Претражи Живе Речи Утехе

Зар може из истог извора тећи слатко и горко? (Јк 3, 11) Током последњих деценија чуо сам низ убедљивих наратива о хитној потреби да савремено човечанство усвоји један другачији етос који ће му помоћи да превазиђе савремену еколошку кризу, тј. проблем који прети земљи као Божијој творевини. Укупни став према овом питању у свету је почео да се мења објављивањем, сада већ класичног, чланка у часопису Сајенс (Science), који је 1967. године објавио амерички историчар Лин Вајт млађи под називом „Историјски корени еколошке кризе“. Овај чланак је указао на одговорност хришћанске теологије за настанак очигледног еколошког проблема. Уместо да правилно схвати сликовити језик библијске повести о човековој одговорности за приношење творевине њеном Творцу, хришћански теолози, махом на Западу, уздигли су људско биће изнад осталих створења и погрешно протумачили Божији позив човеку да влада над творевином као заповест Адаму и Еви да „покоре земљу”. И мада се Вајтов чланак првенствено усредсредио на западну традицију и њене ефекте на природу, самокритика Истока није изостала. Православни су се огласили најпре Енцикликом коју је 1989. године објавио Васељенски Патријарх Димитрије који је јасно артикулисао интересовање Цркве за заштиту животне средине као један трајни задатак. Свети Синод Васељенског престола Константинопоља је одобрио предлог да се почев од 1989. сваке године објављује Патријаршијска посланица свим људима добре воље с позивом да се уздрже од оних активности које штете природи. У истој поруци сазнали смо да је 1. септембар, тј. почетак Индикта (=црквене године), посвећен молитви за заштиту и очување животне средине. Православна екологија на вододелници култура Од тада па до данас Православна Црква је показала да не може остати равнодушна пред еколошким проблемом. Убрзо су њени представници објавили низ студија, чланака и књига и организовали еколошке симпосионе. Разговори, које је најчешће иницирао и предводио садашњи Васељенски Патријарх Вартоломеј, фокусирали су се на проблем загађења Црног мора и његових главних река, Дунава, Дњепра и Дона, као и Босфора, а потом и Амазона. Научници су представили веома алармантну ситуацију како за опстанак подводне фауне и флоре, тако и за услове живота становника региона. На који начин је Православна Црква сугерисала могуће решење? Најпре указивањем да је овај свет крхак, те да његов опстанак не треба узимати здраво за готово јер, хтели – не хтели, човечанство држи судбину овог рањивог света у својим рукама. Затим је указано на то да је еколошки проблем, у својој сржи, духовни проблем. Генерација православних теолога с краја прошлог века, укључујући и српске, избегла је конвенционална искушења својствена институционалној Цркви: заводљиви дремеж који води у анахронизам и изолационизам. Одлучно су позвали на препознавање специфичне литургијске визије чији се језик и наратив разликују од научне анализе са тенденцијом ка фрагментацији и специјализацији (овај приступ се полако превазилази). Такође су скренули пажњу на аскетски етос православног Предања, истичући примере пустињских отаца код којих је смрт једне птице била довољна да изазове сузе у очима подвижника. Или пример преподобног Јована Колова из Египта који је из послушности према Ави Памву засадио сув штап и заливао га двапут дневно, иако се вода налазила на удаљености око 12 миља. Три године касније, суви штап је процветао и претворио се у плодно дрво. (Угледни редитељ Андреј Тарковски је екранизовао ову тему у свом филму „Жртвоприношење”). Треба рећи да су на еколошки проблем православни реаговали сасвим спонтано. Из дубине Предања навирали су начини суочавања које је само требало препознати. Примера ради, када је Владика Атанасије (Јевтић) чуо да је његов пријатељ, православни теолог и Митрополит пергамски Јован Зизиулас, иначе водећи православни еколог, предложио да православни уведу категорију „еколошког” греха (у смислу да тражимо опроштај због немарног или неправилног односа према творевини, недужним животињама и сл.), он је одмах рекао: „Ми смо то давно имали; мој отац би туговао када би ударио свога вола”. Тој еколошкој, а јеванђелској, свести Атанасије се учио доцније и од Св. Јустина Ћелијског, који му је као младом јеромонаху, једне године уочи поклада, писао: „Сутра су ‘Прочке’. И птице се у гори опраштају, говорили су наши стари, и тако пренели и нама еванђелско и апостолско предање”. У истом писму, на потресан начин, у духу Старца Зосиме и јунакâ Достојевског, Јустин је прешао на своју „еколошку” исповест, индикативну за наше данашње потрошачко друштво, рекавши: „Опростите, драги ми оче Атанасије, све што у животу сагреших небу и земљи, и свакој птичици и свакој травчици, јер је пакао сваког мог греха страшан и страшилан за сваку твар Божју. А свака је твар безгрешна, јер у сржи логосна. Зато сва твар уздише и тужи са нама и због нас [Рм 8, 22]; тужи, и тугом нас својом оптужује као убице који извршише, и непрестано врше покољ безгрешних твари Божјих, увевши у земаљски свет три ненасита злотвора: грех, смрт и ђавола. А са њима и за њима – пакао.” (Писма, књ. 1, Београд 2020, стр. 123) Свети Јустин је у чувеним Философским урвинама позивао на стицање „макрокосмичког осећања света”, јер је човек „саздан Богом као макрокосмичко биће… Стога човек, непоремећен и неразбијен грехом, осећа органско јединство свих твари: и радости и туге твари он осећа као своје, јер на неки тајанствен начин он носи у себи судбину свих твари.” (Философске урвине, стр. 79). (Почетком 21. века, та еколошка свест се „примила” међу ђацима Призренске богословије, који су се од Аве Јустина, Владике Атанасија и својих професора научили да загађивачи природе, тровачи река и сл. треба да добију епитимију да би се „уразумили”). Указивање православних теолога да се еколошки проблем реши поштовањем народног и аскетског предања није далеко од настојања савремених еколога да примене принципе очувања животне средине које практикују домородачки народи и културе. Многи еколози истичу дубоку и јединствену везу коју ове заједнице одржавају са природом, представљајући их не само као становнике земље, већ као њене посвећене чуваре. Ова перспектива је од значаја у данашњем времену, када неконтролисано експлоатисање и уништавање животне средине и растућа криза климатских промена представљају озбиљне ризике за еколошко здравље планете. Указао бих на неке поуке које проистичу са једног еколошког скупа. У Бразилу је од 14. до 21. јула 2006. године одржан међународни научни колоквијум посвећен заштити природног окружења Амазона, под називом „Река Амазон: извор живота”. Овај скуп је окупио око 120 верских вођа различитих деноминација, теолога, научника, стручњака и политичара из десетак земаља, на броду који је путовао реком Амазон. О каквим порукама је реч? У недостатку мудрости, најумнији научници света обратили су се домороцима. Поглед домородачких народа: лекција за наше друштво Домородачке заједнице су познате по својој дубокој повезаности са природним светом. Овај однос је у оштром контрасту са доминантном (углавном „западном”) парадигмом, која често позиционира људе изнад природе над којом они господаре и коју експлоатишу. Домородачке културе себе виде као интегралну компоненту екосистема. Овај доживљај јединства ствара снажан осећај одговорности и бриге за животну средину, препознајући да је добробит људи дубоко повезана са еколошким здрављем планете. Несумњиво, овај поглед на свет превазилази културну сферу и обухвата духовну димензију. За многе домородачке групе, земља има свештени значај, а њихове културне традиције, наративи и праксе су дубоко испреплетене са животном средином. Ова духовна веза их обавезује да ревносно управљају земљом, чувајући је за добробит будућих генерација. Њихов приступ често наглашава одрживост и еколошку равнотежу, стојећи у оштром контрасту са екстракционим и експлоататорским праксама присутним у индустријализованим срединама. Модерна друштва, укључујући и српско, могу извући критичне лекције из домородачких начина интеракције с природом. Један од кључних аспеката је реципроцитет. Домородачке заједнице су, сасвим природно, у реципрочном односу са својом околином, пажљиво извлачећи ресурсе и обнављајући земљу на разне начине, укључујући и обредну димензију (благослов, молитва и сл.) Овај модел је антиподан потрошачком менталитету који је распрострањен у савременим друштвима, што је довело до велике еколошке деградације, међу које спада утицај ископавања литијума на животну средину. Поред тога, наглашен је значај заједнице и саборне одговорности својствене домородачким културама. Одлуке о коришћењу земљишта и управљању ресурсима се разматрају колективно, наглашавајући дугорочне последице и добробит целокупне заједнице, укључујући и људске и нељудске чланове. Овај заједнички приступ осигурава разматрање различитих перспектива и настоји да се постигне равнотежа између људских потреба и еколошких захтева. Домородачки системи знања, често називани „традиционално еколошко знање”, обилују одрживим стратегијама управљања животном средином које су усавршаване током векова. Ове праксе укључују контролисано паљење вегетације рада здравља шума, ротациони узгој у пољопривреди ради очување плодности тла и коришћење аутохтоних биљака у медицинске сврхе. Такве стратегије су омогућиле домородачким заједницама да очувају виталност својих екосистема чак и у условима спољашњих притисака и променљивих услова животне средине. Духовна димензије очувања животне средине: прихватање домородачке и аскетске мудрости Шта нам једно органско усвајање овог дубоког знања древног аскетског предања и домородачког искуства дарива када је реч о стратегијама и политици животне средине? Поштујући и укључујући ову мудрост, савремено друштво може да развије одрживије и делотворније методе за очување и обнову животне средине. Препознавање домородачких народа као незаменљивих савезника у борби против климатских промена, грубе експлоатације и губитка биодиверзитета је од суштинског значаја, јер њихово знање нуди практична решења која су истовремено еколошки оправдана и културно поштована. Духовне димензије домородачког управљања животном средином такође пружају значајне увиде за наше савремено друштво. За многе домородачке културе, брига о земљи превазилази практичну утилитарност, приближавајући се свештеној обавези да се узнесе слава Творцу и ода почаст творевини. Ова духовна перспектива удахњује у еколошке подухвате осећај поштовања и преданости, преображавајући еколошке акције од обичне неопходности у дела дубоког духовног значаја и захвалности. Поновно увођење духовне димензије у старање о животној средини може подстаћи дубљу преданост очувању земље. Гледање на животну средину не само као на ресурс, већ као на светињу поверену на чување, инспирише дубље поштовање и посвећеност њеној заштити. Овај помак би могао катализовати значајније и ефикасније еколошке иницијативе, подстакнуте поштовањем и љубављу, а не само страхом, интересом или обавезом. У древној књизи монашке мудрости под називом Старечник стоји како је ђаво једном видео неког монаха да седи и не ради ништа. Питао га је: „Монаху, шта радиш овде?“ Монах одговори: „Чувам (ово) место” (τὸν χῶρον φυλάττω). „Чувам ово место” је одговор са језгровитим теолошким – и еколошким! – значењем које подсећа на Божију заповест човеку у Књизи Постања (2,15) „да чува” рај. Желим да нагласим критичну важност лекције домородачких народа и аскетских отаца као чувараприродног света. Њихова интимна веза са земљом, у комбинацији с одрживим праксама и духовним погледом на свет, пружа снажан модел за оживљавање здравља наше планете. Прихватањем оваквих поука, савремено друштво може напредовати ка складнијем и одрживијем односу с природом, осигуравајући напредну, животно одрживу средину за будуће генерације. Оваквим и сличним рефлексијама теологија и Црква може с пуним правом да позове свакога на преиспитивање његове интеракције с природом, заговарајући помак ка смиренијем односу, дубљем поштовању и приступу који је надахнут домородачком и аксетском мудрошћу. Како се суочавамо с изазовима 21. века, признавање и вредновање улоге домородачких народа и древних подвижника као истинских чувара земље није само корисно – оно је императивно за опстанак и добробит сваког живота на нашој планети. *** Политичарима није нимало лако да установе систем вредности који би истовремено задовољио интересе људи и природне средине. Када, на пример, нека влада одлучи да отвори фабрику знајући унапред да ће она да загађује околину, образложење ће гласити да се у том крају тиме решава проблем незапослености. При том се тврди да ће штета нанета околини бити надокнађена искорењивањем сиромаштва. И ми видимо да чак и они међу најбољим светским политичарима или технократама не успевају да се изборе са таквим дилемама. И у њиховом случају мотивацијом управља користољубље. Најновији протести против литијума у Србији јасно показују да се таквом мотивацијом не може решити ни проблем екологије ни питање економије. Покрети за обустављање ископавања литијума ће, готово је извесно, учинити да користољубље једне владе устукне пред много племенитијим мотивима за народ у Србији и шире. Налазимо се пред старом дилемом: остати у кули од слоноваче академских институција, окошталих духовних дворова и отуђених политичких елита или показати проницљивост – а зашто не и рањивост! – пред горућим питањима са којима се суочава природна средина? Генерација православних теолога из друге половине 20. века нам је показала да једино лична посвећеност еколошкој кризи на практичан начин може довести до благовременог оглашавања о егзистенцијалном еколошком проблему. У православном предању се опитно учи да ништа не служи човековом добру уколико то истовремено не представља благослов и за природу. Знање по себи јесте једна вредност, додуше не највећа, у животу и оно нас води у безизлаз када год изгубимо осећај светог и тајанственог у постојању. Духовна димензија еколошког проблема у данашњој Србији може на одлучујући начин утицати да се спречи еколошка катастрофа. То ће се десити ако се осмелимо да до краја „чувамо ово место” – да би оно нас сачувало! https://teologija.net/cuvam-ovo-mesto/

