Претражи Живе Речи Утехе

„Ти си грешан? Не очајавај. Нећу престати да вас укрепљујем овим лековима, зато што знам какво је оружје против ђавола, да се не предајемо очајању. И ако свакога дана грешиш, сваког дана се кај … Је ли могуће, рећи ћеш, да се спасе покајник? Потпуно је могуће. Чиме се то може доказати? Милосрђем Господа … Зар твоје покајање може да очисти такве прљавштине? Ако би било само једно покајање, требало би стварно да се бојиш; али ако се са покајањем сједињује Божје милосрђе, а за божанско милосрђе нема мере и немогуће је речју исказати његове доброте — твоја злоба има меру, а леку нема мере; твоја злоба, ма каква била, јесте злоба људска, а човекољубље Божје је неисказано, па се надај да ће оно победити твоју злобу. Замисли, може ли искра која падне у море да светли? Као мала искра према мору, тако је ништаван грех у односу према милосрђу Божјем, чак није ни тако, већ у много јачем степену, зато што море, ма како велико било, ипак има границе, а Божје милосрђе је бескрајно. Ја ово не говорим зато да вас учиним лењим него да вам улијем више ревности“. https://www.facebook.com/photo/?fbid=1124226177981213&set=a.463798390690665

О томе је, наравно, брујао цео град. Није ово наше место Београд па да се не чује и не сазна, а са интернетом као моћним помагалом (или одмагалом), плануло је на све стране. Велика Вибер група малих матураната. „Зар је могуће да и наша деца то раде?!“, згранула се наставница биологије. „Напредни су они, сад СВЕ знају! Роде се с рачунаром!“, рекао је наставник информатике. „Ја бих све те групе и телефоне укинуо!“, загрмео је наставник географије. „Нису ваљда делили неприличне фотографије?“, шапатом се питала наставница француског. „Ма овај свет је одавно пропао!“, резигнирано је додао наставник историје. Тек, у школи се данима причало о групи матураната, нашој деци, и страшним коментарима два ученика – за које се знало ко су или барем слутило ко би могли бити – јер су се крили иза лажног профила „Хвала богу већ се растајемо“. „Докле више то фолирање, нисмо били сложни четири године и сад нам је одједном жао што се завршава школа?! Терајте се сви, штребери, блефери, мамини синчићи и татине принцезе, највише ми је жао што сам протраћио своје време у овом одељењу!“ – па једно две-три псовке, које не могу као наставница да пренесем. А све је почело као и обично: лепом идејом и добром намером. Видите, у свакој генерацији постоји та шачица ентузијаста, предвођена углавном једном или две девојчице – оне што су довољно „популарне“ да утичу на остале у одељењу (овај пут су то биле Тамара и Милица) – која се у осмом разреду досети: растајемо се ми, али дружићемо се, запамтиће нас ова школа, ми смо најбољи итд. Тај „црвић идеализације“ некад зна и одрасле да грицне те неће петнаестогодишњаке које увелико возе хормони. И премда више нема оног лајања на звезде – ту је увек лајање на интернету. Идеја је једноставна: оно што су некада нама били споменари и лексикони који круже целим разредом, сада су постале Вибер групе. Ту они деле све – од предлога шта да се купи разредној за 8. март и крај школске године, преко питања шта је било на тесту из хемије до тог финалног договарања куда ће се и где ићи после матурске вечери. Иако делује да су сви подједнако активни, као и ономад у лексикону – нису сви једнако слободно и надугачко и нашироко писали о свом свету. Нисам била разредна 8-4, али као наставница српског, па, хтели не хтели, увек сте некако на корак од тог звања. У свим тим домаћим задацима и писменим саставима не можете да не препознате мисли и осећања тих малених а великих људи. Чак и када ми се колега, наставник математике, подсмехнуо и рекао како ће ме деца „превеслати“ и да преписују с интернета научене теме, ја сам знала: и то дете које пита Гугл или Чет ЏиПиТи (знам да је Chat GPT!) шта мисли на тему: „Лако је осудити, а тешко разумети човека“ заправо ми много каже о себи тиме. Зато се нисам много укључивала у те расправе у зборници. Општи утисак је некако увек био да смо ми одрасли помало као „дигли руке“, да смо поклекли и да дигитализацију школства видимо као „борбу са ветрењачама“ – само смо пустили. Деца, барем ова „нова деца“ то и те како умеју да виде. Зато мене, њихову наставницу српског, није изненадило то што се десило. Изненадило ме што је уместо проблема који треба решити, та група постала као и све остало: сензација која је блеснула и угасила се, по принципу „сваког чуда три дана доста“. Али да почнем испочетка. Мај је за осмаке (па и за наставнике) увек помало конфузан месец – ту се одједном слије све, дођу на наплату ненаучене лекције, поправљају се наврат-нанос лоше оцене, спрема се завршни испит, а упоредо – главе су у облацима, да кажем језиком младих на „cloud“-у – тамо где се траже матурске хаљине, сандале, кошуље и слични детаљи. Ни одрасли људи не могу баш увек да се снађу у оваквим ситуацијама, јасно је као дан: емоционална интелигенција није предмет који се учи у школи, а и да је некада био, многи би пали на поправном. Данашњи млади људи, будући људи, оно што је моја професорка социологије знала звати: темељем будућег друштва – е па они су пливали како су знали и умели. Као да није довољно тешко одрастати, мислила сам увек, но сад расту константно се огледајући и процењујући себе у том дигиталном огледалу. Колико лајкова? Колико коментара? Колико шерова? Колико је довољно да о себи мислиш лепо? Прва се усудила Тамара – знала сам да ће ми се обратити – али нисам очекивала да ће то урадити без Милице. Њих две се нису одвајале и понекад ми је деловало као да се њихове мисли настављају једна на другу, као да не смеју да иступе свака за себе и кажу шта мисле. Сећате се тих најбољих другарица које заједно изгледају као неосвојива тврђава? Е па сада, у мају, усред припрема за завршне испите, звони за крај часа, а Тамара остаје у учионици и пакује књиге необично дуго. Почело је са: „Морам нешто да вас питам, наставнице.