Претражи Живе Речи Утехе

На данашњи дан навршило се 24 године од отмице монаха Харитона. Ово је прича о његовој мајци, Милки Лукић, писана за потребе емисије и књиге „Мајке хришћанке” Оливере Балабан. Подаци о породици записани су по свједочењу рођеног брата оца Харитона, Радојице Лукића. Сјећам се своје прве посјете гробу оца Харитона. Велики пост, прије дванаест година. Обилазили смо Студеницу, Ђурђеве Ступове и манастир Црну Реку. Киша је неуморно падала. Право је чудо било те су се облаци примирили само оних двадесетак минута колико нам је било потребно да се поклонимо гробу овог страдалника Христовог и послушамо ријеч сабрата Црноречког манастира о Његовом животу. Гледајући млади гроб, кроз главу су ми пролетела лица уплаканих и уплашених Мајки, које су тих година са зебњом чекале вијести од својих синова: – Да ли ће ми доћи жив? Ако дође жив, да ли ће доћи „читав“. (Јер, ако не дође „читав“ не значи да ће и остати жив.) Хоће ли му дјецу сирочићи звати, са младом невјестом огњиште угасити, рано моја?! Тужбалице српских сјенки! „Мајко“ су сахраниле, постадоше Сјенке! Искривљене и измучене, болом опијене и напаћене, али свијетла образа. У мраку им свијетле гробови Синова. Зато и јесу Сјенке! Са великим „С“! Отргну ми се уздах: Боже драги, њега мајка није дочекала! Нисам тада знала ништа о овој дивној Мајци, једино се сјећам тог размишљала о њеном неизрецивом болу. Али, прича је, иако веома тужна и тешка ипак имала онај моменат среће, како би то наш народ рекао, да је овај син прво испратио Мајку у наручје Господње а онда и он мученичким путем кренуо за њом. Плодови здравих стабала Мајка Милка Лукић, рођена је 18. августа 1929. године, у селу Радуње, на Копаонику, у побожној кући Гашића, од оца Милорада и мајке Ранђије. Њени честити и побожни родитељи изродили су седморо дјеце, три сина и четири кћери. Милка је одрастала у великој заједници, у којој је свако својим животом свједочио скромност, честитост, радиност и пожртвованост, а тиме и традицију доброг породичног васпитања једне побожне српске куће. Милкина мајка Ранђија је била веома молитвена жена. Тај дар је у тишини, молећи се сваке вечери крај своје постеље, оставила у наслеђе и својој кћери. Године су пролазиле брзо. Дјеца у кући Гашића су преживевши Други свjетски рат убрзано стасавала за женидбу и удају. Бијавши из доброга рода, а поред тога сама честита, вриједна и веома лијепа, Милка је важила за дјевојку каква се само пожељети може. По том чувењу, једнога дана су дошли Лукићи из суседног села Сеоце, да испросе Милку за свог Будимира. Будимир Лукић, отац блаженопочившег оца Харитона рођен је 5. августа 1928. године у селу Сеоце, у Куршумлији, од оца Радована и мајке Милунке. Кућа Лукића је била херојска, витешка. Једна од оних у којима су се синови подизали за огњиште али и за отаџбину. Није било фронта у Србина, на којем Лукићи нијесу оставили макар једнога свога сина, па им је тако и овај посљедњи, косовски, понео једног, најмлађег. Од туге за својим старијим сином, који је такође живот положио за част своје земље и гробове својих предака, прерано је умро и Будимиров деда, оставивши за собом пуну кућу сирочади. Будимиров отац Радован провео је у заробљеништву у Немачкој пуне 4 године. Лукићи су волели цркву. Славили су Св. апостола Тому, 19. октобра. Иако су то била тешка времена, они се нијесу двоумили ни скривали. Деда Радован је био црквењак у сеоској цркви. (Можда су баш ово неке од чињеница које објашњавају неустрашивост оца Харитона, који је летећи са послушања на послушање, неустрашив као витез, пролазио кроз звериња легла, намножена и згуснута на сваком педљу Српског Јерусалима. ) Мајка Милка и отац Будимир венчали су се 1950. године. Изродили су шесторо деце. Три сина и три кћери. Најстарија кћер и трећи по реду син упокојили су се јако рано, кћер на самом рођењу, а син нешто касније. Животну битку наставили су да воде четворо њихове дјеце: Радојица, рођен 1952. године, Радијана 1956. године, Радослав (у монаштву Харитон) 1960. и најмлађа Радмила 1964. године. (Све у кући, почев од њихове бројности и