Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'права'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Утолико су уочљивије ситуације када одједном неки свештеник почне да изјављује оно што је донедавно порицао, и оде у раскол. Зашто се ово дешава? Људи који се фокусирају само на спољне факторе налазе објашњење у спољашњим околностима: притисцима, искушењима разним материјалним добрима и тако даље. Али често је прави разлог скривен од нас, иако је он таj који је кључан. Ако се присетимо мноштво мученика и њиховог подвига, видећемо да је код исповедника било и притисака и искушавања, као и најтежих мучења и реалне опасности по живот. Али су преживели. Дакле, нису у питању само спољни фактори. Сада, када се осврнемо на животе разних отпадника, може се приметити једна ствар која их спаја скоро све. Много пре него што су предузели кобни корак, имали су проблема или са моралом или са кршењем црквених правила. Али ово није разлог да било кога осуђујемо. Они који су отишли у раскол су заправо већ сами себе осудили, а то је много страшније од људског суда (иако им пут покајања није затворен). У овом случају, вреди причати о себи. Понекад нам се чини да пошто се држимо канонске Цркве, то само по себи већ гарантује наше спасење. Можда смо чак и поносни на ову чињеницу. Али у духовном животу све је међусобно повезано. Ако црквеност бранимо речима, а делима дозволимо себи да грешимо, макар и у малим стварима, онда се може испоставити да ћемо се у најпресуднијем тренутку, чак и неочекивано за себе, одрећи. Отпадништво не почиње сумњом у црквену јурисдикцију. Али те исте сумње могу се појавити због наше духовне инертности, препуштања слабостима, чак и оним најбезначајнијим. А када, ако не у посту, да се сетимо овога? У ствари, права одбрана Цркве почиње овим: не гласним изјавама и дкларацијама, већ пажњом према сопственој души. Из свакодневне борбе са грехом у себи. Само тако можемо остати верни Цркви и у кључном тренутку смело дати одговор о својој вери. И за овај тренутак треба да се припремате цео живот. митр. Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-prava-odbrana-crkve-ne-pochinje-glasnim-izjavama-i
  2. Abdicirao princ Petar: Filip može da postane kralj Princ Petar Karađorđević saopštio je danas da je potpisao odluku, o, kako je naveo, abdikaciji kojom se odriče svih prava prerogativa koja mu pripadaju po osnovu prvorodstva i da ih prenosi na sljedećeg po starješinstvu rođenja, njegovom bratu kraljeviću Filipu. 28.04.2022 Princ Petar, najstariji sin princa Aleksandra Karađorđevića i unuk Kralja Jugoslavije Petra Drugog Karađorđevića, odluku o abdikaciji, kako je naveo u saopštenju, potpisao juče u palati Svetog Andreja u Sevilji, u prisustvu svedoka, kako naglašava, svijestan da se tim činom odriče svih prava za sebe i sve svoje potomke koji su rođeni ili će tek biti rođeni u bračnoj vezi ili izvan bračne veze. "Ne odričem se prava koja proističu iz prava na nasleđe imena, člana Kraljevskog Doma, titule Kraljevića i svih drugih prava i obaveza koje zakon i tradicija daju i nalažu članu porodice", naveo je princ Petar čija je odluka o abdikaciji stupila na snagu po potpisivanju. Potpisivanju su svjedočili njegova majka princeza Marija Da Glorija od Orleana i Bregance i Vojvotkinja od Segrorbe, njegov očuh Ignacio, Vojvoda od Segorbe, sa, kako je saopšteno, blagoslovom patrijarha srpskog Porfirija jeromonah Mikel Ortega Modest, starješina Crkve Svetog Arhangela Mihaila u Palmi na ostrvu Majorka, princ-nasljednik Filip, princeza Danica, sestra Soul, grofica od Ampurijasa, Ljubodrag Grujić, član Krunskog vijeća, Kancelar ordena i Herald Doma Karađorđevog i Nikola Stanković, šef kabineta princa-naslednika. O svojoj, kako ističe, nepokolebljivoj odluci zvanično je obavijestio i oca i stariješinu Kraljevskog Doma princa Aleksandra i patrijarha srpskog Porfirija. Smatra da je u interesu dinastije da princ-naslednik sa svojom porodicom živi u Srbiji među svojim narodom. U tom smislu, ukazuje da je njegov brat princ Filip svoj i život svoje porodice vezao za Srbiju u kojoj se nakon devet decenija rodio i prvi muški član dinastije Karađorđević, nasljednik princa Filipa, kraljević Stefan. Princ Petar navodi i da svoj život, kao i do sada, nastavlja u Sevilji. Princ Filip Karađorđević je drugi sin princa Aleksandra i princeze Marije da Glorije od Orleana i Bragance, unuk kralja Petra II i kralja Aleksandra. Kršteni kumovi su mu španska kraljica Sofija, grčki kralj Konstantin II i princeza Ana od Burbon Dve Sicilije, vojvotkinja od Kalabrije, rođena kao princeza od Orleana. Živio je u Virdžiniji do 1984. godine, školovao se u Velikoj Britaniji, a u školskoj 2003/04 učestvovao je u programu razmjene studenata na španskom Univerzitetu u Madridu. Srbiju je prvi put posetio 1991. godine, a sa porodicom se nastanio u Belom dvoru u Beogradu 17. jula. 2001. godine. Vjenčao se sa dugogodišnjom djevojkom Danicom Marinković 2017. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu, a činodejstvovao je blaženopočivši patrijarh Irinej. Prvog sina princa Stefana Karađorđevića, princ Filip i princeza Danica dobili su 25. februara, 2018. godine. (Tanjug)
  3. Настаде и 2022. година Господња. Дочекали смо је баш онако како нам је то несрећни запад наметнуо. Све смо окитили, све смо средили, куповали, пили, пјевали, славили, честитали... Наравно, у свему претјерали. Искрено, не мислим да смо сад нешто страшно урадили због чега је Бог љут на нас али мислим да смо промашили циљ. Једни другима смо жељели срећу у Новој години. Да ли уопште знамо шта је то срећа? Рећи ћете ми да је срећа бити здрав, богат, живјети са људима које волиш, бити успјешан, имати добар посао... Добро, све је то лијепо и корисно али знам на десетине таквих људи који имају све што желе па опет нису срећни. Шта је онда та срећа коју сви желимо? У нашем српском језику све има свој смисао, онај Божански. Сама ријеч “срећа” долази од глагола “сретати”. Значи срећа је у сретању. Кад се сретну двоје младих људи па ступе у Свету тајну брака; кад се родитељ први пут сретне са дјететом али и сваки наредни пут; када дијете у свом одрастању и искушењима среће родитеље који су уз њега; када се сретну два пријатеља; када се сретне родбина, када си у невољи па сретнеш човјека, када срећеш неке нове људе... Тако редом. Срећа, овдје на земљи, може бити само у сретању људи. Тада смо срећни, све друго је нека врста задовољства. Но, све ово наведено је само сјенка оне праве, истинске, вјечне среће. Та срећа је сусрет са Господом. Срести се са Богом. Због тога је Он постао човјек, због тога смо славили Божић. Бог је постао човјек да би се срео са нама, да бисмо се ми срели са Њим, да би нас позвао да се срећемо једни са другима. Ето то је срећа. На Божић смо говорили “Срећан Божић”. Можда би било јасније да смо говорили: “Сретни се са ближњима, сретни се са Богом!” Најважнији сусрет, уједно и највећа срећа, биће када се будемо срели са Њим и са свим нашим светима и свим нашим упокојеним у Царству Небеском. Браћо и сестре, ево за једну годину смо ближи том сусрету. Стара година је прошла, више не постоји али су остала сва наша дјела. Добра и лоша. Искористимо ове дане да се запитамо какви смо били у прошлој години. Јесмо ли били добри мужеви, супруге, дјеца, родитељи, браћа, пријатељи..? Јесмо ли били добри Богу и људима. Сјетимо се својих гријехова. Нека свако наше ружно дјело изазове земљотрес у нама али не очајавајмо. Кад се саберемо онда што прије у храм код свештеника и све то исповједимо. Ако тако урадимо Бог ће нам опростити. Затим, испланирајмо сљедећу годину почевиши од тога да ћемо бити бољи Богу и бољи ближњима. Проћи ће и ова година али наша дјела ће остати. Не дозволимо да због гријехова останемо без сретања са ближњима, без сретања са Богом односно без праве среће. Док чекамо тај вјечни сусрет, Бог нам је дао прилику да се срећемо са Њим и док смо овдје на земљи. То је Свето Причешће. Зато не пропуштајмо Свете Литургије и причешћујмо се што чешће. Оваква срећа није нешто што се жели него нешто за шта се бори. Зато, сретнимо се једни са другима, и тако сретнути, сретнимо се са Господом. Једино тако ћемо бити истински срећни! Ђакон Бојан Крстановић
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је данас, 27. маја 2021. године, у Патријаршијском двору у Београду г. Здравка Кривокапића, председника Владе Републике Црне Горе. Састанку су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода: Митрополит дабробосански г. Хризостом, Епископ шумадијски г. Јован; као и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. У преподневним часовима истога дана, представници Светог Архијерејског Синода и Владе Републике Црне Горе су у потпуности усагласили текст Темељног уговора између Српске Православне Цркве и државе Црне Горе. Представници Владе из Подгорице су, потом, потврдили да ће у послеподневним часовима г. Кривокапић доћи у Београд да би са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Порфиријем свечано потписао Темељни уговор. Иста намера г. Кривокапића, Светејшем Патријарху је потврђена усмено из Кабинета председника Владе Републике Црне Горе. После вишечасновног одлагања и обавештавања предстојатеља Српске Цркве о низу потпуно различитих разлога за кашњење поласка из Подгорице, око 21.00 час г. Кривокапић је стигао на договорени састанак. Премијер Владе у Подгорици је изнео нове и до сада неизречене разлоге због којих сматра да се потписивање Уговора мора одложити. Његова Светост је те разлоге саслушао са пажњом, великим стрпљењем, али и још већим изненађењем, ни најмање неувиђајући основаност и оправданост намере премијера Кривокапића да не потпише Уговор што је био једини разлог његовог доласка у Патријаршијски двор у Београду. Његова Светост Патријарх и присутни архијереји су изразили велико жаљење и забриност за даљи положај Српске Православне Цркве и њеног верног народа, с обзиром на то да једино са њом, иако јој припада апсолутна већина народа у Црној Гори, није потписан Уговор који јој гарантује правни положај, а самим тим верска и грађанска права светосавског народа, што представља чин отворене дискриминације. Српска Православна Црква и њен верни народ и у овим околностима неће одустати од одбране својих права и својих светиња. View full Странице
