Претражи Живе Речи Утехе

Баба је мајка једног од твојих родитеља која живи на селу. Бака је такође мајка једног од твојих родитеља која живи у граду, најчешће у згради. Већ од твог рођења видљиве су прве разлике. Кад си се ти родио баба је заклала ја’ње, сазвала по’ села пило се до касно у ноћ, ђеда и кума Пера су унијели у кућу. Амиџа Марко је засп’о пред колибом, стрина Кова му је само бацила кожун преко леђа. Причало се у три села о весељу. Бака је испекла колаче и позвала другарице, деда је попио пиво и наздравио комшији на сусједном балкону. Када су дошли на бабине бака ти је купила дивне бијеле ципелице и одијелце, донијела је и „Радосницу“ то је тада био прави тренд. Баба ти је под јастук ставила крст испод Острога, чено бијелог лука, Сан Мајке Божије и шорван који је чувала за свог првенца. Исплела ти је чарапе и половер од вуне коју је сама уредила. (Баба плете најтоплије чарапе) И наравно ја’ње на ражњу и плетенку ракије. Баба носи мараму. Бака носи фризуру. Када мало одрастеш код бабе си апсолутни краљ, владар куће, штале, дворишта. Код баке мораш да поштујеш кућни ред . Код бабе можеш да се прљаш, да љубиш Гарова, да спаваш с мачком и не мораш се стално купати,јер ћеш истањити кожу. Баба те никад, али никад неће одати родитељима, бака ће ипак попричати о твом понашању.

Драги пријатељи, Позивамо вас да у складу са вашим могућностима узмете учешћа у хуманитарној акцији за нашу сестру Раду Симић из Шапца. Рада је једна јако храбра жена, која је нажалост много пропатила. Против ње су се удружиле болест, немаштина и самоћа. Наиме, Рада живи сама са пензијом од 15.000 динара. Преживела је рак, након кога живи са уростомом. Након смрти оца, нема више никог од фамилије. Да ствари буду горе, прошле године, Рада је сломила ногу и била везана за кревет пола године. Од тада, с обзиром да пати и од дискус херније, остеопорозе и почетног окоштавања кука, има јаке болове и тешко се креће. Тешко је и замислити како је издржала цело лето, непокретна, без игде иког. Сада, лекари јој препоручују боравак у бањи, што кошта 60.000 (тако су њој рекли у Бањи Ковиљачи). С тим у вези, како бисмо јој барем мало олакшали живот, а у духу Часног и Великог поста који је пред нама, и који од нас не тражи само уздржавање, већ још и више саосећање и давање ближњима у невољи, позивамо вас да узмете учешћа у хуманитарној акцији, према следећим детаљима: - потребно нам је макар 15 добровољаца који су у прилици да у овом и следећем месецу издвоје по 2.000 динара за Раду (дакле, укупно, 4.000); - на тај начин, скупили бисмо 60.000 потребних за лечење у Бањи; - већ имамо 2 особе које су се јавиле, тако да нам је потребно барем још 13 добровољаца; - наравно, уколико се јави више од 15 људи, који желе да помогну на било који начин, било једнократно, било вишекратно, у било којим износима, сваки динар ће Ради бити више него добродошао, јер са свега 15.000 динара редовних прихода просто не може да састави крај са крајем, и да једе, и да се лечи, и да узме нешто од крема и лекова који се нажалост не издају на рецепт. Новински чланак о Ради можете прочитати на линку: https://www.telegraf.rs/vesti/humano-vesti/2900732-rada-iz-sapca-je-najtuznija-penzionerka-u-zemlji-napali-su-je-bolest-nemastina-i-dug Радин број телефона је 064 2686135. На тај број можете писати уколико желите да погледате извештаје лекара са последњих контрола, добијете контакт њеног парохијског свештеника, или су вам потребне било какве додатне информације. Молимо да се сви који могу и желе да узму учешћа у акцији јаве у наредних седам дана, до понедељка 9. марта, како бисмо могли да знамо са којим средствима можемо да рачунамо и да ли ће акција успети. View full Странице