имена призивало је радост, међутим, те радости биће лишени јако рано.) Лукићи су живели у великој заједници са дедом, бабом, стрицем, стрином и њиховом дјецом. Касније се стриц са својом породицом одвојио. Мајка Милка је била вриједна, брижна, тиха и повучена. Скована по мјери некадашњих жена живела је поштовање. Поштовала је све око себе и старо и младо. И дјецу је томе поучавала. Знало се да онај ко би нешто погрешно урадио мора да исправи своју грешку, било да је старији или млађи. Нико није смио вријеђати ни угњетавати, а на поштовање су сви били позвани. Учила их је да буду поштени, незлобиви, истинољубиви. Од малих ногу трудила се да у њих усади хришћанске врлине по којима ће као такви, врлински, бити препознати и од људи и од Господа. У таквој великој и богатој заједници лењости није смело бити. Деца су се учила раду од малих ногу. Већ од пете године постајали су вриједни чобани а касније, како је ко какав посао својом снагом и стасом могао понијети. Будимир, отац ове радосне држине, радио је као рудар у руднику Трепча, на копу Запланина. Долазио је кући петнаестодневно и то свега на један дан. Били су жељни једни других. Земља им није дала ни да се нагледају како треба. Да би дошао кући у Сеоце, Будимир је морао да пјешачи више од тридесет километара. Очеви доласци су били празници. Иако су га били жељни, ти кратки сусрети су изгледали као сами предокушај сусрета са Творцем. То припремање… Да ли је све спремно за очев долазак? Да ли је вечера топла, постеља чиста, да ли сам био добар ових петнаест дана? Хоће ли отац доћи весео или тужан, хоће ли ме помиловати, можда донети кесицу бомбона са собом, да ли сам је заслужио? То ишчекивање, отисци дјечијих образа на прозорском окну, док раширених зјеница зуре у планину неће ли угледати трепетљаву свјетлост очеве рударске капе, све то заиста подсјећа на трепет душе при помисли на сусрет хришћанина са Оцем небеским. Жељно ишчекивану свјетлост могли су видјети на десетом километру од куће, на кривудавом планинском путу. Али, онда би услиједила питања. Да ли је та свјетлост стварно очева лампа и да ли тај путник заиста иде ка њиховој кући? Када би се најзад, након 7-8 сати хода појавио на кућном прагу, радост је била неизрецива. Дјечијим поклицима није било краја. И Мајка се радовала, али скромно, тихо, у себи. Како је то већ и било у то дивно вријеме. Нису сви скакутали једни око других и говорили волим те, волим те, већ су живјели том љубављу. Топла вечера, чиста постеља, тај стисак руке на вратима, чекање и стрепња, брига о родитељима, то је била љубав. Отац би понекад успут купио и кесу бомбона. Е, то је тек био доживљај. Живот Мајка Милке није ни по овдашњим, а ни по ондашњим аршинима био лак. Изродити шесторо дјеце уз тешки живот на селу практично без мужа, морао је оставити трагова и на њено тјелесно здравље. Но, она је била више она танана душа, која је својом тихом патњом и трпљењем лагано копнила изнутра. Танане, осјетљиве душе, каква је била Мајка Милка, чак и сузни трептај ока које дубоко осећају, чују као удар грома. Одјекне им у души, сурва се ко лавина. Дјеца су тек кренула да стасавају, тек су корачали сигурније, одважније, а над њиховом кућом се већ надвијао тамни облак. Мајка га је издалека угледала, осјетила, наслутила. Само није знала гдје ће та муња ударити, на коју страну, у који темељ. Када је дочекала повратак најстаријег сина Радојице из војске, стегнувши га у загрљај бојажљиво је проговорила: „ Нека ће нас невоља снаћи!“ – Каква невоља Мајко?- одговорио је син забринуто. „ Не знам, али осјећам је!