Цариграђанин по роду и најпре високи дворјанин на двору цара Ираклија, а потом монах и игуман једног манастира недалеко од престонице. Највећи бранилац Православља од тзв. монотелитске јереси, која се ишчаури из јереси Евтихијеве. Наиме: као што је Евтихије тврдио, да је у Христу једна природа, тако су монотелити тврдили, да је у Христу једна воља. Максим се опре томе тврђењу и нађе се као противник и цара и патријарха. Но он се не устраши, него истраја до краја у доказивању да су у Господу биле две воље као и две природе. Његовим настојањем одржи се један сабор у Картагини а други у Риму, и оба та сабора анатемишу учење монотелита. Страдање Максимово за Православље не да се описати: истјазаван од кнежева, обмањиван од прелата, пљуван од масе народне, тучен од војника, прогоњен, затваран, док најзад, са одсеченим језиком и руком, не би осуђен на доживотно прогонство у земљу Скитску, где три године проведе у тамници, па предаде душу Богу, 666. године. Тропар (глас 8):Наставниче Православља, учитељу побожности и чистоте, свећњаче васељене, богонадахнути украсу архијереја, Максиме премудри, учењем твојим све си просветио, свирало духовна, моли Христа Бога, да спасе душе наше. https://mitropolija.com/2023/02/03/prepodobni-maksim-ispovednik-2/

Владика Максим, Сједињујући подељено биће, 2020. Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију о овом патолошком стању са мноштвом нездравих појава. Многи очекују да духовност као таква може да помогне. Међутим, духовна област је готово несхватљива за савремени начин размишљања, у коме се религија доживљава као специјални ефекат људског порива за оностраним. После вишевековног следовања теолошкој традицији која је начинила оштар рез између душе и духа, савремени човек је наследио дилему избора између њих. Ипак, Црква и теологија настављају да се занимају за „духовне теме” још од догађаја Педесетнице као и од момента када је Апостол Павле начинио разлику између духовног (πνευματικός), душевног (ψυχικὸς) и телесног (σαρκικὸς) човека. Хришћанска духовност има у свом средишту отеловљеног Бога као „Сина Човечијег” Који у Духу Светом уноси у историју истину о човеку. Због тога се намеће питање на који начин ова духовност може да утиче на модерну културу? Павлово разликовање између телесног, душевног и духовног Почнимо са кратким погледом на терминологију и на актуелни садржај појмова — телесно, душевно, духовно да бисмо видели какав значај они могу имати за савремену проблематику. Многи мисле да је Апостол Павле из хеленске литературе позајмио и дистинкцију „духовно-душевно-телесно” (Рм 7-8; 1Кор. 2,12-3,4), повезујући је са психолошким разумевањем карактеристичним за грчку мисао. Заиста, код древних Грка, човек се састоји из три дела. Међутим, извор павловског разликовања је јудејски, а не грчки. Апостол Павле се по овом питању креће у библијском миљеу из којег потичу појмови basar (тело), nephesh (душа) и ruah (дух). У том предању, телесно указује на биолошко постојање човека и везује се за инстинкт самоодржања. Душа је само животни принцип који није имун на смрт и не гарантује опстанак личности после смрти. Дух, пак, указује на божански дар и животворну снагу која долази од Бога. Теолошки посматрано, три поменута павловска израза треба повезати са три различита начина испољавања човека. Погледајмо их укратко. Начини манифестовања човека Телесни човек живи и понаша се искључиво на основу свог биолошког идентитета. То ће рећи: занима се како да сачува своје биолошко постојање које садржи, између осталог, и инстинкт самоодржања. Одржање живота у биолошкој равни телесни човек ставља за крајњи циљ свог постојања. Једини циљ телесног човека је преживљавање његове биолошке ипостаси. Стога, када неко запрети његовој биолошкој ипостаси, он ће га убити! Душевни човек је онај који ставља извесне „бране” у односу на пориве телесног човека. Стога душевни човек, на пример, не жели да нашкоди другом. Он жели да заштити себе, али то не чини на уштрб другог. Целокупно васпитање усмерено је ка душевном човеку. Духовни човек је онај који је вођен Духом Светим, Који у његово постојање уноси будуће стање, есхатон. Дух то чини преносећи човека у стање у коме његовим постојањем неће диктирати биолошки инстинкт самоодржања те га неће користити на штету другог. И не само то, него садржи и елемент љубави. Јер, у коначној анализи, есхатон је љубав која чини да себе жртвујем ради другог. Према томе, код Апостола Павла имамо три начина постојања који се не поистовећују са три дела (или спрата) човека. Примера ради, по истом Апостолу, када год негују самољубље људи остају телесни (σαρκικοί). У 1Кор. 3, 3, он пита: „Јер све док су међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?” Ипак, изненађујуће за неке хришћане, ни душевни човек (ψυχικὸς) не представља за Павла неко идеално стање. Штавише, он сматра да душевни и духовни човек нису тако блиски. „А душевни човек не прима што је од Духа Божијег, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно” (2, 14). То што је данашњи човек пре свега „душевни” човек дугује модерној култури у која га своди на ниво осећања. Свака историјска епоха је разрадила свој тип идеалног човека (нпр. homo sapiens, homo religious, homofaber, homo economicus и сл). Наше доба је сведок култа емоција и одушевљења, и њен идеал је homo sentiens (човек који осећа). Медији интензивно експлоатишу оне програме или слике које играју на карту емоције и импресије. Али, у светлу павловске антропологије, емоције могу да буду само илузија дубине човека. Према томе, „духовни” човек (у већ наведеном смислу) представља решење за дилему модерног човека. Али, како то разумети? Да ли је духовни супротстављен душевном или телесном у онтолошком смислу? Апостол Павле одбацује такву поделу због тога што он не говори о деловима него о начинима. Он прави разлику, али не врши хијерархијски рез и трипартитну поделу. Љубав као главни израз духовности За Апостола Павла чланови Цркве су „духовни” (πνευματικοί). Он овде не упућује на нека психолошка искуства хришћана. Његова логика је повезана са пост-васкрсним искуством Цркве. Наиме, после Христовог вазнесења, ученици су примили Духа на дар и Он, као Утешитељ, дела како би унео дарове Будућег века унутар хришћанске заједнице. Као резултат тога, сви чланови Цркве постају „духовни”, црпећи свој етос из будућег начина постојања коме их учи Дух. Извор истинске духовности је чланство у Цркви као телу оних који су, захваљујући Крштењу и заједници Духа Светога (што је Евхаристија), стекли вечни идентитет. Ако су сви чланови Цркве постали „духовни”, то значи да им Дух Свети омогућава да предокусе будуће Царство чије су одлике: „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање; за такве нема закона” (Гал 5, 22-23). Из тог разлога, сагласно Павлу, истински хришћанин не допушта дискриминацију која би један дар (личност или харизму унутар заједнице) стављала изнад других. Један члан заједнице не може да презире другог и да постоји независно до осталих чланова. „И неугледни наши удови имају већи углед, док оним угледним то не треба. Али Бог тако сложи тело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у телу, него да се удови подједнако брину један за другога” (1Кор 12, 24-25). Врхунски облик духовности је љубав (1Кoр. 13, 13) због тога што је Дух заједница. Према томе, уколико немам љубави, тада сам ништа (уп. 1Кор. 13, 2). Пошто је љубав ствар воље и очишћења од зла, тј. свега што води ка одбацивању другог, јасно је да борба за „духовног” човека повлачи подвиг. Како све ово изгледа у светлу психологије? Несумњиво, појам телесног код Св. Павла указује на тело у коме се утврђује индивидуализам, у коме физичке потребе и жудње (ако нису контролисане) воде ка себичним поступцима и мотивима (παρὰ φύσιν). „Душа” изражава природне, психолошке функције. При том, душевно не треба окарактерисати као природно у смислу здравог и целовитог. Поистовећење природног (κατὰ φύσιν) са здравим и нормалним није у складу са светоотачким погледом који природу не оправдава као такву. Природа је здрава једино уколико је у заједници са натприродним Богом, уколико је доведена до стања ὑπὲρ φύσιν, тј. ако је обожена. Због тога, питање је да ли постоји иједан плаузибилан пример духовног у базичној интеракцији унутар људске психологије. По мом мишљењу, за „духовног човека” не постоји еквивалент у психологији због тога што се не ради о својству људске природе него (ничим изнуђеном) дару од Бога. У сваком случају, у павловској перспективи, „духовни човек” је пријемних Духа Светога који личност човека води до надилажења природног (биолошког) стања бића („ако сте пак Духом вођени, нисте под законом”: Гал 5, 18) и есхатолошког усиновљења („јер које води Дух Божији, они су синови Божији”: Рм 8, 14). Бити вођен Духом и владати се на основу закона јесу две ствари које се међусобно искључују. Важи или једно или друго, али не обоје. Бити, пак, истински духован представља црквено, а не индивидуално психолошко искуство. Интеракција између духа, душе и тела у данашњој кризи Било која врста кризе (притисак, фрустрације, узнемиравање на послу) подстичу човека да ангажује своје природне потенцијале. У време кризе најочигледније се испољавају душевни и телесни начин. Криза, на пример, нагони неке људе да поступају као телесни људи. Ако неко, из реакције на стрес или трагања за утехом, постане завистан (према храни, интернету, куповини итд), та личност ће бити ближа „телесном човеку”. Ако неко из сличних разлога постане радохоличар (workaholic), та личност ће бити више привучена душевном обрасцу, због тога што овде није у игри страст; међутим, уколико се радохоличар храни нарцизмом, то лако постаје „телесни” човек. Погледајмо неколико примера у следећој табели. Телесни Душевни Духовни Повређеност, рањеност насиљем Жеља за осветом, мржња, злопамћење Жал, борба за опроштај, сећање на добре ствари Праштање, прихватање Брак Нарцистичко искоришћавање, путеност Подношење другог Смиреност, жртвена љубав до самозаборава Животне фрустрације Злопамћење, трагање за материјалном утехом Туга, стрпљење, жеља за превазилажењем Вера, жудња за Богом Национализам Искључива љубав према свом народу Толерисање других народа Љубав према другима народима Радохоличар (workaholic) Себично стицање на компулсиван начин Дела милосрђа, помоћ другима Самоодрицање, дарежљивост Богатство Богаташ из јеванђеља Помоћ другима са интересом (духовним) Несебично помагање другима Горња табела показује да три модуса нису статична него да су динамички испреплетени. Код духовног човека, телесно и душевно сарађују у потпуности и бивају доведени до преображаја. Критеријуми позајмљени из будућности Да би се проценила критична ситуација, потребно је имати визију будућности, тј. оно на основу чега знамо шта је Божија воља о нама. Задатак свештеника, терапеута, вероучитеља и др. је да указују на истину човека. Критеријуми на основу којих можемо да „читамо” реалност — људе, догађаје, појаве и поступке — позајмљени су од истине која је историјски откривена у Христу. Звучи просто, зар не? Можда, али ствар се ту не завршава. Јер, док антиципирани Крај не дође, ми и даље имамо озбиљну борбу пред нама. То повлачи опитно искуство слободе, неизбежни крст и изоштрен осећај за историју. Трајни изазов за хришћане састоји се у увођењу димензије Краја у њихове животе, тако да свако своју кризу — од породице, посла, брака, преко кризе средовечности до друштвених, културних и политичких превирања — може да сучели на здрав начин. О том хришћанском ставу према наведеним питањима најуверљивије говори ранохришћански спис Посланица Диогнету (4–5): „Они (хришћани) живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници (πάροικοι). Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина туђина“. Наведена илустрација хришћана (понекад тешко замислива у нашем времену) сведочи о парадоксу једне илегалне и прогоњене религије. Био је то, како истиче француска историчарка Мари-Франсоа Баслез, парадокс једне мистичне религије која је са својим мучеништвом промислила своју антропологију дајући важно место телу; парадокс једне универзалне религије која је разликовала културу од религије – показујући да човек може бити хришћанин независно од тога да ли је Грк или Јеврејин; парадокс једне религије која у глобалној историји спасења у Христу давала одговоре на питања актуелности. Била је то визија живота која је у резултату дала један етос надахнут будућношћу. Мудра процена догађаја у светлости Краја била је од почетка важно оруђе у рукама Цркве. То јој је помогло да не дозволи суноврат због свађа и личних интереса. Верујемо да ће она помоћи и данас када смо суочени са кризом смисла живота. ИЗВОР: Шта значи бити духован данас? (или: Quo vadis, homo sentiens?) TEOLOGIJA.NET Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију...

