Претражи Живе Речи Утехе

У односу са децом која имају овај неуроразвојни поремећај, најважније су три речи: стрпљење, стрпљење и стрпљење. Њихово понашање је често непредвидљиво, па је потребно да у опхођењу са њима прилагодимо своје понашање како бисмо их разумели. Постоје различите зоне у којима поремећај може да се јави, па тако и постоје различити начини да се њима бавимо, у зависности да ли се ради о поремећају говора, емоција, понашања или социјализације. Много пута се показало да се особе са аутизмом, нарочито деца, веома труде да се уклопе у средину и да превазиђу проблеме које имају. Најбоље резултате могу да постигну када наиђу на разумевање и прихватање од стране околине. Како бисте им помогли, најважније је да их разумете. Свако дете са аутизмом би желело да знате ових 10 ствари: 1. И ја сам дете Мој аутизам је само један део мене и не представља мене у целости. И ти можда носиш наочаре за вид, имаш вишак килограма, неки посебан таленат, жељу, снове. То су све ствари које видим на први поглед, али ако те упознам могу дознати још много ствари о теби. Ти си више од тога, зар не? Ти као одрастао човек можеш одабрати како ћеш представити себе. Ја то не могу да урадим, зато што и не знам шта све могу да урадим. Ако на мене гледаш као на дете са аутизмом и имаш мала очекивања, ја то осећам и моја природна реакција је: зашто уопште да покушавам? 2. Моја чула не функционишу правилно Чуло мириса, укуса, додира, вида не функционише исто као код тебе. Код мене су чула много израженија, често ми задају бол и зато сам осетљивији/а. Могу неочекивано побећи, почети да плачем или да се нервирам, зато што не могу да контролишем осећај који се буди у мени. Можда је за тебе неприметно, али мени може да смета прејака светлост, снажан мирис хране, звук прибора за јело. Не могу ти рећи тачно шта ми је, али немој да те плаши моја реакција. Само буди поред мене, не плаши се и не осуђуј ме. 3. Буди стрпљив/а са мном и покушај да схватиш шта не могу и не желим, насупрот томе што нисам способан/на да те разумем Није да не желим да те послушам када ми говориш, већ те не разумем. Ако си далеко од мене и довикујеш ми, ја чујем хаотичне звуке. Ако желиш нешто важно да ми кажеш или да ме натераш да урадим, онда дођи ближе мени и изговорај речи јасно и полако док ми се обраћаш. Тако ћу јасно разумети и моћи ћу да те послушам. 4. Ја размишљам, схватам и говорим буквално, не користи метафоре Шта год да желиш да ми кажеш, користи праве, одговарајуће речи у њиховом буквалном значењу. Не говори ми да сам дотеран/а као бомбона, ако нигде нема бомбоне. Када желиш да кажеш да греје сунце док пада киша, а говориш: „Мечка се жени“, можеш ме уплашити зато што ја очекујем да видим страшног медведа. Говори ми шта треба да разумем. Стање аутистичне деце може значајно да се побољша уз помоћ терапије матичним ћелијама. Спроведене су бројне студије које показују запањујуће резултате у овој области. 5. Труди се да приметиш све моје реакције. На тај начин покушавам да комуницирам Тешко ми је да ти речима кажем шта ми треба, па би било добро да се потрудиш да разумеш говор мог тела, гримасе и мимику лица које правим. Желим и да ти кажем, али те моје речи могу изненадити. Ја употребљавам све што чујем, читам, видим. Понекада могу употребити и веома компликоване речи или терминологију која није одговарајућа за мене, али ја јој не знам значење. Знам само да треба да говорим. Имај стрпљења и разумећеш ме. 6. Нацртај ми, покажи ми шта желиш да видим, да урадим Много боље разумем ако ми је нешто визуелно представљено. Док ми говориш, добро је ако можеш и да ми нацрташ. Много лакше ћу те разумети, а у будућности ћу знати и које речи да употребим. Показуј ми више пута. Молим те, имај стрпљења. И ја желим да ти узвратим и да ме разумеш, само те молим да ми помогнеш и имаш стрпљење. 7. Веруј у мене и пружи ми подршку, подсећај ме шта све могу, а не шта не могу Исто као и сви остали који када уче нешто желе да верују да могу успети, тако и ја. Потребна ми је околина у којој се осећам сигурно, вољено и прихваћено. Не могу да напредујем ако осетим да је неко разочаран у мене или ако ми стално говори колико ствари не могу да урадим. Уместо тога, мотивиши ме, кажи ми шта сам све научио и шта све могу, а ја ћу урадити много више од тога. Постоје разни начини да се ствари ураде онако како треба. 