Како су Пољка, Нада, Јела и Васиљка постале чувари града Ђаковица – Терасица из деветнаестог века покривена виновом лозом, на њој четири старице и два млада монаха. Да нема италијанских војника, под тешком опремом и с аутоматским оружјем, све би личило на слику каквог скрајнутог манастирчића који су од комунизма сачувале ове бакице. Стоје Пољка, Нада, Јела и Васиљка и око њих челик тенкова. Те цеви, жице и вреће пуне песка бране жене против којих се окренуо читав један град. Само су ретки погледом и понеком речју поздрављали своје тихе суграђанке и њихову решеност да по цену живота остану у својој улици, у својој цркви. Захваљујући тој одлуци, Ђаковица је сачувала мултиетничност, старице су постале чувари града, а дечански калуђери су у Храму Успења Пресвете Богородице одржали службу Божију. „Идеш ли ти код бака у Ђаковицу”, често се чуло у овом братству и у том питању осећала се радост сусрета с остављеним мајкама, теткама, бакама. Оне су их тако и доживљавале, све док им, 17. марта 2004. године, етничка стихија није збрисала стару кућицу, цркву коју је изградила ђаковичка сиротиња, старе иконе и записе на њима, књиге и ону лозу на тераси. Италијански војници су одступили пред руљом, новинар Јавног сервиса Косова обавестио је грађанство о протестима и закључио како је „ситуација у граду мирна док српска црква гори”. Пољка Кастратовић, Јела Мијовић, Надежда Исаиловић и Васиљка Перовић изгубиле су све што су имале, евакуисане су у манастир Дечане. Ту су се, за каменим столом, под огромним боровима, одмах прихватиле посла и својој „монашкој деци” почеле да помажу. Већ до јуна те године огромни комплекс овог манастира био је прекривен цвећем. Бака Нада Исаиловић је улепшавала Дечане. „Шта да радим црни кукавац од њеног цвијећа”, говорио је у шали калуђер Данило, пољопривредни инжењер и економ манастирски. На дан њене сахране пита да ли јој је неко донео цвеће које је толико волела. Од спаљене цркве остала је само камена плоча, на њој су расељени палили свеће, често уз кишу каменица којима су гађани. Пет година су старице чекале да се врате, а упорна Епархија рашко-призренска, камен по камен, обнављала цркву. На дан повратка епископ Тодосије је узео мотику и прекопао малу башту поред нове куће, бака Нада је преносила цвеће из Дечана и садила ново. Њено лице се претворило у осмех, а потпуна радост би је обузела када бу у овај ограничени простор дошло неко дете. Памтила би име и при сваком повратку питала све о њему и поручивала да дође. „Биле су верне Господу кад је било најтеже”, поручио је епископ Теодосије који је служио опело. „Није се угасило кандило вере овде у Ђаковици, није се затрло ово место и сећање на њега, Бог је дао да се преко слабих и немоћних сачува све што је наше. Радост с бака Надиног (Надеждиног) лица никада није нестајала и у данима болести миловала нас је својим благим погледом.” У најтежим временима временима сукоба 1999. у некој од посета Ђаковици митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао: „Теодосије, на душу ти ове старице!” Тај завет је доследно испуњен. Старица Пољка је замонашена и данас је игуманија Теоктиста у манастиру у Ђаковици, који је метох Високих Дечана. Васиљка Перовић брише сузе над свежом хумком одмах поред црквеног зида и тихо каже: „Сад сам ја последња ђаковичка бака!” Четири старице су сачувале један град, две почивају у дворишту цркве у Ђаковици као стража свима који су отишли и који су морали да оду. „Само њихове душе знају шта су претрпеле”, каже један од њених пријатеља из Велике Хоче. На душу нам све што смо могли а нисмо сачували, на душу нам тешки и чести заборав који притиска наше и животе и наш рад. Отишла је бака Нада, радосни становник Ђаковице, двадесет година чувала је свој град, веру и љубав за све који су му дошли, и за све који нису смели да му дођу. http://www.politika.rs/scc/clanak/419560/Poslednja-dakovicka-baka

Бака (92) побегла са дечком (87) из старачког дома! Радници старачког дома „Вилберг“ у Ејсволду у Норвешкој препали су се када су на паркингу те установе пронашли ходалицу своје штићенице (92) Одмах су позвали полицију и подигли узбуну, пошто је установљено да старице нема у дому. Прва помисао је била да се баки нешто догодило, али убрзо се испоставило да је прича кудикамо романтичнија. Наиме, открили су да је бака отишла у Стокхолм са својим дечком (87), на романтичан одмор. Управница старачког дома Јанка Холстад изјавила је да је у питању дирљива љубавна прича. – Замислите да не можете на романтични одмор само због тога што сте старији од 90 година. Госпођа није урадила ништа незаконито, али нас је уплашила јер није најавила да ће отпутовати – рекла је управница дома. Времешни заљубљени пар тренутно ужива у кући бакиног дечка у близини Стокхолма. Kако су најавили, вратиће се у старачки дом за викенд. Aло

