своју кандидатуру за патријарха. Дакле, започели бисмо борбу унутар сваког повећег манастира, а о надметању између епархија да не причамо. Пошто је бирачко тело слично оном као и на републичким изборима, политичке странке би се укључиле и отворено подржале овог или оног монаха, у зависности од тога у којој се општини манастир налази. На крају би странке морале да консолидују свој став и да изађу са по једним главним кандидатом. Овако би се спој Цркве и политике само увећао. III За које се функције гласа? Зашто да станемо код патријарха – достојан/недостојан, хајде да бирамо и свештенике сваке парохије јер и они су достојни/недостојни, па да монаси бирају своје игумане, те сви заједно да гласамо за посланике у Сабору (парламент), чија ће већина да формира састав Синода (влада). Демократија не престаје са избором шефа државе, а ако би је било у Цркви, она се не би зауставила код избора њеног поглавара. Колико ће ти избори и њихове кампање коштати, ко ће покрити те трошкове? Ко иначе покрива трошкове предизборних камапања – власт узима из државне касе, а са стране и власт и опозиција добијају новац од домаћих или страних тајкуна, па и држава. Пошто демократија значи разгранату мрежу избора, а избори су скупи, Црква би постала апсолутно зависна од уплива спољног капитала, зависнија него што је данас. IV У демократијама не постоје изборне функције које нису временски ограничене и у којима је опозив немогућ. Како верни чланови Цркве могу изабрати некога на доживотну функцију, то је канда плебисцитарна диктатура – патријарх или мора имати ограничен мандат или га могу опозвати са те функције сами верници на референдуму или пак представници верника у виду посланика у Сабору. Богами ћемо да импичујемо патријарха ако нам се не допадне нека његова изјава, може и од пре десет година, или ако исплива нека инкриминишућа фотографија, може и из основне школе када је са екскурзијом ушао у католичку цркву и оставио 10 динара католичком богу, као мали Зоки. Зашто би достојни/недостојни патријарх био бољи од Доналда Трампа? V Долазимо до предизборне кампање. Пошто сваки монах може да се кандидује за патријарха, може и да агитује за себе. На републичким изборима разни званичници користе свој повлашћени положај да уцењују бираче како би дошли до њиховог гласа. Замислите да сте ентузијастични ходочасник, са жаром у очима и све у том стилу, долазите у Жичу да мало тихујете кад оно – три предизборна митинга у порти цркве, свуда по средњовековним зидинама залепљени постери („Зна се – Макарије Златоусти“, „Ваш глас у сигурним рукама – Герман Милостиви“, „Сви су други барабе, једино сам ја Варава Преосвећени“). Са источне стране цркве гомила скандира „Макарије, педеру, појео си тајну вечеру!“, са западне стране Герман Милостиви дреши кесу и баца евре у кованицама право у масу, некога стрефи и у око, али овај срећан што је уватио 20 центи да потроши у Сутоморе на пљескавицу са свим прилозима, а са северне стране грми Варвара Преосвећени: „нема више ланци и катанци над Жичу!“ Ако сте љубитељ демократије и желите да претворите Цркву у вашариште, слободно се послужите овим концептом као планом за велику реформу, јер као што рече академик Костић „Срби су пропустили ренесансу и реформу“. Ја сам захвалан Богу да у нашој Цркви нема демократије и да је никада неће ни бити, јер када би је било ова скаредна Петричићева карикатура из илустрације текста би показивала реално стање у демократској неЦркви. Зато нама у Цркви сада треба ЈЕДИНСТВО, а дихотомију достојан/недостојан оставићемо за нове Вучићеве изборе догодине. ИЗВОР: ФБ страница Александра Ђокића

