Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'бокан:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Драгослав Бокан: Мој (сасвим специфичан) „случај“ "Овдашња тајна полиција се својски потрудила да у српској јавности уведе атрибут „контроверзности“ у мој случај (и тако ме уклони из легитимних токова догађања у Србији и постави са оне друге, за многе ипак „неприхватљиве“ стране, као некакво „сумњиво лице“ и бизарни изузетак из свих правила)." "Па су, рецимо, реално утицајни људи из врха наше Цркве (где би било, ваљда, и најлогичније место за моје деловање) склонији да оперативно сарађују са „много мање контроверзним“ делатницима (тако да ја, на пример, нисам био ни на најширем списку могућих сценариста и редитеља свечане прославе осамстогодишњице аутокефалности СПЦ, сад у октобру, иако су главна двојица координатора, а архијереја наше Цркве – обојица били или јесу моји добри познаници, многи би рекли и пријатељи)". "Напросто, и у редовима наше Цркве постоји то сабласно одмицање од мене у заједничким пројектима, парадоксално – уз искрену срдачност и нескривено поштовање у нашим неформалним контактима". Драгослав Бокан: Мој (сасвим специфичан) „случај“ ~ Стање ствари STANJESTVARI.COM Понекад ми буде жао оне бесмислене чињенице да ће се моје деловање тек након моје смрти више уважавати него сада. И да ће се говорити да је „штета што Бокан више није са нама“…
  2. Драгослав Бокан: ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ДА РАДИКАЛНО БЕЗБОЖНИШТВО ПОД МАСКОМ ДОКТОРСКИХ МАНТИЛА ИМА ПРАВО ДА РАСПОЛАЖЕ НАШИМ ЖИВОТИМА, ИЗНАД СВИХ И СВЕГА? уторак, 14 април 2020 Мени је ово устоличавање лекарске „свете краве“ (уместо оног црквеног тела које би могло да на себе преузме ту улогу и реални духовни ауторитет) стварно невероватно и несхватљиво. То никада у животу нисам видео, сем у случају неких давних доктора што су се, несрећници, усудили да „због медицинских разлога“ одреде даљу судбину у логорским жицама заточених робова – исто овако не водећи разлога о духовним аргументима и верским слободама људи који би требало да имају право да буду изједначени са свима осталима. У нашем, карантинском случају – и са српским пензионерима и власницима домаћих животиња (недељом ујутро), са корисницима великих тржних центара, пошти и банака, као и радницима на бројним градилиштима (током дана, а после полицијског часа). + + + Нећу да преопширно описујем бесмисао и грех оваквог односа према Српској Православној Цркви. Јер ту није реч само о одбијању предлога (који задире у много више области од само оне биолошко-медицинске), већ о нечијем разочарењу ЗБОГ САМОГ ЧИНА ПИСАЊА ОВАКВЕ МОЛБЕ од стране оних који су своје животе предали Богу и добровољно напустили читав свој дотадашњи живот (узевши, притом, и нова, монашка имена). Па шта он уопште замишља и очекује од православних свештеника?! Као да је Бог, а не само један од лекара. Остаје над нама свима да лебди питање без одговора: да ли у Мађарској, Холандији, Бугарској, Грузији, Белорусији, Израелу… лекари знају свој посао, када су се, замислите само, усудили да допусте православним верницима у својим земљама (уз одобрење и тамошњих државника) да прославе васкршње празнике у својим храмовима, наравно уз све одговарајуће мере заштите и превенције корона-вируса? Или је, можда, др Кон једини, врховни и сакрални ауторитет, па себе схвата тако амбициозно и надобудно да се усуђује да изјави да га нешто „погађа“ или „разочарава“, као млада (или неко размажено дериште)? Па онда даје оставку, повлачи је, љути се и дури, као да само он брине о људима и њиховом (физичком и душевном стању). И да он одлучује „смеју ли или не“ чланови нашег Светог Архијерејског Синода (црквене владе) да за нешто замоле државу, а у складу са самом суштином своје вере?! Мени је ово устоличавање лекарске „свете краве“ (уместо оног црквеног тела које би могло да на себе преузме ту улогу и реални духовни ауторитет) стварно невероватно и несхватљиво. То никада у животу нисам видео, сем у случају неких давних доктора што су се, несрећници, усудили да „због медицинских разлога“ одреде даљу судбину у логорским жицама заточених робова – исто овако не водећи разлога о духовним аргументима и верским слободама људи који би требало да имају право да буду изједначени са свима осталима. У нашем, карантинском случају – и са српским пензионерима и власницима домаћих животиња (недељом ујутро), са корисницима великих тржних центара, пошти и банака, као и радницима на бројним градилиштима (током дана, а после полицијског часа). Ја то све заиста не могу да разумем, колико год се трудио. Јер је тајна нашег родољубивог и хуманистичког доприноса општој ствари управо у томе да будемо „мали део велике слагалице“, а не њени цензори, контролори, или, не дај Боже, власници. А ако др Кон има амбицију да нам влада и теледириговано управља нашим осећањима и одлукама, нека се онда кандидује на следећим изборима и провери шта мислимо о њему након оваквих (мало је рећи неодговорних) изјава. P. S. Нека му Свети Архиђакон Стефан (као Предрагова породична слава са мајчине стране) осветли онај затамљени део његовог ума и учини да овај уско-специјализовани стручњак разуме и неке друге хоризонте људског постојања! Дај Боже! Извор: Фејсбук страница Драгослава Бокана
  3. Ако сам за нешто сигуран када је реч о чврстини вере архијереја Српске Православне Цркве, то је да међу њима нема никог стварно блиског унији са римокатолицима, (скоро па) ниједног „екуменског епископа“, а да не говоримо о некаквој „спремности за издају Старе Србије“ Патријарх Иринеј (Извор: ФБ профил Драгослава Бокана) У Бањалуци, на најсветији дан (државотворности) Републике Српске, на литургији је српски патријарх говорио о очувању Косова и Метохије и том приликом изразито похвалио труд и напоре српског председника по том питању. Користио је чак и израз „лавовска борба“ Александра Вучића, „човека кога нам је подарио Господ“ – „за српски народ, а посебно за мученичко и страдално Косово и Метохију“. То је одмах изазвало лавину (већински негативних) коментара политиком обузетих посматрача и импровизованих „аналитичара опште праксе“. Брдо са страшћу баченог камења је сручено на лик и дело нашег патријарха, са бесмисленом оптужбом да се он, тиме, наводно „укључује у српске међупартијске борбе (на режимску страну)“ и клеветом како је реч о тобожњем „удвориштву“, „недостатку храбрости и патриотизма“, „претеривању“ и сличним „гресима“ нашег духовног пастира… Ми, ако смо стварно озбиљни људи и нешто знамо о животу, не смемо да гледамо ништа заиста важно ВАН КОНТЕКСТА, само по себи, јер тиме потпуно промашујемо тему. И сада ћу овде сажето изнети о чему је ту у ствари реч, све чудећи се овако пренагљеним и промашеним реакцијама иначе интелигентних људи (онда када нису опијени политикантским поједностављивањима). Да нам не би промакла најважнија димензија ове вишесмислене, мудре патријархове беседе која није уопште тако супротна (као што се тврди) изјавама митрополита Црногорско-приморског Амфилохија и његовом ставу према Косову и људима (на власти) у чијим је рукама српски кључ за отварање ове, за нас већ дуже времена затворене браве. А контекстуални оквир ове патријархове далекосежне и далекометне изјаве је у томе да то није никакав ретроактиван, сумирајући коментар („шта је било до сада“), већ динамичко упућивање на то „шта ће тек бити“, иако патријарх у свом говору формално користи садашње време. Дакле, основна референца патријархове беседе није у томе да се поменути и похваљени председник Вучић окити црквеним признањем за оно што је до сада урадио. Никако. Овде није у питању опис његовог досадашњег рада, већ је (многима невидљива) оштрица оваквог метода обраћања усмерена ка ономе што ће „тек да буде“ и мора да се баш тако (лавовски и херојски) безусловно одигра. Каже се – „избориће се!“, „одупреће се силним ветровима нашег времена“. То је, превасходно, ОХРАБРЕЊЕ, у форми реторичког питања: „Је л’ да да ћеш урадити све као лав?“ Овако се, по древном рецепту, даје могућност похваљеном (и најодговорнијем) да покаже да може да уради праву ствар. Оставља му се могућност да то уради. Јер ће се, иначе, овакав његов подржавалац и поштовалац разочарати и зачудити много више од осталих ако „од Господа послати државник“ то не уради… Често ми се учини да испод танке покожице вербалног патриотизма код многих међу нама (у овом случају: нападача на свог јединог патријарха) стоји потпуна равнодушност према заветним питањима, као да, у ствари, и желе да Александар Вучић коначно и конкретно преда Косово и Метохију. Јер би се тако (нашом државном капитулацијом) у потпуности доказала њихова теза и надобудна увереност о томе да је „све већ готово“, „продато и предато“, док се „несрећном српском народу само замазују очи“… Овакав очински захтеван и родитељски похвалан став нашег пастира на осмовековном трону Светог Саве, исто тако, није никакав сарказам, већ прави правцати УЛТИМАТУМ, прецизно усмерен ка будућем понашању наших државника (председника и његових најближих сарадника)! Ту, у беседи, постоји и специфичан драмски моменат – по логици: „иако многи не верују, ја сам уверен да се ми никада нећемо одрећи наше Свете Земље“ – и тиме се доследно наставља читава серија сличних обраћања и изјава Његове Светости, српског патријарха, на тему Старе Србије и њене неупитне важности за наш народ и у историји (у времену) и у вечности… Зато поново прочитајте или погледајте ову празничну патријархову беседу са независне бањалучке и српске осматрачнице према српској Светој Земљи. Ту се одмах препознаје (ко има очи да види, уши да чује и мозак да разуме) онако обавезујући тон и садржај ове посебне посланице. И видећете, и чућете, и разумећете овај суптилни ултиматум, по логици очинског охрабрења према детету (заблуделом и покајања жељном): „Ја знам да ти можеш, да желиш да урадиш најбоље!“ и: „Немој да ме разочараш, јер верујем у тебе!“. А ту је, малчице, и оно кад група опасних људи уђе код потенцијално непослушног члана заједнице и севне очима према њему, уз речи: „Ти си добар човек… Момци нећемо га дирати, нема разлога. Он је, кажем, јако добар човек. И он ће да нам помогне… Је л’ да да ћеш нам помоћи, и себи и нама… Паметан си човек, ниси наиван. Разумеш ти све…“ А на другој страни имамо суштински веома сличан ултиматум, само у негативном облику. И у њему се говори најоштријим речима о улози актуелног председника Србије по питању будућег статуса Косова… Али би исти тај „Амфилохије“ био срећан да буде демантован другачијим (позитивнијим и храбријим) потезима и акцијама оног кога тако жестоко критикује. Јер своје речи почиње, нимало случајно, са: „СТРАХУЈЕМ ДА ЋЕ… „ Значи: „Надам се да грешим“, како стоји у невидљивој загради овог „негативног ултиматума“. На тај начин је фокус потенцијалног српског јединства по овом питању свесно померен „ка будућем“. Завештани смисао ће се у својој пунини тек показати, говоре нам и патријархове и митрополитове речи. Тако да смо, у ствари, у кратком року добили један позитиван и један негативан ултиматум српских архијереја усмерен ка политичким и државним лидерима, најодговорнијима за будући расплет стања у Старој Србији и, уопште, нашој Отаџбини. Водећи људи Српске Православне Цркве су ту попут „активних стрела“ које имају енергију утицаја (на будуће догађаје), а не пасивног регистровања садашњег стања ствари. ТО СУ ЖИВИ ПОЗИВИ И ЈАВНИ ПРИЗИВИ, А НЕ ПРАЗНЕ ДЕФИНИЦИЈЕ И ЈАЛОВИ ЗАКЉУЧЦИ. Уосталом, видећете и сами шта се ту све догађа, испод сјајног паковања наизглед тако различитих (чак супротних) реакција. Зато што смо одувек, а посебно последњих година и месеци, сведоци чврстог јединства свих носиоца „митри“ и „панагија“ у нашој Цркви, одувек и заувек најпоузданијем чувару косовско-метохијског срца Србије. Живи били па видели. P. S. Патријарх српски, господин Иринеј, сад о Божићу: „… Знамо да је на Косову и Метохији остао наш напаћени народ да мученички исповеда своју свету православну веру и храбро сведочи своје српско име. Знамо, као што и они знају, и не заборављамо ништа од свега тога – јер су Косово и Метохија наш Јерусалим, наша Света Земља… И зато можемо да, заједно са псалмопојцем Давидом, молитвено обећамо: ‘Ако заборавим тебе, Јерусалиме, ако заборавим тебе, Косово и Метохијо, нека ме заборави десница моја’… Ништа нам неће вредети ни држава, ни уређени градови и села, ни економски напредак (коме толико тежимо), нити сва добра овога света – ако као народ постепено, али сигурно нестајемо…“ Треба ли још нешто додати овоме? P. P. S. Ако сам за нешто сигуран када је реч о чврстини вере архијереја Српске Православне Цркве, то је да међу њима нема никог стварно блиског унији са римокатолицима, (скоро па) ниједног „екуменског епископа“, а да не говоримо о некаквој „спремности за издају Старе Србије“. Таквог нема испод мантија и крстова Српске Православне Цркве. Нема и неће га ни бити. Како то не разумемо, опијени и отровани лажима које се сручују на нас са свих страна?… (Фејсбук страница Драгослава Бокана)