“ Завршило се са: „И сад ме цело одељење мрзи, јер сам ја отворила ту групу.“ У најкраћим могућим цртама – намера је била добра, да се направи онлајн споменар, да једни другима напишу лепе речи подршке, да поделе фотографије са спонтаних дружења којих је било све више како се ближи „крај“ – а завршило се катастрофално, кад је неко (брзо су открили и ко), дао лажном профилу приступ групи и када је уместо красних реченица на том виртуелном зиду једног детињства освануо ружан графит: све вас мрзимо. Слушам Тамару како ми говори, а осећам у стомаку како се јавља грч и постаје све интензивнији и болнији – нико из одељења није поштеђен, поименице су описиване највеће „мане“, пропусти и грешке, а поред сваког имена био је и таг – бол се пење ка грудима кад схватам са ужасом како то мора да изгледа да имаш 14, 15 година, да се будиш и да ти стиже обавештење на телефону да си означен у објави. Отвараш – с блаженим очекивањем да је неко написао, као и претходних дана, неку лепу анегдоту, неки смешан догађај по ком ће те памтити – али уместо тога, добијаш сијасет својих недостатака, неко од „твојих другова“ написао је да си: бубалица, штребер, да имаш гадан задах, да не знаш да се обучеш, да носиш јадне патике, да ти је телефон најјефтинији у разреду, да те сви сажаљевају јер ти је мама касирка у супермаркету, да си кретен с ким нико неће да се дружи, да си уображена татина девојчица, да си, да си, да си… „Ми знамо да су то урадили Стеван и Дејан, они као и да не поричу, и ја сад не знам како се то десило, уместо да је одељење љуто на њих, љути су на Милицу и мене, кажу, група је била глупа идеја, и сад нико више не жели ту да пише ништа и све су упропастили! СВЕ!“ Гледам је, младу девојчицу, на прагу младости, неокрзнуту животом, како се по први пут суочава са идејом да свет можда стварно није тако ружичасто место као што је замишљала. Обраћа се мени, жели утеху, јасно ми је – каже, Ви увек имате нешто паметно да нас посаветујете, па ето, ако бисте могли и сад… А у мени се онај грч још више појачава, јер схватам: о истој се теми прежвакавало у зборници пар дана, а да се нико није сетио да се запита како је тој деци? КАКО се осећају? Сви – и означени и огорчени. Хемичарка је чак узвикнула како су то дечје глупости и да треба више да се фокусирају на учење. „Емоције! Сад сви причају о емоцијама, само да се скрене тема с градива и оцена! Зато што смо толико усмерени на њихова права, а не испуњавају обавезе никакве, зато се овакве ствари дешавају! Шта ће њима група?! Шта раде ти родитељи уопште кад им деца у пола ноћи пишу разноразне сплачине на интернету?!“ У тој папазјанији пребацивања одговорности, главни је аргумент био: то су деца, шта они знају?! Никоме није пало на памет: школа ће се завршити, група ће бити обрисана, а по принципу по ком људски мозак ради (па и дечји!), чак и наизглед заборављене речи, дубоко ће бити потиснуте и урезане негде испод – оне ружне много дуже и трајније, но оне лепе. Свесно или не, многу од ове деце пратиће те мале ружне дефиниције – и већ сам видела како једног дана Тамара из ината што су јој рекли да је штребер доказује целом свету да је успешна предузетница, да Милица одлази у другу крајност, у бунт, да покаже да уме и она да се забавља, да није само „вилинска принцеза која живи у кули од слоноваче“, да ће Марко целу средњу школу избегавати да приђе девојкама из потајног страха да ће неко рећи да смрди, да ће Марина учити као блесава само да „престигне“ маму касирку и постигне нешто више… Видим и зато се загледам дубоко у Тамарине очи пуне суза кад кажем: „То што други кажу о нама је оно што говоре о себи. Све те ружне речи ти нису јасне сада, не видиш зашто би ико написао тако нешто, али желим да разумеш, ми не можемо да мењамо друге људе, не можемо да вратимо време, да исправљамо лоше ситуације и коментаре, али увек можемо, запамти шта ти наставница каже – увек можемо да изаберемо како ћемо да реагујемо. Како ћемо да доживимо сваку грубост. Разочараћу те много сада, али ово је само почетак, тек ћете упознати, сви ви, и неправду, и тескобу, и завист, и све оно што сам вас учила да ви не будете и не радите другима. Не можемо то да спречимо, али можемо да се заштитимо сопственом снагом. Наше речи и мисли су наша снага и моћ.“ Нисам сигурна да ли ће се тај пелцер одмах примити у њеном срцу, али сугестивна сам, не склањам поглед, желим да јој се утисне у срце, одмах поред те ружне групе и речи „бубалица“ и ова друга мисао: „Ко то каже? Ја све могу!