Но када схватиш, да као што ти биваш кушан, да се тако и твој брат искушава, тада кушаноме опраштај. Кушачу пак, који је хтео да те наведе на мржњу према искушаваноме брату, противи се, не подавајући се његовом лукавству. То је оно што говори и Јаков брат Божији у саборној посланици: “Покорите се, дакле, Богу, а успротивите се ђаволу, и побећи ће од вас“ (Јак 4, 7). Ако, дакле, као што је речено, будеш имао трезвено ревност за све напред изнето, моћи ћеш да познаш пут Господњи и апостола Његових, и да, с једне стране, љубиш људе и саосећаш им када греше, а с друге стране, да се непрекидно противиш лукавим демонима љубављу. Ако смо пак охоли, безбрижни, немарни и мисао своју прљамо телесним насладама, тада се боримо не против демона, него против себе (самих) и против браће (своје), а демонима чак угађамо, војујући за њих са људима. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свим појавностима треба крст; тј. одвајање од свега оног што преко мисливог утиче на ум. Када су сва саодношења са појавностима прекинута и када је истовремено искључена сва природна активност и промењивост, тада се, попут из гроба васкрслог, појављује логос, који је у њему и који све што је од Њега обујми, са којим ништа не може бити, само по природи, у односу. Спасење је, стога, по благодати, а не по природи… Не очајавајмо размишљајући о узвишеној божанској бесконачности, јер Божије је човекољубље са такве висине на нас сишло, нити, сазнавши (сву) бескрајну дубину нашег грехопада, одбијајмо да поверујемо како ће у нама замрла врлина (једном) васкрснути. Преподобни Максим Исповедник, Гностички стослови Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Док се полако крећемо у сусрет Божићу и витлејемској пећини, мисли нас данашњих хришћана су често усмерене ка фолклорним сценама, сентименталним песмама, поклонима и сл. Ипак, актуелна мигрантска криза подстиче да се присетимо мигрантске димензије Божића. Превечни Син, не емигрирајући из Очевог загрљаја, био је принуђен, још у Дјевиној утроби, да са Богородицом и Јосифом хита за уточиштем, најпре у околини Витлејема, а онда и у Египту. Сећање на те дирљиве сцене највећег Мигранта, а кроз Њега нашег стварног статуса у свету, помаже нам да дубље схватимо проблем миграната и избеглица у данашњем времену. Поред драматичне кризе самог људског идентитета и проблема односа са животном средином, мигрантска криза је можда најозбиљнији проблем човечанства данас. Тај проблем поново спаја Запад и Исток; овај пут на драматичан начин. Он је подстакао на хитну и дубоку рефлексију о питању човекове одговорности у свету. Тако и хришћани обједињују снаге ради решења овог проблема. Тужно је да се у највећем броју случајева на (и)мигранте гледа као на „сувишне људе“; пошто за њих нема места онда су и непотребни. Погођен вестима о избеглицама који се третирају као „сувишак“, иконограф Стаматис Склирис је на тамном платну започео слику „Сувишни људи“. Овим се он придружио оном ретком броју православних сликара који су доживели појаву миграната као позив на наше покајање због занемаривања њихових потресних судбина. На Стаматисовој слици мноштву миграната на препуном броду у Средоземном мору придружује се Христос као њихов сапутник јер Он учествује у избеглиштву свакога без изузетка кроз своју избегличку судбину и мученичку смрт на Крсту. Они који су већ потонули насликани су са светлим лицима како плутају морем, спокојно изражавајући истину да су превазишли смрт и страх. У годинама које долазе, композиција „Сувишни људи“ ће, по свој прилици, добити још тамнијих тонова. Да ли ће православни хришћани успети да јој додају светлије нијансе? Где је гостољубље данас? На напуљској конференцији о теологији и Медитерану јуна месеца 2019. године, Васељенски патријарх Вартоломеј је алармантним тоном изјавио да се „Господња заповест о прихватању странаца налази у опасности“, алудирајући на поједине владе и земље које очајне мигранте спречавају да пронађу какво-такво уточиште. Проблем имиграције, као и други проблеми данас, морали би да зближе хришћане. Постоје неке нејасноће око појма „избеглица“ или мигрант. Њихова масовна појава је постала системска одлика глобализованог света. Фигура мигранта се, како рекосмо, посматра као „људски сувишак“ који – самим својим карактером сувишка – манифестује ароганцију оних који не спадају у те „сувишне“. Међутим, теолошка димензија „ближњег“ итекако може да помогне у контексту савремене хуманитарне кризе и карактера глобализације. Прихватање оних најслабијих, изложених социјалним и економским притисцима, јесте императив. За ово су, несумњиво, потребни теолошки критеријуми: без теолошког сензибилитета одговор на кризу може бити погрешан. У овом историјском часу, у светлу начина на који се развија избегличка криза, људи од утицаја треба да делају у духу Јеванђеља. Још је у Посланици Диогнету истакнуто да, парадоксално, хришћани сваку земљу доживљавају (и ниједну не доживљавају) као своју „отаџбину“. Апостол Павле је у Фил 3,20 говорио о есхатолошком грађанству које тек треба да дође. Платон је у Републици изнео идеју да су земаљски градови у којима обитавамо једна слика — и то изобличена — унутрашњег човека (IX, 592b). Изазов дијаспоре је подсетио православне на путнички и крсни статус Цркве у свету, пошто „у свету смо али нисмо од света“. Због тога се Православље опире идолопоклоничком односу према појмовима „домовине“ и „отаџбине“. Библијски поглед на дошљаке Постоје мишљења да је целокупна библијска повест у ствари мигрантска прича. И Стари и Нови Завет казују потресне историје прогнаника који су принуђени да беже или напусте свој завичај. Иако појам „избеглица“ није заступљен у Библији, постоји мноштво одељака који говоре о „странцима“, „дошљацима“ или „туђинцима“. Књига Изласка приповеда о изабраном Народу, Израиљу, који је био жртва горког ропства у Египту. Крајње безнадежни, уз Божију моћну руку, успели су да побегну и нађу уточиште у пустињи. Током четрдесет година живели су лутајући, без своје домовине. Коначно, Бог је испунио своје древно обећање и настанио их на земљи коју су коначно могли да назову домом. Пошто је Израиљево искуство бескућништва, измештености и странстовања било до те мере болно, Бог је заповедио свом народу да увек показује посебну бригу за странце: „Ако се странац настани с вама у вашој земљи, немојте га злостављати. Странац који се настани с вама нека вам буде као домаћи. Волите га као саме себе, јер сте и ви били странци у Египту“ (Изл 19,33-34). Гостопримство представља конкретан пример љубави према овим „странцима“ као и указање како народ Божији треба да живи: наступајуће гостопримство увек налази места за странца. Скоро на самом почетку Новог Завета стоји Матејева прича о томе како Јосиф и Марија беже у Египат са својим новорођеним сином, Исусом, због зависти параноичног цара Ирода. Наш Спаситељ је рано детињство провео као избеглица, јер његова земља није била безбедна. Занимљиво, у Јеванђељу по Луки Христос је представљен као „странац“ и „туђинац“ у овом свету (2,4, 39; 8,1; 13,22; 17,11; 4,29–30; 9,53, 58; 24,18), што још више наглашава његову ипостасну повезаност са светом. „Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема где главу заклонити“ (Мт 8,20). На трагу Израиљевог искуства, Христос истиче управо старозаветну заповест о љубави према странцима (Ис 58, 7) као критеријум на основу кога ће свима бити суђено: „Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах, и примисте ме“ (Мт 25,35). Крштење као прихватање статуса мигранта Библија нам упућује изазов позивом да волимо оне који су другачији од нас, а не да се кријемо у безбедној зони своје интиме, окружујући се људима сличног мишљења „Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате?… И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци?“ (Mт 5,46–47). Једна од темељних последица Крштења јесте истина да „нови човек“ нема оца на земљи него на „небу“ (Mт 23,9) те да су његова „браћа и сестре“ чланови Цркве. Слично томе, „нови човек“ нема грађанство на земљи него на небу (Фил. 3,11), пошто његов „град“ јесте онај „будући“ (Јевр. 13,14: ἀλλὰ τὴν μέλλουσαν ἐπιζητοῦμεν), будуће Царство. На тај начин, хришћанин и јесте и није странац у овом животу. Ово је био егзистенцијални смисао Крштења као „смрти“ „старог човека“ и рођења „нове“, есхатолошке личности. На основу овог, нико није имигрант и сви смо (у једном или другом смислу), имигранти. Христос је велики Странац у Историји, тај милостиви Самарјанин Који потреса темеље постојећих монолитних друштава тако што прихвата грешнике у заједницу свог есхатолошког обеда. Тиме је Исус увео другачији етос и логику пошто другачијим односом одређује свој народ, своје пријатеље, своју обитељ, своју мајку и своју браћу. Оно што их одсада дефинише није крвна веза, нити заједнички циљеви (национални, политички или економски), него љубав која ствара и обнавља човека. „Јер ко изврши вољу Божију онај је брат мој и сестра моја и мати моја“ (Мк 3,35). Јеванђеље сугерише да уколико Христа не препознамо у личности странца, болесника, страдалника и затвореника, тада га уопште нисмо познали. Странац је скривени Христос. Св. Григорије Богослов је саветовао свог савременика: „нећеш се изложити опасности ако ово будеш радио… притекни му у помоћ, понуди му храну, одени га, обезбеди лек, превиј му ране, упитај га како му је, дај мудар савет о трепљењу, охрабри, буди подршка“ (Беседа 14,27). Баш као што Бог шаље „кишу на праведне и на неправедне“ (Мт. 5,45), тако и светитељи Цркве гледају на све као да су праведни и чисти. За њих нема странаца и дошљака: штавише, њима су најближи они који су изгубљени и намучени због тога што светитељи себе виде као недостојне и изгубљене. Историјске прилике и ризици Можемо рећи да се особита гравитација једне културе открива у начину на који се бави проблемом странаца (дошљака, имиграната и незнанаца). Слике распетог Христа су данас свуда око нас: на бродовима који превозе мигранте и избеглице, међу жртвама трговине људима, имигрантима које туку на улицама европских престоница, у личностима заробљеника у концентрационим логорима. Тако, данашњи „библијски” незнанци су азиланти, измештене особе, избеглице, мигранти (они који трајно напуштају земљу због сиромаштва), емигранти (који одлазе у другу земљу тражећи бољи живот), они који трагају за азилом, особе без државе…Поменути патријарх је апеловао да се у Европи престане са одвајањем економских миграната и оних који траже азил. Ипак, озбиљна питања навиру из глобалних превирања нашег времена. Поједини подсећају на неке сурове историјске примере. У развоју европске цивилизације, од краја четвртог до седмог века, већи део западне Европе је доживео културни преврат који је нарушио грчко-римско наслеђе. Нова племена селећи се у Европу где су се и настанила – Готи, Хуни, Франци, Вандали, Бургунди, Нормани – била су на врло ниском културном нивоу. „Велика сеоба народа“ је тако еуфемистички названа, али се радило о насилној и масовној миграцији са трагичним исходом: уништена је, рецимо, стварност града. У том смислу, хришћанска обавеза прихватања странаца не сме да уклони моралну обавезу да се адресују корени и узроци масовне миграције људи данас. Иако свако има право да трага за безбедним и хуманим животом, ниједна земља није обавезна да прихвати све оне који желе да се у њој настане. Криза миграната не престаје да буде једна од политичких поларизујућих тема како у западној Европи тако и у Америци. Одговор из дијаспоре Св. Николај Жички у Новим беседама под гором је поставио занимљиво питање: „Зашто се Христова наука ширила доцније безмало искључиво ка западу? Зашто васкрсли Господ није упутио војску својих апостола ка истоку, куда је водио лакши и утрвенији пут, него ка западу, куда је водио пут узак и опасан?“ Николај одговор налази у изазову дијаспоре: „На западу је Он био странац, и ка западу се Он упутио преко слугу својих, путем уским и опасним“. Пут ка Западу је Господња заповест. Чини ми се да теологија новијих времена није дала одговарајући значај имигрантском статусу Цркве. То се одразило и на погрешно разумевање многих тема хришћанског живота. Многи верници кључни значај придају нацији, у духовности се акценат ставља на првобитно стање човека, у академској теологији на историјске парадигме, а у богослужењу се готово изгубило кретање „према Крају“. Као да понекад сами хришћани успоравају путовање овог света ка Царству Божијем. Међутим, нимало случајно, управо је такозвана дијаспора изнова открила ту заборављену димензију. Током седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века православни богослови у Америци су кренули да се удубљују у постимигрантски идентитет Цркве и поставили основе за друштвену етику и мисиологију у тој демократској, религиозно плуралистичкој, а сада све наглашеније секуларној земљи. Нови трендови у православном богословљу плод су деловања у расејању, посебно руских имиграната у Европи после совјетске револуције. Иако је дијаспора (као неизбежни изазов за стари и нови Израиљ) један од најсложенијих проблема свега Православља, она је велики благослов: управо нас она подсећа на спасоносну истину о путничком, привременом и крсном статусу Цркве у свету. Путовање ка Царству предодређује земаљске изборе. „Православна дијаспора” је једина поуздана спона са данашњом oikoumenē. Задатак православног богословља данас је у томе да „богословље ближњега“ стави у заједнички миље живота и промишљања. Наше богословље није протолошко него есхатолошко. Носталгија за Земљом Живих је носталгија надахнута будућношћу. Есхатолошка носталгија није романтичарска жудња хеленистичке или индиј(ан)ске религије које су биле „заточеници својих архетипских интуиција“, како је то рекао Елијаде. Стога не чуди да су православне парохије у дијаспори биле истински азил и евхаристијска прихватилишта за новодошле. У целокупној историји Српске Цркве у дијаспори, од првих српских имиграната до најновијих таласа имиграције, парохија (parikoia) је била то средиште живота, па је организовање парохије било највећи корак у верском и друштвеном животу имиграната. Дељење евхаристијског хлеба открива енергичну обнову друштвеног саосећања које проистиче из литургијског преображаја. Када је Апостол Павле писао Јеврејима (13,2) подсећајући да гостољубље не заборављају, „јер из гостољубља неки и не знајући примише анђеле“ (мислећи пре свега на јављање Свете Тројице Аврааму), тада је указао да је права и једина основа за хришћанску хуманитарност иста основа која води разумевању Бога: личност. Извор: Теологија.нет