  4. Ако сам за нешто сигуран када је реч о чврстини вере архијереја Српске Православне Цркве, то је да међу њима нема никог стварно блиског унији са римокатолицима, (скоро па) ниједног „екуменског епископа“, а да не говоримо о некаквој „спремности за издају Старе Србије“ Патријарх Иринеј (Извор: ФБ профил Драгослава Бокана) У Бањалуци, на најсветији дан (државотворности) Републике Српске, на литургији је српски патријарх говорио о очувању Косова и Метохије и том приликом изразито похвалио труд и напоре српског председника по том питању. Користио је чак и израз „лавовска борба“ Александра Вучића, „човека кога нам је подарио Господ“ – „за српски народ, а посебно за мученичко и страдално Косово и Метохију“. То је одмах изазвало лавину (већински негативних) коментара политиком обузетих посматрача и импровизованих „аналитичара опште праксе“. Брдо са страшћу баченог камења је сручено на лик и дело нашег патријарха, са бесмисленом оптужбом да се он, тиме, наводно „укључује у српске међупартијске борбе (на режимску страну)“ и клеветом како је реч о тобожњем „удвориштву“, „недостатку храбрости и патриотизма“, „претеривању“ и сличним „гресима“ нашег духовног пастира… Ми, ако смо стварно озбиљни људи и нешто знамо о животу, не смемо да гледамо ништа заиста важно ВАН КОНТЕКСТА, само по себи, јер тиме потпуно промашујемо тему. И сада ћу овде сажето изнети о чему је ту у ствари реч, све чудећи се овако пренагљеним и промашеним реакцијама иначе интелигентних људи (онда када нису опијени политикантским поједностављивањима). Да нам не би промакла најважнија димензија ове вишесмислене, мудре патријархове беседе која није уопште тако супротна (као што се тврди) изјавама митрополита Црногорско-приморског Амфилохија и његовом ставу према Косову и људима (на власти) у чијим је рукама српски кључ за отварање ове, за нас већ дуже времена затворене браве. А контекстуални оквир ове патријархове далекосежне и далекометне изјаве је у томе да то није никакав ретроактиван, сумирајући коментар („шта је било до сада“), већ динамичко упућивање на то „шта ће тек бити“, иако патријарх у свом говору формално користи садашње време. Дакле, основна референца патријархове беседе није у томе да се поменути и похваљени председник Вучић окити црквеним признањем за оно што је до сада урадио. Никако. Овде није у питању опис његовог досадашњег рада, већ је (многима невидљива) оштрица оваквог метода обраћања усмерена ка ономе што ће „тек да буде“ и мора да се баш тако (лавовски и херојски) безусловно одигра. Каже се – „избориће се!“, „одупреће се силним ветровима нашег времена“. То је, превасходно, ОХРАБРЕЊЕ, у форми реторичког питања: „Је л’ да да ћеш урадити све као лав?“ Овако се, по древном рецепту, даје могућност похваљеном (и најодговорнијем) да покаже да може да уради праву ствар. Оставља му се могућност да то уради. Јер ће се, иначе, овакав његов подржавалац и поштовалац разочарати и зачудити много више од осталих ако „од Господа послати државник“ то не уради… Често ми се учини да испод танке покожице вербалног патриотизма код многих међу нама (у овом случају: нападача на свог јединог патријарха) стоји потпуна равнодушност према заветним питањима, као да, у ствари, и желе да Александар Вучић коначно и конкретно преда Косово и Метохију. Јер би се тако (нашом државном капитулацијом) у потпуности доказала њихова теза и надобудна увереност о томе да је „све већ готово“, „продато и предато“, док се „несрећном српском народу само замазују очи“… Овакав очински захтеван и родитељски похвалан став нашег пастира на осмовековном трону Светог Саве, исто тако, није никакав сарказам, већ прави правцати УЛТИМАТУМ, прецизно усмерен ка будућем понашању наших државника (председника и његових најближих сарадника)! Ту, у беседи, постоји и специфичан драмски моменат – по логици: „иако многи не верују, ја сам уверен да се ми никада нећемо одрећи наше Свете Земље“ – и тиме се доследно наставља читава серија сличних обраћања и изјава Његове Светости, српског патријарха, на тему Старе Србије и њене неупитне важности за наш народ и у историји (у времену) и у вечности… Зато поново прочитајте или погледајте ову празничну патријархову беседу са независне бањалучке и српске осматрачнице према српској Светој Земљи. Ту се одмах препознаје (ко има очи да види, уши да чује и мозак да разуме) онако обавезујући тон и садржај ове посебне посланице. И видећете, и чућете, и разумећете овај суптилни ултиматум, по логици очинског охрабрења према детету (заблуделом и покајања жељном): „Ја знам да ти можеш, да желиш да урадиш најбоље!“ и: „Немој да ме разочараш, јер верујем у тебе!“. А ту је, малчице, и оно кад група опасних људи уђе код потенцијално непослушног члана заједнице и севне очима према њему, уз речи: „Ти си добар човек… Момци нећемо га дирати, нема разлога. Он је, кажем, јако добар човек. И он ће да нам помогне… Је л’ да да ћеш нам помоћи, и себи и нама… Паметан си човек, ниси наиван. Разумеш ти све…“ А на другој страни имамо суштински веома сличан ултиматум, само у негативном облику. И у њему се говори најоштријим речима о улози актуелног председника Србије по питању будућег статуса Косова… Али би исти тај „Амфилохије“ био срећан да буде демантован другачијим (позитивнијим и храбријим) потезима и акцијама оног кога тако жестоко критикује. Јер своје речи почиње, нимало случајно, са: „СТРАХУЈЕМ ДА ЋЕ… „ Значи: „Надам се да грешим“, како стоји у невидљивој загради овог „негативног ултиматума“. На тај начин је фокус потенцијалног српског јединства по овом питању свесно померен „ка будућем“. Завештани смисао ће се у својој пунини тек показати, говоре нам и патријархове и митрополитове речи. Тако да смо, у ствари, у кратком року добили један позитиван и један негативан ултиматум српских архијереја усмерен ка политичким и државним лидерима, најодговорнијима за будући расплет стања у Старој Србији и, уопште, нашој Отаџбини. Водећи људи Српске Православне Цркве су ту попут „активних стрела“ које имају енергију утицаја (на будуће догађаје), а не пасивног регистровања садашњег стања ствари. ТО СУ ЖИВИ ПОЗИВИ И ЈАВНИ ПРИЗИВИ, А НЕ ПРАЗНЕ ДЕФИНИЦИЈЕ И ЈАЛОВИ ЗАКЉУЧЦИ. Уосталом, видећете и сами шта се ту све догађа, испод сјајног паковања наизглед тако различитих (чак супротних) реакција. Зато што смо одувек, а посебно последњих година и месеци, сведоци чврстог јединства свих носиоца „митри“ и „панагија“ у нашој Цркви, одувек и заувек најпоузданијем чувару косовско-метохијског срца Србије. Живи били па видели. P. S. Патријарх српски, господин Иринеј, сад о Божићу: „… Знамо да је на Косову и Метохији остао наш напаћени народ да мученички исповеда своју свету православну веру и храбро сведочи своје српско име. Знамо, као што и они знају, и не заборављамо ништа од свега тога – јер су Косово и Метохија наш Јерусалим, наша Света Земља… И зато можемо да, заједно са псалмопојцем Давидом, молитвено обећамо: ‘Ако заборавим тебе, Јерусалиме, ако заборавим тебе, Косово и Метохијо, нека ме заборави десница моја’… Ништа нам неће вредети ни држава, ни уређени градови и села, ни економски напредак (коме толико тежимо), нити сва добра овога света – ако као народ постепено, али сигурно нестајемо…“ Треба ли још нешто додати овоме? P. P. S. Ако сам за нешто сигуран када је реч о чврстини вере архијереја Српске Православне Цркве, то је да међу њима нема никог стварно блиског унији са римокатолицима, (скоро па) ниједног „екуменског епископа“, а да не говоримо о некаквој „спремности за издају Старе Србије“. Таквог нема испод мантија и крстова Српске Православне Цркве. Нема и неће га ни бити. Како то не разумемо, опијени и отровани лажима које се сручују на нас са свих страна?… (Фејсбук страница Драгослава Бокана) View full Странице
  5. ДРАГОСЛАВ БОКАН уторак 13. март 2018. https://standard.rs/2018/03/13/kako-je-patrijarh-irinej-postao-miroslav-gavrilovic-iz-cacka/ Патријарх и Црква морају бити оклеветани и исмејани да би отмица срца Србије прошла лакше, успешније и много безболније Било је у српској историји сукоба владара и народних првака са нашим архиепископима, митрополитима и патријарсима, али никаквог непоштовања и, не дај Боже, ироничног односа није било – све до доласка комунизма на власт у овој – и дан-данас обезбоженој и често антицрквеној – земљи. Поштовање према духовном рангу и црквеном чину имали су сви Срби редом, од најзначајнијих до оних на дну друштвене лествице, све до разбојничког уласка југословенства и револуционарног атеизма на нашу судбинску сцену. ОСТАЦИ КОМУНИСТИЧКЕ СВЕСТИ Титови првоборци и џелати поубијаше силно православно свештенство (и толике вернике), порушише православне цркве и олтаре, стрељаше Христове иконе у чело и одрекоше се јавно вере својих предака. Заменише крст и српске орлове црвеном петокраком, јефтино ,,продајући веру за вечеру“. Укратко, довршише све оно што су, пре њих, усташе и Шиптари започели. Све од тада је почела некажњена и срамна хајка на српске архијереје, чуваре древних духовних престола и епархија, носиоце ,,апостолских прејемстава“ и наследнике оних архимандрита и епископа које је Сава Немањић довео са Свете Горе у Србију. Један од неодустајних циљева наших предака беше успостављање српске Патријаршије (у Пећи и Сремским Карловцима, а, на крају, и у Београду). Хиротонија српских патријараха (све од времена Светог Јоаникија и блаженопочившег цара нам Душана) је била посебно свечани духовни празник, раван крунисању наших владара. И тако беше, и под Турцима и Аустријанцима, осим под Јосипом Брозом, комунистом римокатоличког порекла и некадашњим подофициром такозване „Вражје дивизије“ (по злу запамћене у српском Подрињу и свуда где је пролазећи за собом остављала крвави траг). А и након Брозове смрти, овакав непријатељски однос је остао присутан у нашој најширој јавности, посебно наоштреној према српским архијерејима (по логици: ,,што виши чин и утицај – то жешћи напади и омаловажавања“). Овом злом, новокомпонованом обичају присуствујемо, као згрожени сведоци, и данас. Јер се свака прилика увек изнова користи за нову и све већу хрпу камења бачену на лик и дело српског патријарха, без трунке дужног поштовања према његовом чину и годинама. Отприлике на исти онај начин на који се идеолошки нахушкана ,,скојевска“ омладина острвила на наше легендарне официре, Драгутина Гавриловића и Петра Бојовића, одмах по ,,ослобођењу“. Исто тако су пролазили и наше владике и митрополити (тучени, бодени ножевима, тровани, чупана им брада, стрељани, бичевани, пребијани гвозденим шипкама…) тих ужасних година и деценија за које тек треба да платимо – нашим ћутањем и саучествовањем више него заслужену – цену. Данас се то понавља на само формално другачији начин, са још више псовки, клевета и вређања, уз (за сад) много мање физичког насиља. КОРИСНИ ИДИОТИ И ,,ШИПТАРСКИ ДЕДА МРАЗ“ Па је тако и у најширу јавност вешто пласирана вест о ,,предлогу промене Устава Српске Православне Цркве“ одмах искориштена за овакав обрачун и још један напад у низу на патријарха. Одмах се развукао фронт – од класичних атеиста и агностика, преко јеретика и расколника, па до најразличитијих злобника и корисних идиота (несвесних тога шта и за кога раде). Овог пута је у први план истакнута идеја наводног ,,патријарховог одбијања да столује у Пећи“ (уместо, као од 1920. године па све до данас, у Београду). То је био само идеални окидач за нову салву увреда, све до етикетирања нашег патријарха као будућег и пожељног „шиптарског Деда Мраза“?! Ни мање, ни више него тако – и то из уста српских патриота, иначе (у другим приликама) сасвим нормалних и национално опредељених Срба, али у овом случају острашћено критичних према свему што патријарх представља и говори. Што не замерише, рецимо, патријарху Варнави или његовом наследнику Гаврилу што не столоваше у Пећкој Патријаршији и њеним конацима, и то у за тако нешто неупоредиво лакшој ситуацији у односу на ову данашњу? Зашто Србима у то време чинодејствовање из српске престонице није сметало, а и данас им нико то нешто посебно не замера, а камоли да их вређа (називајући их, успут и злобно, њиховим световним именима, као што то данас раде са „Мирославом Гавриловићем из Чачка“)? И шта би то свакодневно могао да ради српски патријарх, као немоћни заточеник на – данас од Шиптара – окупираној територији Метохије? Како би то добио дозволу окупационих власти и њихових страних ментора да уопште дође и борави у Пећи, сада скоро без Срба? На који начин би могао да одатле (а у оквиру својих овлашћења) управља Црквом и свакодневно делује као наш патријарх? То све као да никога ни не занима, па се један неприкосновено родољубиви и племенити предложени гест – убацивање назива „Пећка Патријаршија“ у само име наше цркве – очас претворио, у овој ђаволској манипулацији, у нови разлог за исмевање и понижавање ,првог међу једнакима“ из нашег Светог Архијерејског Сабора. ЦРКВА КАО ПОСЛЕДЊА БРАНА НЕЗАВИСНОМ КОСОВУ Кога овде (у већини постојећих медија), уосталом, и занима права истина? Кад се добро зна (и још боље сада види) ко је и због чега главна, заједничка мета и шиптарских и екс-југословенских и квази-српских новинара и политичара, блогера и твитераша, подмуклих лукаваца и самопоричућих наиваца. Српски патријарх и наша Црква су остали главна, најјача и најважнија препрека одавно планираном, завршном одвајању и коначној отмици Косова и Метохије из интегралног састава Србије. И зато морају бити оклеветани и исмејани да би отмица срца Србије прошла лакше, успешније и много безболније. Изгубивши неприкосновени ауторитет у народу (што је крајњи циљ удружених богобораца и антисрба), Српска Православна Црква губи и ранију моћ утицаја на спречавање издаје и срамне капитулације наше државе (уз слагање и подршку, по том питању, великог дела овдашње опозиције). То и јесте суштински разлог највећег дела ових напада, прецизно усмерених на последњи сачувани стуб српског светосавља: на Цркву и њеног првојерарха. Не тражи се ту никаква ,,боља реакција“ или ,,снажније показано родољубље“ од патријарха Иринеја. Напротив. Овде се он руши, заједно са Црквом, а начини рушења се увек дају наћи, измонтирати, погрешно интерпретирати и адекватно преувеличати. А што је најцрње и најапсурдније у свему, Његова Светост патријарх Иринеј лично нема ништа против свог преласка у Пећ, ако је то могуће конкретно извести. Па макар тиме ишао наруку и онима (у Цркви и ван ње) који само желе да га овако изолују, практично развласте и одвоје од његових дужности и овлашћења. Чудан смо ми свет. Посебно од када се између нас и наших предака нашао онај југословенско-комунистички и ,,просветитељско“-атеистички зид, постављен током садистичког обезличавања и дегенерације Србије након Великог рата (и све до данас). Дођосмо до ивице провалије. До тренутка пред добровољни скок у бездан, узрокован неописивом глупошћу и нечим сасвим сличним колективном самоубиству. Facebook.com/dragoslav.bokan
