Претражи Живе Речи Утехе

BLIC ZABAVA Čujem ljude kako govore: "Ne mogu da verujem da me služi Ceca Kitić": Ispovest najbolje rukometašice koja sada radi u pekari na Novom Beogradu Svetlana Ceca Kitić (62), nekadašnja rukometašica, otvorila je pekaru na Novom Beogradu u kojoj radi zajedno sa ćerkom Marom, a već nakon mesec dana proširile su posao ponudom kuvanih jela. Piše: I.M. 24.08.2022. 06:30 - Krenula sam u ovaj posao jer mi je bilo dosadno. Iz sporta sam izašla prezasićena, u rukometu sam bila 45 godina i pauze sam pravila samo kad sam rađala decu. Loptu više nisam mogla da pogledam. A i htela sam da se odmorim. I odmarala sam se, a korona je produžila odmor. Nakon sportske karijere, želela sam da radim nešto. Moj kum Radivoje Korać rekao mi je da otvara pekaru sa još dvojicom saradnika i pozvao me da budem četvrti partner. Prihvatila sam. Radila sam, prodavala peciva i kruna s glave mi nije pala, jer ipak sam ja krunisana kraljica. Svidelo mi se. Ništa mi tu nije bilo strano. Radilo se dosta, ali bila sam u kontaktu s ljudima, što mi je prijalo jer sam oduvek timski igrač. Kada se ta naša četvorka razišla, uz pomoć drugog prijatelja, Gagija, iznajmila sam prostor i otvorila svoju pekaru. Samo kvalitet je važan. Nikada ne bih davala proizvode od juče. Nisam ni skupa. Burek se sviđa mušterijama. Imam stalnu klijentelu. Ne planiram da se obogatim od pekare, niti to mogu. FOTO: OLIVER BUNIĆ / RAS SRBIJA Svetlana Ceca Kitić U početku je radila sama, ujutru od pet do kasnih poslepodnevnih sati. Savladala je sve, rad na kompjuteru, nabavke, mešenje, pečenje peciva... - Sada imam i kuvaricu Cacu i u pekari nudimo i gotova jela. Čujem ljude kako govore: “Ne mogu da verujem da me služi Ceca Kitić". Ja ne služim već prodajem pecivo i kažem: “Izvolite.” A šta i ako služim? Bila sam najbolja na terenu, ali nikad nisam živela niti živim za prošlost. Decu sam vaspitavala da se ne živi od stare slave. Idem danas misleći na sutra i ne obazirem se na juče. I uživam u svom poslu. Deca su joj danas velika: sin Nikola (40) zaposlen je na aerodromu, ćerka Sandra (24) je na kruzeru u Nemačkoj, a sa starijom Marom (34) radi u pekari. - Mara mi pomaže u pekari, a Saška od 18 ne živi sa nama već je odlučila da bude samostalna. To je bio naš dogovor u kući. Ko želi, može da se osamostali kad napuni 18 i da živi svoj život, ne na račun mame. Mama je tu da pomogne. A ako odlaziš, moraš da se snađeš. Ukoliko ostaješ sa mamom, onda pravila moraju da se poštuju jer kod mame živiš na “all inclusiveu”. I Nikola je rano otišao od kuće, dok je Mara najviše vezana za mene. Često joj kažem: “Ajde, Maro, udaj se, daj mi malo prazan stan, da mama živi malo.” Ona za mene kaže da sam Alisa u zemlji čuda, da sam retro, da previše verujem ljudima i da neko, ona, mora da me čuva. Kada ona radi u pekari posle podne, a ja sutradan ujutru, ostavi mi poruku: “Mama, volim te” ili “Želim ti divan dan” - ispričala je za Gloriju.

Ћао пријатељи, Користим Самсунг Галаки А72 и покушавам да га повежем са својим Виндовс 10 рачунаром. Али проблем је у томе што када сам покушао да га повежем са рачунаром, МТП не ради како треба. Затим сам истраживао на мрежи и наишао на овај пост који је предложио ажурирање управљачког програма МТП уређаја. Моје питање је како могу да прикупим овај драјвер? Може ли неко да предложи неке идеје? Свака помоћ ће бити веома цењена.