„Који љуби Бога, не може а да и свакога човека не воли као самога себе, мада и негодује због страсти оних који се још нису очистили. Зато видећи њихово обраћање и исправљање, радује се неизмерном и неизрецивом радошћу”. 13. Глава о љубави, Светог Максима Исповедника. Овај светитељ из VI века надахнуће је и извор духовних поука Драгани Машић, вероучитељу и теологу. За радио Беседу говорила је о овом великом светитељу и значају његовог дела. Ово изузетно надахнуто излагање, које доносимо из архиве нашег Портала, топло препоручујемо! Звучни запис разговора Извор: Радио Беседа

Владика западноамерички Максим дао је интервју новинарки Драгани Николетић и главном и одговорном уреднику НИН-а Милану Ћулибрку, који је објављен на шест страница овог магазина. На почетку интервју је разјашњено да је "крајем септембра декан ПБФ, епископ браничевски Игнатије, обавестио "црквену владу" да не може да спроведе (јулску) одлуку Синода." Како за НИН каже владика Максим: Декан је уважио мишљење Синода, али и указао да је оно не само неосновано, него и у несагласности са Статутом Универзитета, Законом о високом образовању и Законом о раду." Сходно Уставу наше свете Цркве, наставља владика Максим, Свети Архијерејски Сабор има власт да контролише рад Синода, као и да решава несугласице међу архијерејима. Због тога је владика потписао захтев да се одржи редовно јесење заседање Сабора. Иако се не слаже са одлуком Синода о свом разрешењу професорске дужности, владика Максим, наглашава да ту одлуку поштује, али очекује од Сабора да да коначну одлуку, коју ће "као и увек до сада" поштовати. Владика Максим је опширно говорио о статутарности свог наставничког рада на Универзитету, а осврћући се да је Синод у свој одлуци навео и неке теолошке разлоге "сматрајући да је моје учење у неком смислу проблематично", владика је рекао: "Желим да верујем да је и овде реч о неспоразуму који ће се веома лако отклонити на предстојећем Архијерејском сабору." На питање новинара о вези питања Косова, односа према косовској политици председника Србије А. Вучића и ставу архијереја по тим питањима, епископ Максим је приметио да се у медијим инсистира на тој вези, али је понови став епископа бачког Иринеја "да у Цркви нема деликта мишљења". Још је навео: "Могу одговорно да тврдим да по том питању (Косова и Метохије -прим-приређ.) сви епископи имају неподељено мишљење, тако да ми не знамо ни за "меко" ни за "тврдо" решење. На питања о односу Цркве и државе, владика Максим је рекао " У Цркви је често заступљена једна превазиђена и доста наивна вера у симфонију цркве и државе по узору на средњи век, заснована на тренутној процени односа снага. Упркос свему, надам се да пред долазећим нараштајима нећемо црвенети због садашњег односа према власти." Он је поводом додељивања Ордена Светог Саве председнику Вучићу рекао да када орден као симбол фунционише на прави начин он тада и обједињује, а да је у овом случају дошло до превида. "И док садашњи председник Србије непрекидно понавља да је за разграничење и поделу, дотле Сабор Српске цркве трајно инсистира да разграничење и подела представљају издају. Како сада то двоје помирити? Ето, тај парадокс не може да појми најмање половина српских архијереја, а ни велики део наше Цркве". Епископ Максим опширно је говорио о томе зашто је потписао петицију групе наставника и сарадника ПБФ о теорији еволуције. Говорио је и о томе да му је замерена благонаклоност према таоизму, а он је у свом тексту на ту тему само цитирао трећег аутора. Епископ Максим је навео и да је потребно да се отклоне сумње, настале због лоше информисаности, о новој верзији Устава СПЦ у САД. Изразио је очекивање да ће чланови Синода у томе да помогну. У интервју НИН-у доста је речено и о стању српске мисије у дијаспори, задацима Српске цркве итд.

„Треба да делате, не само док не угледате плод, него сте дужни до исхода (тј. упокојења) да се борите. Јер изненадни грäд често обара зрели плод“ – писао је почетком VII века, негде близу данашњег Катара у Персијском заливу, велики Сиријац Исаак, епископ који се повукао са катедре због, како каже сиријски историчар Ишоднах (9. век), „зависти житеља унутрашњих области“. Исаакова поетска реченица метафорички упућује на потребу будности и расуђивања као кључних реквизита за досезање циља сваког подвига. Преурањено ликовање може да буде кобно: видели смо као то изгледа у спорту, политичким или црквеним изборима, разноразним кампањама итд. У време трансхумане технологије коју карактерише запажено одсуство расуђивања, а онда и наглашена расејаност, осврт на отачке увиде (Старечник, Лествица и др.) нуди важне савете за савременог човека. Осим што нас данас одликује расејаност (на коју не треба бити нимало поносан), ми људи смо склони и да губимо пред собом хоризонт очекивања јер нам је замагљен циљ. То доводи до духовне, политичке и сваке друге дезоријентисаности. Ова тема постаје још занимљивија ако се узме у обзир да су Оци Цркве по правилу припадали периоду интензивних теолошких, философских и политичких дебата, па је дар расуђивања био пресудан за одређивање духовног правца и за јасно изражавање истина вере. Живећи у време не само трајне догматске кризе (оригенизам, моноенергитство итд.) него и политичке кризе повезане са експанзијом муслимана на Блиски исток, монах-перипатетик и плодни богослов, Св. Максим Исповедник (580-662) је током целог живота трпео оптужбе и клевете, како по питању вере, тако и живота. Током седам година двапут му је суђено у Константинопољу (655 и 662), трипут је прогањан, потом и мучен, због посвећености учењу о двема вољама и енергијама у Христу. Ипак, упркос свим тим нападима, Максим је одолео искушењу да узврати истом мером (=да се свети) онима који су га клеветали. Шта је то што је учитељима Цркве помогло да у времену кризе превазиђу осуђивање, а да наставе борбу? Постоје три учестала а међусобно повезана појма којe су они користили у вези са овом темом: „крисис“ (суд), „дијакрисис“ (расуђивање) и „критеријум“ (мера, гномон). За суочавање са сваком кризом помоћу расуђивања неопходно је поседовање богословских и духовних критеријума на основу којих се може просудити шта сачињава теолошки легитимну перспективу, а шта не, и шта је неопходно за само esse црквеног живота. Напоредо са тим, за процену критичних момената ваља имати и визију будућности, тј. Божије воље. Управо на овој тачки – однос између будућности и историјског просуђивања – лежи срж отачке теорије и праксе расуђивања. Мноштво је аспеката отачке мисли који показују да за њих само оно што је позитивно – попут љубави, добра, правде и сл. – има есхатолошку перспективу, док оно што је негативно – попут поделе, мржње, зла и сл. – припада садашњем веку и не опстаје у вечности. Та једноставна истина помагала је хришћанима (простом народу, монасима, свештенству) да заузму став по коме неће чинити ништа што не одсликава будући живот или му је супротно. Ако у вечности са Христом нема мржње, размишљали су они, онда ћу све учинити да никог не мрзим. Слично томе, чињеница да нема компромиса између живота и смрти, водила је хришћане ка одбацивању смрти као последњег непријатеља. Просто, зар не? Вероватно, али ствар се не завршава тиме. Наиме, док не не наступи тај помињани Крај ми не можемо бити сигурни ни у шта. Предстоји нам озбиљни подвиг и борба. Пресудна за наше разумевање расуђивања јесте премиса да су сва бића обдарена једним „телосом“ – циљем или задатком – и док се „телос“ не оствари ми не можемо говорити о „истини“ ниједног бића. Последично, расуђивање се тиче „краја“. У то је укључено и питање воље (слободе, самоодређења) и драме (коју повлачи људска историја). У том смислу, треба истаћи да је Крст као „суд“ и провера посвећености тај пресудни критеријум сваке процене; светитељи нису избегавали крст у виду подвижништва. Иако је широка лепеза појмова који описују аскетски живот, Оци и њих стављају у перспективу будућности. На пример, за Максима Исповедника злопамћење је окрутни вид одвајања и као такво спречава нас да волимо браћу, док опроштај води љубави чак и према непријатељима, а тиме у натприродно превазилажење „садашњег века“. Личним примером праштања и незлопамтивости, овај Исповедник је показао да је будућност (љубав) уградио у свој живот и расуђивање. Љубав „приволева вољу да прати природу и да не одступа од свог (есхатолошког) закона природе“. Слично је поступао и Симеон Нови Богослов који није имао мржњу ни злобу на митрополита Стефана Никомидијског. Напротив, говорио му је: „Владико, ја те волим, а верујем да и ти мене волиш. Из љубави си ме послао у прогонство… и видим сада плодове тога, јер сам се утврдио на Стени (тј. Христу), и ум мој је утврђен на Камену вере, и не колеба се! – Хвала ти на том доброчинству“! Из овакве визије произилази једно расуђивање које прераста у „ерминевтику надахнуту будућношћу“. То расуђујуће оверавање садашњих и прошлих догађаја на основу будућности јесте важно оруђе у рукама теологије и Цркве и данас када се суочава са модерном кризом смисла. Расуђивање, дакле, не може да заобиђе животне потребе модерног човека. О. Георгије Флоровски је то формулисао следећим отрежњујућим речима: „Савремени човек може и треба да инсистира на предањској вери и Цркви Отацâ. То, међутим, не тражи жртвовање слободе његовог мишљења, као ни издају у односу на потребе и захтеве савременог света“. Ова перспектива је далеко шира од уског следовања крутом magisterium-у или тзв. missio canonica Цркве, који missio, уосталом, и не постоји у православном Предању. Флоровски ће без устручавања рећи да је „сервилност (δουλικότητα) страна како Библији тако и Оцима. Они сами су били смели, одважни и авантуристички (adventurous) трагаоци за божанском истином“. Отпор је увек духовно исправнији пут од апатије. Само из те смелости и безграничне слободе у Христу могла је да се роди теологија која преображава читаве културе тако што их „крштава“ у процесу усвајања. На нивоу философије, важни аристотеловски појмови (попут τέλος, δύναμις, ἐνέργεια), усвојени су и смештени у специфични амалгам у коме јелинствујућа аристотеловска метафизика налази смисао у библијској есхатолошкој теологији. Платонски појам душе је уз озбиљне корекције и дужну пажњу усвојен, под условом, како је то формулисао апологета Атинагора, да се „ни душа ни тело не могу замислити по себи него само као човек који се састоји од душе и тела“ (другим речима, нема човека уколико је ова пуноћа нарушена). Штавише, веровање у природну бесмртност душе је сматрано за јерес, озбиљнију од јереси тнитопсихизма (веровање у смрт душе и тела до васкрсења). Обратимо пажњу: управо је расуђивање на основу будућег стања („чекам васкрсење мртвих“ – јер само целовит, а не парцијалан човек представља истину о човеку) избило аргумент да хришћанска вера почива на бесмртности душе. У богослужењу, пак, многи пагански обичаји су преузети и христијанизовани (попут урођених празника, „слава“ и ритуала). Слично је учињено на плану уметности где су велика хеленистичка достигнућа вреднована и утеловљена у хришћанско уметничко наслеђе, што се огледа у богатству и разноликости форми, боја и израза. У неким случајевима је ова симбиоза деловала као „тензија“ (попут статуса философских појмова у теологији), али она је потицала из намере да се сачувају вредни елементи (попут аристотеловске телеологије и метафизике), али и да буду спојени са јудеохришћанском есхатологијом васкрсења. Верност овом поступку није довела до „хеленизације хришћанства“ него до „христијанизације хеленства“. Све то заједно данас представља Предање које су генерације хришћана слагале у биће Цркве. Један савремени отац Цркве каже да речи из Јеванђеља да све што је било везано за Христа Богородица „слагаше у срцу свом“ јесте управо – Предање. (уп. Лк 2, 19; Лк 2, 51). На тај начин су у историји стварана сасвим нова дела која није диктирала природа него слобода. Флоровскијевски казано, слобода је у стању да победи нужност, па чак и да преиначи законе природе у светлости долазећег Царства – као што сведоче мученици и подвижници Цркве. На тај начин, хришћани нису своју будућност црпели из вере у бесмртност душе (што је било ready–made, платонско решење оног времена) него из вере у „заједницу светих“, у Цркву као Тело Христово које се непрекидно опитује у Евхаристији. На тај начин христологија васкрсења решава загонетку живота. То, међутим, није очигледно ни предсказиво, него долази као изненађење из будућности, као откривење или благодатни дар. Расуђивање без откривења би било чиста људска домишљатост. Стога, речима Лествичника, „човек који има дар расуђивања, нашао је здравље и уништио болест“. Неукост (ἀμάθεια) и острашћеност (ἐμπάθεια) су две главне одлике данашње сцене. Када своју метафизичку неписменост спојиш са острашћеном жељом за уклањањем неистомишљеника тада око себе производиш збуњеност и тугу. Јер, мислиш у себи, само моја уска перспектива је исправна и она треба да доминира стварношћу. Једна перспектива која не допушта алтернативу. Заборављаш тада да нема нужне супротности између Јерусалима (просте јеванђелске вере) и Атине (јелинске философске синтезе), између Истока (на коме се уврежила западна култура) и Запада (на чијем тлу православни живе и делају), између теологије (реч о Богу) и науке (проучавање закона постојања природе): напротив, схваташ да само њихов стваралачки сусрет и прожимање може да оплемени свет у коме заједно живимо. Јер, молитва Цркве не престаје да буде за мирно сапостојање на Божијој земљи народâ, племенâ, језикâ, културâ – за јединство у једном телу Црквe по свој васељени. Да је римска инквизиција 1615. године, користила расуђивање надахнуто будућношћу (или да је макар мало промућурнија била), тада би донела други закључак а не онај по коме је Галилејев хелиоцентризам „безуман и апсурдан за философију, и формално јеретички [за Цркву], пошто на многим местима експлицитно противречи смислу Светога Писма“. Тада би потоњи развој односа теологије и науке у средњем веку највероватније имао другачију путању. Господ се оваплоћењем зацарио и „обукао се у лепоту“ људске и космичке природе (која је била контаминирана грехом, пропадљивошћу, страдањем и смртношћу). Исповедајући ову истину, верујемо да теологија 21. века неће упасти у замку средњевековне инквизиције. Под условом да теолози живе на начин вере, самопредавања и самоприношења, пратећи савет Аве Исаака са почетка овог текста. Извор: Теологија.нет