  6. Како је патријарх Иринеј постао ,,Мирослав Гавриловић из Чачка“? ДРАГОСЛАВ БОКАН уторак 13. март 2018. https://standard.rs/2018/03/13/kako-je-patrijarh-irinej-postao-miroslav-gavrilovic-iz-cacka/ Патријарх и Црква морају бити оклеветани и исмејани да би отмица срца Србије прошла лакше, успешније и много безболније Било је у српској историји сукоба владара и народних првака са нашим архиепископима, митрополитима и патријарсима, али никаквог непоштовања и, не дај Боже, ироничног односа није било – све до доласка комунизма на власт у овој – и дан-данас обезбоженој и често антицрквеној – земљи. Поштовање према духовном рангу и црквеном чину имали су сви Срби редом, од најзначајнијих до оних на дну друштвене лествице, све до разбојничког уласка југословенства и револуционарног атеизма на нашу судбинску сцену. ОСТАЦИ КОМУНИСТИЧКЕ СВЕСТИ Титови првоборци и џелати поубијаше силно православно свештенство (и толике вернике), порушише православне цркве и олтаре, стрељаше Христове иконе у чело и одрекоше се јавно вере својих предака. Заменише крст и српске орлове црвеном петокраком, јефтино ,,продајући веру за вечеру“. Укратко, довршише све оно што су, пре њих, усташе и Шиптари започели. Све од тада је почела некажњена и срамна хајка на српске архијереје, чуваре древних духовних престола и епархија, носиоце ,,апостолских прејемстава“ и наследнике оних архимандрита и епископа које је Сава Немањић довео са Свете Горе у Србију. Један од неодустајних циљева наших предака беше успостављање српске Патријаршије (у Пећи и Сремским Карловцима, а, на крају, и у Београду). Хиротонија српских патријараха (све од времена Светог Јоаникија и блаженопочившег цара нам Душана) је била посебно свечани духовни празник, раван крунисању наших владара. И тако беше, и под Турцима и Аустријанцима, осим под Јосипом Брозом, комунистом римокатоличког порекла и некадашњим подофициром такозване „Вражје дивизије“ (по злу запамћене у српском Подрињу и свуда где је пролазећи за собом остављала крвави траг). А и након Брозове смрти, овакав непријатељски однос је остао присутан у нашој најширој јавности, посебно наоштреној према српским архијерејима (по логици: ,,што виши чин и утицај – то жешћи напади и омаловажавања“). Овом злом, новокомпонованом обичају присуствујемо, као згрожени сведоци, и данас. Јер се свака прилика увек изнова користи за нову и све већу хрпу камења бачену на лик и дело српског патријарха, без трунке дужног поштовања према његовом чину и годинама. Отприлике на исти онај начин на који се идеолошки нахушкана ,,скојевска“ омладина острвила на наше легендарне официре, Драгутина Гавриловића и Петра Бојовића, одмах по ,,ослобођењу“. Исто тако су пролазили и наше владике и митрополити (тучени, бодени ножевима, тровани, чупана им брада, стрељани, бичевани, пребијани гвозденим шипкама…) тих ужасних година и деценија за које тек треба да платимо – нашим ћутањем и саучествовањем више него заслужену – цену. Данас се то понавља на само формално другачији начин, са још више псовки, клевета и вређања, уз (за сад) много мање физичког насиља. КОРИСНИ ИДИОТИ И ,,ШИПТАРСКИ ДЕДА МРАЗ“ Па је тако и у најширу јавност вешто пласирана вест о ,,предлогу промене Устава Српске Православне Цркве“ одмах искориштена за овакав обрачун и још један напад у низу на патријарха. Одмах се развукао фронт – од класичних атеиста и агностика, преко јеретика и расколника, па до најразличитијих злобника и корисних идиота (несвесних тога шта и за кога раде). Овог пута је у први план истакнута идеја наводног ,,патријарховог одбијања да столује у Пећи“ (уместо, као од 1920. године па све до данас, у Београду). То је био само идеални окидач за нову салву увреда, све до етикетирања нашег патријарха као будућег и пожељног „шиптарског Деда Мраза“?! Ни мање, ни више него тако – и то из уста српских патриота, иначе (у другим приликама) сасвим нормалних и национално опредељених Срба, али у овом случају острашћено критичних према свему што патријарх представља и говори. Што не замерише, рецимо, патријарху Варнави или његовом наследнику Гаврилу што не столоваше у Пећкој Патријаршији и њеним конацима, и то у за тако нешто неупоредиво лакшој ситуацији у односу на ову данашњу? Зашто Србима у то време чинодејствовање из српске престонице није сметало, а и данас им нико то нешто посебно не замера, а камоли да их вређа (називајући их, успут и злобно, њиховим световним именима, као што то данас раде са „Мирославом Гавриловићем из Чачка“)? И шта би то свакодневно могао да ради српски патријарх, као немоћни заточеник на – данас од Шиптара – окупираној територији Метохије? Како би то добио дозволу окупационих власти и њихових страних ментора да уопште дође и борави у Пећи, сада скоро без Срба? На који начин би могао да одатле (а у оквиру својих овлашћења) управља Црквом и свакодневно делује као наш патријарх? То све као да никога ни не занима, па се један неприкосновено родољубиви и племенити предложени гест – убацивање назива „Пећка Патријаршија“ у само име наше цркве – очас претворио, у овој ђаволској манипулацији, у нови разлог за исмевање и понижавање ,првог међу једнакима“ из нашег Светог Архијерејског Сабора. ЦРКВА КАО ПОСЛЕДЊА БРАНА НЕЗАВИСНОМ КОСОВУ Кога овде (у већини постојећих медија), уосталом, и занима права истина? Кад се добро зна (и још боље сада види) ко је и због чега главна, заједничка мета и шиптарских и екс-југословенских и квази-српских новинара и политичара, блогера и твитераша, подмуклих лукаваца и самопоричућих наиваца. Српски патријарх и наша Црква су остали главна, најјача и најважнија препрека одавно планираном, завршном одвајању и коначној отмици Косова и Метохије из интегралног састава Србије. И зато морају бити оклеветани и исмејани да би отмица срца Србије прошла лакше, успешније и много безболније. Изгубивши неприкосновени ауторитет у народу (што је крајњи циљ удружених богобораца и антисрба), Српска Православна Црква губи и ранију моћ утицаја на спречавање издаје и срамне капитулације наше државе (уз слагање и подршку, по том питању, великог дела овдашње опозиције). То и јесте суштински разлог највећег дела ових напада, прецизно усмерених на последњи сачувани стуб српског светосавља: на Цркву и њеног првојерарха. Не тражи се ту никаква ,,боља реакција“ или ,,снажније показано родољубље“ од патријарха Иринеја. Напротив. Овде се он руши, заједно са Црквом, а начини рушења се увек дају наћи, измонтирати, погрешно интерпретирати и адекватно преувеличати. А што је најцрње и најапсурдније у свему, Његова Светост патријарх Иринеј лично нема ништа против свог преласка у Пећ, ако је то могуће конкретно извести. Па макар тиме ишао наруку и онима (у Цркви и ван ње) који само желе да га овако изолују, практично развласте и одвоје од његових дужности и овлашћења. Чудан смо ми свет. Посебно од када се између нас и наших предака нашао онај југословенско-комунистички и ,,просветитељско“-атеистички зид, постављен током садистичког обезличавања и дегенерације Србије након Великог рата (и све до данас). Дођосмо до ивице провалије. До тренутка пред добровољни скок у бездан, узрокован неописивом глупошћу и нечим сасвим сличним колективном самоубиству. Facebook.com/dragoslav.bokan View full Странице
  7. Некадашња игуманија манастира Градац, једна од најпопуларнијих калуђерица наше Цркве, талентована и веома образована уметница, имала је веома запажен интервју у ”Блицу”, у коме је започета ова системска злоупотреба чедне добронамерности (и одређене наивности, која, често, иде уз овакав однос према животу) мати Ефимије (Тополски). Из читавог разговора, коме је формални повод била Ефимијина веома запажена сликарска изложба у београдској ”Галерији 73”, извучен је као наслов својеврстан закључак ”Блицове” новинарке Жељке Мрђе, у сасвим прагматичној функцији већ континуираног, нескривеног редакцијског обрачуна са српским патријархом. Па је на врх овог разговора, као наднаслов стављено: ”СРПСКА МОНАХИЊА ИМА ОТРЕЖЊУЈУЋУ ПОРУКУ“, испод чега читамо, у наставку, наслов: ”Бог нас никада неће присилити на било шта, па ни да РАЂАМО”, са све великим словима овако, графички акцентоване последње речи (полемички постављене насупрот недавних изјава српског патријарха пренетих у дневним новинама што излазе под називом ”Ало”). И читав њен, лепо речено у самом Мрђином тексту, ”женски, нежни, лирски и модерни глас” – одједном постаје некакав тобоже побуњени ”глас Цркве” и поставља се одмах насупрот неких других гласова исте те Цркве, а под потписима патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија. И после питања о актуелној улози наше Цркве и месту хришћанства у савременом свету, на крају долази и оно због чега је, у ствари, урађен (и одрађен) читав овај разговор – тражење Ефимијиног коментара на тему ”важности рађања код савремених Српкиња”, а поводом патријархових мисли на исту ту тему. Све оно пре тога био је само увод, гарнирунг и предигра за оно што је дошло на крају, као финале и сушти разлог читаве ове лукаве и лицемерне медијске операције. Брига њих за ”лирски, нежни глас” исте оне сликарке у монашкој ризи, коју су пре тога тобоже ”нахвалили”, задајући јој провокативно питање, без икаквог размишљања и људске бриге о њеном осетљивом и сасвим крхком месту у сложеном устројству Цркве и ономе што може да јој се догоди после овако злоупотребљеног њеног коментара. Ништа она ту посебно спектакуларно, ни оригинално није рекла, сем да, као монахиња, не може да прича о нечему што није део њеног искуства и да је, у начелу, Бог свим људима, па и женама, наравно – дао слободу да сами бирају свој пут у односу на начин живота и само спасење коме се приближавају или га се сами добровољно одричу. Фото: mic.org.rs Притом није ниједном поменула патријарха, нити је уопште знала каква је то његова изјава, у ком контексту је дата и на који је начин интерпретирана у брутално секуларној, раздраженој, против Цркве устремљеној и екстремно полемички интонираној ”српској јавности”. У сваком случају добила је наслов у коме се њена изјава вештачки суочава и сукобљава са патријарховом, иако су дате из потпуно различитих перспектива размишљања на неисцрпну и тајновиту тему материнства и женске улоге у модерној породици. Али, то није био крај… Већ сутрадан, дакле данас, у ”Куриру” (срећом, без помињања на насловној страни) излази наставак ове исте приче, у већ уобичајеној ”таблоидној обради” и уз додатно полемичко интензивирање читаве оне (чинило се сасвим безазлене) ствари. Ту је у наслову већ сасвим директно: ”МАТИ ЕФИМИЈА ПРОТИВ ПАТРИЈАРХА”, као суштина читаве приче, и са одговарајућим наставком: ”Не можемо ми монаси да терамо жене да рађају” и ”Бивша игуманија манастира Градац не слаже се са ставом да су Српкиње дужне да имају децу” (а знамо сви ЧИЈИ ЈЕ, тај и такав став најприсутнији у српској јавности ових дана). Овде је насловни део велики готово као и читав остатак текста и он ”обавља посао”, онај суморни и јадни (антицрквени) задатак који су себи поставили новинари и уредници ”Курира”. Они овде само цитирају делиће јучерашњег Ефимијиног интервјуа, вешто вадећи из контекста њене речи о томе да је ”слобода коју нам Бог даје – једино што је изнад љубави Божје”, потписујући фотографију своје вешто злоупотребљене жртве речима: ”ПРОТИВ ПРИСИЛЕ, мати Ефимија Тополски”. Као 1945. године, све концентрисано у истом, једном једином правцу – супротстављања патријарху и ко зна ком по реду покушају завађању верника унутар Цркве. Не морам ни да поменем да се у овој, огољеној ”Курировој” верзији разговора мати Ефимије са Жељком Мрђом, ни не помиње њена актуелна сликарска изложба, која је била макар формални повод првобитног интервјуа. Уз мноштво наслова, поднаслова, наднаслова и потпис уз Ефимијину фотографију, ту је и антрфиле, у јаркој црвеној боји где пише, а у истом духу: ”Немам право да то помињем, ја или било ко други ко нема биолошко потомство”. Готово је невероватно, колико лукавог врћења у круг, са сталним подсећањем на исфорсирано размимоилажење између патријарховог и Ефимијиног става! Као да је читав овај текст у ствари једино и имао за своју ултимативну сврху – овај ударац на патријарха преко неког ко нити полемише са њим, нити мисли да је њено мишљење обавезујуће ма за кога (са кључном реченицом, којом се ограђује од свега о чему се ту ради: ”Ја се не усуђујем да говорим о томе”. Да не помињем да је у претходном делу свог разговора мати Ефимија директно бранила свештенство и, посебно, епископе наше Цркве од оних који, у оквиру већ изанђалих пропагандистичких стереотипа, немилосрдно и без размишљања захтевају од свих (а посебно од монаха и епископа) оно што једино од себе не траже. То се наравно нити помиње, а камоли да се уоквирује и наглашава у ”Курировом” селективном цитирању онога што им одговара за њихове скривене жеље и не баш најчасније намере. А то какву незгоду и проблеме су, овим, направили монахињи и уметници којој није било ни на крај памети у ком (и како изобличеном и ”смртно уозбиљеном”) контексту ће изаћи њене изјаве поводом тек отворене (иначе феноменалне) изложбе. Постаде тако Ефимија, ничим изазвано, од медија проглашени стручњак за оно о чему је лепо рекла да се ”не усуђује да говори”. О ономе што сматра светињом слободе и тајном, ”не желећи да помиње” овако тајновиту и њеном искуству ипак недохватну тему. Али, кад отвориш уста (и, посебно, срце) пред немилосрдним господарима микрофона у овдашњем медијском зверињаку, следе ти неочекивани и, изгледа, неизбежни проблеми. Посебно ако је тај неко у мантији и припада духовничком сталежу Српске Православне Цркве (и довољно наиван да помисли да неког из света високотиражних таблоида заиста занима једна рафинирана и камерна уметничка изложба). Подразумева се, испод ових текстова (у коментарима) можемо да читамо похвале Ефимији од оних који су имали прилику да је упознају (и ја сам, тако, имао част да је, пре пар година, браним од групе разузданих, инквизиторски расположених квази-зилота), али и олако, наивно пристајање већине читалаца на медијски исконструисан ”сукоб” њихобе миљенице са њеним духовним пастиром, кога она поштује изнад свега и чудом се чуди како се нашла у овој позицији и на оваквој ветрометини. Па јој онда дају нетражену подршку и само подгревају све оно претходно започето, пажљиво зацртано и за овакав расплет припремљено… Патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије/Фото: Фонет Срећом, сувише је наш патријарх искусан духовник да не би приметио подли механизам иза читаве ове, у ствари непостојеће (потпуно измишљене и хипертрофиране) приче. И сам је био толико пута жртва истих оваквих ”новинара” и ”уредника” из редова ”наших медија”. Па се, даће Бог, онда неће све наставити онако како су таблоидне главешине замислиле: да Ефимија буде кажњена од стране црквених институција, па да јој онда дају додатну пажњу и ”подршку”, све лијући крокодилске сузе над оним што су сами намерно и подло закували. И да тако добију још понеки ”аргумент” против нашег архипастира и читаве Српске Православне Цркве. Није им први пут да се служе оваквим овешталим сценаријем. Али овога пута, сигуран сам, неће успети у својим намерама. Јер су већ откривени и од многих правилно препознати у својим, овако конструисаним ”медијским операцијама”. Фото, текст: Хринограф, Фб профил Драгослава Бокана