“ Уједно знам да није довољно. Да смо подбацили као наставници и као људи, јер су то деца коју гледамо сваког дана четири године, јер нисмо на време приметили, на време говорили. Је ли касно за срећно детињство? Питања имам много, али ми само један одговор долази као прави: Због тога што сам сигурна у велику моћ речи, ипак сам ја наставница српског, још једном – последњи пут у 8-4 бирам да цео час само о томе говорим. О лепоти речи, о томе како можемо да преобликујемо свет, да нисмо одговорни за туђе ружне псовке – и још битније – да се увек можемо покајати због сопствених. Да увек постоји избор и да је најбоље од свега: имамо прилику да га правимо сваког дана. Кад звони, не истрче као и увек. Седе још неких десетак секунди загледани у мене и у таблу. Кажите да сам само блесава наставница српског, идеалиста или шта год треће: ја истински верујем да се тај пелцер примио! https://zelenaucionica.com/zar-je-moguce-da-i-nasa-deca-to-rade/

Одакле почети борбу против сопствене преваре? Пре свега, морамо бити поштени према себи и према Богу, Који се не може преварити. Неки људи себи стварају илузију да могу да Га заведу или да Му дају неку врсту мита да нас не дотиче. На пример, дођете у цркву и запалите свећу за празник. Шта ће дати ова свећа? Наравно, дали сте допринос храму, хвала, али шта се тачно променило у вашем животу? Ништа. Долази до тога да смо научили да плаћамо за причешће. Ово можда звучи грубо, али већ дуго размишљам о томе. Уверен сам да је припрема за Причешће – сусрет са Христом – дело целог нашег живота. Да, имамо много недостатака и грехова, не радимо много од онога што би требало, али мењање себе да бисмо се сусрели са Господом требало би да нам буде главни циљ. Међутим у пракси се испоставља да је потребно прочитати три канона, постити три дана - и можете да се причестите. Ако то нисте учинили, не можете се причестити. Човек то ради једном у три до шест месеци, или чак једном годишње, и то је то. Концентрише се три дана, за то време се претвара да је праведник - а онда му живот тече као и раније. Ово је очигледно непоштено према Богу. Правила нас, наравно, дисциплинују, уче да се молимо, немам ништа против. Али не смемо заборавити на главну ствар. Морате бити искрени са својим исповедником, али са вољеним особама морате бити опрезни по овом питању. Требало би да се покајете за своје грехе, али је важно запамтити да се не може све рећи својој породици. Постоје греси за које, говорећи о њима, можете уништити свој породични живот или једноставно озбиљно повредити некога ко вам је драг. Ако говоримо о неким свакодневним случајевима, испоставља се да лажи често прикривамо аргументима о љубави или бризи за вољене. Ако не желимо да увредимо свог пријатеља, лагаћемо. Ово је веома деликатно питање. Верујем да ипак треба да покушамо да будемо искрени. Важно је како говоримо истину. Можете рећи „Ниси добро скувала“ или „Ја не једем месо, па могу ли да добијем ту рибу?“ У другој реченици нема ништа лоше, јер су сви људи различити и свако има свој укус, а за госте се на трпезу најчешће ставља више јела. Једноставно, толико смо навикли да лажемо и да будемо лицемери да нам је лакше да лажемо. Не желимо да размишљамо како да говоримо а да не увредимо - јер смо лењи. Налазимо много лепих изговора за наше лажи – уместо размишљања, шта је исправније? Зашто не можете рећи својој вољеној баки: „Бако, драга, извини, али не желим овај боршч! Тако укусно правиш пите, могу ли да их поједем?" Да ли ће особа која воли бити заиста увређена? Постоје досадни људи који те терају на нешто – али са таквим људима имаш право да буде ригорознији. Често нас води гордост , желимо да будемо добри за све, да изгледамо боље него што заиста јесмо. Ако човек не цени истину, то га не карактерише баш најбоље. Чак и доброј особи може бити непријатно да је чује, али нема спаса: корисно је. Нема потребе да своје лажи оправдавате добрим намерама, бригом или љубављу. Како год да погледате, ми повређујемо људе лажима. Родбину треба подржати, посебно децу. Веома је важно ценити њихове успехе, чак и оне мале. Међутим, потребно им је усадити здраво самопоштовање. Деца брзо расту, а као резултат тога имамо одрасле који се увелико прецењују. Чини им се да су сви неправедни према њима, да им не поклањају довољно пажње, да их не цене. А проблем је у детињству, у томе што су их учили лажима. Својевремено сам научио да говорим истину. То не значи да сам сада увек потпуно искрен - не, свашта се може догодити. Али, ја тежим томе. Посебно у породици, чак и у малим стварима. Трудим се да будем искрен према деци. Ако грешим, онда признајем своје грешке, и ово је важно, јер ако то не урадим, деца неће научити да признају своје. Учим да говорим истину другим људима, јер – па, шта да се ради, тако је, а не другачије. Рећи истину! Ово је добро. Тада ћете почети да поштујете себе. Онај ко говори истину увек адекватно перципира ако му се каже истина. Свако ко је навикао да лаже има ниско самопоштовање. Таква особа не поштује себе, а у овом случају не може поштовати ни друге људе - све је међусобно повезано. Научити говорити истину је тешко, морамо бити спремни да ћемо негде издати своју душу, али морамо тежити истини. С друге стране, не треба свуда и свакога разоткривати. Само треба прво себе да навикнеш на поштење – према Богу и себи, а не да се