Велики јубилеј Српске православне цркве, осам векова аутокефалности, на различите начине обележавају епархије српске цркве, а данас се завршава тродневна прослава организована тим поводом у Епархији западноамеричкој. Надлежни архијереј, владика Максим (Васиљевић) у разговору за „Политику”објашњава да се јубилеј прославља у парохији Светог Саве у Сан Габријелу, делу Лос Анђелеса. – У тој парохији је управо завршено осликавање храма сценама из живота првог српског архиепископа Саве, укључујући и композицију на којој је, уникатно у целој Српској православној цркви, детаљно представљен догађај додељивања аутокефалије 1219. године. Патријарх је послао леп поздрав, уз извињење што није могао да допутује. Стигло нам је десетак српских архијереја из свих матичних српских земаља, као и из Европе, САД, Канаде, Јужне Америке, a учествују и поглавари или представници православних јурисдикција у Америци, па ћемо имати укупно двадесетак архијереја. Стигли су свештеници и верници из свих крајева наше епархије, од Аљаске до Мексика и од Колорада до Хаваја, а онда и из других области, из Европе, Канаде, Јужне Америке – каже у интервјуу за наш лист владика Максим. Да ли ће прослава бити повод за разговор са сабраћом архијерејима? Има ли међу вама отворених питања, будући да сте последњих месеци често били помињани у различитим новинским написима, а неретко и конфронтирани са одређеним епископима СПЦ, од писане расправе са владиком бачким Иринејем поводом става СПЦ о „украјинским питању”, заседања Светог архијерејског сабора, где су се такође јавила одређена размимоилажења, престанка радног ангажовања на Православном богословском факултету, промене назива српске цркве у Америци? Нормална комуникација са браћом архијерејима је мој природни хабитус и она није никада била компромитована. Основни проблем српске црквене стварности не лежи у „липсандрији”, нити у недостатку љубави, него у одсуству општења које води до тежих неспоразума и неповерења. Ваљда је због тога свако епископско саслуживање у древној цркви било израз саборности. Чуди то што епископи 21. века, у ери олакшане комуникације, понекад нису у стању да једни другима предоче шта раде. Верујем да ће црква уз помоћ Божију изаћи из тренутне кризе кроз поново откривање теолошких критеријума. Верујем да је свако од актера разних дискусија ове године на свој начин бранио јединство Цркве. Моје инсистирање да ми саслужујемо са свима са којима смо до сада саслуживали нашло је потврду и у посебном саборском саопштењу поводом Украјине из маја ове године. Што се тиче мог ангажмана на универзитету, о томе ћу више рећи када прође прослава. Због чега је промењен назив Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци и да ли ту промену тек треба да одбори Свети архијерејски сабор? Не постоји ниједан службени акт Светог архијерејског сабора којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска православна црква у Северној и Јужној Америци”. Ове године није објављен ни прокламован никакав „нови устав” него је постојећи устав поново одштампан са амандманима који су донети на претходна два црквена Сабора како би чланови – делегати могли да их у једном документу прегледају. Измене у овом „арондираном уставу” – примљене консензусом, после дискусије, од стране свих присутних чланова Сабора (делегата) – тичу се раније донетих амандмана. Сабор из 2018. године одобрио је „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама”. Та одлука је спроведена и о томе је извештен Синод. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек је био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. С обзиром на то да важећи устав у Америци уопште не примењује ни Канадска епархија (него се управља према свом статуту), ни она у Јужној Америци, него се он поштује само у Сједињеним Америчким Државама, логично је било да се та чињенична стварност документује и у самом Уставу. Свако ко, и поред оваквог образложења, учитава ту некакве лоше намере (тенденције ка издвајању, тежња ка припајању некаквој другој јурисдикцији а не српској, и сличне томе бесмислице) стварно треба да се запита о својој способности да разуме чињенице. Српске владике у САД, као и свештеници, даноноћно бдију над својом паством, на сваком кораку сведоче о свом српском, светосавском идентитету и није поштено приписивати им било шта друго осим истинског сведочења и заштите нашег верног народа. Епархија западноамеричка објавила је велику монографију на више од 1.000 страница на енглеском језику о српском хришћанском наслеђу у Америци. Шта бисте издвојили из богате историје СПЦ на америчком континенту? Та монографија је у Америци и у свету оцењена као врхунско књижевно и уметничко остварење. Радећи на овој књизи схватио сам који су напори били потребни да се обликују наше црквене заједнице. Један свештеник је прве литургије у својој маленој заједници служио на покретној трпези са богослужбеним сасудима које је користио као свештеник-затвореник у немачком логору током Другог светског рата. Открио сам да је најстарији предмет који овде поседујемо „Служебник” који је Божидар Вуковић одштампао 1520. године, а који је као свештеник користио отац Милутин Тесла, па га је његов син, наш научник Никола, после његове смрти чувао као велику драгоценост. Књига се налази у председничкој библиотеци у држави Мисури. У Србији је остало непримећено да смо овом књигом први пут на једном месту добили стручни и визуелни преглед српске архитектуре, српске иконографије (анализа икона, мозаика, зидног сликарства и сл.) у Америци. Пописане су све наше српске парохије и манастири и сада имамо њихов историјат у САД и Канади на једном месту. Чак и када би неко покушао да нам то отуђи не би могао, јер имамо убедљив доказ да је то наше. У сваком, случају, ова монографија је чувар нашег црквеног наслеђа са српским печатом који нико не може уклонити. Шта су данас најважнија обележја живота наше Цркве у САД? Црква је простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије за америчке обраћенике, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо успоставили мисију међу Индијанцима и то је прва таква мисија на тлу САД, ако се изузме Аљаска. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља. Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Свети Сава је имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља. Уколико пак америчком друштву успемо да убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства. Извор: Политика

У смислу облика, крст се може посматрати онда када означава силу која обухвата све: и оно што је горе и оно што је доле, са свим њиховим крајевима. У смислу састава, (може се посматрати) онда када (крст) собом открива суштину, Промисао и суд, односно њихова пројављивања, као и мудрост, знање и врлину силе која свиме управља; суштину и мудрост, као творачку силу, (открива) линијом на горе, Промисао и знање, као силу одржавања (открива) попречном линијом, а суд и врлину, као силу која одгони злобу и која, посредством свега овога, све што је створено и што се одржава, повезује са њиховим почетком и узроком, а (открива) посредством целога (крста). У смислу засебних делова, крст (се може посматрати) тако што линијом нагоре указује на Бога, Који је увек исти и никада не иступа из Своје постојаности јер је чврсто и непомериво установљен, и тако што попречном линијом показује да свеукупна творевина потпуно зависи од Бога и да нема другога начела и друге основе осим у Богу. У смислу енергије, крст (се може посматрати) тако што показује немогућност делања и умртвљеност оних који су на њега приковани. Свети Максим Исповедник, О разним недоумицама Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свако, дакле, од умних и словесних бића, односно анђелȃ и људи, тиме што је саздано логосом који је у Богу, јесте и назива се честицом Бога због тога што његов логос, као што је речено, прапостоји у Богу. Стога је несумњиво да ће се, буде ли се кретао у складу са собом, обрести у Богу, у Коме логос његовога бића прапостоји као његово начело и разлог; сходно томе, ако своју жељу не усхте да усмери ка било чему другом већ ка свом начелу, онда се неће одвојити од Бога; напротив, сврставањем уз Њега, сȃм постаје бог и назива се честицом Божијом, зато што, саобразно својој природи, мудро и разумно, односно прикладним кретањем, доспева до сопственог начела и узрока. А после свога начела и усхођења и васпостављања у логосу по којему је саздан, он нема више куда да се креће или како да се креће, јер његово кретање ка божанскоме циљу, као што је очито, окончано је у самом том божанском циљу. Свети Максим Исповедник, О разним недоумицама Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Једна од првих ствари коју научите на часовима иконописа јесте да постоји „покајање“: увек можете да поправите начињену грешку (потез четкицом или нанос боје). Та интервенција, на неки начин, исправља прошлост. Но, на људском плану гледано, може ли се заиста променити нешто што се већ десило у прошлости, или је могуће само (иако ни то није мало) избрисати његове негативне последице на садашњост? О овој дилеми (тзв. quantum eraser) на пољу квантне физике пише амерички теоријски физичар Брајан Грин у књизи Ткиво свемира. Пошто је констатовао да се „прошлост не може ни на који начин изменити данашњим акцијама“, Грин поставља наизглед „теолошко“ питање: „Ако не можете променити нешто што се већ догодило, да ли можете учинити следећу најбољу ствар: избрисати утицај истог на садашњост?“ Осим што је интригантно, ово питање је и пример како се космологија приближава философији и чак куца на врата теологије. Поједини покајање описују као највећи реализам: сагледавши свој промашај у светлу циља који нам је Бог поставио, спознајемо свој положај у односу на Бога, ближње, време, простор, космос… Тада уочавамо какав застор нас је заклонио и какве мрље су прекриле белину изворног лика. Чисто бело сликарско платно пружа сличну аналогију – када је украшено усхићује, а када је замрљано смућује. Није познато ко је био први сликар који је почео да делове канваса (платна за сликање) оставља неосликаним. Наиме, композиција се може још више осветлити малим триком: неке делове платна оставите просто нетакнутим. Едгар Дега је тим маниром неке делове белог платна штедљиво чувао код наношења четкице да би постигао осећај величине хаљине свог модела или столице на којој она седи. Сезан је, слично њему, остављао белину платна нетакнутом да би нас учинио свеснијим потеза четкицом по белини који дају ефекат површине, док тонови и колори стварају дубину. Када сам једанпут, следећи тај сликарски поступак, покушао да сувишак нанете светложуте боје поправим белом, то ми, на моју жалост, није успело. Понекад личи на Сизифов посао покушај враћања исконској чистоти. Али, постоји нада: ако чистоту схватимо не као повратак уназад (што је, као што знамо, немогуће) него као сјај назначеног циља, тада је могуће чистоту задобити и то још чистије заблистати него у почетку („тако ће онај који победи бити обучен у хаљине беле“ – Откр. 3,5; уп. 7,9). Велика препрека овом сазнању је наш пали ум који радије замишља оно архетипско неголи будуће стање. Покајање је питање истинског постојања коме, верујем, сви теже. Један графит на улицама велеграда гласио је, просто, „Постојим“. Шта је његов аутор хтео да каже? Да ли се епископ или свештеник тога града запитао о тој личности; какву поруку је желео да пренесе? Колико нас уопште боли патња многих, „паштећих“ се око нас. Хришћанска вера није занесеност само духовним стварностима. Верујем да када би нам се на тренутак дало целовито прозрење у бол измученог човечанства – не бисмо престали да се молимо за његов спас. Но, ми често нисмо свесни колики је благослов и радост бити створен, бити створење „Онога