  8. Данас је у ”Куриру” пренета, у сасвим скраћеном облику и са претенциозним и пропагандистичким насловом, изјава монахиње и сликарке Ефимије (из манастира Ишон у Француској, а при СПЦ), дата јуче у ”Блицу”. Мати Ефимија/Фото: Ненад Павловић, Политика Некадашња игуманија манастира Градац, једна од најпопуларнијих калуђерица наше Цркве, талентована и веома образована уметница, имала је веома запажен интервју у ”Блицу”, у коме је започета ова системска злоупотреба чедне добронамерности (и одређене наивности, која, често, иде уз овакав однос према животу) мати Ефимије (Тополски). Из читавог разговора, коме је формални повод била Ефимијина веома запажена сликарска изложба у београдској ”Галерији 73”, извучен је као наслов својеврстан закључак ”Блицове” новинарке Жељке Мрђе, у сасвим прагматичној функцији већ континуираног, нескривеног редакцијског обрачуна са српским патријархом. Па је на врх овог разговора, као наднаслов стављено: ”СРПСКА МОНАХИЊА ИМА ОТРЕЖЊУЈУЋУ ПОРУКУ“, испод чега читамо, у наставку, наслов: ”Бог нас никада неће присилити на било шта, па ни да РАЂАМО”, са све великим словима овако, графички акцентоване последње речи (полемички постављене насупрот недавних изјава српског патријарха пренетих у дневним новинама што излазе под називом ”Ало”). И читав њен, лепо речено у самом Мрђином тексту, ”женски, нежни, лирски и модерни глас” – одједном постаје некакав тобоже побуњени ”глас Цркве” и поставља се одмах насупрот неких других гласова исте те Цркве, а под потписима патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија. И после питања о актуелној улози наше Цркве и месту хришћанства у савременом свету, на крају долази и оно због чега је, у ствари, урађен (и одрађен) читав овај разговор – тражење Ефимијиног коментара на тему ”важности рађања код савремених Српкиња”, а поводом патријархових мисли на исту ту тему. Све оно пре тога био је само увод, гарнирунг и предигра за оно што је дошло на крају, као финале и сушти разлог читаве ове лукаве и лицемерне медијске операције. Брига њих за ”лирски, нежни глас” исте оне сликарке у монашкој ризи, коју су пре тога тобоже ”нахвалили”, задајући јој провокативно питање, без икаквог размишљања и људске бриге о њеном осетљивом и сасвим крхком месту у сложеном устројству Цркве и ономе што може да јој се догоди после овако злоупотребљеног њеног коментара. Ништа она ту посебно спектакуларно, ни оригинално није рекла, сем да, као монахиња, не може да прича о нечему што није део њеног искуства и да је, у начелу, Бог свим људима, па и женама, наравно – дао слободу да сами бирају свој пут у односу на начин живота и само спасење коме се приближавају или га се сами добровољно одричу. Фото: mic.org.rs Притом није ниједном поменула патријарха, нити је уопште знала каква је то његова изјава, у ком контексту је дата и на који је начин интерпретирана у брутално секуларној, раздраженој, против Цркве устремљеној и екстремно полемички интонираној ”српској јавности”. У сваком случају добила је наслов у коме се њена изјава вештачки суочава и сукобљава са патријарховом, иако су дате из потпуно различитих перспектива размишљања на неисцрпну и тајновиту тему материнства и женске улоге у модерној породици. Али, то није био крај… Већ сутрадан, дакле данас, у ”Куриру” (срећом, без помињања на насловној страни) излази наставак ове исте приче, у већ уобичајеној ”таблоидној обради” и уз додатно полемичко интензивирање читаве оне (чинило се сасвим безазлене) ствари. Ту је у наслову већ сасвим директно: ”МАТИ ЕФИМИЈА ПРОТИВ ПАТРИЈАРХА”, као суштина читаве приче, и са одговарајућим наставком: ”Не можемо ми монаси да терамо жене да рађају” и ”Бивша игуманија манастира Градац не слаже се са ставом да су Српкиње дужне да имају децу” (а знамо сви ЧИЈИ ЈЕ, тај и такав став најприсутнији у српској јавности ових дана). Овде је насловни део велики готово као и читав остатак текста и он ”обавља посао”, онај суморни и јадни (антицрквени) задатак који су себи поставили новинари и уредници ”Курира”. Они овде само цитирају делиће јучерашњег Ефимијиног интервјуа, вешто вадећи из контекста њене речи о томе да је ”слобода коју нам Бог даје – једино што је изнад љубави Божје”, потписујући фотографију своје вешто злоупотребљене жртве речима: ”ПРОТИВ ПРИСИЛЕ, мати Ефимија Тополски”. Као 1945. године, све концентрисано у истом, једном једином правцу – супротстављања патријарху и ко зна ком по реду покушају завађању верника унутар Цркве. Не морам ни да поменем да се у овој, огољеној ”Курировој” верзији разговора мати Ефимије са Жељком Мрђом, ни не помиње њена актуелна сликарска изложба, која је била макар формални повод првобитног интервјуа. Уз мноштво наслова, поднаслова, наднаслова и потпис уз Ефимијину фотографију, ту је и антрфиле, у јаркој црвеној боји где пише, а у истом духу: ”Немам право да то помињем, ја или било ко други ко нема биолошко потомство”. Готово је невероватно, колико лукавог врћења у круг, са сталним подсећањем на исфорсирано размимоилажење између патријарховог и Ефимијиног става! Као да је читав овај текст у ствари једино и имао за своју ултимативну сврху – овај ударац на патријарха преко неког ко нити полемише са њим, нити мисли да је њено мишљење обавезујуће ма за кога (са кључном реченицом, којом се ограђује од свега о чему се ту ради: ”Ја се не усуђујем да говорим о томе”. Да не помињем да је у претходном делу свог разговора мати Ефимија директно бранила свештенство и, посебно, епископе наше Цркве од оних који, у оквиру већ изанђалих пропагандистичких стереотипа, немилосрдно и без размишљања захтевају од свих (а посебно од монаха и епископа) оно што једино од себе не траже. То се наравно нити помиње, а камоли да се уоквирује и наглашава у ”Курировом” селективном цитирању онога што им одговара за њихове скривене жеље и не баш најчасније намере. А то какву незгоду и проблеме су, овим, направили монахињи и уметници којој није било ни на крај памети у ком (и како изобличеном и ”смртно уозбиљеном”) контексту ће изаћи њене изјаве поводом тек отворене (иначе феноменалне) изложбе. Постаде тако Ефимија, ничим изазвано, од медија проглашени стручњак за оно о чему је лепо рекла да се ”не усуђује да говори”. О ономе што сматра светињом слободе и тајном, ”не желећи да помиње” овако тајновиту и њеном искуству ипак недохватну тему. Али, кад отвориш уста (и, посебно, срце) пред немилосрдним господарима микрофона у овдашњем медијском зверињаку, следе ти неочекивани и, изгледа, неизбежни проблеми. Посебно ако је тај неко у мантији и припада духовничком сталежу Српске Православне Цркве (и довољно наиван да помисли да неког из света високотиражних таблоида заиста занима једна рафинирана и камерна уметничка изложба). Подразумева се, испод ових текстова (у коментарима) можемо да читамо похвале Ефимији од оних који су имали прилику да је упознају (и ја сам, тако, имао част да је, пре пар година, браним од групе разузданих, инквизиторски расположених квази-зилота), али и олако, наивно пристајање већине читалаца на медијски исконструисан ”сукоб” њихобе миљенице са њеним духовним пастиром, кога она поштује изнад свега и чудом се чуди како се нашла у овој позицији и на оваквој ветрометини. Па јој онда дају нетражену подршку и само подгревају све оно претходно започето, пажљиво зацртано и за овакав расплет припремљено… Патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије/Фото: Фонет Срећом, сувише је наш патријарх искусан духовник да не би приметио подли механизам иза читаве ове, у ствари непостојеће (потпуно измишљене и хипертрофиране) приче. И сам је био толико пута жртва истих оваквих ”новинара” и ”уредника” из редова ”наших медија”. Па се, даће Бог, онда неће све наставити онако како су таблоидне главешине замислиле: да Ефимија буде кажњена од стране црквених институција, па да јој онда дају додатну пажњу и ”подршку”, све лијући крокодилске сузе над оним што су сами намерно и подло закували. И да тако добију још понеки ”аргумент” против нашег архипастира и читаве Српске Православне Цркве. Није им први пут да се служе оваквим овешталим сценаријем. Али овога пута, сигуран сам, неће успети у својим намерама. Јер су већ откривени и од многих правилно препознати у својим, овако конструисаним ”медијским операцијама”. Фото, текст: Хринограф, Фб профил Драгослава Бокана View full Странице
  9. Активни сте на друштвеним мрежама где претежно пишете о верским темама, а ваши статуси и коментари, поред тога што се масовно ”шерују”, често заврше на електронским медијима, а у последње време, примећујемо их и на службеном сајту СПЦ… – Преношење оваквих текстова (не само мог) на службене сајтове Српске Православне Цркве је позитивни показатељ јачања црквеног живота у Србији, па је и реч ”верног народа”, кроз људе који проповедају, правилно препозната од нашег свештенства. Уклања се полако лажна конфронтација и смањује вештачки јаз између свештеника и верног народа, јер смо сви позвани на то ”да будемо царско свештенство”. Свако прилаже дарове, колико и како уме и може. То је принос Господу, и ако то Црква прихвата онда је то само знак да тај принос заиста служи свима, да се он не игнорише. Ту Црква прима, приноси и преноси оно што је њено, што јој припада (од свих и свега, за свакога и за све”)… А овај знак тог снажења црквеног живота је позитивни симптом нове епохе, дубоко се надам. Најава новог цивилизацијског поретка – повратка ”духовне културе”, црквено пролеће коме се са чежњом надамо у нашем времену. Нови планетарни поредак тражи и нови духовни поредак и нови цивилизацијски поредак. А цео тај преокрет и обнова духовне културе имају тежиште у Источној Европи. Обрнуле су се улоге, па посустали Запад препушта вођство, иницијативу и одбрану вере – Истоку. Међутим, то дешавање није још увек продрло у популарну културу (јер европски Исток није артикулисао своју ”меку моћ” кроз поп-културу, последњи бастион западне хегемоније), па зато све то није видљиво онима који на ствари гледају искључиво наочарима медијски разглашене популарне културе. Ми, у ствари, живимо у пост-секуларном времену, што људи у Србији нису запазили, посебно овдашњи екс-југословенски интелектуалци. Наши атеисти су отужно анахрони и ни не примећују колико су заостали и замрзнути у својим заблудама, живећи и даље у давно прохујалим годинама свог ступања на јавну сцену титоистичке скаламерије, на штулама пропале и превазиђене идеологије. Они су непоправљиво провинцијално постављени, јер као далека провинција доскорашње европске хипер-секуларне културе још нису чули вест о пропасти њихове просветитељске империје. И зато, као папагаји, очајнички понављају аветињске стереотипе од којих су већ одустали и њихови учитељи и господари са Запада.. Биће секулариста и секуларизма и даље, наравно (као и подједнако мртвог марксизма и његових идолопоклоника), али је готово са секуларизмом као доминантним ”духом времена”. Мање-више свугде, сем у провинцијалним културама попут ове наше, антицрквене, аутистичне и ретроградне… Тешко је заточницима Титове магије да изађу из свог идеолошког матрикса. Драгослав Бокан Колико је реалан утицај друштвених мрежа на унутрашњу мисију Цркве у нашем народу и колико је уопште Црква по том питању активна? – Утицај друштвених мрежа је несумњиво огроман, свуда, у свим сферама друштва, не само по црквеним питањима. Тога су данас свесни апсолутно сви и зато с правом обраћају потребну пажњу на овај медиј и ту и такву његову улогу. Као у време Гутенберга, када су и Црква и њени противници штампали књиге са својим (међусобно супротстављеним) ставовима, тако је и сада са електронским медијима као основним и најмоћнијим комуникацијским средством. Они могу послужити и за добро и за лоше, и за и против свих и свега. Сам медиј ”по себи” није ни за начелну осуду, ни за генералну похвалу, већ искључиво кроз начин на који се користи. Попут хируршког или разбојничког ножа, који се разликују ”само” по руци и духу којим је та рука вођена… Такође, друштвене мреже имају потенцијал који је посебно важан баш за православну Цркву, јер је она била годинама и деценијама брутално маргинализована, па јој је више него добродошао овакав потицај и могућност ширења њене јеванђелске поруке. Стиче се утисак да на интернету већи утицај имају парацрквени и расколнички сајтови и групе на друштвеним мрежама, него официјелна СПЦ са својим сајтовима. Шта мислите да би било потребно урадити да се макар адекватно парира расколницима и пљувачима Цркве? – У праву сте, то није добро, али је сасвим логично, и то из више разлога. Наиме, расколници имају само и једино овај спољашњи привид, они имају организацију и изванредну упорност. Зато што осећају да много заостају у односу на Цркву коју су напустили и коју гневно и осветнички нападају. Немају Благодат, немају институцију и устројство, нису у праву, под сумњом су, треба непрестано да се доказују (и то, најчешће, кроз оптуживање других), мањина су, а желе да изгледају као да могу да надвладају. Глуме да су јачи и бројнији него што јесу и због тога све улажу у спољну појаву, јер они, у ствари, и не постоје ван интернет Форума. Зато се толико труде да одрже овај јалови привид. Немају истинску суштину, нити смисао и виши разлог постојања. Постоје само виртуелно, баш као и у духовном свету. Без сталног рекламирања и запењеног брбљања били би брзо заборављени, пошто немају духовну тежину, немају Предање, нити шансу да дугорочно опстану. Зато заподевају кавгу и тако су агресивни, пошто немају мирну савест. И пред самима собом хоће да се оправдају и онда стално, даноноћно полемишу и свађају се. Немају мир, ни ма шта осим осветничког испољавања буке и беса. А ваше питање је питање за све припаднике Цркве који имају ту врсту знања и треба да се под хитно организују и крену да одговарају и парирају расколницима. Неопходна је лаичка иницијатива свих нас у Цркви. Па неће ваљда висока црквена хијерархија да се препуцава преко медија са својим и нашим отпадницима? То треба да раде лаици, то јест сви ми који смо такође прозвани и позвани да им први одговоримо онако како ваља и како доликује… Како гледате на масовне хејтерске коментаре на електронским медијима када год се помене СПЦ и њено свештенство? – Ти коментари више дрече и буче, па су због тога тако видљиви и ”чујни”. Више изгледа, него што их заиста има толико много. Па онда скрећу на себе пажњу својом поганошћу. По правилу, сви фрустрирани људи који нешто страсно мрзе имају неукротиву опсесију да нападају оно што је најсветије, да би оваквим скрнављењем изазвали општу нелагодност и све нас успут повукли у своје блато и зјапећи бездан ка коме вртоглаво пропадају. Свако