  5. Патријарх Порфирије: Честитам са радошћу "Вечерњим новостима" на 58. додели плакете за "Најплеменитији подвиг године", али пре свега честитам због тога што "Новости" из године у годину показују да је читава Србија у подвигу, да је Србија нормална земља. Зашто? Зато што је једино нормално постојање, нормално функционисање човека - врлина. А "Новости" нам увек изнова откривају да у Србији постоје врлински људи. И не само то, већ и да је огромна већина Срба врлинска - да је Србија врлинска. И добра. У свету у којем живимо, које проглашава црно за бело, добро за зло, у свету који заправо уноси конфузију у поглед на истину, у поглед на то шта је исправно, шта је праведно, готово да је постало потпуно немогуће да чак уочимо шта је то нормално. Стога, осећам велику радост због иницијативе коју "Новости" већ 58 година заредом спроводе, а то је да пред очи света изводе и подсећају нас да не треба осећати никакав стид, а камоли презир према томе да човек буде врлински, да буде добар, да буде јеванђељски. Сви ови људи који су данас добили награде само су зрнца огромног мозаика од којих је сачињена Србија, зрнца која својим погледом, осмехом, изразом свога лица показују да онда када чиниш добро и испуњаваш јеванђеље, а притом не правиш од тога велику причу покушавајући да себе промовишеш - ти си испуњен радошћу, миром, лепотом. Испуњавати оно што пише у јеванђељу, оно што Бог нама говори да треба да испунимо није заповест која спутава нашу слободу него је потез који открива шта то треба да чинимо: да будемо аутентични људи, испуњени лепотом, радошћу и миром. Тешко да могу да издвојим било кога од добитника. Сигуран сам да су они само представници великог броја људи који постоје у Србији, али ми се допало разумевање онога што је учинио као љубав, као подвиг човека Радослав Марјановић из Умчара. Он је продао наследство у сагласју са породицом да би помогао онима којима је потребна помоћ да плате лекове. Реченицом коју је изговорио: "Кућу сам добио, то нисам зарадио, а немам потребу за тим и мени то не припада", подсетио ме је на Свете бесребренике Козму и Дамјана, који у своје време били образовани, богати али су све своје имање распродали. Били су лекари и све своје знање заједно са имањем употребили су да лече друге. Онда је Црква за њих рекла, славећи их, хвалећи их и подсећајући све нас да тим путем треба да идемо - "бадава сте добили, бадава и дајте". Дакле, све то што имамо као људи, од моћи, од славе од лепоте, од имања, све је то нама дато. Наравно, нико не каже да треба да гладујемо и да расипамо то што смо добили, али треба да употребимо своје снаге, капацитете да још умножимо то што смо добили и да поделимо са другима. Јер из овог света ћемо однети само оно што је у нама. Стога хвала "Новостима" што нас непрестано подсећају на то да треба да будемо нормални, а нормални смо само онда када живимо у складу са јеванђељем, тад смо здрави, испуњени свим оним чиме нас је Бог обдарио и тада у другоме видимо свој рај, а не вука. У другоме видимо лек за себе и своју душу. Честитам свим добитницима плакете за "Најплеменитији подвиг", али и многим другим, знаним и незнаним које су ови данашњи добитници, у овој свечаној прилици представљали. Србија је Србија врлине, Србија добрих људи, Србија подвижника. Подвиг, то је духовни појам, од словенске речи, значи "ићи напред и ка горе" у исто време. Честитам и нека Господ многоструко узврати сваком човеку који и најмању мисао, а камоли неко добро дело упути другом човеку. Безброј пута сам причао причу о највећем владару света свих времена Александру Македонском, који је кад је умирао, рекао својим слугама да му оставе једну руку да вири из гроба. Слуге су се чудиле зашто, а он је рекао: "Да виде сви, да ја који сам све имао, све је било моје, читав културни свет - сад одлазим празних шака. А, моје је само оно што сам поделио, што сам дао". Извор: Новости
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је данас, 27. маја 2021. године, у Патријаршијском двору у Београду г. Здравка Кривокапића, председника Владе Републике Црне Горе. Састанку су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода: Митрополит дабробосански г. Хризостом, Епископ шумадијски г. Јован; као и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. У преподневним часовима истога дана, представници Светог Архијерејског Синода и Владе Републике Црне Горе су у потпуности усагласили текст Темељног уговора између Српске Православне Цркве и државе Црне Горе. Представници Владе из Подгорице су, потом, потврдили да ће у послеподневним часовима г. Кривокапић доћи у Београд да би са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Порфиријем свечано потписао Темељни уговор. Иста намера г. Кривокапића, Светејшем Патријарху је потврђена усмено из Кабинета председника Владе Републике Црне Горе. После вишечасновног одлагања и обавештавања предстојатеља Српске Цркве о низу потпуно различитих разлога за кашњење поласка из Подгорице, око 21.00 час г. Кривокапић је стигао на договорени састанак. Премијер Владе у Подгорици је изнео нове и до сада неизречене разлоге због којих сматра да се потписивање Уговора мора одложити. Његова Светост је те разлоге саслушао са пажњом, великим стрпљењем, али и још већим изненађењем, ни најмање неувиђајући основаност и оправданост намере премијера Кривокапића да не потпише Уговор што је био једини разлог његовог доласка у Патријаршијски двор у Београду. Његова Светост Патријарх и присутни архијереји су изразили велико жаљење и забриност за даљи положај Српске Православне Цркве и њеног верног народа, с обзиром на то да једино са њом, иако јој припада апсолутна већина народа у Црној Гори, није потписан Уговор који јој гарантује правни положај, а самим тим верска и грађанска права светосавског народа, што представља чин отворене дискриминације. Српска Православна Црква и њен верни народ и у овим околностима неће одустати од одбране својих права и својих светиња.
  7. Питање права жена је изазов на који се у току двадесетог и двадесет првог века одговарало из најразличитијих углова. Мишљења су се кретала у правцима која иду од умерености до различитих крајности. Актуелност питања и даље траје. Житије Свете Макрине, које је написао њен брат Свети Григорије Ниски као писмо монаху Олимпију, учинило нам се прикладним да изразимо виђење ове теме како га сведочи православно Предање. За разлику од учесталих натуралистичких теза о правима жене, по којима се она доживљава као ограничени биолошки чинилац постојања, текст Житија препознаје надилажење природе као квалитет по коме се стиче могућност похвале. Иако изгледа чудно, управо овим се исправља неправда коју уводе групе које мисле да заступају права жена. Свети Григорије се пита: „Не знам да ли је уопште долично означавати је по њеном полу, кад је толико премашила своју природу“ (Свети Григорије Ниски, „Житије Свете Макрине“, у: Житија, Истина, Београд – Шибеник 2008, стр. 10). Без покушаја граматичких кованица које би неприлично и нетачно заступале права жене (нпр. посланик – посланица; драматург – драматуршкиња, и слично), овде се у недоумици застаје пред узвишеношћу којом је прожет живот Свете Макрине. Изостављајући оптужбе за кршење права и негирајући приступ, овде се потврдно сведочи могућност жене да буде изнад природних квалификација које саме по себи уводе поделе. Натприродни квалитет којим је обележено живљење Свете Макрине је детаљно описан у Житију које је написао њен брат. Она се „самоваспитавала у мудрољубљу уздигавши се до највећих врлина“ (Житије Свете Макрине, стр. 10). Реч је о самоваспитању коме је темељ постављен у послушности побожној мајци која је своју ћерку поучавала преко поука из Премудрости Соломонових и Псалама. Плодови уложеног труда су обилно родили, тако да је и сама мајка могла да са њих убира поуке за себе. Свети Василије Велики је, поучен примером сестре Макрине, од светски признатог беседника постао богослов и подвижник у коме је Црква још за његовог овоземаљског живота препознала оца и светитеља. У најкраћим цртама профил Макринине личности би могао да се изрази кроз питање: „Којим речима да опишемо такав живот – живот на граници човечанске и божанске природе“ (Житије, стр. 21). Освештана молитвом, Света Макрина је блистала и физичком и духовном лепотом. По речима њеног брата и животописца: „Била је толико лепа, да чак ни сликарска рука није могла бити праведна према њој“ (Житије, стр. 13). Њено разумевање естетике је било прожето скромношћу и одмеравано етичким вредностима: „Живот треба да буде једини украс који ће да улепшава тело у овом животу“ (Житије, стр. 39). Препознавши остварење овог идеала на њој самој, сестре њеног манастира су се од своје игуманије приликом погреба опростиле дирљивом химном: „Јер поред тебе тама беше светлост осветљена животом чистим“ (Житије, стр. 38). Осврћући се на текст Житија Свете Макрине остајемо под утиском да је питање права жена овде решено на достојанствен начин. Дат је пример за остварење аутентичних потенцијала жене. Оно није у супротстављању, већ у истицању важности освећења Богочовеком Христом кроз Цркву Његову. У њој се разлике доводе у јединство, а не у вештачку једнакост. Светост која је искупљење пале природе показује се као путоказ за осмишљавање свих борби за најразличитија права. „Да“ као последовање вољи Божијој коју је прихватила Пресвета Богородица приликом јављања Архангела Гаврила (Лк 1, 38), остаје непрестани подсетник за све људскоправизме. Без подстицања подела кроз признање права, овде се слобода остварује као одговорност и спремност на јединство са Богом. Тиме се долази и до мира са ближњима, до могућности да се славословно исповеда: „Слава на висини Богу, међу људима добра воља“ (са јутарњег богослужења пред Шестопсалмије). Право човека да постане бог по благодати не негира права жена, већ показује узвишенији циљ којим се свако људско хтење осмишљава и освећује. Протонамесник Александар Р. Јевтић, Извод из књиге Господе, где станујеш? Извор: Епархија жичка
  8. ЈАВНИ ПОЗИВ МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ АМФИЛОХИЈА Цетиње, 20. јун 2020. године Драга дјецо духовна! С Божијим благословом, молитвама Светог Саве, Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, на празник свих Светих, 14. јуна ове године, након проглашења престанка епидемије, обновили смо свенародне литије са молитвама за здравље, спасење и напредак Црне Горе и свега свијета, на исцјељење од коронавируса, али и од још дуготрајнијег и опаснијег вируса богомржње и братомржње, уз то и са захтјевом да се, уклањањем спорних антицрквених одредби Закона о слободи вјероисповијести, из правног поретка Црне Горе спријече насиље и неправда према Цркви и свенародним Светињама, као и елементарним вјерским правима. Позивамо вјернике и остале учеснике молитвених литија да се и у литијама и у свакодневном животу придржавају здравствених мјера које се односе на личну хигијену и здравствену заштиту, о чему је јавност довољно упозната преко Института за јавно здравље и медија. Јер, дужност нам је да, чувајући себе, чувамо и све око себе. Јер, брат, а сваки човјек нам је брат, највећа је светиња на земљи. Крај ћивота Светог Петра Цетињског, истинског државотворца и миротворца, упућујемо и позив Државном тужилаштву и Управи полиције, као и другим надлежним органима, да се прије и послије литија понашају законито и да не доносе, као прошле недјеље и раније, незаконите акте против свештенства, монаштва и вјерног народа због учешћа на литијама. Они су дужни да заштите, а не да крше Уставом загарантована људска права и слободе. Молимо се Светој Тројици да нас исцијели и заштити од свих вируса, а посебно од вируса неправде, богомржње и братомржње. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. На основу базних станица мобилних телефона, лоцирано је неколико црногорских држављана из криминалног миљеа, у близини хотела Краун Плаза, у моменту пуцњаве на Давидовића и владику Јоаникија СРПСКЕ безбедносне службе, дошле су до нових сазнања везано за покушај убиства бизнисмена и добротвора СПЦ Миодрага Даке Давидовића, а оперативни подаци до који се дошло вештачењем указују да је највероватније мета напада ипак био владика Јоаникије. На та сазнања указују одређена вештачења која су недавно завршена, а која су се обрађивала више месеци. Уколико се ова сазнања истражитеља поткрепе материјалним доказима, то баца ново светло на читав тај случај. Чекају се још неки налази, тачније, ДНК узорак који је узет са места одакле је пуцано критичне ноћи. На основу базних станица мобилних телефона, лоцирано је неколико црногорских држављана из криминалног миљеа, у близини хотела Краун Плаза, у моменту пуцњаве на Давидовића и владику Јоаникија. Према информацијама из извора блиских истрази, те особе су под посебном обрадом. Да ли је случајност или нешто друго, да криминалци буду у близини места где је покушан атентат на владику Јоаникија и Миодрага Давидовића, великог донатора СПЦ и противника режима Мила Ђукановића, остаје да утврди истрага. Давидовић је у тренутку рањавања, 10. децембра прошле године, око 21 час, био у кафићу, на међуспрату хотела "Краун плаза" на Новом Београду, заједно са владиком Јоаникијем, епископом будимљанско-никшићким. Он је погођен у руку хицем из снајпера, а према првим сазнањима из истраге, само је сплет срећних околности помогао да не буде убијен. (Борба.ме)