Иако теолози године студиjâ проведу покушавајући да схвате и науче концепте попут ипостасног јединства двију природâ у Христу, апокатастазе или да разумију реченицу „мистерија светотројичних односа се иманентно пројавила у оваплоћењу,“ питања с којим се у пракси срећу и за која их нико није припремио, јесу Како се звао брат Свете Петке? или заправо најчешће и једино Србима битно питање Може ли се на црвено слово укључити веш машина? Имајући прво речено у виду, јасно је зашто сваки просвећенији поп или вјероучитељ добије алергијску реакцију од оваквог питања. Међутим, мора да се призна да питање o црвеном слову само по себи и није погрешно. Сваком је познато из властитог искуства вјере да заиста постоје неке забране рада, и да то није народ измислио. Ова недоумица сасвим легитимно постоји, посебно међу онима који живе у граду, јер можда лако можемо да схватимо да не треба да копамо по башти или плетемо чарапе на Свету Петку, док неки други лакши и модернији послови попут укључивања машине за веш, прања косе, или пеглања постељине нам стварају праве дилеме. С једне стране, за теологе постављање овог питања је добар знак, јер показује благонаклоност ка Цркви и вјери те спремност да се научи, међутим, с друге стране, оно је ужасно и тужно јер показује потпуно непознавање вјере и, што је најгоре, свједочи једну песимистичку визију Бога и светитеља као хистеричних диктатора и свирепих тиранина, који се лако наљуте око глупости. Одмах да кажем не постоји једноставан одговор на ово питање јер се такве ствари не уче у црквеним школама, и ко год тврди да га поуздано зна – лаже. Одговор зависи од наше визије, искуства и доживљаја Бога и Цркве. Ипак, постоје неке неспорне чињенице, и искуство Бога као Оца те наш живот у Цркви, који нам могу дати неке основне смјернице и идеје како можемо да сагледамо овај проблем. Шта је црвено слово? Прије свега, требло би да знамо шта је црвено слово. Током 2000 година наше црквене историје бројне личности и догађаји испунили су наш црквени календар, те зато ми током цијеле године сваки дан исказујемо поштовање, непрекинутим сјећањем и молитвом. Дакле, поред 12 великих празника везаних за догађаје из живота Христа и Богородице, имамо и празнике који су посвећени успомени на свете мученике, познате црквене личности, испоснике, учитеље и многе друге који су послије смрти препознати као свеци, по разним критеријумима. Тако је црквени календар испуњен од прве до последње странице неким празником, односно молитвеним сјећањем на неку особу или догађај, па чак и 29. фебруар. Црвеним словима у календару су означени посебно важни празници, који најчешће имају посебно свечано и знатно другачије богослужење, него обични дани. Црвеним словима су означени празници од велике важности за наше спасење и ту спадају, уз већ поменуте све Христове и Богородичине празнике, и све недјеље током године, јер тада прослављамо Васкрсење Христово као најзначајнији догађај у историји човјечанства. Затим, црвеним словима су уписани и празници који су од самих почетака обиљежавани у цијелој Цркви, нпр. успомена на небеску битку анђелâ – Аранђеловдан, смрт Јована Крститеља – Усјековење, смрт Апостолâ – Петровдан итд. Осим ових општехришћанских празника који се прослављају у свим Црквама, наша Српска Црква означила је црвеном бојом и друге дане када прослављамо наше српске светитеље и догађаје из наше историје: Свету браћу Кирила и Методија, Светог Саву, Видовдан, Светог Василија Острошког и друге, а који се не налазе у календарима других православних народа (Руса, Румуна, Бугара, Грузина, Грка итд). Једнако су црвеним словима означени и празници Светитеља који су од посебног значаја за нашу културу и традицију нпр. Архиђакон Стефан, Свети Ђорђе, Света Петка, Свети Никола, и други. На тај начин, на примјер, црвеним словом у календару, означен је и Сабор Светог Јована Крститеља – Јовандан (7.