ко осећа мржњу и фрустрираност – нападаће Цркву, јер је Бог љубав. Онај ко се, тако нападајући Цркву, определио ”за смрт” неконтролисано мрзи живот, попут демона који све вређају и непрестано бесне и, помрачени гордошћу, кидишу на Христа. ”Човек масе” (о коме пише Ортега и Гасет) и ”побуњени човек” (о коме говори Албер Ками) биће увек, по дефиницији, против Божијег лика и свега божанског у нама. Таква модернистичка наказа не подноси ништа духовно и хоће да буде сам свој господар, често се преоблачећи у ”анђела светлости”. Расколници су такође вукови маскирани у јагњећу кожу. Наравно, та расколничка, незајажљива жеља за истицањем, показује ”каиновски моменат” у њима, сведочећи о њиховом правом карактеру. Моралисти су, а сваки моралиста у себи увек носи мањак љубави (уз вишак нетрпељивости и мржње), као и егоистички осећај како је, наводно, бољи од других, следећи своје измишљене идеале и лажне законе – а не љубав. Ње код њих, таквих, никада нема, јер је се тврдоглаво одричу. Додаћу да прозелитизам расколнике чини најсличнијим истим оним римокатолицима против којих су наводно (али само формално, на помпезним и запаљивим речима), та њихова агресивна тенденција несумњиво показује да они нису православни – не само по вери и духу, већ ни по најдубљим осећањима срца. Неконтролисано наметљиви, они не поштују слободу других и не умеју да ћуте. Себе сматрају ”тиховатељима” и ”ревнитељима”, а живот проводе у распомамљеном брбљању и празнословљу, уображавајући да су хероји и мученици. Није ли интернет постао нешто попут римских арена, где није битно ко је ”у праву” а ко ”заиста кривац”, док год игре трају и публика има чиме да се занима? – За неке је он постао такав, а за неке, опет, није. Све зависи од духа. Јер је интернет веома убедљив тест за ”разликовање духова”. Ту се јасно показује ”ко је од Бога”, а ”ко није”. Свака обезбожена, моралистичка и егоистичка индивидуа има свој легион, а свака истинска, вером испуњена личност – има свој сабор. Сходно томе, ко интернет схвата као римски циркус има у себи ”дух легиона”, а ко га схвата као сабор – има ”дух личности”. Апостол Павле је смирено проповедао на Ареопагу, није се хистерично свађао са паганским философима. Говорио је из педагошких и виших разлога њиховим језиком, смирено и стрпљиво – а не надмено (у ставу: ”Немате појма!”, ”Знате ли ви ко сам ја?!”… и томе слично). Није их одбијао и жигосао, већ их је привлачио и трудио се да аргументима истине (а не љутњом) освести и изведе њихове душе из трагичне заблуде. Црква не жигоше расколнике, не извргава их руглу, па је тако у овдашњем случају упорно, мирно и братски позивала Марка Радосављевића (некадашњег епископа Артемија) на покајање, али без успеха. То није успело, иако су му се његова епископска браћа у Христу са поштовањем и надом обратила са понудом да се покаје и врати црквеном поретку – али је он одбио. А има слободу (као и сви) да одбије, баш као што и демони имају слободу да се противе Богу и Цркви, по цени која следи за такву одлуку. Какав је ваш став према екуменизму? Многи оптужују СПЦ да је ”издала веру православну”, а шта Ви мислите о томе? – Постоје различити ”екуменизми” и не могу се вештачки и погрешно изједначавати. Отпали од православља се увек могу покајати и то морамо имати на уму, ако смо заиста хришћани и истински верници. Бог жели да се сви спасу, дакле – да сви постану православни! Тај и такав екуменизам има смисла, јер је Божија воља да се сви покају и преобразе. Православни екуменизам разговара без икаквог страха и одбојности са грешницима и блудним синовима, позивајући их да се ”врате Истини”. Дакле, не ми њима, већ – они нама. Христос је, сетимо се, пољубио великог инквизитора, а није Њега љубио велики инквизитор. Не смемо посматрати само спољашњи привид ствари, већ и то у којем духу је нешто учињено. Ми можемо да љубимо сваког болесника и грешника и папу и ма кога без разлике, али, наравно, не као да се клањамо идолу. Ту је реч о ”тајни људског срца”, па ако се, по вама, срце види на фотографији и у њему је тама – онда је то заиста за осуду. Али се оно не види смртним погледом и само је Бог судија, а не ми. Бог Свете Тројице је видилац срдаца, оног шта се заиста налази у њиховој дубини, па на основу тога и суди, за разлику од нас који можемо само да претпостављамо, па зато не можемо и не смемо да судимо. ”Ја сам судија, а не ви!”, громовито одзвања васионом. Не заборавимо да ”икумена” (”екумена”) у ствари значи ”васељена”, васељенскост православља, представљајући тежњу православља да постане уистину васељенски прихваћено. То је испуњење оне Христове заповести коју је изрекао непосредно пре свог Вазнесења: ”Проповедајте СВОЈ ТВАРИ!” Како тумачите претензију интернет групе која је свом сајту дала назив: ”Истина је само једна – владика Артемије?” – Оно чега ови несрећници нису свесни је да истина јесте само једна, али да то није владика Артемије, већ само Бог: Бог Љубав, Који је Пут, Истина и Живот. И то је зато катастрофална, јеретичка изјава – и хула. Они тако сами признају да, у ствари, и нису хришћани, већ ”артемијевци” (артемити, марковци, или како год), идолопоклоници per excellence. Тиме показују да су лишени ума Христовог и дара расуђивања, тачније – одрекли су их се и одали прелести (којом се хвале и поносе). Показују недопустиву олакост у ”расуђивању” о најбитнијим стварима. А без расуђивања нити се може разумети Свето Писмо, нити било која конкретна ситуација у животу. Постоји много привидно противречних исказа у Библији и ако бисмо буквално, по свом нахођењу, узимали као истинит само један од њих, залутали бисмо у кобно неразумевање целине Христове поруке. Рецимо, каже се: ”Одговори безумнику према безумљу његовом, да не мисли да је мудар”, али, истовремено, и: ”Не одговарај безумнику на безумље његово, да не будеш и ти као он”. Као што се Христос назива ”кнезом мира”, а, на другом месту, и ”љутим ратником”. Свети Григорије Палама нас поучава, а на ову тему: ”Утврђивати једном једну, други пут другу ствар, док су ОБЕ ИСТИНИТЕ, особина је сваког доброг теолога”. Е, то ”артемити” (”марковци”, ”артемијанци…) не разумеју и самим тим – ништа не разумеју. Они кроз шкргут зуба сумњиче архијереје наше Цркве ”за издају”, скоро искључиво на основу сопственог немања вере и свог злог срца. У питању је помрачење ума и типична прелест. Они се, не знајући, праве као да знају и онда унапред и безусловно – осуђују. Имају дух великог инквизитора и глуме ”верску полицију”, док тону у живо блато непојамне гордости. Да, свуда постоје људи склони ”унијатству” и спремни да поклекну пред римокатолицизмом и његовим спољашњим привидом моћи, али далеко од тога да су сви (или већина) такви у Српској Православној Цркви и међу њеним архијерејима. Напротив! Потребно је зато ”разликовати духове”, а то је велики дар. Међутим, такви опадачи и клеветници су сувише лењи и неспособни за то. А расуђивање и разликовање духова је, по учењу Светих Отаца, ”већи дар чак и од васкрсавања мртвих”. Толико је то тешко, а ове лажне свезналице се понашају као да је то њима и само њима доступно, као да одмах и непогрешиво ”знају све”. Па и то у каквом духу и каквим срцем неко нешто ради, изван њихове моралистичке секте. Не умеју они да ћуте и моле се, да сачекају да ствари изађу на видело и све тајно се покаже јавно. Требало је да се понашају као Свети Максим Исповедник у његовим достојанственим и уистину хришћанским реакцијама на неправде које је смирено трпео. Треба трпети и увек знати да је Црква много виша и дубља него што се то може видети на први поглед. Дакле, ви мислите да постоји екуменизам који није ”свејерес”? – Постоји. Зато што се кроз појам екуменизма прелама разлика између два супротна и супротстављена појма: ”утопије” и ”есхатологије”. Лажни екуменизам је утопијски, а онај истински и боготражитељски је увек – есхатолошки. И све зато морамо да поставимо у оквире овакве, суштинске разлике. Утопија хоће решење свих проблема, па и спасење искључиво у границама историје и времена. За разлику од тога, есхатологија види решење људске драме (и спасење света) у вечности, на крају историје (у будућем веку, ”кад времена неће бити више”). Зато прави екуменизам захтева разговор са свом твари, па наравно и са шизматицима, римокатолицима и протестантима. Зато што Бог хоће да се сви спасимо и није нам дао дозволу да од тога одустанемо, до краја времена. То не смемо никада да заборавимо. Разговара се са непокајанима да би се покајали, а не да се тражи покајање као некакав ”услов за разговор” (што безусловно захтевају ”марковци” и сви њима слични). Чему онда уопште разговор? Као када би лекар тражио да се болесник сместа удаљи од њега, сам се излечи и тек онда дође да би га он прегледао. То је охоло и немилосрдно, бесловесно и моралистичко лудило и са хришћанством нема никаквих додирних тачака. Јер ови отпадници не гледају Цркву као ”заједницу грешника” (што она јесте), већ искључиво као заједницу наводно ”праведних” и ”преподобних”, док су сви остали унапред дисквалификовани и осуђени. Подсетимо се опет и опет да ми нисмо позвани да будемо безгрешни, већ да се увек кајемо! Треба се заиста искрено, из дубине бића, кајати, а не умишљати да смо тобоже ”имуни на грех”, на дух гордости (а знамо да се и демони подвизавају, али су горди). ”Покривајте грехове своје браће огртачем љубави”, кажу Свети Оци. И то је практично упутство православља. Црква није судница, већ болница душа. А свештеник није судија, него лекар. Како у таквој једној бездушној арени промовисати традиционалне вредности: веру, патриотизам, светосавље? – Са достојанством и мером, без панике, страха и хистерије. Као ученици Христови, који се нису пребројавали, светили, ни мрзели, већ проповедали и молили се Богу. Савет да ”појачамо молитву” кад год нам је тешко или нас сколи неки наизглед велики проблем нисмо довољно искушали, ни проверили уживо, личним примером, ту неодољиву и непобедиву силу молитве. Требамо да се уздамо у Божију помоћ кад год бранимо наше истинске, непролазне и духовно недељиве (хришћанске и отаџбинске) вредности. Коментари на електронским медијима на вести о цркви Колико је заправо хејтовање Цркве последица полувековног комунистичког преваспитавања народа, а колико је то неки наш менталитет или можда нешто треће? Та владавина комунизма је једна од најстрашнијих епизода богоборства у нашој историји. Ту је додатно појачано гоњење Цркве из ранијих времена. Ова лакоћа напада на Цркву је утицала на читаво наше друштво, унизило га и дало му лаку могућност да се одрекне (прво присилно, а онда и слободно) свега онога што нас је кроз векове држало уједињене и високо изнад мочварног тла наше историјске судбине. Тешко је сада се ослободити из овакве бесмислене и (дословно) бездушне позиције, када је у међувремену српски светосавски народ пристао да изда своје најсветије завете. Изгубљена је духовна култура, све се спљоштило, а вертикала је током комунистичке ере одбацивана увек и свугде, на сваком пољу. Јер напад на Цркву иде заједно са нападом на све духовне вредности. И то није само наша специјалност, овај нихилизам који се претворио у општу ”кризу смисла” и завладао планетарно као духовна куга – негде као нацизам, негде као дивљи капитализам, а негде као комунизам (све су то различита лица истог Левијатана). Напади на Цркву постоје у сваком тоталитарном, према Богу и вери непријатељском систему вредности. У нашем случају се то само још и додатно компликује, јер је читава ”српска идеја” утемељена на светосавском подвигу (православног окупљања народа око своје Цркве и државе), па је зато код нас напад на Цркву – и напад на све што представља наш укупни идентитет, све што нас уједињује и спаја, све што нас води кроз магле и буре историјских искушења и великих страдања. Па је онда овде сваки напад на Цркву и – бацање камена на све у шта су веровали и за шта су живели наши преци пуних осам векова. Тужна епизода српске историје, која је и својеврстан лакмус-папир за то да ли ми уопште заслужујемо или не заслужујемо да опстанемо. Ако се вратимо себи и на наш, српски пут (оивичен светосавским и косовским заветом), онда ћемо претрајати, а ако то не будемо урадили, е онда нам више нема спаса. Срећом, уз нас су и сви српски светитељи, представници ”Високе Србије”, па се надам да ће нам они, својим молитвама и нама невидљивим начинима деловања, помоћи да опстанемо у свом аутентичном виду и облику, као православни Срби и припадници светосавске Христове Цркве. Да ли су данашњи хришћани, барем ови са друштвених мрежа, више хришћани или навијачи? – Како ко. Свако је одговоран за сопствени подвиг и крст који носи. Не можемо да генерализујемо, јер би то било бежање од одговорности, а она се не може избећи. Свако је лично одговоран и ту нема колективне одговорности иза које би могли да се заклонимо и ”оправдамо”. Није важан број, већ сој, квалитет а не квантитет. Никада хришћани нису били већина, али су давали укус свему. Важно је да су прави, а не најбројнији; они су со која мора да постоји да се јело не би обљутавило… Поред ових „критичара“ Цркве, а пре свега хејтера који обично пишу глупости не познајући ни структуру цркве ни историју, да ли је можда ипак потребна нека позитивна критика Цркве јер не можемо рећи да је у СПЦ све избалансирано и безгрешно? Много је догађаја и појава које су саблажњиве за вернике а ћутање и нереаговање је знак слабости, који пре свега саму Цркву може много да кошта, управо онако како се то десило са хришћанством на западу. – Ово је посебно важно питање, кроз које се прелама суштинско и скоро па опште српско неразумевање смисла Цркве, њене улоге и онога што она заиста представља. Треба зато подсетити да постоји света тајна исповести, којој сви подлежу. Свест о томе да свако може да погреши у Цркви постоји заједно са Црквом, али Црква грехове својих чланова не решава јавном критиком, ни медијски, већ кроз свету тајну исповести и покајања. Не можемо да мислимо да се црквена хијерархија осећа безгрешно зато што се не исповеда у медијима. И не пише мемоаре где би износила своја сагрешења. То се никада не ради тако, јер ни Црква ни православна вера нису устројени на секуларни и нама данас изгледа једино разумљив начин. И архијереји Цркве, као и сви ми, свесни су својих људских сагрешења, што најбоље знају њихови исповедници. Постоји ”тајна исповести”, па се грех исповеда Богу, а не таблоидима и медијској мрежи. Бог опрашта, а не јавно мнење, које није позвано да суди и да се пред њ?