Трагична судбина једне праве Косовке-Девојке наших дана Испред цркве Светих Петра и Павла у Топчидеру може се, сваке недеље и током свих црквених празника, видети неупадљиви лик осамдесетогодишње старице. Она не проси, јер јој то њена част и карактер не допуштају, већ мирно и достојанствено стоји (после литургије, на којој се моли са свима и причешћује) и захваљује се свима онима који јој добровољно и без њене молбе помажу. Благослови ова бакица, старачким погледом пуним жала за неким неоствареним, срећнијим животом, и све оне друге, што, заокупљени својим мукама, пролазе крај ње ни не приметивши је. И јуче, на ђурђевданском окупљању у црквеном конаку, она ми одједном приђе да ми се захвали на показаној бризи о њој - а ја, и кад имам и кад немам, за њу увек налазим нешто сасвим конкретне (другачија и не постоји) помоћи, што више могу - и почесмо, по први пут да причамо. Реч по реч, сазнадох да су јој мужа и сина убили Шиптари, да је избеглица са Косова и Метохије, да живи сама, у некој бараци у Реснику, и да ложи дрва која исече са неке палете (а да је некада имала читаву шуму на породичном имању). Реч по реч, бака у црнини цеди као из суве дреновине своју животну причу из које сазнадох да јој је тешко и све теже, овако болесној, самој и без примања, остављеној од свих осим од добрих људи из ове цркве и од Бога Милостивог, који све види и не допушта јој да клоне духом, упркос свему. Племенитошћу и бригом оних који је помажу, за све нас Распети Христос не допушта овој оживљеној несрећи у људском облику да се до краја разочара и изгуби веру у људе и у смисао живота (ма како он тежак био). И тада је упитах за име. И она рече: ”ДАНИЦА... ЈА САМ, ДЕТЕ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ ИЗ КОСОВСКЕ САМОДРЕЖЕ..." Ја занемех. Као да ми се небо сручило на главу и у памћењу ми намах васкрсе читава она велика и још неиспричана прича о страдању немоћних и незаштићених Срба од мржњом распомамљених и политички вешто организованих Шиптара одмах после Титове смрти... ПА ТО ЈЕ, ЕЈ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ, наша Косовка Девојка из најтужније српске приче с почетка осамдесетих! Приче коју смо тада сви знали, памтећи, са сузама, име ове несрећне мајке косовопољске и свесрпске. Приче о којој је писао читав свет, а њеним случајем се бавили највиши (покрајински и државни) органи тадашње комунистичке Југославије... Преда мном је стајала ОНА НЕКАДА СВИМА ПОЗНАТА МУЧЕНИЦА, НАЈПОЗНАТИЈИ СИМБОЛ СРПСКОГ СТРАДАЊА НА КОСОВУ, Даница Милинчић, чијег су сина Данила, другог јуна 1982. године пред мајчиним очима убила четворица Шиптара, досељеника из Албаније (за овај злочин нису кажњени и нису одлежали у затвору ниједан дан). И њу су тада ранили из револвера у раме, али још више - у душу, оваквом бездушном егзекуцијом њеног двадесетдвогодишњег сина, хранитеља и заштитника. Четрнаест година пре тога су Шиптари гвозденим шипкама убили Даничиног мужа и Даниловог оца, а овог пута су ствар довршили, једном заувек. Годину дана након оних застрашујућих демонстрација у Приштини и паљења конака Пећке Патријаршије (са више него јасном поруком Србима са Косова и читаве Србије)... Млади Данило Милинчић је за собом оставио кћеркицу Ивану и трудну жену Радмилу (родила му је посмрче, Ивана), а његова мати Даница је после синовљевог убиства дословно прогањана, из године у годину, све док, коначно, није истерана - као, у том тренутку, последња Српкиња - из митске Самодреже, у којој се, према Предању, по последњи пут причестила војска српског Кнеза Лазара пред Косовску битку... Даничина судбина је праћена у часу њеног страдања широм и попреко свих српских земаља, а она је, уз несрећног Ђорђа Мартиновића, постала упозоравајућа најава свега оног што ће се Србима тек догодити на њиховој Светој Земљи. И она је годинама, својим упорним остајањем на родном, породичном огњишту држала усправном нашу наду да ћемо ипак преживети и ова страшна искушења и остати своји на своме. Убица, извесни Мухамед Мујо Ферат, док је пуцао у Даницу и Данила, урлао је, у хистеричном заносу: ”Ово није Србија, већ албанска земља