8. Помози ми да се социјализујем Можда изгледа као да ни са ким не желим да се играм, али заправо ја не знам како да играм игру као друга деца. Покажи ми како да се дружим са другима. Објасни и другој деци како да се играју са мном. Можда ћу успети да се уклопим. Ја не разумем говор тела и гримасе које праве друга деца. Не знам ни да се играм као они, а не знам ни како да правилно реагујем. Научи ме. Ако се насмејем када неко дете падне, то не значи да мислим да је смешно, већ да не знам како да реагујем. Објасни ми да то није у реду, па ћу знати за сваку следећу ситуацију. Али, објасни то и осталој деци. 9. Препознај моје неуобичајене реакције Желим да знаш да су неочекиване и неконтролисане реакције много јаче од мене него од тебе. Оне су веома изражене зато што су моја чула много израженија од твојих. Понекад могу указивати на оно што не могу речима да ти кажем. Нажалост, чешће су то знакови нечег непријатног што осећам у себи или својој околини. Можда је страх, паника, али је можда и начин за изражавање моје љубави и среће. 10. Воли ме безусловно Молим те немој предамном да употебљаваш изразе попут „Ех, да си само...“ или „Зашто не можеш да...“. Сигурно ни ти ниси испунио/ла сва очекивања твојих родитеља, па ти то нису свакодневно понављали. Ја нисам одабрао да имам аутизам. Знај да се то дешава мени, а не теби. Али без твоје помоћи моје шансе да одрастем у успешну и самосталну особу су много мале. Три речи су најважније у нашем односу: стрпљење, стрпљење, стрпљење. Гледај на мој аутизам као на другачију способност, а не неспособност. Подсети се свих ствари које могу да урадим, а не оних које не могу. Истакни моје предности. Можда не могу сваки пут да успоставим контакт очима или правилно разговарам, али да ли си приметила да не лажем, не осуђујем друге људе, не оговарам? Ја се ослањам на тебе. Буди мој водич. Воли ме због оног што сам и ја ћу урадити све да ти покажем да могу и много више. https://www.bebologija.rs/razno/saznajte-sta-bi-deca-sa-autizom-zelela-da-znamo-o-njima.html

Аутор: архим. Павлос Пападопулос Обично не знамо како да разговарамо. Наше речи и расправе су попут убода који цепају нашу везу и убијају нашу љубав. Уместо да наше речи постану још један начин да ојачамо нашу везу, много пута оне постану разлог да се удаљимо од другог. То је зато што када отворимо уста, показујемо шта имамо у себи. А унутра има довољно ега да се не чује други, да се не поштује други, да се вређа други. Отварамо уста и уништавамо све - наш однос са супружником, са дететом, са пријатељем, са колегом. Честа је појава да се двоје људи сретну и свако жели да истакне себе па се разговор састоји од речи и псовки. Као да се сретну наивна и луда особа. Свако жели да докаже да је супериорнији од другог, да зна више ствари, да има занимљивији живот итд. Али тако се људи никада не могу повезати. Ова комуникација између њих је раздвајање. Када упознате некога, не сматрајте то приликом да се покажете, већ приликом да комуницирате са њим. Чувајте се, односно будите пажљиви у мислима и устима. Не дозволите да вам буде лако, ни у најмањој прилици, говорити о себи. Ако вас питају, одговори само конкретно, а не оно што желите да кажете. Покушајте да избегнете те речи које ће вас наводно уздигнути у очима друге особе, јер на крају оне не помажу вашем „профилу“, већ разоткривају вашу егоцентричност. Много пута напустимо разговор разочарани, не зато што нисмо имали праву комуникацију са другом особом, већ зато што нисмо успели да кажемо шта смо желели, нисмо успели да „угасимо“ другу особу, нисмо успели да придобијемо другу особу. Наш циљ није била комуникација, већ победа, истицање нашег ега, нашег мишљења. Ово је потпуно нелогично. Ако ступамо у комуникацију са другим да би повећали раздор међу нама, онда апсурдност нарцизма влада нашим животом и то је наш пад. Када је „грех мој увек преда мном“, онда ћу свакако бити пажљив са сваком својом речју, у свакој дискусији ћу бити љубазан, у сваком питању и одговору – скроман. Оно што нам је потребно је свест о нашем греху. Нека он стално буде пред нама да би се заштитили од бахатости и гордости. Покајање, које је динамично стање признања греха, али и наде у промену, требало би да буде стални пратилац нашег живота. Без покајања, смирење умире. . . а онда , тешко нама. https://pavelpapadopulos.wordpress.com

Није тајна да многи људи Христов крст доживљавају као украс, талисман или као признање традицији. А за хришћане је симбол нашег спасења. Ово је подсећање на страшну жртву Спаситеља за све људе. Али то је и симбол нашег личног крстног пута – заједничког ношења крста са Христом, како је Он Сам рекао: "И дозвавши народ са ученицима својим рече им: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде" (Мк 8, 34). Данас су ове речи упућене сваком од нас буквално. Преподобни Никон Оптински, у једној од својих поука, присећа се разговора са својим духовником, преподобним Варсануфијом: "Једног дана, у недељу пету Великог поста, после Литургије, дошавши у своју келију, упита ме да ли сам обратио пажњу на то какво се Јеванђеље чита на Литургији, и, указујући на речи: “Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан... И предаће га незнабошцима да му се ругају и да га шибају и разапнуˮ, рече: „Ево степени успона до Небеског Јерусалима: морају проћи. На ком степену смо?" Овај разговор у односу на преподобног Никона показао се