Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'црногорско-приморске:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, а данас, седам дана касније, у оквиру другог прилога Вам представљамо свештену обитељ манастира Острог. КРАТАК ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА ОСТРОГ Над водоплавном долином и њеном вијугавом ријеком, оплетеном вијенцима горских потока и зелених врбака, цвјетних ливада и воћњака, родних винограда и житних поља, у голетним висинама планине Острог, у Црној Гори, као изронила из дубина прастарог стијења, бјеласа се Острошка светиња, манастир Ваведења Пресвете Богомајке. Око светиње, испод самог неба, заштитнички и смјерно, свила се сура громада, уточиште птица и вјетрова, дубоко јој отворивши своја златаста њедра, као да је повија у њихове густе, камене наборе и у завјесе зеленила које, издижући се уз стрмен стаблима, жбуновима и пузавицама, завршавају у тишини манастирских тераса, приљубљених уз литицу. До њих вас, пак, узводи завојити планински друм, уски и кривудави рукавац модерне магистрале Подгорица-Никшић, који се од ње одваја код мјеста Богетићи. Успињући се преко кршевитог планинског превоја Повије, граничним појасом између љутих врлети голетних брда и родне равнице Бјелопавлића, он странама Острошког Кука узлази такорећи до под сами врх Острошке греде. Вијугајући стрменитим падинама, доводи вас најприје до такозване Доње светиње и њеног храма Пресвете Тројице, на једном пространијем и заравњенијем високом видиковцу са одмориштима, оивиченим копљастом гвозденом оградом према окомитој стрмени и конацима са кладенцем према природном зиду од стијена са којима срастају. Не више од пола сата пјешачења или десетак минута вожње аутомобилом потребно вам је одатле да, пењући се уз све стрменитије падине, избијете на најгорњу зараван, протегнуту тик изнад врхова шумовитих камених падина, дуж суре громаде голог острошког гребена. Почињући од посљедњег друмског завоја, вјековима прошириваног људском руком, она у наставку прераста у ограђену и размјерно пространу порту и на њеном крају сужава се у степениште пред каменим капијицама светиње Горње са крстовима. Постајући затим иза капијица још ужа, претвара се најзад у терасицу од свијетлог камена, подијељену гелендером у двије траке, и обзидану према понору зидом са лучним отворима, са којим и ураста, на свом најужем крају, у дозидану припрату пећинске Световаведењске црквице у самој литици. Неколико метара прије улаза у малени храм, са терасе се бочно кроз тријем одваја ходник, који спратовима монашког конака и степеништем, уклесаним и изиданим унутар стијене, води до најгорњих тераса прилијепљених уз литицу са лијеве и са десне стране бијелог острошког звоника – са црквицом Часнога Крста и древном острошком лозом, чудесно изниклом на мјесту на коме се у својој келији упокојио Свети Василије. У само, пак, срце острошке светиње, смирено положено у подножју високог Крста, у пећински храм Пресвете Богомајке са Часним Моштима Светога Василија, пропуштају вас његове малене двери, кроз које без дубоког сагињања могу проћи само дјеца и старци. А тамо, у срцу светилишта, пред Часном Трпезом, под Часним Крстом царских двери и иконама Господа нашега и Његове Пресвете Богомајке са Богомладенцем у наручју, смјерно повучене у страну, уз сам зид храмовне пештере, под погледом Светога цара Константина и царице Јелене, Светога Саве Српскога и Светих Ратника са фрескописа, као у златној лађи, укотвљеној у царској луци, тихују вјечно будне Часне Мошти Светога „служитеља Божијега“ Василија, источник благодатне силе Божије. Ту напокон достижете свештени острошки источник јеванђелске „свјетлости“, за којом сте чезнули и која је дјелима неисцрпне милости тихо „свијетлила“ пред вама, као и пред миријадама поклоника прије вас, дозивајући их све себи издалека, свјетлости чудотворне којој се радујете благодарно, „прослављајући Оца нашега Који је на небесима“. Манастир Острог је једно од највећих европских светилишта. Светом Василију Острошком, иштући од њега помоћ, првенствено за оздрављење, долазе људи са подручја читаве Европе, па чак и са других континената. Долазе и иновјерци, тражећи себи утјеху. И Свети Василија Острошки их све прима под свој архијерејски омофор. Небројена су чуда која су се догодила крај кивота са његовим моштима. Многа су и забиљежена. Православна Црква Светог Василија Чудотворца прославља 12. маја (29. априла по јулијанском календару). Манастир Острог добио је име по брду које се стрмо уздиже изнад њега. Из даљине дјелује нестварно као и чуда Светог Василија која вјековима привлаче ријеке ходочасника. Оснивање манастира везано је за путовање Светог у Свету Гору. Када је Св. Василије пo други пут кренуо на Свету Гору, задржао се у Бјелопавлићима. На молбу попа и кнеза Милутина Бошковића остао је у Бјелопавлићима и одлучио да оснује манастир у Острогу. Да би створио манастирско имање у једном комаду, откупио је земљу од сељака из два села, Госерадића и Милановића. Сачувано је владичино завјештајно писмо из 1666. године, којим прилаже земљу Острогу, и куне све оне који покушају да је отуђе. Турци су три пута похарали острошки манастир. Први пут у току турског казненог похода на Црну Гору 1768. год. за владе Шћепана Малог. У јануару 1853. манастир је поново похаран у току прве Омер-пашине војне на Црну Гору, Манастир је поново запаљен и похаран у јуну 1877. год. у току Сулејман- пашине војне на Бјелопавлиће. Манастир Острог чине два манастирска комплекса поникла у различитим историјским раздобљима: Горњи манастир и Доњи манастир. Оба манастира повезује асфалтни пут дуг три километра. Горњи манастир налази се на 902 метра надморске висине, а Доњи Манастир је на надморској висини од 800 метара. Смјештени су на планинском масиву Острошке греде, који се простире од околине Никшића до надомак Даниловграда. Ово мјесто одликује се пријатном климом и природним ријеткостима. О ИМЕНУ ОСТРОГ Само име „Острог“ потиче од старијег облика српске ријечи „оштар, оштри“ – „остр, остри“ као једно од заборављених именовања, којима су стари Срби и Словени уопште означавали важне микро- и макро- географско-историјске, а након христијанизације, и црквено-историјске коте свога постојања: почев од „острога“ као „оштрог краја, конца, рога или угла“ и „остроге“ као „подупорња, стуба или љествице“ до Острога као „врха планине и саме планине“. Најстарији помени нашега „Острога, близу Оногошта, у Горњој Зети“, чији се неистражени трагови слуте у остацима рушевина на локалитету Градац, недалеко од данашњег манастира, налазе се у повељама напуљског краља Алфонса Петог из 1444. и 1454. године, као и код Дубровчанина Мавра Орбина, у дјелу „Краљевство Словена“ из 1601. године. Вјероватно саграђен још у временима, која су претходила кнезу Властимиру и сину му Будимиру (Мутимиру), под којим су Преподобни Кирило и Методије и њихови ученици крстили Србе око 859. године, властимировићки, касније немањићки, па, потом, и балшићки Острог-град у „горњо-зетској“ крајини 14. вијека, наставио је да живи у старој функцији пограничног утврђења, док га нису разрушили Турци. Од Острог-града на тој вјековној размеђи Православља, на једној, и ислама и римо-католицизма, на другој страни, као траг је данас остало само име, које је наставило да живи у имену планине и манастира на њој, подигнутог у близини старог градилишта, два вијека касније, у испосничким пећинама Преподобног Исаије од Оногошта и његових саподвижника са почетка 17. вијека, благословом православног архипастира Захумља и Скендерије, познатијег у народу под именом Светог Василија Острошкога. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Горњи манастир Горњи манастир је увучен у природно удубљење врлетне стијене. Пећински отвор затвара фасада са истакнутим звоником. Данашњи изглед манастир је добио 1923-26. године, послије једног пожара у којем је све изгорјело, осим пећинских црквица и ћивота св. Василија. У Горњем манастиру налазе се двије црквице; доња је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, а горња Часном Крсту. Обје су природне пећине, прилагођене незнатним дограђивањем у мале црквице. У храму Ваведења Пресвете Богородице налази се ћивот са моштима епископа захумског Василија Јовановића (Св. Василија Острошког), који се у Горњем Острогу и упокојио 1671. године. Када је тачно сазидан храм Св. Ваведења није познато. Присутне су двије хипотезе: да га је подигао Св. отац Василије Острошки, али постоји и становиште да су овај храм подигли монаси, који су се подвизавали у острошкој пећини и прије доласка Св. оца Василија под Острошке греде, и да је Св. Василије овај храм затекао на локалитету на коме се и данас налази. Цркву Часног Крста подигао је настојатељ острошког манастира јеромонах Исаија 1665. године са благословом Св. Василија Острошког. Горњи манастир настрадао је у пожару 1923. године. Обновљен је настојањем краља Александра Карађорђевића и владе Краљевине СХС од 1923-26. У мају 2015. год. у Горњем манастиру освећен је параклис посвећен Св. Исаији Острошком, чије су мошти Турци почетком 17. вијека спалили на Планиници код Никшића. Обје цркве су живописане 1667. године. Из опширног натписа изнад врата, на западном зиду, сазнајемо да је исликавање благословио захумски митрополит кир Василије, Св. Василије. Као ктитор који се старао о градњи и живописању, помиње се игуман, јеромонах Исаија, „из Оногошта из села Попа“. Фреске су вјешто прилагођене скученом н неправилном простору зидова. Декорацију цркве радио је мајстор Радул, један од најплоднијих сликара из патријаршијског круга. У вријеме када је радио у Острогу, исликао је фрескама и олтарски дио оближње сеоске цркве Св. Николе у Дреновштици. Монах Михаило Васојевић, с благословом игумана Јосифа Бошковића, за спомен себи и својим родитељима, 1774. године дозидао је уз доњу црквицу припрату. Доњи манастир Доњи манастир посвећен је Св. Тројици. Подигнут је 1820. год. настојањем цетињског митрополита Петра I Петровића-Његоша (Св. Петра Цетињског) и архимандрита острошког манастира Јосифа Павићевића. Доњи манастир Острог се постепено развијао, служећи потребама Горњег манастира. Мјесто на коме се налази Доњи манастир раније се звало Косјерадићи, или Госерадићи. У вријеме када је основан острошки манастир, ово подручје било је насељено и имало је сеоску цркву. Кад је митрополит Василије купио ово земљиште, он је у близини те цркве подигао амбар и кућу за млађе монахе и искушенике. Од свега тога касније је настао Доњи манастир Острог. Црква Св. Тројице је пространи једнобродни храм са полукружном апсидом. Уз прочеље се налазн високи камени звоник на два спрата, чије је приземље ријешено у облику отвореног портика. Градиво за цркву и звоник је добро клесан камен, сложен у правилне хоризонталне редове. Горњи дио звоника ове цркве подигнут је прилозима једне побожне Приморке, у другој половини XIX вијека Унутрашњост је засведена полуобличастим сводом и украшена је зидним живописом. У Св. Тројици су први пут приказане сцене чудесних исцељења Св. Василија Острошког. Црква Светог Новомученика Станка На заравни између Горњег и Доњег Манастира налази се црква Св. Новомученика Станка, први храм посвећен овом светитељу. Храм је пројектовао београдски архитекта Предраг Ристић а камен-темељац постављен је 1. јула 2003. год. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење епископа: захумско- херцеговачког Григорија, будимљанско -никшићког Јоаникија и диоклијског Јована, са свештенством и вјерним народом извршио је освећење новоизграђеног храма Светог Новомученика Станка у Манастиру Острог 18. децембра 2004. године, у који су свечано пренијете његове нетрулежне руке из острошке црквице Часнога Крста. У спомен-костурници новога храма свој покој и достојно почивалиште нашли су, послије шездесет година, земни остаци 27 чланова Главног штаба Краљевске војске у Отаџбини за Црну Гору, Боку, Херцеговину и Стари Рас, на челу са пуковником Бајом Станишићем, који су пострадали без суђења од братске руке 18. октобра 1943. Фрескописање храма окончано је 2005. године. Поред старог монашког гробља, изнад конака Доњег манастира, налазе се рушевине цркве Св. Ђорђа, која је подигнута 1723. године. Храм се урушио 1896. год. усљед слијегања земљишта. Острошки скит Светог Јована Крститеља у Јован Долу, код Никшића Подигнут је на мјесту гдје су по предању биле спаљене мошти светог Исаије од Оногошта. Скит посвећен светом Јовану Претечи и Крститељу Господњем почео је да се гради 1995. године благословом митрополита Амфилохија и трудом игумана Лазара Аџића, на имању у Јован Долу које је манастиру Острогу приложила породица протојереја-ставрофора Радомира Радованова Никчевића и његових стричева: Радомана, Радоја, и Слободана Јованових, као и Војина, Драгољуба и Драга Божових Никчевића. Главни радови били су завршени током 2000. године, а на дан празника Св. Јована Златоустог митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије извршио је велико освећење Саборног храма. Саслуживали су и епископ славонски Сава, епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије, епископ будимљански Јоаникије, бројно свештенство Митрополије уз присуство великог броја вјерних. Послије Свете Литургије архијереји су освештали новосаграђени конак. Острошки метох Светог Василија Острошког на Његушима Налази се у селу Дуги До на Његушима, на имању које је манастиру Острог приложила монахиња Јулијана Пајовић. Митрополит Амфилохије са свештенством служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Николе у Дугом Долу на Његушима 8. септембар 2002, послије чега је освештао новосаграђену кућу Светог Василија Острошког у непосредној близини Храма Светог Николе. Новосаграђени објекат налази се уз породичну кућу коју је монахиња Јулијана приложила манастиру. Поред наведених објеката, у близини је послије неколико година изграђен још један објекат за трпезаријски и смјештајни простор, у коме сваке године на Ђурђевдан, крсну славу Светородне лозе Петровић Његош, Митрополија дочекује госте са разних страна. Свете мошти Уз цјелокупне мошти Св. Василија Острошког у Ваведењском храму Горњег манастира, у Доњем манастиру чувају се честице моштију Св. петозарних мученика и Св. Петра Коришког. У црква Св. мученика Станка се чувају нетљене шаке Св. мученика Станка, пастира из села Подвраће у Бјелопавлићима, кога су исјекли Турци 15. септембра 1712. зато што је одбио да прими ислам. У скиту Св. Јована Крститеља, у Јован долу, чувају се честице моштију јасеновачких новомученика Ризница Ризница манастира Острог садржи сљедеће збирке драгоцјености: окованих Јеванђеља, старих књига, икона, крстова, кандила, кадионица, кивота, дискоса, путира, дикирија и трикирија, дарохранилица, петохљебница, свијећњака, антимиса… Поред акцентованих збирки драгоцјености, ризница манастира Острог има и збирке завјетних дарова. (Митрополија црногорско-приморска) МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АМФИЛОХИЈЕ: СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ЈЕ БИО ИЗМИРИТЕЉ ЗАВАЂЕНЕ БРАЋЕ! ...Ни на једном континенту нема оваквог сабрања као што је ово сабрање око Светог Василија Острошког. Помолисмо се за здравље, спасење, очишћење и покајање свих нас овдје сабраних, свих наших сродника по духу и тијелу, за здравље и спасење свих оних који ишту помоћ од Господа, а толико их данас има у овоме свијету. Помолисмо се да и сада измири све завађене, да збратими разбраћене, да овесели тужне, укроти самовољне и исцијели болне силом Духа Светог који се уселио у његове свете Мошти – казао је Митрополит Амфилохије и додао да су људи завађени од времена Каина и Авеља. Посебно у нашој Црној Гори, нашем народу, убијала су се браћа. Братска мржња и братске диобе се појачавају и данас. Али, Свети Василије Острошки је и за свога живота, а ради то и данас, мирио разбраћену браћу, враћао мир и призивао све његове савременике на братску љубав, а призива и нас који смо се ове свете ноћи сабрали на братску љубав, да опростимо једни другима. Призива Свети Василије Црну Гору и сав наш народ и сву Европу призива, да се брат врати брату, да опрости брату, на начин као што је он то чинио и као што непрекидно чини до данас... (извод из беседе Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, коју је изговорио у навечерје празника Светог Василија острошког 2017. лета Господњег) Видео запис беседе Митрополита Амфилохија: ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП ДР ЈОВАН (ПУРИЋ): О ИГУМАНСКИМ ДАНИМА У ОСТРОШКОЈ СВЕТИЊИ И О АРХИМАНДРИТУ ЛАЗАРУ (АЏИЋУ) ...Отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом. ... Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности Светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо. (Изводи из интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем), објављеног у мајско-јунско, 367. броју "Православног мисионара") Звучни запис интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом Јованом (Пурићем): КАТИХЕТА БРАНИСЛАВ ИЛИЋ: РАДУЈ СЕ ВАСИЛИЈЕ СВЕТИ, ПОХВАЛО РОДА НАШЕГА! ...Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког. У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију која су истинска ризница исцељења благодаћу Божијом... (извод из текста катихете Бранислава Илића "Радуј се Василије свети, похвало рода нашега!") Звучни запис разговора са катихетом Браниславом Илићем "Свети Василије чудотворац острошки – истински сведок Васкрсења Христовог": ОСТРОШКА СВЕТИЊА ДАНАС Свештеноархимандрит свештене обитељи острошке: Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Радовић. Економ: протосинђел Сергије Рекић (рођен 04.03.1967. у Лончарици код Вировитице, агроном, студира на Богословском факултету у Фочи. Замонашен 17. 07. 2004. г. у Острошком скиту Јован До од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Рукоположен за јерођакона 22. 12. 2007. г. у манастиру Подмаине а за јеромонаха 12. 07. 2008. г. у Цетињском манастиру од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Одликован звањем протосинђела 8. октобра 2017. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Обавља дужност економа Манастира од 2011. г.) Братство: архимандрити: Мирон Косаћ и Павле Радусиновић (архим. Павле на послушању у Епархији пакрачко-славонској); јеромонах Јеротеј Влајковић; јерођакони: Атанасије Вујовић, Зосима Марић и Роман Виларет; монаси: Теофан Жарковић, Дамјан Кировић, Наум Петровић, Матеј Вуксановић, Станко Пешут, Епифаније Живић и Никита Вулић. Искушеници: Миленко Микановић, Оздрен Арнаутовић, Предраг Павловић, Ранко Радоњић, Горан Трифуновић, Александар Вујановић, Јован Чалић и Славиша Ристић. (Митрополија црногорско-приморска) Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово други у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај манастира Острог. За недељу дана, у понедељак 22. јула, представићемо Вам свештену обитељ манастира Морача. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНА ВЕСТ:
  2. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, а данас, седам дана касније, у оквиру другог прилога Вам представљамо свештену обитељ манастира Острог. КРАТАК ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА ОСТРОГ Над водоплавном долином и њеном вијугавом ријеком, оплетеном вијенцима горских потока и зелених врбака, цвјетних ливада и воћњака, родних винограда и житних поља, у голетним висинама планине Острог, у Црној Гори, као изронила из дубина прастарог стијења, бјеласа се Острошка светиња, манастир Ваведења Пресвете Богомајке. Око светиње, испод самог неба, заштитнички и смјерно, свила се сура громада, уточиште птица и вјетрова, дубоко јој отворивши своја златаста њедра, као да је повија у њихове густе, камене наборе и у завјесе зеленила које, издижући се уз стрмен стаблима, жбуновима и пузавицама, завршавају у тишини манастирских тераса, приљубљених уз литицу. До њих вас, пак, узводи завојити планински друм, уски и кривудави рукавац модерне магистрале Подгорица-Никшић, који се од ње одваја код мјеста Богетићи. Успињући се преко кршевитог планинског превоја Повије, граничним појасом између љутих врлети голетних брда и родне равнице Бјелопавлића, он странама Острошког Кука узлази такорећи до под сами врх Острошке греде. Вијугајући стрменитим падинама, доводи вас најприје до такозване Доње светиње и њеног храма Пресвете Тројице, на једном пространијем и заравњенијем високом видиковцу са одмориштима, оивиченим копљастом гвозденом оградом према окомитој стрмени и конацима са кладенцем према природном зиду од стијена са којима срастају. Не више од пола сата пјешачења или десетак минута вожње аутомобилом потребно вам је одатле да, пењући се уз све стрменитије падине, избијете на најгорњу зараван, протегнуту тик изнад врхова шумовитих камених падина, дуж суре громаде голог острошког гребена. Почињући од посљедњег друмског завоја, вјековима прошириваног људском руком, она у наставку прераста у ограђену и размјерно пространу порту и на њеном крају сужава се у степениште пред каменим капијицама светиње Горње са крстовима. Постајући затим иза капијица још ужа, претвара се најзад у терасицу од свијетлог камена, подијељену гелендером у двије траке, и обзидану према понору зидом са лучним отворима, са којим и ураста, на свом најужем крају, у дозидану припрату пећинске Световаведењске црквице у самој литици. Неколико метара прије улаза у малени храм, са терасе се бочно кроз тријем одваја ходник, који спратовима монашког конака и степеништем, уклесаним и изиданим унутар стијене, води до најгорњих тераса прилијепљених уз литицу са лијеве и са десне стране бијелог острошког звоника – са црквицом Часнога Крста и древном острошком лозом, чудесно изниклом на мјесту на коме се у својој келији упокојио Свети Василије. У само, пак, срце острошке светиње, смирено положено у подножју високог Крста, у пећински храм Пресвете Богомајке са Часним Моштима Светога Василија, пропуштају вас његове малене двери, кроз које без дубоког сагињања могу проћи само дјеца и старци. А тамо, у срцу светилишта, пред Часном Трпезом, под Часним Крстом царских двери и иконама Господа нашега и Његове Пресвете Богомајке са Богомладенцем у наручју, смјерно повучене у страну, уз сам зид храмовне пештере, под погледом Светога цара Константина и царице Јелене, Светога Саве Српскога и Светих Ратника са фрескописа, као у златној лађи, укотвљеној у царској луци, тихују вјечно будне Часне Мошти Светога „служитеља Божијега“ Василија, источник благодатне силе Божије. Ту напокон достижете свештени острошки источник јеванђелске „свјетлости“, за којом сте чезнули и која је дјелима неисцрпне милости тихо „свијетлила“ пред вама, као и пред миријадама поклоника прије вас, дозивајући их све себи издалека, свјетлости чудотворне којој се радујете благодарно, „прослављајући Оца нашега Који је на небесима“. Манастир Острог је једно од највећих европских светилишта. Светом Василију Острошком, иштући од њега помоћ, првенствено за оздрављење, долазе људи са подручја читаве Европе, па чак и са других континената. Долазе и иновјерци, тражећи себи утјеху. И Свети Василија Острошки их све прима под свој архијерејски омофор. Небројена су чуда која су се догодила крај кивота са његовим моштима. Многа су и забиљежена. Православна Црква Светог Василија Чудотворца прославља 12. маја (29. априла по јулијанском календару). Манастир Острог добио је име по брду које се стрмо уздиже изнад њега. Из даљине дјелује нестварно као и чуда Светог Василија која вјековима привлаче ријеке ходочасника. Оснивање манастира везано је за путовање Светог у Свету Гору. Када је Св. Василије пo други пут кренуо на Свету Гору, задржао се у Бјелопавлићима. На молбу попа и кнеза Милутина Бошковића остао је у Бјелопавлићима и одлучио да оснује манастир у Острогу. Да би створио манастирско имање у једном комаду, откупио је земљу од сељака из два села, Госерадића и Милановића. Сачувано је владичино завјештајно писмо из 1666. године, којим прилаже земљу Острогу, и куне све оне који покушају да је отуђе. Турци су три пута похарали острошки манастир. Први пут у току турског казненог похода на Црну Гору 1768. год. за владе Шћепана Малог. У јануару 1853. манастир је поново похаран у току прве Омер-пашине војне на Црну Гору, Манастир је поново запаљен и похаран у јуну 1877. год. у току Сулејман- пашине војне на Бјелопавлиће. Манастир Острог чине два манастирска комплекса поникла у различитим историјским раздобљима: Горњи манастир и Доњи манастир. Оба манастира повезује асфалтни пут дуг три километра. Горњи манастир налази се на 902 метра надморске висине, а Доњи Манастир је на надморској висини од 800 метара. Смјештени су на планинском масиву Острошке греде, који се простире од околине Никшића до надомак Даниловграда. Ово мјесто одликује се пријатном климом и природним ријеткостима. О ИМЕНУ ОСТРОГ Само име „Острог“ потиче од старијег облика српске ријечи „оштар, оштри“ – „остр, остри“ као једно од заборављених именовања, којима су стари Срби и Словени уопште означавали важне микро- и макро- географско-историјске, а након христијанизације, и црквено-историјске коте свога постојања: почев од „острога“ као „оштрог краја, конца, рога или угла“ и „остроге“ као „подупорња, стуба или љествице“ до Острога као „врха планине и саме планине“. Најстарији помени нашега „Острога, близу Оногошта, у Горњој Зети“, чији се неистражени трагови слуте у остацима рушевина на локалитету Градац, недалеко од данашњег манастира, налазе се у повељама напуљског краља Алфонса Петог из 1444. и 1454. године, као и код Дубровчанина Мавра Орбина, у дјелу „Краљевство Словена“ из 1601. године. Вјероватно саграђен још у временима, која су претходила кнезу Властимиру и сину му Будимиру (Мутимиру), под којим су Преподобни Кирило и Методије и њихови ученици крстили Србе око 859. године, властимировићки, касније немањићки, па, потом, и балшићки Острог-град у „горњо-зетској“ крајини 14. вијека, наставио је да живи у старој функцији пограничног утврђења, док га нису разрушили Турци. Од Острог-града на тој вјековној размеђи Православља, на једној, и ислама и римо-католицизма, на другој страни, као траг је данас остало само име, које је наставило да живи у имену планине и манастира на њој, подигнутог у близини старог градилишта, два вијека касније, у испосничким пећинама Преподобног Исаије од Оногошта и његових саподвижника са почетка 17. вијека, благословом православног архипастира Захумља и Скендерије, познатијег у народу под именом Светог Василија Острошкога. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Горњи манастир Горњи манастир је увучен у природно удубљење врлетне стијене. Пећински отвор затвара фасада са истакнутим звоником. Данашњи изглед манастир је добио 1923-26. године, послије једног пожара у којем је све изгорјело, осим пећинских црквица и ћивота св. Василија. У Горњем манастиру налазе се двије црквице; доња је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, а горња Часном Крсту. Обје су природне пећине, прилагођене незнатним дограђивањем у мале црквице. У храму Ваведења Пресвете Богородице налази се ћивот са моштима епископа захумског Василија Јовановића (Св. Василија Острошког), који се у Горњем Острогу и упокојио 1671. године. Када је тачно сазидан храм Св. Ваведења није познато. Присутне су двије хипотезе: да га је подигао Св. отац Василије Острошки, али постоји и становиште да су овај храм подигли монаси, који су се подвизавали у острошкој пећини и прије доласка Св. оца Василија под Острошке греде, и да је Св. Василије овај храм затекао на локалитету на коме се и данас налази. Цркву Часног Крста подигао је настојатељ острошког манастира јеромонах Исаија 1665. године са благословом Св. Василија Острошког. Горњи манастир настрадао је у пожару 1923. године. Обновљен је настојањем краља Александра Карађорђевића и владе Краљевине СХС од 1923-26. У мају 2015. год. у Горњем манастиру освећен је параклис посвећен Св. Исаији Острошком, чије су мошти Турци почетком 17. вијека спалили на Планиници код Никшића. Обје цркве су живописане 1667. године. Из опширног натписа изнад врата, на западном зиду, сазнајемо да је исликавање благословио захумски митрополит кир Василије, Св. Василије. Као ктитор који се старао о градњи и живописању, помиње се игуман, јеромонах Исаија, „из Оногошта из села Попа“. Фреске су вјешто прилагођене скученом н неправилном простору зидова. Декорацију цркве радио је мајстор Радул, један од најплоднијих сликара из патријаршијског круга. У вријеме када је радио у Острогу, исликао је фрескама и олтарски дио оближње сеоске цркве Св. Николе у Дреновштици. Монах Михаило Васојевић, с благословом игумана Јосифа Бошковића, за спомен себи и својим родитељима, 1774. године дозидао је уз доњу црквицу припрату. Доњи манастир Доњи манастир посвећен је Св. Тројици. Подигнут је 1820. год. настојањем цетињског митрополита Петра I Петровића-Његоша (Св. Петра Цетињског) и архимандрита острошког манастира Јосифа Павићевића. Доњи манастир Острог се постепено развијао, служећи потребама Горњег манастира. Мјесто на коме се налази Доњи манастир раније се звало Косјерадићи, или Госерадићи. У вријеме када је основан острошки манастир, ово подручје било је насељено и имало је сеоску цркву. Кад је митрополит Василије купио ово земљиште, он је у близини те цркве подигао амбар и кућу за млађе монахе и искушенике. Од свега тога касније је настао Доњи манастир Острог. Црква Св. Тројице је пространи једнобродни храм са полукружном апсидом. Уз прочеље се налазн високи камени звоник на два спрата, чије је приземље ријешено у облику отвореног портика. Градиво за цркву и звоник је добро клесан камен, сложен у правилне хоризонталне редове. Горњи дио звоника ове цркве подигнут је прилозима једне побожне Приморке, у другој половини XIX вијека Унутрашњост је засведена полуобличастим сводом и украшена је зидним живописом. У Св. Тројици су први пут приказане сцене чудесних исцељења Св. Василија Острошког. Црква Светог Новомученика Станка На заравни између Горњег и Доњег Манастира налази се црква Св. Новомученика Станка, први храм посвећен овом светитељу. Храм је пројектовао београдски архитекта Предраг Ристић а камен-темељац постављен је 1. јула 2003. год. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење епископа: захумско- херцеговачког Григорија, будимљанско -никшићког Јоаникија и диоклијског Јована, са свештенством и вјерним народом извршио је освећење новоизграђеног храма Светог Новомученика Станка у Манастиру Острог 18. децембра 2004. године, у који су свечано пренијете његове нетрулежне руке из острошке црквице Часнога Крста. У спомен-костурници новога храма свој покој и достојно почивалиште нашли су, послије шездесет година, земни остаци 27 чланова Главног штаба Краљевске војске у Отаџбини за Црну Гору, Боку, Херцеговину и Стари Рас, на челу са пуковником Бајом Станишићем, који су пострадали без суђења од братске руке 18. октобра 1943. Фрескописање храма окончано је 2005. године. Поред старог монашког гробља, изнад конака Доњег манастира, налазе се рушевине цркве Св. Ђорђа, која је подигнута 1723. године. Храм се урушио 1896. год. усљед слијегања земљишта. Острошки скит Светог Јована Крститеља у Јован Долу, код Никшића Подигнут је на мјесту гдје су по предању биле спаљене мошти светог Исаије од Оногошта. Скит посвећен светом Јовану Претечи и Крститељу Господњем почео је да се гради 1995. године благословом митрополита Амфилохија и трудом игумана Лазара Аџића, на имању у Јован Долу које је манастиру Острогу приложила породица протојереја-ставрофора Радомира Радованова Никчевића и његових стричева: Радомана, Радоја, и Слободана Јованових, као и Војина, Драгољуба и Драга Божових Никчевића. Главни радови били су завршени током 2000. године, а на дан празника Св. Јована Златоустог митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије извршио је велико освећење Саборног храма. Саслуживали су и епископ славонски Сава, епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије, епископ будимљански Јоаникије, бројно свештенство Митрополије уз присуство великог броја вјерних. Послије Свете Литургије архијереји су освештали новосаграђени конак. Острошки метох Светог Василија Острошког на Његушима Налази се у селу Дуги До на Његушима, на имању које је манастиру Острог приложила монахиња Јулијана Пајовић. Митрополит Амфилохије са свештенством служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Николе у Дугом Долу на Његушима 8. септембар 2002, послије чега је освештао новосаграђену кућу Светог Василија Острошког у непосредној близини Храма Светог Николе. Новосаграђени објекат налази се уз породичну кућу коју је монахиња Јулијана приложила манастиру. Поред наведених објеката, у близини је послије неколико година изграђен још један објекат за трпезаријски и смјештајни простор, у коме сваке године на Ђурђевдан, крсну славу Светородне лозе Петровић Његош, Митрополија дочекује госте са разних страна. Свете мошти Уз цјелокупне мошти Св. Василија Острошког у Ваведењском храму Горњег манастира, у Доњем манастиру чувају се честице моштију Св. петозарних мученика и Св. Петра Коришког. У црква Св. мученика Станка се чувају нетљене шаке Св. мученика Станка, пастира из села Подвраће у Бјелопавлићима, кога су исјекли Турци 15. септембра 1712. зато што је одбио да прими ислам. У скиту Св. Јована Крститеља, у Јован долу, чувају се честице моштију јасеновачких новомученика Ризница Ризница манастира Острог садржи сљедеће збирке драгоцјености: окованих Јеванђеља, старих књига, икона, крстова, кандила, кадионица, кивота, дискоса, путира, дикирија и трикирија, дарохранилица, петохљебница, свијећњака, антимиса… Поред акцентованих збирки драгоцјености, ризница манастира Острог има и збирке завјетних дарова. (Митрополија црногорско-приморска) МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АМФИЛОХИЈЕ: СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ЈЕ БИО ИЗМИРИТЕЉ ЗАВАЂЕНЕ БРАЋЕ! ...