правиш безгрешан пред Њим. Бог није дошао праведницима: „Не треба лекар здравима, него болеснима; Нисам дошао да позовем праведнике, него грешнике на покајање“ (Марко 2:17). Господ не може спасити оне који замишљају себе праведнима. Може бити веома тужно чути на исповести: „Ни у чему нисам згрешио." Хтео бих да кажем: онда исповест и причешће за вас немају никаквог значаја. Зашто си овде ако немаш греха? Сви се лечимо због својих недостатака, зашто долазите овде? Здравим људима није место у болници - идите, уживајте у животу: здрави сте! Јасно је да је то илузија и самообмана: праведника нема. Онда – хајде да се поштено носимо са својим гресима. Нека вам у томе помогне особа од поверења – не обавезно свештеник. Ово може бити ауторитативан пријатељ или рођак - неко ко вас неће лагати. Главна ствар је да га саслушате и почнете да радите на себи. јереј Димитрије Паламарчук приредила: Ј Г. (Поуке.орг) извор

Делимично се, наравно, Бог може спознати у тузи. Туга доводи многе људе у Цркву. Међутим, наше познанство са Богом и искуство општења са Њим не треба повезивати само са тугом. Напротив, сусрет са Богом је радостан тренутак. Да, туга може довести до овог тренутка, али ми познајемо Бога у утехи и мирном стању . Ако осећамо неку утеху у тузи, Господ нам помаже. Ово је сусрет са Богом. Али не можете кривити Бога за све лоше што се дешава у животу. Уобичајено је да кажемо: „Ето, Бог ми је послао туге и искушења“. Чекај, какве невоље и искушења? Прво, схватите: можда сте ви сами узрочник, а кривите Бога? На пример, не желите да се мењате, не желите да се борите са својим страстима, да победите грех у себи. Овај грех вас боли, сакати вас, унакажава, доноси вам сталне патње, а ви кажете: „Ево, послао ми их је Бог“. Пре свега, поставите себи питање: „Шта радим погрешно? Шта треба да променим? Дођите у цркву, помолите се Богу, исповедите се , причестите се и покушајте да промените себе. Ако желите да промените све око себе, онда ће ваш живот бити испуњен бескрајном патњом. Потрошићете много енергије и здравља и нећете постићи никакве резултате. Тада ћете се огорчити и бескрајно патити. А ако промените себе, научите да волите људе, борите се са својим гресима и недостацима, то ће дати резултате. Бог није створио зло. Страдање које нам се дешава не дешава се вољом Божијом, већ зато што бирамо грех. Ако изаберемо праведни живот на који нас Господ позива, биће нам лакше. Бог нас позива да живимо по заповестима не зато што жели да нас на неки начин ограничи, већ зато што је то добро. То јест, када чинимо грех, ми патимо: завидимо, увређени смо, осуђујемо - и осећамо се лоше. А ако сам учинио неко добро дело, осећам се добро, то ме чини срећним. Ако ме моји вољени избегавају , не желе да ме виде, ако су ми сви окренули леђа, ово није искушење. То значи да вероватно радим нешто погрешно. Већина туга које се дешавају у нашим животима не дешавају се зато што нам их је Бог послао, већ зато што имамо грех. Доласком Богу ослободићемо се ове болести, и биће више мира, тишине и радости у нашим животима. Постоје и туге које се не могу назвати тугом. Неко је изгубио нешто и рекао: „У реду је! Најважније је да су сви живи и здрави.” Али за неке ово постаје велики проблем: постоји нека врста страсти која га брине - похлепа , везаност за материјално богатство. У таквим случајевима, морамо да преиспитамо своје вредности и научимо да се не ослањамо толико на материјално богатство. Туге и невоље неће нас заобићи. Живот тако функционише, у таквом свету живимо. У њему нема правде, коју често тражимо: ако читам јутарње и вечерње молитве, идем у цркву сваке недеље, редовно се исповедам и причешћујем, не једем месо или сир током поста, чиним толико метанија, онда неће бити туге у мом животу. Ако ипак дође, то је неправедно. Међутим, ово није начин приступа вери. Господ нам каже: У свијету ћете имати жалост; (Јн. 16,33). Искушења нас неће заобићи, ма колико се ми трудили, шта год чинили. Жеља да избегнемо туге уноси још више патње у наше животе. Потрага за правдом је пут у нигде. Бог не тражи правду. Бог је Љубав и увек се опходи према нама с љубављу. Ђаво тражи правду. Пут тражења правде је пут патње. Упознао сам људе који су цео свој живот посветили тражењу правде. То су несрећни људи који су фиксирани на неке ствари које су, по њиховом мишљењу, неправедне. Не желите да имате ништа заједничко са таквим људима - они вас једноставно урањају у малодушност, пуне вам душу очајем, јер су и сами испуњени њима. Правде на свету никада није било, а ни Бог је не тражи. Он нам суди по љубави. Погледај на Крст: Господ није учинио да ми пострадамо за наше грехе, Он је сам отишао на Крст уместо нас. Ако нам се нешто лоше деси, не треба да се питамо: „Зашто? Потребно је поставити питање: „Како да ми ово буде на корист?" Патња је оруђе које се може користити за вашу корист или штету. Ако се човек моли и разговара са Богом, то ће му сигурно бити на добро. А ако он једноставно „прочита” неке молитве, третирајући их као уроке, то ће бити сујеверје и формални однос према молитви. Дешава се да човек дође код свештеника и пита: „Имам проблем, шта да радим?