јануар), као једна од највећих Слава, док сâм празник у богослужењу нема неки посебан статус, тј. нема петохљебницу и друге одлике великих празникâ. Треба да знамо да су током наше страдалне историје под притиском државних власти, или злим предумишљајем појединаца током грчке окупације Српске Цркве од 1766. до 1920., неки празници који су у Српској Цркви били означени као црвена слова просто избрисани, односно враћени у обичне празнике. Тако је аустријска царица Марија Терезија декретом укинула, односно забранила прослављање читавог низа празника, под изговором да имамо превише нерадних дана, те тако штетимо економији државе. Из истог мотива укинула је и читав низ римокатоличких празника. Како би се, ипак, разликовали од обичних дана, ти укинути празници у нашем календару данас су означени масним подебљаним црним словима попут Светог Прокопија, Огњене Марије, празника Покрова Богородице, те бројних празника свих Светих Немањића и српских светаца, Архиепископâ и Патријарахâ.. Кад већ говоримо о овоме, вриједи напоменути да су се Срби овом ограничењу веома домишљато опирали те покушавали да одрже српске празнике и обичаје. Из тог доба остале су неке идентитетске „забуне“ у називима празникâ попут Михољадана (30.септембар) тј. празника Светог Киријака Отшелника, или Мратиндана – празника Светог Стефана Дечанског (11.новембар) и неких других. Наиме, замјеном назива празникâ, Срби су покушавали да заварају аустријске власти и докажу да не обиљежавају своје забрањене празнике, него римокатоличке дозвољене, јер су на српски празник Светог Киријака римокатолици обиљежавали празник Арханђела Михајла, а на празник Стефана Дечанског спомен на Светог Мартина – Мрату, а који су били дозвољени царским указом. Појам забране рада Говорећи о српским празницима и забрани рада тих дана, морамо да прије свега нагласимо да појам забране рада не постоји у хришћанству! То је чисто јеврејски појам, везан уз неке јеврејске празнике и он заслужује посебно појашњење кроз следећу дигресију. Наиме, по паду Адама и Еве и њиховом изласку из Раја, Бог им је дао обећање о доласку Месије – Спаситеља – Христа, који ће да исправи њихову грешку. Цијела историја људског рода, и посебно континуирано постојање богоизабраног народа – Јевреја има циљ у очувању сјећања и идеје о испуњењу Божјег обећања о доласку Христа у свијет. Управо због тога, сви старозавјетни закони и забране имају један једини циљ, а то је да се Јевреји идентитетски и културно не изгубе и утопе с другим народима, него да остану посебни и јединствени, те да као такви сачувају идеју о доласку Христа. Заиста, старозавјетни закон је преко силних забрана успио да сачува Јевреје од вјерског и културног утапања, чак и кад су били најсиромашнија и најнебитнија мањина у великим и развијеним цивилизацијама, попут Египта и Вавилона. Управо поштовањем Закона изабрани народ је сачувао вјеру да постоји само један Бог, док су скоро сви други народи на земљи то заборавили и пали у политеизам и идолопоклонство. Једна од многобројних одредби (укупно 613) које су имали Јевреји јесте и забрана рада суботом и на одређене празнике. Забрана рада суботом и неким празницима била је веома строга и подразумијевала је читав низ ограничења од немогућности припремања хране, паљења ватре, трговине, кретања, рада на пољу итд. Ове забране Јевреји поштују и данас будући да још увијек чекају Месију, те их додатно прилагођавају модерном добу (забрана употребе лифта, аутомобила, мобилног телефона итд) Забране су веома тешке, понекад из наше перспективе и бесмислене, но свакако су биле дјелотворне и испуниле свој циљ. С друге стране, хришћани вјерују да је испуњењем Божјег обећања о доласку Месије у личности Исуса Христа престала потреба за строгим Мојсијевим – јеврејским законом, јер је он тиме испуњен, те су зато хришћани ослобођени – изузети од њега. Једна од заповијести које су укинуте јесте