Претражи Живе Речи Утехе

Стрес је скуп неспецифичних реакција човековог организма на штетне факторе из радног и животног окружења. Порекло стреса можемо тражити у разноразним природним и друштвеним појавама, као и човековим напорима да им се прилагоди. Услед неуспелих покушаја да се прилагоди околини, човек доводи себе у стање стреса и агоније и тако долази до безизлазне ситуације, уколико истрајава у томе. Међутим, стрес може деловати и својству мотива, како би нас подстакао за остварење одређених циљева. Гледано из хришћанске перспективе, стрес настаје као реакција на празнину услед одвојености од Бога. Те празнине човек често није свестан, али уколико и јесте, одбацује је са етикетом минорности. Таквом размишљању је у многоме допринео убрзани развој технологије, који је човека убацио у вртлог свакодневнице и тако успео да му помрачи појам о идентитету као Божијој икони. Човекова грешна свест помаже стварању неподношљивог стања, које такође, може утицати и на физиолошке промене у човековом организму. Проблем који се јавља приликом тражења решења стресне ситуације јесте тражење на погрешном месту. Испрва, стресан човек не схвата да корен стреса и агоније потиче његове одвојености од Бога и ограничавање себе световним стварима. Гледано тако, нормално је да ће се обратити институцијама које се прокламују као „лечилишта“ душе, иако оне немају то преимућство саме по себи, попут Цркве. Душа, будући да је опкољена разноразним непријатељима и будући да врло лако осиромаши, бива лечена разноразним лековима, који стварају привид излечености. Када терапијско дејство лекова прође и када се човек врати у реалност, тада се опет може јавити стрес, јер тада долази до праве реалности, односно схватања да лекови не могу излечити корен.

Психолозима је добро позната чињеница да мушкарци и жене имају веома различите реакције на стрес и на другачије начине се боре с његовим последицама. Једноставније речено, то изгледа овако: када се враћају кући после радног дана, или када се уморе од неких других брига и проблема и доживе велики емоционални стрес, мушкарци и жене се приликом опоравка потпуно различито боре с тим стањем. Начин опуштања након стреса код мушког и женског пола не само да се разликује него је чак дијаметрално супротан. Нажалост, већина парова није тога свесна и то је разлог великог броја конфликата. Јер конфликт и јесте неспоразум, тј. сукоб, који понекад и мушкарци и жене, не знајући ове појединости, доживљавају као личну увреду. Психотерапеут, др Диља Јеникејева пише: „Психи мушкарца својствена је замена периода активности и изнурености (пасивности). Са психолошке и физиолошке тачке гледишта то је логично – након што је мушкарац уложио много напора да би постигао неки циљ, он мора да се одмори. Жени, која је под сталним оптерећењем, то опет није јасно и она периоде мужевљеве пасивности оцењује просто као лењост: „Поново си се увалио испред телевизора или забио у новине!“ Овде се не ради само о томе да мушкарац мора да прикупи снагу – чак и ако он ништа нарочито не ради већ само премешта папириће с једног места на друго (с чим сасвим успешно излазе на крај и многе жене, не тражећи након посла периоде „беспосличења“), него о томе да су тако конституисани мушки организам и психа. Конфликти настају када жена не зна ову појединост. Већина мужева по повратку са посла жели неко време да проведе у самоћи. Ако жена покушава да укључи супруга у разговор, постоји ризик да од њега зачује: „Остави ме на миру! Уморан сам!“ Мушкарци су далеко мање друштвени од жена и нису склони разговорима. Жена не може да разуме зашто муж после посла тежи приватности, јер је код ње другачија психологија. Комуникација је за сваку нормалну жену – неопходан атрибут њеног живота.“ Жене се боре са стресом сасвим другачије. Као биће много емоционалније од мушкарца, жена после напора мора да подели своје душевне немире, емоције и да их избаци напоље. Она има потребу да исприча мушкарцу све оно што је узрујава и да размотри догађаје протеклог дана. Она се кроз разговор одмара. И наравно у разговору она очекује разумевање и саосећање са њеним проблемима. Амерички психолог Џон Греј, који је написао многа дела о разликама између мушкараца и жена указује на то, да мушкарци и жене имају различите реакције на стрес због тога што су за снижење стреса у мушком и женском организму одговорни различити хормони. Код мушкараца је то тестостерон, а код жена – окситоцин. „Код сваког мушкарца ниво тестостерона опада током дана. То је природни циклус, који је на свом врхунцу у јутарњим часовима. У току радног дана мушкарац губи свој тестостерон. Пред сами завршетак дневних обавеза, његов организам осећа потребу за одмором и опоравком. Мушкарац може да поврати ниво тестостерона, ако одрема или се једноставно забави нечим небитним и врло стимулативним, као што је