пророчким: морао је да прође кроз затварање свог светог манастира и протеривање из њега, хапшења и прогонства, у којима је и преминуо као исповедник. И сада, када хоће да протерају православне из наше свете Кијевско-печерске лавре, можемо се у многоме приближити осећањима која jе доживео и преподобни Никон Оптински и сви наши преци, који су се суочили са најтежим прогонима последњих година прошлог века. И тако, током Великог поста, сећајући се мука Господњих на Крсту, о томе како је био гоњен и понижаван, како су Га издавали и клеветали, каквим су страдањима подвргавали, свако, следећи монаха Никона, може да се запита: у којој су фази ми? Да ли делимо патњу нашег Спаситеља, или покушавамо да побегнемо од ње? И на исти начин морамо се запитати: с ким смо? Да ли са Христом на Његовом крстном путу, или, можда, са издајником Јудом, са фарисејима, са јерусалимском гомилом, која виче: „Распни га!”, са Његовим мучитељима и џелатима. Избор је за свакога, немогуће је одвојити се од њега и избећи га. Али колико год се Његови мучитељи ругали Христу, знамо да после крстног пута, после страдања и смрти, увек следи Васкрсење. митр.Антоније(Паканич) https://pravlife.org/en/node/29817

КЛЕВЕТАЊЕ ЕПИСКОПА БАЧКОГ ИРИНЕЈА Серијал „Јунаци доба злог“ је досманлијски пројекат у коме се одабере по једна личност, те представи у најгорем могућем светлу, коришћењем медијских манипулативних техника, истина смешаних с лажима, како би се јавност обманула Два су основна критеријума избора главног лика за епизоду: или је реч о бескомпромисном борцу против психопатолошког стања званог аутошовинизам, или је реч о представнику фундаментално важне институције за Србију. У питању је обрачун с политичким неистомишљеницима, или злонамерно обезвређење виталних институција. Деси се да у једној личности оба критеријума буду задовољена. Такав је случај с главним јунаком епизоде о којој пишемо. За мету је одабран епископ бачки Иринеј (Буловић), један од несумњиво најеминентнијих владика СПЦ у протекле три деценије. Један од најшколованијих, најдоследнијих и у сваком смислу најугледнијих епископа. Ништа није случајно! Доказао се у протеклим деценијама као конзервативан, али не у негативном смислу, како говорници у овој емисији желе да га представе, него у изворном, најпозитивнијем могућем значењу те речи, као човек који је чуваран. Епископ Иринеј је осведочени чувар светоотачког предања, кроз искрено сведочење вере животом и речима. Беспоштедни чувар достојанства СПЦ на многим међународним скуповима где нас представља на најбољи могућ начин као изасланик цркве светосавске. Неуморни је ревнитељ, који не допушта да се углед цркве урушава ни споља ни изнутра. Вазда захвални саговорник, и предани слушалац свих који му се обраћају за помоћ, утеху и савет. Велики је трн у оку другосрбијанском табору, који не бира ни речи, ни средства да се обрачуна са свима који друкчије мисле. И са СПЦ која им је најболнија рана, тачније само њено постојање и огромно поверење које ужива у народу изазивају непрестано хистерију у њиховим редовима. ОПРОБАНА ТАКТИКА Ко у емисији говори!? Говоре новинари, који по правилу мало знају о цркви. Међу њима су и два посебно занимљива човека. Родољуб Кубат, бивши професор Православног богословског факултета у Београду. Вероватно личним разлозима подстакнут и вођен реваншизмом, упао је у емисију као Пилат у Вјерују. Идеја аутора емисије је, претпостављамо, да наступи као ауторитет и инсајдер. Лепо су мислили, ал’ су лоше смислили! Уважени Кубат, иако о теологији понешто зна, не може бити ауторитет, јер у цркви ауторитет долази од саме цркве, од заједнице верујућих. А с обзиром на то да му је благослов Цркве да предаје ускраћен, то најбоље говори о томе да му Црква не даје легитимитет гласноговорника о питању цркве и вере. Такође, црквена јавност је добро упозната с његовом дистанцом према цркви и свему црквеном, што га чини не баш најидеалнијим инсајдером… Други, врло занимљив говорник је Златоје Мартинов. Своја опскурна знања о цркви Мартинов може да захвали дружењима с покојним Мирком Ђорђевићем, другосрбијанским полуинтелектуалцем који је о цркви много говорио, а мало знао. Људи око часописа „Република“ у Ђорђевића су гледали као у највећи ауторитет о питању цркве. Како је Ђорђевић о томе мало знао, ови поклоници његове „мисли“ знају још мање – такорећи ништа. Такав је случај и с Мартиновим. Своје незнање о цркви и у овој емисији демонстрира. Најбоља је илустрација кад каже „тело Христово, односно нафору“. Није то исто! Но за њега је то небитно. Ни за његове пратиоце и поштоваоце то није битно! Иако то спада у најелементарнија знања у цркви. Како (не)знају, тако причају! Како ти, такви и њима слични људи клевећу епископа Иринеја? Основни метод су полуистине. Речи епископа Иринеја се истргну из контекста, па се онда даје слободно тумачење, које је легитимно, али не одговара