и заповијест о забрани рада, или обављања неких послова седмим даном и празником. Међутим, иако је Закон доласком Христа испуњен, те не постоји никаква забрана рада, истине ради, мора да се призна да је забрану рада недјељом увео цар Константин у цијелом свом Царству и ту почиње наш проблем. Међутим, не смијемо заборавити да је то био државни закон, а не црквени, те да је био повезан с општим друштвеним реформама које је Константин спроводио. Кад говоримо о томе треба да нагласимо да је и сâм Цар од забране рада недјељом изузео ратаре, тј. пољопривреднике будући да њихов посао и дужности зависе од временских прилика (кише, сунца и слично). Недјеља је у том смислу схваћена као дан обавезног одмора за раднике и робове, а не као забрана неког рада, или забрана обављања неких послова. Дакле, питање је било синдикално и хуманитарно, а не вјерско и догматско. Оно је касније ушло у црквене обичаје и културу, и као такво задржало се до наших дана. Женска религија Ипак, и поред јасног непостојања било какве теолошки оправдане строге забране рада у Православљу на дане празника, тај обичај широко је проширен међу Србима. Занимљиво је да опсесија ригидног нерада на празник не постоји међу другим православним народима Русима, Грцима, Румунима итд, или барем не у маничном облику као код Срба, иако ти народи досљедно поштују нерадни дан у јавном животу, чак боље него Срби. Опсесија коју поједини вјерници показују постала је предмет поруге и спрдње међу нашим нецрквеним сународњацима. Свакако да овакав однос према празницима није био од самих почетака, а како се трансфер од здравог односа према празнику ка манији десио, и којим сплетом околности, требало би да буде предмет посебног истраживања. Разлога је свакако више. Наиме, у вријеме турске окупације број цркава је био изузетно мали, а и тамо гдје је и било храмова, жене нису ишле у цркву, осим током поста, или на велике празнике. Паралелно с тим свештенство је било генерално необразовано. Љетопис Стаке Скендерове која описује живот Срба у Сарајеву око 1850. године нам казује да су многе Српкиње живјеле као и муслиманке, сасвим склоњене из јавности, па су свештеници крштења, вјенчања и друге обреде обављали по кућама јер жене нису ишле у цркву. Стака је једина од омладине у Сарајеву знала да чита, па је читала Апостол у Цркви, онда кад је женама било дозвољено да дођу. За претпоставити је да је такво стање било једнако у све три религије у које су обитавале у Османском Царству, исламу, хришћанству и јудаизму. У таквим условима током вијекова, жене су биле искључене из јавног живота, односно вјерског живота и образовног система, па су сасвим природно и спонтано развиле свој сопствени и паралелни свијет, који није био толико конфесионално подијељен, као спољни – мушки свијет. У мултиетничким и мултиконфесионалним срединама какво је било Османско Царство, у малим градовима и мјестима, жене су се кретале и комуницирале преко лавиринта унутрашњих дворишта, малих капија и тараба, те тако су размјењивале вијести, рецепте, искуства, лијекове, савјете, етику и естетику у једном хаотичном шаренилу обичаја и вјеровања, који би се могли назвати општим именом женска религија. Неформална женска религија се у континуитету формирала и обогаћивала, будући да је брижљиво ширена и преношена с кољена на кољено, с мајке на кћерку, с комшинице на комшиницу итд. Женска религија није била револт против патријархалне јавне религије, него њена природна и незлобива надопуна, проста посљедица системског искључивања жена из јавне мушке религије. Она је имала своје бројне предности, али и неке мане. Једна од мана свакако јесте религијски синкретизам, односно флуидност у вјеровањима те скупљање и примјена вјерских обичаја на основу личних преференција. Будући да женска религија није извирала из Свете Књиге, него из практичног живота и потреба, вјеровања су обликована на обрасцу