на пример гледање телевизије или читање новина. Ако мушкарац нема времена за одмор, стрес смањује ниво његовог тестостерона. То ће утицати да ће и он сам постати депресиван, раздражљив или пасиван. Женама баш и није најјаснија мушка потреба за одмором, будући да њихово здравље не зависи од обнове тестостерона. У мушком организму се са стресом бори тестостерон, а у женском је за то одговоран окситоцин − пише Д. Греј. Окситоцин смирује жену, снижава крвни притисак, смањује анксиозност. Греј назива окситоцин „хормон загрљаја“. Он се лучи кад мушкарац пројављује према жени нежност и пажњу, на пример, када је грли или када јој додирује руку. Приликом комуникације и емотивног разговора са супругом, жена такође лучи окситоцин. Ја нисам ни биолог ни лекар и не могу да проценим колико понашање мушкараца и жена у стању стреса зависи од лучења хормона. Али сам све горенаведено ја, као ожењен човек, више пута приметио у пракси. Мушкарци и жене се заиста на потпуно различите начине одмарају. Бог нас је створио као такве и није толико битно чиме је то условљено: да ли нивоом хормона или једноставно особеностима мушке и женске природе. Мушкарац је увек био домаћин, хранилац и заштитник породице. Он се трудио мукотрпним радом да обезбеди храну за породицу. Самим тим му је, кад дође кући после напорног дана, био потребан одмор. И за њега је наизменично смењивање периода напетости, активности и одмора, тј. опуштања сасвим природно. Женски посао захтева постојаност. У њега улазе: подизање деце, брига о њима и кућни послови. Он не тражи толике физичке напоре као мушки посао, али да би могли да се бавите њиме, потребна је велика издржљивост и стрпљење. Рецимо, ја веома волим своју децу, али када у одсуству маме морам да останем сâм са њима на пар дана, после тога осећам врло велики умор, а за моју супругу је то обичан свакодневни посао, тј. ништа посебно тешко. Стога жене можда и троше мање енергије, али свој посао обављају по принципу „перпетум мобиле“ – вечног мотора. Жена је увек у неком послу. Она једноставно не може у миру да се одмори, ако соба није очишћена и ако ствари нису на свом месту. Одмах узима метлу и крпу и почиње да заводи ред, па тек након тога може да се опусти у миру. Мушкарцима и нису богзна колико јасни ови проблеми, јер за њих разбацане ствари и прљави судови нису извор нелагодности. Просечан мушкарац неће прићи да опере суђе, све док гомила тањира у судопери не доспе до славине. Али, вратимо се на реакције мушкараца и жена на стрес. Мислим да је најважнија ствар како за мушкарце, тако и за жене само да имају на уму појединост, тј. да схвате да смо различити и да не доживљавају наше разлике и особености као личну увреду. Јер се, са стране посматрано, може учинити управо тако. Мушкарац по повратку с посла не жели да разговара са својом супругом, леже на кауч, а жена стиче утисак да је он веома непажљив према њој. Мужу је, напротив, непријатно што жена мисли само на себе и почиње да га замара неким глупим причама, кад он хоће да се одмори и дође к себи. И мужеви и жене треба пажљиво да се односе једни према другима. Жена треба да пружи могућност мужу да се одмори и проведе мало времена сам са собом и да не насрће на њега разговорима и молбама. А муж треба да запамти да вољена жена очекује да поприча са њим, као и пажњу према сопственој личности. Чак ни веома уморном мужу неће бити тешко да загрли своју супругу приликом сусрета, да јој каже неколико нежних речи и да је пар минута саслуша. Муж не треба ни да се претвара у „возача кауча“, и након што мало одмори и дође к себи, од њега се очекује да поразговара са супругом, на пример, о томе како је протекао дан. Узмимо два примера понашања мушкараца и жена у стању умора и стреса. Муж долази кући с посла уморан, поздравља се са женом, одлази у собу, седа у мекану фотељу, укључује радио, а затим урања у читање спортског журнала. Његовој супрузи се то баш и не допада, јер се и она уморила тог дана и има жељу да поразговара са њим. Она прилази свом мужу и почиње да му прича о неким својим проблемима и кућним пословима. Муж се на крају одваја од новина и гледајући у жену преко „Спорт експреса“, каже: „Веома сам уморан. Желим да се опустим. Зар све те ситнице не можемо оставити за касније, или да их уопште и не спомињемо, јер ти ионако стално брбљаш о томе преко телефона са својом мајком и другарицама“. А жена ће на то као навијена: „Не сумњам да си се превише уморио од седења у својој канцеларији; ја сам уморна исто колико и ти, читав дан нисам имала времена да седнем, а ти долазиш кући и одмах се хваташ за новине или лежеш и гледаш телевизију, као што каже Владимир Висоцки: а ти кад дођеш кући, Иване, певаш и право на кауч а на мене чак ни пажњу не желиш да обратиш“. Тако се замеће породична свађа. Наравно, жена овде није у праву: не би требало да насрће причом на