истини. Најбољи је пример реченица да се „о одлукама Синода не расправља“. Та је реченица цитирана ван контекста како би се врсни зналац и чувар црквених правила, какав је Иринеј, представио као неразумни аутократа. Иако Синод није само епископ Иринеј. Али њима су чињенице неважне! Друга клевета се односи на епископов став о питању одржавања кобасицијаде и пихтијаде у време поста. Његов став је став Цркве. Он је критику упутио православним хришћанима, верницима, за које је одговоран пред Богом. Он је оштром критиком педагошки деловао на вернике, који су по слабости својој били на прагу да почине грех непоштовања поста. Педагогија епископа Иринеја је уродила плодом. Сачувао је своју паству. И то је наишло на оштру критику људи, који нису и не желе бити део Цркве. Зашто их онда брине шта један епископ каже? Шта они имају с тим? Трећа клевета је довођење у питање епископа Иринеја као портпарола СПЦ? Да ишта знају, знали би да је то послушање које је епископ Иринеј на себе примио од више црквене власти. Постоји писано постављење! Можда није по вољи многих у јавности, али минимум човечности захтева поштовање према напорима које владика чини да извршава савесно своје послушање. Поред великог, личног терета, крхког здравља, епископ предано служи Цркви, последњим атомима своје снаге. Четврта клевета односи се на тобожње нереаговање епископа Иринеја на обиље глупости које се односе на Цркву, а којима је јавност свакодневно изложена. Па, епископ нема времена да се бави глупостима. Он је озбиљан човек! Владика зна за народну мудрост „пси лају, ветар носи“. Пета клевета јесте бесрамно политизовање годишњице Новосадске рације. Ако је ко заслужан што се иста достојанствено обележава сваке године, онда је то епископ Иринеј. Он не допушта да се годишњица једног тако болног и трагичног догађаја злоупотребљава у политикантске сврхе. Зато им је кост у грлу. Шеста клевета је класичан безобразлук! Епископ Иринеј не само да је крив за нешто што наводно сам чини него је крив и за све што други епископи чине. Све што острашћена јавност означи, некритички, као безакоње некога владике. Одмах је главни кривац епископ бачки. Иако, што би народ рекао, „ни лук јео, ни лук мирисао“! „О, великога безумља!“ Седма клевета, „владика се меша у политику“! Бестидници, владика је светао пример човека који увек има куражи да јавно изнесе став Цркве, да јавно каже своје мишљење, на шта има право. И неће га поколебати то што ви не желите да га чујете. Разне невладине организације, сумњивог састава и још сумњивијег извора финансирања, могу несметано и непрестано да ауторитативно говоре на све теме. Без икаквог кредибилитета. А српски владика, гласноговорник СПЦ, треба да ћути! Само снујте! „Ако он заћути, камење ће проговорити“! Осма клевета, бирање између Грка и Руса! Владика бира између поштовања светих канона и безакоња. Пред таквим избором, он је увек на страни вековног устројства Цркве. Никакви мигови из „Вашингтерне“, чија је послушница, нажалост, тренутно Константинопољска патријаршија, не могу епископа Иринеја одвести на пут безакоња. Његов одважан став о питању неканонски признате ПЦУ јесте сведочење православља свету, баш како је пре много векова то чинио Свети Марко Ефески, небески заштитник епископа Иринеја. Узоран пример! Бестидници, не измишљајте нападе владике Иринеја на сестринску грчку цркву! Два бисте ока у глави завадили, да можете! Од кога грчку цркву браните, „душебрижници“? Од човека који „грчки језик говори боље него кад мајка Гркиња роди“ (речи једног грчког свештеника)? Од човека који је читаву деценију живео у Грчкој? Од изузетног познаваоца грчке културе? Од осведоченог неговатеља најбољег из грчке традиције? Што је много, много је! ОДБРАНА ПРАВОСЛАВЉА Девета клевета, Критски сабор! Шта ви о томе знате? На том је сабору епископ Иринеј бранио православље, од сваког уплива непредањског. Није то лако разумети, посебно кад се о богословљу ништа не зна. Али ако је тако, онда је бар ред да се о томе ћути! Мања је срамота! Крените од азбуке православне вере, можда вам једног дана нешто постане јасно. Десета клевета, трагична смрт епископа Јеронима. Ни у гробу мученику не дате мира? Владика Иринеј чува пијетет према епископу Јерониму. Не допушта да се од његове изненадне смрти прави циркус, и блати црква која је Јерониму дала све. Епископ Иринеј му је био духовни отац. Старао се о њему најискренијом очинском љубављу. Зар у рану, непреболну, очеву, дирате? Једанаеста клевета, за вас је епископ Максим „млади и образовани“, док је владика Иринеј шта? Црква је реаговала на несмотрености епископа Максима, и то вас је заболело. А епископ Иринеј вам је главни кривац, јер је чувар достојанства СПЦ који не допушта себи ни најмању несмотреност, коју бисте радо злоупотребили. Зна се ко је ко у СПЦ! Нећете ви то одређивати. Дванаеста клевета, није вам доста што клевећете живе, него