Претражи Живе Речи Утехе

Иако теолози године студиjâ проведу покушавајући да схвате и науче концепте попут ипостасног јединства двију природâ у Христу, апокатастазе или да разумију реченицу „мистерија светотројичних односа се иманентно пројавила у оваплоћењу,“ питања с којим се у пракси срећу и за која их нико није припремио, јесу Како се звао брат Свете Петке? или заправо најчешће и једино Србима битно питање Може ли се на црвено слово укључити веш машина? Имајући прво речено у виду, јасно је зашто сваки просвећенији поп или вјероучитељ добије алергијску реакцију од оваквог питања. Међутим, мора да се призна да питање o црвеном слову само по себи и није погрешно. Сваком је познато из властитог искуства вјере да заиста постоје неке забране рада, и да то није народ измислио. Ова недоумица сасвим легитимно постоји, посебно међу онима који живе у граду, јер можда лако можемо да схватимо да не треба да копамо по башти или плетемо чарапе на Свету Петку, док неки други лакши и модернији послови попут укључивања машине за веш, прања косе, или пеглања постељине нам стварају праве дилеме. С једне стране, за теологе постављање овог питања је добар знак, јер показује благонаклоност ка Цркви и вјери те спремност да се научи, међутим, с друге стране, оно је ужасно и тужно јер показује потпуно непознавање вјере и, што је најгоре, свједочи једну песимистичку визију Бога и светитеља као хистеричних диктатора и свирепих тиранина, који се лако наљуте око глупости. Одмах да кажем не постоји једноставан одговор на ово питање јер се такве ствари не уче у црквеним школама, и ко год тврди да га поуздано зна – лаже. Одговор зависи од наше визије, искуства и доживљаја Бога и Цркве. Ипак, постоје неке неспорне чињенице, и искуство Бога као Оца те наш живот у Цркви, који нам могу дати неке основне смјернице и идеје како можемо да сагледамо овај проблем. Шта је црвено слово? Прије свега, требло би да знамо шта је црвено слово. Током 2000 година наше црквене историје бројне личности и догађаји испунили су наш црквени календар, те зато ми током цијеле године сваки дан исказујемо поштовање, непрекинутим сјећањем и молитвом. Дакле, поред 12 великих празника везаних за догађаје из живота Христа и Богородице, имамо и празнике који су посвећени успомени на свете мученике, познате црквене личности, испоснике, учитеље и многе друге који су послије смрти препознати као свеци, по разним критеријумима. Тако је црквени календар испуњен од прве до последње странице неким празником, односно молитвеним сјећањем на неку особу или догађај, па чак и 29. фебруар. Црвеним словима у календару су означени посебно важни празници, који најчешће имају посебно свечано и знатно другачије богослужење, него обични дани. Црвеним словима су означени празници од велике важности за наше спасење и ту спадају, уз већ поменуте све Христове и Богородичине празнике, и све недјеље током године, јер тада прослављамо Васкрсење Христово као најзначајнији догађај у историји човјечанства. Затим, црвеним словима су уписани и празници који су од самих почетака обиљежавани у цијелој Цркви, нпр. успомена на небеску битку анђелâ – Аранђеловдан, смрт Јована Крститеља – Усјековење, смрт Апостолâ – Петровдан итд. Осим ових општехришћанских празника који се прослављају у свим Црквама, наша Српска Црква означила је црвеном бојом и друге дане када прослављамо наше српске светитеље и догађаје из наше историје: Свету браћу Кирила и Методија, Светог Саву, Видовдан, Светог Василија Острошког и друге, а који се не налазе у календарима других православних народа (Руса, Румуна, Бугара, Грузина, Грка итд). Једнако су црвеним словима означени и празници Светитеља који су од посебног значаја за нашу културу и традицију нпр. Архиђакон Стефан, Свети Ђорђе, Света Петка, Свети Никола, и други. На тај начин, на примјер, црвеним словом у календару, означен је и Сабор Светог Јована Крститеља – Јовандан (7.јануар), као једна од највећих Слава, док сâм празник у богослужењу нема неки посебан статус, тј. нема петохљебницу и друге одлике великих празникâ. Треба да знамо да су током наше страдалне историје под притиском државних власти, или злим предумишљајем појединаца током грчке окупације Српске Цркве од 1766. до 1920., неки празници који су у Српској Цркви били означени као црвена слова просто избрисани, односно враћени у обичне празнике. Тако је аустријска царица Марија Терезија декретом укинула, односно забранила прослављање читавог низа празника, под изговором да имамо превише нерадних дана, те тако штетимо економији државе. Из истог мотива укинула је и читав низ римокатоличких празника. Како би се, ипак, разликовали од обичних дана, ти укинути празници у нашем календару данас су означени масним подебљаним црним словима попут Светог Прокопија, Огњене Марије, празника Покрова Богородице, те бројних празника свих Светих Немањића и српских светаца, Архиепископâ и Патријарахâ.. Кад већ говоримо о овоме, вриједи напоменути да су се Срби овом ограничењу веома домишљато опирали те покушавали да одрже српске празнике и обичаје. Из тог доба остале су неке идентитетске „забуне“ у називима празникâ попут Михољадана (30.септембар) тј. празника Светог Киријака Отшелника, или Мратиндана – празника Светог Стефана Дечанског (11.новембар) и неких других. Наиме, замјеном назива празникâ, Срби су покушавали да заварају аустријске власти и докажу да не обиљежавају своје забрањене празнике, него римокатоличке дозвољене, јер су на српски празник Светог Киријака римокатолици обиљежавали празник Арханђела Михајла, а на празник Стефана Дечанског спомен на Светог Мартина – Мрату, а који су били дозвољени царским указом. Појам забране рада Говорећи о српским празницима и забрани рада тих дана, морамо да прије свега нагласимо да појам забране рада не постоји у хришћанству! То је чисто јеврејски појам, везан уз неке јеврејске празнике и он заслужује посебно појашњење кроз следећу дигресију. Наиме, по паду Адама и Еве и њиховом изласку из Раја, Бог им је дао обећање о доласку Месије – Спаситеља – Христа, који ће да исправи њихову грешку. Цијела историја људског рода, и посебно континуирано постојање богоизабраног народа – Јевреја има циљ у очувању сјећања и идеје о испуњењу Божјег обећања о доласку Христа у свијет. Управо због тога, сви старозавјетни закони и забране имају један једини циљ, а то је да се Јевреји идентитетски и културно не изгубе и утопе с другим народима, него да остану посебни и јединствени, те да као такви сачувају идеју о доласку Христа. Заиста, старозавјетни закон је преко силних забрана успио да сачува Јевреје од вјерског и културног утапања, чак и кад су били најсиромашнија и најнебитнија мањина у великим и развијеним цивилизацијама, попут Египта и Вавилона. Управо поштовањем Закона изабрани народ је сачувао вјеру да постоји само један Бог, док су скоро сви други народи на земљи то заборавили и пали у политеизам и идолопоклонство. Једна од многобројних одредби (укупно 613) које су имали Јевреји јесте и забрана рада суботом и на одређене празнике. Забрана рада суботом и неким празницима била је веома строга и подразумијевала је читав низ ограничења од немогућности припремања хране, паљења ватре, трговине, кретања, рада на пољу итд. Ове забране Јевреји поштују и данас будући да још увијек чекају Месију, те их додатно прилагођавају модерном добу (забрана употребе лифта, аутомобила, мобилног телефона итд) Забране су веома тешке, понекад из наше перспективе и бесмислене, но свакако су биле дјелотворне и испуниле свој циљ. С друге стране, хришћани вјерују да је испуњењем Божјег обећања о доласку Месије у личности Исуса Христа престала потреба за строгим Мојсијевим – јеврејским законом, јер је он тиме испуњен, те су зато хришћани ослобођени – изузети од њега. Једна од заповијести које су укинуте јесте и заповијест о забрани рада, или обављања неких послова седмим даном и празником. Међутим, иако је Закон доласком Христа испуњен, те не постоји никаква забрана рада, истине ради, мора да се призна да је забрану рада недјељом увео цар Константин у цијелом свом Царству и ту почиње наш проблем. Међутим, не смијемо заборавити да је то био државни закон, а не црквени, те да је био повезан с општим друштвеним реформама које је Константин спроводио. Кад говоримо о томе треба да нагласимо да је и сâм Цар од забране рада недјељом изузео ратаре, тј. пољопривреднике будући да њихов посао и дужности зависе од временских прилика (кише, сунца и слично). Недјеља је у том смислу схваћена као дан обавезног одмора за раднике и робове, а не као забрана неког рада, или забрана обављања неких послова. Дакле, питање је било синдикално и хуманитарно, а не вјерско и догматско. Оно је касније ушло у црквене обичаје и културу, и као такво задржало се до наших дана. Женска религија Ипак, и поред јасног непостојања било какве теолошки оправдане строге забране рада у Православљу на дане празника, тај обичај широко је проширен међу Србима. Занимљиво је да опсесија ригидног нерада на празник не постоји међу другим православним народима Русима, Грцима, Румунима итд, или барем не у маничном облику као код Срба, иако ти народи досљедно поштују нерадни дан у јавном животу, чак боље него Срби. Опсесија коју поједини вјерници показују постала је предмет поруге и спрдње међу нашим нецрквеним сународњацима. Свакако да овакав однос према празницима није био од самих почетака, а како се трансфер од здравог односа према празнику ка манији десио, и којим сплетом околности, требало би да буде предмет посебног истраживања. Разлога је свакако више. Наиме, у вријеме турске окупације број цркава је био изузетно мали, а и тамо гдје је и било храмова, жене нису ишле у цркву, осим током поста, или на велике празнике. Паралелно с тим свештенство је било генерално необразовано. Љетопис Стаке Скендерове која описује живот Срба у Сарајеву око 1850. године нам казује да су многе Српкиње живјеле као и муслиманке, сасвим склоњене из јавности, па су свештеници крштења, вјенчања и друге обреде обављали по кућама јер жене нису ишле у цркву. Стака је једина од омладине у Сарајеву знала да чита, па је читала Апостол у Цркви, онда кад је женама било дозвољено да дођу. За претпоставити је да је такво стање било једнако у све три религије у које су обитавале у Османском Царству, исламу, хришћанству и јудаизму. У таквим условима током вијекова, жене су биле искључене из јавног живота, односно вјерског живота и образовног система, па су сасвим природно и спонтано развиле свој сопствени и паралелни свијет, који није био толико конфесионално подијељен, као спољни – мушки свијет. У мултиетничким и мултиконфесионалним срединама какво је било Османско Царство, у малим градовима и мјестима, жене су се кретале и комуницирале преко лавиринта унутрашњих дворишта, малих капија и тараба, те тако су размјењивале вијести, рецепте, искуства, лијекове, савјете, етику и естетику у једном хаотичном шаренилу обичаја и вјеровања, који би се могли назвати општим именом женска религија. Неформална женска религија се у континуитету формирала и обогаћивала, будући да је брижљиво ширена и преношена с кољена на кољено, с мајке на кћерку, с комшинице на комшиницу итд. Женска религија није била револт против патријархалне јавне религије, него њена природна и незлобива надопуна, проста посљедица системског искључивања жена из јавне мушке религије. Она је имала своје бројне предности, али и неке мане. Једна од мана свакако јесте религијски синкретизам, односно флуидност у вјеровањима те скупљање и примјена вјерских обичаја на основу личних преференција. Будући да женска религија није извирала из Свете Књиге, него из практичног живота и потреба, вјеровања су обликована на обрасцу посуђивања свих вјеровања и обичаја која се допадну и преко принципа ваља се – не ваља се, више кроз интуицију и мање кроз промишљање, а свакако не кроз јасне теолошке дефиниције, објашњења и богослужбену праксу који постоје у. формалној, званичној, или мушкој религији. Кроз ту призму можемо да схватимо зашто су Српкиње мирне савјести ишле код хоџâ по записе, или по истом принципу муслиманке користиле ракију и свињску маст за облоге болесној дјеци, те зашто је неко некад чуо да се не ваља плести на девети уторак од Духова и наравно, данашње питање свих теолошких питања, зашто се не може радити на празнике, него мора сједити у кући? Примјера ових „вјерских екскурзија“ или привремених посјета оним другима има чак и у мјешовитим православно-римокатоличким срединама, гдје и данас није ријеткост да католици дођу код српског попа да им чита молитве. Занимљиво је да овај вјерски туризам на Балкану несметано траје и данас, не само упркос укључењу жена у друштвени и образовни систем, него и упркос свим ратовима и страдањима које смо међусобом имали на вјерској бази у протеклих неколико вијекова. Посвећење времена Имајући такво вјековно искуство женске религије која нема никаквих дилема о забрани рада за празнике, сасвим је јасно да правилно и аутентично хришћанско учење о посвећењу времена за празнике није имало никакве шансе за практичну примјену. За такав вјерски концепт православне жене нису ни могле да чују, нити да знају, а још мање да га спроводе чак и да су знале. Богословски гледано, умјесто јеврејске забране рада на дан празника, хришћани празник поштују преко посвећења времена. У том смислу, хришћанима није забрањено да било шта раде недјељом, или празником, него су позвани да своје вријеме у тај дан посвете Богу, или Светом који се прославља. Зато је одговор на питање да ли је дозвољено радити недјељом – да, јесте!, јер ми немамо забрану рада. Међутим, смисао обиљежавања празника јесте у одавању почасти Богу или Светом. Највећа почаст коју хришћанство има јесте служење Литургије. Литургијом, која не може да се деси без присуства народа и потврђивања свештеникових молитви с амин и другим молитвеним одговорима (Господе помилуј, подај Господе), ми оприсутњујемо Христа, односно чинимо га реално присутним. На тај начин, ми на гробове мученика и пред свете иконе доводимо самог Христа и тиме мученицима и светима дајемо највећи поклон и почаст. Управо зато иконе држимо близу олтара или мученике сахрањујемо у олтару. Наше учествовање на Литургији, као и одлазак на гробље, или било гдје у госте, тражи наше вријеме, те смо управо због тога позвани да на празник одвојимо и посветимо наше вријеме. У том смислу треба да разумијемо концепт посвећења времена насупрот забрани рада. Идеја да сједећи у кући и гледајући телевизију, при томе не палећи машину за веш, без да смо посветили вријеме – било да смо отишли на Литургију или учинили неко друго богоугодно дјело (посјетили болесног, нахранили гладног, склонили камен с пута итд) – потпуно је бесмислена. Нажалост, она је распрострањена међу многим Србима јер дијелом потиче из једне погрешне визије и искуства Бога или Светитеља, као једног тиранина, који на небу сједи и мучи нас глупостима, одређујући нам кад шта можемо да једемо, шта да радимо, кога да волимо и слично. У таквој слици духовног свијета, то небеско биће, љути инаџија, далеки и несазнајни Бог, само чека да погријешимо како би нас спржио громом и казнио најтежим мукама. Такву слику Бога (или Светаца) имају људи који не знају ништа о Цркви, јер Бога не поштују, него га се боје. Ти несрећни људи нису чули радосну вијест да смо ми доласком Христа и Крштењем теолошким језиком речено усиновљени, односно да смо постали дјеца Божја, или како нас Христос назва: Ви сте моји пријатељи! Ко има схватање и познање Бога као Оца и Пријатеља, он нема потребу да ограничава своје активности да не копа, не купа се, не укључује машину и слично, него живи и понаша се слободно. Закључак Имајући све горенаведено у виду јасно је да одговор да ли можемо радити недјељом и празником, упалити машину, прати косу и сличне ствари, с теолошке стране сасвим јасан, али и да поштовање празника у пракси зависи само од нашег појединачног схватања хришћанства и односа с Богом. Они који живе редовним црквеним животом мирне савјести раде недјељом све што сматрају потребним. Они пак међу нама који имају неразвијен однос с Богом и Црквом, цијелом проблему прилазе неправославно, под утицајем страха, сујевјерја и туђих вјерских концепција. Они се лишавају Бога као Оца и Пријатеља, и живећи у страху наивно мисле да се љуто и срдито Божанство може умилостивити њиховим жртвама. Готово дјетињасто мисле да је, на примјер, дозвољено користити шпорет или гледати телевизију, док је забрањено употребљавати неке друге апарате (машину, усисавач итд). Њима бих препоручио да, ако ћете се већ држати старих јеврејских обичаја и праксе, онда их се треба држати у потпуности, а не дјеломично. Они који држе Мојсијев закон не могу користити нити мобилни телефон, нити компјутер, будите барем дослиједни, нека се ваша вјера не приказује само на веш машини. Ипак, већини хришћана је јасно да смисао наших празника није у томе да пасивно сједимо у кући и чекамо освету љутог Бога јер смо нешто недозвољено урадили. Напротив, сваки празник нас изнова проактивно зове на дјеловање, тако што ћемо га започети оприсутњењем Христа у Цркви, причешћем и сусретом с људима и Богом, а потом све то продужити међу онима које волимо, чињењем добрих дјела за нас саме и за наше ближње. Ако овако не схватимо нашу вјеру, она ће нам временом постати просто мучење. извор View full Странице

Већ две хиљаде година хришћани покушавају да увјере свијет да није истинита стара латинска пословица nihil novi sub sole, или ништа ново под Сунцем, указујући на то да се доласком Христа све промјенило из основа. Тако су хришћани првих вијекова с највећим жаром проповиједали нову религију, нове обичаје, нове празнике, нове друштвене односе, ново Сунце, новог Адама, нову твар, нову Пасху итд. Ријеч ново, или у нашој савременијој иначици модерно, заједно са својим парњаком младо имала је позитивно значење, а старо је било превазиђено и негативно, о чему нам јасно и у изобиљу свједочи црквена химнографија и сликарство. Тако је наша највећа књига названа Нови завјет, а једнако Христос је у почетку у римским катакомбама приказиван као млад или голобради младић. Дуги низ вијекова, чак су и божански унутартројични односи, у коjима је Отац „старији“ у односу на Сина и Духа, као узрок и принцип њиховог божанства, вјешто изражавани на такав начин да се ова тзв. монархија Оца не приказује кроз старост лика, него покретом тијела, или позицијом унутар слике. Хришћанска вјера и поглед на свијет у коме је ново, модерно и младо добро и позитивно, учинили су нашу евро-медитеранску цивилизацију најразвијенијом у историји људског рода те омогућила нам огроман технолошки и друштвени напредак. Иако је најмањи континент, Европа је своју доминацију над остатком планете остваривала управо захваљујући прихватању и отворености ка новом, новим обичајима, новим технологијама. Наравно, протестанти су у томе предњачили, католици релативно слабије ишли за њима, док су православни у потпуности промијенили парадигму па је ријеч ново, младо и модерно добило негативну конотацију. Отклон православних према младом и новом, највјероватније због негативног и дуготрајног искуства у пропалим државама и друштвеним системима, који су били стари и неспособни за промјену, па су нам ријечи обичаји, традиција и старо постале нам свете и неприкосновене, док је младо и ново изједначено с неискусним, лошим квалитетом, а неријетко и, подвалом. Управо због тога, сваки пут када Срби о било чему промишљају и дискутују примјењују овај образац. Па тако, сви смо по сто пута чули, да нови аутомобили не ваљају јер имају превише електронике, станови у новоградњи нису једнако добри, као они изграђени прије 50 година, а стари мјерач притиска на живу је прецизнији и тачнији него модерни електронски. Наравно у тој парадигми, омладина ништа не ваља, млади љекари не знају ништа и нису добри као стари, то исто вриједи и за попове, а нови Патријарх је сувише млад, иако има 60 година. По истој матрици, нови празници и обичаји попут Валентинова или Црног петка представљају јудеомасонску завјеру и напад на наше традиционалне вриједности, будући да су Срби заборавили најбитније упозорење Светог Василија Великог да се чувају бапских прича и да стари обичај често може да буде давнашња заблуда. У том начину размишљања који није хришћански и европски, сасвим је природно развијена антивакцинашка, равноземљашка и генерално апокалиптична атмосфера страха и панике од новог, коју неријетко подржавају и мање или више отворено благосиљају поједина свештена лица. Кријући се иза олтара и мантије они проповједају своје маније и личне ставове. Наиме, у старо доба свештеници су били цијењени и поштовани, а њихово мишљење по свим питањима је уважавано јер су били најобразованији. Међутим, касније, када нису били више најученији, поједини свештенци тражли су поштовање и уважавање својих ставова јер су постали „свети.“ Управо тај трансфер основе ауторитета с учености на светост, код неких вјерника створио је погрешан осјећај да треба да уважавају ставове свештених лица на теме које немају везе с вјером, попут политике, медицине, хигијене, прехране, геологије итд, те посебно у наше доба, вакцинације. Међутим, не само што нам црквена историја свједочи да су поједини свештенослужитељи били луди и поремећени, него и најосновније познавање теологије нам казује да чињеница да је неко у мантији, не само да не значи да је свет, паметан и свезнајући, него најчешће не даје чак ни минималне гаранције да дотични није потпуна будала, кромѣ чина и лика БожЪего. Управо због све учесталије појаве да неки свештеници расправљају о вакцинацији и сличним темама, Сабор СПЦ на свом посљедњем засједању 2019., прије појаве Короне, „позвао је вјернике да уваже аргументацију и разлоге научне медицине“, док је истовремено изразио разумијевање за страх вјерника и родитеља, поводом неких појава везаних за обавезну вакцинацију. Наиме, Црква унутар свог двомиленијумског памћења и искуства зна да као што постоје луди попови, тако ни наука, такође, није свемогућа и свезнајућа и да не треба да јој се слијепо вјерује. Црква се добро сјећа да је током историје стручна, академска и научна јавност инсистирала на многим својим „доказаним и необоривим научним чињеницама,“ које данас сматрамо потпуним глупостима. Треба да се сјетимо да је наука тврдила да је коса полни орган, који привлачи мушку сперму, па зато жене морају да покривају главу, или да хомосексуално понашање изазива земљотресе, па све до релативно новијих тврдњи да је пушење цигарета добро за здравље, јер смањује стрес и напетост, или најновијих и посљедњих омашки струке и науке у доба пандемије: почевши од првобитне тврдње да ношење пластичних рукавица спречава ширење заразе, од чега се касније одустало, па до фаворизовања респиратора, и одређених лијекова, који су се на крају показали као погубни за пацијенте. Имајући све горе наведено у виду, треба да промислимо и одредимо се према последњем искушењу и недоумицама које природно имамо везаним за вакцинацију против Корона вируса. Не смијемо да заборавимо да је Српска Црква платила тежак данак, тако што нам је Епископат буквално десеткован (4/40), док су једнако трагично страдали многи свештеници, монаси, монахиње, појци, вјероучитељи и други. Истовремено, потпуно неоправдано и неправедно, у медијима су Црква и црквена пракса извргнуте руглу те је нанесена трајна стигма, као ни једној другој институцији. Ипак, и поред ничим изазваног прогона и снажног притиска, Црква није рефлексно заузела негативан став нити према мјерама, нити према вакцинацији као таквој, чак напротив. Поглавари и епископи помјесних православних Цркава учествују у кампањи вакцинације, (Грци, Румуни и други), а у СПЦ први је то учинио митрополит скопски и архиепископ охридски г. Јован. Међутим, свјесна да није стручна и упућена у детаље вакцинације, Српска Црква није донијела званичан став и проглас по овом питању, пуштајући сваком од вјерника слободу савјести и избора. За разлику од „премудрих“ и ауторитативних духовника, пуноћа Цркве се не усуђује да говори о темама које не познаје. Међутим, ако смо хришћани и баштинимо искуство и традицију наших предака, бићемо отворени према новом и модерном, и стога без подозрења и предрасуда сами треба да приступимо преиспитивању свих евентуалних појава везаних за вакцинацију, никад не заборављајући да смо ми, и поред свих мана науке, на том пољу далеко инфериорнији него стручњаци. Срећом, већина Срба нема подозрење према вакцинацији, самој по себи, нити се обазиру на нетражене савјете стручњака за вакцинацију у мантијама, него сами мудрују о врсти вакцине коју би жељели да приме. Па тако једни ово битно питање рјешавају помоћу својих геополитичких принципа (руска или западна), други пак одлучују на основу српског традиционалног принципа – вјерујем само у старе и провјерене технологије израде вакцина, а ријетки су они који ће одабир вакцине базирати на основу основу постулата хришћанске вјере да је ново и модерно увијек добро и позитивно. Међутим, јасно је да је хришћанска вјера тешка, и да носи са собом бројне ризике и недоумице, тако и писац ових редова, иако чврсто привржен принципу да је ново добро и позитивно, у односу на старо, није у стању да до краја вјерује у нову технологију израде вакцина. Можда зато што је више Србин, а мање православан. View full Странице