Фадиља и Енвера Хоџе!” И тиме пуцао не само у њих двоје - већ у све нас редом, све који мислимо да је Косово са Метохијом колевка српства и духовни, државни, друштвени и културни завичај нашег целокупног историјског постојања. Али, време чини своје. ”Далеко од очију, далеко од срца”, као и толико пута пре и после тога (када су српске несреће у питању). Наша најтежа болест, олаки заборав, прекрила је и овај ”случај”, остављајући Даницу да сама и у вечној црнини, на својим нејаким леђима носи овакву и оволику трагедију. Распета за све нас, али без нас око себе, на свакодневном распећу њене избегличке несреће. Даница сада гаца блатом српске равнодушности и незаинтересованости, остављена од свих оних који су је помињали и преко њене несреће градили своје политичке каријере. Од Милошевића, преко читавог ДОС-а и свих његових мешетара из транзиционе српске епохе, па до дана данашњег, не остаде нико да се побрине да наша МАЈКА ХРАБРОСТ не остане, дословно, просјакиња што живи од тога колико ће јој уделити добронамерни прилазници. Васпитана у косовском, заветном српском духу, по нашем патријархалном, витешком моделу, Даница никоме не прича КО ЈЕ ОНА У СТВАРИ. Не жели да распродаје своју несрећу и да тргује са оним што јој је покидало живот и ранило срце. Ране на рамену су јој зарасле, као и језиве претње и увреде које је доживела и једва некако преживела, али јој МАЈЧИНИ СРЦЕ НИЈЕ ЗАРАСЛО. Њен Данило је сахрањен у Самодрежи (код Вучитрна), на сада разваљеном и уништеном српском гробљу, а онда пребачен до наше цркве Усековања Главе Светог Јована Претече, оне исте из које су косовски витезови са Кнезом Лазаром, Милошем Обилићем и Девет Југовића пред собом на Видовдан 1389-те отишли у своју Небеску Отаџбину. Та црква је, одавно још, јавни ВЦ и депонија за (демонском мржњом према Србима испуњеним) Шиптаре из ове митске земље наше Најважније Битке у историји. А Даница Милинчић је, ето, ЖИВА САХРАЊЕНА У СРЕД РАСРБЉЕНОГ БЕОГРАДА, као његова Гојковица (из песме ”Зидање Скадра”), узидана у нашу мучну и безличну свакодневицу, пуну видљивих и невидљивих издаја и бестидности свих врста. Од којих је једна од најстрашнијих - управо ова бездушна препуштеност наше Данице њеној муци и речима неописивом страдању. То ми је све пролазило кроз главу након тог њеног кратког и стидљивог представљања, када сам сазнао да је она бака коју сам сваке недеље сретао на причешћу и, касније, пред црквом - по несрећи чувена Даница Милинчић. Срби тако (пасивно) довршише оно што су Шиптари (активно) започели. Наставише ужасно понижење и лагано (дан по дан) убиство ове трагичне јунакиње нашег доба. Некада из Самодреже, косовске, данас из Ресника, београдског. Некада из врелог језгра српске трагедије, а данас са ледене периферије наше уобичајене равнодушности према сопственим јунацима и мученицима. Наша добра и трпељива, незлобива бака Даница, за коју не бих ни знао ко је да је нисам, готово случајно, питао за име и судбину. Ни не слутећи да ће ми се из њеног лаконског одговора одједном отворити читава наша српска и косовска мука у свој својој неизлечивој, застрашујућој страхоти. Ко смо ми уопште? И да ли смемо да се називамо наследницима оних који кроз судбину ове неупадљиве старице у црнини данас (из небеских висина) мере нашу племенитост и великодушност, одређујући нам праведну меру за све што чинимо (и не чинимо)? P. S. Ако неко има потребу да лично помогне овој нашој велемученици, у последњим годинама (можда и месецима или данима) њеног мукама испуњеног живота, нека лично наиђе до ове апостолске цркве, изграђене преко пута Милошевог Конака (уз сам Топчидерски парк), и нека јој да шта год и колико год може - и олакша јој, овако, те њене застрашујуће усамљене тренутке пред скори одлазак у наручје њених најдражих, у посмртном сусрету са мужем и сином. А за тачно 27 дана ће бити тачно 35 година од оног часа који јој је заувек променио и уништио живот (оно што је остало од њега)... Јуче је бака Даница сатима чекала да је неко одбаци до њеног Ресника и тамошњег принудног смештаја, али се није жалила. Како да се жали неко ко је већ прежалио свој живот и постоји још само да би измолила Бог да јој удели што скорију и бржу смрт? View full Странице