и почившег патријарха Иринеја бесрамно блатите. Ни живи патријарх Порфирије није вам по вољи. Вероватно, само зато што је духовно чедо владике Иринеја. И наравно, што је у народу омиљен. Тринаеста клевета, довођење у везу популарне фолк певачице Цеце са владиком Иринејем. Само зато што су се у једном тренутку заједно нашли у Храму Светог Саве на Врачару. И небулозна констатација, са згражавањем, да је ето „Цеца добродошла у цркви као верник, приложник и ктитор“. Зашто не би била добродошла, као било ко други? Која је разлика? Зар ћете ви одређивати ко је подобан, а ко не у цркви? Четрнаеста клевета, извесној новинарки Ани Лалић изазива страх појава епископа Иринеја, на улицама Новог Сада, кад је у друштву још четворо-петоро људи у црним мантијама. И не само да је за њу то застрашујућа појава него тако не треба да изгледају хришћани. Јер то јој „не буди пријатан осећај сусрета са хришћанином на улици“. Има Ана Лалић право да се непријатно осећа, кад угледа епископа Иринеја. То јој нико не може оспорити и ускратити. Али нема право да на основу одела, које је традиционално у православној цркви, одређује ко је хришћанин, а ко не! Нема краја клеветама. Но позната смиреност епископа Иринеја нам улива наду да ово бесрамље неће пореметити његов мир. Владици су добро познате речи Господа нашега Исуса Христа „не бојте се ако вас успрогоне и оклеветају, јер су пре тога прогонили и клеветали мене“. Епископ Иринеј је на то спреман! Наше је да се помолимо Богу, за његово здравље и стрпљење. Да издржи ова искушења. На многаја љета, владико! А питање које се незаобилазно поставља, после овакве емисије, клеветама испуњене: Има ли бесрамље граница? Глупост знамо да нема. Пише: Стефан Н. Драгићевић Извор: ИМА ЛИ БЕСРАМЉЕ ГРАНИЦА? ГЛУПОСТ ЗНАМО ДА НЕМА! :: Eparhija Zvorničko-tuzlanska :: WWW.EPARHIJAZT.COM Два су основна критеријума избора главног лика за епизоду: или је реч о бескомпром

Настаде и 2022. година Господња. Дочекали смо је баш онако како нам је то несрећни запад наметнуо. Све смо окитили, све смо средили, куповали, пили, пјевали, славили, честитали... Наравно, у свему претјерали. Искрено, не мислим да смо сад нешто страшно урадили због чега је Бог љут на нас али мислим да смо промашили циљ. Једни другима смо жељели срећу у Новој години. Да ли уопште знамо шта је то срећа? Рећи ћете ми да је срећа бити здрав, богат, живјети са људима које волиш, бити успјешан, имати добар посао... Добро, све је то лијепо и корисно али знам на десетине таквих људи који имају све што желе па опет нису срећни. Шта је онда та срећа коју сви желимо? У нашем српском језику све има свој смисао, онај Божански. Сама ријеч “срећа” долази од глагола “сретати”. Значи срећа је у сретању. Кад се сретну двоје младих људи па ступе у Свету тајну брака; кад се родитељ први пут сретне са дјететом али и сваки наредни пут; када дијете у свом одрастању и искушењима среће родитеље који су уз њега; када се сретну два пријатеља; када се сретне родбина, када си у невољи па сретнеш човјека, када срећеш неке нове људе... Тако редом. Срећа, овдје на земљи, може бити само у сретању људи. Тада смо срећни, све друго је нека врста задовољства. Но, све ово наведено је само сјенка оне праве, истинске, вјечне среће. Та срећа је сусрет са Господом. Срести се са Богом. Због тога је Он постао човјек, због тога смо славили Божић. Бог је постао човјек да би се срео са нама, да бисмо се ми срели са Њим, да би нас позвао да се срећемо једни са другима. Ето то је срећа. На Божић смо говорили “Срећан Божић”. Можда би било јасније да смо говорили: “Сретни се са ближњима, сретни се са Богом!” Најважнији сусрет, уједно и највећа срећа, биће када се будемо срели са Њим и са свим нашим светима и свим нашим упокојеним у Царству Небеском. Браћо и сестре, ево за једну годину смо ближи том сусрету. Стара година је прошла, више не постоји али су остала сва наша дјела. Добра и лоша. Искористимо ове дане да се запитамо какви смо били у прошлој години. Јесмо ли били добри мужеви, супруге, дјеца, родитељи, браћа, пријатељи..? Јесмо ли били добри Богу и људима. Сјетимо се својих гријехова. Нека свако наше ружно дјело изазове земљотрес у нама али не очајавајмо. Кад се саберемо онда што прије у храм код свештеника и све то исповједимо. Ако тако урадимо Бог ће нам опростити. Затим, испланирајмо сљедећу годину почевиши од тога да ћемо бити бољи Богу и бољи ближњима. Проћи ће и ова година али наша дјела ће остати. Не дозволимо да због гријехова останемо без сретања са ближњима, без сретања са Богом односно без праве среће. Док чекамо тај вјечни сусрет, Бог нам је дао прилику да се срећемо са Њим и док смо овдје на земљи. То је Свето Причешће. Зато не пропуштајмо Свете Литургије и причешћујмо се што чешће. Оваква срећа није нешто што се жели него нешто за шта се бори. Зато, сретнимо се једни са другима, и тако сретнути, сретнимо се са Господом. Једино тако ћемо бити истински срећни! Ђакон Бојан Крстановић