посуђивања свих вјеровања и обичаја која се допадну и преко принципа ваља се – не ваља се, више кроз интуицију и мање кроз промишљање, а свакако не кроз јасне теолошке дефиниције, објашњења и богослужбену праксу који постоје у. формалној, званичној, или мушкој религији. Кроз ту призму можемо да схватимо зашто су Српкиње мирне савјести ишле код хоџâ по записе, или по истом принципу муслиманке користиле ракију и свињску маст за облоге болесној дјеци, те зашто је неко некад чуо да се не ваља плести на девети уторак од Духова и наравно, данашње питање свих теолошких питања, зашто се не може радити на празнике, него мора сједити у кући? Примјера ових „вјерских екскурзија“ или привремених посјета оним другима има чак и у мјешовитим православно-римокатоличким срединама, гдје и данас није ријеткост да католици дођу код српског попа да им чита молитве. Занимљиво је да овај вјерски туризам на Балкану несметано траје и данас, не само упркос укључењу жена у друштвени и образовни систем, него и упркос свим ратовима и страдањима које смо међусобом имали на вјерској бази у протеклих неколико вијекова. Посвећење времена Имајући такво вјековно искуство женске религије која нема никаквих дилема о забрани рада за празнике, сасвим је јасно да правилно и аутентично хришћанско учење о посвећењу времена за празнике није имало никакве шансе за практичну примјену. За такав вјерски концепт православне жене нису ни могле да чују, нити да знају, а још мање да га спроводе чак и да су знале. Богословски гледано, умјесто јеврејске забране рада на дан празника, хришћани празник поштују преко посвећења времена. У том смислу, хришћанима није забрањено да било шта раде недјељом, или празником, него су позвани да своје вријеме у тај дан посвете Богу, или Светом који се прославља. Зато је одговор на питање да ли је дозвољено радити недјељом – да, јесте!, јер ми немамо забрану рада. Међутим, смисао обиљежавања празника јесте у одавању почасти Богу или Светом. Највећа почаст коју хришћанство има јесте служење Литургије. Литургијом, која не може да се деси без присуства народа и потврђивања свештеникових молитви с амин и другим молитвеним одговорима (Господе помилуј, подај Господе), ми оприсутњујемо Христа, односно чинимо га реално присутним. На тај начин, ми на гробове мученика и пред свете иконе доводимо самог Христа и тиме мученицима и светима дајемо највећи поклон и почаст. Управо зато иконе држимо близу олтара или мученике сахрањујемо у олтару. Наше учествовање на Литургији, као и одлазак на гробље, или било гдје у госте, тражи наше вријеме, те смо управо због тога позвани да на празник одвојимо и посветимо наше вријеме. У том смислу треба да разумијемо концепт посвећења времена насупрот забрани рада. Идеја да сједећи у кући и гледајући телевизију, при томе не палећи машину за веш, без да смо посветили вријеме – било да смо отишли на Литургију или учинили неко друго богоугодно дјело (посјетили болесног, нахранили гладног, склонили камен с пута итд) – потпуно је бесмислена. Нажалост, она је распрострањена међу многим Србима јер дијелом потиче из једне погрешне визије и искуства Бога или Светитеља, као једног тиранина, који на небу сједи и мучи нас глупостима, одређујући нам кад шта можемо да једемо, шта да радимо, кога да волимо и слично. У таквој слици духовног свијета, то небеско биће, љути инаџија, далеки и несазнајни Бог, само чека да погријешимо како би нас спржио громом и казнио најтежим мукама. Такву слику Бога (или Светаца) имају људи који не знају ништа о Цркви, јер Бога не поштују, него га се боје. Ти несрећни људи нису чули радосну вијест да смо ми доласком Христа и Крштењем теолошким језиком речено усиновљени, односно да смо постали дјеца Божја, или како нас Христос назва: Ви сте моји пријатељи! Ко има схватање и познање Бога као Оца и Пријатеља, он нема потребу да ограничава своје активности да не копа, не купа