“ Ништа није могла да уради, могла је само да чека и да се моли. А онда су Лукићи сви на окупу поново једну ноћ дуго чекали трепетљаву светлост на планинском путу. Чекали су и чекали. Смјењивали су се на прозорском окну. Можда отац није могао доћи, можда се негдје задржао, видио старе пријатеље па мало закаснио. Ноћ је одмицала а црне слутње су надјачавале наду. Било је хладно, тог 25-ог новембра. Почела је да пада дуга киша суза која је натапала њихов дом. Из рудника су им јавили да им је отац настрадао у несрећи и да је пребачен у Косовску Митровицу. Кажу да су га из Митровице пребацили у болницу у Скопље, али није издржао. Након једанаест дана, 6. децембра 1973. године подлегао је повредама. Сахранили су га у породичној гробници на сеоском гробљу. Од тог дана Мајчино срце је почело нагло да слаби, да посустаје. Није могла да носи тугу за својим вољеним, ненагледаним, неразговореним. Скупила је дјечицу око скута, трудила се, покушавала, али смрт је била јача. Након непуне двије године једне исто онако тешке ноћи, као кад су изгубили оца, изгубили су и Мајку. Оштар бол пробудио ју је из сна. Тешким кораком дотетурала се до постеље свог млађег сина Радослава (блаженопочившег оца Харитона), загрлила га и издахнула на његовим још дјечачким рукама. Два сандука за двије године испратише ови сирочићи. Двије ране, два ока испратише нејаки. Како рече најстарији брат оца Харитона, чика Радојица (који ми је свесрдно помогао да напишем ову причу о његовој Мајци): „Кад оде мајка, више немаш коме да пођеш, нема ко да те дочека, нема ко да сабере децу…“ Осташе сирочићи да стасавају са дедом и бабом, или боље рећи да они пазе на старе. Научени од малих ногу свим сеоским пословима, наставише са старима да се боре за живот и кроз живот. Смрт родитеља је отуђила безбрижни, радосни израз њихових лица. Иако је као дете био веома живахан и несташнији од свог брата и сестара, млади Радослав је показао много озбиљнији и зрелији приступ муци која их је снашла, од онога што се од њега очекивало. Свом деди је био десна рука. И не само деди. Сви у селу га памте као посебног младића, увијек спремног да притекне у помоћ. Најмлађа сестра Радмила, имала је само једанаест година када су остали без родитеља. Као старији брат за њу се највише бринуо. Послије неког времена послали су је код ујака да учи школу а онда код старијег брата у Ниш. Савијали су се једни око других да би придигли и придржали крст брату или сестри кад отежа. Када су се упокојили деда и баба, центар окупљања и сабирања постао је најстарији брат Радојица. Он их је у свом дому у Нишу призивао, окупљао, усмеравао, колико су му његове моћи дозвољавале. А они су га итекако поштовали. Двије године након Мајчине смрти, дакле 1977. године, од туге за сином и снајом, након јаког можданог удара умире и деда Радован. Смрт је у кући Лукића постала као годишње доба, долазила је у правилним, устаљеним циклусима. Као да се могла и предвидети. Једино је баба Милунка поживела мало дуже. О њој су се до њене смрти 1985. године бринули њени унуци. Средња сестра Радијана, удата је у оближње село, па је и она притицала упомоћ. За оца Харитона, свог брата, чика Радојица каже да је од малих ногу био виспрен, несташан и мало немирнијег духа од остале дјеце Мајка Милке. Када би нешто наумио, то би и остварио. Као мали знао је зарадити и понеку ћушку од Мајке због несташлука. Али, увијек му је срце било незлобиво и чисто као суза. На дан његовог крштења, стари јеромонах који га је крстио, више за себе него за оне око себе рекао је: „Овај ће ме наслиједити!“ У селу је завршио прва четири разреда основне школе са одличним успјехом. Но, за даље школовање требало је ићи у друго село, а он је већ тада од оца био одређен за останак у родитељској кући, тако да на даље школовање није послат. Одувек је волео тиховање и самоћу. И као дијете знао се често удаљити у оближњу шуму и шетати сам уским стазицама. Ничега се није бојао. Када је дошао код брата у Ниш, неко вријеме се посветио завршавању школе а затим послу. Колеге су га због његове марљивост, честитости и скромности веома поштовале. Животни пут га је одвео и на ратиште у Хрватској. Тамо је његово срце још од дјетињства рањено стријелом смрти, још више пострадало гледајући невоље и неправде овога свијета. Од повратка са ратишта носи се само једном мишљу, да оде у манастир и замонаши се. Оно што је намерио то се с Божијом помоћи и остварило. Одлази у манастир Јопу, у близини Ниша, код старог игумана Илије, који ће му постати нови родитељ. Његова ревност у послушању, посту и молитви, није остала незапажена. Из манастира Јопе априла 