Иако је пад трију великих и „светих“ царстава: Руског, Аустријског и Османског означен као крај Константиновске ере и почетак новог доба, Црква нажалост ни стотину година касније није успјела да се одвоји од чврстог загрљаја Државе. Неки догађаји у 20. вијеку давали су наду да ће прокламована секуларизација и раздвојеност Цркве од Државе постати реалност и тиме омогућити Цркви да буде аутентичнија у свједочењу вјере и очувању историјских сјећања и канонског поретка. Међутим, овај чудни и често насилни брак ова два ентитета је наставио да траје у измјењеној форми и послије Првог свјетског рата. Негдје је то било брутално видљиво, као на примјер у оним Црквама у некадашњем комунистичком блоку, гдје су се власти често и отворено мијешале у избор кадрова и друге значајније одлуке Цркве, а негдје је било мање видљиво, али данас видимо далеко више разорније, увођењем државне контроле у светотајински и унутрашњи живот Цркве. Тако су, на примјер, поједине Монархије из Сјеверне Европе, гдје се епископи и данас бирају у државним парламентима, у живот Цркве безобзирно убацивале своје политичке агенде од неких безазленијих ствари попут равноправности полова, па све до одредби о обавезном рукоположењу жена, хомосексуалаца, геј браку и других измјена у породичном животу, етосу и учењу тих Цркава. Колико год су Цркве под комунистичким јармом биле слабе да се супротставе атеистичкој хистерији, толико су и Цркве у „слободној“ Европи биле немоћне да се супротставе помодном духу времена и одупру државном диктату. Примјера ради, Англиканска црква никада није осудила војно ангажовање британских Влада на Блиском истоку, и због тога је немали број пута била на мети критика у Свјетском савјету цркава, а поједине лутеранске Цркве Сјевера су простим гласањем у Државном Парламенту добиле жене бискупе и поред снажног отпора унутар самих Цркава, који је био теолошке природе. Треба напоменути да је Црква Шведске сама тражила и молила да се одвоји од Државе, што се и десило почетком 2000 године. Ипак, упоредо с овим очито никад прекинутим тјесним везама између Цркве и Државе, које су почеле давне 313., свједоци смо да у последње вријеме многе Државе отвореније и агресивније показују намјере да се баве уређивањем вјерског живота, и то у широкој лепези од догматског учења, обичаја, школства и администрације. Овај феномен је глобалан и манифестује се кроз бројне примјере: од политичког уплива на црквене догађаје у Украјини, преко затегнутих односа Америке и Ватикана око положаја Католичке цркве у Кини, и све до последњег одбијања Папе да се састане с америчким државним секретаром М. Помпеом. У овај општи тренд интервенција Државе у вјерска питања уклапа се и недавна изненадна објава предсједника Француске Макрона да ће посебним законом до краја 2020. de facto да направи „аутокефалну“ Исламску заједницу у Француској, која ће да буде одвојена од остатка муслиманског свијета, и која ће (учењем и праксом) „да буде компатибилна с вриједностима Републике.“ Света Софија, Охрид Овај глобални феномен појачане бриге Државе за вјерска питања има и своје верзије у нашој балканској реалности, прије свега кроз отворен ангажман Државе у црквеном проблему у Македонији, и посебан ангажман Државе у стварању црквеног проблема у Црној Гори. Питање самосталности Цркве у Црној Гори је новим политичким обртом преусмјерено на друге методе, док је питање Македонске цркве поново је актуелизовано последњих мјесеци кореспонденцијом и иступима македонских политичара и Цариградске Патријаршије. Историјски контекст црквеног проблема у Македонији је познат и описан на више мјеста. Он је школски примјер уплива тзв. секуларне Државе у црквена питања. С једне стране, мора се признати да је Српска црква херојски издржала притисак комунистичке Државе 1967., а са друге стране људски је разумљиво зашто локална и мања Црква у Македонији није могла да издржи притисак. Ипак, необјашњиво је да та иста Црква није издржала притисак њој наклоњене и званично демократске Државе те 2002. године јавно прихвати тзв. Нишки Споразум – у чијем креирању је сама учествовала и који је сама првобитно прихватила. Однедавно у ове сложене односе притисака, пријетњи и уцјена, односа мањег и већег, силе и правде, а који су додатно пуни ината и ирационалности, натоварило се додатно бреме амбициозног уплива Цариградске Патријаршије – што је рецепт за потпун бродолом. Но, међутим, упркос тако злосрећном почетку и још горем развоју догађаја, и данас је јасно да исход рјешења проблема Македонске православне цркве није неизвјестан у смислу остваривања крајњих резултата, него је главни камен спотицања ситничаво натезање око редослиједа догађаја и процедурâ, што је и логично будући да има неколико учесника. Наиме, нити Српска црква, нити Црква у Скопју немају недоумица о будућем статусу Македонске православне цркве, као самосталне и аутокефалне Цркве, са сопственим црквеним идентитетом, поглаваром и именом, као пуноправну Цркву сестру свим помјесним Православним црквама. Ово се нажалост не може рећи за Цариградску Патријаршију. Спремност Српске цркве да дарује аутокефалију Македонској православној цркви почива на истини да је Македонска црква је показала зрелост и способност самосталног дјеловања, упркос томе што је била у расколу с цијелим Православљем. Македонска црква је одржала богослужвени поредак и црквену администрацију, сачувала и унаприједила богословске школе, имала значаја у обнови побожности народа. Сачувала је апостолско прејемство, одољела је искушењима ступања у Унију, брзоплетој промјени црквеног календара и другим новотаријама и неприличностима којима и веће расколничке заједнице неријетко подлегну. Тиме је показала да је спремна за одређен степен самосталности, иако је у расколу. Међутим, као њена највећа слабост стоји чињеница да Македонска православна црква и поред обиља историје и традиције, и изузетне благочестивости народа има евидентан недостатак монаштва (око 100), број несразмјеран њеној снази и потреби. То је директна посљедица раскола и сценарија који је већ виђен у Бугарској (1872-1945) и од кога се Бугарска црква до данас нажалост није опоравила. За разлику од широких маса које црквеним питањима понекад приступају острашћено и навијачки, многи монахољубиви Македонци вјечно спасење не желе да траже у сумњивим структурама расколничког недостатка благодати, већ свој подвиг и личну жртву узносе у сусједним Цркавама, благодатно освједоченим. С вјечношћу нико не жели да се игра ради туђих политичких амбиција, посебно неко ко је сав свој живот, имовину, дјевственост посветио Богу. Међутим, посљедично, Македонска црква је лишена пуноће своје духовне енергије, који би јој омогућио обнову и правилан раст, будући да се њена духовност непрестано растаче, пребјезима и одласцима, умјесто да се концентрише и множи. Паралелно с овим недостатком здравог и агилног монаштва као коректива црквеног живота, као велика сметња стоји евидентна немоћ Епископата Македонске цркве да се одупре диктату Државе, што баца озбиљну сумњу на способност самосталног дјеловања, а што би морало да буде императив једне аутокефалне цркве. У том смислу, јасно је да би за духовни живот Македонске цркве тренутно најповољније рјешење било да остане као аутономна област у оквиру Српске цркве док трауме раскола не зацијеле, односно док не умру сви они који су виновници раскола, не ојача монаштво и не смогне снаге за више храбрости пред Државом. Наравно, ово рјешење је неприхватљиво најмање двема од три стране у сукобу – држави Републици С. Македонији, Македонској цркви, док је Српска црква поприлично индиферентна према таквој могућности. Ипак, ове две горенаведене слабости Македонске цркве бацају тамне сјенке у сврсисходност њене аутокефалије. Јасно је да само онда када једна Црква докаже да јесте и да ће бити непоколебљива у питањима учења и морала, способна да административно и духовно унапређује црквени живот на једној територији, само тада може да тражи и да добије аутокефалију. Свако друго давање аутокефалије би било катастрофа. Аутокефалија није пуко политичко питање, него најбитније питање вјечности, духовности и спасења душа, што је политичарима понекад тешко да схвате, док Јерахија би то требало да зна. Аутокефалије које служе превртљивим и промјењивим интересима Државе нису нити сврсисходне нити дугорочне. Најбољи примјер је наопака и прерана Аутокефалија у Украјини, која није заживјела него свакодневно прави скандале и клизи ка самоуништењу, одвлачећи многе душе у пропаст. Но, на ове две горепоменуте слабости Македонске цркве, Држава се не обазире, а на Фанару још и мање. Држава има свој прокламовани интерес да аутокефалијом „зацементира македонску државност“, што је сасвим легитимно, а Фанар такође има своје (прикривене) планове и интересе. Управо због тога тренутнога преклапања интереса, македонска Држава би из геополитичких разлога жељела да Македонска црква пристане Фанару на оне исте процедуралне услове, које је деценијама одбијала Београду и које је одбила Нишким Споразумом – односно да се раскол прво залијечи измирењем и заједничким богослужењем, па тек онда након пар мјесеци приступи канонском и свеправославном давању аутокефалије. Но, Држава не гледа у прошлост, нити види будућност, а вјечност је не занима. Међутим, без обзира на све планове и жеље Државе, Јерархија Македонске цркве би морала да одоли притисцима и да аутокефалност не тражи тамо гдје је не може добити на исправан начин, гдје према њима немају искрене намјере и гдје неће бити трајна. Евидентно је да би неканонском аутокефалијом с Фанара један раскол само био замјењен другим, а не залијечен и превазиђен што је највећи интерес Македонске цркве, будући да је у рањеном статусу јер није у литургијском општењу с пуноћом Православља. Осим тога, овом неканонском аутокефалијом, која не би била саборно подржана, Македонска православна црква опет не би могла да има неопходну духовну обнову и развој монаштва, нити пуну црквену самосталност, што би у коначници имало за посљедицу њен умањен значај и неостваривање свих потенцијала који има. Македонска црква би на тај начин дугорочно остала мала и небитна Црква, која би не само остала марионета у рукама Државе, него би постала сателит и послушница која аминује све идеје из Цариграда. Осим тога, Словени у Македонији су већ неколико пута имали прилике да искусе наопако додјељене аутокефалије њихове области. Тако су 1018. године неискрено добили аутономију Охридске Архиепископије, која је не само изгубила смисао ширења писмености и школства на словенском језику, него је сасвим супротно имала доминантан и опресиван грчки карактер, који је ишао толико далеко да су брисани натписи и називи на словенском језику и писани поново на грчком. Осим првог архиепископа Јована Дебарског који је био Словен, готово сви други архиепископи редом су били Грци. С нечасним намјерама те предоумишљајем 1767. укинута је Охридска Архиепископија због испланираног и организованог банкрота, тако што су Фанарски Грци у периоду од десет година смишљено измјењали седам архиепископа, те Архиепископија није имала новца да плати огромне таксе на сваки пут изнова издаван султански документ о постављењу новог поглавара – берат. Најновија и друга по реду аутокефалија која се евидентно спрема, по украјинском сценарију, по Македонце може да буде најгора од свих претходних јер је последња превара гора од прве, како рече Апостол Павле. Детаљи понуде још увијек нису јавно познати, али се могу претпоставити. Фанар ће да промовише своју идеологију тако што ће да уцијени Македонце Томосом о аутокефалији по принципу узми или остави, а који ће да више личи на списак жеља Фанара, него на документ о самосталности. За очекивати је да Македонци не добију поглавара Цркве, као што се то већ десило Атини и Кијеву, а додатна понижења ће да иду преко имена Цркве, преко одузимања три епархије у Дијаспори, преко увођења ставропигија у најзначајнијим манастирима, и као последње, али не најмање важно, преко економског исцрпљивања – плаћање годишњег харача, који је залог неких будућих укидањâ, као што су већ помоћу дугова државној благајни и укинули Охридску Архиепископију. Ако су Москви одузели Кијев, јер нису поштоване одредбе из 17. вијека да Кијевски Митрополит помиње и Цариградског Патријарха на богослужењу, колико ће им требати да поново укину Охридску Архиепископију ако не буде слала новац? Наравно, сва ова жуч ће да буде покривена медом слаткорјечивости, аплаузима и пољупцима, какви су већ виђени. С друге стране, без обзира што би од Српске цркве Македонци добили пуну аутокефалију, без уцјена и понижења, питање тражења аутокефалије од Српске цркве македонским Епископима јесте емоционално далеко теже, будући да би се на тај начин признала погрешност црквене политике у претходном периоду. Но тај проблем је лако рјешив, уколико српска страна не буде инсистирала на сјећању на прошле догађаје, него буде више гледала на будућност. У протеклим деценијама, двије делегације, српска и македонска, су се до сада састале безброј пута, готово толико да су развиле лична пријатељства. Можда је вријеме да обје стране промјене делегације, како би нови људи понудили нову перспективу и дали нова рјешења. Ново вино се сипа у нове мјехове. Рјешење свакако постоји, потребно је само да Црква одоли притиску Државе и да дјелује слободно у складу са својим интересима. За разлику од Грка, Срби немају никаквих проблема ни отклона према македонском идентитету и имену, не би тражили Епархије у Дијаспори, не би тражили новчане годишње надокнаде. Чак би и питање ставропигијалног статуса могло да буде ријешено на обострано задовољство. Македонци би могли да траже ставропигијални статус за њима историјски битан манастир Светог Прохора Пчињског, док би Србима могли да понуде неки од Немањићких манастира на својој територији, као знак братства, љубави и повјерења који влада међу нама. Сигуран сам да би Срби били спремни да Македонску цркву уздигну и на ранг Патријаршије, као што је то обичај међу историјским црквама и народима: Србима, Бугарима, Русима, Румунима, Гурзинима, итд. Евидентно је да би Македонци аутокефалност од Срба могли да добију лако и без већих проблема, на принципима Нишког Споразума, но тада би изостале салве похвала и аплаузи од Државе и са Босфора, који то вјероватно не би ни признао. Управо због тога, македонски Епископи морају да нађе снаге да гледају свој дугорочни интерес и интерес свога народа и Цркве. Македонска црква мора да сагледа нашу заједничку цјелокупну прошлост и да се присјети да су Владе и Државе, барем на Балкану, привремена и пролазна ствар, док су пријатељства и братства вјечна. У том смислу, трајна питања попут аутокефалности не могу да буду ријешена привременим мотивима и амбицијама. Македонска црква мора да сагледа искуства других Цркава, како оних које су се опирале захтјевима Државе, тако и оних које су попуштале, како оних које су поробљене од комуниста, тако и оне које су поробљене политичком коректношћу, џендер студијама и другим боговима Запада. Ово не вриједи само за Македонску цркву, него за све Цркве на Балкану јер ако се не буду знале поставити и опирати, врло брзо ће бити присиљене да се по бројним питањима прилагоде „вриједностима Државе“, а она никаква аутокефалија неће имати смисла. Црква Светог Наума Поврх свега, Македонци морају да погледају у своју прошлост и присјете се горких дешавања из Охридске Архиепископије. Треба да виде и нашу заједничку прошлост и лијепе моменте братске љубави, као ономад када је на лично инсистирање краља Александра чудотворни гроб и црква Светог Наума ослобођен и тако ушао у границе данашње Македоније, иако је првобитно тај дио био додјељен Албанији. Међутим, далеко битније за Македонце јесте да виде садашњост и сагледају реалност Епифанијеве „аутокефалије“, прије него ли се одлуче да аутокефалију затраже тамо гдје не желе да искрено им је дају, гдје је дају под понижавајућим условима, и без гаранција за будућност. Историја је учитељица живота, али само онима који знају да из ње уче. Ипак, какво год ријешење да изаберу, било под притиском Државе или самостално и слободно, Македонци морају да знају да ће им Срби увијек бити први сусједи и једини народ у њиховом окружењу који их искрено воли и поштује и признаје као Македонце и браћу. Ако искрено мисле да их неки други воле више него ми, да им желе више добра него ми, и да су искренији према њима него ми, срећно им! Дејан Мачковић dejanmackovic.wordpress View full Странице

Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће бити превазиђени током наших живота, како је то и најавио м. Иларион Алфејев. Разлог првенствено лежи у чињеници да, ни једна од великих страна нема стварних жеља и потреба за евхаристијским јединством, иако срцепарајући и излизани вокабулар о болу због прекида општења између Новог Рима и Трећег Рима, не изостаје с обје стране. С једне стране, Руска црква доживљава прави процват, будући да је огромном жртвом вјерникâ у Украјини имала занемарљиве губитке, док је истовремено апсолутни побједник на свим другим пољима. Тако је Руска црква, ослобођена притиска о потреби за свеправославним јединством, релативно лако повратила Руски егзархат у Европи, изгубљен у тешка времена комунизма. Уједно, без устезања гради инфраструктуру и поставља јерархију у свим оним областима по свијету, првенствено по Азији и Африци, гдје раније то није могла, због непрестаног грчког драматисања. У коначници, Руска црква данас израста у дива, савршеног и самодовољног, којем није потребан нико, а који ће у свему подобно Ватикану и Фанару да има универзалну јурисдикцију у цијелом свијету. Јасно је да ће без обзира како раскол буде превазиђен руска „паралелна“ јурисдикција у будућности бити дио нове реалности Православља, које се неће никада одрећи. С друге стране, иако се Грцима не остварују сви планови, позиција није уопште лоша. Истина је да је опсесија п. Вартоломеја о васељенском сабору и званично умрла, да од отварања теолошке школе на Принчевским острвима нема ништа, те да је покушај омасовљења Епифанијеве парасинагоге православним вјерницима доживио фијаско. Уз све то, горка пилула у виду другог „турчења“ Свете Софије је само оголила његову епохално погрешну процјену међународних односâ и општих црквених кретања. Међутим, и поред ових евидентних поразâ, Фанар је несумњиво успио да наметне своју доминацију у грчком Православљу, па и шире по Балкану, те се тренутно припрема за нове циљеве и побједе, гдје смо једна од бројних метâ и ми. Посебан успјех п. Вартоломеја представља наметање идеје о немогућности сазивања Свеправославног сабора без њега. Наиме, познато је да Православље право првенство у части признаје једино најсветијој Цркви Рима, још од св. Игнатија Богоносца, па преко канона васељенских сабора. Упркос томе, православни су без проблема више од хиљаду година сазивали и одржавали Саборе без Папâ, зато што част и власт нису исти појмови. Но, данас је забрињавајући број помјесних Цркава прихватио сумануту идеју да се Сабор не може сазвати без присуства или дозволе Цариграда, која није заснована ни на Предању нити у канонима, те озбиљно доводи у питање хиљаду година нашег црквеног живота? Ко то може да тврди да Сабор може да буде сазван без првог од пет, а не може без другог од четрнаест, посебно што су и први и други категорије из далеке прошлости и не одговарају реалности 2020. године? Овај успјех Цариграда да осујети окупљање других Православних цркава у Аману у фебруару 2020. године, је зацементирао раскол и додатно учврстио п. Вартоломеја у неопапистичким амбицијама и увјерењима, те га демотивисао за попуштање и компромис у циљу превазилажења раскола. Примјера ради, „страха ради од Вартоломеја“, већина цркава није ни дошла, а састанак пет храбријих Цркава се чак није усудио ни назвати Сабором, нити одржати у цркви, уз заједничко богослужење, него су измишљани еуфемизми попут састанка, савјетовања, братског окупљања у неком хотелу и слично. Ова неописива моћ Вартоломеја не произилази из некаквог првенства части, него је посљедица огромног и неприродног утицаја Цариграда на теологију и елиту многих Цркава, коју је Фанар деценијама брижљиво градио. Уз помоћ добро развијеног система стипендирања и школовања теологâ, пажљиво и смишљено грађених пријатељских везâ, остваривања ситних интересâ, повлађивања сујетама, финансирања фондацијâ, конференцијâ, итд, Фанар је готово у свакој помјесној Цркви изградио значајну базу оданих људи, и још више симпатизера, који слијепо и некритички подржавају сваки потез Милет паше и Рум ефендије из Стамбола. Истовремено, ослањајући се на инфериорност у броју теологâ и материјалном стању Теологије у оним Црквама које су се тек ослободиле од атеистичког јарма, Цариград је смишљеним ангажовањем својих теолога као кључне црквене проблеме у посљедњих 30 година успио да наметне двије своје еклисиолошке теме: евхаристијску еклисиологију и етнофилетизам, иако то нису били нити проблеми, нити интересовање православних вјерника или пост-социјалистичких друштава, која су имала потребу за каритативним и социјалним ангажманом Цркве. Ове предимензиониране теме нису изабране случајно будући да дају подлогу за прокламоване циљеве цариградске супремације у Православљу. Наше доба је чак и проглашено „вијеком еклисиологије“ као да ми нисмо знали шта је Црква и прије тога. Еклисиолошке теме су свакако постојале на латинском Западу, али прије 70 година, у доба Другог ватиканског концила, када је требало измирити реални живот Цркве с амбициозно прокламованим папским приматом стотињак година раније. С једне стране, евхаристијска еклисиологија (Ее) је форсирала потребу литургијског окупљања и јединства вјерника око епископа. Настала је у социјалним оквирима једног друштва (које је потпуно другачије од нашег), а у којима су болести, насиље, ропство, јереси и лажни учитељи били основни узроци подјела с којима се Црква суочавала прије 1700 година. Истине ради, мора да се призна да је Ее имала својих позитивних страна у обнови духовног живота у СПЦ, но реално је учинила више штете. Несумњиво, Ее је потпуно уништила екуменски дијалог с протестантима, који је у претходном периоду солидно напредовао, а које смо потом деценијама малтретирали јер не испуњавају високе литургијске стандарде које је фанарска теологија поставила. Паралелно с тим, односи с римокатолицима и оријенталним хришћанима су форсирани као далеко бољи, него што реално јесу били, само захваљујући сличности литургијских пракси, и потпуно игноришући богословске и догматске разлике, што је с правом изазвало огорчен отпор у зилотским круговима јер смо, руку на срце, чинили свакакве глупости у заједничким молитвама, осминама, окупљањима итд. Не узимајући у обзир наше проблеме и црквене потребе, агресивно наметање Ее је потпуно беспотребно створило нове напетости па чак и унутрашње сукобе по питању екуменизма и богослужбених пракси унутар Српске цркве. Најгоре од свега је што је Ее умртвила потребу за социјалним ангажманом Цркве, у којем је лежао огроман мисионарски потенцијал. Умјесто тога, теме о којима смо се крвили су биле пост пред причешће, затварање двери и сличне литургијске ситничавости. Није нам помогла ни евидентна чињеница да исти проблеми уопште не постоје у грчким црквама, а камоли да изазивају сукобе. Узгред буди речено, грчка богослужбена пракса је толико измасакрирана протестантским пијетизмом и тридентском схоластиком на самом Фанару, а посебно у Атини, да бисмо у најмању руку могли очекивати грађански рат по тим питањима да је тема заиста битна. Но, ипак, као што знамо рата нема, будући да се Грци тиме ни не баве. Данас је јасно да фанарска евхаристијска еклисиологија и сва пратећа теологија служи само за спољашњу употребу јер је Евхаристија једини догађај у Православљу у коме Цариград има неко првенство. У свим осталим видовима и пројавама Христове Цркве, пријесто бившег Констатинопоља је једна небитна и патуљаста помјесна црква, којом деспотски управља „онај турски поп,“ како рече један владика. Управо због тога првенства Цариграда над другима у диптиху и богослужбеном мјесту, Евхаристија је пројектована као једини и најбитнији догађај Цркве. Насупрот томе што Предање и вјера Отаца недвосмислено свједоче да је Крштење најважнија Света Тајна, јер је једина поменута у Симболу вјере и која доминира животом Цркве и Светим Писмом, цијела Црква је сведена је догађај од сат и по, једном седмично, уз потпуну негацију вјере да је цјелокупан живот Цркве 24/7, богом благословен, светотајински и благодатан, од Светосавске академије, Богојављенске водице па до Опјела. Ипак, због својих неопапистичких амбиција, фанарски теолози су неприродно исфорсирали Евхаристију науштрб подвига, поста, молитве, опраштања, добрих дјела и свих других освједочених оприсутњења Христа. Без икакве жеље да потцјењујем значај Евхаристије као гарантованог обожења, морам да нагласим да Литургија није једини начин оприсутњења и сусрета с Христом и примања нестворених енергија. Не само да наша Светосавска традиција свједочи да читав спектар Божјих благословâ и опитно искуство нестворених енергија примамо преко освећења славских колача, воде, Бадњака, грожђа, траве и цвијећа које уносимо у свој живот и породице, него и само канонско предање оставља такву могућност нпр. када се одређује да и дјеца могу саучествовати у богоопитном познању, преко посебно освећених млијека и меда, који су по неким ауторима давани умјесто причешћа бебама. (к. 44, 3.Картаг. сабора) Евиденто је да је отрежњење и здраво дистанцирање од предимензиониране важности Ее потребно за ваљану обнову духовног живота у Српској цркви. На тај начин ћемо не само фанариоте поставити на њихово мјесто иза нас, него ћемо превазићи унутрашње трзавице које су настале због наметнуте интерполације једне прецијењене идеје. Ее је сву своју слабост, промашај и нетачност пројавила управо сада у доба Короне када је литургија букавално забрањена на многим мјестима. Међутим, мимо свих умовања, Црква је била, постојала и преживјела ову годину без редовних литургија, кроз личну молитву, пост, упаљено кандило пред иконом, Славу очитану у самоћи, ризичном и кажњивом одласку у храм и уопште кроз херојско понашање њених чланова. Божје благодати нам није недостајало! Други баук фанарске пропагандне теологије јесте извикани Етнофилетизам (Еф) којим се застрашују сви који се противе цариградском папизму. Ријеч је широко распрострањена и ушла је у јавну употребу, у политику, иако многима, чак и у Цркви, није јасно у чему је проблем с етнофилетизмом. Појам је први пут скован 1872. године у Цариграду када се су четири Грка састали и глатко одбили бугарски приједлог рјешавања црквених проблема. Предвиђајући крвави распад Османског Султаната, Бугари су предложили модеран модел црквене организације који не би био организован територијално као у Средњем вијеку и Антици, него етнички, односно језички, и у складу с буђењем националних осјећања модерног доба. Укратко, Бугарска црква не би имала фиксне и конкретне канонске границе, него би Бугарска црква била свуда тамо гдје бугарски поп Бугарима служи литургију у име бугарског Патријарха, било да је то у Софији, Солуну, Београду или Цариграду. Једнако би вриједило за све помјесне Цркве. Овај приједлог је одбијен и етикетиран као еклисиолошка јерес, јер истине ради, предвиђа напуштање устаљеног принципа црквене организације на принципу мјеста – града. Међутим, он је био добар из много разлога, од којих је најбитнији да је он данас једини свеправославно и животно прихваћен као модел функционисања у тзв. Дијаспори, гдје свака од помјесних Цркава, паралелно и управо онако како су Бугари и предлагали, има организоване Епархије. Неприхватање бугарског визионарског модела прије 150 година, је вјероватно имало и страшне посљедице у Балканским ратовима, масовним злочинима, уништавањем културне башине, етничким чишћењима, забране говорења српског – бугарског – грчког – албанског језика, и свим другим неприличностима које су балкански народи урадили једни другима до 1945., борећи се за земљу и територију очишћену од „неодоговарајућег“ народа, који је неријетко био и једновјеран и једнокрван. Можда да смо 1872. црквено и културно прихватили идеју дијељења заједничког простора, можда не би било потребе за националистичким „пеглањем“ реалности на терену у каснијим ратовима. Но, руку на срце, нису Грци криви, то је био општи европски тренд. Саборско одбијање бугарског модела етничких принципâ црквене организације четири грчка патријарха су формално оправдали еклисиолошким принципима помјесности Цркве, иако из историје знамо да су несумњиво постојали Епископи и Цркве народâ. На примјер, у самом Риму, у доба тзв. пасхалног спора, када се одлучивало о датуму слављења Васкрса, поуздано знамо да је постојала група Сиријаца која је имала своје паралелно свештенство и структуру, и славила Васкрс кад је то њихово сиријско предање одређивало, и да се нису уопште узбуђивали шта локални епископ – Папа мисли, или шта има да каже о томе. Занимљиво је да их је бројем било далеко више него „оригинално“ римских хришћана, па су им на крају чак и наметнули свој богослужбени језик – грчки. Исто тако, из самог Цариграда света браћа Ћирило и Методије су послани Словенима у мисију, иако је ромјеско становништво живјело на Балкану и имало своје Цркве, паралелно са Словенима од Солуна преко Ниша до Београда, као што је у Чешкој и Мађарској већ и постојала канонска и легитимна западна тзв. германска јерархија. Једнако, Афричка црква, такође, познаје епископе племенâ, нпр. који су заједно с караванима ишли кроз пустињу и служили литургије на било ком мјесту гдје би караван стао. Нису оазе и свратишта имали епископе, него племена. Чак и васељенски сабори знају за принцип народних епископа, па тако, чувени и због недоречености злоупотребљени 28. канон Халкидонског сабора говори о томе да Цариград рукополаже епископе у варварским. Овде је важно направити дигресију и нагласити да, у свом тумачењу реченог канона свети Никодим Агиорит објашњава да рукополаже епископе у варварским народима Алана и Руса, док данашњи фанариоти изразу епископе у варварским додају ријеч територијама те тумаче као да се односе на географске области и тиме себи присвајају цио глобус. И Сабор у Трулу зна за епископе народа, па је својим 39. каноном одлучио да архиепископ Кипра Јован, који је због арапске окупације острва с народом нашао уточиште у области Дарданела, треба да задржи своје привилегије, титулу и црквену власт и рукополаже епископе и свештенство. Јасно је да Јован овим каноном је прихваћен и препознат као епископ кипарског народа, а не територије, јер да је на Трулском сабору постојала закована идеја територијалности Цркве, Јован би умјесто канона добио поруку: „Сједи ‘ђе си!“ Дакле, евидентно је да принцип помјесности није нешто чега се Црква држала као пијан плота, те да није једини критеријум организовања Цркве, стога је грчко одбијање буграског захтјева било мотивисано другим узорцима, а не еклисиологијом, као што се данас тврди. А, који су то узроци можда најбоље свједочи детаљ с преговора о уједињењу Српске Патријаршије на којима су Грци инстистирали да у Вардарској Македонији богослужбени језик остане грчки све док им није обећано 1,5 милиона златних франака, некаквих наводних дуговâ Патријаршијског разреза. Вриједи напоменити да Бугари нису платили као Срби, па су добили анатему и раскол све до 1945. У сваком случају, бугарски приједлог организовања Цркава, сâм по себи није био непознат у историји, а у реалном животу Цркве омогућио је напредак и мир, што јасно свједочи наше искуство у Дијаспори, односно пријатељски и братски односи, гдје имамо много више саслуживања и сарадње него Матице међусобно. Националне цркве на Западу које нису националистички затворене за друге нације, него флексибилне и отворене без проблема окупљају све православне вјернике, свих група. Савремени човјек се руководи принципом sharing is caring и нема проблема да дијели чак ни с потпуним странцем неке ствари које су биле незамисливе у прошлости. Управо модерно доба фаворизује заједничко дјељење као модел живота, о чему свједочи популарност Second Hand производа, или плаформи попут Uber и Air BnB итд. Идеја дијељења и заједничке употребе, која јача са сваком млађом генерацијом, заправо показује да је ексклузивност и запосједање простора превазиђен и непродуктиван концепт, па чак и штетан. Народ који може да дијели пасворд за интернет, цигарету и маску против Короне, може да дијели и храм и црквени простор. Сукоб Москве и Цариграда ће свакако завршити прихватањем идеје дијељења јер другог излаза нема. Да ли ће раскол трајати пет или стотину година, да ли ће у међувремену пљуштати оптужбе за етнофилетизам и слуганство страним Владама, потпуно је небитно јер ће на крају морати да буде ријешен на принципу sharing is caring, преко заједничког дијељења територија и богослужбених простора, односно паралелних јурисдикција. То ће бити не само у Африци и Азији, него и у Кијеву и у Атини. Када се то ријеши можда ће их Господ и удостојити да сваки од Патријараха и поврати своју част и углед, па и божанствену Свету Софију, како ону и Кијеву, тако и ону у Цариграду. У међувремену Српска црква треба да по угледу на своје Цркве сестре ослушне трендове и општу инклинацију свијета те се административно и теолошки припреми за нову еклисиолошку реалност дуплих јурисдикција. Дупла јурисдикција је ријешење и наших проблема с Румунима, и може да буде дио ријешења у Македонији, а свакако је дио наше реалности на тзв. Западу, који је бројем вјерника већински дио наше Цркве. Међутим, прије свега наша теологија мора да се ослободи некритичког односа према фанариотској пропаганди, изнад свега идолатрије горенаведеним идејама у еклисиологији и понуди Саборским Епископима одговарајуће приједлоге. Треба да посегнемо у наше Предање и историју и пронађемо најповољније начине функционисања. Вријеме које је пред нама неће бити лако. Постоји опасност да ће наш Томос о уједињењу из 1922. бити поцијепан дјеловањем и одлукама о Македонији, или Српским Епархијама у Америци, које ће мање или више бити подржане од свих профанариотских Цркава. Тада ћемо имати двије опције, или да покуњено погнемо главу и чекамо нови ферман с Босфора о Босни, Космету или Хрватској, или да кажемо сиктер, као што су то рекли многи прије нас. Молим се Богу и од срца навијам да наш Сабор смогне снаге да се храбро и одлучно уздигнемо као самостална и препознатљива Црква, организована од Ванкувера до Сиднеја, самоодржива и самодовољна, као једна societas perfecta како би рекао св. Августин, као што већ вијековима живе и дјелују веома успјешно Јермени, Копти, Ватикан, Англиканци, а ево однедавно Руси и Грци, без малициозности и без агресивности према другима, али и без извињавања и без обзира, према било коме диљем земљиног шара, који нам је Бог дао. Ново вино се сипа у нове мјехове. Ако већ нисмо први, немојмо да будемо ни последњи! Раскол и нова православна еклисиологија – Dejan Mackovic Дејан Мачковић DEJANMACKOVIC.WORDPRESS.COM Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће... View full Странице

ПРОБЛЕМ ПОСТА У САВРЕМЕНО ДОБА 1. УВОД Након смрти Вука Караџића у његовим списима пронађени су материјали које је годинама скупљао, те је постхумно изашла књига „О животу и обичајима народа српскога“. У тој књизи међу стотинама страница који описују све друштвене и вјерске појаве ондашњих Срба, о посту су издавачи пронашли тек један и то празан лист папира на коме је био написан само наслов, без и једне реченице.[1] Но, без обзира што Вук који је много путовао и добро познавао народ о коме је писао, из неког разлога није имао ништа да забиљежи о посту код Срба, Срби су, на своју срећу, имали теологе који су написали стотине књига и студија о томе како и зашто треба постити, па је сама тема данас и више него исцрпљена. Већина тих књига су хвалоспјеви о посту, који га ките божанским и анђелским титулама као ни једну другу институцију у Цркви. Но, опет и поред свега написаног, чини се да се ни данас тај празан лист папира нема чиме посебно попунити. Тако док једни као нојеви забијају главе у пијесак не желећи да се сусретну са реалношћу, други огорчено и брзоплето позивају на укидање поста, будући да је цијела ствар доведена до апсурда. Сам пост је чак и једна од централних тема будућег Светог и великог сабора. 2. БОГОУСТАНОВЉЕНОСТ ПОСТА У свим православним књигама које се баве постом налази се реченица да је пост богоустановљен још у рају, заповјешћу Адаму и Еви да не једу са дрвета познања добра и зла. (Пост 2:17) Та славна реченица је заправо преписане и парафразиране мисли Василија Великог[2] и Григорија Богослова.[3] Ови свети Кападокијци су имали и других идеја, које ни близу нису тако популарне као ова о посту. Но, пажљиво читајући сам библијски текст, Божје ријечи једи од сваког, а не једи од (једног) се тешко могу разумјети са не једи ништа, што, како ћемо видјети, пост сам по себи заправо и значи. Уосталом да је пост на било који директан начин Божја заповјест из раја, Јевреји, који су крајње ревносно испуњавали свих 613 Божјих наредби, би постили. Напротив, код Јевреја пост није био општа и обавезна ствар, него је увијек био спонтана реакција појединца или народа на неку невољу.[4] Појединци (Мојсије, Јоиљ, Давид), али и сав Израел, су самоиницијативно приступали посту, и то, сасвим јасно, без икакве Божје наредбе, напротив као лични корак ка Богу, труд, знак покајања, жалости, или као успомену на одређене догађаје прогоне и страдања.[5] (трагичну смрт цара Саула, прогон у доба Јестире 4:16). Тек након повратка из Вавилона уводе се обавезни једнодневни постови, као горка сјећања на трагичну прошлост. Тада се и у води се пост на Јом Кипур тј на празник очишћења на основу јасне Божје наредбе, који је заиста био богоустановљен,[6] те се појављују и други једнодневни постови - сјећања на разрушење Храма, на дан устанка, почетак прогонства итд. Но, након повратка из ропства и кад је Храм био обновљен, народ је самоиницијативно од свештеника затражио укидање поста, јер пост више није имао смисла.[7] Поред апсолутног уздржања од хране и пића, јеврејски пост је подразумијевао и покајање за гријехе, те јавно понижење и лишавање од сваке удобности (неудобна одјећа, спавање на поду, ходање без ципела итд), те је укључивао и забрану рада. Пост код Јевреја Христовог периода је трајао од поподнева до вечери, или само неколико првих часова дана, обично до поднева. У Христово доба било је уобичајено, углавном међу фарисејима,[8] да се пости понедељком и четвртком,[9] а неки су постили и суботом.[10] Чланови Синедриона су постили и на дан када би неког осудили на смрт. Већина Јевреја је постила јутро након кошмара, а обичај је био и да младенци посте пред вјенчање, или да се пости на годишњице смрти родитеља, блиских сродника, пријатеља те духовног лидера, учитеља. Постови су били модерним језиком речено факултативни и индивидуални, па је свештенство, чувајући ведрину и радост Јевреја, специјалним прописима контролисало да се та веселом јудаизму страна аскетика не распламса и не прошири. Тако је направљена листа дана, када се постити не смије![11] Тако је било у Старом завјету. Са друге стране ни за Бога који нам се преко Христа открио у Новом завјету се не може рећи да је на било који начин установио обавезан пост. У осталом, да је пост на било који начин директно установљен у Новом завјету, не би се свети Василије нити пак свети Григорије Богослов позивали на Стари завјет. Апостоли, као Јевреји, нису постили ондашње јудејске обичајне постове, и то Свето писмо не крије. Сва три синоптичара наводе оптужбе да апостоли не посте (Мт.9:14, Мр. 2:18, Лк. 5:33) и Христов одговор који их оправдава. Насупрот томе, сам Христос јесте постио, добровољно. Но то је било једном у његовом животу 40 дана, од срца, као и сви старозавјетни пророци и праоци прије њега, неједући и непијући ништа односно, не на начин на који ми данас постимо. Чињеницу да је Бог није установио пост, који је ипак и несумњиво пракса Цркве, најбоље свједочи и потреба побожног хришћанског преписивача из 3. вијека да Христов одговор ученицима који нису могли истјерати демоне из бјесомучнога да је довољно имати вјере као зрно горушичино да бисмо помјерали горе, употпуни и сопственим духовним искуством, те накнадно допише у Јеванђеље, да се демони „изгоне само (постом и) молитвом“.[12] 3. УСТАНОВЉЕЊЕ ПОСТА Међутим, иако пост није јасно и недвосмислено богоустановљен, нити је Црква сматрала за потребно да га експлицитно угради у Свето Писмо као општу и обавезну установу, пост ипак представља неодвојиви дио новог живота у Христу. Стога и апостоли, који, како нам свједочи Свето писмо, нису баш били претјерано сколни посту, након догађаја Педесетнице и сами почињу да посте.[13] Чини се заправо да су управо апостоли и установили пост код хришћана. Созомен наводећи разлике у дужини поста и врсти хране које су се хришћани одрицали, јасно наводи да су и једни и други и трећи своје обичаје примили од апостола, те према томе, сви су обичаји и начини легитимни.[14] Идеја да пост потиче апостола ненаметљиво се протеже кроз Свето предање у отачким дјелима и хришћанској литератури, па се тако заповјести о посту се налазе у Апостолским правилима, а сам пост се сасвим јасно и детаљно елаборира у Апостолским установама.