  10. Српски књижевник, публициста, режисер, колумниста, Драгослав Бокан за ПАТРИОТ говори о Српској Православној Цркви и Православљу уопште, о Православљу на интернету, хејтерима, расколницима, противницима цркве и Православљу у ХХI веку. Активни сте на друштвеним мрежама где претежно пишете о верским темама, а ваши статуси и коментари, поред тога што се масовно ”шерују”, често заврше на електронским медијима, а у последње време, примећујемо их и на службеном сајту СПЦ… – Преношење оваквих текстова (не само мог) на службене сајтове Српске Православне Цркве је позитивни показатељ јачања црквеног живота у Србији, па је и реч ”верног народа”, кроз људе који проповедају, правилно препозната од нашег свештенства. Уклања се полако лажна конфронтација и смањује вештачки јаз између свештеника и верног народа, јер смо сви позвани на то ”да будемо царско свештенство”. Свако прилаже дарове, колико и како уме и може. То је принос Господу, и ако то Црква прихвата онда је то само знак да тај принос заиста служи свима, да се он не игнорише. Ту Црква прима, приноси и преноси оно што је њено, што јој припада (од свих и свега, за свакога и за све”)… А овај знак тог снажења црквеног живота је позитивни симптом нове епохе, дубоко се надам. Најава новог цивилизацијског поретка – повратка ”духовне културе”, црквено пролеће коме се са чежњом надамо у нашем времену. Нови планетарни поредак тражи и нови духовни поредак и нови цивилизацијски поредак. А цео тај преокрет и обнова духовне културе имају тежиште у Источној Европи. Обрнуле су се улоге, па посустали Запад препушта вођство, иницијативу и одбрану вере – Истоку. Међутим, то дешавање није још увек продрло у популарну културу (јер европски Исток није артикулисао своју ”меку моћ” кроз поп-културу, последњи бастион западне хегемоније), па зато све то није видљиво онима који на ствари гледају искључиво наочарима медијски разглашене популарне културе. Ми, у ствари, живимо у пост-секуларном времену, што људи у Србији нису запазили, посебно овдашњи екс-југословенски интелектуалци. Наши атеисти су отужно анахрони и ни не примећују колико су заостали и замрзнути у својим заблудама, живећи и даље у давно прохујалим годинама свог ступања на јавну сцену титоистичке скаламерије, на штулама пропале и превазиђене идеологије. Они су непоправљиво провинцијално постављени, јер као далека провинција доскорашње европске хипер-секуларне културе још нису чули вест о пропасти њихове просветитељске империје. И зато, као папагаји, очајнички понављају аветињске стереотипе од којих су већ одустали и њихови учитељи и господари са Запада.. Биће секулариста и секуларизма и даље, наравно (као и подједнако мртвог марксизма и његових идолопоклоника), али је готово са секуларизмом као доминантним ”духом времена”. Мање-више свугде, сем у провинцијалним културама попут ове наше, антицрквене, аутистичне и ретроградне… Тешко је заточницима Титове магије да изађу из свог идеолошког матрикса. Драгослав Бокан Колико је реалан утицај друштвених мрежа на унутрашњу мисију Цркве у нашем народу и колико је уопште Црква по том питању активна? – Утицај друштвених мрежа је несумњиво огроман, свуда, у свим сферама друштва, не само по црквеним питањима. Тога су данас свесни апсолутно сви и зато с правом обраћају потребну пажњу на овај медиј и ту и такву његову улогу. Као у време Гутенберга, када су и Црква и њени противници штампали књиге са својим (међусобно супротстављеним) ставовима, тако је и сада са електронским медијима као основним и најмоћнијим комуникацијским средством. Они могу послужити и за добро и за лоше, и за и против свих и свега. Сам медиј ”по себи” није ни за начелну осуду, ни за генералну похвалу, већ искључиво кроз начин на који се користи. Попут хируршког или разбојничког ножа, који се разликују ”само” по руци и духу којим је та рука вођена… Такође, друштвене мреже имају потенцијал који је посебно важан баш за православну Цркву, јер је она била годинама и деценијама брутално маргинализована, па јој је више него добродошао овакав потицај и могућност ширења њене јеванђелске поруке. Стиче се утисак да на интернету већи утицај имају парацрквени и расколнички сајтови и групе на друштвеним мрежама, него официјелна СПЦ са својим сајтовима. Шта мислите да би било потребно урадити да се макар адекватно парира расколницима и пљувачима Цркве? – У праву сте, то није добро, али је сасвим логично, и то из више разлога. Наиме, расколници имају само и једино овај спољашњи привид, они имају организацију и изванредну упорност. Зато што осећају да много заостају у односу на Цркву коју су напустили и коју гневно и осветнички нападају. Немају Благодат, немају институцију и устројство, нису у праву, под сумњом су, треба непрестано да се доказују (и то, најчешће, кроз оптуживање других), мањина су, а желе да изгледају као да могу да надвладају. Глуме да су јачи и бројнији него што јесу и због тога све улажу у спољну појаву, јер они, у ствари, и не постоје ван интернет Форума. Зато се толико труде да одрже овај јалови привид. Немају истинску суштину, нити смисао и виши разлог постојања. Постоје само виртуелно, баш као и у духовном свету. Без сталног рекламирања и запењеног брбљања били би брзо заборављени, пошто немају духовну тежину, немају Предање, нити шансу да дугорочно опстану. Зато заподевају кавгу и тако су агресивни, пошто немају мирну савест. И пред самима собом хоће да се оправдају и онда стално, даноноћно полемишу и свађају се. Немају мир, ни ма шта осим осветничког испољавања буке и беса. А ваше питање је питање за све припаднике Цркве који имају ту врсту знања и треба да се под хитно организују и крену да одговарају и парирају расколницима. Неопходна је лаичка иницијатива свих нас у Цркви. Па неће ваљда висока црквена хијерархија да се препуцава преко медија са својим и нашим отпадницима? То треба да раде лаици, то јест сви ми који смо такође прозвани и позвани да им први одговоримо онако како ваља и како доликује… Како гледате на масовне хејтерске коментаре на електронским медијима када год се помене СПЦ и њено свештенство? – Ти коментари више дрече и буче, па су због тога тако видљиви и ”чујни”. Више изгледа, него што их заиста има толико много. Па онда скрећу на себе пажњу својом поганошћу. По правилу, сви фрустрирани људи који нешто страсно мрзе имају неукротиву опсесију да нападају оно што је најсветије, да би оваквим скрнављењем изазвали општу нелагодност и све нас успут повукли у своје блато и зјапећи бездан ка коме вртоглаво пропадају. Свако ко осећа мржњу и фрустрираност – нападаће Цркву, јер је Бог љубав. Онај ко се, тако нападајући Цркву, определио ”за смрт” неконтролисано мрзи живот, попут демона који све вређају и непрестано бесне и, помрачени гордошћу, кидишу на Христа. ”Човек масе” (о коме пише Ортега и Гасет) и ”побуњени човек” (о коме говори Албер Ками) биће увек, по дефиницији, против Божијег лика и свега божанског у нама. Таква модернистичка наказа не подноси ништа духовно и хоће да буде сам свој господар, често се преоблачећи у ”анђела светлости”. Расколници су такође вукови маскирани у јагњећу кожу. Наравно, та расколничка, незајажљива жеља за истицањем, показује ”каиновски моменат” у њима, сведочећи о њиховом правом карактеру. Моралисти су, а сваки моралиста у себи увек носи мањак љубави (уз вишак нетрпељивости и мржње), као и егоистички осећај како је, наводно, бољи од других, следећи своје измишљене идеале и лажне законе – а не љубав. Ње код њих, таквих, никада нема, јер је се тврдоглаво одричу. Додаћу да прозелитизам расколнике чини најсличнијим истим оним римокатолицима против којих су наводно (али само формално, на помпезним и запаљивим речима), та њихова агресивна тенденција несумњиво показује да они нису православни – не само по вери и духу, већ ни по најдубљим осећањима срца. Неконтролисано наметљиви, они не поштују слободу других и не умеју да ћуте. Себе сматрају ”тиховатељима” и ”ревнитељима”, а живот проводе у распомамљеном брбљању и празнословљу, уображавајући да су хероји и мученици. Није ли интернет постао нешто попут римских арена, где није битно ко је ”у праву” а ко ”заиста кривац”, док год игре трају и публика има чиме да се занима? – За неке је он постао такав, а за неке, опет, није. Све зависи од духа. Јер је интернет веома убедљив тест за ”разликовање духова”. Ту се јасно показује ”ко је од Бога”, а ”ко није”. Свака обезбожена, моралистичка и егоистичка индивидуа има свој легион, а свака истинска, вером испуњена личност – има свој сабор. Сходно томе, ко интернет схвата као римски циркус има у себи ”дух легиона”, а ко га схвата као сабор – има ”дух личности”. Апостол Павле је смирено проповедао на Ареопагу, није се хистерично свађао са паганским философима. Говорио је из педагошких и виших разлога њиховим језиком, смирено и стрпљиво – а не надмено (у ставу: ”Немате појма!”, ”Знате ли ви ко сам ја?!”… и томе слично). Није их одбијао и жигосао, већ их је привлачио и трудио се да аргументима истине (а не љутњом) освести и изведе њихове душе из трагичне заблуде. Црква не жигоше расколнике, не извргава их руглу, па је тако у овдашњем случају упорно, мирно и братски позивала Марка Радосављевића (некадашњег епископа Артемија) на покајање, али без успеха. То није успело, иако су му се његова епископска браћа у Христу са поштовањем и надом обратила са понудом да се покаје и врати црквеном поретку – али је он одбио. А има слободу (као и сви) да одбије, баш као што и демони имају слободу да се противе Богу и Цркви, по цени која следи за такву одлуку. Какав је ваш став према екуменизму? Многи оптужују СПЦ да је ”издала веру православну”, а шта Ви мислите о томе? – Постоје различити ”екуменизми” и не могу се вештачки и погрешно изједначавати. Отпали од православља се увек могу покајати и то морамо имати на уму, ако смо заиста хришћани и истински верници. Бог жели да се сви спасу, дакле – да сви постану православни! Тај и такав екуменизам има смисла, јер је Божија воља да се сви покају и преобразе. Православни екуменизам разговара без икаквог страха и одбојности са грешницима и блудним синовима, позивајући их да се ”врате Истини”. Дакле, не ми њима, већ – они нама. Христос је, сетимо се, пољубио великог инквизитора, а није Њега љубио велики инквизитор. Не смемо посматрати само спољашњи привид ствари, већ и то у којем духу је нешто учињено. Ми можемо да љубимо сваког болесника и грешника и папу и ма кога без разлике, али, наравно, не као да се клањамо идолу. Ту је реч о ”тајни људског срца”, па ако се, по вама, срце види на фотографији и у њему је тама – онда је то заиста за осуду. Али се оно не види смртним погледом и само је Бог судија, а не ми. Бог Свете Тројице је видилац срдаца, оног шта се заиста налази у њиховој дубини, па на основу тога и суди, за разлику од нас који можемо само да претпостављамо, па зато не можемо и не смемо да судимо. ”Ја сам судија, а не ви!”, громовито одзвања васионом. Не заборавимо да ”икумена” (”екумена”) у ствари значи ”васељена”, васељенскост православља, представљајући тежњу православља да постане уистину васељенски прихваћено. То је испуњење оне Христове заповести коју је изрекао непосредно пре свог Вазнесења: ”Проповедајте СВОЈ ТВАРИ!” Како тумачите претензију интернет групе која је свом сајту дала назив: ”Истина је само једна – владика Артемије?” – Оно чега ови несрећници нису свесни је да истина јесте само једна, али да то није владика Артемије, већ само Бог: Бог Љубав, Који је Пут, Истина и Живот. И то је зато катастрофална, јеретичка изјава – и хула. Они тако сами признају да, у ствари, и нису хришћани, већ ”артемијевци” (артемити, марковци, или како год), идолопоклоници per excellence. Тиме показују да су лишени ума Христовог и дара расуђивања, тачније – одрекли су их се и одали прелести (којом се хвале и поносе). Показују недопустиву олакост у ”расуђивању” о најбитнијим стварима. А без расуђивања нити се може разумети Свето Писмо, нити било која конкретна ситуација у животу. Постоји много привидно противречних исказа у Библији и ако бисмо буквално, по свом нахођењу, узимали као истинит само један од њих, залутали бисмо у кобно неразумевање целине Христове поруке. Рецимо, каже се: ”Одговори безумнику према безумљу његовом, да не мисли да је мудар”, али, истовремено, и: ”Не одговарај безумнику на безумље његово, да не будеш и ти као он”. Као што се Христос назива ”кнезом мира”, а, на другом месту, и ”љутим ратником”. Свети Григорије Палама нас поучава, а на ову тему: ”Утврђивати једном једну, други пут другу ствар, док су ОБЕ ИСТИНИТЕ, особина је сваког доброг теолога”. Е, то ”артемити” (”марковци”, ”артемијанци…) не разумеју и самим тим – ништа не разумеју. Они кроз шкргут зуба сумњиче архијереје наше Цркве ”за издају”, скоро искључиво на основу сопственог немања вере и свог злог срца. У питању је помрачење ума и типична прелест. Они се, не знајући, праве као да знају и онда унапред и безусловно – осуђују. Имају дух великог инквизитора и глуме ”верску полицију”, док тону у живо блато непојамне гордости. Да, свуда постоје људи склони ”унијатству” и спремни да поклекну пред римокатолицизмом и његовим спољашњим привидом моћи, али далеко од тога да су сви (или већина) такви у Српској Православној Цркви и међу њеним архијерејима. Напротив! Потребно је зато ”разликовати духове”, а то је велики дар. Међутим, такви опадачи и клеветници су сувише лењи и неспособни за то. А расуђивање и разликовање духова је, по учењу Светих Отаца, ”већи дар чак и од васкрсавања мртвих”. Толико је то тешко, а ове лажне свезналице се понашају као да је то њима и само њима доступно, као да одмах и непогрешиво ”знају све”. Па и то у каквом духу и каквим срцем неко нешто ради, изван њихове моралистичке секте. Не умеју они да ћуте и моле се, да сачекају да ствари изађу на видело и све тајно се покаже јавно. Требало је да се понашају као Свети Максим Исповедник у његовим достојанственим и уистину хришћанским реакцијама на неправде које је смирено трпео. Треба трпети и увек знати