се, не укључује машину и слично, него живи и понаша се слободно. Закључак Имајући све горенаведено у виду јасно је да одговор да ли можемо радити недјељом и празником, упалити машину, прати косу и сличне ствари, с теолошке стране сасвим јасан, али и да поштовање празника у пракси зависи само од нашег појединачног схватања хришћанства и односа с Богом. Они који живе редовним црквеним животом мирне савјести раде недјељом све што сматрају потребним. Они пак међу нама који имају неразвијен однос с Богом и Црквом, цијелом проблему прилазе неправославно, под утицајем страха, сујевјерја и туђих вјерских концепција. Они се лишавају Бога као Оца и Пријатеља, и живећи у страху наивно мисле да се љуто и срдито Божанство може умилостивити њиховим жртвама. Готово дјетињасто мисле да је, на примјер, дозвољено користити шпорет или гледати телевизију, док је забрањено употребљавати неке друге апарате (машину, усисавач итд). Њима бих препоручио да, ако ћете се већ држати старих јеврејских обичаја и праксе, онда их се треба држати у потпуности, а не дјеломично. Они који држе Мојсијев закон не могу користити нити мобилни телефон, нити компјутер, будите барем дослиједни, нека се ваша вјера не приказује само на веш машини. Ипак, већини хришћана је јасно да смисао наших празника није у томе да пасивно сједимо у кући и чекамо освету љутог Бога јер смо нешто недозвољено урадили. Напротив, сваки празник нас изнова проактивно зове на дјеловање, тако што ћемо га започети оприсутњењем Христа у Цркви, причешћем и сусретом с људима и Богом, а потом све то продужити међу онима које волимо, чињењем добрих дјела за нас саме и за наше ближње. Ако овако не схватимо нашу вјеру, она ће нам временом постати просто мучење. извор View full Странице

Од добре идеје, која је уложеном енергијом и ношена ентузијазмом великог броја људи који су узели учешће у реализацији и оживљавању подфорума "Упознавање ради хришћанског брака", преко пројекта „Кана Галилејска“ покренутог 2013. године, и касније затвореног форумског клуба, наша КАНА је, потпуно заслужено и оправдано, постала самостална, као посебан сајт у оквиру укупног пројекта Поуке.орг. После прве верзије сајта, сада је дошла нова, друга верзија, са новим опцијама, олакшаном навигацијом, једноставнијим начином склапања пријатељстава, четом, приватнбим порукама итд... и то све потпуно бесплатно! Мисија пројекта је стварање најбољих услова за упознавање, са циљем заснивања породице у хришћанском браку. Више десетина склопљених бракова након упознавања у оквиру наше виртуелне заједнице, с једне стране, сасвим јасна потреба за оваквом врстом подршке особама које желе да ступе у хришћански брак, као и искуство одговорних уредника који су узели учешће у овом пројекту од самог почетка до данас, њихова посвећеност, истрајност и жеља да се оствари циљ, били су и путоказ и пут ка сајту КАНА. Она ће наставити да расте, кроз приватну комуникацију својих чланова, упознавања, пријатељства и љубав, склопљене бракове, породицу и потомство. Најзначајнија свадба хришћанског света била је она у Кани Галилејској, а православни црквени сајт Кана је најзначајнији пројекат у оквиру Поуке.орг у правцу очувања хришћанске породице. Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена институција. View full Странице

Драги пријатељи, Позивамо вас да у складу са вашим могућностима узмете учешћа у хуманитарној акцији за нашу сестру Раду Симић из Шапца. Рада је једна јако храбра жена, која је нажалост много пропатила. Против ње су се удружиле болест, немаштина и самоћа. Наиме, Рада живи сама са пензијом од 15.000 динара. Преживела је рак, након кога живи са уростомом. Након смрти оца, нема више никог од фамилије. Да ствари буду горе, прошле године, Рада је сломила ногу и била везана за кревет пола године. Од тада, с обзиром да пати и од дискус херније, остеопорозе и почетног окоштавања кука, има јаке