“ - "Моли се Богу." - „Молитва се подразумева. Можда би требало да прочитам још један акатист? И колико пута?" Молитву није потребно читати одређени број пута. Молите се својим речима. Ако не знате како, пронађите молитву која одговара вашем расположењу и прочитајте је. Стани пред Бога и моли се. Предај се у Божје руке. Заврши сваку молитву речима: „Господе, не како ја хоћу, него како Ти хоћеш." И даље верујем да Господ најбоље зна шта нам треба. Можете говорити: „Господе, верујем Теби, молим те, учини оно што мислиш да је најбоље за мене." Нема потребе за помпезним речима. Верујте Богу и наставите са својим животом. Што више поверења будемо имали у Бога, биће нам лакше. Треба живети и уживати у животу. Невоље ће доћи на сваког од нас у своје време, али не треба да их чекамо. Када дођу проблеми, онда ћете их решавати.Наставите да се радујете. Иначе ће бити: „Колико сам несрећа доживео, посебно оних које се нису догодиле!“ Често људи очекују нека посебна искушења за време празника или током поста. Да ли се заиста дешавају више него другим данима? Не знам. Можда то једноставно наглашавамо јер нам је тако речено. Некада се нешто десило на празник, а сада кажу: „Уосталом, данас је празник, тако и треба. Или: „на крају крајева, пост је почео“. Када своју пажњу усмеримо на одређене ствари, почињемо да их примећујемо. Можда не обраћамо пажњу на околности ван поста, али када почне пост, ми те околности одмах бележимо и свуда их тражимо. Тако кажемо да нам Господ у време поста увек шаље искушења. Можда нам је лакше да поднесемо ове туге – са свешћу да све иде као и обично – или желимо да укажемо на некакву важност: да ми је Господ лично послао искушење. Не можемо бити обични људи, морамо бити велики. Многи људи кажу: "Ја сам велики грешник !" Не можемо бити само грешници. Свети Оци су научили да се радују искушењима. Они су већ достигли тако висок духовни ниво. Да ли треба да покушамо да их опонашамо у овоме да бисмо постигли исту ствар? Не можете бити срећни јер „морате“. Ако у искушењима искрено верујете да вас Господ воли, да вас никада неће оставити и да је оно што се догодило - оруђе које ће вам помоћи да постанете бољи, ако можете да се радујете томе, наравно, радујте се. Али ако потиснете ту радост, или, обрнуто, тугу, као што многи људи долазе на исповест и покушавају да потисну сузе, коме је све ово потребно? Никоме. Парафразираћу: можете се радовати. То је могуће, гледајући примере светих отаца. Ако можете, наравно, радујте се. Али, ако ово још нисте достигли, како ћете се радовати? Претварати се да сте срећни је једно, а бити стварно срећан је друго. Не можете себи заповедити: туга ће доћи - а ја ћу се радовати. То се не дешава тако. Нема потребе да се узнемиравате и бринете: ето, ја сам велики грешник, не могу да се радујем тугама! Господ нам је дао различита осећања. Када се нешто лоше деси, боли нас душа. И ми треба да доживимо ова осећања, а не да се претварамо да смо срећни када нас посете. Мислим да ни светитељи нису имали радости и весеља када би им неко близак умро. Постоји душевни бол, а треба и плакати. Опет, неко ће се огорчити од овог бола и рећи: „Сада сам се разочарао у све, Бог ме не воли, Он ми је све ово послао“, и почеће да урања у очај. Неко ће плакати, туговати, молити се, чинити неку врсту милостиње , и наћи утеху и радост. Црква нам даје оруђе помоћу којих можемо мало ублажити свој бол, на пример, добра дела. У њима срећемо Бога и истински Га познајемо. Неки од наших болова нестају јер једини који их може уклонити је Господ. У молитви, добрим делима и када приступамо светим тајнама, долазимо у контакт са Богом, и наша рана се зацељује и наш бол јењава. Овако треба да се суочимо са лошим периодом нашег живота. Издржите туге што боље можете. Главна ствар је, не очајавајте, не обесхрабрујте се и не жалите се на Бога. И верујем да ће се временом све променити у вашем животу. протојереј Вјачеслав Поневин приредила: Ј.Г. извор

Али да ли се ово односи на духовни живот? Нажалост да. Најчешћи пример. Чим се пронесе глас о несташици одређеног производа, одмах се у радњама формирају редови. Народ откупљује све што може, у огромним количинама, не размишљајући ни о онима који то неће добити, само да то сами добију. Али најнезаштићенији, на пример, пензионери, то неће добити. Други пример је када са приливом избеглица подижу кирију за изнајмљено становање. Обогаћивање на проблемима ближњег у екстремној ситуацији практично је престало да се сматра нечим не само грешним, већ и за осуду по световним мерама. И, авај, таквих примера је много - најразличитијих. Ово је посебно уочљиво на позадини несебичности којом се други људи подржавају. Па ипак, за мање племенито понашање траже и налазе изговор – „тешко време“. Али сетимо се историје, посебно првих година постојања Цркве Христове. Било је то време готово непрекидног прогона. Хришћани су прогањани, хапшени, испитивани, мучени, зверски стрељани. Свако богослужење, макар и тајно, могло се завршити рацијом. И да ли је то некако променило однос према духовном животу првих хришћана? Наравно да не! Заиста, у пећи искушења се кује права вера. Подсетимо се хагиографске литературе. Главне подвиге вере светитељи су вршили управо током личних или заједничких искушења, не у мирном, добро ухрањеном, удобном одмору, већ у активној борби са околностима, искушењима, духовним непријатељима и, на крају, са самим собом. Па зашто ми, хришћани 21. века, сада можемо да признамо идеју да нам тешке околности које су нас сада задесиле наводно дају за право да се не придржавамо заповести, да мислимо само о својим интересима на уштрб интереса нашим ближњима, да одложимо духовни живот „за касније“, „до најбољих времена“? Напротив, управо сада, не речима, већ делима, можемо и морамо да се испољавамо. Да покажемо да наша вера нису само речи, јер се права вера пројављује кроз добре мисли, добре речи и добра дела. «Јер као што је тијело без духа мртво, тако је и вјера без дјела мртва», каже апостол (Jак 2,26). https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-da-li-je-mogutshe-voditi-duhovni-zhivot-u-teshkim-vremenima