[15] Исто тако, управо је Апостолски пост најстарији хришћански пост. Иако је јасно да Апостлска правила, Апостолске установе и остали апостолски документи који говоре о посту нису директно написани од Дванаесторице, ни најрадикалнији критичари не поричу њихову повезаност с апостолском поуком и науком. За апостоле пост је представљао најприродније стање испуњавања Христових заповјести и спонтани израз хришћанске вјере и љубави, зато су и поучавали нове хришћане да требају да посте. Апостолска установа поста је неодвојива од цјелокупног хришћанског учења. Тако, Христови савјети о посту (Мт 6:16), које неки криптооригенисти изоловано посматрају као божанско установљење поста,[16] су саставни дио његове поуке о праштању, искреној молитви и прије свега милостињи, те скупљања блага на небу кроз чињење добрих дијела, односно најјаснијим изразима хришћанског живота. Пост тако више није лични подвиг, сјећање на прошлост, покајање те умилостивљење љутога Бога него почива на служењу Христу, који је у Светом Писму и Цркви ријечима самога Бога (дакле богоустановљено) идентификован са потребитим (болесним, притвореним, сиромашним), који „стоји на мјесту Христовом.“ (Мт 25 глава) Управо ова христоцентричност поста разликује хришћански пост од постова других вјера, а прије свега у односу на фарисјејске постове. У новој ситуацији хришћански пост се морао драматично разликовати од фарисејских, како обликом, тако и суштином. Стога су и фарисјејски дани понедељка и четвртка замијењени новим данима сриједе и петка.[17] Сриједа и петак указују више него било шта друго на пасхални - евхаристијски карактер поста, и представљају везу нашег новог живота у Христу с Литургијом односно Васкрсењем. Пасхална радост код хришћана траје током цијеле године, не само недељним богослужењем, него и учешћем вјерника у догађајима из Христовог живота, његовом заточењу и страдању, у посним данима сриједе и петка. Цјелокупна православна еклисиологија је евхаристијска па тако давање сиротима и дијељење представљају најдраматичнији и аутентични израз Цркве и Евхаристије.[18] Због овога пост није самоумишљена обавеза или дужност човјека према Богу тиранину, нити пак манихејска аскеза, која умртвљује материју ради побједе духа, него посебно христолико одрицање усмјерено ка Човјеку јер је добробит другог човјека, као узрока нашег ипостасног постојања, сврха и циљ нашег одрицања. У том смислу Пастир Јермин јасно даје упуте шта значи хришћански постити и који је прави смисао и сврха поста код хришћана. У том ранохришћанском спису, прекоривши! онога који је дан провео постећи - ништа неједући, Бог установљује и наређује : „Ти у онај дан у који постиш, не окуси ништа сем хљеба и воде, а од јела које си имао јести тог дана, сабери збир трошка тог дана, кад си то имао чинити, и одвојивши на страну подај удовици, сироти и ономе који нема!“[19] Слична свједочанства налазимо и код каснијих светих отаца и учитеља, па тако Аристид, хришћански писац из 2. вијека, пише цару Адријану да хришћани посте два или три дана током седмице како би обезбиједили храну онима који су немоћни.[20] Једнако и Ориген цитира тзв. Логиа тј. незабиљежене Христове рјечи: „Блажен је онај који пости зарад тога да би нахранио сиромашне.“[21] У осталом, чак и да немамо сачувано ни једно свједочанство наведених раних отаца, сама Црква богослужбеним текстовима на Сирну недељу, пред почетак јединог заједничког, канонског и у богослужењу видљивог поста, јасно ставља пост у сврху служења Христу, односно онима који стоје на његовом мјесту.[22] Свједочанства таквог христоцентричног поста налазимо како у Светом Писму,[23] тако и у отачком Предању. Заправо, силне похвале посту, као и строгост одредби према онима који крше пост, нам не могу ни бити јасне, уколико немамо христоцентрично - каритативно схватање поста. Управо су зато и казне за оне немилосрдне и социјално неосјетљиве који крше пост једнаке казнама за најтеже гријехе, попут убица.[24] У овом свијетлу дијељења са сиромашним нам постаје јасно, зашто чак ни дјеца нису ослобођена од поста, као ни они који су на смртној постељи,[25] али једнако је јасно да се под термином пост дефинитивно не подразумијева оно што ми данас подразумијевамо. Овакав првобитни хришћански пост се суштински разликује од јеретичких постова, којима изнурују тијело, у егоцентричном менталном самозадовољавању ниподаштавајући материју и природу. Свети оци су чак и са гнушањем презирали бесмислен и самодовољан подвиг, гладовање које нема циљ у помоћи другом. Позната је реченица светог Јефрема Сиријског да „Маркион пости као змија!“[26] Дакле, пост који није у Христу и у Цркви, нема смисла. Чак штавише, он је змијски - демонски. 4. ЦРКВЕНЕ ОДРЕДБЕ О ПОСТУ Иако скоро сви свети оци од самих почетака помињу пост да општепознати дио хришћанског живота, изненађујуће је да та важна установа поста коју је изниједрила сама Црква још од апостола, није детљано и посебно елаборирана у свештеним канонима Православне цркве. Изузев Трулског сабора, чија је васељенскост најблаже речено натегнута, једино Први васељенски сабор (пети канон) тек помиње пост Четрдесетнице, али просто као временску одредницу за друге догађаје. Црква из неког разлога, а ништа у Цркви није случајно, није сматрала за потребно да једном за свагда недвосмислено пропише и наметне једнообразан пост. Ипак, Трулски сабор, који у Православљу ужива углед васељенског, не само да се са своја два канона бави питањем поста, него на сцену уводи и читав низ помјесних Сабора, одржаних на Истоку, који сваки за себе и посебно регулишу поједина питања поста, у складу са захтјевима и потребама ондашњег времена. Овдје вриједи напоменути да је Трулски сабор био просто локални сабор унутар Ромејског царства, који је у циљу унификације духовног живота унутар државе искоментарисао читав низ обичаја других Цркава Божјих, прије свега у Риму и Јерменији, које тада бијаху ван граница Царства. Један од тих обичаја јесте и начин поста у тамошњим Црквама. (канони 55 и 56 ) Не треба посебно напомињати да на Трулском сабору нису били представници Цркава Рима и Јерменије, као ни то да поменути сабор, као и већина његових одлука никада нису ни били прихваћени ван Ромејског царства. Напротив, Трулски сабор, који је био одржан у традиционално јеретичкој и новотарској престоници, је изнио низ критика против старих римских обичаја и тиме изазвао огорчење и запрепаштење у православном Риму. Папа Сергије, и сâм источњак, Сиријац, коме су акти сабора послани у Рим је рекао да би прије умро, него novatatum erroribus consentire[27] тј сложио се са новаторским заблудама (трулског сабора). Међутим, у коначници, након скоро 60 година Рим је прихватио само оне каноне који се не противе истинитој вјери и добрим обичајима Римске цркве, и то само зато да би Трулском сабору дао легитимитет васељенскости, која је била више него неопходна и потребна у тешким временима иконоборства. Наиме, Трулски 82. канон био кључни аргумент у тврдњама православних о исправности и предањскости поштовања светих икона, те је на канонском пољу, борба са иконоборцима била борба око васељенскости Трулског сабора.[28] Величина тадашњег Папског пријестола и широкогрудост ондашњег хришћанског и православног етоса најбоље се огледа у томе да је упркос чињеници да су Трулски оци тим каноном забранили приказивање Христа у облику јагњета, што је било посебно популарно и практиковано на Западу, Римљани смогли снаге да се смире, унизе и сопствене интересе подреде општем интересу Цркве Божје. Овде се сад налазимо пред питањем која би помјесна Црква то данас била у стању учинити? Али то је тема неког другог излагања. Ова кратка дигресија о васељенскости помјесног Трулског сабора, који је увео читав низ других помјесних сабора само има за циљ да покаже локалност, ограниченост и привременост трулских канона о посту, који напомињемо никад нису били општеприхваћени нити примјењивани у Католичанској и Васељенској Цркви, а не да сумња и преиспитује мјесто и значај Светог Петошестог сабора и његових одлука у животу и предању Источне православне католичанске цркве. Дакле, поред своја два канона о посту Трулски сабор доноси и каноне неколико помјесних сабора из 4. вијека.[29] Па тако, Трулски сабор својим 55. и 56. каноном забрањује пост суботама и недељама, те критикује Јермене који су јели сир и јаја у току поста. Осим тога, од Сабора у Трулу одлуке локалних источњачких сабора у Лаодикији и Гангри, као и већ поменута збирка канонских правила помјесне Сиријске цркве са краја 4. вијека, нама позната као „Апостолска правила“, доносе читав низ прописа који регулишу пост као општеобавезну црквену дисциплину. У суштини, сиријска Апостолска правила (69. канон)[30] уводе као обавезан пост Велике четрдесетнице, сриједе и петка, док други помјесни сабори својим канонима само разјашњавају неке нејасноће односно исправљају заблуде и погрешке. Данас познати вишеседмични „постови“ пред Божић, празнике светих Апостола, Преображења Господњег и Уснућа Богородице нису никада канонски регулисани јер су се појавили доста касније и под утицајем неправославних хришћанских заједница, углавном монофизита.[31] Ти постови нису сматрани обавезнима чак ни за монахе, па тако нпр свети Сава Српски пишући Типике (Карејски, Студенички, Хиландарски) за манастире које је оснивао детљано прописује прехрамбена и молитвена правила за постове (уље, вино, јело једном дневно итд) и мирне савјести „пропушта“ да одреди пост монасима пред празнике Преображења и Успења Богоматере.[32] При томе не треба сметнути са ума да је свети Сава сигурно добро познавао теолошке дилеме свог доба: прије свега усамљену одлуку Ендимуса сабора из 1166. да се горепоменути неканонски постови требају поштовати, јер су дио обичаја, као и потпуно другачије мишљење тада највећег каноничара Теодора Валсамона да се пред ове велике празнике (Божић, Петровдан, Преображење) треба постити по 7 дана, и то само ради причешћа. Но, и поред јасне канонске недоречености, пост је неодвојив дио духовног развоја, без кога је хришћански живот незамислив. Стога су помјесне цркве током историје ту хришћанску врлину практиковале у складу са социјалним, историјским и климатским и свим другим датостима сваке епохе и поднебља у којем су странствовале. Мноштво различитих обичаја, начина поста, врста дозвољене хране које налазимо по манастирским типицима, али што је још важније у животној пракси и свакодневици хришћана нам заправо свједоче шта је оно суштинско у посту. То свакако није храна, чак напротив! Ову велику црквену истину најбоље је изразио Никола Берђајев једноставним ријечима: „Хљеб за мене, то је материјално питање, а хљеб за мог ближњег је духовно питање“.[33] Од првобитног потпуног одрицања од свакодневне хране с циљем прехрањивања сиромашних, које је трајало свега пар дана, хришћанско милосрђе у Средњем вијеку је у циљу усавршавања христоцентричности поста прилагодило пост схваћен као нејело, у пост као вишеседмично, па и више мјесечно, једење јефтине и лако доступне хране, како би се практичније и више уштедио новац, који се даје сиромашнима. У том смислу, најранију црквену праксу апсолутног поста Апостолски канони су замјенили прво четрдесетодневним сухоједењем (што значи јело једном дневно, обично у касно послијеподне).[34] У богослужбеном животу Цркве ова пракса је остала до данас, стога се према типицима литургије у посне дане служе тек иза деветог часа. Сухоједење је, дакле, подразумијевало јело на крају дана, било које хране која би се нашла у кући. Познат је примјер светог Спиридона, за којег Сократ наводи да је свакодневно своје оброке дијелио са сиромашнима те због тога често остајао гладан, а који је мирне савијести, као сухоједење, постио уз печену прасетину. Једном приликом усред Четредесетнице му је дошао гост, који је негодовао због меса у посту, а Светац га је прекорио славном библијском истином: чистима је све чисто.[35] Каснији хришћани на другим климатским подручјима су детаљније и практичније разрадили различите обичаје и типике који регулишу штедњу тј прехрану. Тако неки типици избегавају скупо маслиново уље, други у недостатку морских плодова прописују јефтино поврће, неки типици дозвољавају употребу рибе и сличне хране итд. Не треба заборавити да је и перад (прије свега пилетина и слично) дуго времена сматрана посном храном, а било је и хришћана који су воће и поврће сматрали мрсном, односно недозвољеном храном.[36] Сократ Схоластик у својој Црквеној историји детаљено описује врсте хране од којих се уздржавају хришћани, и из његовог описа се јасно види да не постоји јединствен образац, нити било каква теолошка логика.[37] Свако се нечега обавезно одрицао, јер циљ није био у храни, него у помоћи другом. Управо зато ове разлике не треба да схватимо као икономију или попуштање раслабљеним хришћанима, него као пастирски одговорно непрестано бдијење односно усавршавање, кроз континуирано прилагођавање конкретној клими, времену и простору. Имајући ово у виду јасније је зашто је црквена пракса и свијест медитеранских хришћана, чије су обичаје и Срби преузели, процијенила да је исплативије одрицати се скупог меса и мијењати га јефтиним воћем и поврћем те (њима) доступним морским плодовима, док хришћани у брдској и хладној Јерменији месо мијењају јајима и сиром. И једни и други су ште јели, тј. постили управо и једино зато да би могли дати онима који немају. 5. ПОСТ КОЈИ ИМА СМИСЛА Према томе, као што смо видјели, нити је Бог установио пост као обавезан, нити је Католичанска Црква, која је установила пост, одредила некакав општи, јединствени и универзални вјечни начин практиковања поста, него је то оставила колико помјесним Црквама, толико и слободи и резоновању сваког појединца, да свако у свом времену и свом поднебљу пронађе и одреди најсловеснији начин практиковања хришћанскога поста. У осталом, према закључку предприпремне комисије Светог и Великог сабора, који треба да се одржи у Православној цркви, остављено је помјесним црквама да саме одреде дужину и строгост великих тзв. неканонских постова.[38] Ова црквена слобода по питању поста код маловјерних ствара значајне аномалије у духовном животу, па тако често пост „почиње“ недељом или празником, а „завршава“ сриједом или петком. Тиме се директно обесмишљава литургијски живот црквеног тијела, а најдревније хришћанско правило lex orandi – lex credendi отворено потире. Осим тога, због несавршености јулијанског календара, Српска црква конкретно Апостолски пост покушава да отпости две недеље дуже него друге све помјесне цркве нашег поднебља и региона. Тиме се више уподобљава пустињској монофизитској аскетици, која је шампион изнуравању људске природе, него халкидонском Православљу. Поштовање коптског календара Јулија Цезара се оправдава пастирском бригом за црквеним јединством заједнице, док се разбијање свеправославног јединства и игнорисање чињенице да већина вјерника тада иде на море и не може да пости, никада није нашла као тема интересовања јерархије, која се иначе два пута годишње бави разним црквеним, али и нецрквеним, темама. Па тако, док се сваких пар година СПЦ сјети да позове народ на пост и појачану молитву због суше или других неприлика, Јерархији никада није пало на памет да скрати Апостолски пост, који се све чешће неприродно продужава (чак по 6 или 7 недеља) због мањкавости календара. И прво и друго су апсолутно право и дужност! наше Јерархије. Оно што је свакако неспорно јесте да је пост још увијек моћно духовно оружје - средство самоконтроле, али нажалост често и најперфидније контроле. Већина вјерника живи по Божијим законима, мање или више поштују родитеље, ријетки су они који су неког убили, још је мање оних који ће учествовати у отвореној идолатрији, није много ни оних који ће данас отети вола ближњег свог. Друштво је уредило да они који краду, или претјерано лажу заврше у затвору, па ни њих није много. Једино на шта су вјерни људи „слаби“ су храна и секс. Но, чак и на тим плотским пољима, већина људи је умјерена. Ипак, збуњени неоплатонистичким и оригенистичким бесједама „угледних“ духовника осјећају притисак и кривицу због својих природних потреба. Парадоксално, и готово комично, све оне људске потребе (љубав, праштање, заједница), које се допадају „великим“ духовницима су проглашене природним и пожељним, док су друге (потпуно једнаке) људске и природне потребе, које се не допадају „великим“ духовницима (секс, храна, пиће) проглашене слабошћу и палом природом. Тако се са проповједаоница пречесто чује о злоупотреби слободе, хране и тијела, док ријетко ко говори о злоупотреби повјерења, злоупотреби заједнице или злоупотреби власти. Будући да је духовништво у потпуности напустило реално духовно руковођење и изградњу црквеног бића једне личности, квазидуховништво се свело на контролу и забрану физиолошких потреба човјека, те је у том смислу данашњи облик поста у Православној цркви, који генерише осјећање кривице, најмоћније оружје у контроли психе једне личности. Управо зато поједини и воле да наглашавају да је пост богоустановљен, јер се било каква критика начина и смисла поста, тиме аутоматски одбацује будући да је адресирана на небо. У том смислу, савремени хришћани стоје пред великим изазовом смисленог практиковања поста у модерном свијету. Од некадашњег свијетлог оружја и духовног мача, пост је постао мазохистички камен око врата који свој циљ има у самом себи. Пост није више одрицање од скупе хране, да би се уштедио новац који дајемо онима којима треба. Напротив, пост је данас куповање скупе хране, од које не само да не остаје вишак, него дугорочно чак и средњи слој претвара у сиротињу. Просјечна српска породица, са својим примањима би требало да подигне кредит само да би „канонски“ и по некаквом блискоисточном типику испоштовала потпуно превазиђене прописе о врсти дозвољене хране током вишенедељног Божићног поста, који се уопште не помиње у светим канонима. О некаквој уштеди новца који би помогао бар једној породици од хиљада избјеглих или пенизонера који су свуда око нас, нема ни говора. Модернизација и глобализација је у потпуности изокренула прехрамбене навике човјека. Данас је чак и у приморској Грчкој јефтиније месо, него риба, јефтинији је сир, него трешње. Нажалост, православни хришћани, иако много пута и на различите начине упозорени, нису се сачували од квасца фарисејског. Чини се да смо сви упали у колективну самообману и хистерију према којој је обични крављи сир српског сељака, нечист и недозољен, док је некакав тофу од соје смјешан од канцерогених прахова у некој фабрици на Тајланду, напросто благословен и побожан. У таквој атмосфери није ни чудо што се поједини понашају као да су „млијеко у праху и сурутка у траговима“ највећи непријатељи Српске православне цркве. Укратко, пост у облику какав је био вијековима мануелне домаће пољоприврeде једноставно више нема смисла. Напротив, истрајавање у таквом облику поста је не само нехришћанско, него јудеистичко и муслиманско. Заборавили смо да хришћани храну не дијеле на чисту и нечисту, или на харам и халал, као њихова браћа у Авраму, него на ону која помаже сиромашнима и ону која не помаже. 6. ЗАКЉУЧАК Из свега наведеног јасно је да пост, није de iure divinum него de iure humanum, али да свакако предстваља неодвојиви дио хришћанског и црквеног живота, као да заиста и јесте био богоустановљен. Стога сви они који позивају на укидање поста су у дубокој заблуди. Оно у чему су ти људи у праву и што их искрено и с правом саблажњава, јесте чињеница да је данашњи облик поста потпуно нехришћански и богопротиван. Смисао поста, као и свега у Цркви, јесте уподобљавање Христу. У том смислу пост јесте најбољи начин да постанемо слични Христу, како би нас препознао као своје. За наш духовни развој, а у коначници и за вјечно спасење, од највеће важности је питање на који начин смо слични Христу кад постимо? Да ли би Христос постио овако како ми данас постимо? Да ли је сличнији Христу физички радник, који у краткој паузи једе паризер, да би уштедио за своју породицу, или они који испод његове скеле пролазе и улазе у ресторан у коме једу егозотичне морске плодве у сред Београда? Ко од њих заиста пости? Црква мора у средиште поста поново вратити социјалну димензију и социјалну осјетљивост, а драстично сузбити и дислоцирати фокус и опсесију на врсту хране. Црквена историја и свети оци, на које се многи тако горљиво позивају, нам својим храбрим дјелима свједоче и да се искрено постити може и без поврћа, а са месом и јајима, као и обрнуто. Црква може скратити пост, премјестити га у неко друго прикладније вријеме те може и мора учини све да вјерном народу олакша и омогући усавршавање у мјери раста Христовог. Данас је сасвим јасно да се антиномија посна – мрсна храна се мора поново распоредити. Стари обрасци једноставно више не вриједе. Хришћанска вјера је вјечито нова и вјечито динамична, и свако вријеме захтјева свој одговор. У противном, кад изађемо пред Господа није искључено да чујемо најстрашније ријечи – Не познајем вас! Abstract Although not founded directly by God, the fast consists the very essence of Christian life. First Christians were fasting in order to gather the food for poor and widows, the ascetics came later. Our modern understanding of ancient rules of fasting are overcame, because we are missing the point. Modern Christians do not help anyone with their fasting and long Lent, but rather provoke misunderstanding and judgment. In that manner the fast as a spiritual weapon and tool became a heavy burden. The true Christian life oblige us to fast, and any reduction of old rules could be dangerous. However, our modern epoch demands a new regulation and a new interpretation of fast, so that the faithful could benefit of the blessing and a God’s gift of the fast, and not to be condemned. Кључне ријечи пост, апостоли, Црква, типик, модерно доба, мрсно, посно САЖЕТАК Пост је једна од најстаријих институција Цркве у савремено доба доживљава велику кризу. Иако пост није богоустановљен, нити је Црква посебно и детаљно канонски регулисала дуге периоде поста (изузев Четрдесетнице) хришћански пост ипак представља неодвојиви дио новог живота у Христу, којег започињемо Крштењем, будући да представља најприродније стање испуњавања Христових заповјести. Према томе, пост је у својој суштини христоцентричан, односно циљ му је изван „ега“ палог човјека, него почива у служењу Христу, који је у Светом писму и Цркви идентификован са потребитим (болесним, притвореним, сиромашним), који „стоји на мјесту Христовом.