болове и тешко се креће. Тешко је и замислити како је издржала цело лето, непокретна, без игде иког. Сада, лекари јој препоручују боравак у бањи, што кошта 60.000 (тако су њој рекли у Бањи Ковиљачи). С тим у вези, како бисмо јој барем мало олакшали живот, а у духу Часног и Великог поста који је пред нама, и који од нас не тражи само уздржавање, већ још и више саосећање и давање ближњима у невољи, позивамо вас да узмете учешћа у хуманитарној акцији, према следећим детаљима: - потребно нам је макар 15 добровољаца који су у прилици да у овом и следећем месецу издвоје по 2.000 динара за Раду (дакле, укупно, 4.000); - на тај начин, скупили бисмо 60.000 потребних за лечење у Бањи; - већ имамо 2 особе које су се јавиле, тако да нам је потребно барем још 13 добровољаца; - наравно, уколико се јави више од 15 људи, који желе да помогну на било који начин, било једнократно, било вишекратно, у било којим износима, сваки динар ће Ради бити више него добродошао, јер са свега 15.000 динара редовних прихода просто не може да састави крај са крајем, и да једе, и да се лечи, и да узме нешто од крема и лекова који се нажалост не издају на рецепт. Новински чланак о Ради можете прочитати на линку: https://www.telegraf.rs/vesti/humano-vesti/2900732-rada-iz-sapca-je-najtuznija-penzionerka-u-zemlji-napali-su-je-bolest-nemastina-i-dug Радин број телефона је 064 2686135. На тај број можете писати уколико желите да погледате извештаје лекара са последњих контрола, добијете контакт њеног парохијског свештеника, или су вам потребне било какве додатне информације. Молимо да се сви који могу и желе да узму учешћа у акцији јаве у наредних седам дана, до понедељка 9. марта, како бисмо могли да знамо са којим средствима можемо да рачунамо и да ли ће акција успети. View full Странице

За кога ради Амфилохије У том свом одабиру, Митрополит постаје – громада. Он је онај у којем се препознаје сваки храбри и честити Србин, који се није самоизнио на пијацу продаје сопственог људског достојанства, ту највећу пијацу овога времена Од Јован Пламенац ИН4С -- 08/10/2019 митрополит Амфилохије Пише: Протојереј Јован Пламенац За кога ради Амфилохије Радовић, митрополит црногорско-приморски? Па, зна се: за Удбу, за Мила Ђукановића, Русе, а сада и Американце. У то нема сумње, јер то кажу таблоиди Српски телеграф, Информер, Курир… и надасве, као гарант истине, кровни, АРХИтаблоид Беба Поповић. Томе и служе таблоиди у Србији, да позивајући се на „повјерљиве изворе“, наравно анонимне, „разоткрију“ и дезавуишу противнике политике Александра Вучића. А један од највећих, ако ли не, као појединац, и највећи противник политике Александра Вучића је управо Митрополит Амфилохије. Спор међу њима настао је због Косова и Метохије; по питању статуса тог дијела Србије интереси су им супротстављени. Док се Вучић, којег је Запад, као политичка и војна артикулација интереса великих банака, довео на положај предсједника Србије, свим силама довија да де факто признање НАТО корала Косово за државу, које је остварио Бриселским споразумом, игноришући Резолуцију Савјета безбедности 1244, доведе до де јуре признања, јер ако ту своју обавезу не испуни, у складу са мафијашким принципима Запада, пуцаће му ако не у главу а оно у политичку каријеру и самим тим у новчаник, владика Амфилохије, којем је устоличењем у трон црногорских митрополита повјерено да буде и егзарх (чувар) трона пећког, свом својом земаљском снагом труди се да то исто Косово (које убухвата и Метохију) сачува за српски народ. Не може и паре и јаре, тако ни Косово не може бити и посебна држава и дио Србије. Тако и у сукобу Вучића и Митрополита немогуће је остварити компромис. Тај сукоб Митрополита у Вучића, видјело се и раније, а посебно је видљиво ових дана, пренио се и у сам врх Српске православне цркве, у Патријаршију, Синод и Архијерејски сабор. И показао је колико је небоземна институција Црква