У недјељу, седме седмице по Педесетници, на празник када прослављамо Сабор Светог архангела Гаврила, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света литургија, уз поштовање мјера НКТ-а. Светом литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, саслуживали су му протојереј-ставрофор: Драган Митровић, протојереј Мирчета Шљиванчанин, као и протођакон Владимир Јарамаз. Сабраном вјерном народу се пастирским словом обратио началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић који је казао да се наша вјера непрестано преиспитује, провјерава још од чина крштења па све до упокојења. ,,Непрестано је наша вјера на испиту и суду Божијем. А са тврдом, постојаном вјером могуће је све побиједити. Све недостатке, људске слабости, мржњу, злобу, све своје гријехове побјеђујемо и превазилазимо вјером.” Отац Далибор је такође нагласио да Господ непрестано чудотвори кроз сва времена и епохе исцјељујући нас од слабости и гријеха: ,,Слушајући света јеванђеља сваке недјеље на служби ви чујете и видите да је Господ непрестано чинио чудеса, чинећи их тако да људи исповиједе вјеру, праву и постојану. А тако Господ чини и дан данас, и у ово наше вријеме Господ чудотвори и исцјељује нас од наших слабости, гријеха и сваког зла својом неисказаном силом и човјекољубљем испитујући и нашу вјеру. Заиста силом Божијом и љубављу можемо задобити Царство Божије. Господ који је силан у слави својој, оваплотио се од Свете Дјеве, родио се у Витлејему, живио међу људима, проповиједао, страдао и васкрсао ради нас и нашега спасења.” У пастирском слову отац Далибор се дотакао благовјештења архангела Гаврила, који се у Старом, али и у Новом завјету јављао светим Божијим људима откривајући им неизрециве Божанске тајне: ,,Архангел Гаврило чији сабор данас прослављамо јављао се пророку Мојсију који је записао то што му је Архангел Гаврило рекао о Божијем стварању човјека, стварању свијета, свега видљивога и невидљивога, описао је велики потоп, Нојеву барку. Јављао се још и пророцима, патријарсима, свима у Старом завјету, а затим и пророку Захарији, рекавши му да ће добити сина – Светог Јована Крститеља. Архангел Гаврило је такође објавио и новозавјетне домостроје спасења – Благовијести Господње, јављајући се непрестано Пресветој Богородици”. На крају прота Далибор је још једном подвукао битност исповиједања и имања праве, постојане, тврде Божије вјере, пожеливши и помоливши се да такву вјеру, вјеру Светих отаца завлада у срцима свих људи: ,,Вјеру тврду, праву и постојану, имали су у Свети оци које данас такође прослављамо. А то су Свети оци свих васељенских сабора који су ипсовиједили праву вјеру у Васкрслога Христа, који су донијели каноне и утврдили Цркву Божију овдје на земљи по промислу Божијем. Они су били Свети Божији људи, крштени, проповиједајући и свједочећи цијелог свог живота Христа Васкрслога. Такву вјеру, вјеру Светих отаца, требамо и ми да исповиједамо и да та вјера завлада у срцима нашим”, закључио је на крају свог обраћања протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије поручио је путем вечерашње интернет-литије из манастира Ђурђеви ступови код Берана да не види разлог да се литије не обнове чим то буде могуће. “Ми наравно не желимо да кршимо правила, али не можемо да допустимо да се на другим мјестима скупљају хиљаде људи и да кроз маркете циркулише и до 10.000 људи дневно и ником ништа, а не дају вјерницима да уђу у храм и запале свијећу. Нисмо кретени да то не видимо, и ако се буду поштовале слободе других, наравно да ћемо се и ми изборити за слободу одржавања литија”, поручио је Епископ будимљанско-никшићки. Владика Јоаникије је, говорећи о дијалогу са властима о дискриминаторском безакону о слободи вјероисповијести казао да се Црква залаже за дијалог, али да није сигуран да с друге стране има добре воље за њега. “Нисам сигуран да добре воље има. Ми смо истакли наше захтјеве, тражимо да будемо равноправни са осталим вјерама, да нема дискриминације. Ми морамо бити спремни за дијалог док год се проблем не ријеши. Уколико не буде могуће да се то питање ријеши кроз дијалог, онда имамо ово да кроз мирне литије тражимо своја права”, казао је Владика Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског Андреја, Његово Преосвештенство Епископ брегалнички и мјестобјуститељ битољски Марко, на празник Успенија Пресвете Богородице, служио је свету архијерејску Литургију у храму Успенија Пресвете Богородице у Цириху. Благодарећи телевизији Храм доносимо видео запис беседе Владике Марка.