  10. Доносимо текст пречасног презвитера др Оливера Суботића, пароха при храму светог Александра Невског у Београду и главног и одговорног уредника "Православног мисионара", под насловом: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације. Пре нешто више од деценије, један пријатељ (тадашњи ђакон жичке епархије) ми је рекао да је дошло време да се оснује Удружење за заштиту права Срба у Србији. Знајући да је тај протођакон не само духован, већ и духовит човек, његову изјаву сам схватио као симпатичну досетку, помало у контексту ситуације кроз коју смо заједно прошли на пољу одбране права на електронску приватност у то време. Ових дана ми се, међутим, његова реченица непрестано враћа у сећање, због ситуације у којој су de facto и de jure угрожена права православних Срба у Србији, и то када је реч о централној тачки нашег духовног идентитета: Светој Литургији. Хајде за почетак да размотримо чија су све права у довољној мери заштићена у периоду проглашеног ванредног стања у Србији током пандемије. Имали смо прилике да читамо о томе у бурним расправама на интернету. Повод су биле слике гужви по супермаркетима, у којима купци нити носе заштитне маске нити држе препоручену просторну дистанцу нити се, пак, придржавају броја људи у затвореном простору. Потрошачка права су (и поред очигледног кршења мера и препорука) ипак у довољној мери уважена – да су којим случајем угрожена, претпостављам да би се огласило неко релевантно потрошачко удружење да их брани. Исто тако, заштићена су и права кућних љубимаца, који имају свој термин за шетњу у току полицијског часа. Када би права животиња била угрожена, несумњиво би се огласило удружење грађана које се бави њиховом заштитом (успут, да приупитам, можда неко зна: да ли постоји и неко удружење за заштиту од животиња, будући да је једног мог сабрата-свештеника већ два пута на парохији ујео нечији пас?). Но када је реч о угроженом верском праву православних Срба да у току полицијског часа недељом – а особито на Васкрс – дођу до својих храмова (уз поштовање свих утврђених мера заштите и прописâ), ту већ не постоји удружење које би по природи ствари устало у њихову одбрану. Са друге стране, реаговали су архијереји, свештеници, монаси, верници... што је било сасвим очекивано. И гле чуда: неки од њих су се убрзо нашли на „рафалној паљби“ зато што се доследно боре за права православних хришћана. У нападу на њих су се посебно истакли такозвани „независни“ медији и на њима пожељни интелектуалци и живописни политички делатници. Овде, међутим, треба нешто одмах разјаснити: независни медији не постоје, ма како они сами себе карактерисали. Без детаљног улажења у домен медијске теорије, свакоме ко иоле мисли својом главом је јасно да постоје макар четири основна фактора који утичу на медије (узимамо у обзир пре свега радио и телевизију) и њихово извештавање. То су: 1) политички притисак (који је изражен углавном код ауторитарних режима), 2) структура капитала (због чега медијске куће готово редовно извештавају конвергентно интересима капитала на коме почивају), 3) оглашивачи (у зависности од тога колико одређени медиј зависи од плаћених реклама) и 4) уредништво (са својим ставовима и светоназором, према којима се бирају пожељне теме и саговорници). Било да наведене факторе узмемо све заједно или појединачно, ствар је јасна: независни медији су илузија за наивне медијске конзументе. Ако то већ знамо, који од четири наведена утицаја је био пресудан да српски назови-независни медији и њихови трабанти ових дана готово оркестрирано ударе по СПЦ? То ће, можда, открити време пред нама – оно што је већ сада евидентно јесте да су највише напада претрпела неколицина архијерејâ и свештеникâ, а да је најинтензивнији удар био усмерен на једног човека: епископа бачког. Зашто баш на њега? Одговор је једноставан: због чврстог става у погледу највеће хришћанске светиње, Светог Причешћа. Узевши у обзир да је – поред српског патријарха и митрополита црногорско-приморског – реч о једном од најугледнијих архијереја Цркве и, уједно, портпаролу Светог Архијерејског Синода, сасвим је јасно откуда то да се последњих седмица управо на његовом лику константно црта медијска мета. Последње саопштење епархије бачке, у коме се констатује да је апел Синода одбијен, и истовремено најављује да ће се у храмовима служба служити тако што ће они бити отворени, је квази-независним медијима дало повода за нове „опсервације“. Притом, ниједан од тих медија се није позабавио чињеницом да се управо у Војводини (по којој су углавном протеклих седмица ишли да снимају причешћивање верникâ испред храмова) у овом тренутку, према званичним извештајима, епидемија практично гаси! Како год, једно је сигурно: ова криза је допринела да свако у српском друштву (и у Цркви) покаже „свој траг“. Халабука која је из једног дела јавне сфере тренутно усмерена према СПЦ треба да нас учини свеснијим једне веома важне ствари, коју ваља имати на уму и онда када, уз Божију помоћ, прође искушење пандемије. Наиме, мора нам коначно бити јасно да је Србија једна од оних земаља које одавно имају своју „дубоку државу“ – тамног двојника који све време ровари управо против српског народа и његове Цркве. У питању је, суштински гледано, вредносна наследница система инсталираног у Србији после Другог светског рата, која свој утицај не дистрибуира пирамидално и видљиво, путем прецизно структуриране хијерархије моћи (као што су то радили комунисти), већ дифузно, капиларно, и донекле невидљиво, путем расуте хетерогене мреже која функционише невезано од политичког режима који је на власти. Владајући режими се, дакле, мењају, али поменута идеолошка мрежа је константа и она је нетрпељива према сваком човеку који се бори за интересе Срба и Српске Православне Цркве (одатле њено блиско „сродство“ са комунистима). О овом феномену сам нешто више почео да размишљам пре пет година, када сам позван да будем учесник на Конгресу српских психологâ на Златибору. На сесији која се тицала манипулативних психолошких техника верских секти, појавио се у публици један познати учесник домаће политичке сцене, заједно са својим присталицама, и покушао да наметне идеју изједначавања правâ СПЦ са правима разних секти и култова који постоје у Србији (нисам ових дана чуо тог политичара да је реаговао на чињеницу да кућни љубимци у одређеним ситуацијама имају већа права од верникâ СПЦ). Наравно да нисам одолео да (у одмереном и академском тону) одговорим тој групи острашћених критичара, која се јако изненадила када је видела да је неки православни свештеник такође присутан у публици (откуда сад па то?). Било како било, када је бурна дебата завршена, пришао сам једној од особа која је износила критику СПЦ, да бисмо у неформалном и опуштенијем разговору наставили започету тему. Запрепастио сам се када ми је готово моментално одговорила да је та тема у ствари и не занима јер она заправо „презире Цркву“! Када сам нешто касније сазнао на ком се положају дотична особа налази у једној општинској управи, питао сам се: како уопште Црква опстаје у градовима у којима делују тако „непристрасни“ службеници? Но нека их свих заједно, нека испуне „меру отаца“ (уп. Мт 23, 32) који су им претходили. Речима Светог старца Вукашина из Клепаца: само нека раде свој посао. Прошло је време комуниста, а Црква је о(п)стала – проћи ће једног дана и време криптокомуниста, а Црква ће о(п)стати. А док та смутна времена не прођу, није лоша идеја да неко ипак оснује поменуто Удружење за заштиту права Срба у Србији... Велики Четвртак, лета Господњег 2020. За Поуке.орг Презвитер Оливер Суботић
  11. Доносимо текст пречасног презвитера др Оливера Суботића, пароха при храму светог Александра Невског у Београду и главног и одговорног уредника "Православног мисионара", под насловом: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације. Пре нешто више од деценије, један пријатељ (тадашњи ђакон жичке епархије) ми је рекао да је дошло време да се оснује Удружење за заштиту права Срба у Србији. Знајући да је тај протођакон не само духован, већ и духовит човек, његову изјаву сам схватио као симпатичну досетку, помало у контексту ситуације кроз коју смо заједно прошли на пољу одбране права на електронску приватност у то време. Ових дана ми се, међутим, његова реченица непрестано враћа у сећање, због ситуације у којој су de facto и de jure угрожена права православних Срба у Србији, и то када је реч о централној тачки нашег духовног идентитета: Светој Литургији. Хајде за почетак да размотримо чија су све права у довољној мери заштићена у периоду проглашеног ванредног стања у Србији током пандемије. Имали смо прилике да читамо о томе у бурним расправама на интернету. Повод су биле слике гужви по супермаркетима, у којима купци нити носе заштитне маске нити држе препоручену просторну дистанцу нити се, пак, придржавају броја људи у затвореном простору. Потрошачка права су (и поред очигледног кршења мера и препорука) ипак у довољној мери уважена – да су којим случајем угрожена, претпостављам да би се огласило неко релевантно потрошачко удружење да их брани. Исто тако, заштићена су и права кућних љубимаца, који имају свој термин за шетњу у току полицијског часа. Када би права животиња била угрожена, несумњиво би се огласило удружење грађана које се бави њиховом заштитом (успут, да приупитам, можда неко зна: да ли постоји и неко удружење за заштиту од животиња, будући да је једног мог сабрата-свештеника већ два пута на парохији ујео нечији пас?). Но када је реч о угроженом верском праву православних Срба да у току полицијског