који створио и саздао човека“. Пошто постоји Творац, ми нисмо напуштени. Спознаја да си Његово створење чини те благодарним. Истовремено, када бисмо на трен били свесни последица Христовог васкрсења – наш живот би постао трајно славословље. Један грчки старац је, са таквим увидима, младом сликару саветовао да увек слика радосне ликове. Уколико само присуство Цркве у свету не представља знак суда и позив на покајање и крштење света – тада она не испуњава своју сврху. То је оно што садашња генерација, било да су клирици и хришћани, треба да схвати као велику одговорност пред Богом: да манифестује једну Цркву која није од света али је у свету. Уколико се мисија данашње Цркве сведе на идеолошки обрачун са неистомишљеницима и прогон због другачијег фокуса, због неспретно срочене мисли и сл., последице могу бити штетне, можда и горе од педесетогодишње стагнације под комунизмом. Наш неуспех да се друштво дубље христијанизује повод је за наше покајање и искање опроштаја. Искрени епископ је позван да макар једном изговори реченицу: „Иштем опроштај од Бога и људи што нисам увек на висини задатка“. Звучи утопистично? Можда. Но, ако су то чинили хришћани минулих епоха, зашто би наша била изузетак! При догађају силаска Светог Духа на Апостоле и прву Цркву, дошло је до двоструког чуда (емфатички наглашеног у другој глави Дела Апостолских): присутни људи су најпре окусили начин живота Будућег века (2,1-4) и потом су се покајали (2, 38-39), после чега је уследило њихово крштење (2,41). Догађај Педесетнице показује да када имамо харизматично присуство Есхатона у свету – свет се тада разбуђује за покајање и укључење (утеловљење) у Нови Израиљ – Цркву. Стога Црква не може проповедати веру која се не тиче егзистенцијалних потреба света. Ту се показује да Црква није супротстављена свету. Та заједница, хвалећи Бога, беше омиљена код целог народа. И стога: „Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху“. (2,47) Може ли се, дакле, избрисати лош утицај прошлости на садашњост? Тема покајања доводи нас на праг одговора. Данашње колебање око исповести модерни човек може да превазиђе уколико, у духу наведеног догађаја, схвати да га Црква унапред прихвата. Задивљујући је пример чина исповести описаног у једном старијем Молитвослову. Покајник прилази свештенику који га са епитрахиљoм дочекује и најпре му чита опроштајну молитву. Милосрђе и разумевање трагике греха могуће је једино с обзиром на Оног који долази. Једино увидом у будућност можете опростити и добити опроштај. Будућност ослобађа прошлост и очишћује је од њене негативне димензије. Биће да нам изворни смисао покајања може постати доступан тек уколико изнова анализирамо грчку реч metanoia. С обзиром на њену библијску употребу, реч неминовно упућује на нешто долазеће, с оне стране, после (уп. meta-ta–physika). Ако кроз покајање идемо даље (meta) од палог ума (nous), тада нас оно ослобађа од бремена прошлости (сагрешења, пороци). У сваком случају, појам μετάνοια је најтешње повезан са будућношћу: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“ (Мт. 3,2). Metanoia води ка новом налажењу изгубљеног компаса. У озарености покајања схваташ да Бог не тражи природни jus talionis, закон награде или казне (узвратни закон из Изл. 21,24). Покајањем проничеш у сазнање да је темељ на коме се одржава свет пре слобода неголи судбина. О томе је писао Г. Флоровски у „Метафизичким предусловима утопизма“. „И ми о томе опиту и искуству говоримо када опит вере противстављамо натуралистичком опиту, а не о неком ‘природном богопознању’ које је заувек замењено и одстрањено кроз оснивање Цркве“. Због тога у хришћанству бела боја није просто реминисценција „природне“ чистоте. (Иначе, идеја белог сликарства може се препознати код руског супрематиста Казимира Малевича који је 1918. године насликао White on White. Његова теорија гласи да слика треба код гледалаца да створи „чисти осећај“ који се може постићи кроз огољивање уметности до њене суштине). Дакле, историја човека није у природном развијању наследно-урођених задатака, него у подвигу или, речима Флоровског, у „безбројном низу слободно-чудесних дотицаја Божанске Славе, чудесних сусрета са Богом“. Да не будем погрешно схваћен: l’art pour l’art је залудна ствар, чиста таштина. Не упућујемо на њу овде због тога. Поента са уметношћу је много суштинскија, будући да се у њој слобода пројављује на изузетан начин, те због те слободе уметност треба повезивати са истином живота који нуди Црква. У уметности као истинском стваралаштву (ту не мислим само на сликаре и музичаре) одвија се благодатно знаменовање и освећење света. Када Црква поседује уметнички (и друштвени) инстинкт за човека тада је и други препознају не као ауторитарну институцију него као духовни дом. У грчкој поезији 20. века, где се згуснутост речи (λόγος) налази у најскладнијем ритму са животним сликама, откривамо првородну лирику. Тако, у песми Марије Полидури, стих који гласи: „родила сам се само зато што си ме заволео“ (μόνο γιατὶ μ’ ἀγάπησες γεννήθηκα), доводи до освешћења после којег обрнута перспектива постаје закон оптике. Поезија (и уметност уопште) налази raison d’être само када се обраћа једном Ти. То доводи до тога да у другом нађемо своју сврху (реч несебичан у грчком значи да неко нема сврху у самоме себи – ἀνιδιοτέλεια). Тада схваташ да су огромни размери заборава другог: „Плачем зато што сам те заборавио а не зато што те немам више“ (κλαίω ποὺ σὲ ξέχασα καὶ ὄχι ποὺ δὲν σὲ ἔχω), бележи песник Михаил Ганас. То је стање у коме, према стиховима Одисеја Елитија, препознајеш као да је неко други уместо тебе корачао кроз живот (σὰ νά ‘μουν ἄλλος κι ὄχι ἐγώ / μὲς στὴ ζωὴ πορεύτηκα). Из таквих опита искрсава истина да се лепота нашег путовања не састоји из лепих предела него из тога како ће се наше очи изменити од виђеног. У прустовском маниру, нису пејзажи то што чини једно путовање него начин на који их гледамо. Или, како каже Андрић за мостове, највреднији су „они који су највише задржали и занели моју пажњу и мој дух“. Покајањем омивених очију гледамо у будућност и, милошћу Васкрслог Богочовека и васкрсавајућег нас из свакодневних и сваковрсних смрти, корачамо кроз историју до Дана онога – најсветлијег. Покајање тако постаје симптом низа слободно-чудесних дотицаја Цара Славе долазећег на великом, белом престолу (уп. Откр. 20,11). Извор: Теологија.нет

Сликар Каравађо је апостола Матеја, у моменту када га је Христос позвао да га прати у служби апостола, насликао (негде око 1600. године) са изразом запањености на лицу овог до тада цариника док је седео у друштву четворице људи. Христос на свој неупоредиви, божански начин позива, и тај моменат надахњује Матеја да пође за Њим (уп. Мт. 9, 9). Tај позив и поглед изазивају чуђење. Несумњиво, сва четири Јеванђеља показују да по таквом позиву и обраћењу живот човека задобија нову димензију. То не значи да ћете Христа који вас је обратио или исцелио присвојити само за себе: крвоточивој жени из Јеванђеља је био довољан само један додир да јој сва дугогодишња патња постане благослов новог живота, живота као трајног чуда. Многе јеванђелске сцене се окончавају речима „чуђаху се“ или „дивљаху се“ (уп. Мт. 7, 28; 9, 33; 12, 23; 13, 54) или код Марка: „и зачудише се чудом великим“ (5, 41). Истинско знање, и љубав према ипостасној мудрости, почиње увек чуђењем. Сократ у Платоновом Теетету, каже да је чуђење (θαυμάζειν) страст философа и да философија почиње дивљењем (ехо овог пасуса налази се у Аристотеловој Метафизици: „Њихово чуђење, задивљеност, било је оно што је испрва водило људе да философирају, и још увек их води“). Кажу да данашње генерације одликује једна доза равнодушности према животу. Да ли је то постала одлика и црквених средина? У време Симеона Новог Богослова слично се дешавало: када је у том периоду византијског царства све цветало на политичком, културном и другим пољима, задивљујућа струја живе вере некако је зашла у рукавце формализма. И Симеон је реаговао, те је своје савременике подсећао да је стварност „нове твари“ у Христу (2Кор. 5, 17) ствар садашњости, а не прошлости. Она се „свакодневно савршава и збива у истински вернима који делимично постају заједничари свега тога, спознајно, још док су у телу“ (Пета етичка беседа). Овај Богослов – кога су најпре противници иронично називали „нови богослов“ – васпоставио је у Предању христоцентрични и духонадахнути етос богоопштења и богопознања и увео димензију задивљености и виђења. Док корачам улицама Нанђинга, града на истоку Народне Републике Кине, и у чуду посматрам хиљаде лица, срамежљиво питам Господа када ће народу од преко милијарду житеља послати чудо у виду Кирила и Методија. При том пазим како гледам, јер у азијским земљама није прикладно зурити директно у људе. Илустрације ради, када православни Кореанци сликају иконе, они поглед светитеља не усмеравају непосредно ка посматрачу. Таква је азијска култура, стара око 5000 година, на коју традицију су конфучијанство, таоизам и будизам оставили колективни и трајни печат. Oчи посматрача, тај главни естетски орган познања, овде не смеју да из-ступају сувише смело. Традиционалне кинеске врлине, попут хармоније, доброчинства, праведности, љубазности, поштења, лојалности и пријатељске привржености уткане су у њихову културу, дипломатију… Тај аретолошки спој је рефлектован у очима Кинеза и Кинескиња које одају унутарње пулсирање душе, док и остали анатомски изрази лица спонтано осликавају поменуте народне врлине. Код једног Кинеза корелација и сарадња очију са његовом спољашњошћу (индивидуалном и колективном осећајношћу) јесте нераскидива и готово апсолутна. Мислим да сужено-косе азијатске очи, иако су само један од анатомских елемената лица (поред уста, носа, чела, браде и образа), емитују сасвим другачију енергију. Лице заиста изражава не само једно друштво него, и више од тога – космос. За Европљанина, азијско лице је prima facie безизражајно, али уз мало труда, док са њима пије чај, на њему ће открити изузетан психолошки, егзистенцијални израз. За разумевање (и евангелизацију) Кине, сматрам да је важно проучавање физиономије, посебно лица које нас доводи до „човека срца“. „Оспољашњење“ унутрашњих стања, које показује ерупцију унутрашњих осећања. То је једно дубоко егзистенцијално стање које лице преноси, те узводи мисионара на друго поље, један други ниво. Феномен кинеског погледа се разликује од хиндуског. Иако је то наизглед стилизовано лице, оно према вама одаје врло снажан израз, тако динамичан да га ниједна холивудска шминка не може дочарати. Кински осмех је дискретан, исихастичан, и због тога доноси озарење. Физиономија и психологија овде лице откривају као дар Божији, и то је најзанимљивији момент кинеске социјалне психологије. Апстрактно и недодирљиво, лице је најделикатнији „стандард“ којим се, неко би рекао, регулишу друштвени односи ове државе. И тако сам у Нанђингу посматрао људе у жељи да проникнем у необјашњиву тајну тог народа, скупљајући својим оком мноштво увида о овој древној цивилизацији. (Наравно, и кинеска омладина зури у телефоне док хода улицом). У тим тренуцима размишљања о евангелизацији овог народа вероватно сам био несвестан да својим погледом лица и ја као странац изражавам свој унутрашњи свет. Понекад о „инкултурацији“ Јеванђеља (а и бризи за хришћанско јединство) говоримо као мисаоном концепту – али за кинеске хришћане је евангелизација била питање опстанка као људских бића (што је показала антиколонијална боксерска револуција, 1899-1901). Мали екскурс: недавно су се на југоистоку Кине нашли свештеници и лаици из различитих помесних православних Цркава. Пошто у Кини нема активних православних храмова, богослужење су вршили у приватном амбијенту. Да ли су саслуживали, нека ћутање о томе, као argumentum ex silentio, буде одговор. Спомињање „препрека“ би било необично у овој непрегледној земљи Хималаја и пустиње Гоби, реке Хуангце и „пута свиле“, са низијама и планинском областима (оне чине око две трећина укупне територије Кине), Жутим морем, Великим зидом… Иначе, класични пример поменутог аргумента је путнички дневник Марка Пола који, занимљиво, прећуткује Велики кинески зид, на основу чега поједини (упркос историјском консензусу) верују да је то евиденција да Марко никад није посетио ову земљу, док други сматрају да је то пример његовог дипломатског дара и обзира (mindfulness). У 7. веку на овом простору су били асирски хришћани које су у Кини звали „светлосна религија“, док то асирско хришћанство није нестало под гоњењем у потоњим вековима. Фрањевци су такође мисионарили, па језуити, а онда и православни мисионари, од којих су неки проглашени за мученике. Први протестантски мисионари с почетка 19. века су настојали да Свето Писмо преведу на кинески (Библија је у потпуности преведена тек пре сто година), иако је њихово присуство било повезано са западним колонијализмом, трагедијом опијумске зависности, трагањем за аутономним кинеским хришћанством, и многим страдањем – што све изазива поштовање, пре неголи брзу осуду. О. Георгије Флоровски је, пишући у Russian Missions: An Historical Sketch о Кини као „врло тешкој земљи и неугодној за мисионарски рад“, истицао да ту сваки мисионар мора имати велики филолошки дар и сензибилитет, дражесни и живи осећај за језик, жудњу и снагу да продре у страну душу и разуме је; то ће рећи да му је потребан известан осећај или „способност симпатетичке реинкарнације“. Док ми преслатка кинеска девојчица у бележницу оловком исписује своје име (и пред мамом се жали што јој баш то име дала), схватам да кинески алфабет није писмо него… сликарска