Новохиротонисани епископ Пентапоља Нектарије је са великом љубављу и трудом вршио своју пастирску и филантропску службу као и представљање Александријске патријаршије у Каиру. Подједнако је био доследан у својој списатељској и издавачкој делатности пошто није престајао да пише и објављује књиге. Изгледа да је оно што је прелило чашу острашћености и зависти, тј. гнева појединих против њега, били су чланци које је објављивао у новинама својих сународника. Ти текстови су изазивали лепа осећања код сународника у Египту, а истовремено су наишли на добродошлицу код тадашње александријског патријарха Софронија. Неки синодалци, који су се спремали за заузму трон патријарха Александрије, претпоставили су да ће, раније или касније, активни млади епископ Нектарије моћи да се нађе испред њих, када дође час избора новог патријарха. И то са угледом који је све више и више растао. Из тог разлога постарали су се да убеде патријарха Софронија да Нектарије Пентапољски не само да има амбиције да заузме трон Александрије него и да активно ради на скором преузимању трона. Нажалост, клеветници су убедили остарелог патријарха да је управо то случај. Могуће је да патријарх, који је доста учинио за патријаршију, није могао да духовно процени личност свога епископа. Стога је, размишљајући само световно, сагледао да би трон могао да заузме неки јерарх који се сам намеће. Зрачење, пак, младог јерарха Нектарија било је очигледно. Треба додати, такође, да су они који су заверу сковали против Пентапољског епископа, смерног и смиреног јерарха, тежили и да га подстакну да одреагује на неке њихове неприкладне поступке, попут оног кад су наговорили неког архимандрита да служи без дозволе и благослова у области у којој је служио Нектарије. Али расудљиви и мирољубиви Нектарије није томе придавао значај. Прогон епископа Нектарија из Александријске патријаршије спроведен је на основу три документа. Ради се о документима патријарха Софронија у којима се оцртава однос патријаршије према оклеветаном јерарху. Ова писма документују заоштравање односа Александријске патријаршије са Пентапољским епископом до његовог јасног изгона са терена патријаршије. Желели су да случај рашчисте брзо и ефикасно. Зар тако није било и са Христом? Први акт, дакле, било је патријархово писмо датирано 3. маја 1890. године које у почетку наводи: „Разрешава се Пентапољски митрополит кир Нектарије управљања патријаршијском канцеларијом, као и патријаршијског представништва и црквене управе“. У наставку, писмо (посланица) наводи да Нектарије не може да борави у патријарашком здању, да пише и да се храни са заједничке трпезе, док се истиче која тачно архијерејска свештенодејства може да врши уколико га верни позову. Постављена су му ограничења и у погледу посете и кретања у неким крајевима! Други и трећи акт мученичке драме Нектаријеве потписани су 11. јула 1890. године. Патријарх у првом документу наводи да с обзиром да ће се попунити место патријарашког представника у Каиру, „боравак Вашег преосвештенства у Египту постаје сувишан, пошто се и овим патријарашким обавештењем позива Ваше преосвештенство да напусти наше патријарашко седиште и да оде где год жели“. Патријарх није могао бити јаснији, па је скупа са овим „обавештењем“ придодао и свој канонски отпуст од Александријске патријаршије, додавши следеће: „Не могавши да се прилагоди египатској клими, одлази у страну земљу и може да врши своје архијерејске дужности, тамо где се јави црквеној власти и од ње добије дозволу. А као доказ даје се Његовом преосвештенству ово писмо канонског отпуста, да га користи када затреба.“ Такав је био отпуст Нектарија Пентапољског, пропраћен магловитом процедуром. Конкретне и званичне оптужбе нису му саопштене, није позван да каже нешто у своју одбрану, никад цела ствар није дошла до суда нити је патријарх прихватио да саслуша свога епископа. Ипак, једна конкретна „оптужба“ је пронађена: није успео да се прилагоди египатској клими! Нешто у смислу: нису им се подударили карактери. Но, у сваком случају, Нектарије, као и сваки други светитељ, није ни могао да се зближи са таквом климом. Да ли је, међутим, могуће разрешити светитеље? 15. јанура 1998. године, Александријска патријаршија, на предлог патријарха Петра, затражила је опроштај од Светитеља пред његовом иконом „због гоњења и најнеправедније пакости против њега“, и истовремно га је васпоставила у канонски црквени поредак Патријаршије. Варнава Јангу Извор: Теологија.нет