часа недељом – а особито на Васкрс – дођу до својих храмова (уз поштовање свих утврђених мера заштите и прописâ), ту већ не постоји удружење које би по природи ствари устало у њихову одбрану. Са друге стране, реаговали су архијереји, свештеници, монаси, верници... што је било сасвим очекивано. И гле чуда: неки од њих су се убрзо нашли на „рафалној паљби“ зато што се доследно боре за права православних хришћана. У нападу на њих су се посебно истакли такозвани „независни“ медији и на њима пожељни интелектуалци и живописни политички делатници. Овде, међутим, треба нешто одмах разјаснити: независни медији не постоје, ма како они сами себе карактерисали. Без детаљног улажења у домен медијске теорије, свакоме ко иоле мисли својом главом је јасно да постоје макар четири основна фактора који утичу на медије (узимамо у обзир пре свега радио и телевизију) и њихово извештавање. То су: 1) политички притисак (који је изражен углавном код ауторитарних режима), 2) структура капитала (због чега медијске куће готово редовно извештавају конвергентно интересима капитала на коме почивају), 3) оглашивачи (у зависности од тога колико одређени медиј зависи од плаћених реклама) и 4) уредништво (са својим ставовима и светоназором, према којима се бирају пожељне теме и саговорници). Било да наведене факторе узмемо све заједно или појединачно, ствар је јасна: независни медији су илузија за наивне медијске конзументе. Ако то већ знамо, који од четири наведена утицаја је био пресудан да српски назови-независни медији и њихови трабанти ових дана готово оркестрирано ударе по СПЦ? То ће, можда, открити време пред нама – оно што је већ сада евидентно јесте да су највише напада претрпела неколицина архијерејâ и свештеникâ, а да је најинтензивнији удар био усмерен на једног човека: епископа бачког. Зашто баш на њега? Одговор је једноставан: због чврстог става у погледу највеће хришћанске светиње, Светог Причешћа. Узевши у обзир да је – поред српског патријарха и митрополита црногорско-приморског – реч о једном од најугледнијих архијереја Цркве и, уједно, портпаролу Светог Архијерејског Синода, сасвим је јасно откуда то да се последњих седмица управо на његовом лику константно црта медијска мета. Последње саопштење епархије бачке, у коме се констатује да је апел Синода одбијен, и истовремено најављује да ће се у храмовима служба служити тако што ће они бити отворени, је квази-независним медијима дало повода за нове „опсервације“. Притом, ниједан од тих медија се није позабавио чињеницом да се управо у Војводини (по којој су углавном протеклих седмица ишли да снимају причешћивање верникâ испред храмова) у овом тренутку, према званичним извештајима, епидемија практично гаси! Како год, једно је сигурно: ова криза је допринела да свако у српском друштву (и у Цркви) покаже „свој траг“. Халабука која је из једног дела јавне сфере тренутно усмерена према СПЦ треба да нас учини свеснијим једне веома важне ствари, коју ваља имати на уму и онда када, уз Божију помоћ, прође искушење пандемије. Наиме, мора нам коначно бити јасно да је Србија једна од оних земаља које одавно имају своју „дубоку државу“ – тамног двојника који све време ровари управо против српског народа и његове Цркве. У питању је, суштински гледано, вредносна наследница система инсталираног у Србији после Другог светског рата, која свој утицај не дистрибуира пирамидално и видљиво, путем прецизно структуриране хијерархије моћи (као што су то радили комунисти), већ дифузно, капиларно, и донекле невидљиво, путем расуте хетерогене мреже која функционише невезано од политичког режима који је на власти. Владајући режими се, дакле, мењају, али поменута идеолошка мрежа је константа и она је нетрпељива према сваком човеку који се бори за интересе Срба и Српске Православне Цркве (одатле њено блиско „сродство“ са комунистима). О овом феномену сам нешто више почео да размишљам пре пет година, када сам позван да будем учесник на Конгресу српских психологâ на Златибору. На сесији која се тицала манипулативних психолошких техника верских секти, појавио се у публици један познати учесник домаће политичке сцене, заједно са својим присталицама, и покушао да наметне идеју изједначавања правâ СПЦ са правима разних секти и култова који постоје у Србији (нисам ових дана чуо тог политичара да је реаговао на чињеницу да кућни љубимци у одређеним ситуацијама имају већа права од верникâ СПЦ). Наравно да нисам одолео да (у одмереном и академском тону) одговорим тој групи острашћених критичара, која се јако изненадила када је видела да је неки православни свештеник такође присутан у публици (откуда сад па то?). Било како било, када је бурна дебата завршена, пришао сам једној од особа која је износила критику СПЦ, да бисмо у неформалном и опуштенијем разговору наставили започету тему. Запрепастио сам се када ми је готово моментално одговорила да је та тема у ствари и не занима јер она заправо „презире Цркву“! Када сам нешто касније сазнао на ком се положају дотична особа налази у једној општинској управи, питао сам се: како уопште Црква опстаје у градовима у којима делују тако „непристрасни“ службеници? Но нека их свих заједно, нека испуне „меру отаца“ (уп. Мт 23, 32) који су им претходили. Речима Светог старца Вукашина из Клепаца: само нека раде свој посао. Прошло је време комуниста, а Црква је о(п)стала – проћи ће једног дана и време криптокомуниста, а Црква ће о(п)стати. А док та смутна времена не прођу, није лоша идеја да неко ипак оснује поменуто Удружење за заштиту права Срба у Србији... Велики Четвртак, лета Господњег 2020. За Поуке.орг Презвитер Оливер Суботић View full Странице
  12. Одговор повереници за равноправност Бранкици Јанковић Нешто више од једног часа по објављивању јучерашњег саопштења Светог Синода да је државном врху упућен предлог и молба да се изврши ранојутарња петочасовна суспензија забране кретања да би православни верници могли да узму учешћа на васкршњем јутрењу и Литургији, на интернет-порталу Blic-а се огласила повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић са насловном поруком: ,,I crkva da se pridrzava mera i preporuka”. Наравно да се ниједним делом своје изјаве није осврнула на чињеницу да је Српска Православна Црква до сада показала највећи могући степен одговорности и да се придржавала свих мера и препорука и да се у храмовима и сада стриктно поштују упутства надлежних органа за сузбијање епидемије, али зато није пропустила прилику да управо Цркву оптужи за наводно непоштовање истих (читај: за ширење заразе). Поред тога, повереница је отишла корак даље у намери да едукује ,,црквене великодостојнике” на који начин треба да брину о својим верницима и да верске обреде, каноне и догмате ускладе са датим мерама, нарочито у погледу присуства верника на Литургији. Ово питање, међутим, Свети Синод је разрешио у складу са државним и црквеним прописима већ на самом почетку епидемије у Србији, о чему су обавештени и верници и целокупна јавност, али, по свему судећи, госпођа повереница не прати обавештења која Црква упућује верницима јер је се то не тиче. Било како било, надам се да ће барем сада погледати ранија саопштења Синода и коначно схватити да Црква не тражи ништа више од онога што је већ примењивала у претходном периоду, поштујући притом све мере заштите и дистанцу међу верницима у храму и на отвореном простору. Проблем је настао – и још увек постоји – јер су због уведеног полицијског часа за дане викенда православни верници онемогућени да узму учешћа у богослужењу, а, како ствари стоје, тако ће бити и на сâм дан Васкрса. Зато је Црква предложила и замолила државни врх да се учини оно што је до сада више пута учињено и што се свакодневно чини из разноразних разлога, осим верских: да се забрана кретања једнократно укине само на Васкрс, и то у трајању од само пет сати (од 5,00 до 10,00 часова). Притом не треба изгубити из вида чињеницу да се свакога дана забрана кретања укида за псе и њихове власнике, а једном недељно и за пензионере. Дакле, Црква и њени верници не само да нису привилегована каста, како ствар поставља повереница за равноправност (!) него су дискриминисани у односу на поменуте друштвене категорије и кућне љубимце. Разуме се да Црква нема ништа против права датих нашим суграђанима јер, треба и то рећи, многи власници паса су управо ових дана искористили своје право за излазак из кућа и посетили своје парохијске храмове, остављајући кућне љубимце да се поиграју ван порте, док они упале свећу и помоле се Богу за своје здравље и здравље својих ближњих. Питам се: како је могуће да се повереница за заштиту равноправности оглашава тек сада, а ћути све време док су права верникâ угрожена до те мере да они нису равноправни чак ни са кућним љубимцима, о којима она изгледа више брине? Да ли се врхунац равноправности за коју се залаже повереница одражава у чињеници да кућни љубимци имају више права од верникâ? Један од најтоталитарнијих режима у савременој историји човечанства запамћен је у нашем народу, а и шире, по пароли ,,Zabranjeno za Srbe i pse”, а заступница Јанковић изгледа да жели да из ове пароле и реалности данашњице избави само псе, а да Србе и даље остави као неравноправне чланове друштва. Бранкица Јанковић даље тврди да су пред законом сви једнаки, али заборавља да је апел Цркве уследио, између осталог, и као последица неједнакости свих грађана у току трајања мера изречених у ванредном стању. Kада би госпођа Јанковић свој посао обављала у складу са законом, основним људским правима и елементарним осећањем за једнакост, правичност и правду, верујем да Црква не би имала потребу да се посебно оглашава и указује на угрожавање права верникâ јер би то у њихово име учинила повереница за заштиту равноправности која је дужна да брани право свих грађана на једнак третман пред законом. Нажалост, она својим поступањем злоупотребљава своју дужност и наноси штету не само Цркви и верницима као јединственом организму, него и целокупном друштву. Уместо да брани права свих грађана, а у том броју и права верникâ, она својом изјавом обмањује јавност и устаје против верникâ и њихових права, лажно приказујући да су Црква и верници привилеговани у односу на друге припаднике друштва и да чак представљају друштвену опасност уколико им се дозволи одлазак у цркву. Сваком грађанину Србије је потпуно јасно да у датим околностима, како због неодговорности појединаца тако и због разумљивих проблема у функционисању система заштите и борбе против епидемије вируса корона, већи ризик представља одлазак у куповину, нарочито после апсолутне забране кретања викендом, или у банку, пошту и друге институције, па чак и одлазак на посао организованим аутобуским превозом, где се ретко поштују мере обавезног растојања и дезинфекције, него одлазак у свете храмове у којима се поштују све прописане мере, па и оне о ограниченом броју људи. Уосталом, држава ниједним својим актом није забранила одлазак у храмове него је дала одређене препоруке Црквама и верским заједницама, али због општеважећег полицијског часа верници су, за разлику од неких других категорија