“ Услијед историјских неприлика, прије свега исламског јарма, али и других догађаја, реализација христоцентричности поста је отежана, али и замагљена егоцентрићношћу појединца, тако да је пост временом постао лична и приватна работа индивидуе која га шири и сужава у скаладу са личним мазохистичким или пак хедонистичким апетитима и пратктикује у сразмјеру страха од небеских сила. Пост као најплеменитији израз хришћанског живота је у савремено доба понижен и обесмишљен те доведен до апсурда будући да је схваћен, тумачен и практикован искључиво кроз забране секса и хране. Овај рад има намјеру да дјеломично расвјетли пост у његовом пуном значењу, и укаже на праве намјере и смисао поста. [1] КАРАЏИЋ, Вук Стефановић, наведено дјело, Беч, 1867, 23. [2] Наредба - не једите од њега - заповјест је која се тиче поста и уздржања. И због тога пост није само исте старости као и човјечанство него и закон који је проглашен у рају. Јер да је Ева постила уздржавајући се од плода дрвета, ми не бисмо имали потребе да сад постимо. (О посту 1.3, PG 31,165-168). [3] Сад постимо, јер нисмо постили, опирући се плоду дрвета живота. Јер је та заповјест већ постојала, јер нам ју је Бог дао на почетку нашег постанка, као неку врсту педагошке вјежбе за нашу душу. (Омилија 45, На свету Пасху, 28. PG 36,661). [4] Encyclopedia Judaica, vol 6, Thomson Gale, USA, 2007, 722. [5] Суд 20:26, 1.Сам 31:13, Јл 1:14, Јест 4:16 итд. [6] Лев 23: 27- 32. [7] Види Зах 7:3, занимљиво је и шта им је Бог одговорио: Нити сте мени постили, нити мени мрсите! [8] Према свједочанству Јосифа Флавија у његово доба од 500 000 становника у провинцији Палестини, фарисеја је било око 6000. Види више код SIMON Marcele, Jewish Sects at the Time of Jesus, Fortrespress, Philadelfia, 1967,15. [9] NELSON Wilton M,.Diccionario ilustrado de la Biblia, 2001, 62. [10] Већина научника сматра да су фарисеји постили понедељком и четвртком, али има и оних који тврде да су фарисеји заправо постили само у суботу. На основу неколико старијих јеванђељских рукописа постоји могућност да је фарисеј из Лк 18:10 рекао: Постим дупло у суботу, а не Постим два пута у седмици у зависности да ли је преписивач користио дативни или генитивни облик τώ σάβατω или τού Σαββάτου, јер у преписиваним рукописима се налазе обе верзије. Gilat, Yitzhak D. "On Fasting on the Sabbath," Tarbiz 52, no. 1 (1982): 1-15. Тврдања да су фарисеји постили суботом има упоришта и у неким небиблијским документима, но модерни јудаизам, који је проистекао из фарисејске школе, најстроже забрањује пост суботом. [11] Мегилат Танит (Свитак о посту) доноси списак од 35 дана када Јевреји не смију да посте. Види више у Encyclopedia Judaica, vol 6 , Thomson Gale, USA, 2007, 723. [12] Види NESTLE-ALAND, Novum Testamentum Graece, 27.издање, Штутгарт 1995., 48. [13] Види Дап 13.2. [14] Созимен, Црквена историја, 5,22. [15] Види Апостолске установе 5, 14. [16] У истом библијском одломку је и нимало случајно позната заповјест о одсјецању уда који саблажњава. [17] Дидахи 8,1. [18] ЕВДОКИМОВ Павле, In the World of the Church: A Paul Evdokimov Reader, пр. Michael Plekon and Alexis Vinogradov, (2001), 73, St Vladimir’s Seminary Press, Crestwood. [19] ПАСТИР ЈЕРМИН, Приче 5,7, у преводу Атанасија Јевтића, Дела апостолских ученика, Врњачка Бања – Требиње 1999, 361. [20] Aristides, Apology 15 on Early Christian Practice Martin Hengel: Property and Riches the Early Church, Fortress Press, Philadelphia, (1974), 42-43. [21] Homily on Leviticus 10.2. [22] На Сирну недељу чита се следећи одломак из јеванђеља: А кад дође Син човечији у слави својој и сви свети анђели с Њиме, онда ће сести на престолу славе своје. И сабраће се пред Њим сви народи, и разлучиће их између себе као пастир што разлучује овце од јараца. И поставиће овце с десне стране себи, а јарце с леве. Тада ће рећи цар онима што Му стоје с десне стране: ходите благословени Оца мог; примите царство које вам је приправљено од постања света. Јер огладнех, и дасте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; гост бејах, и примисте ме; Го бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и обиђосте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени. [23] Дап 13:2, 14:23; 1 Кор 7:5, 2Кор 6:5 итд. [24] Патријарх Српски Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, Београд 1998, 321. [25] Патријарх Српски Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, Београд 1998, 338. [26] Јефрем Сиријски, Мадраш(Пјесме) 1:12. [27] HEFELE Karl Joseph, A History of the Councils of the Church, vol 5, T&T Clarck 1894,239. [28] Више о овоме погледати код ФИДАС Власиос, L’oecumenicite du concile quinisexte in Trullo, Episkepsis 496, 31. 12. 1992, 10-23. [29] Трулски сабор, 29, 52, 55, 56, 89; 69. апостолски канон; Лаодикијски сабор 49, 50, 51, 52; Сабор у Гангри 18, правила Дионисија Александријског I, Петра Александријског, 15, Тимотеја Александријског 8, 9. итд. [30] Види подробније код ΜΕΝΕΒΙΣΟΓΛΟΥ Παυλος, Ιστορική είσαγωγη είς τους κανόνας της Ορθοδόξου Εκκλησίας, Штокхолм, 1990, 33 Заправо, канони представаљају збирку правила локалне цркве и то првих педесет су вјероватно са Антиохијског сабора 341. Године, док су других 35. Канона касније додани (по некима чак и почетком 5. вијека) те као такви непознати у латинским рукописима и црквеној пракси. Латини и данас признају само „првих“ педесет канона. [31] ФИДАС Власиос, Пост, Атина, 1986, 14. [32] СВЕТИ САВА, Сабрани списи, Карејски типик (1199.). [33] (Берђајев): In the World of the Church: A Paul Evdokimov Reader, пр. Michael Plekon and Alexis Vinogradov, (2001), 63, St Vladimir’s Seminary Press, Crestwood. [34] НИКОДИМ АГИОРИТ, Пидалион, Aтина, 2003, ек Пападимитрију,94. [35] СОЗИМЕН, Црквена историја, 11 y Nicene and Post-Nicene fathers, Second series Volume II Sozemen and Socraties, Church histories, New York 2007. [36] СОКРАТ СХОЛАСТИК, Црквена историја 5, 22 „Неки се у потпуности уздржавају од свега што је живо,неки једу рибу, а неки поред рибе једу и кокошке,... неки не једу јаја, а неки се уздржавају и од свих врста поврћа, неки једу сув хљеб, а неки неједући ништа до 9. часа, послије тога узимају сваку храну, без разликовања. И међу другим народима постоје различити обичаји, узроковани бројним разлозима. Будући да нико не може да писмено докаже ову заповјест, јасно је да су апостоли оставили свакоме на његову слободну вољу ово питање, како би на крају свако могао да чини оно што је добро, али не по наредби и нужности.“ [37] Исто. [38] ФИДАС Власиос, Пост, Атина, 1986, 53. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг

Последњих неколико мјесеци, Његова Најбожанственија Свесветост цариградски патријарх г. г. Вартоломеј направио је неколико иступа и одлука које приличе више сценарију за неки филм Монти Пајтона, него понашању православног архијереја. Од читаве лепезе неприличних изјава и погрешних потеза, дрскости и лицемјерја, неке ће посебно остати забиљежене у историји Цркве, нажалост на вјечну срамоту. Једна од таквих срамних изјава јесте расистички испад „да наша браћа Словени не прихватају το προβάδισμα (примат, супериорност, вођство) наше Цркве и сходно томе нашег рода у православљу“, или пак поздрав и благослов Његове Најбожанственије Свесветости г. Вартоломеја турској војсци у агресорском походу против Курда и војној операцији „Штит Еуфрата“ у Сирији. Ови благослови и поздрави убицама недужних цивила, могу бити изненађење само онима који не знају да је патријарх Вартоломеј заправо официр турске војске те као такав веома близак одређеним војним турским и НАТО круговима. Чини се да се управо због те блискости са Ердогановим непријатељима, сада мора правити већи Турчин од Султана. Елем, толико о његовој љубави и човјекољубљу о коме још увијек неки маштају. Међутим, прави апсурд и лицемјерје показало се, кроз континуирано додоворавање политичким моћницима овог свијета и стављање у функцију њихових политичких пројеката, у црквеном дјеловању Њ. Н. Свесветости на територији Украјине и његовом третману тамошње Христове и канонске Украјинске православне цркве. Па тако, иако је јавно у присуству свих поглавара Православних цркава прије свега неколико година, лично патијарх Вартоломеј обећао да се неће мијешати у црквене проблеме Украјине јер је то унутрашње питање Руске цркве, за почетак својих недјела погазио је своју ријеч. Тиме је показао као тачним не само Његошево да је „Турчину закон оно што му је воља“, него и венецијанско искуство с превртљивим и вјероломним Грцима да је „fede greca, nulla fede“ – грчка вјера, никаква вјера. Патријарх Вартоломеј Наиме, Његова Најбожанственија Свесветост г. Вартоломеј је немогавши да приволи представнике Христове и канонске Православне цркве у Украјини на сулуду авантуру у његовој режији, са кôца и конопца, скупио групу бивших расколника окупљених око Филарета Денисенка и Макарија Малетича, те је у маниру ренесансних папâ широкогрудо понудио не само опроштај, него и награду за њихово бандитско понашање у виду аутокефалије. Међутим, да би ова трагикомедија добила заплет и догађаје у равниПорфиријеве тајне историје, Његова Свесветост је плитким лукавством покушао да надигра расколничку групу, тако што је Украјинцима умјесто уобичајене и очекиване аутокефалије, de facto, понудио мање привилегија и самосталности него што Христова и канонска Црква у Украјини сада ужива у оквиру Московске Патријаршије. Тако је у Томосу о аутокефалији, а који су на своју вјечну срамоту украсили и на пергаменту исписали монаси манастира Ксенофонта на Светој Гори, Његова Свесветост изнио списак жеља и снова фанарске клике. У Томосу сам о себи говори као о Глави Цркве у Украјини, наводи да има јурисдикцију над цијелом дијаспором, изричито наглашава да његова Украјинска аутокефална црква не смије оснивати епархије ван граница државе, а поврх свега, чак и из такве крњаве аутокефалије изузима двадесетак најзначајнијих цркава и манастира који ће бити његове ставропигије и употпуности невезане за Украјинску цркву. Понижење Украјинаца је досегло врхунац у титули „митрополита Кијевског“ будући да по објашњењу из Истанбула, Украјина никад није имала патријарха. Укратко, чак и да је патријарх Вартоломеј имао право да дâ аутокефалност Украјини која је канонска територија друге помјесне Цркве, а није, сâм текст Томоса је толико неприхватљив, да би све друге Цркве морале да га одбију само због ирационалних теолошких идеја и конструкција које су написане. Међутим, иако се Његова Најбожанственија Свесветост планирајући ову срамоту служио левантским сплеткама и лукавством, чврсто убијеђен да је само он паметан, а сви други наивни, показало се да ипак није дорастао једном агенту КГБ-а какав је Филарет Денисенко, неприкосновени вођа расколника. Тако је већ на самом разбојничком скупу, који су назвали Сабор уједињења, 15. децембра 2018, патријарх Вартоломеј изигран. За поглавара Украјинске цркве изабран је млађахни Епифаније, кандидат и послушник Филарета Денисенка, а не бивши митрополит канонске и Христове цркве Симеон. Патријарх Вартоломеј је сматрао да би избором Симеона, као канонски рукоположеног епископа, друге помјесне цркве лакше прогутале гадост безакоња коју је створио у Украјини. Међутим, „патријарх“ Филарет има друге планове и тетошење сујете Вартоломеја му није приоритет. Због свега тога, ових дана на Фанару није лако јер не само да је сасвим јасно да се двије расколничке групе нису ујединиле, те и даље ревнују једна против друге, него и Филарет Денисенко отворено показује да не планира да поштује договоре и обећања. Једном расколник- увијек расколник. Тако не само да је задржао титулу Патријарха, од чега се Његова Најбожанственија Свесветост јежи, него се Филарет и даље около шета и „богослужи“ са патријаршијским инсигнијама, иако је договорено да неће, те у интервјуима које даје говори да је он заправо Патријарх и поглавар, а несрећни Епифаније само отприлике министар иностраних послова. И док се Фанар и друге државне структуре које су кумовале овој псевдоаутокефалији упињу да врше притисак и лобирају међу Помјесним црквама да се озакони безакоње, истовремено Филарет својим дјеловањем баш и не помаже, нити сарађује. Руку на срце, Филарет се не обазире много на став, мишљење и признање Православних цркава, јер да му је то уопште битно, не би, прије свега, ни био у расколу скоро 30 година. Додатна отежавајућа околност за фанариотске планове јесте да су православни Украјинци масовно походили храмове и богослужења истините Христове Цркве, епископа и свештеника који су са митрополитом Онуфријем. Па тако док су са Фанара најављивали да ће Руси, ако не прихвате једностране одлуке цариградског Патријарха, направити својеврстан „Рус-exit“ из Православља, за сада се чини да се десило управо супротно „Фанар-exit“. Осим тога чини се да ни новац из ставропигија неће тако брзо кренути према Босфору, јер непосредно након што су добили „аутокефалију“, Предсједник, Филарет и расколници Украјинци су се одједном сјетили да им Устав и закони државе не дозвољавају пренос власништва инстутуцијама које имају сједиште у иностранству. Међутим, иако његова позоришна драма не иде према сценарију, патријарх Вартоломеј са савјетницима не одустаје и наставља се са бламовима и промашајима на дневној бази, јер The Show Must Go On, па се пројекат гура и форсира по сваку цијену. Тако је патријарх Вартломеј пред Божић свечано „издао“ Томос о аутокефалији који је био непотписан од стране Синода, па су га потом однијели у Кијев вјерницима на цјеливање (?!), а након тога издан је други „аутентични“ и потписани Томос. Осим ових информација, које су на нивоу жуте штампе, овакви до сада незабиљежени догађаји у Православљу изазивају расправе међу теолозима, и онима који црквеним проблемима приступају навијачки. Истовремено, изненађјуће је да у СПЦ по овом питању и даље нема квалитетне расправе прије свега о богословским димензијама и посљедицама невиђеног кршења православног канонског предања и принципа саборности. Наша теологија мора да истражи и сакупи податке и чињенице, те изроди полемику и аргументацију коју ће потом, слушајући глас Народа Божјег, наши архијереји да заступају на будућем Сабору. Посебно изненађује ћутање нашег највећег теолога епископа Атанасија Јевтића, који обично има мишљење о свим темама и у свим епохама, а по овом горућем питању 21. вијека ћути као да се не дешава. Сасвим је јасно да бисмо до сада читали бар три тома књига и гледали два парастоса, да се рецимо Патријарх српских земаља усудио да направи и 1% Вартломејевих дјела. Једнако је срамотно и ћутање монашке заједнице Свештене горе Атонске, која би требало да буде савјест нашег црквеног тијела. На равни феномена је да неко ко има мишљење чак и о изгледу личних карата, скоро свакој резолуцији ЕУ Парламента, или сазива ванредну сједницу Протата поводом промјене имена Македоније, те константно коментарише на све на друге теме, сада ћути као заливен. Но, нажалост, није први пут да Света гора затаји на великим питањима и нађе се са погрешне стране историје. Не треба заборавити да су на сличан начин су бројни светогорци и Хитлера дочекали с раширеним рукама, као великог заштитника Свете горе, у својеврсној верзији пјесме „Данке Дојчланд“. Ипак, у жељи да потакнем ширу и нужну теолошку дискусију, сматрам да је потребно да се укратко освренем на неколико аргумената које износе присталице и браниоци одлука цариградског Патријарха, којих је срећом мало. Заиста је задивљујуће како многи Грци са гнушањем одбацују разбојничка дјела патријарха Вартоломеја и бандеристичке клике у Кијеву. Но, нажалост, има и оних који подржавају. Као што сам у ранијем тексту примјетио, извјесно је да се Цариградски трон теолошки деценијама припремао за кризу коју је узроковао. Стога теолошки портали и часописи на грчком језику доносе доста теолошких текстова и прилога, који припремљено и систематски те озбиљном аргументацијом, али неријетко полуистинама, бране фанарско безакоње, а који би се могли сумирати у следећем: 1. Цариградски патријарх има апсолутни примат у православном свијету, који је раван папском примату на Западу, а који потиче из историје и васељенских сабора. Цариградски патријарх није раван међу равнима, него први међу равнима, тврде фанариоти. У том контексту далеко је важнија ријеч први, него једнак. Неки најекстермнији чак тврде да нема Православља без Цариградске Патијраршије. У циљу оправдања овог става, сва теологумена и сва догматика о монархији Оца у унутартројичним односима, те богословље митрополита Пергамског Јована и његових ученика, која је Србима добро позната јер је деценијама пропагандистички ширена као православно богословље, сада се отворено стављају у функцију цариградског примата. Божанске ријечи: „Отац мој је већи од мене“ обилато се користе као доказ да патријарх Вартоломеј не мора да консултује било кога да би доносио одлуке јер је он први. Овакво учење о ексцесивном примату Цариградског пријестола ближе је најрадикалнијим схватањима Првог ватиканског концила него православном предању. Без обзира што је православна теологија вијековима у приговору Папству тврдила да је Глава Цркве Христос, патријарх Вартоломеј у документу о аутокефалији украјинске парасинагоге устврдио да је глава Цркве управо он. Осим тога, апсурд је још већи јер ријеч аутокефалија, и етимолошки и садржајно, подразумијева самосталност у избору главе-поглавара, стога поглавар цркве не може бити нико други сем епископ Кијева. Посебно треба да се напомене и чињеница да се аутокефалија даје само оним црквама које могу самостално да се воде и руководе, а никако црквеним групама с посебним потребама. Конкретно ова украјинска група, чак и да се најискреније покајала, а није, што Филарет ни не крије, требало би да буде под духовним надзором и протекторатом барем неколико деценија, док не умре и последњи расколник. Међутим, патријарх Вартоломеј као „папа Истока“ сматра да нема коме и шта да се правда за своје контрадикције, јер власт цариградског Патријарха извире из божанског права. Ову „власт“ која је „прежде вјеков“ тренутно је искористио г. Вартоломеј Архондонис из чистог човјекољубља због бола који је осјећао због милиона Украјинаца окупљених око расколника, а који су били одвојени од Чаше Спасења. Можемо само да замислимо какву тек духовну бол осјећа за своје сународнике припаднике расколничке секте Турске православне цркве који су, такође, одвојени од Цркве и Христа. 2. Овај ексклузивни и мутирани примат родио је идеју да цариградски патријарх има право и да практично мијења историју – односно историјске одлуке и историјске чињенице. Тако је на почетку својих недјела, патријарх Вартоломеј одлучио да „повуче“ одлуку из 1686. године којом је ондашња Цариградска црква додијелила територију данашње Украјине Московској Патријаршији. Ова вратоломија је виђена као правна увертира, а требало да послужи као основ давању аутокефалије расколницима. Прије фанариота, такво мијењање чињеница из историје покушала је једино Lady Gaga када је судски пробала да промјени датум свог рођења, но није успјела. Међутим, било би занимљиво видјети како би Фанар реаговао да рецимо Српска православна црква у име епископа Илирика одлучи да повуче подршку канонима васељенских сабора који су Цариградском пријестолу дали неке прерогативе, с истим објашњењем које је Истанбул понудио Москви, „тад су биле друге историјске околности.“ Зар не би исто тако данас Антиохијска патријаршија могла да повуче сагласност коју је тадашњи антиохијски патријарх Мелетије 381. године као предсједник Другог васељенског сабора дао о самосталности Цариграда и његовог непотчињавања Антиохији? Једнако, како има право да једнострано мијења одлуке и догађаје из прошлости, патријарх Цариграда, такође, сматра да му самоумишљени примат даје право и да крши најдревније црквено канонско предање и право да црквену казну скида, или ублажује, само онај ко ју је изрекао. Тако је, црквени оци би рекли прељубнички, посегао за епархијама Московске Патријаршије, и одлучио да прими у општење непокајане расколнике, које су осудили неки други епископи. 3. Ипак, главнина аргумената бранилаца политике Цариградског престола састоји се у натегнутом тумачењу неколико канона васељенских сабора, који, по њима, иду у прилог ексцесивном примату. Првенствено се наводи 3. канон Другог васељенског сабора који установљује да „Епископ Цариграда има првенство части иза Епископа Рима, јер је тај град Нови Рим“. Анахроним и искривљеним тумачењем, те кроз призму догађаја који су се десили неколико вијекова касније, фанариоти акценат стављају на ријечи да је Цариград нови Рим, инсинуирајући да му припадају права и привилегије које има Рим. Међутим, сасвим је јасно да се овим каноном Цариград ставља ИЗА Рима, те да у самом канону нигдје не пише да је Нови Рим, испред било кога! Посебно не испред Антиохије и Александрије. Крајем 4. вијека три главна града Царства Рим, Александрија и Антиохија били су апсолутно равночасни и није било никаквог пресеанса и поретка части међу њима. У то исто доба, по први пут добијамо дефиницију православља, без да је и једним словом поменут Цариград. Цар Теодосије проглашавајући хришћанство државном религијом јасно каже: „Православље је оно што вјерује Дамас у Риму и Петар у Александрији.“ Цариград није ни поменуо, иако је сједио у њему. У том смислу, идеја да је Цариград некакав гарант или чувар православног јединства, како тврде фанариоти, је потпуно промашена, и историјски нетачна. Фанариоти су заборавили да је управо Цариград више од 150 година био у расколу са свим осталим црквама те предњачио у јереси иконоборства, те да је само Цариград потписао и Лионску и Флорентинску унију! Заправо ријечима овог трећег канона којима је Цариград стављен по части иза Рима, саборски оци су напросто покушали да спасу младу катедру од потчињавања свемоћној и неприкосновеној Антиохији. Историја нам свједочи да у томе нису успјели, посебно у догађајима и страдањима Јована Златоуста и каснијим збивањима око Несторија. У том смислу, било какво стављање Цариграда у контекст неке привилегије и повлаштеног положаја на основу овог канона је потпуни историјски промашај и у ту причу могу да повјерују само они који не знају црквену историју. 4. На сличан начин, крајње напрегнуто се тумаче и одредбе 28. канона Халикдонског сабора, које помињу право цариградског архиепископа да постаља епископе у три области данашње Турске и у варварским областима. Тачно значење овог канона могло би да буде јасно само ако би у самом тексту канона постојали зарези, који би разлучили да ли се ријеч варварске области односе само на дијелове данашње Турске које су у то доба заузели варвари или на све варварске земље читаве планете и даље у свемиру, како тумачи патријарх Вартоломеј. Нажалост, или на срећу, у оригиналном тексту нема зареза, стога је подложан и једном и другом тумачењу. Историја свједочи да је Цариградски патријарх слао мисије и мимо граница области које се помињу у овом канону, али такође историја свједочи да су и друге Цркве исто тако слале мисије мимо својих граница. Укратко, тај аргумент не значи ништа, сем доказа да се нико није посебно узбуђивао због овог канона. 