Црква увек, служећи Богу, служи и спасењу и сваком добру, како својих верника тако и свих осталих људи и свих наших ближњих, а особито у ове тешке дане – које је захватило читаво човечанство, ширењем вируса Короне. Молимо све наше вернике Епархије сремске да у својим молитвама пред иконама своје крсне славе, у ове дане Часног поста не забораве на све оне који су заражени овом опаком болешћу. Молимо се за све њих, њихове породице и пријатеље, као и за све медицинско особље које широм свијета пружа помоћ – пример жртве, саосећања и љубави. У потпуности подржавајући све мјере и напоре Владе Србије и Председника Државе, како би се борба са заразом што прије окончала, знајући да нијдно искушење, па ни ово, није веће од духовних сила које нам је Бог подарио. Црква се не Плаши! Ми хришћани знамо да све бива по Божјој вољи и по Божијем допуштењу. Црква свагда позива, о особито сада и току Свете Четрдесетнице, на већи подвиг смирења и молитве, како у личном тако и у друштвеном животу. Ако буде искушења у ове дане у породици, пројавимо трпљење и спремност да једни уз друге покажемо делатну љубав и жртву. Отуђили смо се једни од других, породица нам је угрожена и запостављена, најмање имамо времена једни за друге. Ово је прилика да то отуђење победимо крсном жртвом, љубављу и постом. Имајмо то на уму и молимо се дуготрпељивом Богу да нам помогне у нашим настојањима. Вернима посебно наглашавамо да је свето Причешће остварење исте оне заједнице са Господом који нас у пуноћи чека у Царству небеском и да је Христос заиста истински и коначни Лекар душа и тела наших, те да Тело и Крв Господња никако не могу бити узрок било какве болести нити преносилац заразе. Благоразумно је да актуелно освећење домова поводом престојећег празника Пасхе – „васкршње водице“, буде одложено да даљњег, а нико не спречава свештено лице и духовника своје пастве да до краја године изврши смотру своје парохије и верника и да у сагласију истих изврши освећење домова и њених укућана, радидуховног окрепљења и здравља своjих верних. Сами верници могу да из Цркве узму Богојављенску водицу и тамјан којом ће пошкропити свој дом и умесити хљеб за здравље својих укућана и окадити свој дом. Наређујемо свим свештеницима и свештеномонасима да у току сваког богослужења додају у сугубу јектенију следећу прозбу: „Још се молимо Оцу нашем небеском, Лекару душа и тела наших, Који је послао Јединородног Сина Свога, Господа нашега Исуса Христа, Који сваку болест исцељује и од смрти избавља, да покаже и над нама милост Своју преизобилну, да заустави опаку заразу, здраве да сачува у здрављу, оболеле да исцели, оне који их лече и оне који и оболелима помажу да благослови и укрепи, а свима нама да опрости грехе и дометне нам вере, наде и љубави. Рецимо сви: Услиши нас, Господе и милостиво нас помилуј“. После замвоне молитве читати следећу молитву која вам је већ достављена. У свим нашим храмовима и манастирима у пет сати да звоне звона у трајању до 5 минута, све до окончања епидемије. Потсећамо да су црквена звона глас целе Цркве Христове и као таква делују охрабрујуће на душе верника и њихово здравље. „Подајте ћесарево ћесару, а Божије Богу“ ( Лк. 20,25), те да им потврдимо како су и наше Црквене старешине већ рекле да ћемо се у свему придржавати упустава и Државе и лекарске струке, како би што мање било штете и страданија у нашем народу. Обраћамо се свим нашим верницима и уопште људима који имају било какву потребу везану за вирус корона, да се обрате нашим свештеницима и Нама, а ми ћемо колико су то наше моћи учинити све да им помогнемо. Као Архијереј и пастир дајем благослов свом верном народу Богом чуване нам Епархије сремске, да уколико нису у прилици и могућности буду ослобођени доласка у Свете Храмове! Но опет подсећам да живот Цркве не може да стане. Сваки онај који буде желео и хтео, наравно поштујући одлуке власти, неће бити враћен из Светог Храма, јер у чаши Христовој је живот, у чаши Христовој је спасење и чаша није и не може бити извор никакве заразе па ни корона вируса. Но, човек може да зарази човека на разне начине, те стога вас позивамо да не искушавамо Бога, него да са сваком пажњом и предострожношћу и чврстом вером све чинимо у данима искушења која су пред нама, да нас Господ спасе од ове пошасти. Позивамо сво свештенство и монаштво, да посебно обрате пажњу на старија лица у својим парохијама и манастирима, да пруже помоћ локалном становништву у ове тешке дане својом пастирском утехом харитативном помоћи у разним потребштинама, да испунимо заповест Господњу: „Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме, странац бејах, и примисте ме; наг бејах, и оденисте ме, болестан бејах и посетисте ме. Кад учините једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“, рече Господ (Мт.25,35-40). С благословом Божјим, +Eпископ сремски Василије Извор: Епархија сремска