друштва, онемогућени да испуне своје потребе. Госпођа Јанковић се, наравно, није осврнула ни на друштвену одговорност коју Црква заједно са својим верницима показује кроз добротворни рад и помоћ нашим болницама и другим институцијама, укључујући и пензионере и оне који су слабијег материјалног стања, као и оне о којима нема ко да брине. Не! За њу је Црква само реметилачки фактор равноправности (која, иначе, цвета у Србији) јер се усудила да затражи једнакост за православне вернике, и то само за оне који нису у изолацији и самоизолацији тако да не представљају потенцијал за ширење епидемије. На крају, треба рећи јасно и гласно: држава је донела забрану кретања и то је њено право, али исто тако има и одговорност према свим својим грађанима, у овом случају грађанима православне вере. Зато би било поштено да држава јасно стане иза своје одлуке и прихвати чињеницу да у овој ствари не може очекивати подршку Цркве којој су права ускраћена. Сасвим је јасно да је и иначе у току агресивна медијска антицрквена кампања кроз коју се Црква напада са разних страна како држава не би морала да прихвати своју одговорност. Једном речју, ако се Црква и њени епископи и свештеници у јавности прикажу као неодговорни, сви остали биће слика и прилика највишег степена друштвене одговорности. Исто тако, само на другом колосеку, једни ће Цркву тобоже подржавати зарад нечасних политичких поена, а други ће искористити прилику да се са њом коначно обрачунају као са својим исконским непријатељем. Црква се унапред оградила и од једних и од других и, чврсто стојећи уз свој народ, гласно поручује да ће упркос антицрквеној кампањи храмови бити отворени и да ће се у њима служити Богу и на празник Васкрсења Христовог, као и свих претходних дана. Све остало је ствар личног избора: неко више воли да шета кућне љубимце, а неко да своју љубав, наду и све своје страхове преда у руке Свемогућег Бога, Победитеља смрти. У Новом Саду, 14. априла 2020. Протопрезвитер Владан Симић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. Гост емисије "А шта ви мислите" на РАС Телевизији, аутора и водитеља Ратка Дмитровића, био је протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, парох подгорички, доктор правних наука, координатор Правног савета Митрополије црногорске-приморске. Прота Велибор је изнео шта су наредни потези Српске Православне Цркве у Црној Гори, и шта ће бити са литијама које су постале најлепша слика саборности и делатне љубави у Црној Гори.
  14. У Недјељу православља, дану који нас подсјећа на побједе наше вјере, Бар је кренуо у још једну побједну литију. Молитвено, у духу великопосних дана, након одслуженог молебна Пресветој Богородици, више хиљада Барана описало је символичан круг крећући се од храма Светог Јована Владимира, градским улицама и назад до храма. Литију је предводио парох цетињски који је рођен у Бару јереј Игор Балабан. Уз њега су били игумани ман. Режевећи о. Хризостом, ман. Горњи Брчели о. Никон, ман. Рибњак о. Прокопије, барски свештеници и монахиње ман. Св. Сергија Радоњешког и велики број вјерног народа. Отац Игор се обратио браниоцима кивота и светиња који непопустљиво сваког четвртка и недјеље излазе на улице Бара, стиховима којима се данас прославила Недјеља православља: „Благословен си Господе, Боже отаца наших, и хваљено је и прослављено Име Твоје у вјекове, тим стиховима смо данас прославили велики празник Недјељу побједе, Торжества православља, побједу православља над злослављем иконоборачким. Није то била само борба против икона, него и борба против учења да се Бог оваплотио међу људима, да је Бог постао човјек. Била је то борба и против тога да у свакоме од нас постоји икона Божја. Питамо се кроз вјекове и данас и вазда каква је то икона Божја у човјеку, који је то дио нас за који можемо рећи да је права икона Божја. То је слобода! Слободом нас је Бог обдарио, зато је свако људско биће достојно сваког поштовања јер има ту искру Божју у себи, јер може својом слободном вољом да се опредијели и за зло, нажалост, и за добро. Ви који се окупљате ево веће два мјесеца и више на овим литијама, свједочите како је то кад се човјек опредијели за добро, како је то кад се човјек опредијели за људско достојанство, да се опредијели да поштује и воли себе и друге“. Отац Игор је рекао да има и других слобода које су препознате данас, да нико не може бити ничиј роб и ничије власништво, да ни светиња Божја не може да буде ничије власништво. „Светиња Божја има свамо једног власника и својина је само Једнога истинитога Бога и Његовога Царства Божјега. То је онај ‘страни фактор’, како нам спочитавају ових мјесеци, који се упетљао у ове наше прилике, ‘страни фактор’ је Царство Божје, које они не познају, нажалост. Нека им Бог просвијетли разум да га спознају, да виде тај ‘страни фактор’, како се уплиће у људска питања.“ Бесједник је дао примјер Светог Јована Владимира као некога ко је на прави начин искористио дату му слободу, као и многи мученици наше Цркве који су дали и положили свој живот за друге, за вјеру и отачаство. „Ох, колико је то различито од данашњих владара. Замислите Светога Јована Владимира који је имао овоземљаску власт и почаст, и све је то презрео ради народа свога. Није као неки ишао по свијету и оговарао свој народ… Зар ваша лица, како неки мисле, угрожавају Црну Гору! Дабогда ове литије највећи проблем биле Црној Гори!“ Отац Игор се осврнуо на прави проблем и несрећу која је задесила Црну Гору, на честа убиства наших младих момака, залуталих због безбожја у којем су расли и погрешних вриједности којима су научени. Надахнуту бесједу отац Игор је заокружио оним чиме је почео. „Ми иштемо оно што припада сваком човјеку, слободу, Прво, ону своју хришћанску. Имамо право као хришћани да захтијевамо да наша вјера буде слободна у овој земљи, али кад ти неко узме кућу, не можеш више бити слободан, тако ни наша вјера не може бити слободна ако светиње буду нечије друго“, упозорио је јереј Балабан и додао да имамо још једну слободу, а то је она слобода коју су овдје на овим просторима наши преци задобили и заслужили. То је слобода која нам, како је рекао, не може бити одузета и за коју не можемо, а да се не боримо. За њу се морамо на сваки начин борити и као грађани имамо право да тражимо наша законска права. Такође је позвао да доносиоци закона поштују свој Устав, да не доносе противнародне законе него законе за народ. Хиљаде грла испред Храма Светог Јована Владимира је клицало: „Не дамо светиње!“ Слободан Зековић је на крају посебно поздравио барског адвоката Божидара Чармака, који је синоћ у 3:30 заустављен на путу ка Цетињу носећи крст, са намјером да искаже негодовање због забрањене цетињске литије на Недјељу православља. Сљедећа литија је заказана за четвртак. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. На празник Преноса моштију светог Игњатија Богоносца, у уторак 11. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Епископу су саслуживали свештеници и ђакон овог светог храма, као и протојереј Александар Ресимић, гост из Епархије аустријско – швајцарске. Епископ је надахнутом беседом поучио вернике протумачивши Господње речи о томе ко је највећи у Царству Небеском. Звучни запис беседе “У име Оца и Сина и Светога Духа. Чули смо браћо и сестре ово данашње Јеванђеље где Господ каже ученицима својим: “Ко хоће међу вама да буде први, да свима буде слуга”. У ствари, најкраће речено, данашње Јеванђеље управо говори о смирењу и љубави. А шта је био повод да Господ изговори ово својим ученицима? Повод је био, браћо и сестре, јер су ученици још увек размишљали људски, умом, а тако су размишљали јер им Дух Свети још није осветио ум да разумеју оно што је много дубље него што можемо ми својим умом да схватимо. Ученици су се препирали између себе о томе ко је ближи Христу. Браћо и сестре, данашње Јеванђеље јесте у ствари основ нашег односа и према Богу и једних према другима. Зашто је то тако браћо и сестре? То је тако зато што Христос не брани да се ми Њему приближавамо, напротив; Христос нам не брани да ми напредујемо у духовном животу, али не жели да се грабимо за првенство, већ да радије смирењем и љубављу управо стичемо оно што је узвишеније. А шта је то узвишено? То је Господ наш Исус Христос. Тачка наше узвишености је тамо где Христос седи са десне стране Бога и Оца, тамо где је наша права домовина, тамо где је наша вечност. Али не заборавимо да вечност нећемо достићи ни на небу ни на земљи, ако не почнемо да је стичемо овде у овом времену. Ако у овом времену посведочимо Христа, задобићемо вечни живот. Оно што ми хришћани треба да знамо јесте да све ово што живимо у овом времену и свету који у злу лежи, јесте наше ишчекивање вечног живота. Христос није само у овоме времену него је у свим временима. Хришћанин није одговоран много за прошлост, али је одговоран за садашњост и будућност. Од овог семена које сада сејемо, зависе они који долазе после нас. Џаба нам је ако знамо и проповедамо Свето Писмо, а не живимо јеванђељским животом”, истакао је Владика Јован. У наставку беседе, Преосвећени Владика је говорио о љубави и смирењу као најузвишенијим хришћанским врлинама које смо дужни да задобијамо: “Оно што је најважније у контексту данашњег Јеванђеља јесте љубав и јесте смирење; љубав чија је тајна у жртви и служењу другима. Првенство без љубави је мрзост пред Богом. Чим се грабиш за првенство, то значи да ниси свестан да заправо и ниси за првенство. Све док тако размишљамо, док се грабимо, можемо и стићи до неког положаја, али ту неће бити среће. Човек који стално мисли да би био бољи на неком другом месту, поред неког другог човека, јесте у заблуди јер човек освећује место. Христос је узео дете и ставио га испред апостола рекавши: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско”. Зашто је Господ казао ово? Зато што дете још није искварено грехом, што дете није заражено грехољубљем и што има неограничено поверење у своје родитеље. Ако дете има поверење у родитеље, зашто ти човече који си одрастао немаш поверење у Бога? Дете је чистог срца, целим својим бићем. Ко је у ствари највећи у Царству Небеском? Човек смирене вере и смиреног живота, човек задовољан животом. Онај који самог себе уздиже, он ће пропасти, а онај кога други узвисују тај ће се спасти. Људи батргајући се за богатством заборављају на своје спасење, заборављају и на своје ближње. Човек је онолико велики колико служи Богу и ближњима”, била је порука Епископа Јована. Извор: Епархија шумадијска