да је Црква много виша и дубља него што се то може видети на први поглед. Дакле, ви мислите да постоји екуменизам који није ”свејерес”? – Постоји. Зато што се кроз појам екуменизма прелама разлика између два супротна и супротстављена појма: ”утопије” и ”есхатологије”. Лажни екуменизам је утопијски, а онај истински и боготражитељски је увек – есхатолошки. И све зато морамо да поставимо у оквире овакве, суштинске разлике. Утопија хоће решење свих проблема, па и спасење искључиво у границама историје и времена. За разлику од тога, есхатологија види решење људске драме (и спасење света) у вечности, на крају историје (у будућем веку, ”кад времена неће бити више”). Зато прави екуменизам захтева разговор са свом твари, па наравно и са шизматицима, римокатолицима и протестантима. Зато што Бог хоће да се сви спасимо и није нам дао дозволу да од тога одустанемо, до краја времена. То не смемо никада да заборавимо. Разговара се са непокајанима да би се покајали, а не да се тражи покајање као некакав ”услов за разговор” (што безусловно захтевају ”марковци” и сви њима слични). Чему онда уопште разговор? Као када би лекар тражио да се болесник сместа удаљи од њега, сам се излечи и тек онда дође да би га он прегледао. То је охоло и немилосрдно, бесловесно и моралистичко лудило и са хришћанством нема никаквих додирних тачака. Јер ови отпадници не гледају Цркву као ”заједницу грешника” (што она јесте), већ искључиво као заједницу наводно ”праведних” и ”преподобних”, док су сви остали унапред дисквалификовани и осуђени. Подсетимо се опет и опет да ми нисмо позвани да будемо безгрешни, већ да се увек кајемо! Треба се заиста искрено, из дубине бића, кајати, а не умишљати да смо тобоже ”имуни на грех”, на дух гордости (а знамо да се и демони подвизавају, али су горди). ”Покривајте грехове своје браће огртачем љубави”, кажу Свети Оци. И то је практично упутство православља. Црква није судница, већ болница душа. А свештеник није судија, него лекар. Како у таквој једној бездушној арени промовисати традиционалне вредности: веру, патриотизам, светосавље? – Са достојанством и мером, без панике, страха и хистерије. Као ученици Христови, који се нису пребројавали, светили, ни мрзели, већ проповедали и молили се Богу. Савет да ”појачамо молитву” кад год нам је тешко или нас сколи неки наизглед велики проблем нисмо довољно искушали, ни проверили уживо, личним примером, ту неодољиву и непобедиву силу молитве. Требамо да се уздамо у Божију помоћ кад год бранимо наше истинске, непролазне и духовно недељиве (хришћанске и отаџбинске) вредности. Коментари на електронским медијима на вести о цркви Колико је заправо хејтовање Цркве последица полувековног комунистичког преваспитавања народа, а колико је то неки наш менталитет или можда нешто треће? Та владавина комунизма је једна од најстрашнијих епизода богоборства у нашој историји. Ту је додатно појачано гоњење Цркве из ранијих времена. Ова лакоћа напада на Цркву је утицала на читаво наше друштво, унизило га и дало му лаку могућност да се одрекне (прво присилно, а онда и слободно) свега онога што нас је кроз векове држало уједињене и високо изнад мочварног тла наше историјске судбине. Тешко је сада се ослободити из овакве бесмислене и (дословно) бездушне позиције, када је у међувремену српски светосавски народ пристао да изда своје најсветије завете. Изгубљена је духовна култура, све се спљоштило, а вертикала је током комунистичке ере одбацивана увек и свугде, на сваком пољу. Јер напад на Цркву иде заједно са нападом на све духовне вредности. И то није само наша специјалност, овај нихилизам који се претворио у општу ”кризу смисла” и завладао планетарно као духовна куга – негде као нацизам, негде као дивљи капитализам, а негде као комунизам (све су то различита лица истог Левијатана). Напади на Цркву постоје у сваком тоталитарном, према Богу и вери непријатељском систему вредности. У нашем случају се то само још и додатно компликује, јер је читава ”српска идеја” утемељена на светосавском подвигу (православног окупљања народа око своје Цркве и државе), па је зато код нас напад на Цркву – и напад на све што представља наш укупни идентитет, све што нас уједињује и спаја, све што нас води кроз магле и буре историјских искушења и великих страдања. Па је онда овде сваки напад на Цркву и – бацање камена на све у шта су веровали и за шта су живели наши преци пуних осам векова. Тужна епизода српске историје, која је и својеврстан лакмус-папир за то да ли ми уопште заслужујемо или не заслужујемо да опстанемо. Ако се вратимо себи и на наш, српски пут (оивичен светосавским и косовским заветом), онда ћемо претрајати, а ако то не будемо урадили, е онда нам више нема спаса. Срећом, уз нас су и сви српски светитељи, представници ”Високе Србије”, па се надам да ће нам они, својим молитвама и нама невидљивим начинима деловања, помоћи да опстанемо у свом аутентичном виду и облику, као православни Срби и припадници светосавске Христове Цркве. Да ли су данашњи хришћани, барем ови са друштвених мрежа, више хришћани или навијачи? – Како ко. Свако је одговоран за сопствени подвиг и крст који носи. Не можемо да генерализујемо, јер би то било бежање од одговорности, а она се не може избећи. Свако је лично одговоран и ту нема колективне одговорности иза које би могли да се заклонимо и ”оправдамо”. Није важан број, већ сој, квалитет а не квантитет. Никада хришћани нису били већина, али су давали укус свему. Важно је да су прави, а не најбројнији; они су со која мора да постоји да се јело не би обљутавило… Поред ових „критичара“ Цркве, а пре свега хејтера који обично пишу глупости не познајући ни структуру цркве ни историју, да ли је можда ипак потребна нека позитивна критика Цркве јер не можемо рећи да је у СПЦ све избалансирано и безгрешно? Много је догађаја и појава које су саблажњиве за вернике а ћутање и нереаговање је знак слабости, који пре свега саму Цркву може много да кошта, управо онако како се то десило са хришћанством на западу. – Ово је посебно важно питање, кроз које се прелама суштинско и скоро па опште српско неразумевање смисла Цркве, њене улоге и онога што она заиста представља. Треба зато подсетити да постоји света тајна исповести, којој сви подлежу. Свест о томе да свако може да погреши у Цркви постоји заједно са Црквом, али Црква грехове својих чланова не решава јавном критиком, ни медијски, већ кроз свету тајну исповести и покајања. Не можемо да мислимо да се црквена хијерархија осећа безгрешно зато што се не исповеда у медијима. И не пише мемоаре где би износила своја сагрешења. То се никада не ради тако, јер ни Црква ни православна вера нису устројени на секуларни и нама данас изгледа једино разумљив начин. И архијереји Цркве, као и сви ми, свесни су својих људских сагрешења, што најбоље знају њихови исповедници. Постоји ”тајна исповести”, па се грех исповеда Богу, а не таблоидима и медијској мрежи. Бог опрашта, а не јавно мнење, које није позвано да суди и да се пред њим ма ко у Цркви оправдава. Није позвано за то, није му то дато, нема благодат, ни моћ за овако деликатну и живу ствар као што је борба са грехом. Није цео народ исповедник, па да онда свако мора да износи у медијима своје грехове (многи у народу су и неверујући), тако да је ”јавност” погрешна адреса за бављење личним греховима црквених великодостојника. Не могу сагрешења свештенства да се смање и разреше медијским обзнањивањима, јер је то модел секуларне државе (за њене институције и функционере) који не одговара Цркви и хришћанском доживљају света. Ако постоји грех који је прекршај закона наше државе, онда Црква препушта држави нек она суди. Подељене су ингеренције и Црква неће да изиграва државу и преузима њену улогу. Она слуша исповести грешника, а ако је реч о криминалним делима, на држави је да суди и да се бави њима. Ту је реч о два различита кода: један су закони државе, а други – сагрешења пред Богом. И то се не подудара увек, а различито је и онда када се подудара (пре свега зато што држава не прихвата и не може да прихвати важност покајања и преображене свести покајаног, док је то за Цркву најважније од свега: држава је нужно и ”правно”, законски окренута прошлости у којој је грех почињен, а Црква – садашњости и будућности онога што је из тог греха, кроз искрено и истинско покајање, произашло или не). Да ли је наша Црква оболела од етнофилетизма као што имамо прилику да чујемо од разних лево-либерално настројених коментатора? – Многи исто тако сматрају да је оболела од недостатка националног и ”етнофилетизма”, па су припадници обе ове струје при Цркви у потпуној равнотежи. Космополитима и модернистима смета живо осећање Цркве за народ у коме живи и са којим се обраћа Богу, а шовинистима, опет, смета што Црква није у употребној функцији нације и национализма. Нико од њих није задовољан, јер траже оно што Црква није и не може да буде (ако је заиста Црква). Црква је, иначе, већ по дефиницији, родољубива, а фамозни ”етнофилетизам” је стари фанариотски термин који је, некада, служио као маљ против помесних Цркава и њихове аутокефалности. Свака аутокефалност се одмах проглашавала за етнофилетизам, па је то, временом, изродило искривљено тумачење и неприхватање духовне самосталности помесних Цркава. Такви избегавају оно ”С”у називу ”СПЦ”, јер не разумеју органску и мистичну везу народа и његове Цркве. То је, у суштини, римокатолички модел, са некадашњом папском одредбом да служба Божија сме да буде само на латинском, а не на језику Словена и других народа, као и строгом забраном идеје националне, а истовремено васељенске и универзалне, свечовечанске и богочовечанске Цркве. View full Странице
  11. У давна времена су у том тренутку сви они што тек требају да се крсте или исповеде и додатно припреме за причест излазили из цркве и за њима су се затварала спољна врата Божијег храма. Данас су „оглашени” међу нашим савременицима најгласнији критичари свега везаног за Цркву, њено устројство и поредак, уз све чешће неразумевање духовних приоритета и хришћанством задатих односа верника са свештеницима. И они, уместо да (реално или симболички) изађу из храма у коме се наставља мистерија узимања Божијег Тела и Његове Крви устима и срцем присутних верника, себи узеше ничим заслужено (и у нашој Цркви уопште предвиђено) право да ометају црквени мир и непозвани држе лекције својим од Светог Духа рукоположеним свештенослужитељима и првосвештеницима еухаристијског сабрања (епископским наследницима Христових апостола). Зашто су многи међу нашим (крштеним и некрштеним, редовним или сасвим ретким на литургијама, ученим или полуобразованим) верницима толико сконцентрисани на потпуно неважне, маргиналне и саблажњиве појаве међу свештеницима и епископима, а не на оно због чега постоји и опстаје хришћанство, ево већ две хиљаде година – мени никада није било до краја јасно. КАКО ВИДИМО СВЕШТЕНИКЕ Могао бих да наведем многе разлоге и безбројне примере, али и даље ми остаје нејасно како је могуће да неког било шта (возни парк пред Патријаршијом, лични греси појединаца, неспретно позирање архијереја са разним нецрквеним и, према нашим мерилима, „идеолошки и духовно некоректним” личностима из врха власти и ванцрквене друштвене хијерархије...) окупира више од чињенице литургијског окупљања и могућности причешћивања самим распетим христом пред иконостасом и олтаром?! Који је разлог нечијег одласка у цркву, његове вере у Бога, молитви са упаљеним свећама и отвореним молитвеницима, крштавања деце, венчања у храму и са Божијим благословом, опела са присутним свештеницима, осећања да је „православац”... ако му је центар пажње окренут ка нечем што са свим тим нема никакве везе? Због чега се више гледа на свештенике и епископе него на оно због чега су они уопште ту, зашто се стално размишља о цени црквеног обреда уместо о духовној и судбинској користи светих тајни које примамо захваљујући тим истим свештеницима (по цени неке цркавице, неупоредиво мање вредности од онога што добијамо – с обзиром на то шта нам се заиста пружа и стварно даје у тим тренуцима)? Зашто нас више занима како свештеници и епископи живе ван цркве и службе (тамо где су и они само људи, баш као и сви ми, подложни истим искушењима, страстима и гресима, за које ћемо одговарати, свако од нас појединачно и неизбежно, на Страшном Христовом Суду) него у храмовима, за време литургије? И како је могуће да према патријарху српском немамо начелно и непорециво поштовање као духовном предводнику и пастиру чије поступке не можемо често до краја и суштински да разумемо (због његове позиције Чувара Цркве и одржања верника у молитвеном стању што боље духовне прибраности и истинског спокоја)? Откуд нам нагон да уличарским жаргоном говоримо о хиротонисаним носиоцима харизми (благодати, дара Духа Светог), о Србима са Богородичином иконом у „панагији”, посебно украшеном висећем медаљону на огрлици на њиховим прсима? И да хистерично глуматамо распаљене моралисте и теологе аматере (импровизоване „тумаче” древних догматских канона Цркве) што селективно и екстремно критички гледају само на оно најгоре и саблажњујуће у океану свега благодатног, духовно моћног и за све нас корисног? И баве се гнусним причама из таблоидне жуте штампе, политичким злоупотребама и невидљивим биткама (у којима се напад на одређене свештенике користи као део начелног напада на читаву Српску Православну цркву)... ДА ЛИ СМО МИ НОРМАЛНИ? Зашто не видимо сате и сате молитви на коленима, читаве пробдевене ноћи наших духовних чувара и представника пред Господом (док смо ми блажено спавали), њихово добровољно одрицање од могућности да имају породицу, потомство и наследнике, и све оне тајанствене и опасне нападе Непоменика који их непрестано ставља пред много већа искушења него ма кога од нас? Али зато и те како видимо (својим од зависти крмељивим оком) чиме су се довезли из Загреба, Ниша, Новог Сада, Шибеника, Вршца и са свих српских епархијских страна. Као када бисмо причали о проти Матији Ненадовићу, Светом Сави, Василију Острошком, Кнезу Лазару