Верни народ Доњих Лесковица и свих села која припадају овој парохији, заједно са бројним гостима из разних крајева, прославио је празник равноапостолне мироносице Свете Марије Магдалине, којој је посвећен сеоски храм. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање овдашњег свештенства и ђакона Милана Јакића, Ваљевца који служи у Косовској Митровици (Епархија рашко – призренска). Овогодишњи домаћин славе била је породица Видосава Ђуковића из Горњих Лесковица. Поучавајући своју духовну децу о томе колико је важно да се клонимо мржње, Владика Милутин је подсетио на мудре савете блаженопочившег Патријарха Павла, који је говорио да треба да се молимо за оне који нам зло чине, не би ли их Господ просветлио и спознали да зло добра донети не може. Такође, указао је Владика Милутин, Господ је приликом чињења разних чуда истицао значај вере. То морамо имати посебно на уму данас, када карцином и разне болести муче наш народ. Снажном вером могуће је победити и оздравити, закључио је Владика Милутин. Извор: Радио Источник

Претходног викенда Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Немачке Господин Григорије био је у првој канонској посети црквеној општини Берлин. У суботу 22. децембра Владика Григорије био је на вечерњој служби у Храму Светог Саве, при коме су пароси протојереј Вељко Гачић и протонамесник Радомир Колунџић, док је у недељу 23. децембра служио свету литургију у Храму Васкрсења Господњег. Епископу су у присуству многобројног верног народа саслуживали старешина ЦО Берлин протојереј-ставрофор Драган Секулић, протонамесник Радомир Колунџић и протођакон Александар Секулић. Светој литургији присуствовали су и дипломатски представници Републике Србије и Грчке. Звучни запис беседе Извор: Епархија деселдорфска и немачка

Јерусалимска православна црква моли се за јединство православља и нада се да ће путем преговора бити могуће да се дође до разрешења конфликта између Константинопољске и Руске православне цркве, кажу у Јерусалимској патријаршији. „Ми се стално молимо за јединство Цркве. Ми вјерујемо да ће током преговора бити пронађено одговарајуће решење за ту ситуацију. Све то нас забрињава и ми се молимо за јединство. Ми смо за то да влада љубав међу Црквама“, казао је РИА Новостима представник Јерусалимске патријаршије. Он је изразио увјерење да „Исус Христоис неће оставити Цркву због тога што је, како је казано у Јеванђељу основана на камену и врата пакла неће јој одољети“. У Јерусалимској цркви се надају да ће се, уз учешће помјесних Цркава, дијалогом пронаћи рјешење за постојећи проблем, додао је он. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Руска православна црква тражи од Цариграда да се извини због наношења значајне штете светском православљу, изјавио је портпарол патријарха Кирила, Александар Волков. Према његовим речима, тренутна ситуација може брзо да се промени ако се крене путем дијалога. „У том смислу ово растојање се мери једним фактором: Цариградска патријаршија и њен Синод треба да схвате погрешност својих поступака и одлука и извине се за оне поступке које су већ нанеле значајну штету читавом светском православљу и будућности православља у Украјини“, истакао је Волков на конференцији за новинаре. У том случају „врата за дијалог ће бити поново отворена“. Он је напоменуо да ће РПЦ са задовољством констатовати покушај Цариграда да „излечи оне ране које су већ нанете светском православљу“. Он је додао да ће патријарх Вартоломеј бити лично одговоран за могуће крвопролиће у Украјини због црквеног питања. „Ако се у Украјини пролије иједна кап крви, за ту кап биће лично одговоран цариградски патријарх Вартоломеј, који је својим непромишљеним и антиканонским поступцима кренуо путем подршке расколницима и погоршавања грађанског сукоба у Украјини“, истакао је он. Услед одлуке Цариградске патријаршије да започне процес признавања аутокефалности неканонске украјинске цркве, Синод Руске православне цркве је објавио да прекида еухаристичко општење са Цариградском патријаршијом. Синод РПЦ је ту одлуку назвао канонски ништавном и оценио да је одлука Цариграда о поништавању акта из 1686. године, којим је Кијевска митрополија предата у надлежност Московској патријаршији — политичка. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Раније данас из УПЦ је саопштено да су радикали из „Десног сектора“ заузели храм канонске Украјинске православне цркве у Ивано-франковској области. Инцидент се догодио око 13 часова у селу Богородчани. Нападу је изложен храм Свете Тројице. Националисти су поломили царске двери, разбили прозоре и претукли вјернике. „То је жалосна најава могућности трагичног развоја догађаја на Украјини у случају буде ли се мијешање државних органа у унутарцрквени живот продужило. Уколико се политика буде мијешала у живот вјерника, могуће су тешке последице у читавој Украјини“, казао је Блашов. Извор: Митрополија црногорско-приморска