  16. Додик: Република Српска подржава захтеве Српске Православне Цркве у Црној Гори, а доношење спорног закона о слободи вероисповести непотребан је корак црногорске власти. -Тај закон представља неприхватљиво узурпирање права Српске Православне Цркве што су констатовали и представници других верских заједница у Црној Гори. С тога морамо бити јединствени и заједно стати против било каквог отимања или скрнављења права српског народа и Српске Православне Цркве не само у Црној Гори већ било где, а најважније је да сви ти проблеми буду решени мирним путем и дијалогом. Република Српска и српски народ ће наставити да подржавају захтеве Српске Православне Цркве и верујућег народа у Црној Гори, поручио је 6. фебруара 2020. године г. Милорад Додик, српски члан Председништва Босне и Херцеговине. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Након Молебана Пресветој Богородици, који је, у четвртак 30. јануара 2020. године служен у никшићком Саборном храму, свенародна литија, у којој је, како се процјењује, учествовало око 30 хиљада вјерника, прошла је кроз град Никшић, у знак протеста против неуставног закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори. Литију је предводило бројно свештенство, а вјерни народ је и ове вечери, протествовао на миран, хришћански и достојанствен начин, пјевајући духовне пјесме, узносећи молитве, носећи у рукама црквене барјаке, иконе и свијеће. На Тргу „Слободе“, најприје, се обратио протојереј Остоја Кнежевић, парох никшићки, који је захвалио сабранима на истрајности у светим молитвама и свештеном ходу, нарочито, монаштву из манастира, који припадају никшићкој општини: Острога, Жупског, Пивског, Косијерева, Бијеле, Подмалинског, Голије, Заграђа, чије молитве „загријавају наше душе и снаже нас у овим светим ходовима“. Поздравио је и гостујуће свештенике, чије присуство јесте доказ да је борба за одбрану Светиња изазвала пажњу јавности и ван граница Црне Горе. „Да поздравимо свештенике, који су дошли да буду са нама: о. Радивоја Панића, о. Славка Лаловића, о. Милорада Средојевића. Ипак, највећи хероји ове вечери су Неђељко Караџић и Радивоје Вуковић, који су, представљајући браћу Дурмиторце, јутрос пошли пјешке са Жабљака, стигли вечерас у Никшић и прошли заједно са нама овим светим ходом. Прикључио им се и Борис Међедовић из Горњег Поља. Нека их Бог благослови и Свети Василије, нека им дарује снаге да у сва времена буду достојни имена хришћанског“, рекао је о. Остоја. Величанственом молитвеном скупу обратио се, потом, отац Никола Пејовић, главни и одговори уредник Радија ,,Светигора“, који је казао да је свуда лијепо бити у литијама, у молитвама, али је, сматра он, највећа радост и највећа част бити у литији у Никшићу , на чему „завиди“ цијела Црна Гора. „Ово је, већ, историја, рекли су неки; ја бих рекао да ово превазилази тај историјски моменат. Ово је Библија, ово су библијски догађаји, а библијски догађаји су они у којима Бог походи народ свој. Ово што се дешава у Никшићу и другим градовима, није ништа друго него чудо Божје. А шта је то чудо Божје – то је када се сусретне човјекова вјера и Божја љубав“, казао је свештеник Пејовић. Поручио је да овај наш литијски ход, није ход ни за каквом идејом, ни за каквом идеологијом, ни за једним човјеком, него да је то ход за Богом, за Божјом истином и Божјом правдом. „Мојсије је 40 година водио народ свој у земљу обећану. Тако су и наши архијереји, ових дана, као боговидци, воде нас у земљу обећану и осјећамо ту радост, то присуство Божје. Све је кренуло тако што је онај код кога, ево, 300 година гредимо, који грије хладне пештере, наша срца, и домове чува, Свети Василије Острошки дошао међу нас, охрабрио нас и рекао нам: Не бој се мало стадо, ја сам са вама. И, ако неко води овај народ, то су Свети Василије, Слава му и милост, и Свети Петар Цетињски“. „Дошао је да нас охрабри, да нам покаже, и оном кишом, да требамо кроз ове литије, кроз ове подвиге, да оставимо и оперемо наше слабости, наше гријехе да би се, у овим данима, пројавила и засијала наша вјера. То је оно што краси ове литије, то је оно што их чини Царством небеским. Господ нам у једној причи каже да је царство небеско као онај квасац. Зато ове наше литије не да се смањују, него нарастају“, бесједио је протојереј Никола Пејовић. Никшићке литије краси и чини препознатљивим велика слика са ликом Светог Патријарха Павла. И то је, истакао је о. Никола, неко знамење. „Он нам, и сада, говори да будемо људи. Учио нас је да је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо као нељуди. Та његова ријеч данас је посебно важна – да будемо људи, људи Божји и да се молимо за непријатеље наше, јер, по томе Христос зна да смо Његови ученици. Да љубимо једни друге као што љубимо себе, али да волимо и непријатеље наше, а дао нам је Бог да, у овим данима, и то покажемо. Ове наше литије својим достојанством, љепотом, отменошћу, молитвеношћу управо то свједоче“, оцијенио је свештеник Пејовић, додајући да и непријатеље наше позивамо да се прикључе овом крсном ходу, који је ход светлости, а не таме. „Ова наша борба у Црној Гори је она борба коју је Ловћенски Тајновидац описао у „Лучи микрокозма“, борба Бога и сатане, добра и зла, свјетлости и таме. Зато се ми уздамо у Онога Који је рекао да је Он свјетлост и да ко год ходи за Њим неће ходити у тами, него већ има свјетлост живота“. Своје обраћање о. Никола Пејовић завршио је позивом на слогу, међусобну љубав и руковођење поукама наших Владика. „Да будемо сложни, да будемо истинска и права браћа, јер нас наше Владике воде истинским и правим путем. Да се никада не поколебамо и не одвојимо од њих. Они нас воде у коначну побједу, а то је побједа добра, не ни против кога, него побједа да се добро зацари у срцима нашим, да се добро зацари у нашој Црној Гори, да Црна Гора опет буде славна као некада. То је наша борба!“ „Уздамо се у помоћ и молитве наших Владика, које је Господ, у ове дане, удостојио да виде и своју жертву, оно што су сијали свих ових година. Народ широм Црне Горе је печат апостолства Светог Митрополита Амфилохија и Владике Јоаникија! Нека би их Господ укријепио и нас у братској љубави. Да се, увијек, овако сабирамо док год се овај срамни закон не скине са лица Црне Горе. Све до тада поручиваћемо им: Покајте се, јер се приближило Царство небеско. Не дамо светиње!“, казао је о. Никола, чије обраћање је вјерни народ поздравио срдачним аплузом, узвикујући да неће дати светиње. Најављено је да ће молитвени ход, у недјељу 2. фебруара, предводити Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г. Теодосије. Извор: Радио Светигора
  18. „Држава има улогу, сврху, смисао да гарантује мир, да гарантује владавину права, да штити имовину, да јемчи праведност међу људима и да људи у таквој држави имају осјећање просперитета. Овдје немамо те елементе задовољене. Овдје држава која треба да гарантује мир опстаје на томе што вам гарантује конфликт. И мени се понекад чини да се само испитује конфликтни потенцијал који може да се изазове, а не да се држава стави у функцију својих грађана“, каже Шијаковић. Подвлачи да држава има смисла једино ако је сви њени грађани доживљавају као опште добро, јер је држава брига за јавне ствари које припадају свима нама, а не приватно власништво неког ко хоће на том приватном имању да ради своје пројекте. Звучни запис разговора Професор београдског Православног богословског факултета Богољуб Шијаковић рекао је да су последњи догађаји у вези са доношењем Закона о слободи вјероисповијесте објашњење због чега годинама, већ деценијама нема закона о вјерској слободи у Црној Гори. У разговору за Радио-Светигору Шијаковић је рекао да је у процедури закон чији би прави назив требао да буде Закон против Српске православне цркве. „То је један негативан, рестриктиван и дискриминаторски правни акт, који нам, будући да је очигледно такав, даје објашњење због чега до сада законских решења није било. Неко је чекао моменат да овакав закон, боље рећи антизакон донесе. Истовремено је то начин да власт у Црној Гори честита Српској православној цркви, а прије свега Митрополији и Епархији будимљанско-никшићкој осамсто година постојања на том простору. То је њихов начин да упуте честитке за овај велики јубилеј“, каже он. Кад је, каже Шијаковић, у питању законодавство које регулише положај Цркве и уопште вјерску слободу, те ствари су у нормалном свијету већ одавно прилично униформисане. „Постоје стандарди којих су земље дужне да се придржавају, наравно, уз поштовање своје традиције. Овдје немамо ни говора о поштовању тих стандарда, а још мање о поштовању сопствене традиције. Један нормалан закон о слободи Цркве и о вјерској слободи требало би да садржи четири фундаментална начела, која су врло једноставна. Прво је начело вјерске слободе, слободе вјероисповиједања – да нико не утиче на индивидуално, колективно и корпоративно право на слободу вјере. Друго фундаментално право је неутралност државе. Држава по овим питањима треба да је неутрална. И управо то значи да је модерна, демократска држава – секуларна држава. То значи да она не улази у простор сакралног него се та држава креће у простору секуларног, а простор сакралног препушта црвама и вјерским заједницама. Ми видимо да Црна Гора није неутрална држава по овом питању“, објашњава Шијаковић. Шијаковић подсјећа да је треће фундаментално начело једнаки правни третман или паритет када су у питању све цркве и вјерске заједнице. „Видимо такође, да овдје није такав случај, јер неке цркве и вјерске заједнице имају специјалне уговоре са Владом Црне Горе. Митрополија је више пута нудила да и сама потпише уговор, исти онакав какав је Црна Гора већ потписала са Римокатоличком црквом, Исламском заједницом и Јеврејском заједницом, али је наилазила на административно ћутање, на администратину опструкцију“, објашњава професор Шијаковић. Четврто начело је, каже он, право на самоодређење. „Црква или вјерска заједница има право да сама одређује свој идентитет, да сама себе организује и да сама управља својим организмом и вјерским пословима. Овдје видимо да то апсолутно није случај. Дакле, у савком случају се ради о кршењу фундаменталних норми, фундаменталних људских права, јер вјерска права су срж људских права“, наглашава Шијаковић. Додаје да када ми као вјерници тражимо поштовање наших вјерских права, онда треба да знамо да смо ми уједно и грађани и да као грађани тражимо и од државе очекујемо да јемчи наша грађанска права. „А вјерско право је срж свих наших права и наше слободе. Видимо да постоји чврста намјера да се то наше грађанско право и вјерско право и слобода погазе“, тврди професор Шијаковић. Шијаковић напомиње да је у крви овдашњих властодржаца такозвано револуционарно право, односно неправо. „Једино у Црној Гори већ од Другог свјетског рата власт нити се мијењала нити је мијењала своју природу, нити своје амбиције. У демократском друштву бисмо очекивали да, након периода комунизма, власт врати имовину онима којима је ту имовину отимала, прије свега Цркви. Јер, Црква има специфичан статус у закону у свим земљама, јер се црквена имовина рачуна као нека врста јавног добра које Црква посједује, којим управља и које није нека приватна својина нити својина која се отуђује итд… Тим прије се увијек даје предност у реституцији црквеној имовини. У Црној Гори не само да то није учињено него имате један апсурдан закон који је донешен о реституцији из ког је искључена Црква. Дакле, доносите закон да вратите имовину која је отета, а експлицитно кажете да то не важи за Цркву. Умјесто да се донесе закон о реституцији црквене имовине, не само Православној цркви него и Римокатоличкој и Исламској заједници као традиционалним на простору Црне Горе, ево видимо намјера је да се