калиграфија. Иначе, када је у 18. веку кренула православна мисија у Пекингу, вршили су је поглавито руски ратни затвореници који су се ту и настанили, који су уз то и „прикупљали информације“. Тај мисионарски подухват није био од ширег значаја: иако је доста учињено на пољу превођења, мисија никад није достигла упадљив раст. Очигледно да до истинског сусрета није дошло. Сусрет је покушао да оствари амерички јеромонах Серафим Роуз тражећи везу између „Тао“ и „Христа“. Само то његово настојање говори о томе да Црква, као релациона стварност, у историји изналази нове методе. Она није окамењени ентитет који се преноси са једног нараштаја на други као археолошко благо. Тако је, Роузов наследник, игуман манастира Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), покушао да древну књигу кинеске философије Tao Te Ching (аутора Лао Цеа) сагледа у светлу хришћанског откривења, посматрајући Цеовог Тао као претечу долазећег Христа а мудрог Лао Цеа као пророка. Дамаскинова књига, Христос као вечни Тао (о њој више овде), представља антидот западњачкој опсесији према источњачким религијама – још један симптом модерне празнине срца. Први међу грчким философима, Талес, живео је око 6. века пре Христа, што је исто време када је Конфучије био у Кини а Буда у Индији. Хераклит је рођен средином такође 6. века пре Христа и познат по учењу о логосу као универзалном принципу философије и постојања (јединства света: логос у сваком тренутку чува равнотежу универзума). Но у исто време кад и Хераклит, у Кини је живео философ Лао Це. Лао је такође писао истом универзалном принципу поретка. Говорио је, „Не знам његово име, али окарактеришите као Пут, или Tao“. Такође је напомињао: „Искористи своју светлост да се вратиш у светлост увида“. Тако је Тао постао симбол базичан за кинеску мисао колико је то логос за грчку. И док је први важио као трансперсонална реалност, а други као принцип, пет векова касније појавиће се Логос као личносна Истина. А шест векова после Хераклита и Лао Цеа, на грчком острву Патмосу живео је свети апостол и јеванђелист Јован Богослов. Ту, у прогонству, у једној острвској пећини, син Грома је свом ученику Прохору диктирао оно што је директним откривењем, зачуђен, примио од Бога. „У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог“. И тако Тао постаје тело што, можда у будућности, кинеску религију може да ослободи од мистицизма и учини је оваплоћенском (иако Кинези верују у реинкарнацију, ипак се страшно боје смрти). Одступање од Тао (скретање с Пута) јесте промашај циља, амартија. Кинески Пут, ослобођен протолошке интровертности, може да послужи као задивљујући мост ка хришћанству. Одлазећи из ове тајанствене земље, узносим молитву да Господ умножи служитеље Своје широм шара земнога! А у даљини се чује ехо пролога Јовановог Јеванђеља у духу кинеског идиома како га је препевао боготражитељ Серафим Роуз: „У почетку беше Тао (Пут), и Тао беше у Бога и Тао беше Бог… У њему беше живот, и живот беше светлост људима“… Извор: Теологија.нет

Поуке духовника 20. века човеку савременог доба своде се на три савета: не очајавај, не буди сентименталан и не присиљавај себе. Све три поуке дају путоказ и меру узрастања јер омогућавају откривање аутентичног човека кроз троједино искуство очараности, реализма и слободе (што су антиподи за три, горе наведена, духовна стања). Када смо ослобођени од оформљених укуса или пуританства, када нам не смета друго и другачије (у било ком виду), када смо y себи на неком музичком наступу рекли „није важно што је промашио ноту“, или кад нас не нервира што је свештеник погрешио возглас; када смо радосни што и себи и другима можемо да опростимо одступање од властитог „начела“, кад не маримо што су нас издали инстинкти, тада смо на прагу другачијег знања и… естетике. Истинско умозрење и право виђење лепоте долази тек када се напусте себични интереси. Естетско прозрење не зна шта га чека на путу стварања. Штефан Цвајг је то лепо осетио док је писао „Тајну уметничког стваралаштва“, па је констатовао да једино што можемо јесте да реконструишемо чин који се одиграо, али и то „само у одређеној мери“. Наравно, не треба се заносити људским достигнућима, славом и тријумфом цивилизације, поготово јер је „остало мало времена… и који овај свет употребљавају нека то чине као да га не употребљавају; јер пролази обличје (τὸ σχῆμα) овога света“ (1Кор 7,29.31). Шта је то што нас спутава да познати бибијски одељак, раније прочитани мудри теолошки или философски текст, или славни музички опус доживимо тако да нас њихови домети доведу до нових и непознатих опита? Да ли је то због огреховљеног ума? Или отупелих чула? Биће да је по среди и једно и друго, а ту треба додати и привезаност за обличје овога света. Спутава нас и властита претензија. Често се служимо разним триковима да покажемо да можемо више но што знамо. Желимо да докажемо да други није у праву па развијамо префињену аргументацију. Толико тежимо да убедимо другог у нашу љубав, да му и она сама дојади. Спремни смо да осудимо чтеца што је изговорио ђаконску јектенију, или свештеника што је, у импровизованом храму каубојског салуна неке америчка савезне државе, немајући где друго, предложење евхаристијских дарова вршио на концертном клавиру. Све су то примери спутаности егоистичном жељом да се други усрећи нашом визијом живота, уместо да из њега извлачимо оно најбоље. Нисмо спремни да код других похвалимо чудесну способност да осветле најкомплексније теолошке истине-појмове људима у Цркви и ван ње. Завидимо, јер нисмо слободни и не волимо. Иза наше углађене спољашњости не крије се дух апостолске авантуре у Духу Светоме. Међутим, када – не занемарујући труд – одустанемо од императива, тада долази до познања „дара“. Благодатни упад кроз небески процеп у круту овостраност од ње чини да буде твар прозрачна за виђење Творца и Његове љубави. То је моменат када Богу признате да је неумољиво милосрдан. Руски тежàк силнога духа по имену Силуан дуго се молио плачући и сричући „Помилуј ме!“, али га Бог није слушао. Његов ученик Софроније Сахаров, познати подвижник, естета и учитељ начела „ипостасне молитве“, у модерном хагиографском делу описује Силуана аскету како је, после много месеци молитве при чему су му се душевне снаге истрошиле, дошао до очајања и ускликнуо: „Ти си неумољив!“ „И када се са тим речима у његовој од очајања изнемоглој души нешто распукло, он је одједном за тренутак угледао живог Христа. Огањ је испунио његово срце и све тело толиком силином да би умро да је виђење још који тренутак потрајало. После тога више никад није могао да заборави неизрециво кротки, препун љубави, радосни и несхватљивим миром испуњен лик Христов, кроз многе године свога живота непрестано сведочећи да је Бог љубав, љубав бескрајна и несхватљива“. Десило се то у храму, током богослужења. У овом опису не сусрећемо типичну „синергију“. Људски напор који тражи Господа не наилази на инстант-одговор који би упућивао на некакав реципроцитет (мало ја, мало ти). Напротив, постоји „инхерентна антиномија у истинској аскези“, како је луцидно приметио о. Георгије Флоровски, будући да зрно пшенице не може плода донети ако не умре (уп. Јн 12,24). Старац Софроније из Есекса, истанчаношћу психолошког чула и уметношћу портретисања равним Јустину Ћелијском, приказује једног сведока божанске љубави – и искуственика адских понора – који у потрази за Богом-личношћу не допушта да безнађе загосподари његовим срцем (можеш мисао да држиш у аду, али ниси богоостављен). Та спасоносна порука је завет нашем и будућим нараштајима. Са таквом свешћу, крајње наивно и патетично изгледа намера појединих да спутају бујање богословских исказа. А наше време је по томе уникатно. Својевремено је млади јеромонах Николај Велимировић заносно веровао у идеје панхуманизма и свечовека и дивио се неким „хиндуистичким идејама“, али није било надлежних „цензора“ да га санкционишу (прозивањима или ускраћивањем било каквог благослова). Занимљиво је да тада нико није кратковидо инсистирао на проблематичности ставова тог младог теолога, јер у то време није постојала теолошка цензура: генерална клима је акценат стављала на смисао интенцију (σκοπός) да се други народи и вере приведу у Христов тор крштавањем (охристовљавањем, преображајем) културних образаца. Николајеве смеле исказе и неортодоксне екскурсе су више доживљавали као благу парафонију а не као скретање у јерес. (Николајева παραφωνία је, музички посматрано, била звук који хармонијски није сасвим био усклађен са осталим тоновима, али је ипак доприносила мелодијском јединству). Данас поједини чак и најдобронамернија размишљања о томе како би нека далека култура могла да постане хришћанска сматрају за јерес. Другу поуку нам даје један Херцеговац који разобличава сентиментализам. Његов људски лик је асиметричан, не само споља гледано, него и изнутра. И поред тога, он осваја нелицемерним односом према свему постојећем. Иза његове неуглађене спољашњости крије се дух слободе и… лепоте! Још од детињства су ме посебно привлачили они озбиљни ликови иза чијег мргудног лица се врло добро заклањала христолика љупкост. Скандинавски писац Фредрик Бакман је европске читаоце заробио сличним ликовима у свом роману „Човек по имену Уве“. Та психолошка асиметричност ме је очаравала, посебно када би се касније, у датом тренутку, на таквом лицу појавио анђелски осмех будућег века. Једанпут у манастиру током рата, радили смо у башти не слутећи да ће она једног дана бити виноград. Старац-епископ, који је са нама копао, поздрављао је долазеће посетиоце са (ако се то тако може назвати) нежном грубошћу, не поклањајући им упадљиву пажњу. Није било ни најмање сладуњаве сентименталности у његовом понашању. То није она љубав која те држи спутана, него која ти каже да можеш слободно да „излазиш и улазиш“ (уп. Јн 10,9). Из привидне одбојности овог човека, напротив, зрачила је топлина љубави. Један од посетилаца је после признао: „Заувек ме је освојио када је на мој ласкави комплимент узвратио одсечним одговором да га нећу придобити јефтином похвалом“. Заиста, када се слободно крећете, задобијате непатвореност која све око вас ставља на своје место. То се надовезује на трећу поуку, коју нам је оставио старац Порфирије Кавсокаливит, а која гласи да се благодат Божија ничим не може присилити. Његове савет да се „не силимо док се молимо“ подсећају нас на Спаситељеве речи: „Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду“ (Мт. 6,28). Довољно је да иштемо Царство Божије и правду његову (уп. 6,33). Полако јача и степен смирења опозиције у Србији упркос томе што код многих у владајућој елити надменост носи маску моралности. Медијски линч који се у Србији води против опозиције тешко да има пандан у било којој европској политичкој арени. Ипак, јавља се битан отпор нестручности, раскринкава се плагијаторство, подаништво итд. Можда се Србија напослетку ослободи политичара који су спутани френетичним „газдама“ пуним илузија и обмана које шире путем медија. И можда тада „лов на вештице“ не буде свеопшта парадигма српског контекста. У међувремену, нико се не чуди зашто Србију напуштају не само доктори, инжењери и информатичари него и уметници. Карактеришући ту српску политичку сцену, глумац Никола Ђуричко сматра да ако данашњој власти неко дирне у привилегије, моћ и новац, она ће наћи начина да му запали кућу. И закључује, „то није фер утакмица, није утакмица где ти сучељаваш идеје“. Уистину, много је лицемерја иза затворених врата. У провокативној новели (сада већ и филмској серији) Велике мале лажи, писац Лијана Мориарти вешто истражује стварност савременог родитељства и свођење политике на игралиште. Она описује судбине више бивших супружника и разбијених породица и на вешт начин показује нам шта се стварно збива из затворених врата у градским срединама. Наше време није много различито у односу на минуле епохе, што показују и неки примери из X века. Дубљи увид у историју открива како идеал Цркве није био само континуитет (ставова и стандарда), него су за предање од суштинског значаја биле иновативност и реакција. Преподобни Атанасије Атонски је марта месеца 961. године започео градњу Велике општежитијне лавре, на месту где је дотад била његова келија. На то су реаговали многи светогорски подвижници, бојећи се да ће тако бити измењен дотадашњи исхистачки аскетски карактер Свете Горе. Пребацивали су му за „новине“ (читај: новотарски модернизам), као што је „градња скупоцених храмова“, „прављење пристаништа“ (читај: асфалтирање путева), „довођење водених извора“ (читај: увођење струје и интернета), набавку „јармова волова“ (читај: возни парк), и да „Свету Гору претвара у свет“! Међутим, таквом градњом Свети Атанасије је остварио и организовао многољудни манастир, и створио прво општежитељно братство које је Свету Гору начинило монашком републиком. Очигледно, Атанасије Атонски није био у идиличним односима са тадашњим јавним мњењем. Уистину, не може се угодити истовремено и Богу и људима. Писао је Николај Жички, да се „Богу још може и угодити истином и правдом, док се свету не може угодити баш никако, ни истином и лажју, ни правдом ни неправдом“. И додао је овај великан у свом Љубостињском стослову да је то због тога што је Бог вечан и непроменљив, док је обличје света пролазно и променљиво. Модерна потреба појединих у Цркви да више слушају шта ће народ казати, него шта је јеванђељски задатак затворила је врата за горућа питања. А није увек било тако. Године 1920. разговарало се у Српској Цркви о могућности другог брака млађих свештеника који су остали без супруге. Чињеница да је то питање доспело на Свети Архијерејски Сабор говори много о човекољубивом настројењу тадашњих архијереја. Као наставак исте дискусије те далеке 1920. године, обратимо пажњу да Жички Епископ Николај као изасланик Српске Цркве долази у Константинопољ да умоли Васељенску патријаршију да не игнорише апел Српске Цркве по питању другог брака свештеника (како је писала Црквена истина [Ἐκκλησιαστικὴ Ἀλήθεια] 40, 16. маја 1920). Синод ове Цркве је питање узео у разматрање и касније одлучио да проблем захтева свестранију анализу и, шта више, виши форум одлучивања (неку врсту васељенског сабора). Епилог овог настојања био је 15. децембра 1920. године када је Сабор Српске Цркве званично одлучивао о могућности благослова другог брака удовим свештеницима који су остали сами са децом. Из црквене периодике сазнајемо да по том питању уследило гласање, те да су Патријарх Димитрије, Гаврило Црногорски, Николај Жички и још неки гласали да се икономијски и човекољубиво одобри други брак за поменуте случајеве свештеника. Били су надгласани, и то од благе већине која је радије гледала на слово канона и можда на оно „а шта ће народ рећи“. Mера човекољубља је у његовом безмерју. Када je једном монаху на његовом постригу Херцеговачки владика препоручио Силуана Атонског за узор, верујем да је желео да тај грешни инок никада не заборави „неизрециво кротки, препун љубави, радосни и несхватљивим миром испуњен лик Христов“. И да му сваки пут кад се сети Силуановог „Ти си неумољив!“, крене суза из ока. Извор: Теологија.нет