5. Извитоперено и погрешно се тумаче овласти тј право апелације који су дати Римском Папи на Сардичком сабору, па се некаквим вјештим логичким скоковима и искривљивањима покушава оставити утисак, да све што је у древној Цркви припадало Римском папи, по инерцији припада Цариграском патријарху, а то једноставно није истина. Не само да никад ни један васељенски сабор осудио није папу, а још мање дао његова права цариградском патирјарху. Осим тога, правила Сардичког сабора су настала у доба аријанске кризе, као гарант православним епископима да се могу обратити правовјерном Папи када их киње и прогањају аријански митрополити и архиепископи. Та правила немају никакве везе са данашњом ситуацијом. Оно што је истина јесте да је Цариград добио привилегије и превенство части, као град Цара и Сената, затим Јустинијановим новелама и другим царским повељама, као што је у другом миленијуму повремено имао посебну моћ и првенство на основу блискости Патријарха и Султана. Међутим, та моћ и примат Цариграда се мијењала, јењавала и јачала, те није извирала из богословља и канонског предања. Она је била обичајна и практична и идентична је „примату“ који је Московски Патирјарх уживао у односу на друге поглаваре Цркава у Совјетском Савезу. Примат Цариграда није подразумијевао пирамидалну структуру Цркве, у којој је константинопољски патријарх врховни поглавица, коме се нико не смије супротставити, него му је давала првенство у иницијативама. У Цркви заиста постоји први, али тај први не ради ништа без сабора. (34. апостолско правило) У својој пропагандистичкој полуаргументацији, вартоломејисти посебно воле да истичу да су друге помјесне Цркве своје аутокефалије добиле од Цариграда. У томе виде само њима јасан и довољан аргумент. При томе, заборављају да кажу да су аутокефалије даване само оним територијама које су биле саставни дио Цариградске Патријаршије. У том контексту, у неким пропагандним текстовима, управо се СПЦ наводи као преседан који доказује примат Цариграда јер је Св. Сава наводно заобишао Охридског архиепископа Димитрија те аутокефалију затражио у Никеји. Међутим, присталице такве теорије, којих има и међу Србима, слабо познају историју, или намјерно пренебрегавају чињеницу да Охридска архиепископија у доба Св. Саве и још дуго након њега, није била аутокефална, него само аутономна. Изузев првог архиепископа 1018, који је „потврђен“ мировним споразумом, коме је сам цар Василије Бугароубица одузео титулу патријарха, све потоње охридске архиепископе нису бирали сами Македонци у Охриду, него га је постављао византијски цар, и то обично једног од свештеника из Свете Софије. Зато се и катедрални храм Охридске Архиепископије назива, такође, Света Софија. По паду Империје, охридске архиепископе (све редом Грке – уз пар изузетака) бирали су Фанариоти. У том смислу, јасно је да Охрид у доба Св. Саве није био аутокефалан, него аутономан, те да Св. Сава као изврстан каноничар није тек тако ишао у Никеју. У осталом, сâм Хоматијан као главни приговор Св. Сави наводи да Теодор Ласкарис није византијски цар, него само обласни господар, те да патријарх Манојло није, по њему, патријарх цариградски. Хоматијана је демантовала историја. Управо је никејски патријарх њему испред носа 1235. године Бугарску цркву уздигао на ранг Патријаршије, иако је сâм Хоматијан имао тутулу „митрополит Охридски и цијеле Бугарске“. Толико о Охридској аутокефалији. Дакле, укратко, Срби нису неканонски добили аутокефалију 1219, како се сада покушава збунити јавност, не би ли се угушио и умањио протест нашег Свештеног Сабора, него управо супротно, потпуно канонски, ако је то уопште и битно. Но, без обзира какав став да заузмемо према овим политичким и теолошким дилемама, јасно је да је својим неканонским и непредањским дјеловањем у Украјини, цариградски патријарх поставио свеколико Православље пред егзистенцијалну дилему. Као саставни дио рјешења ове кризе мораћемо дати одговоре на многа неугодна питања која смо до сада вјешто избјегавали, те поставити стандарде и правила понашања за следећи миленијум: 1. Да ли се могу мијењати одлуке које смо правили у историји? 2. Да ли Цариградска патријаршија након ових скандала и даље може остати прва црква православног свијета? 3. Да ли је дошло вријеме да канонски прихватимо постојање више епископа у једном граду? Но, у сваком од ових одговора и рјешења које ће дати неке будуће генерације патријараха и епископа, неће свакако бити мјеста за демонско и дрско понашање, лицемјерје и бахатост какво је показао патријарх Вартоломеј последњих мјесеци. Историја се увијек понавља, посебно онима који је не уче. Зато у закључку, могу да поновим ријечи папе Пија IX изречене у преписци поводом Цариградског сабора 1872. а упућене „главном турском шизматичком имаму, који прима своју власт и инвеституру од Султана“: „Покушао си да направиш васељенски сабор, а направио си васељенски бродолом.“ http://teologija.net/ukrajinska-drama/ View full Странице

Једна легенда приповједа како су монаси по смрти једног угледног игумана у његовој монашкој ћелији пронашли комплетно епископско одјејање, све с митром и другим накитом, а поврх тих одежди, написану приступну епископску бесједу која је почињала с ријечима: „Овоме се нисам надао…“ Тако отприлике изгледа и реакција црквeне јавности на вијест да је васељенски патријарх Вартоломеј, с њему оданим Синодом, одлучио да пређе Рубикон и поцијепа наш мали, до сада мирни и помало досадни православни космос. Примањем и прихватањем обе (донедавно међусобно непријатељске) верзије расколничке украјинске јерархије, те будућим плановима о давању аутокефалије њиховој уједињеној парасинагоги, скупљеној с коца и конопца, патријарх Вартоломеј, чврсто убијеђен да има папске прерогативе, изазвао је невиђену кризу и нашироко отворио врата расколу. Међутим, иако готово сви православни коментари на кризе почињу ријечима да је криза заправо добра ствар јер „крисис“ на грчком значи суд о нечему, суђење на основу ког ресетујемо приоритете и просуђујемо шта нам је заиста важно и битно, а шта не, овај пут криза не само да није добра, него је трагична. Она ће дефинитивно изазвати насиље, крвопролиће и смрт многих. У том смислу, злослутни позив Фанарског Синода да се уздржи од насиља и преузимања храмова је класично пилатовско прање руку пред руљом јер су необандеристичке (украјинска верзија усташтва) хорде и чете ионако већ дуже вријеме нападале православне вјернике, свештенство и храмове. Готово читав миленијум оштрина православне критике папства била је усмјерена ка папском јурисдикцијском примату и чињеници да је папство прије свега држава. Насурпот томе, нуђена је православна теорија саборности према којој „Патријарх не ради ништа без Сабора, а Сабор не ради ништа без сагласности Патријарха“ (према 34. апостолском правилу), а која није никада издржала суд историје. Наиме, већ од доба када је у Сирији писана канонска збирка, нама позната као Апостолска правила, Црква је била у загрљају државе, а потом и отворено ушла у постељу с њом. Посљедично, све црквене одлуке, саборност и једногласност, увијек су спровођене с државном војском и полицијом. Црквена управа, нажалост, никада није много марила да ли је то била Константинова војска која је у крви угушила Донатов раскол, или пак полиција која је тукла монофизите који нису хтјели да се причешћују код православних епископа, или турски аскери који су на камилама изнијели 9 товара злата и драгоцјености из Пећке Патријаршије 1766. године. Саборским оцима је битно само да су одлуке Сабора и Патријараха испоштоване. На једнак начин, ни патријарх Вартоломеј не брине много о томе колико ће дјеце остати без родитеља, и ко ће се вратити кући разбијене главе,или пак која ће наоружана група да реализује пушкама и силом његово „право“ да даје и одузима аутокефалије коме хоће и поништава одлуке „нижих“ инстанци – цркава. Да нису трагичне, фанарске папске претензије би биле комичне. Васељенски патријарх не може да схвати да никада не може бити православни папа не само јер му историја, бројност, углед и моћ то не дозвољавају, него првенствено јер је римокатоличка реалност далеко од наше православне. Папство је систем који је вијековима разрађиван, и који се истовремено борио са спољашњим непријатељима, али и с бројним унутрашњим слабостима: непотизмом, корупцијом, групашењима, национализмом, економским злоупотребама итд, све док није постепено дошао у данашњи функционални облик, казнено-правно јасно дефинисан, у коме Црква може да живи и напредује. У том смислу, сваки евентуални православни Папа, коме би узор био римски Папа, би био потпуни промашај и катастрофа, те последњи ексер у ковчегу историјских Православних црква јер нисмо нити духовно нити системски, а посебно не кадровски, спремни за такав вид црквене организације. Православна црква није у стању да се носи са проблемима које стварају локални епископи, а који се понашају као папе, управо због наведених недостатака и унутрашње контроле и ревизије, а камоли да имамо васељенског папу. Међутим, кад бисмо већ једног дана и морали да имамо православног папу, онда то свакако не само да не би био г. Вартоломеј, него ни било који цариградски патријарх, без обзира шта се фанариотима причињава да канони то говоре. Православни папа би морао да иза себе има православну државу, баш као што и римски папа има иза себе Државу Најсветијег престола Рима – колоквијано названу Ватикан. Управо због овог злосретног брака државе и Источне цркве, од кога се Западна црква спасила на свој начин, ми правослани нисмо могли да развијемо папство, у било ком облику. Зато смо, након истовремене пропасти три империје (Руске, Османске и Аустријске), били у потпуном расулу и слободном паду током стотину година, да бисмо ових дана дотакнули дно и коначно пали у раскол. Прво, скоро стотину година нисмо могли да сазовемо Сабор. Потом су Цариграђани организовали обичну патријаршијску конференцију у сеоској сали за приредбе ђачког дома на Криту, на којој епископи нису могли ни да говоре, а којој је као смоквин лист који прикрива срамоту дат назив „Сабор“. Поврх свега, након тог и таквог „Сабора“, на коме нисмо смјели да дотакнемо ни једно битно питање, попут рецимо аутокефалије, расули смо се у парампарчад и то кривицом Цариграда. Овим смо доказали сами себи и свој васељени да је због историјских околности нашег црквеног развоја и устројства православни црквени поредак и саборност немогуће одржати без конкретне подршке државне власти. Сада је свима јасније, а посебно теолозима, зашто је Ватикан морао да буде држава, или зашто папа има надјурисдикцијиски примат. Осим овога, из грчког понашања јасније нам је и како је изгледао раскол 1054. године. Тренутно једини реалан излаз из кризе јесте нови Свеправославни сабор, који би не само поништио последње одлуке Цариградске цркве, него се и јасно изјаснио о привилегијама и правима на које се позива Фанар, о којима нико 1000 година никад ништа није чуо, нити су икада коришћене. Но, све и да јесу постојале, а нису, сад је прилика да буду поништене, једнако како је на Фанару „повучена“ одлука из 1681. о јурисдикцијском давању Кијевске митрополије Московском патријарху – „јер су тад биле друге околности и јер је по икономији“. Нови Сабор би морао да се позабави табу темама – аутокефалије, права суђења и ревизија одлука, диптиха итд. Осим тога, најважнија одлука би морала да буде да се свргне цариградски патријарх Вартоломеј једнако како је, управо на Вартоломејеву иницијативу, свргнут јерусалмски патријарх Иринеј 2004. – због суштински сличних разлога, сарадње са страним службама противно интересима Цркве Божије. С једне стране, руска црквена дипломатија је по свему судећи остварила подршку међу бројним православним црквама, те одлуку о детронизацији не би било немогуће донијети, но, ипак, с друге стране, ситауција у односу на Јерусалимску кризу из 2004. је битно другачија јер за сада патријарх Вартоломеј ужива подршку свог Сабора архијереја, док Иринеј то није имао. Овде вриједи напоменути, да је управо патријарх Вартоломеј последњих неколико година, очигледно припремајући се за раскол, систематски кадровском политиком неутралисао и пензионисао све епископе и митрополите Цариградске патријаршије које је оцијенио као непоуздане, истовремено доводећи нову поставку себи лојалних људи. Тако су или сами дали оставке, или су мање-више под притиском пензионисани грчки митрополити у Британији, Шведској, Њемачкој итд. Последње кадровске промјене су биле управо љетос, пред сам почетак кризе, када је смијењен митрополит Швајцарске Јеремија и када су затегнути односи са америчким архиепископом Димитријем, који ће убрзо бити пензионисан и против своје воље. Његову богату и престижну катедру Америке највјероватније да ће добије митрополит француски Емануил, велики пријатељ Европске Комисије и других бриселских структура, као награду за успјешно маневрисање украјинском кризом. Толико о поштовању канона и предања од стране патријарха Вартоломеја. (Српска црква је, таква каква је, са свих својих хиљаду мана и проблема, ипак била толико свјесна предања и канона, да је „проблематичне“ епископе пенизионисала искључиво на њихов лични захтјев.) Дакле, управо због овог односа снага у Цариградском сабору архијереја, илузорно је очекивати било какав глас разума или отпора из фанарских буџака и сокака, иако ни сви Цариграђани нису некакав монолитни блок по овом питању, једнако као ни српски епископи, или украјински архијереји. У том смислу, да би одлука Свеправославног сабора имала смисла и била успјешна, она би требало да буде праћена подршком првенствено државних турских власти, што није немогуће обезбједити, не само из Москве, него чак и из Београда. Након што направи сличан проблем у Македонији или у Грузији, како је и најавио, политички кругови који сада подржавају патријарха Вартоломеја неће имати више користи од њега, па га лако могу пустити низ воду, као што су то урадили већ много пута са старим и бескорисним слугама. У сваком случају, Свеправославни сабор који би брзо донио конкретне одлуке је једино могуће рјешење. Српска православна црква би требало да буде иницијатор сазивања овог Сабора, првенствено због својих интереса јер ако се овај проблем развуче по америчком рецету на дуготрајни замрзнути конфликт једнаких фрустрација, у коме ће се две стране деценијама крвити и исцрпљивати, какав већ постоји на Кипру, Изралеу, Дејтону, Ираку, Либији итд, није нереално да очекујемо да ће ускоро српски монаси бране наше манастире од припадника Косовске, Црногорске или Босанске православне цркве, при чему ће нам стање Цркве у Македонији бити последња у низу брига. У таквим приликама није параноично нити немогуће замислити да наш самопроглашени псевдопапа из Истанбула Епархију рашко-призренску издвоји и додијели аутокефалној Цркви у „Сјеверној“ Македонији, или Албанској Архиепископији, јер се због бољих политичких односа с Албанцима те помјесне цркве могу ефикасније бринути о православним црквама и вјерницима на територији Косова. Овде не треба заборавити ни великодушну понуду предсједнице Хрватске Колинде изречену љетос Владимиру Путину да се Русима врате православни храмови у Хрватској које је направила руска имиграција након 1918, те друге креативне идеје које могу да се изроде у политичким плановима и штабовима обавјештајних служби. Но, осим ових практичних и политичких проблема око имовине и статуса које бисмо могли да имамо у блиској будућности, ако патријарх Вартоломеј, као самопроглашени псевдопапа, настави да дијели аутокефалије сваком пробисвијету који то од њега затражи, далеко опаснија је еклисиолошка релативизација и равнодушност према спасењу која ће да настане код хиљада вјерника када се пред обичним човјеком одједном понуди лепеза православних цркава. Не само да ће већина поштеног свијета на огорчене борбе око храмова и имовне, одмахивати руком и са подсмијехом – „опет се попови туку око новца!“ – него ће и новостворене цркве разноразним егзибицијама и снисхођењима привлачити вјернике у циљу свог омасовљења. Тако ће се тек малобројни питати гдје је заиста спасење, а још мање ће бити оних који ће са сигурношћу моћи да одговоре. Може се претпоставити да ће новостворена Вартоломејска православна „црква“ у Украјини врло брзо прихватити нови календар, бити проевропски оријентисана, изразито националистичка, антируски хистерична, вјероватно далеко попустљивија према људским слабостима у питањима морала и склонија „бриселским“ вриједностима итд, те као таква привући највећи број вјерника који вјери и Цркви прилазе као политичком покрету, а не лађи вјечног спасења. Припадност некој од Украјинских цркава биће углавном виђена као припадност некој од политичких партија, док ће се учествовање и присуство обредима посматрати и вредновати као гласање на изборима. У том смислу, ови потези Фанара нису добро виђени ни у Ватикану, јер се процјењује да ће значајан дио вјерника у новоформирану националистичку јединствену Украјинску цркву ући не само од Денисенкових расколника и из садашње канонске Православне цркве, него и значајним дијелом из Унијатске гркокатоличке цркве. Римокатоличка црква је имала негативна искуства са национално набијеним црквеним заједницама насталим у еуфорији јер је на сличан начин Унијатска црква у Румунији изгубила готово половину вјерника након оснивања националне Румунске православне патријаршије 1925. године. У оваквим околностима, Српска и Руска црква налазе у далеко незавиднијем положају него било која друга црква јер се једино наше канонске територије не налазе у оквиру једне државе, него у неколико различитих и често непријатељски расположених држава. У том смислу, Српска црква има посебан интерес да се овај проблем брзо и позитивно ријеши, да ли сазивањем Свеправославног сабора или пак позивом патријарху Вартоломеју да се покаје и одбаци зло које је створио, што је теоретски увијек могуће. Но, да ли је и реално? Што чиниш, чини брзо – ријечи су Господње. View full Странице

Када су Јевреји бјежали из ропства, једна од највећих и последњих у низу заповјести била је да закољу јагње и намажу врата његовом крвљу, како би их анђео смрти мимоишао. Ова заповјест постаје јаснија у свјетлу чињенице да је у древном Мисиру јагње било бог. Једна од представа бога сунца је мушкарац с главом младог овна, а и Хорус, бог рата, као један од најмоћнијих богова Пантеона и директно повезан с фараоном, имао је и титулу „јагње божије“. У таквим околностима, Јевреји добијају заповјест да директно испровоцирају фараона тако што ће не само одбити да служе идолу, него ће га и убити и појести, а потом се додатно по комшилуку хвалити тиме стављањем крви на врата. Шта се даље дешавало, гњев фараона, бјекство и прелазак преко Црвеног мора, углавном знамо. Дакле, наша духовна историја, лична и колективна, почиње провокацијом и елиминацијом идола коме одбијамо да служимо. На сличан начин и у нашој чаши воде, раздијелиле су се воде и подигла се бура поводом текста о тренутном црквеном сукобу, који је потпуно нехотице дирнуо у лажне богове којима неки међу нама служе. Тако је, последњи у низу, Владимир Вељковић моје идеје окарактерисао прво као бољшевичке и стаљинистчке, а потом је у њима видио чак и елементе Мусолинијевог фашизма, закључивши на крају да сам националиста. Осим ових етикета, Вељковићу се из неког разлога учинило да заговарам тоталитаристички приступ теологији у коме би неки центар прописивао основне смјернице теолошког размишљања. Не знам зашто је то помислио, али у своју одбрану могу само рећи да то није истина, нити то сматрам, нити сам то икад игдје написао или рекао. Нигдје ни у једном свом тексту, нисам предлагао да се уведе дисциплина, нити да се гуши мисао, као што ми приписује Вељковић, напротив, позивам на креативност и слободу. Међутим, сматрам да слобода и креативност ипак морају да буду конкретни и црквеноградитељни, а не јалови и сами себи циљ. Циљ писања црквеног текста не може бити: „Види ме мама што сам паметан.“ Одбијам идеју да је теологија самодовољна, независна од Цркве и живота у Цркви. Сматрам да је теологија слушкиња Цркве и представља само почетак и мали дио на путу богопознања, који су многи боговидци чак и прескочили, док истовремено многи који знају теологију Бога никад нису спознали. Ипак, да не би било забуне, морам да нагласим да је Црква првенствено богослужбена заједница, али у свијету се јавља у три израза – постојања: 1) есхатолошка: заједница живих и мртвих; 2) Црква царског свештенства (свих крштених); 3) Црква као институција (Синод, Сабор). Бити богослов значи управо вјешто изналажење теолошких рјешења кроз сва три израза њеног постојања, а не игнорисање било ког наведеног. Реалистична позиција теологије подразумијева дијалектичку одговорност: према царском свештенству, према јерархији и на крају есхатолошкој визији Цркве. Управо зато, теологија која није у служби Цркве је лажни бог, и не само да одбијам да јој служим и аплаудирам, него ћу се трудити да је уклоним гдје год стигнем. Тако поступа свако ко је човјек Јеванђеља и ко живи по Јеванђељу. Због свега реченог, морам да кажем да је срамота што је веома мали број српских теолога уопште узео учешћа у дискусији о најважнијем црквеном проблему нашег доба. Изузев часног изузетка оца Дарка Ђоге, стотине наших теолога, болоњских и неболоњских мастера, доктора, професора и свих других, који обично имају став на сваку тему, па ево чак и о разликама између Лењина и Стаљина, сада већ седмицама ћуте и игноришу овај проблем, или говоре о потпуно неповезаним стварима. Примјера ради, у одговору на мој одговор (?!), Вељковић се хвали да је нашироко објашњавао пријатељу проблем украјинске кризе, да би на крају своју мудрост и рјешење тог питања задржао за себе и свог пријатеља, а нама осталима лаконски предлаже – „интернационална православна теологија на принципима саборности и једногласија“. Наизглед, ово рјешење је једноставно и генијално и право је чудо да га се нико до сада није сјетио ни на Фанару, нити у Москви. Међутим, чини се да га нико није обавијестио да је раскол пред нама управо зато што не постоји саборност и једногласије (по 34. апостлском правилу). Поврх свега, ова изјава је по дубини и смислу равночасна изјави новоизабране Мис кобасицијаде у Доњем Пролошцу: „Желим мир у свијету и љубав међу свим народима.