доноси нови закон којим се најављује, једноставно речено – отимање оне имовине која није отета. И не само то, него отимање оне имовине коју је Црква успјела да у међувремену увећа, умножи, обнови. Ово је апсурд и ово не постоји ни у једном законодавном систему. Чак и револуционарно право је било блаже и искреније, да тако кажем, и прихватљивије него што је ово како се најављује“, упозорава Шијаковић. Чим неко каже да је држава пројекат, наглашава Шијаковић, то значи да њени пројектанти државу схватају као сопствену имовину. „Они заправо пројектују неки свој простор којим желе да апсолутно владају. И онда долази до оваквих девијација. Сигурно да у свему овоме што се дешава око ово овог закона има идеолошких елемената, има и једне несигурности уопште у томе шта значи управљати једном земљом и непознавања шта је то држава. Јер, ми смо имали прекиде у неком историјском континуитету, па се то изгубило из свијести људи шта то уопште значи држава и која је улога државе. Врло једноставно речено, држава има улогу, сврху, смисао да гарантује мир, да гарантује владавину права, да штити имовину, да јемчи праведност међу људима и да људи у таквој држави имају осјећање просперитета. Овдје немамо те елементе задовољене. Овдје држава која треба да гарантује мир опстаје на томе што вам гарантује конфликт. И мени се понекад чини да се само испитује конфликтни потенцијал који може да се изазове, а не да се држава стави у функцију својих грађана“, примјећује он. Подвлачи да држава има смисла једино ако је сви њени грађани доживљавају као опште добро, јер је држава брига за јавне ствари које припадају свима нама, а не приватно власништво неког ко хоће на том приватном имању да ради своје пројекте. Коментаришући ћутање других традиционалних цркава и вјерских заједница у процесу доношења Закона о слободи вјероисповијести, Шијаковић напомиње да су друге Цркве и вјерске заједнице у Црној Гори заштићене или се осјећају заштићенима уговорима које су склопиле са Владом Црне Горе. „Неки од тих уговора имају већи а неке мањи степен заштите. Вјероватно да постоје увјеравања да се закон неће примјењивати и односити на њих, па онда се не осјећају тангиранима у довољној мјери да би се супротставиле једном оваком закону“, каже он. У вези с тим Шијаковић посебно подвлачи да наша Црква наступа начелно и универзалистички. „И то је оно чиме ми можемо да се поносимо и чиме ми свједочимо своју вјеру. Наиме, ми све што тражимо за себе – тражимо и за друге. И сваку ситницу и детаљ и крупницу коју заговарамо да имамо на њу право, ми тражимо и за друге. И ја мислим да је то једна позиција, не само морално узвишена и не само у складу са нашом вјером, него једна позиција која говори о нашој толеранцији, о нашем уважавању других, о нашем поштовању других вјера и наших сународника, наше браће… Јер, сви смо ми ту повезани, безброј је веза међу нама, тако да, без обзира како год да се понашају други, ми треба да истрајавамо на овом универзализму, на једном општехуманом ставу да ништа не тражимо за себе што не тражимо и за све друге“, наглашава Шијаковић. Шијаковић такође наглашава да Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка и друге епархије наше Цркве у Црној Гори већ годинама, па и деценијама нуде разне правне акте, предлоге закона, уговора држави. „Наша Црква је организовала неколика врхунска међународна скупа на тему вјерских права и слобода. Ти скупови су публиковани и то је ванредно драгоцјена грађа и у теоријском и у практичном смислу кад је ова област у питању. А кад се, с друге стране, окренемо на то шта је чинила Влада Црне Горе за све то вријеме, не можемо показати ни један-једини акт, ни један потез. Није пружен ни мали прст, а камо ли рука да се у заједничком дијалогу, сарадњи и комуникацији дође до једног цивилизованог и нормалног демократског правног акта. Црква ни на који начин, а и ни једна вјерска заједница, није учествовала ни у једној фази израде овог закона“, истиче Шијаковић. Закључује да је тај процес обављен уз игноранцију Цркве и уз један одиозан став према њој. С тим у вези истиче да земље ЕУ, којој тежи Црна Гора, имају писане обавезе у Амстердамском уговору и у другим актима да са црквама и вјерским заједницама воде јавни, транспарентни и суштински дијалог о свим питањима од јавног друштвеног интереса, а камо ли о питању вјерског законодавства. „Овдје чак ни о томе није било никакве сарадње, а камо ли о неким другим важним питањима од јавног интереса. Ово је антуиевропско понашање, антидемократско, антицивилизацијско… То су чињенице. Видјећемо куд ће све то да нас одведе“, упозорава Шијаковић Шијаковић је на крају разговора за Радио-Светигору рекао да је дужност свих нас да 21. децембра будемо на великом црквено-народном сабору око моштију Светог Василија Острошког у Никшићу. „Позива нас наша Црква, позива нас Свети Василије Острошки, слава му и милост, позива нас наша историја, наши преци, позива нас наша савјест, позива нас наше право да будемо слободни људи, слободни грађани… А слободе без вјерске слободе нема. А овај законски акти има једну изричиту намјеру – да погази вјерску слободу и да угрози нормалан живот Цркве. Слобода је један идеал, и томе нас, уосталом, учи и наш Господ: да будемо слободни и да као слободни људи станемо испред Њега. Према томе, дужност је свих нас да се том позиву одазовемо и да на тај начин одговоримо и позиву наше савјести, наше грађанске савјести и наше вјерске савјести“, закључио је Шијаковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Изјава координатора Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић поводом информације да је Влада Црне Горе на данашњој сједници утврдила иновирани Предлог закона о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају верских заједница: „У овом моменту имамо само јавну информацију о утврђивању ”иновираног” Предлога закона и изјаву потпредсједника Владе Зорана Пажина, али не и, како су га крстили, ”иновирани” Предлог закона тако да садржај текста Предлога закона није могуће сада коментарисати. Од момента усвајања мишљења Венецијанске комисије 24. јуна до 5. децембра, дакле за пет и по мјесеци, нама није приказана ниједна одредба Предлога закона у коју су уграђене препоруке Венецијанске комисије. Правни савјет Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке је 27. новембра ове године званично доставио Влади Примједбе на Предлог закона. У том тексту су на 92 странице правно, чињенично и цивилизацијски оспораване бројне одредбе Предлога закона. Одговор на те Примједбе, као ни на оне на Нацрт закона од 2015. године, нисмо добили. Нисам сигуран ни да су их прочитали. Од дијалога није било ни ”д” осим једног састанка 26. новембра у Митрополији на коме су представници Владе на челу са потпредсједником Пажином условљали разговор и покушали да га сведу искључиво на препоруке из мишљења Венецијанске комисије. Јасно смо указали да смо за дијалог, али да се препоруке Венецијанске комисије односе само на неусклађеност Предлога закона са међународно-правним актима. Изнијели смо и став који Пажин и његови сарадници нису хтјели да чују, а то је да сматрамо да је Предлог закона у супротности са Уставом и правним поретком Црне Горе и да се и о томе мора водити дијалог. Предложили смо и да се отвори дијалог о реституцији и обештећењу за одузету црквену и имовину других вјерских заједница послије Другог свјетског рата. Прије тога, потпредсједник Пажин нам је саопштио да су ”доносиоци политичких одлука”, како их је више пута назвао, најважнија питања правне природе прогласили за политичка питања иако она, с обзиром да је ријеч о људским правима, нису и никако не могу да буду политичка и партијска у држави у којој су цркве и вјерске заједнице одвојене од државе. Мени је, износим лични, а и утисак других учесника, све то више личило на симулацију дијалога, о којој сам раније говорио, и покушај да се задовољи нека минимална форма сусрета, али не и институционални, јавни и конструктивни дијалог о једном тако важном и посве осјетљивом друштвеном питању. Видјећемо наредних дана шта пише у тексту Предлога закона, па ћемо се изјаснити. Лично, очекујем још гора решења у тзв. иновираном тексту Предлога закона од оних која су се 16. маја нашла у Предлогу закона. Нисам пророк, али се види да се спрема до сада невиђена идеологизација и политизација права на слободу вјероисповијести“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Црногорски премијер Душко Марковић изјавио је вечерас да Митрополија црногорско приморска и митрополит Амфилохије не поштују законе Црне Горе али да ће их држава, силом закона "све довести познанији права", као и да ће у случају да Косово поново отвори питање демаркације Црна Гора бескомпромисно бранити своје интересе. Марковић је у интервјуу за РТЦГ рекао и да ће Влада Црне Горе, још неко кратко време наставити разговоре о Закону о слободи вероисповести, а ако не буде сагласности, закон ће предложити Скупштини. Душко Марковић Фото: АП „Онда ћемо силом закона довести познанију права (познавању права) све у Црној Гори, па и МЦП“, поручио је Марковић. Црногорски премијер недавно се састао са митрополитом Амфилохијем, али како додаје, тај састанак није био корак ка усаглашавњу ставова о Закону о слободи вероисповести. Он је поновио став да је Влада припремила добар закон и додао да највише отворених питања и неслагања има са МЦП. „Ја са митрополитом увек оштро полемишем о кључном питању, поштовању закона и државе. Не можете се у једној држави понашати анархично и непоштовати законе и државу“, казао је Марковић. Он је навео да митрополит Амфилохије, са свештенством, не уважава то што је Црна Гора НАТО чланица и европска држава. „Он и даље не жели да прихвати да је Црна Гора независна држава и што је најгоре Митрополија и он не поштују ниједан закон. Питао сам га да ли Ви стварно мислите да држава нема снаге да ваше незаконите интервенције у простору спријечи и сруши. Имамо, можемо то урадити за један дан, за једну ноћ. И крстионицу и цркву на Румији и све друге цркве које градите без сагласности државе. Али не желимо то да радимо, желимо да у дијалогу додјемо до решења“, казао је Марковић. Говорећи о демаркацији границе са Косовом и најави да Уговор о демаркацији може бити поништен, он је рекакао да су ти документи потврдјени и у црногорском и у парламенту Косова, и како је додао на то је питање стављена тачака. „Оно о чему можемо разговарати је повлачење граничне линије у односу на ситуацију на терену за коју нам даје право Споразум о граници. То није питање границе, него питање повлачења граничне линије и ми ћемо у том процесу саслушати њихове, а вероватно ћемо и ми имати наше предлоге“, казао је Марковић и додао да је Црна Гора спремна за дијалог. „Али и наравно спремни смо да бескомпромисно бранимо наше интересе“, закључио је Марковић. МИЛОГОРСКИ ПРЕМИЈЕР ПРЕТИ: Амфилохија и СПЦ ћемо довести познанију права SRBIN.INFO Црногорски премијер Душко Марковић изјавио је вечерас да Митрополија црногорско приморска и митрополит Амфилохије не поштују законе Црне Горе али да ће их држава, силом закона "све...