или Петру Цетињском искључиво кроз то „какве су коње и запреге користили за свој превоз” (уз злобно режање пред чињеницом да таквих касача, атова и кочија није било надалеко и да су у то исто време многи међу њиховим сународницима – ишли пешке, и то боси). Или када бисмо новомученицима наше Свете Цркве – попут митрополита Доситеја Васића (римокатоличке милосрдне сестре су га свакодневно бичевале и мучиле у сред Загреба, годинама, док није дословно пребијен на смрт), Петра Зимоњића (њега су усташе живог потковали, забијајући му, успут, клинце под нокте), Платона Јовановића (оружане снаге НДХ му ископале очи, исекле уши и нос, палили му ватру на грудима) и Јоаникија Липовца (комунисти га стрељали у Аранђеловцу, гроб му се не зна), владика Саве Трлајића (мучен до смрти и понижаван у штали усташе Виктора Гутића на најодвратније начине) или Варнаве Настића (био мучен, годинама, по комунистичким затворима, пребијан и, на крају, отрован), игумана Рафаила Момчиловића (чупана му брада на живо, малтретиран, понижаван и мучен до смрти), свештеника Ђорђа Богића (усташе му везале, још живом, црева из ножем распореног стомака око врата) и Бранка Радосављевића (кога су хрватски војници натерали да држи опело још живом сину, пре него шти су их, обојицу, заклали) – са злобом и завишћу гледали у гаражу или у лепоту ентеријера у коме су живели уместо у ране на телу и души, пред њихову жртву за све нас и у име свих нас? Да ли смо ми нормални? Да ли је онај дугачки период под комунистима био стварно толико страшан и са, показало се, скоро неизлечивим последицама? Поспрдан, бахат, бездушан, окрутан и духовно неосетљив (или, пак, директно непријатељски) однос према Цркви је трајао деценијама у ФНРЈ и СФРЈ, у време када је вера у Бога била третирана као (у најмању руку) „вербални деликт” и „акт непријатељства према држави” и има и дан-данас своје последице. Створена је искривљена свест код многих наводних ”верника” када је реч о њиховом истинском месту у црквеном поретку, деформисаном односу према свом и према туђим гресима, одозго имплантираном моралистичком и ултракритичком ставу на рачун српског свештенства и клира (где се непрестано наглашавају најгори примери и превиђају све оне другачије ситуације и постојеће врлине наших ”службеника Божијих”). ТО ПОСТАЈЕ НЕПОДНОШЉИВО И свака протува и случајни пролазник може тако да исмева српског патријарха и вређа га пред свима нама, а да ми ни не трепнемо на то и чак им се често у свему овоме придружујемо, иритирани неком ситницом коју, уз помоћ медија и наше моралистичке „осетљивости”, одмах претварамо у разлог за овако нешто, по свим писаним и неписаним, људским и божанским законима – апсолутно недопустиво. Оглашени никако да изађу из сакралног и молитвеног простора у коме им очигледно није место, а верни то гледају без отпора, ћуте и „чекају да прође” овај одвратни тренд системског исмевања и обезвређивања мученичке и за толико тога заслужне Српске Православне Цркве, а преко непрестаног стављања наших свештеника и владика на „стуб срама”. И онда када за то има неких разлога и онда када се то ради из чисте обести и једва прикривене неконтролисане мржње према Христу. Ја не могу много овако сам да урадим, али могу бар да јасно и недвосмислено укажем на праве изворе и намере огромне већине оваквих организованих и већ по интензитету и острашћености неподношљивих насртаја на српске духовнике и добре пастире. И то изнутра, од стране наших „разочараних и иритираних верника”. То осећам и као дужност, и као обавезу, и као својеврстан (макар и најмањи, сасвим малецни) покушај одбране наших „очева” у мантији, рукоположених вршилаца и делилаца, посредника и чувара светих тајни. Срби који јавно и олако вређају наследника духовног престола Светог Саве, не гледајући притом своје сопствене мане, грехове и недостатке, не заслужују да их ико сматра потомцима њихових богобојажљивих, скромних, пристојних, Цркви верних и трпељивих предака. Шта су не знам ни како би требало да се називају овакве надобудне незналице (понекад чак и расколници), али знам коме овако нешто једино одговара и где их (и нас, са њима, нажалост) то води. P. S. Мени је то стварно неподношљиво кад видим надмене увреде на рачун наших архијереја од стране нас Срба. И то много горе и дрскије коментаре од свих усташких, комунистичких, сатанистичких... Уместо да се љуте на оне међу собом што не иду на литургију, такви се обрушише на оне којима је литургија живот. Фејсбук зид Д. Бокана http://www.standard.rs/politika/38092-кад-„оглашени“-прузму-банку-о-цркви
  12. Свака протува и случајни пролазник може да исмева српског патријарха и вређа га пред свима нама, а да ми ни не трепнемо „Изађите оглашени, нико од оглашених да не остане, а ви који сте верни опет и опет у миру господу се помолимо.“ На самом крају „прве половине литургије” упућују се сви некрштени (оглашени) и они који нису спремни за причест да изађу из храма, а да у њему остану они који ће наставити да учествују у „литургији верних” (што долази после оне припремне „литургије оглашених”). У давна времена су у том тренутку сви они што тек требају да се крсте или исповеде и додатно припреме за причест излазили из цркве и за њима су се затварала спољна врата Божијег храма. Данас су „оглашени” међу нашим савременицима најгласнији критичари свега везаног за Цркву, њено устројство и поредак, уз све чешће неразумевање духовних приоритета и хришћанством задатих односа верника са свештеницима. И они, уместо да (реално или симболички) изађу из храма у коме се наставља мистерија узимања Божијег Тела и Његове Крви устима и срцем присутних верника, себи узеше ничим заслужено (и у нашој Цркви уопште предвиђено) право да ометају црквени мир и непозвани држе лекције својим од Светог Духа рукоположеним свештенослужитељима и првосвештеницима еухаристијског сабрања (епископским наследницима Христових апостола). Зашто су многи међу нашим (крштеним и некрштеним, редовним или сасвим ретким на литургијама, ученим или полуобразованим) верницима толико сконцентрисани на потпуно неважне, маргиналне и саблажњиве појаве међу свештеницима и епископима, а не на оно због чега постоји и опстаје хришћанство, ево већ две хиљаде година – мени никада није било до краја јасно. КАКО ВИДИМО СВЕШТЕНИКЕ Могао бих да наведем многе разлоге и безбројне примере, али и даље ми остаје нејасно како је могуће да неког било шта (возни парк пред Патријаршијом, лични греси појединаца, неспретно позирање архијереја са разним нецрквеним и, према нашим мерилима, „идеолошки и духовно некоректним” личностима из врха власти и ванцрквене друштвене хијерархије...) окупира више од чињенице литургијског окупљања и могућности причешћивања самим распетим христом пред иконостасом и олтаром?! Који је разлог нечијег одласка у цркву, његове вере у Бога, молитви са упаљеним свећама и отвореним молитвеницима, крштавања деце, венчања у храму и са Божијим благословом, опела са присутним свештеницима, осећања да је „православац”... ако му је центар пажње окренут ка нечем што са свим тим нема никакве везе? Због чега се више гледа на свештенике и епископе него на оно због чега су они уопште ту, зашто се стално размишља о цени црквеног обреда уместо о духовној и судбинској користи светих тајни које примамо захваљујући тим истим свештеницима (по цени неке цркавице, неупоредиво мање вредности од онога што добијамо – с обзиром на то шта нам се заиста пружа и стварно даје у тим тренуцима)? Зашто нас више занима како свештеници и епископи живе ван цркве и службе (тамо где су и они само људи, баш као и сви ми, подложни истим искушењима, страстима и гресима, за које ћемо одговарати, свако од нас појединачно и неизбежно, на Страшном Христовом Суду) него у храмовима, за време литургије? И како је могуће да према патријарху српском немамо начелно и непорециво поштовање као духовном предводнику и пастиру чије поступке не можемо често до краја и суштински да разумемо (због његове позиције Чувара Цркве и одржања верника у молитвеном стању што боље духовне прибраности и истинског спокоја)? Откуд нам нагон да уличарским жаргоном говоримо о хиротонисаним носиоцима харизми (благодати, дара Духа Светог), о Србима са Богородичином иконом у „панагији”, посебно украшеном висећем медаљону на огрлици на њиховим прсима? И да хистерично глуматамо распаљене моралисте и теологе аматере (импровизоване „тумаче” древних догматских канона Цркве) што селективно и екстремно критички гледају само на оно најгоре и саблажњујуће у океану свега благодатног, духовно моћног и за све нас корисног? И баве се гнусним причама из таблоидне жуте штампе, политичким злоупотребама и невидљивим биткама (у којима се напад на одређене свештенике користи као део начелног напада на читаву Српску Православну цркву)... ДА ЛИ СМО МИ НОРМАЛНИ? Зашто не видимо сате и сате молитви на коленима, читаве пробдевене ноћи наших духовних чувара и представника пред Господом (док смо ми блажено спавали), њихово добровољно одрицање од могућности да имају породицу, потомство и наследнике, и све оне тајанствене и опасне нападе Непоменика који их непрестано ставља пред много већа искушења него ма кога од нас? Али зато и те како видимо (својим од зависти крмељивим оком) чиме су се довезли из Загреба, Ниша, Новог Сада, Шибеника, Вршца и са свих српских епархијских страна. Као када бисмо причали о проти Матији Ненадовићу, Светом Сави, Василију Острошком, Кнезу Лазару или Петру Цетињском искључиво кроз то „какве су коње и запреге користили за свој превоз” (уз злобно режање пред чињеницом да таквих касача, атова и кочија није било надалеко и да су у то исто време многи међу њиховим сународницима – ишли пешке, и то боси). Или када бисмо новомученицима наше Свете Цркве – попут митрополита Доситеја Васића (римокатоличке милосрдне сестре су га свакодневно бичевале и мучиле у сред Загреба, годинама, док није дословно пребијен на смрт), Петра Зимоњића (њега су усташе живог потковали, забијајући му, успут, клинце под нокте), Платона Јовановића (оружане снаге НДХ му ископале очи, исекле уши и нос, палили му ватру на грудима) и Јоаникија Липовца (комунисти га стрељали у Аранђеловцу, гроб му се не зна), владика Саве Трлајића (мучен до смрти и понижаван у штали усташе Виктора Гутића на најодвратније начине) или Варнаве Настића (био мучен, годинама, по комунистичким затворима, пребијан и, на крају, отрован), игумана Рафаила Момчиловића (чупана му брада на живо, малтретиран, понижаван и мучен до смрти), свештеника Ђорђа Богића (усташе му везале, још живом, црева из ножем распореног стомака око врата) и Бранка Радосављевића (кога су хрватски војници натерали да држи опело још живом сину, пре него шти су их, обојицу, заклали) – са злобом и завишћу гледали у гаражу или у лепоту ентеријера у коме су живели уместо у ране на телу и души, пред њихову жртву за све нас и у име свих нас? Да ли смо ми нормални? Да ли је онај дугачки период под комунистима био стварно толико страшан и са, показало се, скоро неизлечивим последицама? Поспрдан, бахат, бездушан, окрутан и духовно неосетљив (или, пак, директно непријатељски) однос према Цркви је трајао деценијама у ФНРЈ и СФРЈ, у време када је вера у Бога била третирана као (у најмању руку) „вербални деликт” и „акт непријатељства према држави” и има и дан-данас своје последице. Створена је искривљена свест код многих наводних ”верника” када је реч о њиховом истинском месту у црквеном поретку, деформисаном односу према свом и према туђим гресима, одозго имплантираном моралистичком и ултракритичком ставу на рачун српског свештенства и клира (где се непрестано наглашавају најгори примери и превиђају све оне другачије ситуације и постојеће врлине наших ”службеника Божијих”). ТО ПОСТАЈЕ НЕПОДНОШЉИВО И свака протува и случајни пролазник може тако да исмева српског патријарха и вређа га пред свима нама, а да ми ни не трепнемо на то и чак им се често у свему овоме придружујемо, иритирани неком ситницом коју, уз помоћ медија и наше моралистичке „осетљивости”, одмах претварамо у разлог за овако нешто, по свим писаним и неписаним, људским и божанским законима – апсолутно недопустиво. Оглашени никако да изађу из сакралног и молитвеног простора у коме им очигледно није место, а верни то гледају без отпора, ћуте и „чекају да прође” овај одвратни тренд системског исмевања и обезвређивања мученичке и за толико тога заслужне Српске Православне Цркве, а преко непрестаног стављања наших свештеника и владика на „стуб срама”. И онда када за то има неких разлога и онда када се то ради из чисте обести и једва прикривене неконтролисане мржње према Христу. Ја не могу много овако сам да урадим, али могу бар да јасно и недвосмислено укажем на праве изворе и намере огромне већине оваквих организованих и већ по интензитету и острашћености неподношљивих насртаја на српске духовнике и добре пастире. И то изнутра, од стране наших „разочараних и иритираних верника”. То осећам и као дужност, и као обавезу, и као својеврстан (макар и најмањи, сасвим малецни) покушај одбране наших „очева” у мантији, рукоположених вршилаца и делилаца, посредника и чувара светих тајни. Срби који јавно и олако вређају наследника духовног престола Светог Саве, не гледајући притом своје сопствене мане, грехове и недостатке, не заслужују да их ико сматра потомцима њихових богобојажљивих, скромних, пристојних, Цркви верних и трпељивих предака. Шта су не знам ни како би требало да се називају овакве надобудне незналице (понекад чак и расколници), али знам коме овако нешто једино одговара и где их (и нас, са њима, нажалост) то води. P. S. Мени је то стварно неподношљиво кад видим надмене увреде на рачун наших архијереја од стране нас Срба. И то много горе и дрскије коментаре од свих усташких, комунистичких, сатанистичких... Уместо да се љуте на оне међу собом што не иду на литургију, такви се обрушише на оне којима је литургија живот. Фејсбук зид Д. Бокана http://www.standard.rs/politika/38092-кад-„оглашени“-прузму-банку-о-цркви View full Странице
×
×
  • Креирај ново...