Чувена латинска изрека Roma locuta, causa finita (Рим је рекао, случај је завршен), приписује се Светом Августину. Тумачи се као његова потврда првенства власти Римског епископа, односно папе. Односно, потврђује се да је папа последњи ауторитет по питању догмата вере и њиховог тумачења (чак и мимо и изнад сабора) - нешто са чим се ми православни апсолутно не слажемо. Међутим, да ли је ово Августин заиста рекао? Читајући неке чланке који тврде да јесте рекао, нађох да као редефернцу наводе Августинову Беседу против пелагијанства (Sermo 131). Желећи да се лично уверим о чему је то Августин причао, превео сам наведену беседу. Ову Беседу Августин је изговорио на Светој Литургији (=за трпезом, то јест за часном трпезом, на Литургији), у цркви Светог Мученика Кипријана у Картаги, у недељу (дан Господњи) 8. септембра 417. године. Пун назив беседе је: О речима из Јеванђеља по Јовану (6, 54-66): Ако не једете тело, итд., и о апостолским и речима псалама, против пелагијанаца, одржанo за трпезом Светог мученика Кипријана, осмог септембра, на дан Господњи Нећу овде да објављујем превод целе беседе (јер то чувам за неки часопис, бодови су битни за једног научника, шта да се ради ). Објављујем последњи, десети параграф Беседе, у којем се налази наведена фраза - али не као што то тврди горња пословица. Ево шта је тачно Августин рекао у закључку своје беседе: "Дакле оно што је речено о Јудејима, то сасвим видимо и у овима [пелагијанцима]. Имају ревност за Бога. Сведочим им да имају ревност за Бога, али не по расуђивању (Рим. 10, 2). Шта значи: Не по расуђивању? Јер не познајући правде Божје и настојећи да своју правду утврде, не покорише се правди Божјој (Рим. 10, 3). Браћо моја, саосећајте са мном. Где се са таквима будете срели, немојте их скривати, нека у вама не буде изопачена милост; управо, где такве будете срели, немојте их скривати. Оповргните оне који противрече, а оне који пружају отпор доводите к нама. Јер о овом случају су већ два сабора послата пред Апостолску Столицу, одакле су стигли и писани одговори. Случај је завршен – о, да се једном заблуда оконча! Дакле, опомињемо да би се они могли обратити, поучавамо да би се они могли изградити, молимо се да би се они могли променити. Да се преобрате ка Господу…" Болдовани део је кључан за ово о чему пишем. Дакле, видимо да је Августин заиста рекао - случај је завршен (causa finita est). Међутим не постоји онај први део - Roma locuta (Рим је рекао). Тај део је заправо тумачење овога што је Августин рекао - Апостолска Столица, то јест папа, као врховни ауторитет је закључио случај. Али, да ли се ово може тумачити у савременом рмокатоличком тумачењу папске власти? Мислим да то није Августинова порука. Видимо да он помиње да су два сабора ишла у Рим (вероватно мисли на документа са тих сабора, која су послата у Рим) и да је из Рима уследио потврдан одговор, сагласје са та два сабора који су осудили пелагијанство. "Случај је окончан" не у смислу да папа одлучује сам и мимо сабора, већ да је у овим околностима представљао последњу еклисиолошку инстанцу која треба да се изјасни. Августинова афричка област је у то време била под јурисдикцијом Римског епископа, па је ово и логично. Ако бисмо узели за пример нашу помесну СПЦ, да се у неком њеном делу, у некој епархији појави група свештеника и мнаха који шире упитно догматско учење, ствари би се слично одвијале. Прво би се све разматрало унутар Епархије, потом и Митрополије (ако је у питању територија Митрополије), па Синод, па Сабор свих наших архијереја, са коначним - патријархом. И ту би случај дефинитивно био завршен - зато што више не би било инстанце која би проблем могла разматрати. Наравно, уколико проблем није васељенске природе, па да о њему мора да се изјашњава и Васељенски сабор, што је са пелагијанством касније и био случај. Наиме, пелагијанство је осуђено на Трећем васељенском сабору, 431. године, недуго након упокојења Светог Августина. Он је, због свог великог угледа, био планиран као учесник тог сабора, али се неколико месеци пре његовог почетка упокоји (430. године), Дакле, по мом мишљењу, у наведеној Августиновој беседи не постоји смисао који са собом носи изрека Roma locuta, causa finita. Не само да Августин није изрекао такву синтагму, него се такође из горе наведеног не може закључити да је Августин заступао римокатоличку догму о папи (то је такође и озбиљан анахронизам).