Ни на једном континенту нема оваквог сабрања као што је ово сабрање око Светог Василија Острошког. Помолисмо се за здравље, спасење, очишћење и покајање свих нас овдје сабраних, свих наших сродника по духу и тијелу, за здравље и спасење свих оних који ишту помоћ од Господа, а толико их данас има у овоме свијету. Помолисмо се да и сада измири све завађене, да збратими разбраћене, да овесели тужне, укроти самовољне и исцијели болне силом Духа Светог који се уселио у његове свете Мошти – казао је Митрополит Амфилохије и додао да су људи завађени од времена Каина и Авеља. Посебно у нашој Црној Гори, нашем народу, убијала су се браћа. Братска мржња и братске диобе се појачавају и данас. Али, Свети Василије Острошки је и за свога живота, а ради то и данас, мирио разбраћену браћу, враћао мир и призивао све његове савременике на братску љубав, а призива и нас који смо се ове свете ноћи сабрали на братску љубав, да опростимо једни другима. Призива Свети Василије Црну Гору и сав наш народ и сву Европу призива, да се брат врати брату, да опрости брату, на начин као што је он то чинио и као што непрекидно чини до данас... (извод из беседе Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, коју је изговорио у навечерје празника Светог Василија острошког 2017. лета Господњег) Видео запис беседе Митрополита Амфилохија: ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП ДР ЈОВАН (ПУРИЋ): О ИГУМАНСКИМ ДАНИМА У ОСТРОШКОЈ СВЕТИЊИ И О АРХИМАНДРИТУ ЛАЗАРУ (АЏИЋУ) ...Отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом. ... Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности Светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо. (Изводи из интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем), објављеног у мајско-јунско, 367. броју "Православног мисионара") Звучни запис интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом Јованом (Пурићем): КАТИХЕТА БРАНИСЛАВ ИЛИЋ: РАДУЈ СЕ ВАСИЛИЈЕ СВЕТИ, ПОХВАЛО РОДА НАШЕГА! ...Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког. У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију која су истинска ризница исцељења благодаћу Божијом... (извод из текста катихете Бранислава Илића "Радуј се Василије свети, похвало рода нашега!") Звучни запис разговора са катихетом Браниславом Илићем "Свети Василије чудотворац острошки – истински сведок Васкрсења Христовог": ОСТРОШКА СВЕТИЊА ДАНАС Свештеноархимандрит свештене обитељи острошке: Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Радовић. Економ: протосинђел Сергије Рекић (рођен 04.03.1967. у Лончарици код Вировитице, агроном, студира на Богословском факултету у Фочи. Замонашен 17. 07. 2004. г. у Острошком скиту Јован До од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Рукоположен за јерођакона 22. 12. 2007. г. у манастиру Подмаине а за јеромонаха 12. 07. 2008. г. у Цетињском манастиру од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Одликован звањем протосинђела 8. октобра 2017. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Обавља дужност економа Манастира од 2011. г.) Братство: архимандрити: Мирон Косаћ и Павле Радусиновић (архим. Павле на послушању у Епархији пакрачко-славонској); јеромонах Јеротеј Влајковић; јерођакони: Атанасије Вујовић, Зосима Марић и Роман Виларет; монаси: Теофан Жарковић, Дамјан Кировић, Наум Петровић, Матеј Вуксановић, Станко Пешут, Епифаније Живић и Никита Вулић. Искушеници: Миленко Микановић, Оздрен Арнаутовић, Предраг Павловић, Ранко Радоњић, Горан Трифуновић, Александар Вујановић, Јован Чалић и Славиша Ристић. (Митрополија црногорско-приморска) Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово други у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај манастира Острог. За недељу дана, у понедељак 22. јула, представићемо Вам свештену обитељ манастира Морача. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНА ВЕСТ: View full Странице
  3. Крст носити вама је суђено, страшне борбе с својим и с туђином! Кампања против Митрополије црногорско-приморске и Српске Православне Цркве, нажалост, не престаје. У некој од претходних ноћи, непознати појединац, или пак више њих, усудило се, да поломи и уклони крст са капије Цетињског манастира, кроз коју се пролази до сједишта Митрополије и манастирског конака. Судећи по ономе што знамо, ова капија је ту од времена Митрополита црногорско-приморског (претходно Митрополита пећког и потоњег Патријарха српског) др Гаврила Дожића, те је, дакле, у својих стотињак година прегурала и окупацију Другог свјетског рата и деценије режима, благо речено, ненаклоњеног Цркви, и деведесете године прошлог вијека у којима је око манастира више пута било насилних инцидената. Нажалост, није одољела кукавичком скрнављењу, извршеном, највјероватније, под окриљем ноћи, кад се већина непочинстава и чини. Тешко да можемо рачунати на савјест онога ко је овако нешто урадио, али ако је у њему остало и трунке чојства, јавно га позивамо да крст остави пред обезглављеном капијом. Може и по ноћи, кад нико не гледа, како га је и уклонио. Иако, по заповијести Господњој, праштамо тој несрећној души ово недјело, као грађани не можемо да дозволимо да се овакве ствари понављају, па смо полицији пријавили догађај, уз очекивање да ће брзо пронаћи починиоца. Уколико крст врати, повући ћемо пријаву, јер нам збиља није циљ његово кажњавање, а враћање би био знак покајања. Ово недјело има свог непосредног извршиоца, али има и десетине и стотине инспиратора, који упорно Цркву лажно оптужују за све друштвене проблеме и представљају је као непријатеља Црне Горе, што је огавна и бестидна лаж. Стога захтијевамо од свих оних који инспиришу оваква недјела својом антицрквеном кампањом да прекину сопствени говор мржње, и да престану да обмањују јавност о нашој Цркви. Заиста, превршили су сваку мјеру. Увјерени смо да и остали јавни дјелатници и друштвени чиниоци препознају колико је опасно ово континуирано таргетирање Православне Цркве у црногорском јавном простору, те очекујемо од њих да реагују на ту чињеницу једнако одлучно и снажно, као што то чине у неким другим случајевима. Молимо се свеблагом Господу да нас исцијели од опаке и отровне братомржње, и да нам свима подари дух покајања, богољубља и братољубља. Из Митрополије црногорско-приморске
  4. Сјећајући се предбожићних дана из прошле године када је наш вјерујући народ високо уздигнуо барјак своје вјере за одбрану светиња, изражавамо велику благодарност свима који су на било који начин подржали Српску Православну Цркву у њеној оправданој борби против дискримнаторног Закона о слободи вјероисповијести и неправде којој је била изложена од стране бивше власти. У вези бројних објава на друштвеним мрежама да ће се ових дана организовати аутолитије поводом прошлогодишњих немилих догађаја у Скупштини Црне Горе, обавјештавамо све православне вјернике и укупну јавност да те најаве нијесу организоване од стране Цркве нити имају њен благослов. Не видимо разлог за организацијом манифестација ове врсте с обзиром да су дани поста и припреме за празник Рођења Христовог и да државни органи управо раде на измјени горе поменутог закона. Такође, ових дана су на снази епидемиолошке мјере које нас обавезују да водимо рачуна о здрављу својих ближњих. Нека Богомладенац Христос чији ћемо празник Рођења ускоро прославити донесе сваком божански мир и добру вољу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Здравствено стање митрополита Амфилохија је стабилно, налази уредни као и сви витални параметри, информација је која нам овог јутра стиже из Клиничког Центра гдје се Митрополит налази на болничком лијечењу од коронавируса. Доктори су изразили задовољство динамиком опоравка. Чињеница да Митрополит већ неколико дана нема повишену тјелесну температуру као и да од самог почетка лијечења нема потребу за додатним кисеоником, још више охрабрује све и указује да ће опоравак наставити да се креће у добром смјеру. Митрополит је 6. октобра, примљен на болничко лијечење на одјељење пулмологије Клиничког центра Црне Горе након што је тест показао да је позитиван на коронавирус. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Опет и опет у Црној Гори је на удару Црква и привођење и процесуирање свештенства. Овога пута у Бару и то на празник његовог покровитеља и заштитника, Светог Јована Владимира. Ако узмемо у обзир да смо од 12. маја, када је утамничен владика Јоаникије са својих 8 свештеника, до данас имали на десетине сличних или идентичних кршења прописа НКТ-а и да нико није процесуиран или кривично гоњен, онда је потпуно јасно да су мјере које се прописују у служби прогона Цркве и спречавање њене мисије. Прије петнаестак дана Уставни суд Француске наложио је предсједнику ове најсекуларније државе, да у року од седам дана отвори све Цркве и омогући вјерницима да несметано учествују у богослужењима јер је одлука о забрани вршења вјерских обреда повреда елементарних људских права и слобода. Током трајања коронавируса, полиција је вршила правно и духовно насиље над нашим црквама. Не само што вјерницима није било могуће присуство на богослужењима, већ им је без икаквог, налога, одлуке или мјере, било забрањено да уопште посјете храмове. Да додамо и привођење Митрополита Амфилохија и свештеника без иједног оправданог разлога. Цијело вријеме смо као Црква ћутали и трпјели понижења и увреде, нисмо предузимали никакве радње, ради општег интереса и здравља људи, а Црква се увијек стара о цјеловитом здрављу човјековом, и духовном и тјелесном. Током трајања пандемије Црква је свакодневно приносила молитве за оздрављење од ове опаке болести за све људе цијелога свијета. Свакако да су знање и жртва медицинског особља помогли многима да се исцијеле и одређене предузете мјере су дале резултата, али такође благодарећи молитвама и благословима Светог Василија, Светог Петра и осталих светитеља пред којима се на свакој служби читала молитва за заштиту од вируса патријарха румунског Данила, овај народ се сачувао од већих последица. Али и када је проглашен крај епидемије, то насиље над Црквом се наставља и не дозвољава нам се да своје празнике и славе прослављамо на начин како се то вјековима чини. Уважена господо из власти, Литија је богослужбени обред и поредак, њој претходи молитва у Цркви и та молитва се прелива на улице гдје се благослов шири на цио град, село или крај. У току ње се читају дјелови из Светог јеванђеља, проузносе молитве за његове житеље, управитеље, за здравље и напредак. Забранити Литије је атак на богослужење Цркве и њен вјековни поредак и праксу. Да подсјетимо, вирус је ушао у Црну Гору тек када су обустављене литије. Хапсити и судити свештенству само зато што ради свој посао и врши службу Богу је злочин! Литије, које су пробудиле и ослободиле овај народ, су показале пут којим треба да иде Црна Гора. Тај пут је пут братске љубави, слоге, праштања и јединства, не у мржњи, него у љубави према Богу и према ближњима. Зато је на њима било мјеста за све без обзира на нацију, партију, идеологију па чак и вјеру. Гледајући шта се дешава ових дана у Америци, раније по Европи, гдје на улицама влада хаос и насиље, наше Литије постале су феномен јединствен у свијету зато што су покренуте, не земаљским пролазним интересима, него Божанском љубављу и чежњом за истинску слободу. Ако је нешто осветлало образ Црној Гори пред лицем цијелога свијета то су величанствене литије. Једина институција у којој су те наше разлике превазиђене последњих деценија је Црква Христова у Црној Гори – Српска Православна Црква. Политичке странке и удружења у последње вријеме се често оглашавају на црквене теме – понекад гласније и од саме Цркве, чиме се она све више употребљава и злоупотребљава у остваривање нечијих политичких, приземних и пролазних интереса. Јавност то зна и Црква на то стално подсјећа и себе и друге, да политика и политичари, владике и свештеници пролазе, а Црква остаје вјечна и непоколебљива. Политичке партије и идеологије живе и зависе од избора, Црква је надживјела све идеје и идеологије, прогоне и распећа, царства и владаре увијек свједочећи вјечно људско достојанство. У контексту партијашења и странчарења, политичарима су важни бирачи и људе се посматрају као бројке, за Цркву је важан сваки човјек, јер на свакоме је урезан лик Божији, сваки је наш ближњи, наш брат и вјечни сабрат, кроз кога се провјерава и наша љубав према Богу и наше трпљење. Зато је цио наш живот у знаку крстообразне љубави, према ближњем по хоризонтали и према Богу по вертикали. Једно без другог не бива. Сви који знају шта је Црква, морају знати и да се она не може поистовјетити ни са једном партијом, идејом, ни идеологијом, нацијом, ни државом. Политичари су чланови Цркве, радо виђени у Цркви, и највише помажу ако о Цркви брину као њена дјеца, а не из позиције политичких или других организација. Својом љубављу Црква превазилази све и грли све подједнако. Угледајући се на Христа, који жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине, Црква благосиља и брине чак и о својим гонитељима и моли се за њих да у свом безумљу и мржњи не изгубе душу и образ зарад пролазног кратког живота и интереса. Вјечна је истина да је узалуд човјеку да цио свијет задобије ако души својој науди. Црква је увијек благослиљала и благосиљаће све који раде на добробити народа и на напредак и слогу. Који позивају на мир и љубав, а не на сукобе и мржњу. Нарочито су благословени они који жртвују себе ради добра других. Исто тако не могу и нису благословени они који друге, па чак и Цркву, жртвују зарад личних, политичких и других интереса, без обзира са које стране или из којег центра моћи долазили. Црква има само један центар моћи а то је Животворна, Нераздјељива и Вјечножива и свепрожимајућа сила Свете Тројице – Бога љубави којој се хришћани једино клањају и покоравају, а чији празник ових дана прослављамо. Још једном молимо и преклињемо Богом и светим Божијим угодницима, очински и братски све, а нарочито власт у Црној Гори, као најодговорнијег чиниоца у друштву, да престанете са гоњењем и злоупотребом Цркве. Тиме не чините зло Цркви, свештеницима и вјерујућем народу, јер је нама част и радост за вјеру подносити понижења, муке и страдања, већ чините зло себи, навлачећи проклетсво на своје породице и друштво у цјелини. Нека свако ради свој посао на које га је друштво призвало, а у Црној Гори проблеми се нагомилали и има посла на све стране. Цркву и светиње оставите да воде онима који су зато призвани и позвани, за то се школовали, и живот свој посветили. Такође, захтијевамо да се престане са селективном и дискриминаторном примјене закона и прописа и да се моментално прекину судски процеси који се воде против Владике Јоаникија, свештенства и вјерног народа, јер су ови поступци пољуљали и онако слабо повјерење између Државе и Цркве, нарушено изгласавањем неуставног и антицивилизацијског Закона о слободи вјероисповијести и продубили подјеле и свеопшту кризу у друштву, потврђујући да у Црној Гори одавно не важе подједнако закони за све. Тиме су угрожени темељи модерног и демократског друштва заснованог на владавини права, што је оцјена и свих међународних релеватних институција. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ Цетиње, 4. мај 2020. Умољавамо Владу Црне Горе и Национално координационо тијело које је она формирала, да успоставе цивилизован однос са Српском Православном Црквом у овом времену великих друштвених искушења по сваком питању. Ево има више од годину дана како се Црква на бруталан начин дискриминише и игнорише од стране црногорске власти и то баш у периоду (од почетка прошле године – па све до данас) када наш народ и цијело црногорско друштво потресају велике и значајне теме: правно уређење односа државе са црквама и вјерским заједницама; свеопшта борба за бољу и просперитетнију будућност грађана; борба против вируса чије је ширење у свијету регистровано као пандемија, а који је, Божијим допуштењем, дошао и до нас… Званични и конструктивни састанци представника Владе и СПЦ догађали су се, углавном на иницијативу саме Цркве (изражену путем дописа или јавним позивима или мирним, достојанственим молитвеним грађанским протестима) и било их је, нажалост, премало. О историји једностраног доношења Закона о слободи вјероисповјести нећемо овдје трошити ријечи. О недостатку било какве Владине иницијативе да се, мимо тога, договарамо о узајамној сарадњи по питању рјешавања разних друштвених проблема – излишно је и говорити. Довољно је рећи, да је Влада, својом непромишљеном политиком и тактиком, довела до тога да једино СПЦ од свих традиционалних цркава и вјерских заједница у Црној Гори нема потписан уговор са државом о међусобној сарадњи, све под изговором да се није регистровала, иако Закон из 1977. године то није ни тражио. При томе, Влада до данас игнорише одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве од 26. маја 2006. године, којом је, поводом стицања независности Црне Горе (21. маја), основан Епископски савјет Православне Цркве у Црној Гори са четири епископије које дјелују у данашњим границама Црне Горе, на челу са Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским. Та одлука је званично уручена од овдашњих епископа тадашњем Предсједнику Црне Горе господину Вујановићу, као што је то потврдила Митрополија актом упућеним 2012. године тадашњем министру унутрашњих послова Ивану Брајовићу (садашњем предсједнику Скупштине). Оба документа представљамо јавности у прилогу уз ово саопштење. И поред тога се свих ових година наша Црква дискриминаторски оптужује за одбијање пријављивања пред државом, што би примјеном новог безаконог Закона произвело њену још изразитију дискриминацију. И коначно – епидемија новог коронавируса! Од самог почетка ове непогоде Црква је разумјела озбиљност ситуације, и моментално – са првим Владиним мјерама (који се испрва нијесу тицали самих вјерских обреда) обуставила сва (бројна и врло честа) окупљања вјерника у својој организацији. Привремено обустављање литија је мјера која је показала нашу максималну одговорност – иако, од самог почетка, није наишла на симпатије великог броја грађана. Ето – има пуно оних који памте да вируса у Црној Гори није ни било – док су трајале црквене литије! О томе – толико. Ко може, до краја и унапријед, Божију вољу знати? Али од самог почетка смо нудили Влади оперативну и конкретну сарадњу. Нудили смо је као најбројнија вјерска институција која окупља највећи број грађана и чији вјерски обреди, самим тим, захтјевају посебну организацију или бар јасне и недвосмислене разлоге обуставе. А њих нијесмо ни видјели ни разумјели у оним мјерама које изричито бране грађанима да се окупе у храму (чак и послије завршеног богослужења!), а дозвољавају, тим истим грађанима, да се у близини тог истог храма, и у исто доба дана окупе пред пиљаром, банкоматом или на градилишту! Од почетка смо нудили нашу помоћ и помогли, колико смо могли, тамо гдје је црногорским болницама било најпотребније. Нијесмо обустављали рад наших народних кухиња у највећим градовима Црне Горе, него смо га додатно појачали. Наше молитве за престанак епидемије су учестале – у свакој градској и манастирској цркви. Тражили смо тјешњу сарадњу са НКТ, како бисмо се боље разумјели, и како не би било неспоразума на терену. Наше су ријечи и предлози тешко допирали до Владе, и често бисмо остајали без одговора. Један једини састанак са љекарима из НКТ имали смо – на нашу иницијативу, уочи Васкрса, иако су вјерски обреди били честа тема саопштења и коментара људи из НКТ. Питамо се – чему толика једностраност? Зашто се Црква толико игнорише? Како другачије да покажемо да смо спремни на сарадњу него овим што смо до сад чинили? Треба ли секуларна држава да организује црквену структуру – своју тзв. аутокефалну цркву (јединствен случај у Европи и свијету), на предлог предсједника државе, или да афирмише као цркву познату минорну племенско-партијску групацију, па да се тек тада и тек тако прихвати испружена рука сарадње? Посљедњи догађаји испред Храма у Подгорици, на Васкрс и ови од јуче; привођење и саслушавање Митрополита у подгоричкој станици полиције и код тужиоца на Цетињу; свакодневна медијска хајка, препуна лажи против Православне Цркве у новинама и на телевизијама и порталима блиским владиној политици – јесу све, само не исказивање добре воље и толеранције! Посљедње ријечи премијера да власт има проблеме ”само са СПЦ” док са другим вјерским заједницама нема – додатно уносе конфузију у све ово, оптужујући Цркву да је против државе зато што не прихвата срамотну дискриминацију садашње власти!? Зато захтјевамо и молимо, по сто пута и без престанка, да се у односима државне власти и Цркве успоставе цивилизовани односи међусобног уважавања и сарадње. У посљедњим мјерама које је НКТ објавило и које ступају на снагу данас, ни једном ријечју се не помиње Црква ни вјерски обреди – а нема шта од друштвених дјелатности није поменуто! Питамо се – на шта то личи, и чему то води? Наставку насиља над установом која је уградила себе у биће Црне Горе? Уколико пак државна власт што прије не прихвати наше минималне захтјеве у вези промјене Закона о слободи вјероисповијести, нама не преостаје ништа друго него да тражимо спас од тог насиља и дискриминације, односно заштиту елементарних вјерских и људских права од међународних фактора. ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ Прилоге погледајте на званичној интернет страници Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. У Великим данима спомена на Христово страдање и ишчекивање најсвјетлијег дана Христовог Васкрсења, обраћамо се православним хришћанима и свим грађанима Црне Горе са пастирском бригом и одговорношћу. Ни током цијеле календарске године, а ни у животу човјека и свијета, нема значајнијих дана од ових који су пред нама. Побједа живота над смрћу јесте суштинска, прва и посљедња, еванђелска порука. И ми у њу вјерујемо. То је вјера наших предака. У том духу и са таквом вјером и надом стојимо и усред овог искушења са смртоносним заразним вирусом. Све што доноси смрт и раздвајање је привремено, живот је вјечан, а човјек бесмртно биће. Знајући да нам је свима као људима подједнако потребна брига и о души и о тијелу, позивамо вјернике наше Цркве да празник Васкрсења Христовог прославимо уз поштовање и црквених и здравствених правила. Уз поштовање поретка Цркве, али и стручних препорука здравствених служби. На поштовање љекарских препорука у јеку епидемије смо позивали у свим нашим саопштењима ( почев од 13. марта до данас ) и владали смо се по њима. Од 13. марта не организујемо црквене скупове (литије, предавања, часове хорова или вјеронауке…), а од 22. марта богослужења у храмовима обављамо без непосредног присуства вјерног народа. У току Васкршњег поста смо позивали вјернике да молитве обављају у својим домовима, а да сваку дилему разрјешавају са својим свештеником. Наша је пастирска препорука била да се сви заједно стрпимо до Васкрса. Међутим, ових дана су представници Митрополије црногорско-приморске имали састанак са најмјеродавнијим љекарским адресама у Црној Гори. На том састанку смо непосредно увјерени да опасност смртоносне заразе није прошла и да су пред нама не само дани прослављања Васкрса него и дани обавезне и појачане пажње у вези опште здравствене заштите. С тим у вези, молимо и позивамо све православне вјернике да – као и током поста – и на сам дан Васкрса испоштују препоруке и упутства медицинске струке. Васкршње службе, које ће служити митрополит и сами свештеници, ће се, ради духовне утјехе и учешћа, уживо преносити путем црквених медија (будући да нисмо добили простор на Јавном сервису, једине државне телевизије у региону која неће директно преносити васкршња богослужења), а Свету тајну причешћа, храњење Хљебом Живота, обавићемо, уз Божију помоћ, по Васкрсу – чим се за то укаже прилика. Вјерујемо и надамо се да неће проћи пуно времена и до тога дана. Исто тако, све вас молимо да сва питања везана за духовни живот рјешавате искључиво са својим свештеником и духовником. Ми и овом приликом приносимо молитве за све болеснике и здравствене раднике који својим служењем ближњима и болнима свједоче Христа Бога Љубави, распетог за живот и вјечно здравље свијета. Литургија се иначе служи ”за све и сва”, за присутне и из оправданих разлога одсутне. Нажалост, не можемо да прећутимо и болну чињеницу да, током трајања епидемије, одређене структуре власти у Црној Гори злоупотребљавају општу невољу, па и рестриктивне здравствене мјере како би се, по сваком могућем питању, обрачунавале са Црквом. Гомила непримјерених текстова, објављених ових дана у режимским медијима, били су само припрема за скандалозни поступак подгоричке полиције на Цвијети када је, без јасног образложења и конкретног повода, на саслушање приведен црногорски митрополит г. Амфилохије са десет свештеника. Савјет за грађанску контролу рада полиције Црне Горе је утврдио да је у том случају полиција направила читав низ пропуста, међу којима је и неадекватна заштита, себе и других, од могуће заразе вирусом! Бројни су позиви страних амбасада и вјерног народа на адресу Митрополије у којима је исказано интересовање за овај случај и протести због злоупотребе полицијских овлашћења. Не могу се оправдати, а ни разумјети политичари који и овакве околности злоупотребљавају у борби са неистомишљеницима. Умјесто да се ради на свенародном јединству и да се кроз дијалог дође до најбољег договора – полиција и тужилаштво се обраћају вјерном народу и свештенству језиком пријетњи, а свештеници се приводе! Схватамо да нема никакве сумње да би саборно литургијско окупљање на Васкрс са вјерним народом било злоупотребљено како би се Црква по ко зна који пут лажно оптужила за ”антидржавну дјелатност” и сличне лажи. Све вас позивамо да не не дајемо повода да они који Цркви не желе добро остварују своје намјере и тако нам загорчају велики празник. Поред свега горе реченог, јасно је да ћемо након овог позива на поштовање прописаних мјера скинути тешко бреме оним часним и честитим државним службеницима који су, због коре хљеба и опстанка своје породице, невољно принуђени да извршавају наређења против Цркве. На тај начин ћемо, поред осталог, испунити и ријеч апостолску: ”Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов” (Гал. 6, 2). Исто тако молимо да престане ширење још једног тешког гријеха према ближњему којем служимо ових дана – осуђивање и лажно свједочење на ближње своје. Чувајмо га се и нека нам заповијест Христова буде водиља у томе: ”Који је међу вама без гријеха нека први баци камен” (Јн. 8, 7). Клеветање, шпијунирање и брутални прогон неистомишљеника, осим што су гријеси пред Богом којим се угрожава вјечно људско достојанство, такође су и нечојски поступци који срамоте и међу људима онога који их чини. Драга браћо и сестре! Ово су разлози због којих ће се – све ако је неко то и заборавио – Црква ангажовати, у првим данима редовног стања, да се обнове протестне литије против оних који би да озаконе безакоње и да продубљују подјеле и мржњу међу људима. Непријатности које су се десиле на Златици на Цвијети нека буду разлог за нашу повећану духовну будност и да ничим не нарушимо радост и светост васкршњег јутра, да никоме не дамо повода за свађу и сукобе, а посебно не онима који их, очигледно, жељно ишчекују и подстичу. Довољно је да знамо да је митрополит са подгоричким свештенством поднио посљедњу непријатност учествујући у Христовом распећу и Његовој васкршњој побједи над неправдом и смрћу. Све вас поздрављамо поздравом вјере, наде и вјечне Љубави: Христос васкрсе! Из Митрополије црногорско-приморске
  9. САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ И ЕПАРХИЈА БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКЕ И МИЛЕШЕВСКЕ Цетиње, 3. април 2020. Браћо и сестре и драга дјецо духовна, У петој недјељи поста, коју по црквеној традицији још зовемо и глувна недјеља, налазимо се у ”глуво доба” нашег великопосног подвига. То је доба молитвене тишине и умножавања духовнога труда и пажње – пред предстојеће вријеме Господњих страдања и Његовог преславног васкрсења. Са тим се, ове године, а по Божијем допуштењу, поклапа и невиђено искушење пријетеће пандемије вируса COVID 19, које је захватило цио свијет, па и нашу Црну Гору. Број заражених особа се из дана у дан повећава, а самим тим и мјере надлежних државних и здравстевних институција су све строжије – у погледу народног кретања и сабирања на једном мјесту. Оно што, међутим, Црква, кроз двијехиљадегодишњу историју, кроз сва страдања и патње, личне и колективне, није заборавила, а што и данас, при овом свечовјечанском страдању свједочи јесу ријечи истине Христове: ”Ја сам хљеб живи који сиђе с неба, и хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета… Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни, и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан”. (Јн. 5, 51.54) Већ су онда неки од његових слушалаца рекли: ”Ово је тврда бесједа” (Јн. 6, 60) и ”тада многи од ученика његових отпадоше и више не иђаху за њим” (Јн. 6, 66). Да је та бесједа заиста тврда потврђује чињеница што и данас многи не само да не иду за њим него га и пљују и на исти крст прикивају, као некада јеврејске старјешине, управо зато што је себе прогласио за Сина Божијег и Хљеб Живота. Но, на питање Христово дванаесторици апостола: ”да нећете и ви да идете”? Апостол Петар у име њих и у име свих Хришћана до данашњег времена одговара: ”Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога.” (Јн. 6, 67-68) Зато вас и ми све, очински позивамо, да, поред те непоколебиве вјере у Христа као Хљеб вјечног живота, овогодишње чекање васкршњих празника, поред утврђеног молитвеног и великопосног правила, бринући о здрављу душе, проведемо и у дисциплини коју налажу компетентне здравствене службе за здравље тијела. Пред нама су још три недјеље до Васкрса. Проведимо их у љубави према Богу и према ближњима, већином у својим домовима, пред својим породичним иконама, са зажегнутим тамјаном и кандилом, и са молитвеником и Светим Писмом – у рукама. Претворимо свој дом у храм Божији, а своје срце и душу у обиталиште Духа Светога, кроз ослобођење од богомржње и братомржње, зависти, злобе и сваке нечистоте духовне и тјелесне. Није случајно да је апостол Павле назвао породицу ”домаћом црквом”. Свештеници ће наћи начина, у договору са органима јавнога реда, да општенародне молитве, служе у храмовима, привремено – без присуства већине народа. Имена свих живих и умрлих, па и свакога од вас, биће на тим службама поменута. На свакој Литургији се молимо ”за живот свијета и спасење”, ”за болеснике”, приносимо ”ову разумну службу за васељену, за свету, саборну и апостолску Цркву, за присутне и оправдано одсутне… за сваку земљу и град, за патнике, путнике, заробљенике, сужње, прогнанике”. Приносимо дарове ”ради свих и за све”. С тим у вези, а и везано за друге духовне потребе ваше, посебно за Свето Причешће – молимо вас да будете у контакту са надлежним парохијским свештеником, по чијим духовним упутствима водите ваш духовни живот у данима пред нама. Благодарећи развоју савремене технике, велики број црквених служби моћи ћете ових дана пратити како путем интернета, тако и путем програма Радија Светигоре и Милешеве, наших епархијских сајтова, Телевизије Храм, као и преко медија других помјесних Православних Цркава. Појачајмо своје молитве у ове великопосне дане, и покажимо храброст, смирење, љубав и стрпљење који су нас красили у данима одржавања свенародних литија, и који су били прва и најважнија одлика наших светих и благочестивих предака, од којих смо и наслиједили ову вјеру у бесмртност и вјечно људско достојанство. Нека наше расуђивање буде у складу са оним Христовим: ”Ја сам Пут, Истина и Живот” (Јн. 14, 6) и ”Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за ближње своје (Јн. 15, 13), као и са оном древном и освештаном истином исповједања вјере ”Чекам васкрсење мртвих”! Управо је пост онај који нас учи тој саможртвеној љубави, која је лијек од сваког вируса, па и од овог допуштеног од Бога не би ли се људи покајали и излијечили од опаке саможивости и вјере у смрт и ништавило. Будимо увјерени да ће сваки наш труд, спроведен са благословом и послушношћу, поготово наше богољубље и братољубље, које наши љекари и медицински радници ових дана, као и вазда, несебично показују, Господ стоструко умножити у данима који су пред нама, дај Боже и вавијек вијека. Бог ће дати, да све буде добро, и да се, по ко зна који пут, Живот покаже јачим од смрти. Поздрављамо вас поздравом вјере, наде и љубави: Христос васкрсе! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Православна Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка, као и Епархија милешевска, примају к знању нове, пооштрене мјере Владе Црне Горе у борби против епидемије. Како су они рекли, тако ће и бити, с образложењем да се у Цркви не ради о ”симболичном конзумирању хране користећи исти прибор за јело”, већ се причешћује Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа за исцјељење од свих вируса, здравље и спасење душе и тијела и задобијање вјечног живота. Жалимо, међутим, и сматрамо штетним, што се ове одлуке, макар биле и привременог карактера, доносе једнострано, без консултације са Црквом – иако је она, од помињања првих ванредних мјера, показала максималну сарадњу и сусретљивост у погледу Владиних санкција у борби против заразне болести. Сматрали смо и сматрамо да се јединство и повјерење које нам је данас најпотребније, не стичу пријетњама и демонстрацијом силе, него спремношћу да се чујемо и разумијемо. Нажалост, и овог пута је то изостало. Свих протеклих дана, препуних страха, молитве и наде међу свим црногорским грађанима, Православна Црква није радила ништа ново нити ишта страно свом богослужбеном типику, који је вјековима дјелатан како у Црној Гори, тако и свугдје у православном свијету. Све што смо мијењали – у својој молитвеној пракси, чинили смо управо прилагођавајући се упутима здравствених установа по питању јавног здравља и новонастале ситуације. Суспендоване су народне литије, одложени бројни обреди, као и сви догађаји, прославе, предавања, наставе вјеронауке, хора. Великом броју вјерника је савјетовано да ових дана не долази у храмове, него да свештеника чека у својој кући. Нарочито јуче, у недјељу 22. марта, литургије су служене у свим црногорским градовима, на основу детаљних и стрпљивих договора са представницима Владе и Управе полиције, о времену и начину њиховог обављања. И управо смо, по завршетку тих служби, заједно са службеницима полиције, констатовали да се свештенство прецизно придржавало свих раније донијетих здравствених прописа. Поред договора са полицијом, свештеници су имали и усмене савјетодавне разговоре и са љекарима из Института за јавно здравље у погледу што прописнијег владања људи испред и унутар храмова. Захваљујемо нашим вјерницима који су показали велику одговорност и стрпљиво и послушно испоштовали све препоруке надлежних. Кад је у питању одговоран однос према ближњима а у погледу пријетеће заразе, ми смо свјесни да има очекиваних и природних разлика између вјерујућих људи и оних који у црквеном обреду не виде ништа суштински важно. Првима је литургијско сабрање, уз обавезно учешће крштених људи у њему – извор снаге и храбрости пред искушењима, а другима је то тек – повећани извор могуће заразе!? Иако нам вјековно искуство говори да су литургијски скупови са причешћем вјерника увјек доносили нову народну снагу, јачали љубав и стрпљивост, а никада никога нијесу заразили (како у јеку некадашње куге, колере, грознице, тако и у вријеме нама савремених вируса) – у дијелу јавности као и у врху владајућих структура, преовлађује страх од оног што се никада није десило. Звучи тужно и поразно, на какву су формулацију свели Свето причешће – људи из Владиног кризног штаба, и то у земљи која је хришћанска вјековима. Прво што се стиче утисак да су тај дио обреда први пут у животу видјели на синоћњем дневнику, а друго што га називају ”симболично конзумирање хране користећи исти прибор за јело”! У најмању руку добили смо једностран приступ који вријеђа бројно грађанство, али и духовну традицију овог поднебља. Такав приступ навлачи сумњу и клевету на оно што је најсветије сваком православном хришћанину. Према прецизним упутствима и савјетима блаженопочившег патријарха српског г. Павла, које је дао на основу учења Светих отаца и Црквеног Предања, нити је кад било, нити се може збити, да се вјерујући и крштени човјек зарази преко Светог путира и причасне кашике. Разумјемо да је то нецрквеним људима страно и далеко, али управо због тога Црква никада никога није ни приморавала ни позивала, да мимо своје савјести и слободе, учествује у оваквом богослужењу. А ко је долазио слободно и по вјери – на том се мјесту не би заразио, него би се духовно укријепио. Као савјесни и одговорни људи вјерујемо и свједочимо да црквена сабрања вјерујућих људи могу само допринијети свеопштем здрављу и отпорности, те да она ни под каквим видом, ни у једном свом сегменету нијесу могла бити извори ни преносиоци заразе. Ми настављамо своје молитве у храмовима са свештенством, а оне са лаицима у њиховим домовима. Исто тако остајемо отворени за сваки вид сарадње са Владиним кризним штабом, без обзира на све наше разлике. Пошто се ради о напрасном редуковању вјерских потреба великог броја грађана Црне Горе, обраћамо се овим позивом Националном координационом тијелу, Влади и Скупштини Црне Горе као оснивачу Јавног сервиса, да посредују према РТЦГ како би се одвојио простор и вријеме њеног програма, да духовну и моралну жеђ за литургијским садржајем из црногорских цркава и манастира, вјерујући људи утоле пратећи богослужења путем телевизијских екрана. Вјерујемо да би ове молитве, и на овакав начин пренешене, ободриле дух народа и донекле надомјестиле његову потребу за духовним здрављем. У супротном, оставља се простор за оправдану сумњу да Влада и ову ситуацију користи да преко својих одлука и себи блиских медија настави са понижавањем и сатанизовањем Цркве и православних вјерника оптужујући их до јуче за рушење државе а данас за главног кривца за ширење вируса, пренебрегавајући чињеницу да се ова зараза у граду Вухану већински атеистичке Кине и сјеверу већински католичке Италије свакако није ширила причешћивањем у православним храмовима. Имајући, као и увијек, хришћанску одговорност према ближњима, Православна Црква се стара о духовној добробити и вјечном спасењу вјерних, али не заборавља ни дјелатну љубав и овоземаљске потребе човјека у свијету пуном невоља, патње и болести. У том смислу и овога пута нудимо надлежним властима да, поред понуђеног објекта за карантин, Црква помогне црногорским здравственим установама куповином два респиратора, од којих би један припао Болници ”Данило I“ на Цетињу, а други би одговорни у здравству распоредили по свом нахођењу. Вјерујући народ позивамо, да у духу текућег Великог васкршњег поста, сви умножимо своје молитве за здравље и оздрављење свих, да појачамо вјеру и стрпљење. Ова Владина мјера, донијета је на Крстопоклону недјељу, послије достојанствених литургијскох сабрања широм Црне Горе. Ето, нека управо то буде крст који ћемо сви заједнички понијети, чекајући дане прославе Животодавног Христовог Васкрсења. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Православна Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка, као и Епархија милешевска, примају к знању нове, пооштрене мјере Владе Црне Горе у борби против епидемије. Како су они рекли, тако ће и бити, с образложењем да се у Цркви не ради о ”симболичном конзумирању хране користећи исти прибор за јело”, већ се причешћује Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа за исцјељење од свих вируса, здравље и спасење душе и тијела и задобијање вјечног живота. Жалимо, међутим, и сматрамо штетним, што се ове одлуке, макар биле и привременог карактера, доносе једнострано, без консултације са Црквом – иако је она, од помињања првих ванредних мјера, показала максималну сарадњу и сусретљивост у погледу Владиних санкција у борби против заразне болести. Сматрали смо и сматрамо да се јединство и повјерење које нам је данас најпотребније, не стичу пријетњама и демонстрацијом силе, него спремношћу да се чујемо и разумијемо. Нажалост, и овог пута је то изостало. Свих протеклих дана, препуних страха, молитве и наде међу свим црногорским грађанима, Православна Црква није радила ништа ново нити ишта страно свом богослужбеном типику, који је вјековима дјелатан како у Црној Гори, тако и свугдје у православном свијету. Све што смо мијењали – у својој молитвеној пракси, чинили смо управо прилагођавајући се упутима здравствених установа по питању јавног здравља и новонастале ситуације. Суспендоване су народне литије, одложени бројни обреди, као и сви догађаји, прославе, предавања, наставе вјеронауке, хора. Великом броју вјерника је савјетовано да ових дана не долази у храмове, него да свештеника чека у својој кући. Нарочито јуче, у недјељу 22. марта, литургије су служене у свим црногорским градовима, на основу детаљних и стрпљивих договора са представницима Владе и Управе полиције, о времену и начину њиховог обављања. И управо смо, по завршетку тих служби, заједно са службеницима полиције, констатовали да се свештенство прецизно придржавало свих раније донијетих здравствених прописа. Поред договора са полицијом, свештеници су имали и усмене савјетодавне разговоре и са љекарима из Института за јавно здравље у погледу што прописнијег владања људи испред и унутар храмова. Захваљујемо нашим вјерницима који су показали велику одговорност и стрпљиво и послушно испоштовали све препоруке надлежних. Кад је у питању одговоран однос према ближњима а у погледу пријетеће заразе, ми смо свјесни да има очекиваних и природних разлика између вјерујућих људи и оних који у црквеном обреду не виде ништа суштински важно. Првима је литургијско сабрање, уз обавезно учешће крштених људи у њему – извор снаге и храбрости пред искушењима, а другима је то тек – повећани извор могуће заразе!? Иако нам вјековно искуство говори да су литургијски скупови са причешћем вјерника увјек доносили нову народну снагу, јачали љубав и стрпљивост, а никада никога нијесу заразили (како у јеку некадашње куге, колере, грознице, тако и у вријеме нама савремених вируса) – у дијелу јавности као и у врху владајућих структура, преовлађује страх од оног што се никада није десило. Звучи тужно и поразно, на какву су формулацију свели Свето причешће – људи из Владиног кризног штаба, и то у земљи која је хришћанска вјековима. Прво што се стиче утисак да су тај дио обреда први пут у животу видјели на синоћњем дневнику, а друго што га називају ”симболично конзумирање хране користећи исти прибор за јело”! У најмању руку добили смо једностран приступ који вријеђа бројно грађанство, али и духовну традицију овог поднебља. Такав приступ навлачи сумњу и клевету на оно што је најсветије сваком православном хришћанину. Према прецизним упутствима и савјетима блаженопочившег патријарха српског г. Павла, које је дао на основу учења Светих отаца и Црквеног Предања, нити је кад било, нити се може збити, да се вјерујући и крштени човјек зарази преко Светог путира и причасне кашике. Разумјемо да је то нецрквеним људима страно и далеко, али управо због тога Црква никада никога није ни приморавала ни позивала, да мимо своје савјести и слободе, учествује у оваквом богослужењу. А ко је долазио слободно и по вјери – на том се мјесту не би заразио, него би се духовно укријепио. Као савјесни и одговорни људи вјерујемо и свједочимо да црквена сабрања вјерујућих људи могу само допринијети свеопштем здрављу и отпорности, те да она ни под каквим видом, ни у једном свом сегменету нијесу могла бити извори ни преносиоци заразе. Ми настављамо своје молитве у храмовима са свештенством, а оне са лаицима у њиховим домовима. Исто тако остајемо отворени за сваки вид сарадње са Владиним кризним штабом, без обзира на све наше разлике. Пошто се ради о напрасном редуковању вјерских потреба великог броја грађана Црне Горе, обраћамо се овим позивом Националном координационом тијелу, Влади и Скупштини Црне Горе као оснивачу Јавног сервиса, да посредују према РТЦГ како би се одвојио простор и вријеме њеног програма, да духовну и моралну жеђ за литургијским садржајем из црногорских цркава и манастира, вјерујући људи утоле пратећи богослужења путем телевизијских екрана. Вјерујемо да би ове молитве, и на овакав начин пренешене, ободриле дух народа и донекле надомјестиле његову потребу за духовним здрављем. У супротном, оставља се простор за оправдану сумњу да Влада и ову ситуацију користи да преко својих одлука и себи блиских медија настави са понижавањем и сатанизовањем Цркве и православних вјерника оптужујући их до јуче за рушење државе а данас за главног кривца за ширење вируса, пренебрегавајући чињеницу да се ова зараза у граду Вухану већински атеистичке Кине и сјеверу већински католичке Италије свакако није ширила причешћивањем у православним храмовима. Имајући, као и увијек, хришћанску одговорност према ближњима, Православна Црква се стара о духовној добробити и вјечном спасењу вјерних, али не заборавља ни дјелатну љубав и овоземаљске потребе човјека у свијету пуном невоља, патње и болести. У том смислу и овога пута нудимо надлежним властима да, поред понуђеног објекта за карантин, Црква помогне црногорским здравственим установама куповином два респиратора, од којих би један припао Болници ”Данило I“ на Цетињу, а други би одговорни у здравству распоредили по свом нахођењу. Вјерујући народ позивамо, да у духу текућег Великог васкршњег поста, сви умножимо своје молитве за здравље и оздрављење свих, да појачамо вјеру и стрпљење. Ова Владина мјера, донијета је на Крстопоклону недјељу, послије достојанствених литургијскох сабрања широм Црне Горе. Ето, нека управо то буде крст који ћемо сви заједнички понијети, чекајући дане прославе Животодавног Христовог Васкрсења. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  12. Поводом дилема које су се у јавности појавиле због ширења болести Covid-19 изазване вирусом SARS-Cov-2, познатијег као корона вирус, обавјештавамо све вјерне и заинтересовану јавност да ће се Црква, у складу са хришћанском вјером и предањем, одговорно поставити према даљој здравственој ситуацији у Црној Гори и препорукама стручних здравствених органа. У молитвама и усрдним мољењима (литијама) које се редовно организују поводом вируса и епидемије безакоња која нас је снашла угрожавајући наше вјерске и грађанске слободе, придружићемо у наредном периоду и молитве против стварне здравствене пријетње за грађане Црне Горе и цијелог свијета – тзв. корона вируса. Молићемо се Богу, исцјелитељу сваке болести и немоћи, да се кадом тамјана и молитвом свештенства и вјерних одагна ова обострана пошаст од Црне Горе и за оздрављење свих обољелих у свијету. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Саопштење за јавност Митрополије црногорско-приморске: Црква није против Црне Горе, али неће бити послушник атеистичких владара који желе да је устројавају! Поново је премијер Црне Горе г. Душко Марковић грубо и неодговорно оклеветао Српску Православну Цркву подмећући јој ничим доказан став да, како је рекао „Црква жели да се стави изнад државе и да не признаје њен сувенеритет и независност“. Истина је потпуно другачија. Власт се континуирано ставља изнад државе кршећи чак и Устав Црне Горе. Никада Црква није именовала министре, посланике и државне службенике, али зато се власт директно мијеша у канонско устројство Цркве и одређује ко је црква а ко није, нарушавајући принцип одвојености Цркве и државе. Црква никада није била, нити ће икада бити против Црне Горе, али неће ни бити слијепи послушник атеистичких владара који желе да је устројавају по својим мјерилима и аршинима. Упорно саопштавамо, сада понављамо, да Црква није ни против доношења Закона, већ искључиво против појединих дискриминаторних и антиуставних чланова којима се врши правно насиље не само према Цркви, већ и према важећем правном поретку Црне Горе. Све ово је саопштено данас и на састанку чланова Епископског савјета СПЦ у Црној Гори са члановима делегације Европског парламента који је одржан у Подгорици. У веома срдачном разговору Епископски савјет, који је на овом састанку предводио Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, још једном је констатовано да је став међународне заједнице да се до решења мора доћи дијалогом, укључујући не само примјену, већ и измјену спорних чланова. То је оно на шта Епископски савјет од почетка инсистира. Ако је дијалог једини пут, а мислимо да јесте, чему служе изјаве које долазе са најважнијих државних адреса, а које су се претвориле у својеврсну мантру, да се Црква бори против Црне Горе. Ако нешто доприноси угледу Црне Горе пред Европом и свијетом, ако је нешто за понос у Црној Гори то су наше величанствене литије у којима стотине хиљада људи мирно и достојанствено исказују незадовољство доношењем оваквог Закона. Умјесто да као свака одговорна и демократска власт чује глас народа, ова црногорска показује своје тоталитарне облике и тај исти народ назива издајницима, рушитељима државе и лудацима. Ова сабрања по бројности и духу не памти Европа у последњих сто година. Али и поред тога, са жаљењем примјећујемо да нема те државне институције коју власт ових дана није упрегла у прљаву борбу против Православне Цркве и њених вјерника, који траже да имају иста права која припадају и другима. Изјавама и понашањем предсједник Ђукановић јуче у Женеви а премијер Марковић данас, показују да су они и њихова партија једини који се стављају изнад Црне Горе, претворивши институције система у машинерију за остваривање својих политичких и партијских интереса, а не у служби грађана који свакој држави, па и Црној Гори обезбјеђују суверенитет. Тражимо само једно, да се над Црквом примјењују исти закони који важе и за друге вјерске заједнице, као и за свако правно лице у Црној Гори. И нећемо стати у тој борби. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Митрополија Црногорско-Приморска са жаљењем констатује да се и Пореска управа Црне Горе укључила у дезинформисање јавности у оквиру хајке која се води против Цркве. Директор Пореске управе Миомир М. Мугoша је изнио читав низ непровјерених и неутврђених података, који, имајући у виду вријеме и начин на који су саопштени, ни мало не доприносе истини и смиривању опште ситуације у црногорском друштву, у којој се налазимо не кривицом Цркве. Обавјештавамо јавност да су се представници Митрополије, по благослову Митрополита г. Амфилохија, 11. фебруара ове године одазвали позиву Пореске управе ради утврђивања тачног стања у вези пореских обавеза на име пензијског, инвалидског и здравственог осигурања парохијских свештеника. Пореска управа је располагала податком да се у том погледу дугује 339.000 евра, а на састанку је утврђено да је ријеч о нетачној суми. Такође, утврђено је и једногласно констатовано да се проблем јавио не због неодговорности Митрополије и свештенства да извршавају своје обавезе, него због техничке немогућности Пореске управе да утврђује пореске обавезе за свештена лица и вјерске службенике од 2011. г. Свештеничка служба је, сходно законским прописима, мимо сваке логике сврстана у тзв. самосталне дјелатности, тако да се задужења за свештена лица не могу водити на Митрополију, већ се уплате и раздужења врше на свештена лица и њихове личне матичне бројеве, а Пореска управа, мимо законских прописа, и даље за исте задужује Митрополију. Констатовано је и то да су представници Митрополије још 2016. године, а што је потврђено и на састанку од 11. фебруара ове године, изразили спремност да се ово питање коначно ријеши у складу са законским прописима. На последњем је састанку договорено и то да се, у случају јавних саопштења, самокритично укаже на објективне околности које се искључиво тичу Пореске управе која, мора се признати, није радила свој посао из разлога техничке природе, а за шта кривицу никако не може сносити Митрополија, нити било која друга вјерска заједница, које су све у истом проблему. С тим у вези, договорено је да се исправе све грешке и да се у јавност изађе са тачним подацима. Посебно указујемо на то да Митрополија, као ни друге вјерске заједнице, сходно важећем Правилнику, нису дужни да подносе ИОППД обрасце за свештенике и вјерске службенике. „Вишемилионски дуг” је измишљен само ради хајке против Цркве. Жалосно је, али истинито да Мугоша јавности није изнио податке о процјенама Пореске управе о дуговањима за остале вјерске заједнице, о чему је на састанку управо он говорио, поменувши самоиницијативно и експилицитно једну вјерску заједницу, чије име ми, из поштовања, нећемо помињати. Све то говори да није у питању избјегавање пореских обавеза од стране Цркве него о системском проблему за који одговорност искључиво сноси државна власт. Било би поштено да Мугоша покаже правоснажна решења (која не постоје) из којих би се видјело да је Црква избјегавала своје обавезе. Питање је за Мугошу – због чега ресор на чијем је челу, макар од када је он на његовом челу, није вршио своје законске надлежности? И сада би, због тога, плијенио имовину Митрополије, навевши у свом саопштењу, између осталог, ни више ни мање него завјештано земљиште Манастира Градишта у Буљарици!?! Баш интересантно! Питамо се да ли нам ово побројавање имовине открива један од битних разлога због којих је спорни закон о слободи вјероисповијести донесен? И овом приликом указујемо на то да се Митрополија не налази изван, а ни изнад правног поретка и да је своје обавезе, након донијетих решења, уредно измиривала. Не постоји ниједно правоснажно решење Пореске управе које Митрополија није извршила, али није дужна да испуњава нечије произвољне захтјеве по непостојећим решењима. Довољно је само да наведемо да Митрополија годинама плаћа тзв. улазни ПДВ приликом увоза вјерских производа у Црну Гору, који јој се уопште не враћа. Директору Пореске управе прво захваљујемо што је у свом обраћању јавности јасно казао да је Митрополија пред државним органима регистрована, саопштивши да: „Пореска управа прати регуларност пословања свих вјерских заједница регистрованих у Црној Гори…” Он је овом изјавом недвосмислено демантовао како представнике Владе Црне Горе тако и највише државне званичнике, који су неистину да Митрополија није правоснажно регистрована не једном злонамјерно изнијели у медијима. Истовремено г. Мугоши поручујемо да смо спремни да читаву ствар око, по његовим ријечима, „ниског нивоа поштовања пореских прописа од стране Митрополије црногорско-приморске”, разјаснимо пред телевизијским камерама како бисмо добили прилику да у танспарентном дијалогу пред грађане Црне Горе изнесемо истину и покажемо допринос Митрополије буџету Црне Горе путем плаћања пореза, али и проблеме са којима се годинама суочава Пореска управа за које данас, мимо сваке логике, окривљује Цркву и вјерске заједнице. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Министар Александар Богдановић извадио је из архива још прошлог љета затворену причу о девастацији гробних мјеста династије Петровић Његош, и то у сврху бесепризорне кампање против Митроплије црногорско-приморске, а на овај начин скрнави се трострука светиња – и покојници и име династије Петровића, и истина. Ресорни министар опет је сакрио од јавности чињеницу да је Завод за заштиту споменика културе, којем је он надређени, надлежан за рестаурацију гробнице на Дворском гробљу. А из ове – проистиче следећа чињеница: све што није било како треба са поменутом гробницом (поломљени надгробни крстови, запуштена унутрашњост, испуцала фасада) директна је одговорност министарства и Завода, а не Цркве. Јер, управа Цетињског манастира је још 2008. године покушала да уреди, очигледно запуштено гробље, али је то спријечио поменути Завод и његови инспекцијски органи. Чак је спријечено најобичније фарбање ограде! Дакле, Завод конзервира дворско гробље а Заводом газдује Богдановић! Сви ломови и веће девастације на поменутом мјесту датирају још од Другог свјетског рата! Дворско гробље Петровић Његош налази се, просторно, физички изван манастира, па је манастирска управа закључавала капију гробља како би спријечила улаз и скрнављење гробница. Монаси су разбацане остатке гробница успјели да саберу на једно мјесто, како не би биле расуте, и они се старају, колико је то у њиховој моћи, да гробље буде уредно и чисто. Гробље је временом постало мета непријемјереног понашања појединаца, и на општу срамоту – својеврсно сметлиште. Над гробљем Петровића, као спомеником који се налази изван манастирских зидина, бригу о хигијени треба да води држава , али не тако што ће инспекцијом спријечити МЦП да га уреди и заштити, него сто ће поменуто гробље надзирати – чешће од једном у 50 година! Прошлог љета та прича је доспјела у јавност, и тада је покушано да се Митрополија оптужи за немар, но истина је изашла на видјело. А шта је заправо држава урадила од онда до данас? Окречила зидове и плафон гробнице? До дан данас није завршена рестаурација поломљених крстова?! Збиља, импозантан подухват министрства културе! А да не говоримо о манипулацији да је за овако једноставне ствари из домена комуналне дјелатности био потребан нови Закон о слободи вјероисповјести. Збиља саопштење које нема везе са називом ресорног министарства. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. У мору лажи и превара, лудости и лудорија којима нас обасипају бројни новинарски коментари и информације појединих медија, јутрос нас је „Портал Аналитика“ насмијала и на тренутак орасположила вијешћу да у Цркви има заражених ни мање ни више него коронавирусом. Ни овај текст није могао да прође без „великосрпског национализма и хегемонизма“ Митрополије црногорско-приморске који је, вјеровали или не, заразио и Кину. Али се очигледно Кина одбранила коронавирусом који ће, како се надају аутори ове оригиналне досјетке, коначно уништити и „великосрпски утицај“ у Црној Гори. Вјерујемо да ће овај текст пробудити духовитост Црногораца и да ће то бити најбољи одговор на ову лажну вијест. Нажалост, ствар је много озбиљнија. Нарочито ако се ова небитна вијест сагледа у контексту свега онога што се последњих мјесеци догађа у Црној Гори. Свима је постало јасно да власт нема одговор на мирне и достојанствене литије, које су ујединиле разједињену Црну Гору, и дале јој наду да се истински помири и збратими. Умјесто да, по угледу на демократске земље, послушају глас народа и повуку овај неуставни Закон, који је једини разлог протеста, власт је упрегла све своје службе да се обрачунава са Православном црквом, њеним клиром и вјерницима, не презајући ни од чега. Годинама смо навикли на игнорантски и непријатељски однос према Цркви од стране појединих медија блиских режиму, па чак и од оних које називамо Јавним сервисом свих грађана. Тако је и ових дана. Важно је присјетити се разних метода и злоупотреба у борби против истине. Били смо у прилици да чујемо да је загађеност ваздуха повећана у поподневним часовима и савјетима у свим информативним емисијама да се без неке потребе не излази из домова. О подметањима да су литије политичке природе, да имају другу позадину, да чувају интересе других држава, да и не говоримо. Пријетње Митрополиту Амфилохију и последња упозорења, хапшења и привођења дјеце, па све до намјере полиције да не обезбјеђује литије, само су неки од покушаја да се, ако је икако могуће, смањи број учесника на литијама. Зато ова хумореска са коронавирусом добија на озбиљности. У периоду који је пред нама, очигледно се спрема нови покушај дискредитације епископа, свештеника и вјерног народа. Тајне и јавне службе, по сценарију неких од аутора поменутих медија који се ових дана утркују ко ће више мржње посијати у својим писанијама, припремају јавности оно што би требало да зада нови ударац православљу у Црној Гори. Ко је тај и шта жели постићи обмањивањем јавности, ширењем лажних вијести и непрекидним застрашивањем народа? Можда одговор на ово питање лежи у неспретној и несмотреној констатацији једног од полицијских службеника: „докле год дјеца шетају у литијама репресивни апарат не смије да дјелује“. Све ово показује у каквом правном, политичком и моралном ћорсокаку је власт увела Црну Гору. Шта год власт радила и каквим се методама у својој борби користила, ми ћемо и даље остати доследни завјета које смо дали на Тројчинданском и Световасилијевском сабору. Научени од Патријарха Павла да је боље да нестанемо као људи него да опстанемо као нељуди, мирно, достојанствено и молитвено ћемо изражавати своје противљење овом безакоњу, увјерени да овим бранимо и вјечно људско достојанство, али и Црну Гору. Тако ће то бити све док Закон не буде стављен ван снаге. Све остале оптужбе и клевете остављамо јавности на суд. Како ко радио тако му Бог и Свети Василије и Свети Петар помогли. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Не видимо разлог покушаја демантија од стране Управе полиције у вези са чињеницом да је директор Вељовић одбио хитан састанак након што је контактиран из Митрополије. Понављамо пасус из данашњег саопштења Епископског савјета: ”Из канцеларије Митрополије данас је тим поводом остварен контакт са директором полиције г. Веселином Вељовићем, и затражен хитан састанак, на ком би се заједнички сагледале све евентуалне потешкоће и гдје би се понудила кадровска помоћ полицији од стране редара – волонтера из редова Цркве. Састанак је био потребан тим прије што су велике и многољудне литије заказане за четвртак и недјељу вече, па нам једнострано повлачење полиције са црногорских улица прави велики организациони проблем. Сматрали смо да се у договору могу превазићи сви проблеми и да право грађана на мирно окупљање и показивање неслагања са политичким одлукама, не смије бити доведено у питање. Вељовић је одбио хитан састанак, наводећи да може да разговара тек послије недјеље, доводећи Цркву на тај начин, пред свршен чин у погледу организације литија сјутра вече и у недјељу.” Дакле, у њему је речено да је директор одбио хитан састанак, што је непобитна истина, понудивши да се са представницима Митрополије састане сљедеће недјеље. Тиме је у посљедњи час отказао сарадњу полиције у вези са литијама које треба да се одрже сјутра вече и у недељу. У саопштењу Епископског савјета се ништа друго није ни тврдило, тако да је реакција Управе полиције потпуно беспредметна и служи само да збуњује јавност. Ако, пак, она значи да је господин Вељовић промијенио план, предлажемо да састанак буде још сјутра ујутро. Из Секретаријата Митрополије црногорско-приморске Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Поново смо, од наше браће која су тренутно на власти у Црној Гори, ових дана изложени новим подметањима, неистинама и етикетирању. Не желећи да се бавимо бројним оптужбама нити да се правдамо, свједочимо и овога пута пред Богом и свеукупном јавношћу оно што смо небројено пута истакли, Црква није била, нити ће икада бити носилац било какве идеологије. Црква има своју Главу – Христа Бога, којој једино служи, а који је Цркву основао и којој је обећао да ће бити са њом до краја свијета и вијека и да јој ни врата паклена не могу ништа наудити. Нарочито ових дана трудимо се да творимо искључиво дјело Божије, јер то дубоко осјећамо. Нисмо рушитељи државе. Напротив, све наше поруке су у духу братске слоге, мира и љубави. Непрекидно позивамо и себе и друге на покајање и на угледање на Христа и светитеље. Народ који хода ових вечери у литијама су најљепши и најдостојанственији украс Црне Горе. Онај ко их назива рушитељима и негаторима Црне Горе, нити познаје свој народ нити зна шта су истинске вриједности Црне Горе. Литије су отуда постале култни догађаји у којима људи слушају и разумију глас Божији кроз своју Цркву. Без икакве користи, принуде или уцјене народ се са радошћу сабира, чинећи Црну Гору истински вјечном и непролазном, освећујући је и просвећујући молитвама из стотине хиљада душа. Што је већа мржња, насиље и лаж, то литије постају још свјетлије, а самим тим и бројније. Црна Гора је оптерећена многим историјским подјелама и диобама које су нас кроз историју много коштале. Зато је Црква у Црној Гори једна од ријетких институција гдје су се, годинама уназад, те диобе превазилазиле и лијечиле. У нашој Цркви се не постаје ни Србин ни Црногорац ни Рус ни Грк, него се постаје православни хришћанин, а у исто вријеме се не губе и други идентитети. За Цркву није важно како се ко изјашњава национално или којој партији припада. Они који иду у Цркву, знају да се на Литургији исповједа једино ”Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква”. Плод тако одговорног односа Цркве је оно што данас видимо на улицама црногорских градова. Никада Црна Гора није била јединственија по неком питању као што је ово актуелно. Никада за паметне и мудре владаре није било лакше одлуке – него што је ова коју од њих данас очекује народ. Нажалост, садашња власт је показала да је народ за њу само изборна статистика и ништа више. Зато умјесто да заједно са народом граде будућност Црне Горе, они пребројавају ко долази на молитву и по рецепту најтоталиратнијих владара и режима саопштавају да се не може бити и у Цркви и у партији, проглашавајући ова народна сабрања ”лудачким покретом”. Тиме показују да су себе поистовјетили са државом, а своје идеолошко-политичке назоре и сопствене интересе са државним интересима. Дакле, отишли су још даље од режима успостављеног послије 1945. године, који је колико-толико водио рачуна о интересима народа. У начину владања, с друге стране, ништа се суштински није промијенило. Као и њихови политички претходници и ови данас су себе ставили у раван са Богом, чак и изнад Бога, па су пред народом поставили питање – или партија или Бог. Хвала Богу, трезвени народ је без страха изабрао – приклонио се Богу и Божијој правди. Поштујући слободу да свако свој живот гради по сопственој савјести и одговорности нећемо престати да призивамо све људе у ту благословену заједницу. Нећемо дозволити да мржња и зло изазову у нама ништа друго сем позив на мир и љубав. Тако нас учи Господ наш, да љубимо и непријатеље своје. Тако смо научени и од наших светих Отаца, тако нас уче Свети Петар и Свети Василије својим светим ћивотима, а не костима, јер су њихова тијела, драга браћо и сестре и дјецо, цијела и нетрулежно сачувана. Код Светог Василија долазе људи свих нација и вјера, из свих земаља и са свих континената. Ко год искрено затражи помоћ, Бог је кроз своје свете несебично дарује. Зато су наше литије наднационалне, надпартијске, надидеолошке и у њима су, као и у Острогу, добро дошли сви људи којима је на срцу правда Божија и људска. Имајући на уму да су у библијској историји, чак и највећи гонитељи Цркве, постајали не само хришћани него и светитељи, ми живимо у хришћанској нади и молимо се Господу да и нашу браћу која су кренула да каменују Христа, да гоне Цркву Његову и свједоке Његове – браћу и сестре своје, бранитеље светиња Божијих, преобрати својом божанском силом и љубављу. Не због Цркве, колико због њих самих, њихових породица и потомака, душе и њиховог вјечног спасења. Као што пјевамо у тропару Светом Петру Цетињском и данас остаје позив свој његовој духовној дјеци без разлике: ”Хајте браћо православна да се радујемо…”. Врата Цркве Христове су увијек свима отворена! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Замјеник предсједника Демократске партије социјалиста и предсједник црногорске Владе Душко Марковић је јуче учинио груб покушај манипулације грађанима прогласивши Митрополита Амфилохија за челника неког политичког покрета, узевши као аргумент за то своју тврдњу да се Митрополит састао са дијелом црногорске опозиције. Он није објаснио да ли би то у исто вријеме значило да се Митрополит ставио на чело Владе Црне Горе, кад се сусрео са њим на дан изгласавања дискриминаторског и антиуставног законског прописа о обрачуну са Српском Православном Црквом или се ставио на чело Велике Британије, кад се јуче срео са амбасадорком те земље у Црној Гори, или се сам господин Марковић ставио на чело Сједињених америчких држава, кад је, као предсједник Владе Црне Горе, разговарао са предсједником те земље у, како је саопштено из Владе, ”краћем и срдачном разговору” у септембру 2018. године. Сви грађани Црне Горе, без обзира на етничко и национално опредјељење, имају своје мјесто на Литијама које Црква организује, нарочито они којима је на срцу образ и достојанство Црне Горе. Политичко опредјељење је потпуно неважно за оне који су у Литијама, а оне су само утолико политичке колико је њихова молитва усмјерена на промјену законског неправа које је установила скупштинска већина (уз хапшење опозиционих посланика), увјерена у своју месијанску улогу и заогрнута идеолошко-политичким интересима. Не може се сматрати озбиљном тврдња господина Марковића да у Литији нема мјеста за Црногорце. С обзиром на то да је господин Марковић изузетно добро обавјештен човјек, а имајући у виду и његове раније дужности, као и резултате посљедњег пописа, он и сам сасвим поуздано зна да је потпуно немогуће да у овако масовним окупљањима не учествује и велики број оних који су се на том попису изјаснили као Црногорци. Његово повјерење у ”грађанску и демократску” Црну Гору морало би се исказати и у поштеном односу и поштовању људских права свих оних, Црногораца и Срба и oних, који учествују у Литијама од момента усвајања закона, који је усмјерен против њихових заједничких светиња. Старање о духовним потребама православних Срба и Црногораца би господин Марковић требао да препусти Православној Цркви, а своју озбиљност и приврженост ”грађанској и демократској” Црној Гори би Марковић најбоље показао водећи рачуна о животном стандарду свих грађана Црне Горе. Молебани и Литије се одржавају да би Црна Гора била боља и напреднија, јер што је више таква и што је праведнија – то је јача њена сувереност. Мјесто гдје је господин Марковић изрекао своју манипулативну тврдњу о митрополиту и Литијама – град Пљевља – је једно од најслободнијих и најнезависнијих мјеста у Црној Гори ових седмица, јер његови грађани у великом броју не пристају на политички диктат и безакоње, а такво непристајање је, без сумње, најочигледнија одлика слободе појединца и друштва. Врховни државни и национални интереси Црне Горе могу да се дефинишу само у најширем могућем консензусу грађана Црне Горе, а не простим прегласавањем и мајоризацијом, како је то учињено са овим несрећним законом, али и у случају неких ранијих одлука. Нема на Литијама никакве пропаганде о томе да ће Црна Гора бити српска, јер је она једнако свих нас – и Срба и Црногораца и свих других који у њој живе. Не очекујемо од замјеника предсједника једне грађанске партије, а поготово не од премијера једне државе која себе назива грађанском, да ту стварност оспорава. Што се тиче алузија на сликање тробојки по Црној Гори, уз ограду да Митрополија није ни организатор ни учесник тих акција и подсјећање да гласно и активно обесхрабрујемо ношење било каквих застава у Литијама, можемо само да помогнемо господину Марковићу да се присјети да је управо партија којој он припада на више избора излазила са тробојкама него без њих. Тробојка јесте основа за заставу Србије, али исто тако и Хрватске, и Словеније, и Словачке, и Русије… Показивати такву одбојност према застави под којом је проглашена Краљевина Црна Гора (а тиме ужива и заштиту у складу са важећим законодавством Црне Горе), у најмању руку је врло необично, особито кад долази са тако високог мјеста државе која жели да баштини континуитет са том истом Краљевином. Понављамо став Епископског савјета: остајемо отворени за почетак правог, истинског и транспарентног разговора са црногорским властима о свим отвореним питањима, а прво и најважније од њих је дискриминаторски закон о слободи вјероисповијести, који је, овакав какав је, већ произвео нежељене посљедице по наше друштво. Све чему смо досад свједочили представљало је само симулацију дијалога, без икакве жеље за истинским договором са стране власти. Из Митрополије црногорско-приморске
  20. Поводом појединачних правних активности лица која нису пуномоћници Митрополије Црногорско-Приморске и Епархија Будимљанско-Никшићке, Захумско-Херцеговачке и Милешевске Српске Православне Цркве обавјештавамо јавност да те активности, попут подношења иницијатива Уставном суду Црне Горе за оцјену уставности појединих одредби Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, нису учињене у договору са нашом Црквом, нити су, пак, са њеним представницима усаглашаване. Разумијевајући да су бројне одредбе овог Закона изазвале велико узнемирење стручне јавности и вјерног народа првенствено у Црној Гори, али и шире, и вјерујући да је у питању добра воља, апелујемо да се не предузимају једностране и исхитрене правне активности које само смућују јавност и изазивају забуну. Правни савјет наше Цркве ће, по благослову и са пуномоћјем надлежних црквених власти, благовремено предузети све неопходне правне активности у погледу заштите угрожених права наше Цркве. Све стручњаке и људе добре воље које боли ова најновија неправда према Цркви позивамо да своје предлоге, сугестије и идеје доставе Правном савјету преко Митрополије и епархија СПЦ у Црној Гори. Правни савјет Митрополије црногорско-приморске Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Митрополија црногорско-приморска изражава жаљење због вечерашњег повређивања полицајаца. Такође жалимо све оне који су ових дана повријеђени, а који су принуђени да своју слободу вјере траже на улицама, јер нису могли да је обезбједе тамо гдје је то требало да им се омогући – у црногорском парламенту. Груба је манипулација и недостојна такве државне службе, каква је Управа Полиције, тврдња да ће за све евентуалне инциденте Полиција убудуће сматрати одговорнима и вјерске великодостојнике, чије дјеловање наводно доводи до нарушавања јавног реда и мира и других посљедица. Не прихватамо такву произвољну тврдњу и упућујемо надлежне у Управи Полиције да пажљивије прочитају данашње саопштење за јавност Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори у којем се врло прецизно наводи какав вид отпора Црква препоручује својим вјернима поводом усвајања антицрквеног Закона о слободи вјероисповијести, који изнад свега подразумијева мир и братску слогу, као и пост и молитву. И прије и одмах након усвајања Закона смо јавно саопштавали нашу бојазан да ће овај Закон изазвати мноштво проблема у црногорском друштву и продубити ионако велике подјеле, не зато што смо их прижељкивали, већ због тога што познајемо наш народ, за разлику од оних који су неразумно и без воље за било какав договор, одбацивши све предлоге Цркве, предложили и изгласали овај накарадни Закон. Понављамо – не подржавамо насиље демонстраната према Полицији, али ни примјену силе наоружаних полицијских службеника, са бројним средствима принуде – према демонстрантима, који су ових дана (чак и вечерас) привођени чак и кад су учествовали у потпуно мирним протестима. Тамо гдје је, нажалост, било напада на Полицију, то ни на који начин није подстрекивано нити подржавано од стране свештенства наше Цркве. Полиција би у таквим случајевима кад неодговорни појединци направе неки изгред (као ноћас испред Храма у Подгорици) требала да буде одговорнија од таквих појединаца и да има у виду да се у Храму и око њега дешава мноштво активности у којима учествују и дјеца, којих је и данас тамо било током њихове интервенције. Не прихватамо било какву одговорност за инциденте. Све што се дешава је плод чињења оних који су презрели став Цркве, а тиме и вољу већинског вјерног народа Црне Горе. Извор: Митрополија црногорско-примроска
  22. Након саборне Свете архијерејске Литургије у Манастиру Светог Апостола Луке у Жупи Никшићкој, коју су служили Митрополит Црногорско-Приморски г. Амфилохије и Епископ Будимљанско-Никшићки г. Јоаникије са саслужење Архиепископа Михаловско-Кошицког г. Георгија (Православна Црква Чешких земаља и Словачке) и Епископа умировљеног Средњоевропског г. Константина, одржано је сабрање са архијерејским протопрезвитерима Митрополије Црногорско-Приморске и Епархије Будимљанско-Никшићке поводом утврђивања тзв. ”иновираног” Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који је 5. децембра 2019. године једнострано утврдила Влада Црне Горе. Јучерашње тврдње потпредсједника Владе Зорана Пажина да је наша Црква одбијала да разговара о препорукама Венецијанске комисије, најблаже речено, служе обмањивању јавности. Влада је од наше Цркве добила аргументоване Примједбе на Предлог закона (на преко 90 страница) у којима је посебна пажња, поред осталог, посвећена препорукама Венецијанске комисије. Наши архијереји су предлагали да се разговара и о осталим важним питањима вјерских права (реституције, обештећења, гаранције имовине и поштовање правног континуитета цркава и вјерских заједница) у Црној Гори, те да се дијалог не ограничава на начин на који је то условљавала делегација Владе у свом крњем мандату. Упорно су одбијали дијалог исказима да су та питања од носилаца највиших политичких функција проглашена за политичка и да су за њих то првенствено политичка, а не питања основних људских права. Влада Црне Горе је утврђивањем оваквог Предлога закона показала да не поштује вољу држављана Црне Горе, који су у огромном броју (око 100 хиљада именом, презименом и потписом) исказали свој став према дискриминаторном Предлогу закона. Из досадашњих активности на припреми овог законског прописа, свима треба да буде потпуно јасно да се ради о покушају да се овим законом прогоне, дискриминишу и понижавају Митрополија и епархије Српске Православне Цркве у Црној Гори. Да је ово закон против наше Цркве је фактички постало јасно послије састанка са Зораном Пажином, јер је указано да су, мимо правне логике и противно Уставу, остале традиционалне Цркве и вјерске заједнице наводно заштићене уговорима које су раније закључиле са Владом. Закон – ако је закон – онда треба да важи за све, а не да је, као у овом случају, уперен и писан против наше Цркве која је и претходно дискриминисана одбијањем Владе да и са њом закључи исти уговор. Наши архијереји са архијерејским протопрезвитерима су на састанку исказали своју одлучност да се оваквом понижавању Православне Цркве снажно одупру. У томе очекују пуну подршку свих православних вјерника, без обзира на њихово лично и политичко опредјељење, будући да је обавеза сваког православног вјерника, без изузетка, да јасно и гласно подигне свој глас против оваквих и сличних бруталних атака и мијешања секуларне државе у црквени поредак ради отимачине црквене имовине по комунистичким и другим револуционарним методама. Архијереји са протопрезвитерима позивају православни вјерни народ да у суботу 21. децембра у што већем броју дође на молитвени Црквени Сабор у Никшићу, како би се исказао протест против понижавајућих и дискриминаторних одредби Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Рустово. КРАТАК ИСТОРИЈАТ У планини, изнад Светог Стефана, у срцу Паштровске горе смјештен је женски православни манастир Рустово, посвећен Успењу Пресвете Богородице. По предању Паштровићи су подигли цркву за покој душе својих очева, дједова, браће и саплеменика, 1.400 паштровских мученика страдалих од стране мађарског краља Лудвига и његове војске у 14 вијеку. Испод траве у околини манастира пронађено је мноштво надробних плоча. Зато ово мјесто и јесте светиња а његова историја за нас још увијек тајна. Постоје мишљења да је на овом мјесту постојала ранохришћанска светиња те да је у средњем вијеку постојао монашки живот о чему говоре монашке гробнице из тог периода, које су пронађене у порти цркве. Према предању, у 1. вијеку овуда су пролазили апостоли Павле, Петар и Тит. У 15. или 16. вијеку десила се јака ерозија тла која је оштетила цркву. Прва обнова била је 1683. године. када су црву обновили Паштровићи, поштујући и чувајући своју светињу и светињу гробова своје старине. У великом земљотресу 1979. године, црква Мајке Божије у Рустову је веома страдала. Обнова је почела деведесетих година прошлог вијека када је благословом митрополита Амфилохија почело рашчишћавање земљишта око цркве. Са благословом Његовог Преосвештенства Митрополита Г. Амфилохија почетком 2003. године почела је изградња конака, а 2004. године је било освећење и прво монашење, када је проглашен за женски манастир. Великим трудом тадашњег настојатеља манастира Подмаине, игумана Бенедикта Јовановића, монахиња Рустова и и уз помоћ вјерног народа манастир је брзо заживио. Сестринство манастира се умножава и Рустово почиње да живи пуним духовним животом. Када је манастир поново заживио, у старом руском стилу саграђен и храм посвећен Св. царским мученицима Романовима. Црва је освештана у јулу 2006. године на празник Св. царских мученика. У храму посвећеном страдалој царској породици Романових смјештене су и кости пронађене приликом изградње манастирског конака. Манастир је познат и по двјема чудотворним иконама, икона Иверска и Благоухани цвијет. У склопу манастирског конака налази се и капела Преподобног Бенедикта Нурсијског, који је уједно и манастирска слава. На дан освећења капеле посвећене овом чувеном светитељу, 27 марта, сваке године Свету литургију служи митрополит Амфлохије уз бројно свештенство. На дан славе, манастир посјећују бројни православни вјерници који након литургије и светог причешћа бивају угошћени од стране сестринства. Манастир слави и царске мученике Романове (17.јул), Успење Мајке Божије (28.август) и Ваведење (4.децембар). Манастир Рустово – Светиња од које застаје дах Будва на својој територији има 10 православних манастира и преко 80 цркава чији се настанак веже за средњи вијек, па и још раније доба, а који су праве ризнице историје, традиције и културе ово краја. РТВ Будва је посјетила манастир Рустово: Недалеко од Будве и још ближе Светом Стефану, на брду удаљеном око три километра од главног магистралног пута налази се манастир Рустово. Мало је мјеста која остављају утисак на посјетиоце као што је овај манастир који је, за овдашње прилике, тек недавно успостављен. Манастири Дуљево, Прасквица, Режевићи и Градиште су најстарији и оснивани су током Средњег вијека. Манастир Рустово је основан 2004. године око Цркве Успења Пресвете Богородице из XИВ вијека у истоименом засеоку који се налази између села Челобрдо и Куљаче. Временом је манастир ширен и дограђиван, па је тако 2006. године изграђена и освећена дрвена црква посвећена Светим царским мученицима Романовима као и капела Преподобног Бенедикта Нурсијског који је уједно и манастирска слава. Марљивошћу монахиња врло брзо је постао чувен по производима који се праве на старински начин и од састојака који се углавном сакупљају на обронцима Паштровске горе. Игром судбине, у манастир су стигле двије свете иконе Благоухани цвијет и Иверска Мајка Божија које обилазе и испред њих се моле људи у невољи. Према предању, које је у Паштровићима још увијек живо, а записао га је и Стефан М. Љубиша, око манастира је сахрањен дио Паштровића које је 1381. године, на превару, заробила и убила војска мађарског краља Лудовика или Лајоша на Паштровској гори, испод Голог врха. О томе свједоче камене надргробне плоче неправилног облика које се налазе на благој падини испред манастирске порте. То је један од разлога зашто је овај манастир светиња, иако је историја овог мјеста још увијек у малој мјери откривена, а сазнања недовољна да би се извели озбиљни научни закључци. Чудотворна икона Благоухани цвијет стигла је у манастир 2009. године као поклон једног вјерника који је од трговца старинама купио тамне даске за које му је речено да треба да се споје, пошто је то вјероватно била икона. Како је вријеме пролазило он је примијетио да се на даскама појављују ликови Мајке Божије и Исуса Христа, а монахиње и вјерници сматрају да је то дјело Господа јер се икона обнавља без људске руке. Према свједочанствима монахиња и посјетилаца манастира икона се непрестано обнавља и од њеног миомириса понекад читав храм мирише. Свједочанства о њеним чудотворним и исцјелитељским моћима су бројна и о њима се може чути и приликом посјете манастиру. Иверска Мајка Божија је чудотворна икона која помаже болеснима и људима у невољи и паровима који дуго не могу имати дјецу. У манастиру постоји књига у коју се уписују сви случајеви у којима је вјера и молитва пред Иверском Мајком Божијом помогла људима. Сестре овог манастира наглашавају да ова икона није копија оригиналне чудотвроне иконе која се налази у Иверском манастиру на Светој гори, већ је настала прије двадесетак година и урађена је у другачијем стилу, али јој је тема иста. Манастир Рустово је врло брзо након оснивања, постао познат и по његовању старих заната. Наиме рукодјеље које израђују монахиње представљају природне производе који се могу користити у исхрани или за његу тијела, а бројни имају љековита својства и користе се за отклањање различитих врста тегоба, будући да се израђују од љековитог биља које се прикупља у околини манастира, али и на другим мјестима у Црној Гори. У биљној радионици прави се вино од смокве, уље од клеке и разна друга љековита и ароматична уља, витаминска крема, гел за лице, тоник за лице, лосион за тијело, мелем од ловора, мелем од рузмарина и горске траве, мелем од боквице и руже, шампони, тоници, љековити сирупи, биљне капи, траварице и ракије, зачинска уља, винско сирће и зачинско биље и чајеви. Поред биљне радионице у којој се израђује преко сто производа у оквиру мануфактуре манастира постоје књиговезачка и ткачка радионица. У ткачкој радионици производе се од вуне, лана и памука торбице, лутке за дјецу, хеклају се капе, плету бројанице, као и предмети потребни за религијску службу. У књиговезачкој радионици од папира се израђују свеске и букмаркери, од дрвета штапови и сатови, а од коже повези и корице за књиге. За оне који се до манастира Рустово упуте пјешака, сваки корак и напор ће се исплатити када пред собом угледају ту душевну и вјеруску оазу, смјештену у зеленилу и сакривено од очију модерне Будве. На трен ћете се запитати која је година и који је вијек…У манастиру Рустово нашли су начин да зауставе вријеме и нахране душу храном која не улази на уста. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово седамнаести у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Рустово. За недељу дана, у понедељак 4. новембра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Дуљево. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг
  24. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Ћелија Пиперска. Манастир је 17 километара удаљен од Подгорице. Постоји мишљење да овај Манастир потиче још из XII вијека, које се оправдава чињеницом да је Манастир окружен са двије значајне ископине: једна од њих је Градина, из IX вијека, за коју се претпоставља да је била седиште Eпископије, а друга је Дјевич град, за који се мисли да је био женски манастир. Ту се сада налази ископина цркве, претпоставља се из VI вијека, која је била посвећена Архангелу Михајлу. Други извори везују вријеме настанка данашњег Манастира за половину XVII вијека, када се на ово мјесто доселио Св. Стефан Пиперски, тачније око 1660. године. Тачна година рођења Св. Стефана није позната, али се зна да је родом из Жупе Никшићке, из породице Крулановић. Замонашио се у Mанастиру Морача, у коме га је касније поставио за Игумана Владика Пећки Никодим. Бежећи од Турака крио се седам година у Ровачкој пећини, у Трмању. Одатле је отишао у „Скендеријске предјеле“, у село Горњи Црнци у Пиперима. Мјесто на коме је подигао Манастир звало се Зборна главица и, по предању, то имање му је лично поклонио Кнез и Поп Ананија Лалић. Ту је прво направио себи једну кућицу, и по томе је Манастир добио назив Ћелија. Како сазнајемо из народног предања, Свети Стефан је дошао у Горње Црнце и саградио је малу цркву око 1660. године. Подвизавао се овдје око тридесет пет година. Упокојио се 1697. године, а већ 1704. године извађене су му нетљене мошти из земље и пренијете у Цркву. Посјетивши Манастир 1749. г. Партеније Павловић, викарни епископ Сремско-карловачке епископије, написао је тропар и кондак Св. Стефану. О значају овог Светитеља свједочи и чињеница да је једна од четири иконе које је 1925. г. сликао Урош Предић за Капелу на Ловћену, била и икона Светог Стефана Пиперског. “Пиперска Ћелија, опасана зидом, са разуђеним крововима цркве и конака, дјелује како какав средњовјековни град-утврђење. У средини порте централно мјесто заузима манастирска црква. Посвећена је Рођењу Пресвете Богородице и има једнобродну основу са полукружном апсидом, куполом и бочним пијевницама. Накнадно је дозидана нешто шира припрата. Основни корпус здања је веома издужен и узан. Црква је дугачка 15,5 м, а широка 7 м. На пресјеку главног брода и трансепта налази се купола, округлог тамбура, са четири мала прозора. Попречни брод, гдје су смјештени пијевнички простори, изразито је низак и има исту висину као и апсида. Западна фасада се завршава високим звоником на преслицу са два отвора за звона. Градиво цркве Рођења Пресвете Богородице је притесани камен, сложен без реда, чиме је обликован рустични изглед храма. У овај утисак уклапа се и обрада главне фасаде. Равни надвратник је декорисан рељефом грубе израде са мотивом крста и розета. Лучна, неправилна ниша се надовезује на надвратник. У њој је тешко читљив натпис о обнови цркве. На средини фасаде је мала розета са мотивом перфорираног крста. У цркву се улази преко три степеника, тако да је под висок чиме се појачава утисак мале висине ентеријера.” Игуман Михаило Петровић изградио је припрату уз цркву 1815. године, о чему говори натпис изнад улазних врата. Из натписа се даље види да је звоник и кубе, као и десну зграду конака, подигао Алексије Вукотић, 1823. године. Манастир је обнављан још 1889. године. Из архиве цетињске библиотеке сазнајемо да је са краја XIX вијека до 1906. године игуман Ћелије Пиперске био Доситеј Кнежевић, који је 1902. године наручио да се уради иконостас. У то вријеме је обновљена и Његошева школа, здање са лијеве стране цркве, која је била једна од три школе које је Његош основао у Црној Гори. Послије Доситеја, до 1936. године, игуман је био Лаврентије Љумовић. Затим је игуман био Боривоје Томовић, који је са два рођена брата страдао на Зиданом мосту 1945. године. Према сведочењу очевидаца њега су на комаде исјекли партизани. Он је прибројан светима. Манастир је, поред цетињске и морачке, имао најбогатију библиотеку и архив у Црној Гори. Нажалост, библиотека је спаљена за вријеме Другог свјетског рата. Највећу штету Манастир је доживео у послератном прогону Цркве, када су скоро сва здања препуштена забораву и пропадању. Треба рећи да је у тим тешким временима, вјерни чувар ове светиње био Прота Новак Глигоровић. Један кратак период (1966−1968) игуман овог Манастира био је Кирило Раичевић. Он у једном писму Митрополиту Данилу пише: ”У манастирским зградама немогућ је опстанак јер се може сваког часа очекивати њихово рушење, зато сам приморан да станујем у селу…” Године 1977. долази за игумана Евдоким Тихвицки. Игуман Евдоким је 1986. године нађен мртав у једном јарку поред Манастира. Ни данас није познат узрок његове смрти. Средином осамдесетих, а доласком у Ћелију Светогорског монаха Лазара Аџића, потоњег Игумана острошког, почиње нови период како духовног обнављања светиње, тако и обнављања њених грађевина. Отац Лазар је 1987. године дошао у веома запуштен Манастир, где је успио да за кратко вријеме обнови манастирске зграде и да среди манастиско имање, тако да се Игуман Лазар с правом може сматрати другим Ктитором Ћелије Пиперске. Око оца Лазара, овог духовног светионика, окупио се велики број младих људи који су завољели монашки живот. Пошто је међу њима било много више дјевојака, по благослову Митрополита Амфилохија, овај Манастир по први пут у својој историји постаје женски. По угледу на светогорске манастире, о. Лазар је Манастиру дозидао кулу са звоником и велику капију. Након упокојења о. Лазара, 6. децембра 2000. године, духовник Манастира постаје Високопреосвећени Архиепископ Цетињски, г. господин Амфилохије. Оно по чему је данас овај манастир врло познат, то је манастирски мелем Стефалаз, који сестре праве већ двадесетак година. Сестре имају издавачку делатност, иконописачку радионицу, баве се и израдом бројаница, крстића, керамичких иконица и пловке за кандила. На свом имању имају рибњак и обрађују башту. МАНАСТИРСКО ИЗДАВАШТВО Издавачка дјелатност у нашем манастиру почиње убрзо након доласка о. Лазара 1989. године. Како је 1989. г. била јубиларна, 600 година од косовске битке, он је припремио са сарадницима књигу ”Косово земља живих”. У то вријеме то је била једна од ријетких књига на овим просторима, поводом тог јубилеја. Како је о. Лазар почео да окупља велики број младих, међу којима су многи знали више страних језика, родила се идеја да се почну преводити духовне књиге, јер у то вријеме било је јако мало духовних књига које су штампане на српском језику. До 1992. године изашло је још пет мањих књига које су за младог човјека у то вријеме биле јако корисне. О. Лазар је вршио избор од предложених књига за превођење. Мора се нагласити да је тада манастир био јако сиромашан и једва се скупљао новац за штампање тих мањих књига. Касније је издавачка кућа ”Светигора”, на нивоу Митрополије, добила благослов да преводи и штампа духовне књиге у Црној Гори. Ово су књиге које су изашле у издању манастира: МАНАСТИРСКЕ РУКОДЕЉЕ Рецепт за Мелем је стари народни и наследили смо га од нашег оца, блаженог спомена Архмандрита Лазара, игумана Острошког. Мелем се кува у изворској води са око 20-ак трава, са воском, маслиновим уљем и тамјаном. Дуго година прављен је само за своје потребе, а 2005-е добија назив СТЕФАЛАЗ, и од тад се налази у слободној продаји. Као масна фаза чаја садржи липосолубилне активне компоненте, и одличан је за ране, посебно за гнојне ране које дуго не зарастају, а показао се одличан и код следећих обољења: синузитиса, артритиса, декубитиса, коњуктивитиса, херпес зостера, псоријазе, проширених вена, бронхитиса, акни… Водена фаза чаја од којег је направљен Мелем је одговарајућим фармацеутским поступоком желирана и добијен је Гел који у себи садржи хидросолубилне активне компоненте чаја, тако да у комбинацији са Мелемом имамо комплетно дејство свих биљака које улазе у састав чаја. То је козметички препарат који је одличан за дубинско чишћење и исхрану лица, проблематичне коже склоне акнама и инфекцијама, као и здраве коже. Одличан је као облога отеченим и уморним ногама. Хидросолубилна је и фаза у саставу Лосиона, који се користи за чишћење коже лица а помаже и отклања свраб и перут из косе и браде. Хидратантна крема је посебан еколошки производ, првокласног састава, без додатних конзерванаса, без боје и мириса. Намењена је свакодневној нези коже лица, врата и руку. Кантарионово уље, свима добро познато по својој љековитости за кожу, нарочито опечену, посебно је по томе што се производи у стакленим боцама и конзервирано је са гранчицама рузмарина. Биље је контролисаног порекла, а препарати се израђују под стручним надзором. Сви Стефалаз препарати израђују се ручно. Велики нам ослонац и сигурност у производњи ових биљних препарата је dr sci Драгица Бојовић mr ph/spec. љековитог биља. Она врши стручну контролу биља и свега осталог што улази у састав препарата, као и контролу готових производа. Приказала је наш Мелем на Првом конгресу фармацеута (2011.г.) Црне Горе у Бечићима, као стерилан препарат а који се не производи у стерилним условима. Дала је такође и име Мелему па тако и колекцији- СТЕФАЛАЗ- по имену светитеља, Св. Стефана Пиперског, чије се мошти налазе у нашој манастирској цркви и по о. Лазару, чије је она такође духовно чедо. Г-ђа Бојовић руководи манастирском продавницом биља и биљних препарата која се зове „Манастирско биље и мелеми Св. Василије Острошки“ у Подгорици. Контролу наших производа врши и Градски завод за заштиту здравља града Подгорице. Детаљније информације можете добити преко мејла [email protected], [email protected] Са доласком оца Лазара и формирањем монашке заједнице, активиност Иконописачке Радионице у Пиперима се појавила као последица обнове Манастира, како у материјалном тако и на духовном плану. Особито важан пример је нови иконостас који се налази у храму Рођење Пресвете Богородице у Манастиру Ћелија Пиперска као и у црквама и капелама у Скиту Јован До идр, рад наших Сестара. Велика нам је част рад и делатност Тамаре Цветковне (иконе) и Схи-Јеромонаха Давида Мишељић (оков) у нашој Иконописачкој Радионици. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово шеснаесту у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Ћелија Пиперска. За недељу дана, у понедељак 28. октобра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Рустово. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг
  25. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Бешка. ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА Манастир Брезовица (Бешка) налази се на острву, једнако удаљеном од Старчева са сјеверозападне и Морачника са југоисточне стране. Један је од највећих манастира на језеру, пружа се на пространој заравни сјеверноисточне обале острва од конака грађеног под стијеном, преко цркве Светог Георгија, економске зграде изнад пристаништа до Богородичине цркве. Манастир датира из 14. вијека. Претпоставља се да су Синаити започели живот на острву. Црква Св. Георгија је задужбина Ђурђа II Стратимировића – Балшића, а цркву Св. Благовијести је подигла његова жена Јелена Балшић, кћер „светопочившег кнеза Лазара“, у 15. вијеку. Mанастир Бешка је играо значајну улогу у духовном животу Зете, будући да се у њему одвијала интезивна преписивачка дјелатност. У манастирском скрипторијуму настао је 1439/40. године чувени Шестоднев старца Никона Јерусалимца. За манастир Бешку је Никон Јерусалимац 1441/42. године, духовник Јеленин, написао у преписци са њом велику књигу духовног руковођења која даје и типик за живљење, па и неопходна свјетовна знања, познату под називом Горички зборник. Сматрало се да је манастир рано напуштен, али се помиње у турским пописима из 1570-71. и 1582. године, па је отворено питање да ли је, и ако јесте, колико дуго био напуштен. У активне манастире на језеру Марјан Болица 1614. године убраја и Бешку. Почетком ХХ стољећа, краљ Никола је обнављао Богородичину цркву да би потврдио своју везу са Балшићима, али много више са Јелениним оцем, свецем Косовским кнезом Лазаром. У манастиру се служи од 1997. године. Обнова манастира је започета почетком 2002. г. Поводом празника Благовијести 7. априла 2006. године митрополит Амфилохије служио је Свету Архијерејску Литургију, током које је освештана обновљена црква Благовијести Пресвете Богородице. У току службе у камени кивот похрањене су мошти ктитора ове древне Светиње Преподобне Јелене Балшић, кћерке Светог кнеза Лазара, косовског великомученика. Фрескописање храма Св. Георгија завршено је 2015. године. Митрополија црногорско-приморска од 2006. сваке друге године, на слави задужбине Преподобне Јелене Балшић, додељује истакнутим ствараоцима на српском језику награду за цјелокупно књижевно дјело „Јелена Балшић”. Ово велико и свето мјесто данас је постало уточиште монахиња, вјере и поезије. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА И РЕЛИКВИЈЕ Храм Светог Георгија Храм Светог Георгија Побједоносца, задужбина Ђурђа II Страцимировића-Балшића, потиче вјероватно из посљедње четвртине XIV вијека. Као и остале цркве на острвима Скадарског језера триконхалне је основе, по угледу на моравску школу, али је мајстор западне школе, вјероватно из приморја, оставио свој потпис. Црква има пространу припрату крстастог свода и велики тродјелни эвоник на преслицу. Уз јужни зид триконхоса налази се гроб са једноставном покривном плочом, вјероватно ктитора храма. Храм Благовијести Пресвете Богородице Храм Благовијести Пресвете Богородице са два параклиса посвећена Св. Григорију Палами и Св. Марији Египћанки, подигла је 1439-40. године, Ђурђева жена Јелена, рођена Хребљановић, кћерка „светопочившег кнеза Лазара“ како пише изнад врата задужбине на ктиторском натпису из 1438. године. Конаци На задушнице 9. марта 2002. године Митрополит Амфилохије поставио је камен темељац на првом дијелу конака од кога се кренуло у обнављање храмова и великог конака подигнутог у вријеме Балшића. На Благовијести 7. април 2003. године у Благовештенској цркви Митрополит Амфилохије је служио Свету Архијерејску Литургију а по завршетку литургије је, уз молитвено учешће бројних вјерника из Зете, Бара, Црмнице и Ријечке нахије пререзао славски колач и обавио освећење новосаграђеног манастирског конака Послије 2010. године, саграђен је конак у маслињаку, и надограђено поткровље изнад постојеће радионице, и у склопу тог објекта наткривена помоћна просторија. Свете мошти Манастир Бешка чува многе светиње. У манастиру су похрањене мошти благоверне Јелене Балшић и честице моштију: Св. Јована Златоуста, Св. Великомученика Георгија, Св. Великомученика Димитрија, Св. Мученика Превлачких и Саваита, преподобног Герасима Јорданског, преподобне Марије Египћанке, преподобног Зосиме Туманског, Свете Ангелине Деспотице, Св. Максима Пећког, св.Аве Јустина, Архиђакона Стефана, св. Петра Цетињског и св. Арсенија Сремца. Драгоцености у манастиру Од драгоцјености манастир Бешка посједује неколико старијих икона. Иконе Покрова Пресвете Богородице и Тихвинске иконе Мајке Божије је манастиру подарио пољак Јан Аксентијевић, који их је наслиједио од свог оца, који је био трговац, и од неког их је откупио за вријеме револуције. Икона Св. Николаја Мирликијског је из 18. вијека, и веома је добра копија Новгородске иконе из 13. вијека. ЕМИСИЈА "ТАМО ДАЛЕКО" (РТРС): ИГУМАНИЈА ФОТИНА ЕМИСИЈА "ДУХОВНИЦИ": МАНАСТИР БЕШКА Први део: Други део: Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово четрнаест у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Ком. За недељу дана, у понедељак 21. октобра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Ћелија Пиперска. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг
×
×
  • Креирај ново...