“ Осим што је ово најблаже речено увредљиво према сваком ко је ишао у било коју богословску школу, уједно не представља никакав допринос дискусији на тему украјинске црквене кризе. Моја основна идеја је била, и она је сасвим јасна свим људима добре воље и којима је интерес Српске Православне Цркве на срцу, да теологија као наука, поред свих својих дужности и обавеза, мора да помогне Цркви у очувању њених интереса: јединства, цјеловитости и одбрани аутокефалије. Нигдје нисам рекао да треба да се лаже или измишља, него да се пронађе садржај за оправдање одлуке да се бранимо. Ко је добар теолог он не лаже, нити ће икада лагати, него ће наћи начина да нагласи дијелове Предања који иду ка циљу очувања интереса СПЦ. С друге стране, црно-бијели приступ теологији који се предлаже, јесте инфантилан и личи на дјечије бунцање. Православна Црква је халкидонска Црква која вјерује да је Црква тијело Христово, у којој су несливено и неразлучиво спојене божанска и човјечанска воља и енергија. Према томе, у свим црквеним одлукама постоји људски елеменат. Тврдити другачије је јерес. Гдје постоји људски елемент, постоји и интерпретација, а интерпретација увијек зависи од климе, географије, политике итд. Зато негодовање на позив теолозима да додатним ангажовањем на истраживању историје, права, па и политике, у циљу олакшања и стварања интерпретација и давања теолошког основа људским одлукама Цркве, пројављује дубоко неразумијевање не само украјинског проблема, него и саме суштине богословља. Не постоји само једна теологија као нека апсолутна истина, сува наука коју неко покушава да изврне и потчини, како ми погрешно пребацује Вељковић. Вјеровати да постоји само једна теологија значи бити човјек једне књиге, и већина теолога ту идеју напусти у већ на првој години студија. У разним епохама и разним поднебљима, расле су и развијале се различите теологије. Историја хришћанства је почела са Александријском и Антиохијском школом тумачења, касније смо имали крштењску теологију, па потом евхаристијску, па паламитску, пијетистичку итд. Данас видимо да код нас постоји и анационална теологија, која сматра да српско национално питање није битно, да је Црква изнад и мимо нације. То је сасвим легитимно мишљење и ја га не спорим. Мени лично је ближе схватање, које је доминантно у свим другим Православним Црквама, да је питање националне аутокефалије тренутно најважније питање. Уосталом, ако би постојала само једна теологија, самодовољна, самостална и независан и божански непристрасан ентитет, како бисмо могли објасити чињеницу да и Москва и Цариград своје потпуно удаљене позиције бране том једном те истом теологијом? У свом кратком и јасном тексту, Вељковић ми учитава неколико етикета које уопште не желим да коментаришем јер се, с једне стране, не познајемо лично да би могао то да закључи, а с друге стране, такве идеје се не могу ишчитати из мојих текстова. Стога, не могу ни да наслутим одакле му такви утисци, и због чега уводи аргументацију ad hominem. Прва конкретна теза у његовом тексту јесте да је веза између „сорошеваца и исламиста ван сваке логике, истинитости и објективности“. С овом тезом се не слажем из неколико разлога. Прије свега, политичке, економске и војне везе двије поменуте глобалне силе су општепознате и обрађене су у бројним студијама. Не бих да улазим у расправу ко је створио Бин Ладена, ко је финансирао Исламску државу, ко је узроковао и финансирао посљедњу сеобу народа итд, него бих се радије кратко, за потребе овог аргумента, осврнуо на исте идеолошке обрасце понашања и дискурса те двије стране једног те истог новчића. Колоквијално речено „сорошевци“, или тачније читава лепеза либерала, самопрозваних љевичара и осталих из те хетерогене групе су једнако фундаменталисти, нетолерантни, агресивни и хистерични по читавом низу питања и тема, готово на исти начин као и најагресивији исламисти. Сорошевци имају своје лажне богове, свете краве и јагањце, ради којих су у стању погазити достојанство било које људске личности. Треба ли икога подсјећати на понашање и испаде оних који осјете да су барем макар и вербално угрожени недодирљиви идоли попут екологије, веганства, фамозних људских права, говора политичке коректности, родне раноправности, говора мржње и свих других псевдобогова којима су покорили Европу и од чијег спомена замукну и најхрабији. Једина разлика између њих и исламиста јесте што (још увијек) не могу никог да убију, иако се већ одавно за неке ствари које су чак и прије тридесет година спадале у основни домен слободе плаћају новчане казне, или иде у затвор. Исламисти имају свога идола, а сорошевци свога, све су остало нијансе, свака идолатрија је иста, па и ова наша теолошка, а идоли, као што знамо, имају уши и не чују и имају очи, а не виде, зато је било која расправа с идолопоклоницима бескорисна. Ипак, желим да нагласим да је моје именовање одређених теолошких струјања као „сорошевских“, било првенствено колоквијално и у циљу појашњења анационалног дискурса и емоција код појединих теолога. Овдје је веома битно да нагласим да ни у једном тренутку нисам помислио, а још мање рекао (!) да је било ко врбован од стране Сороша и његових сила, тако да је ово подметање Вељковића првенствено нечасно, а затим и лажно. Заправо, сматрам да су присталице условно речено „сорошевске“ теологије у СПЦ, само напросто људи једне књиге и жртве једне пропаганде у којој су слушали оно што се прокламује и говори, а нису гледали шта се и ради. На крају, користим ову прилику да позовем све да помогну да се највећи проблем Православне Цркве нашег доба ријеши, свако по својим даровима, неко молитвом, неко интелектуално, неко практично. Етикетирањем других и подметањем читавих фраза, гутањем камила и цијеђењем комараца, не прави се конструктивна атмосфера нити се долази до рјешења. Позивам да се не одговара Дејану Мачковићу, него да свако од учесника и свако од теолога напише свој став о украјинској кризи или питању Македоније, тада и само тако ћемо бити одговорни људи своје Цркве. Извор: Теологија.нет View full Странице

У реаговању на текст „Међуправославни сукоби из наше перспективе“, названом „Прилог о карактерологији српске теологије“, изнесене су неке тврдње и оцјене, које бих, јавности ради, желио да прокоментаришем. Прије свега, иако ме је аутор Прилога упозорио да се између Грка, Срба, Руса и, како каже, „некакве Цркве“ не смије стављати знак једнакости, што је начелно тачно, ипак ћу користити ове називе јер претпостављам да је јасно да се говори о представницима јерархије, а не о фудбалским тимовима или представницима привредних комора. Сам аутор Прилога је на почетку свога текста признао да је у основи проблема политика. Међутим, његово неслагање са мојим текстом иде даље и другим правцем, те звучи отприлике овако: Море је састављено 99% од воде, а 1% од соли и минерала. Но, само је тачно да је 99% вода, а сад ћу да вам кажем шта мислим о минералима. Прије свега, на моју жалост, сâм Прилог је писан тешким и неразумљивим језиком, без фабуле и јасне идеје. И поред неколико читања још увијек не могу да схватим шта је писац хтио да каже, нити видим било каквог смисла, сем чињенице да је испровоциран малициозним текстом, спином, интерпретацијом, митоманијом и национализмом. Посебно ми је нејасан увод и почетних неколико пасуса, који, можда, неупућенима могу да изгледају импресивно и научно, док мени лично изгледају потпуно бесмислено. Осим тога, Прилог је предугачак јер углавном не побија идеје текста, него ситничаво коментарише готово сваку реченицу текста. Због тога писање овог одговора представља велико искушење и захтјева велику самоконтролу да се не упадне у исти проблем. Дакле, како ми поента првог дијела није јасна, прескочићу субјективне коментаре и опаске аутора Прилога, и усресредити се на пар аргумената који су окарактерисани као нетачни. Примјера ради, аутору Прилога смета навод да су „патријарси на Босфору подржавали Султана у ратовима против Руса“. Основна идеја пасуса из које је ова реченица истргнута јесте да су односи Руса и Грка већ неколико вијекова били затегнути. При тој тврдњи нисам заузео ни једну страну, нити пак тврдио да су Руси зли а Грци добри, или обрнуто, и не видим никаквог разлога да се то окарактерише као „малициозна опаска која са лакоћом своди на апсурд комплексан однос Османске империје и Православне цркве“. Осим што је читаоце просвјетлио да је тај однос комплексан (ваљда претпостављa да већина мисли да је био једноставан), аутор ме упозорава да Султан у једнини није исто што и Османско царство. Вриједи напоменути да се могућност разумијевања пренесеног значења текста, препознавања симбола мора да развије још у предшколско доба, те да буквалност нема мјеста у академској расправи – то би аутор Прилога требало да зна, и да не понижава читаоце претпоставком да су инфантилни. Но, без обзира на горе наведене ситнице, податак о трвењима Грка и Руса у то доба је просто историјска чињеница, која се налази у многим књигама и постоји прегршт примјера. Дакле, иако нема никакве везе са темом, ни претходном, ни овом сада, одговора ради, морам да наведем следеће пријмере, како неупућени не би помислили да су односи заиста били добри, или да примједба аутора Прилога има било каквог смисла и тежине. Тако, Амвросије Погодин у свом дјелу „О пријему неправославних у Православну цркву“ цитира бројне примјере о томе како су Грци мрзили Русе, бацали иконе које су добијали од руских царева, спаљивали словенске књиге, избацивали Русе са Свете Горе, са непоштовањем третирали све негрке итд, те наводећи бројне коментаре ондашњих путника и писаца, Погодин сумира да су Грци током читавог 17, 18. и 19. вијека фрустрацију због губитка империје надомјестили шовинизмом према неправославнима и према православним народима који нису Грци. Погодин, такође, наводи како игуман једног манастира из Молдавије након посјете Палестини пише цару 1650. да Грци називају псима све који долазе из Кијева и Москве. Примјери се низају један за другим, све до записа Порфирија Успенског како се патријарх Мелетије 1854. појавио пред султаном Абдул Меџидом, пред саму битку око Севастопоља, са ријечима: „дај ми комадић руског меса, исјећићу га на комаде“ и завршавајући посјету са ријечима: „Ниње отпушчајеши раба твоего Владико.“ Претпостављао сам да при писању чланка, који има веома лимитиран простор, не могу се наводити сви примјери, како би маловјерни и неповјерљиви били увјерени. Међутим, ако је аутор Прилога већ имао сазнања да овај податак није тачан, морао је прво да провјери, а потом и да га оповргне противним подацима и чињеницама, а не доцилно и лаконски саопшти – то је компликовано – гдје је, при томе, он апсолутно у криву! Иначе, овакав приступ се назива спиновање, за које је он оптужио мене. Даље, осим што има проблема са црквеном историјом, текст Прилога слабо познаје и црквену садашњост, па се тако опет везујући за једну реченицу, а не за главну идеју изјашњава – „да епархијско устројство Цркве не допушта да поп са парохијом напусти јурисдикцију“. Не постоји ни један православни теолог који не зна да парохије на Западу имају статус корпорација (trust), или да су неријетко регистроване на име свештеника, или чак на име лаика, као приватне фирме. Не само да поп може са цијелом парохијом да напусти једну Цркву, него се то, нажалост, веома често и дешава. Таква пракса не дешава се само у Америци и Канади, него и у Европи, и то у свим помјесним православним црквама. Затим, аутор Прилога ми пребације кривицу што сумњам у чистоту намјера одлуке Васељенске патријаршије да допусти други брак свештеницима. Молио бих само да се подсјетимо да је тај приједлог одбијен на Критском сабору 2016, на коме су управо Цариграђани апсолутно доминирали и изгурали све идеје које су им биле блиске. Две године касније ти исти Цариграђани доносе управо такву одлуку. Колико човјек мора бити наиван и неупућен да би тако нешто сматрао случајним?! Такође ме је изненадило да аутор Прилога не познаје догађаје и динамику на састанцима који су се одвијали пред Критски сабор, а сâм наводи да је присуствовао једној предсаборској конференцији. Ако је присуство већ некакав аргумент, онда могу да подијелим лично шестогодишње искуство живота са фанариотима, присуствовања конференцијама, догађајима, не само унутарправославним него и нпр. Дијалогу са дохалкидонцима, а посебно сједницама и скупштинама у оквиру Свјетског савјета цркава у Женеви. Свако ко је и једном био на таквом скупу могао је да види да се Православље дијели на јелинофонске Цркве, с једне стране, и њихове сателите, попут Албаније, којој је на челу такође Грк, те све друге Цркве, које могу имати различита, или пак иста мишљења са Фанаром. У том смислу, аутор Прилога изненађује питањем: Ко су Грци у овоме сукобу? Ако би погледао записнике са састанака и гласања о одлукама, видио би један заједнички именитељ и образац. Сви Грци, без обзира којој јурисдикцији старих патријаршија припадају, увијек и гласају и говоре, као једно тијело, уз пар изузетака који само потврђују правило. Зашто је уосталом Москва и инсистирала на томе да се одлуке доносе консензусом, а не простом већином, ако не постоји непропорционалан број Грка у раду Сабора? Зар данас није јасно да је управо та компромисна одлука да се предсједник Сабора не бира, него да по диптиху припада Цариграду, заправо била трула и штетна, и да нас је можда и увела у последњи раскол? У вези са овим, морам да се осврнем на аргумент у Прилогу, на недавно издвојено мишљење Јерусалимске Патријаршије (у односу на остале Грке) о ситуацији у Украјини, које се може разумјети једино у свјетлу чињенице да јој преко 90% вјерника чине руски имигранти у Израелу, те да би стварање паралелне руске јерархије у на њеној територији значило не само њен потпун финансијски колапс, него и њен крај. Приватно мишљење – изјава патријарха Теофила је услиједила тек након отворене руске пријетње да ће правити паралелну јерархију у традиционалним грчким областима. Аутор Прилога би требало да зна да је Јерусалимска патријаршија, такође, сама још прије неколико година направила паралелну цркву на територији Антиохијске патријаршије, без да је и поцрвенела и поред свих протеста из Дамаска па све до коначног прекида општења. Трактат и идеје о неповезаности губитка аутокефалије са исламизацијом српског становништва, или да је исламизација била углавном у Босни и Херцеговини, нећу ни коментарисати, јер осим историје, аутора ту оповргава и здрава логика. Ради знатижељних, навешћу само податак да је у Сарајеву, почетком 19. вијека паша имао годишњу плату 500 гроша, а да је фанариотски митополит сарајевски од Срба отимао на име своје плате чак 10.000 гроша, остављајући их без крштења и сахране, ако не би имали да плате. Претпостављам да је одговор и на овај податак – то је компликовано за објаснити. Овде ћу се зауставити на доказивању очитих ствари, које су јасне чак и неупућенима јер би непотребно продужило текст, а не би доказало ништа што се већ не зна. Међутим, како не пада снијег да покрије бријег, него да свака звјер покаже свој траг, све горенаведено су тривијалности, а то је, надам се, јасно и аутору Прилога, а које прикривају прави разлог писања текста. Иако ми није јасно зашто је аутор лично испровоциран, из конфузног текста провејава љутња због написаног да је досадашња српска теологија на теме јединства и саборности Цркве била утопија и дјечије бунцање. Прилог вјероватно имао намјеру да докаже супротно, не мени него јавности, међутим, мени лично, а вјероватно и многим другима, данас је више него икад јасно, да је бунцање преслаба ријеч. Овакву теологију не само да је демантовала реалност у последње вријеме, него је и сам текст Прилога најбољи доказ мога описа. Ипак, морам одмах да се оградим да се не ради о цјелокупној српској теологији, нити о цијелом Православном богословском факулетету у Београду, него о малобројном, али бучнијем дијелу појединих карабурмских предавача. Према мом мишљењу и утиску, које не мора бити апсолутно тачно, чини ми се да теолошку мисао тих пар појединаца карактерише готово све што се пројавило у Прилогу о карактерологији српске теологије – изузетно досадан, напоран и неразумљив језик, готово социолект, који служи само за комуникацију мале и привилеговане групе изабраних и њихових обожаватеља. Тако, док се говори о потреби унутарцрквеног дијалога и дијалога са друштвом, истовремено није остварена функционална комнуникација, нити са другим професорима, студентима, теолозима, а камоли са друштвом и свијетом. Лично сам имао благослов Божији да слушам предавања најеминентнијих имена православне икумене те за разлику неких текстова појединих београдских професора, био сам у стању све да пратим и разумијем. Можда зато што су предавачи били сигурни у оно што говоре, или пак добро познавали материју? Насупрот томе, код неких теолога читаве реченице немају никаквог смисла, идеје немају циљ, а циља ни нема. Таква теологија је довољна сама себи, њој не треба Црква. Она је заправо антиклерикална, антимонашка, арогантна и судилачки расположена, по много чему преписивачка, а посебно слијепа на чињенице и реалност. Како уосталом да схвaтимо чињеницу да је овај Прилог објављен након што је митрополит Амфилохије дао изјаву у коме потврђује све моје наводе и тезе, или након интервјуа владике Иринеја бачког у коме каже да „СПЦ брине чињеница што Фанар самостално комуницира са расколницима у Скопју, те да је о томе наша Црква обавјештена из медија“? Да ли се тврдње о политиканстким емоцијама и паушалним судовима, о гушењу Цркве, ширењу страха и панике, односе и на њих двојицу или само на писца ових редова? Или ли je то још једно у низу уобичајених игнорисања ставова наше јерархије, или је непоправљиво слијепило на опажање стварног живота и проблема Цркве? Према мом искуству, поједини професори и предавачи Православног богословског факултета у Београду, усудио бих се рећи, са презиром гледају на Цркву, посебно на јерархију која би требало да се повинује њиховој неприкосновеној псевдобогињи Теологији, односно њима, као њеним акредитованим представницима на земљи. Тај факултет, иако је по многим карактеристикама елитан, несумњиво има велики проблем јер није у стању да духовно формира студенте теологије, нити да развије љубав према Цркви, као првенствено богослужбеној заједници и клерикалној институцији. За разлику од других богословских школа у свијету, због горе наведеног свршени студенти из Београда углавном не постају монаси, а значајан број не жели ни свештеничку службу. Какве то посљедице има на црквену кадровску политику, не треба посебно образлагати. Нажалост, поједини професори проповиједају једну теологију која је самопрокламовано наднационална, надемоционална, надцрквена, надјерархијска, надмонашка и у свему је изнад. Они сматрају да је то чиста наука, што можда и јесте, али посљедицу има аутизам теологије и аутистично понашање оних који то слиједе. Иако је аутор Прилога најпристојнији и најмање агресиван експонент ове мале интересне клике на Карабурми, и о коме сам увијек чуо све најбоље, чак и он са невиђеном лакоћом игнорише ставове митрополита Амфилохија и владике Иринеја, или пак критикује Патријархово писмо Фанару „да је непотребно оптерећено националним идејама“. У том смислу, евидентно је да посебно негодовање код аутора Прилога изазива моја тврдња да је теологија у служби Цркве и црквених интереса, а не обрнуто. Зато аутор тврди да сам понизио (срозао) теологију. Лажној богињи Теологији мора да се потчињава све, па чак и истина, а Патријарх и Црква поготово. Зато аутор тврди нпр. да поп не може да преведе парохију у другу јурисдискцију, иако реалност говори другачије. Аутор Прилога свакако зна за мноштво таквих случајева и примјера, сигурно и више од мене, међутим, он их не усваја у процесу мишљења јер те чињенице не одговарају његовом теолошком погледу на свијет и Цркву. Зато се он једнако чуди како могу да тврдим да данас нема Пентархије из Јустинијановог доба, а при томе игнорише реалност да у 2018. години имамо најмање 14 аутокефалних православних цркава, и да је Црква у другом миленијуму сасвим успјешно функционисала на потпуно другим основама. Ипак, чини ми се, да аутору Прилога највише засметала идеја да сама Црква треба да донесе одлуку, у складу с националним или било којим другим својим интересима, а да потом теолози направе теолошки оквир и објашњење те одлуке. Црква се руководи канонима и богословљем, али то не значи да канони и богословље руководе Црквом. То је основна разлика између уваженог аутора Прилога и мене у процесу теолошког промишљања. Овде морам да примијетим да обрнут процес теолошког промишљања који заговара писац овог Прилога о карактерологији српске теологије је карактеристичан за фундаменталисте из Исламске Државе. Исламисти имају прецијењене теолошке идеје, које потом намећу цијелој заједници, силом, без обзира на евидентне посљедице. То је теолошки тероризам и фанатична заслијепљеност, и посљедично са таквим особама се не може ни преговарати. Једина јасна и разбирљива теза у тексту јесте да је национализам, сам по себи, нешто лоше. Ова идеја је дошла у Србију деведесетих година прошлог вијека, и на крилима Сорошеве визије Европе. Она је разрађена и допуњена са фанаритском пропагандом непрестаног вребања и указивања на етнофилетизам, који јесте проблем, али првенствено, а можда чак искључиво, само међу Грцима. Кроз ову призму јасно је зашто је писац Прилога у садржају текста анационалан, зашто са презиром гледа на српске националне интересе, које карактерише као митоманију јер је њему лично очито свеједно да ли припада Српској или Ескимској православној цркви. Ради се о једној сорошевској теологији којој је свеједно да ли је укинута Пећка патријаршија 1766. или ће Фанар сада, силом и кршењем Предања, поново да успије да рашчерупа српску аутокефалију, „јер у Христу нема ни Грка ни Јеврејина“. У том смислу, јасно је да аутор Прилога нити његови истомишљеници нису у стању ни да изнесу било какву конструктивну мисао из српске позиције и у прилог српских националних интереса, или пак српских црквених интереса. Зато аутор и они који га бодре ни не пишу о кризи о Украјини, или покушају отимања Македоније и других области, јер се то не перцепира као проблем Цркве. Аутор Прилога веома добро зна за одлуку цариградског синода из априла ове године о томе да Фанар планира да додијели, и без сагласности СПЦ, аутокефалију цркви у Македонији, те да фанарски бандеристички епископ Јов Геча, несуђени патријарх нове расколничке структуре у Украјини, у својим интервјуима спомиње и Црну Гору, али то га се једноставно не дотиче, нити емоционално, нити интелектуално. У вези с тим, мени је јасно да се аутору Прилога чини да свако ко мисли другачије је паничар који шири страх, митоман и националиста, или пак препредени прагматичар који злоупотребљава ситуацију ради своје користи, па макар то био и сâм Патријарх. Истовремено, док је нашао за сходно да прокоментарише као лоше третирање питања нација у патријарховом писму, ни једном ријечју није се осврнуо на недопустиво понашање Цариградске патријаршије што је сами узорк цјелокупне дискусије и најважнији црквени проблем овог љета. Међутим, док наш Прилог о карактерологији српске теологије критикује национализам, ни сама Цариградска патријаршија, чији је пројављени адвокат, не сматра да је национално питање у супротности са учењем Ап. Павла. Напротив, Фанариоти сматрају да би давање националне Цркве Украјинцима унаприједило духовни живот, и то не само тамо, јер поред Украјине и Македоније, Цариграђани маштају о давању аутокефалије чак и малој Абхазији. Истовремено, Фанар у потпуности игнорише милионе православних вјерника у Америци, који би такође могли добити аутокефалију, коју готово нико не би оспоравао. Према томе, нико у православном свијету, па и у свијету уопште не мисли да је тијесан однос Цркве и нације проблем. Напротив. Једино аутор Прилога тврди да бисмо морали да одбацимо Нови Завјет и добар дио Предања, ако бисмо црквене одлуке доносили у интересу нације. То је прецијењена и слијепа идеја, људи једне књиге. Срећом, на такав начин не резонује ни већина ни у нашем сабору, нити пак у другим православним црквама. Тако не мисле ни свјетовне власти, ни Руси, чак ни Американци, чији високи дипломати тврде да је формирање националне цркве у Украјини приоритет њихове спољне политике, или пак Французи, чији Предсједник се полако удаљава од екстремног лаицизма и говори католичким вриједностима у француској нацији. Но, за писца Прилога све горе наведено је политиканство. Међутим, српски проблем није агресивност наших противника, с тим смо се знали изборити и у прошлости, а успјешно смо се изборили и данас. Наш проблем је што наша теолошка елита иде мимо свијета, и каска за идејама које су актуелне у свијету? Зашто се, рецимо, нико од горенаведених свјетских актера није сјетио да изнесе аргумент да је национална Црква у супротности са учењем Ап. Павла? Зашто да аутор инсинуира да би Срби требало да буду интернационални пролетери и либерали, по Сорошевом моделу, кад се Европа и политички и интелектуално окреће неоконзервативизму и идеји нације? Да ли треба да будемо са погрешне стране историјских одлука само зато јер нам интелектуалну елиту чине они који не могу да виде реалност у којој живи Црква у свијету? Извор: Теологија.нет View full Странице