Христова у свом овоземаљском дијелу крцата људским слабостима. Александар Вучић Материјалистички врједносни систем преплавио је Цркву овога свијета и вијека, њене свештенике, архијереје, па и њихову паству, вјерни народ. Подлегли смо сластима положаја, славе и новца, тјелесног уживања, узајамно прожетим, отворили им своја срца и душе, док Бога носамо на уснама. И Митрополит Амфилохије носи бреме својих људских слабости. И сам је склон да животне проблеме Цркве гурне под тепих. Ови, на изглед ситни проблеми у Цркви када буду објелодањени, у амбијенту новопаганског свијета, чији су служитељи режими свих држава на Балкану, али и у добром дијелу свијета, и скоро сви медији, добијају многоструке размјере. Митрополит их прикрива да би Цркву сачувао од неопаганске злурадости и хајке. Али, у том гурању прљавштине под тепих она све више расте, бубри и, у једном тренутку, распрсне се, као чир, и тај гној исцури и засмрди. Као ово сада… „Црква је увијек имала проблеме, али их је и рјешевала“, рекао ми је једном, у манастиру Острогу, владика Јоаникије. Цркву чине и људи, који у њу уносе своје слабости. И тако настају њени проблеми. Али, своје проблеме Црква мора да рјешава, не да их прикрива. Без обзира на цијену. Одлагање рјешавања тих проблема раслабљује Цркву. Исус Христос, који је глава Цркве и овога и онога свијете, све вријеме нуди мелем оздрављења својим удовима, али неће их силом оздравити. Христос би обесмислио суштину личности, слободе коју је даривао човјеку дарујући му живот, ако би му било што чинио мимо његове воље, његове сагласности, па и лијечио га. Лијек је ту, на дохват нам руке и ума, у светом Јеванђељу. На нама, на слободи наше личности је да ли ћемо да га узмемо, да ли ћемо двери својих душа да држимо затворене за Бога, или ћемо Богу, који тако стрпљиво чека, да допустимо да уђе у нас. O. Јован Пламенац Када дара пређе мјеру, као што је било озакоњење убијања зачете а нерођене дјеце, те промоција педерастије као мјере вриједности, као ово сада настојање Вучића да изврши своју обавезу према онима који су га довели на власт, због које су га и довели, да им и правно преда Косово, када се дође до зида, онда Митрополит свуче своје људске слабости и постаје онај црногорски војник са Вучјег дола и Мојковца, руски војник који је разбио Наполеона и Хитлера, навлачи срчаност Давидову и, као кнез Лазар, стојећи на ивица ножа, у понуди земаљског и небеског, или-или, без оклијевања бира – Царство небеско. У том свом одабиру, Митрополит постаје – громада. Он је онај у којем се препознаје сваки храбри и честити Србин, који се није самоизнио на пијацу продаје сопственог људског достојанства, ту највећу пијацу овога времена. А пуно је Срба који су достојни имена Човјек. Двојица су се ових дана доказали на велика врата: Мило Ломпар и Матија Бећковић. Беби-медији у Србији и Црној Гори затворени су за оне који српску нацију грчевито држе усправљеном, као да држе јарбол којег разбија оркан, а отворени су за протагонисте обезличене масе, наливене у овај живот као у шоу, у којем се новцем великих банака, као у анимацији, имена претварају у бројке. Пуно је и истинских служитеља Олтара Бога Вишњега. Они, гласније или тише, солирају. Њихово удруживање од овдашњих слугу капитала Запада, како оних у државним властима тако и оних у Цркви, било би препознато као паравојна организација. Не мало их је и у Архијерејском сабору Српске православне цркве. Они се или не виде или се слабо виде. Засјенила их је грандиозна личност Митрополита Амфилоха, који је стуб не само српског, него и цјелокупног, васељенског православља. Али, не толико од Митрополита колико од њих зависи куда ће даље Српска православна црква: хоће ли устрајати на путу Јеванђеља или ће је, привремено, прогутати аждаја новопаганског свијета. Ко има очи да види и уши да чује, јасно му је за кога ради Митрополит Амфилохије. Он ради за – Исуса Христа.