У Књизи Постања (24, 2-8) Аврам заповеда свом слузи да иде у дом његов и доведе му снају. Аврам од слуге тражи заклетву на следечи начин: "И рече Аврам слузи својему најстаријему у кући својој, који беше над свијем добром његовијем: метни руку своју под стегно моје, да те закунем Господом Богом небеским и Богом земљаским да нећеш довести жене сину мојему између кћери овијех Хананеја, међу којима живим" (Пост. 24, 28) Шта је "стегно"? Свакако, архаичан је израз. Стегно је део ноге изнад колена, све до карлице - бутина и препоне. Том речју преведена је грчка μηρος. На латинском је то femur (у медицини - бутна кост). Зашто Аврам заповеда слузи да стави руку, под његову бутину? Нама ово данас није једноставно разумети. Наиме, изгледа да се ради о делу бутине, о препонама, у близини полног органа. За старозаветне Израиљце то је представљало свето место - одакле потиче живот, продужетак живота племена, имена... Нисам био баш сигуран у ово тумачење, али изгледа да је тачно. Наиме, преводећи Светог Августина, налазим да он под изразом femore (који долази од оног femor - бедро, бутина, препоне) мисли управо да се ради о месту око полног органа. Наиме, говорећи како се старозаветни праведници спасавају кроз Христа и како су и они имали одређено предзнање о оваплоћењу Сина Божјег, Августин тумачи и оне Христове речи: "Аврам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се" (Јн. 8, 56) Ево целог пасуса, где се види како Августин разумева ову, за нас данас помалу чудну, заклетву слуге Аврамовог: Ја сам Августиново femore превео као "бедра", али очигледно је да Августин мисли на мушки полни орган: Очигледно је да се под "бедрима" мисли на репродуктивни орган, на "семе Аврамово" - од којег, по телу, долази Христос. Ипак, превесо сам ту реч са "бедра", да не бих саблазнио будуће читаоце. Али, ко се мало удуби у смисао овог што говори Августин, биће му јасно о чему се ради. Сад, библистима (старозаветницима) остаје да тумаче и објашњавају у чему се огледала сакралност такве заклетве. Ја прептостваљам да је у вези са светињом живота, потомством.

Od 1. septembra fb prelazi na novi izgled, tog i sad ima kao opcija, a onda ce da bude kod svih. Sto se mene tice, novi izgled je ruzan k`o pacov, ali to manje-vise. Ono sto je glavno je da su najavili da ce da potpuno izmene news-feed, odnosno cuvenu "pocetnu stranicu", gde svi mi cesto odemo da vidimo sta prijatelji kazu i postavljaju. Ubuduce, dakle, bice algoritam takav da se mnogo vise insistira na grupama i manjem broju "bliskih prijatelja" (njihova rec), dok ce uobicajene novosti da budu potisnute u neki treci plan, ako ne i sasvim ukinute. Ja vec nekoliko dana unazad na toj pocetnoj stranici sa novostima od prijatelja vidim poruke stare najmanje 10 sati, a vecina ih je od pre dan-dva, dok su neke stare po tri dana ili cak i vise. Ovo proverite kod sebe, jer mi se ovih dana desavalo u nekoliko navrata da odlaskom na profil nekog od prijatelja nadjem nove poruke meni vrlo bitne, kojih uopste nije bilo ni u kakvoj najavi u novostima. Ocigledno je da sve ide u tom pravcu da se ljudi uguraju u torove, tj. da se sto vise ogranici sloboda naseg kretanja po ovom mestu, sasvim nalik na slicne pokusaje tokom ovog blamiranja sa virusom. Sto se mene tice, ako tako nastave, ja cu vecinu svoje aktivnosti da prebacim na ruski VK (Vkontakte), koji je najpribliznija alternativa fb-u, i u nekim stvarima i bolje odradjena. Nadam se da ce i prijatelji da porazmisle o ovome, pa da ako se pokaze da je to osnovano i razborito, lepo svi polako tamo predjemo u svoje vreme. Pogledajte i sami, podvlacenja su moja. ... https://www.pocket-lint.com/apps/news/facebook/150761-the-new-facebook-update-how-the-all-new-design-looks-and-works