уморног мужа, али и муж прави велику грешку, бранећи се од ње као од досадне муве и сматрајући све те женске проблеме испразним и недостојним пажње. Ствар је у томе да женама није важно решење проблемима, већ пажња према ономе што је оптерећује. Она у први план ставља разговор и могућност да се расправе нека питања, тј. да се изрази оно што се накупило тог дана у њеној души. Ако жена не може да разговара о томе са својим мужем (на пример, он сâм не жели), онда ће она поделити своје немире са другарицама, рођацима, родитељима; обављаће дуге разговоре са њима преко телефона, што се обично мужевима толико и не допада. Размотримо пример правилног понашања у истој ситуацији. Вратићемо се већ познатом брачном пару Владимиру и Ирини. Волођа је имао тежак дан. Децембар је. Те ноћи је био до касно засео над годишњим извештајима, а још је требало купити поклоне за децу. Стигавши колима до куће, помислио је да неће бити мудро да ето тако, као без даха, одједном уђе у стан. (Владимир је плахе нарави и у стању умора и напетости њега је врло лако извести из такта било каквом ситницом). Зато је одлучио да се мало охлади, па је, без журбе, пешака обишао неколико пута око куће. Након што се надисао чистог ваздуха, попео се на свој спрат и отворио врата стана. Дочекала га је супруга: „Здраво, душо, толико тога имам да ти испричам! Замолили су ме да организујем Божићну представу у школи, звала је моја сестра и позвала нас да на распусту идемо сви заједно у Ново-Јерусалимски манастир, и покварио ми се мобилни телефон“. Волођа, грлећи и љубећи жену, одговори: „Хеј мила, наравно, све је ово веома важно и ја мислим да то треба озбиљно размотрити, али данас је био тако тежак дан – само што не паднем с ногу; лећи ћу једно пола сата, а после ћемо обавезно поразговарати о новостима. Ох, умало да заборавим, имам за тебе мали поклон“. Волођа пружа жени чоколадицу. „Хвала, Војице, тако си пажљив! Подгрејаћу ти вечеру да нешто презалогајиш, а након тога ћу мало читати деци пред спавање, тако да можеш на миру да се одмориш“. Као што и сами видите, ништа није компликовано – пар лепих речи и мало стрпљења ће помоћи да се избегне сукоб. Извор: Из књиге ''ПОРОДИЧНИ КОНФЛИКТИ'' свештеника Павла Гумерова (Издање манастир Клисина 2012.) http://www.prijateljboziji.com/_Muski-i-zenski-stres-/66820.html

Šetnjom do boljeg mentalnog zdravlja Objavljeno: 13.08.2015. godine u kategoriji Psihonauka | Autor: psihoverzum Sudeći po interesantnom, novom istraživanju fizičkih uticaja boravka u prirodi na mozak, šetnja parkom može umiriti um, a samim tim i dovesti do promena u funkcionisanju mozga, što rezultuje poboljšanjem mentalnog zdravlja. Ogroman broj ljudi danas živi u gradovima i provodi mnogo manje vremena napolju, u prirodi, u odnosu na naše pretke koji su živeli samo nekoliko decenija ranije. Jedno istraživanje je pokazalo da kod osoba koje žive u gradu postoji veći rizik za razvoj anksioznosti, depresije i drugih psihičkih poremećaja nego kod osoba koje žive izvan urbanih sredina. Veliki broj drugih istraživanja takođe je potrvdio ove podatke. Ona pokazuju da kod stanovnika urbanih sredina, koji imaju malo pristupa zelenim površinama, postoji veća učestalost psiholoških problema nego kod osoba koje žive blizu parka. Takođe, kod osoba koje žive u gradu, ali često posećuju prirodu dolazi do opadanja nivoa hormona stresa u odnosu na one osobe koje nisu skoro bile u prirodi. Međutim, na koji način poseta parku ili drugim zelenim površinama može promeniti raspoloženje i dalje je nejasno. Da li doživljaj prirode zasita menja mozak na način koji utiče na mentalno zdravlje? Ova mogućnost je zaintrigirala Gregorija Bratmana, diplomiranog studenta Stanford Univerziteta, koji je proučavao psihološke posledice urbanog života. U svom prethodnom istraživanju, koje je objavljeno u junu, Gregori je sa svojim kolegama pronašao da su ispitanici koji su kratko prošetali kroz bujni, zeleni deo univerzitetskog kampusa nakon toga bili budniji i srećniji od ispitanika koji su isti vremenski period proveli šetajući u blizini gustog saobraćaja. Ipak, ni ovo istraživanje nije istražilo neurološke mehanizme koji se nalaze u osnovi posledica koje se javljaju nakon boravka u prirodi. U svom novom istraživanju, Bratman i njegovi saradnici, odlučili su da pažljivo prouče kakav će uticaj šetnja imati na tendenciju neke osobe da preterano razmišlja o negativnim stvarima. Preterano razmišljanje o negativnim stvarima je mentalno stanje poznato većini ljudi. To je ono kada jednostavno ne možemo da prestanemo iznova i iznova da razmišljamo o tome kako nešto nije u redu sa nama i našim životom, poput pokvarene ploče. Ovo stanje niti je zdravo, niti korisno. Može biti prethodnik depresije i mnogo je češće kod osoba koje stanuju u gradu u odnosu na one koji žive izvan urbanih sredina.