Када се горућа истина манифестује на јасан начин, тада јој нимало не може наудити ни најновија condition humaine. Док Призренски семинаристи певају химну, вртећи се око Нотрдама као око мајчине сукње, у потрази сам (à la recherche) за… оловком, како бих забележио свештени трептај тог тренутка. Химна „Богородице Дјево“, у било којој мелодији, тоналитету и скали, никада није монотона. Не заборављајући српске „идентитетске приче“ (или, пак, остављајући их за тренутак за собом као тешку тему), ови млади семинаристи из Метохије цртају свој будући карактер учећи и о француској традицији и култури. Тај курс им приређује најбољи могући водич, г. Љуба Михаиловић, чија је животна прича достојна романа, ако не и новог филма, у маниру његовог деде Светозара Боторића, првог филмског продуцента на Балкану. Љуба им препоручује црно-бели филм „Is Paris burning?” из 1963. године, један од најбољих ратних филмова који показује француски отпор немачким снагама, у коме се на крају Нотрдам и околина појављује у колору (завршетак који се и Тарковском свидео). Ни у једном се сазиву Владе Србије нису сетили да Љубу поставе за амбасадора у Француској, вероватно због тога што оне који врше тај избор он својим квалитетима, знањем и родољубљем превазилази и ставља у други план. Брзином светлости је сваки пут осетио шта Српском народу треба (за време рата у бившој Југославији, косовске драме, пожара у Хиландару…), те је писао француским званичницима и на елегантни француски преводио низ историјских, теолошких и других књижевних дела српских писаца. Призренским богословима показује оно најбоље (није Париз узор за све врлине, а у оку посматрача се не налази само лепота). А они срамежљиво постављају питања, без претеране љубопитљивости (curiosity killed the cat), добијајући духовите и проницљиве одговоре. О Љубомиру, доктору економских наука, том нашем незваничном дипломати–амбасадору и ходајућој енциклопедији српско-француских односа, много више него данас говориће се и писати једног дана. (А и ми ћемо се вратити теми дипломатије нешто ниже). Постоји нешто „стеретипно“ код великана људског духа. Ретко који је био популаран за живота. Велики Фотије Цариградски (820-893) је последње године живота провео у прогонству. Моцарта су тек после смрти прослављали. Ван Гог је само једно платно успео за живота да прода. Сви се сећамо Теслине судбине у Њујорку или Владике Николаја у Пенсилванији. Једна генерација не може пророка да прихвати лако, па ипак признање дође у виду утехе која капље свежином на уморно човечанство. „Бах је толико велики да је он готово изван човечанства, а при том доноси највећу утеху“, рекао је Бобен. Можда за све великане важе речи које је Бен Џонсон наменио Шекспиру: „Он није припадао једној генерацији, него свим временима“. Додуше, Шекспир (1564-1616) је био донекле и уважаван за живота, премда нема савременог физичког описа његове појаве, нити постоји податак да му је урађен портрет. Неки су га осуђивали да меша комично са трагичним. Критичари су тек у 18. веку почели да цене његов геније, док је модернистичка револуција у уметности током раног 20. века његово дело сврстала у авангарду. Нико није као он проширио драмски потенцијал карактера, радње, језика и жанра. Данашњи човек може разумети величину Шекспира ако га упоредимо са Мартиновом фантастичном књигом „Игра престола“. Глумица Наоми Вотс тврди да је Џорџ Мартин постигао успех сличан Шекспиру. Вилијамове представе, писане крајем 16. и почетком 17. века за мало реперторно позориште, сада се изводе по свој земаљској кугли. Шекспир своја блистава духовна прозрења није применио на езотеричне или удаљене предмете, него на људска бића и њихов најшири спектар емоција и конфликата. Зато је Жички светитељ Николај рекао: „Ja не познајем Шекспира. Чак и не могу да га познајем. Али он зна мене; он ме је описао, он је насликао све тајне моје душе на такав начин да читајући њега, налазим самога себе у њему“. Да ли нам наведени примери говоре о томе да Омега предодређује Алфу (па, тиме, и остала слова алфабета)? Како год да верујете на ту тему (стари сарајевски прота Војо би рекао: „Ја сам ти атеиста по том питању“), чињеница је да тек следећа генерација валоризује и потврђује истинитост нечега из претходне. Када су Јосифова браћа – која су га раније продала у ропство – почела да му се извињавају при сусрету у Египту, он их је поучио: не мислите да сте то ви учинили, него ме је сами Бог овде послао испред вас да вам преостане остатак на земљи (уп. Пост. 45,5). Једну неоспориву чињеницу из трагичне прошлости праведни Јосиф је представио у потпуно другом, позитивном светлу и тиме браћу ослободио неподносиве тегобе. Зато је радост одлика будућег века јер ће осмех олакшања избрисати сваку нелагоду и сузу покајања. Можда је зато у Нигерији, име за Бога – „Отац смеха“! У сваком случају, de consolatione theologiae (о утеси теологије, њеном смислу и улози), може се говорити онда када постоји и Омега, a не само Алфа. Љуба Михаиловић упозорава да ми Срби почињемо да личимо на модерне Французе. Наиме, новији уџбеници историје Француске описују њену историју кроз призму светске историје, тако да се данас не учи оно што је заиста француско. Верујући да је Француска мултикултурална, Макрон се осмелио да каже да француска култура не постоји; заборавио је овај владар шта милиони посетилаца долазе да виде у његовој земљи. Захваљујући лошој историји која се учи у француским школама, њихови политичари о Србији знају врло мало. Макрон је скептичан према новом проширењу Европске уније у ситуацији када 28 чланица не могу да се међусобно сложе. Да ли то значи да треба напустити наивна надања да ће Србима помоћи она крута апаратура који је управо сада подбацила у самој ЕУ? Она која, попут многих, не мари за глад на северу Косова лета Господњег 2019. У својој књизи, Нови путеви свиле, коју су неки описали као брилијантни водич за terra incognita, Петар Франкопан објашњава неке заокрете у светском центру теже. Подсећа нас све на значај Далеког и Блиског Истока за равнотежу светских односа и значај исте за будућност човечанства. Верујем да овакве књиге помажу да боље разумемо културу комплексности. Несумњиво, што је свет комплекснији то је мање схватљив од стране шире јавности. Примера ради, у доба Хладног рата, лични став и изналажење решења кретали су се унутар дилеме исток-запад. Та дилема спутава и данашњи српски дискурс: појединац се осећа несигурно јер не може да схвати шта се тачно дешава око њега, а ту му не помажу ни просвета, ни медији, ни духовне институције. Због тога код Срба цветају теорије завере. Шта је друштвено знање мање то је већа ауторитарност, а тиме и отуђеност власти. Јунска политичка збивања у Турској могу да буду опомена аутократама на Балкану, као и другде у свету. У тренутку када видимо како један владар полако губи политичку подршку, добро би било подсетити се не само тога шта значи неодговорна послушност маса (послушност без личне одговорности) него и тога како је један константинопољски патријарх својевремено подучавао једног владара. Негде око 865. године свети Фотије Велики је писао Писмо Борису-Михаилу, игемону Бугарске (спис је познат као „Хегемон“, Ὁ Ἡγεμών, Владар), дело које, између осталог, садржи моралне и државничке поуке од ширег значаја. Фотије није имао у виду неки прозаични циљ пошто је, као што ће се видети, сврха „владара“ или државника у нечем много трајнијем и дубљем. Према светом Фотију, владар треба да буде изнад страначких антагонизама и да проблеме свих поданика сучељава са саосећањем и разумевањем. За владара који чини неправду нема оправдања, ни олакшавајућих околности (док сиромашан човек за своје неправедно поступање може да пронађе макар неки изговор због чињенице да је сиромашан). Владар који поступа супротно врлини греши троструко: себи шкоди, озлојеђује оне које то виде и хули на Бога који му је поверио власт. Владар може да буде судија другима уколико и сам савесно полаже рачун за своје поступке и настоји да исправи своје грешке. Биће достојан похвале уколико одлучно разобличава неправду, делајући врлином и правичношћу. Разуман владар треба да избегава претерана обећања и да не одступа од задатог (програма) јер ће заслужити осуду ако га не испуни. Постојан у својим ставовима, треба да бира речи и да влада својим језиком. За министре око себе треба да поставља људе богате врлинама, јер ће корумпирани политичари и на њега бацити сенку. Владар треба да пази да се традиције и обичаји његове отаџбине не укидају. Увођење новина на неумешан начин изазваће страх и пометњу и раздражиће народ. Тешко да оваква слика владара одговара иједном данашњем државнику. Прилично је идеалистичка, али то не значи да Фотијев владар не треба да буде пример и данашњег државника. Савети патријарха Фотија бугарском владару надахнути су јелинохришћанским духом и антиподи су за утилитаристичка и аморална схватања власти, каква су изражена у познатој књизи Никола Макијавелија „Владалац“ и примењена како на Западу, тако касније и на Истоку. Свакако, обрасци из прошлости нису једино мерило. „Таленат да се прати пут од јуче није довољан за побољшање света данас“, рекао је цар области у југоисточној Кини. Да ли овај текст Фотија Великог може да служи као граница која раздваја древно јелинско од данас доминантног схватања реалполитике? У сваком случају, он показује да се здрава политичка свест гради и другим, неполитичким моментима. Заснива се на начину на који се слободна личност (од детета до старца) васпитава и образује да би представљала део саборне личности. У том случају, грађанин са духовном слободом размишља стваралачки, а не одбрамбено. Он ће гласати о будућности имајући реалистичну слику комплексних нијанси садашњег света. Како год узели, Фотијев спис бугарском архонту Михаилу – као алтернативни против-предлог „Владаоцу“ Макијавелија – можда би могао да послужи (мање као приручник а више као упозорење) савременим црквеним поглаварима да схвате да је њихова улога и у томе да владаре подсећају на оно шта је њихов суштински посао. Данас, кад се увелико говори о односу државе и цркве, можда би добро било подсетити се начела „слободна црква у слободном друштву“ као мере међусобних односа. Томе треба додати и потребу профетског става према било којој власти, поготово данас када је систем српске државе Цркву чини небитном. Међутим, не постоји само у држави интерес да Црква буде маргинална и провинцијална; подједнако je присутан и код појединих црквених вођа. Цена коју ће епископ платити за смело подсећање државника на смисао власти не може да буде мала. Свети Фотије је успешно саветовао бугарског владара, али није имао среће са византијским царевима. Пошто се по смрти цара Василија зацарио његов син Лав, исти је 896. године осионо збацио Фотија са патријарашког престола. У пустом манастиру крај Цариграда он је провео последње године старачког живота. „Сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“ (2Тим.3,12). Црква, та икона Царства Божијег на земљи, у историји се често показује немоћном. Ипак, када је сабрана „у Духу у дан недељни“ (Откр.1,10), она види „ново небо и нову земљу“ (21,1). Како показује „Фотијев случај“, Црква није ту да би побољшала услове живота нудећи бољи економски или политички систем (или методе за психофизичко благостање). Уколико истински сведочи да је Христос победио смрт и донео Вечни живот тада може и укупном друштву да послужи као нада, јер је она другачији полис, „град који на гори стоји“ (Мт. 5,14). „Патрон свих рецензената“, како је светог Фотија назвао Х. Чедвик, отвара нам собе своје Библиотеке и подстиче да класичне (античке и хришћанске) писце помно читамо и од њих учимо. Истовремено, његов Владар може нашој дипломатији, државној и црквеној, да отвори и оне допунске очи (διπλό-μάτι) еда би пажљивије гледала како на истински духовни телос тако и на народни карактер (начертаније), с оне стране тренутних (гео)политичких интереса. Уистину, које је српско начертаније за 21. век? Можда ће нам га ускоро саставити неки призренски семинариста. Извор: Теологија.нет