Владика Максим, Сједињујући подељено биће, 2020. Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију о овом патолошком стању са мноштвом нездравих појава. Многи очекују да духовност као таква може да помогне. Међутим, духовна област је готово несхватљива за савремени начин размишљања, у коме се религија доживљава као специјални ефекат људског порива за оностраним. После вишевековног следовања теолошкој традицији која је начинила оштар рез између душе и духа, савремени човек је наследио дилему избора између њих. Ипак, Црква и теологија настављају да се занимају за „духовне теме” још од догађаја Педесетнице као и од момента када је Апостол Павле начинио разлику између духовног (πνευματικός), душевног (ψυχικὸς) и телесног (σαρκικὸς) човека. Хришћанска духовност има у свом средишту отеловљеног Бога као „Сина Човечијег” Који у Духу Светом уноси у историју истину о човеку. Због тога се намеће питање на који начин ова духовност може да утиче на модерну културу? Павлово разликовање између телесног, душевног и духовног Почнимо са кратким погледом на терминологију и на актуелни садржај појмова — телесно, душевно, духовно да бисмо видели какав значај они могу имати за савремену проблематику. Многи мисле да је Апостол Павле из хеленске литературе позајмио и дистинкцију „духовно-душевно-телесно” (Рм 7-8; 1Кор. 2,12-3,4), повезујући је са психолошким разумевањем карактеристичним за грчку мисао. Заиста, код древних Грка, човек се састоји из три дела. Међутим, извор павловског разликовања је јудејски, а не грчки. Апостол Павле се по овом питању креће у библијском миљеу из којег потичу појмови basar (тело), nephesh (душа) и ruah (дух). У том предању, телесно указује на биолошко постојање човека и везује се за инстинкт самоодржања. Душа је само животни принцип који није имун на смрт и не гарантује опстанак личности после смрти. Дух, пак, указује на божански дар и животворну снагу која долази од Бога. Теолошки посматрано, три поменута павловска израза треба повезати са три различита начина испољавања човека. Погледајмо их укратко. Начини манифестовања човека Телесни човек живи и понаша се искључиво на основу свог биолошког идентитета. То ће рећи: занима се како да сачува своје биолошко постојање које садржи, између осталог, и инстинкт самоодржања. Одржање живота у биолошкој равни телесни човек ставља за крајњи циљ свог постојања. Једини циљ телесног човека је преживљавање његове биолошке ипостаси. Стога, када неко запрети његовој биолошкој ипостаси, он ће га убити! Душевни човек је онај који ставља извесне „бране” у односу на пориве телесног човека. Стога душевни човек, на пример, не жели да нашкоди другом. Он жели да заштити себе, али то не чини на уштрб другог. Целокупно васпитање усмерено је ка душевном човеку. Духовни човек је онај који је вођен Духом Светим, Који у његово постојање уноси будуће стање, есхатон. Дух то чини преносећи човека у стање у коме његовим постојањем неће диктирати биолошки инстинкт самоодржања те га неће користити на штету другог. И не само то, него садржи и елемент љубави. Јер, у коначној анализи, есхатон је љубав која чини да себе жртвујем ради другог. Према томе, код Апостола Павла имамо три начина постојања који се не поистовећују са три дела (или спрата) човека. Примера ради, по истом Апостолу, када год негују самољубље људи остају телесни (σαρκικοί). У 1Кор. 3, 3, он пита: „Јер све док су међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?” Ипак, изненађујуће за неке хришћане, ни душевни човек (ψυχικὸς) не представља за Павла неко идеално стање. Штавише, он сматра да душевни и духовни човек нису тако блиски. „А душевни човек не прима што је од Духа Божијег, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно” (2, 14). То што је данашњи човек пре свега „душевни” човек дугује модерној култури у која га своди на ниво осећања. Свака историјска епоха је разрадила свој тип идеалног човека (нпр. homo sapiens, homo religious, homofaber, homo economicus и сл). Наше доба је сведок култа емоција и одушевљења, и њен идеал је homo sentiens (човек који осећа). Медији интензивно експлоатишу оне програме или слике које играју на карту емоције и импресије. Али, у светлу павловске антропологије, емоције могу да буду само илузија дубине човека. Према томе, „духовни” човек (у већ наведеном смислу) представља решење за дилему модерног човека. Али, како то разумети? Да ли је духовни супротстављен