Сa великом муком и зебњом сви богољубиви православни хришћани свакодневно прате развој догађаја у сукобу најсветијих православних престола Москве и Цариграда. Онима који се баве теологијом овај сукоб не представља никакву новост јер узроци сукоба полако тињају најмање стотину година у назад, а можда чак и неколико вијекова. Односи дефинитивно нису били добри још од доба када су Романови планирали да укину Цариградску патријаршију, као што су укинули и Московску, или од доба када су патријарси на Босфору отворено подржавали Султана у његовим ратовима са Русима, али и другим православним народима, једнако као што данас ватрено навијају за руске непријатеље. Сами узроци сукоба су далеко дубљи и сложенији и захтијевају посебан рад, а као директну посљедицу имају дешавања у последњих неколико деценија. Битно је нагласити да су се обе стране детаљно и темељно, те са људским и свим другим ресурсима припремиле за сукоб, те да је неко брзо смиривање ситуације илузорно очекивати. Конкретан повод за посљедњу црквену кризу јесте фанарска успостава паралелне јерархије у Украјини, у инат Москви, која је посљедично прекинула општење, иако се прекид општења могао очекивати сваког тренутка још од кад су Руси плански минирали Критски сабор 2016. године. Морамо нагласити да стварање дупле и паралелне јерархије је заправо кратковид и унијатски приступ, који није уродио плодом ни у средњем вијеку, а камоли данас. Међутим, острашћеност не зна за рацио, а ни за срамоту, јер су дуплу јерархију и унијаћење и Цариград и Москва деценијама приговарали Римокатоличкој цркви, па чак и након чувеног Споразума из Баламанда 1993. године, гдје је такав метод рјешавања црквених проблема, на православно инсистирање, осуђен. Истине ради, морамо примјетити да је исто лицемјерје и грешку направила и Српска црква у Македонији 2004. те смо зато од рјешења данас даље него што смо били онда. Али, мудри уче из туђих грешака, а глупи из својих. Са посебном знатижељом теолози прате развој погоршања односа и раскола, те суптилна и дискретна саопштења двају синода о праксама које наизглед немају много везе са овим сукобом, али у великом мозаику рата чине значајне стратешке потезе. Тако је цариградски синод, као гром из ведра неба, дозволио други брак свештеницима, очито припремајући терен за пријем свих руских и иних попова, који би се оженили по други пут, а који би превели своје парохијане. Није дуго требало чекати па да се руски сабор и поред свих проблема које има по питању Украјине одједанпут позабави проблемом парастоса за некрштену дјецу, очито такође са намјером да Руској цркви привуку одређену циљну групу. Наравно, сувише је рано за било какве разлике у догматима и вјери, али праксе дефинитивно почињу да иду свака својим током. Грци однедавно своје симпатије показују према геј покрету, а Руси воде своје посебне и паралелне дијалоге са читавим низом дохалкидонских, монофизитских и несторијанских цркава, Сиријцима, Јерменима итд. У вези с овим посебно је значајна вијест да су Руси уз одлуку о прекиду општења, одлучили и да се повуку из свих комисија гдје Цариграђани предсједавају. То у пракси значи да ће Руси сами убудуће водити своје дијалоге са Латинима, англиканцима и свим осталим вјерским и другим заједницама. Но, без обзира на овај најновији и распламсали сукоб Цариграда с Москвом, данас је више него евидентно да српски поглед на еклисиологију и међуправославне односе већ годинама пати од сукоба с реалношћу. Наиме, Јерусалим већ одавно не општи са Букурештом, Антиохија с Јерусалимом, Цариград је накратко прекинуо општење с Атином, а ево од неки дан ни Москва не општи с Цариградом. Овде вреди напоменути да је и Београд на ивици прекида општења са Букурештом, те да се овај низ прекида литургијских заједништава вјероватно неће зауставити. Очито је наступило доба да признамо да је богословски концеп „саборности и једногласија“, као гараната јединства Цркве о ком су Срби теолози деценијама говорили, очито не постоји и није ништа друго до утопија. Шта је алтернатива? Да ли нека верзија православног папског примата или нешто друго, показаће историја. Истине ради, морамо признати да су о црквеној саборности причали и маштали само Срби, и то у последњих тридесетак година. Истовремено, ни Фанар ни Москва, као ни многи други црквени престоли, нису имали такве дјечије и прецијењене идеје. Већ данас је сасвим јасно да ће побједник у овом сукобу, на крају изаћи као апсолутни побједник и постати православни папа, те да му саборност, посебно у српској верзији, неће пасти ни на памет, а онда ћемо бити у далеко већем проблему него што смо данас. Иако многи Срби у овом сукобу наивно заузимају стране, било да се воде емоцијама и правдом, те стају уз Москву, било да су самоумишљени експерти за канонско право и занесењаци те се позивају на каноне и предање, те стају уз Цариград, готово нико не покушава да сагледа буру која нам предстоји из српске позиције и српских интереса. У том смислу, док жучно расправљамо о сукобу патријараха Кирила и Вартоломеја, не треба да заборавимо да су од свих православних народа једино Срби били толико кратковиди да су чак два пута изгубили црквену самосталност 1463. и 1766, те да није ни мало незамисливо да је изгубимо и по трећи пут. Након губитка прве две аутокефалије, оба пута дешавала се масовна добровољна исламизација српског становништва, а и најоптимистичнијима међу нама је јасно да губитак треће и последње аутокефалије као народ и Црква не можемо физички преживјети. Међутим, иако је сукоб Москве и Цариграда првенствено политички, он се ипак води на вјерском терену, тако да није у потпуности лишен богословске димензије. Бројни су текстови који објашњавају по ком канонском основу Фанар полаже право на Украјину, или зашто Москва сматра Украјину својом канонском територијом. Међутим, за разлику од српске праксе која се држи буквалног и дјечијег приступа црквеном животу, евидентно је да оба велика престола пренаглашавају само оне дијелове предања који иду прилог њиховим идејама, а занемарују све оно што је супротно. Велике цркве знају да богословље служи да се објасни и оправда одлука Цркве, а не обрнуто, те да се црквене одлуке не доносе на основу нечијих комплекса, каприца или једностраних тумачења канона и теологије. У том смислу, Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешењаи објашњења својих одлука, а које ће бити политичке и првенствено усмјерене ка нашем црквеном и националном интересу par excellence, очувању јединства и аутокефалије. Зато без обзира на бројне теолошке текстове, свете каноне, зарезе у канонима, и томосе о аутокефалији и теолошким зачкољицама, на које се сад многи позивају, ситуација је реално оваква: С једне стране, Грци никада до краја и искрено нису прихватили aутокефалије на Балкану а и шире, које сматрају историјском привременом аномалијом и нужношћу „јер није нормално да имамо по једну аутокефалну цркву на сваких сто километара.“ Поврх тога, Грци нашем патријарху не признају титулу „светост“, него га називају „блаженством“, као своје архиепископе и другоразредне мини-патријархе. Иако се формално крију иза историје и старих обичаја, они заправо не могу да превале преко уста да је српски патријарх равночасан с њиховим цариградским патријархом. Паралелно у свом богословском дискурсу Грци пренаглашавају значај првенства части коју наводно има Цариград. Првенство части, како Фанариоти замишљају, нема велике разлике са модерним и умјеренијим тумачењем папског примата. Истовремено, Срби упорно понављају идеју о primus inter pares, која се никад неће чути из грчких уста, наглашавајући идеју да су сви једнаки, уз дошалицу да то само значи да фанарски патријарх први сипа супу за ручком, чиме се обично завршава сва дискусија о примату Цариграда. Истина је да Срби, као народ, не доживљавају васељенског патријарха као првог, ни по ком основу, а идеја да је он нешто надређен Српској патријаршији је апсолутно незамислива. Већина Срба ни не зна ко је личност која је васељенски патријарх, нити могу да га препознају на слици, нити су пак икад чули за Фанар, нити иду у цркву Светог Ђорђа кад посјећују Истанбул. С друге стране, практична Москва није ништа више благонаклона према Србима него Цариград. Истине ради треба нагласити да је праведнија и поштенија. Међутим, не треба да заборавимо да у литургијским диптисима Москва самовољно и једнострано одавно даје првенство Цркви у Грузији над Црквом Српских Земаља. Диптиси су требало да буду тема сад већ пропалог Критског сабора, и сасвим је извјесно да када у будућности поново буде успостављено јединство међу црквама тема диптиха опет бити једна од важнијих. Није нереално замислити, да ће тада Москва посебно наградити не само Румунију и Грузију, него чак и Бугарску вишим рангом него Србе. Осим тога, лакоћа с којом је Москва Београду недавно нудила рјешење за аутокефалију расколничкој јерархији у Македонији на српски рачун, сада постаје нејасна и неконзистентна у свјетлу драме и панике које доживљавају од идеје да они дају аутокефалију Украјини. Што приличи Јупитеру, не приличи да ради во – рекли би у старом Риму, а очито то мисле и у трећем Риму. Уосталом свој однос и поштовање према СПЦ и њеном канонском праву и територијама показали су давно и Москва и Цариград тако што су поставили своје паралелне епископе и у Бечу и у Будимпешти, историјским областима СПЦ, давно прије него што је овај последњи сукоб био и планиран. Истине ради, Срби су, такође, правили неопростиве грешке, попут прихватања нарцисоидног захтјева Фанара да њихов епископ буде предсједавајући на Епископским конференцијама држава на Западу. Зато није било никаквог разлога, а у многим областима гдје смо ми домаћини и бројимо се у стотинама хиљада попут Швајцарске или Аустрије, постали смо малтене гости за два аутобуса Грка. Са том удворничком праксом и пасивним односом се мора прекинути. Ни један канон на свијету не даје никакве привилегије Цариграђанима у Швајцарској или Њемачкој! У оваквим консталацијама снага, опасност са којом се суочава СПЦ је реална и близу. Док наша јерархија данима ћути, и крије информације од вјерника, у чије име наводно пише, у руским и грчким медијима, најављено је да ће Цариград, без одобрења Срба, даровати аутокефалију Цркви у Македонији. Грчки медији имају чак и превод писма патријарха српског упућеног цариградском патријарху, док ми немамо увид ни у оригинал. (Очито је да и код нас неки себе доживљавају као Јупитера, а нас остале као волове.) Међутим, опасност није у македонској аутокефалији самој по себи, него у чињеници да ако се једанпут успостави овакав преседан, реално је очекивати фанариотско једнострано и самостално давање истих или сличних аутокефалијâ, без нужне сагласности Београда, свим већим или мањим политичким групицама у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, па можда чак и Косову и Метохији. Једностране аутокефалије би за нас биле погубне, но оне су дугорочни црквени интерес цариградске патријаршије, али и политички интерес њихових прекоокеанских ментора. Не треба бити посебно мудар, да се замисли какве би проблеме СПЦ могла да има, уколико би спонзорисане групе (ма како малобројне биле), „са благословом васељенског патријарха и бескрајном бригом Велике Христове Цркве за вјечно спасење душа“, пожељеле да уз помоћ и подршку антисрпских државних власти у реченим земљама, преузму имовину и храмове који су стечени прије „српске окупације“ 1918. Срби наивно заборављају да су и Цариград и Москва у цијелу причу умјешали не само двије најмоћније државе на планети, него и двије најстарије дипломатије на свијету, ватиканску и турску, те да нам се врло лако може обистинити Његошев очај да смо опет „једна сламка међу вихорове, сирак тужни без ниђе никога“. Док се дијелимо на оне који су уз Русе и оне који су уз Грке, истовремено морамо да разматрамо све најцрње опције које нама Србима могу да се десе. При томе, док псевдо-богословствујемо не требамо да заборавимо да се Фанар деценијама припремао за овај сукоб, те да су њихови теолози кроз докторате, стручну литературу и публикације, систематски ширили пропаганду и идеје о некаквом наводном примату, или посебним привлегијама цариградског престола, те да су многи Срби теолози, свештеници и епископи подлегли том притиску. Наши црквени преговарачи непрестано морају да имају на уму да је Црква створила каноне, а не канони Цркву. Интерес Цркве је изнад канона, па таман били и с васељенских сабора. Бунцања о некаквом реалном примату Цариграда и канонском праву да одузимају и дају аутокефалије по Балкану, представљају анахронизам и непознавање историје. Не смијемо да насједамо на фанариотску пропаганду и не требамо да заборавимо да Други васељенски сабор (3. канон) потчинио Цариград Риму, стављајући га на друго мјесто иза Рима. У то доба није постојао поредак части престолâ, Рим није био први, него су Александрија, Рим и Антиохија били апсолутно равноправни, те су оци стављајући Цариград у сјенку Рима, заправо тиме штитили тај престо од увећаних претензија Антиохије и Александрије, који су се касније и пројавили у доба Златоуста и потом у вријеме несторијанске кризе. Идеја да је на Другом сабору Цариград стављен на неко друго мјесто од пет могућих, потпуно су историјски неосноване јер се то десило много касније. Наиме, пентархија коју је установио Јустинијан царским законом је дошла 200 година касније и промјенила је до тада важећу равночасност престола правећи по први пут поредак међу црквама. Међутим, и та одлука је трајала колико и Византијско царство. Пентархија без Рима, Цариграда Александрије, Антиохије и Јерусалима, није пентархија, као што ни столица са сломљеном ногом не може више бити столица. Из тог разлога, пентархија је већ на Седмом васељенском сабору стављена ad acta јер је одлучено да су, због нових историјских околоности – арапске окупације Антиохије, Александрије и Јерусалима, најважнији престоли Рима и Цариграда. Првенство части Цариграда не извире из канонског права, него из обичаја и вишевјековне праксе Цркве. Уосталом, пошто неки фанариоти воле да се позивају на каноне, у свим разговорима и сваки пут, треба их подсјетити да по тим истим канонима, све српске земље на Балкану, укључујући и Македонију заједно са Солуном, као и све епархије које има СПЦ на Западу, спадају под јуридикцију римског папе, а да цариградског патријарха ни један сабор ни канон нити de facto нити de iure, није именовао нити новим папом нити замјеником папе. Ипак, имајући горенаведено на уму, цјелокупност и тежину међуцрквених односа, утицаје свјетовних власти, питању аутокефалије цркве у Македонији морамо прићи реално, добро вагајући и међународне и унутрашње прилике, и гледајући наш интерес. Мишљења сам, да проблем под хитно морамо ријешити ми сами са Македонцима, не чекајући ни Москву ни Цариград, практично и једноставно. У том смислу, првенствено је апсолутно неопходно удаљити све оне који овом питању прилазе острашћено и необјективно, или са фундаменталистичких богословских и канонских позиција. Аутокефалију, дефинитивно, треба дати, али под следећим условима: 1) Ако нам је Цариград „мајка црква“, то никако не значи да je СПЦ њена малоумна кћерка. Грци и Македонци морају да прихвате да Македонија није просто предата српској патријаршији на духовну бригу и старање од тадашње Васељенске патријашије 1920, него је српски краљ лично исплатио огромну новчану надокнаду Цариграду у висини три државна буџета. Ако васељенски патријарх жели да направи поништење продаје својих права у Македонији, најнормалније би било да прво врати три просјечна македонска државна буџета, ако не Српској цркви, онда барем породици Карађорђевић. Будући да македонски државни буџет зa 2018. износи преко 4 милијарде евра, за очекивати би било да Фанар исплати минимално 12 милијарди евра. Осим тога, кад већ говоримо о новцу било би очекивано да Скопје исплати и сва преостала дуговања према патријаршијској каси од 1958. Ако смо већ мајке и кћерке, нису нам кесе сестре, кад се већ служимо породичном терминологијом. У међународним односима, сукцесија подразумијева не само права него и обавезе, а једнако постоји и цесија, односно да треће лице плати обавезе које је друго лице направило према првом. У том случају би новац могло да исплати и само Скопје. 2) Аутокефалију требамо дати једино и искључиво под именом Македонска Православна Црква, не само јер сами Македонци то желе, него првенствено јер српски народ тако назива наше јужне сусједе и њихову територију и њихову цркву. Уосталом, аминовање Македонске цркве би представљао коначан доказ, истинске бриге васељенског патријарха Вартоломеја за духовно стање Македонаца и доказ да је надишао етнофилетистичке подјеле, о којима редовно проповједа, те да су му једнако драги и Македонци, као и њихови противници у Атини. За успјешне преговоре било би добро да се испуне барем један од ова два услова, као знак добро воље са њихове стране. Међутим, Вартоломеј је већ најавио да неће признати Македонску цркву под тим именом, толико о искреним намјерама и бризи за тамошњи народ. Осим ова два услова мислим да не требамо ништа више ни тражити. За рјешење проблема морамо да покажемо добру вољу, али и Македонци морају да схвате да иако им се чини да су надомак аутокефалије, и без нас, врло лако се могу наћи на губитничкој страни и пасти у још већи мрак него у којем су сада. Цариграђане је очито понио моменат, те су, чини се, добро прецијенили и сопствене снаге и подршку коју су очекивали међу помјесним црквама. Истом аргументацијом којом сада нападају Русе и Србе, и роваре по Украјини стварајући дуплу јерахију, одавно нападају и Атињане, те покушавају да присвоје тзв. области нових земаља које су ослобођене након 1912. Овде вриједи напоменути да су 1850. Атини дали ненормалну и тзв. крњу аутокефалију, јер Атинска архиепископија нема поглавара цркве, него је то просто скуп епископа који су скупљени у Атини, па због тога им предсједава атински архиепископ. Толико о бризи Цариграда о вјековном поретку и поштовању канона. Међутим, паралелно са нашим директним разговорима са Скопјем, СПЦ не смије прекидати општење ни са једном од цркава јер мора учинити апсолутни напор за очување досадашњег поретка и обичаја понашања међу православним црквама, гасити ватру и стварати мир. Евентуално стварање паралелне јерархије од стране Руса на оним територијама које су до сада држали Грци, би краткорочно економски сломио Грке, који су то и заслужили, али дугорочно би низ раскола и свађа малих и устињених, огорчених вјерских заједница које се међусобом гложе, створио простор за болесне тенденције и аномалије у духовном животу, појаве малих диктатора, а у коначници пољуљао вјеру у истинитост и спасоносност православне вјере код обичног човјека, који је ионако индиферентан према религији. У таквом стању највише бисмо страдали ми. Зато без обзира како се заврши питање македонске аутокефалије, СПЦ мора снажно подржати не само досадашњи поредак и праксу у међуправославним односима, које Цариград покушава да промјени, него прије свега све здраве елементе међу Грцима. Христова је порука – ново вино у нове мјехове – и то је оно што многи и на Фанару и у Кремљу не желе да прихвате. Извор: Теологија.нет View full Странице