  21. Митрополит Амфилохије служио парастос краљу Николи Петровићу на тридесетогодишњицу преноса његових земних остатака у отаџбину. Парастос краљу Николи, краљици Милени, принцезама Вјери и Ксенији, на тридесету годишњицу преноса њихових земних остатака у отаџбину, и свим упокојеним члановима светородне лозе Петровића служио је данас у цркви Рождества Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење цетињског свештенства и свештеномонаштва и молитвено учешће вјерног народа. Појали су ђаци Богословије Светог Петра Цетињског. Након парастоса, Митрополит Амфилохије је рекао да је значајно што данашњи парастос краљу Николи држе професори и ђаци Цетињске Богословије, коју је он основао 1863. године. „Уз помоћ рускога цара основао је ову школу која је темељ свега школства у Црној Гори до данашњега дана. Краљ Никола је изузетна личност у нашој историји, не без разлога назван царем јунака. У своје вријеме је добио и независност Црне Горе и многа друга дјела учинио. А међу најзначајнијим његовим дјелима је ослобођење Косова и Метохије, заједно са његовим зетом, краљем Петром Првоим Карађорђевићем“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је његова химна „Онамо, ‘намо..“ једина права и истинска химна Црне Горе. „Много је значајно да поменемо то његово ослобођење Косова и Метохије у ово наше вријеме, када су се његови наследници у Црној Гори одрекли Косова и Метохије и предали КиМ у руке разбојника, богоубица и братоубица. А прије њих, ових садашњих разбојника, су се нажалост управо наши црногорски титоисти одрекли Косова и Метохије 1945. године и тиме положили темељ овоме што се данас тамо догађа. Ја мислим да је од свих рана које је краљ Никола доживио, и за живота и након упокојења, најдубља управо рана од тога што се догодило и што се догађа са Косовом и Метохијом“, нагласио је Владика Амфилохије. Рекао је да се нада да ће и принц Михаило и отали Петровићи, чији су гробови расути по Европи, бити пренесени и сахрањени на дворском гробљу које се налази у Цетињском манастиру. „Поготово синови краља Николе, који су крштени у Цетињском манастиру. Ту су примали и свето причешће. Ту су долазили све док су били овдје, па би била грехота и према њима срамотно да их сахрањују негдје другдје него ондје гдје је предвидио да буду сахрањени њихов отац књаз Никола“, казао је Митрополит Амфилохије. На крају су сабрани на парастосу отпјевали химну „Онамо, ‘намо…“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. „Патријарх кијевски и све Руси-Украјине Филарет“: Константинопољ је нарушио моја права Фанар је поставио услов, како ја не бих поднио своју кантидатуру у вријеме избора предстојатеља ПЦУ, иако сам ја на то имао право, рекао је Филарет. Такођер, Филарет је нагласио да не само што он има право водити нову вјерску организацију, већ је за то и спреман. Био сам спреман успоставити и водити цркву, али је Константинопољ направио услов, да не смијем испоставити своју кандидатуру. „То значи да су моја права повријеђена. Имао сам право номиновати своју кандидатуру, али Цариград је поставио услов да ако не одустанем, Сабора неће бити. И томос неће бити“, -нагласио је Филарет. Према ријечима „Кијевског патријарха и све Руси-Украјине", он се помирио са том неправдом „због томоса, због аутокефалије“. „Али знам да је наш договор био такав, ја сам хтио и одбити, али сам остао. Речено нам је: Када добијете томос, тада сте Аутокефална црква, радите што хоћете“, додао је „првојерарх Кијевске патријаршије“, Филарет Денисенко. Такоће је истакао да исти тај томос, за који је жртвовао своја права, није допремио ништа у државу Украјину, осим још веће подјеле. СПЖ-Савез Православних Журналиста
  23. У новообјављеном извештају Стејт Департмента о међународним верским слободама за 2018. годину посебна пажња посвећена је нарушавању верских слобода и имовинских права над СПЦ на Косову и Метохији. Доносимо важан део који се тиче манастира Високи Дечани који је споменик светске баштине УНЕСКО и споменик на листи угрожене светске баштине - очигледно и даље на мети не само наоружаних екстремиста који су га годинама нападали, већ и званичних косовских институција које не престају са притисцима на овај манастир стар скоро 700 година: "СПЦ и међународне организације саопштиле су да су дечански општински службеници наставили да одбијају примену Одлуке Уставног суда из 2016. године која потврђује пресуду Врховног суда (Косова) из 2012 да општина треба да врати манастиру више од 24 хектара земље манастиру Високи Дечани. Градоначелник Дечана Башким Рамосај наставио је у току године да говори о овој одлуци као неприхватљивој. Владине институције нису ништа предузеле против њега и општинских руководилаца поводом изостанка спровођења одлуке Уставног суда. НАТО Косовске снаге, познате као КФОР, наставиле су да одржавају безбедност манастира. Дечанска општина је покренула планове за изградњу пута кроз СЗЗ (Специјалну заштићену зону) поред манастира Високи Дечани. Према правним мишљењима ЕУ и ОЕБС-а која су објављена у току године, косовски закон забрањује изградњу транзитног пута кроз СЗЗ. Канцеларија премијера је оспорила ову правну интерпретацију. Још 2014. г. Савет за примену и мониторинг заштићених зона (СПМ) одлучио је да би планирани пут кршио закон. Савет је потврдио да је пут незаконит на свом састанку у априлу." Изворни текст на енглеском језику: Цео извештај на енглеском (део о Дечанима на 7. страни): 2018 Report on International Religious Freedom: Kosovo https://www.state.gov/wp-content/uploads/2019/05/KOSOVO-2018-INTERNATIONAL-RELIGIOUS-FREEDOM-REPORT.pdf Канцеларија ЕУ на Косову је годину дана након доношења одлуке Уставног суда 20. априла 2017. године апеловала да се владавина права мора поштовати: "ЕУ је забринута због континуираног одсуства примене пресуде Уставног Суда из 20. маја 2016. године у вези земљишног спора у случају Дечани. Одлуке косовског највишег правног тела су коначне и морају бити примењене. ЕУ позива власти на свим нивоима да покажу поштовање владавине закона као фундаменталног демократског принципа. Пуно спровођење пресуде треба спровести без одлагања. ЕУ даље осуђује све друге активности које блокирају приступ или на други начин ометају живот у Високим Дечанима" https://eeas.europa.eu/delegations/kosovo/24839/eu-concerned-lack-implementation-constitutional-court-ruling-land-dispute-case-decane_en У последње две године амерички амбасадори у Приштини г. Делави и г. Коснет су више пута давали изјаве захтевајући да се поштује владавина права у случају Дечана. Ови апели су директно игнорисани од стране косовског премијера Харадинаја који остаје чврсто супротстављен овој одлуци заједно са општинским властима. Шеф канцеларије ЕУ гђа. Наталија Апостолова реаговала је пре месец дана новим захтевом за спровођење одлуке уставног суда, али без резултата. Прошлог августа група амбасадора ЕУ са шефовима мисија акредитованих у Приштини одлучно се супротставила изградњи транзитног пута тј. магистрале која Дечане треба да повеже са суседном општином Плав у Црној Гори и која је планирана да прође непосредно поред 700 година старог споменика УНЕСКО. Косовска влада још није одустала од ове идеје и остаје упорна у намери да заврши пут упркос косовским законима по којима је овај пројекат недозвољен и не може га одобрити ни манастир, као ни међународни или локални представници власти. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  24. Саопштење расколничке ”Аутокефалне помесне православне Цркве Украјине” и намеру да се ”сазове помесни сабор Украјинске Православне Цркве Кијевске Патријаршије објавило је у петак, 14. јуна 201, Одељење за штампу ”Аутокефалне Цркве Украјине”. У наведеном саопштењу објавшњено је да ”помесна Украјинска Православна Црква има пуни статус аутокефалије, што значи пуну административну независност. Она није ”митрополија Васељенске Патријаршије и не припада јој, док одржава исто молитвено општење са Васељенском Патријаршијом као и са другим помесним Црквама”. Такође се наводи да ”због чињенице да је одлуком Помесног Сабора од 15.12.2018, одржаног пре „сабора уједињења“, ”Украјинска Православна Цркве Кијевске Патријаршије престала да постоји као посебна верска организација, па је стога одржавање било каквог догађања у име Украјинске Православне Цркве Кијевске Патријаршије, посебно у име њених организационих тела (Светог Синода, Архијерејског Сабора и Помесног Сабора) незаконито”. Почасни патријарх Филарет нема право да једнострано сазива ”Помесни сабор УПЦ Кијевске Патријаршије”, јер то није сходно Уставу Православне Цркве Украјине или већ Уставу Украјинске Православне Цркве Кијевске Патријаршије”, пошто би то водило даљем цепању Цркве, каже се даље у саопштењу. Извор: Ромфеа (са енглеског Инфо служба СПЦ)
×
×
  • Креирај ново...