душевном или телесном у онтолошком смислу? Апостол Павле одбацује такву поделу због тога што он не говори о деловима него о начинима. Он прави разлику, али не врши хијерархијски рез и трипартитну поделу. Љубав као главни израз духовности За Апостола Павла чланови Цркве су „духовни” (πνευματικοί). Он овде не упућује на нека психолошка искуства хришћана. Његова логика је повезана са пост-васкрсним искуством Цркве. Наиме, после Христовог вазнесења, ученици су примили Духа на дар и Он, као Утешитељ, дела како би унео дарове Будућег века унутар хришћанске заједнице. Као резултат тога, сви чланови Цркве постају „духовни”, црпећи свој етос из будућег начина постојања коме их учи Дух. Извор истинске духовности је чланство у Цркви као телу оних који су, захваљујући Крштењу и заједници Духа Светога (што је Евхаристија), стекли вечни идентитет. Ако су сви чланови Цркве постали „духовни”, то значи да им Дух Свети омогућава да предокусе будуће Царство чије су одлике: „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање; за такве нема закона” (Гал 5, 22-23). Из тог разлога, сагласно Павлу, истински хришћанин не допушта дискриминацију која би један дар (личност или харизму унутар заједнице) стављала изнад других. Један члан заједнице не може да презире другог и да постоји независно до осталих чланова. „И неугледни наши удови имају већи углед, док оним угледним то не треба. Али Бог тако сложи тело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у телу, него да се удови подједнако брину један за другога” (1Кор 12, 24-25). Врхунски облик духовности је љубав (1Кoр. 13, 13) због тога што је Дух заједница. Према томе, уколико немам љубави, тада сам ништа (уп. 1Кор. 13, 2). Пошто је љубав ствар воље и очишћења од зла, тј. свега што води ка одбацивању другог, јасно је да борба за „духовног” човека повлачи подвиг. Како све ово изгледа у светлу психологије? Несумњиво, појам телесног код Св. Павла указује на тело у коме се утврђује индивидуализам, у коме физичке потребе и жудње (ако нису контролисане) воде ка себичним поступцима и мотивима (παρὰ φύσιν). „Душа” изражава природне, психолошке функције. При том, душевно не треба окарактерисати као природно у смислу здравог и целовитог. Поистовећење природног (κατὰ φύσιν) са здравим и нормалним није у складу са светоотачким погледом који природу не оправдава као такву. Природа је здрава једино уколико је у заједници са натприродним Богом, уколико је доведена до стања ὑπὲρ φύσιν, тј. ако је обожена. Због тога, питање је да ли постоји иједан плаузибилан пример духовног у базичној интеракцији унутар људске психологије. По мом мишљењу, за „духовног човека” не постоји еквивалент у психологији због тога што се не ради о својству људске природе него (ничим изнуђеном) дару од Бога. У сваком случају, у павловској перспективи, „духовни човек” је пријемних Духа Светога који личност човека води до надилажења природног (биолошког) стања бића („ако сте пак Духом вођени, нисте под законом”: Гал 5, 18) и есхатолошког усиновљења („јер које води Дух Божији, они су синови Божији”: Рм 8, 14). Бити вођен Духом и владати се на основу закона јесу две ствари које се међусобно искључују. Важи или једно или друго, али не обоје. Бити, пак, истински духован представља црквено, а не индивидуално психолошко искуство. Интеракција између духа, душе и тела у данашњој кризи Било која врста кризе (притисак, фрустрације, узнемиравање на послу) подстичу човека да ангажује своје природне потенцијале. У време кризе најочигледније се испољавају душевни и телесни начин. Криза, на пример, нагони неке људе да поступају као телесни људи. Ако неко, из реакције на стрес или трагања за утехом, постане завистан (према храни, интернету, куповини итд), та личност ће бити ближа „телесном човеку”. Ако неко из сличних разлога постане радохоличар (workaholic), та личност ће бити више привучена душевном обрасцу, због тога што овде није у игри страст; међутим, уколико се радохоличар храни нарцизмом, то лако постаје „телесни” човек. Погледајмо неколико примера у следећој табели. Телесни Душевни