На маргинама конференције Јеврејски и хришћански поглед на заједничко наслеђе, одржаној од 3. до 6. септембра 2019. године на Библијском институту Православног богословског факултета Универзитета у Београду, имали смо прилику да разговарамо са проф. Емануелом Товом. Проф. Тов један је од највећих светских ауторитета када су у питању текстуални критицизам, студије Септуагинте и студије Кумранских списа. Докторирао је код проф. Талмона са Јеврејског универзитета у Јерусалиму и проф. Кроса са Харварда. Проф. Тов је своју интернационалну академску каријеру градио радећи на универзитетима у Јерусалиму, Амстердаму, Оксфорду, Халеу, Упсали, Стеленбошу итд. Написао је и приредио на десетине књига и зборника текстова, као и стотине научних студија. Члан је Израелске академије наука и професор емеритус на Јеврејском универзитету у Јерусалиму. Како сте се прво упознали са пољем Септуагинте и због чега сте решили да треба да се бавите управо том облашћу? То се није десило у средњој школи, већ касније. Имао сам око 22 године. Дакле, прилично касно. Дошао сам у Израел из Холандије и почео да студирам Јеврејску Библију. Почео сам да студирам и старогрчки, мада сам њега већ знао из Гимназије где смо га учили. Био сам поприлично добар. Онда, у другој години основних студија чувени проф. Исак Лео Селигман ме је позвао да долазим на његов час. То је био час намењен мастер студентима. Три или четири године сам стално долазио на његове часове. Био сам јако заинтересован за те часове и одушевљен материјом, а касније сам му и посветио једну своју књигу. Он нас је учио систематски. Научио нас је да волимо да читамо Септуагинту. Он није много објављивао, али је нас научио да читамо, разумемо, анализирамо и да разумемо све нивое значаја Септуагинте. Пре свега да разумемо језик, граматику, значење и да онда видимо шта Септуагинта значи у хеленистичком свету, каква је њена теологија, а наравно главна ствар је била да се одреди однос Септуагинте и Масоретског текста. Морам да кажем да је то било пре интернета и пре рачунара. Дакле то је подразумевало доста напорног рада, рада са конкорданцама (Hatch и Redpath). Међутим, ја сам волео тај посао и био сам добар у њему. Временом сам постајао све бољи, мада своју мастер тезу нисам написао са њим, већ са професором Талмоном, који је био на истој катедри. Такође сам и докторску дисертацију написао са проф. Талмоном и проф. Кросом са Харварда. Тако да сам две године својих докторских студија провео на Харварду. Али је проф. Селигман свакако био главни кривац за то што сам заволео Септуагинту. Данас је поље проучавања Септуагинте изузетно развијено и расте из дана у дан. Како је изгледала ситуација када сте Ви почињали да се бавите Септуагинтом и шта је допринело великом развоју овог поља? За Септуагинту је било интереса и пре, мада свакако мање него данас. Било је интереса, нарочито у немачком свету, мање у америчком. У англосанксонском је тај интерес започео око 70-их година прошлог века. За то је вероватно најодговорнији проф. Орлински који је основао Међународну организацију за прочуавање Сепутагинте. Те конференције су дале импулс да се све више и више проучава Септуагинта. Људи су писали радове за конференције, припремали су чланке, објављивали. То није погодовало само развоју студија Септуагинте, већ и студија Таргума и Масоретским студијама. Било је и других утицаја на то да она постане глобално занимљива. Ту су такође годишњи састанци и конференције у организацији SBL-а (Society of Biblical Literature) и друге међународне конференције, једна од којих је једна била недалеко одавде – у Љубљани. Састанци истраживача су дали огроман подстицај развоју научне литературе. Приликом сусрета на овим конференцијама по правилу смо прескакали необавезно ћаскање – одмах бисмо прелазили на занимљиве детаље својих истраживања. Који су то пројекти који су обележили Вашу научну каријеру? Пре свега, током седамдесетих Џон Виверс ме је питао да припремим речник Септугинте. То је требало да буде огроман пројекат. Припремао сам се годину дана за њега (1974), и нисам одмакао много даље од тога. То је била велика част за младог научника попут мене. Онда сам се удружио са Бобом Крафтом у компјутеризацији таквог пројекта. Затим смо закључили да је као први корак неопходно направити базу података у којој ће бити упоређена Септуагинта са Масоретским текстом. И то је постао пројекат CATSS (Computer-Assisted Tools for Septuagint Studies). Нажалост, ни ту нисмо одмакли даље од те фазе. А то је требао да буде први корак у прављењу лексикона. Затим сам схватио да не могу да урадим тај лексикон сам, јер су ми недостајали извори да проучавам папирусе. Касније се свакако десио Мураокин пројекат и речник, али ја сам осетио да то не могу да урадим. Такође ми је био значајан и рад на свицима са Мртвог мора али и из