Духовни Повређеност, рањеност насиљем Жеља за осветом, мржња, злопамћење Жал, борба за опроштај, сећање на добре ствари Праштање, прихватање Брак Нарцистичко искоришћавање, путеност Подношење другог Смиреност, жртвена љубав до самозаборава Животне фрустрације Злопамћење, трагање за материјалном утехом Туга, стрпљење, жеља за превазилажењем Вера, жудња за Богом Национализам Искључива љубав према свом народу Толерисање других народа Љубав према другима народима Радохоличар (workaholic) Себично стицање на компулсиван начин Дела милосрђа, помоћ другима Самоодрицање, дарежљивост Богатство Богаташ из јеванђеља Помоћ другима са интересом (духовним) Несебично помагање другима Горња табела показује да три модуса нису статична него да су динамички испреплетени. Код духовног човека, телесно и душевно сарађују у потпуности и бивају доведени до преображаја. Критеријуми позајмљени из будућности Да би се проценила критична ситуација, потребно је имати визију будућности, тј. оно на основу чега знамо шта је Божија воља о нама. Задатак свештеника, терапеута, вероучитеља и др. је да указују на истину човека. Критеријуми на основу којих можемо да „читамо” реалност — људе, догађаје, појаве и поступке — позајмљени су од истине која је историјски откривена у Христу. Звучи просто, зар не? Можда, али ствар се ту не завршава. Јер, док антиципирани Крај не дође, ми и даље имамо озбиљну борбу пред нама. То повлачи опитно искуство слободе, неизбежни крст и изоштрен осећај за историју. Трајни изазов за хришћане састоји се у увођењу димензије Краја у њихове животе, тако да свако своју кризу — од породице, посла, брака, преко кризе средовечности до друштвених, културних и политичких превирања — може да сучели на здрав начин. О том хришћанском ставу према наведеним питањима најуверљивије говори ранохришћански спис Посланица Диогнету (4–5): „Они (хришћани) живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници (πάροικοι). Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина туђина“. Наведена илустрација хришћана (понекад тешко замислива у нашем времену) сведочи о парадоксу једне илегалне и прогоњене религије. Био је то, како истиче француска историчарка Мари-Франсоа Баслез, парадокс једне мистичне религије која је са својим мучеништвом промислила своју антропологију дајући важно место телу; парадокс једне универзалне религије која је разликовала културу од религије – показујући да човек може бити хришћанин независно од тога да ли је Грк или Јеврејин; парадокс једне религије која у глобалној историји спасења у Христу давала одговоре на питања актуелности. Била је то визија живота која је у резултату дала један етос надахнут будућношћу. Мудра процена догађаја у светлости Краја била је од почетка важно оруђе у рукама Цркве. То јој је помогло да не дозволи суноврат због свађа и личних интереса. Верујемо да ће она помоћи и данас када смо суочени са кризом смисла живота. ИЗВОР: Шта значи бити духован данас? (или: Quo vadis, homo sentiens?) TEOLOGIJA.NET Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију... View full Странице

Procureo izvorni kod Windowsa XP ... Internetom se pronela vest da je kičma jednog od najvoljenijih operativnih sistema sada „na izvol’te” za sve hakere i bezbednosne stručnjake koji iskopaju torrent ili Mega upload link. Screenshot koji ovo svedoči prvo se ukazao na 4chanu i čini se da je verodostojan. Iz Microsofta su za sada nemi... Iako je Windows XP odavno prevaziđen, on i dalje ima malu ali odabranu grupu korisnika koji tvrdoglavo odbijaju da ga batale. Oni svakako ne treba da se brinu oko hakerskog napada, jer je jasno da on ne bi bio naročito profitabilan po počinioca. Međutim, sve verzije Windowsa imaju određeni procenat kôda koji se poklapa, pa bi ovo sa bezbednosne strane moglo ubuduće da se odrazi na korisnike Sedmice (kojih je znatno više) ili Desetke (kojih je još više). Sa druge, pozitivnije strane, reverzni inženjering mogao bi da rezultira patchevima domaće radinosti, koji bi omogućili podršku modernog hardvera na XP-u, kao i dobroj emulaciji na Linuxu ili macOS-u.