других области. Објављивање једног од грчких свитака из Нахал Хевера је додатно унапредило моје знање раногрчког материјала. Генерално, усмеравао сам се ка главном циљу текстуалног критицизма, а то је проналажење изворног текста Библије. Уопште, мој развој је ишао од проучавања ревизија Септуагинте ка, по мени најважнијем циљу, а то је потрага за изворним текстом Библије. Шта бисте Ви препоручили почетнику у пољу? Како да одабере тему за бављење? Шта је обавезна литература коју бисте ви препоручили? То је увек тешко питање. Тема мора бити пажљиво договорена уз помно праћење ментора докторске дисертације. Многе књиге још увек требају интегративне студије. Сви секундарни преводи требају још доста студија. Зато је занимљиво то што овде радите. Ми не знамо пуно о словенским преводима Библије. Уз словенски ту су такође и други секундарни преводи који се морају истраживати. Затим многе књиге Септуагинте не толико Петокњижје, или Исус Навин, али још увек Књиге Царева морају бити проучаване. Јеремија и Исаија су већ урађени, али није нпр. Језекиљ. Потребно је проучавати Псалме, Премудрости. Има још много књига Септуагинте које траже пажњу. Или тема, на пример, месијански проблем, језик Септуагинте, могућност постојања палестинског грчког и тако даље. Али је јако битно да имате доброг ментора који може да вас испрати и који познаје литературу, и језик и детаље у одређеној области. Јако је тешко дати неке универзалне савете. Како видите даљи развој поља, као неко ко је добрим делом учествовао у обликовању студија Септуагинте? Мислим да ће бити све више и више студија и истраживања која се односе на појединачне књиге и студија о Лукијанској и другим верзијама књига и биће доста студија о техникама превода. Има још много да се ради. Сада бих вам поставио неколико питања у вези са конференцијом поводом које сте и дошли у Београд. Какви су ваши утисци о Београду и конференцији? Заиста сам уживао у конференцији. Имао сам прилику да научим пуно. У Београду нисам био раније, био сам у Загребу и у окружењу, али само као туриста. Драго ми је што је учествовало доста студената. Имате добре асистенте и сараднике и публика је била укључена. Свидело ми се и предавање проф. Тилија у Свечаној сали ректората. Конференцију је подржана од стране Konrad Adenauer Stiftung, а они обично не финансирају научне конференције у ужем смислу, већ желе да догађаји које организују имају и друштвени утицај. Колико је важно за чланове научне заједнице да учествују у таквим догађајима који нису у строгом смислу научни, већ су отворенији ка друштву и друштвеним питањима? Мислим да у земљама, као што је Србија – где се наука још увек развија, морате имати подршку друштва и шире заједнице. Морате приказати научне теме којима се бавите на нешто популарнији начин како бисте заинтересовали људе. То је уједно интересантно за њих, а с друге стране, то је и начин да дођете до нових студената и до нових људи који ће се бавити овим темама на научни, стручан начин. Мислим да KAS ради веома добар посао и да је њихова подршка у оваквим пројектима веома значајна. Имали сте прилике да се упознате са особљем и истраживачима на Библијском институту Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Какви су Ваши утисци о тој младој научној организацији? Да ли има потенцијал за позиционирање на међународној научној сцени? Сматрам да имате тај потенцијал. Морате наставити да континуирано ступате у контакт са професорима и стручњацима из иностранства. Имате потенцијал, јер пре свега имате људске ресурсе. С друге стране, веома је јасно да вам је потребан новац. Међутим и без новца или са мало новца, као сада, ви можете и већ чините пуно. Оно што би требали да радите више је да објављујете на немачком и енглеском. Овако, ваше дисертације и радови нису довољно видљиви. То морате да промените, како бисте могли да будете препознати у широј научној заједници. Да ли ће Београд имати прилику да Вас види ускоро поново? Свакако се надам да хоће. Јако ми се свидело овде, а премало сам видео. Надам се да ћемо имати прилику за нови сусрет у Београду. Извор: Теологија.нет

Звучни запис емисије Која је разлика између душевних и духовних болести и како да излијечимо анксиозност и страхове, када да потражимо медицинску а када помоћ духовника? ,,Почетак мудрости је страх Господњи“ каже премудри Соломон, а отац Бранко позива да мало порадимо на том страху Господњем у својим животима. Како да човјек, који је на раскршћу, пронађе свој пут: брак или манастир? Шта је то бијело монаштво? Отац Бранко појашњава нам и појам празновјерја и каже да ту, између осталог, спада и хороскоп, гатања…разна питања ваља ли се или се не ваља и остало. ,,Какав је то човјек ако његова судбина зависи од талога кафе који се баца у смеће“-пита се отац Бранко, а ово су само нека од питања на која нам је дао одговор у овој емисији. Извор: Радио Светигора