1995. године одлази на ходочашће у Свету земљу. Жеља му је била да у манастиру Св. Саве Освећеног остане као искушеник. Божији промисао и благослов су били другачији. Радослав је призван Српском Јерусалиму. По благослову оца Илије одлази у манастир Црну Реку под окриље Св. Петра Коришког. Братство га је јако лепо прихватило. Вредан, тих и послушан убрзо је задобио љубав све братије. Није знао за одмор. На свако послушање је одлазио хитро и без ријечи. И околни мјештани су га вољели., јер би се и њима нашао при руци кад год је било потребно. Недалеко од манастира, на двадесетак минута при-лично напорног хода, налазила се стара брвнара, где је живјела једна изнемогла старица Крстијана. Живела је сама у планинској забити, неспособна за рад и бригу о себи. Сазнавши за њен крст његово се срце сажалило и испунило још већим крстом састрадавања. Затражио је благослов игумана да јој помогне кад може. Добивши благослов, он је редовном манастирском послушању додао не мали труд око ове изнемогле и од свих напуштене старице. Сваког јутра, ма какве да су биле временске прилике, он је одлазио да старици однесе храну, наложи ватру и припреми дрва. Навече исто. Старица га је толико заволела да је неутешно плакала, као за рођеним сином, када га је благослов одвео из манастира Црне Реке. Замонашен је у манастиру Светих Архангела, на бденију уочи празника Св. Николаја Жичког, 1998. године, добивши име Харитон. Примивши ангеоски чин за којим је толико жудео, постаје још усрднији и преданији у служењу ближњима. У његовом житију стоји: „Колико је био сакривен од света, толико је сав био у Господу. А ун Господу њему није био потребан ни чин, кога је одлучно одбио, ни власт, ни част. Бити целог живота смирени Христов монах њему је била довољна част и награда. Његово смирење чинило је да му понашање буде природно, просто, без трунке извештачености или дрскости. Смирење и ненасито читање Божанствених књига, је у њему родило мудру разборитост која уме о свему да расуђује и правилно гледа на себе и свет око себе. Смирење га је и узвело на последњи животни крст мучеништво крвљу или треће крштење, после кога је, очишћен од свих грехова, узлетео ка Господу кога је толико волео. Тај крст он као да је предосећао. То се могло закључити из његових речи у којима је било радосног призвука: „Ето, братије, још мало па ћу имати четрдесет година, и још мало после тога, па ћу поћи у радостан сусрет Господу“. Или једном другом приликом, када је после рафалне пуцњаве терориста на ауто којим је управљао рекао једном од братије: „Изгледа да ме оће метак“. Предосећај мученичке смрти се могао наслутити и у његовим речима једном од сабраће за време поклоничког путовања на Свету Гору. Наиме, пошто се отац Харитон у једном тренутку изненадно попео на пирг Св. Краља Милутина, један од братије му је у шали довикнуо: „Сиђи доле, куме, ако сломиш ногу ко ће те носити до манастира?“ Отац Харитон је сишао исто онако брзо и спретно како се и попео, и уз благ осмех одговорио: „Куме, не брини, ако сломим ногу, гурните ме овде у неки јарак поред пута, покријте ме грањем-није грешни Харитон заслужио да се сахрани као човек.“ Иначе, отац Харитон је врло често ризиковао свој живот да би испред шиптарских терориста извукао тела убијених српских војника, стараца, старица, жена и деце, којима се нико данима није смио примаћи. Храбро и неустрашиво је вукао беживотна тијело да би их часно сахранили и опојали. 15. јуна 1999. године, нешто прије 11 сати, отац Харитон је испред епископског двора у Призрену примио своје посљедње послушање. Хитавши да обави посао, рекао је: „Нек је благословено!“ Са последњим послушањем понео је и најтежи крст, ако се у његовом животу уопште могу мјерити и упоређивати тежине и муке које су га сналазиле. Отет и заробљен од шиптарских терориста на очиглед немачких војника из састава Нато „мировних“ снага. Након тога је свирепо мучен. Његово свето тијело пронађено је у августу 2000. године у месту Тусус код Призрена. Све је указивало на мученичку кончину. Тијело је нађено без главе, поломљених руку, ногу и кичме. На његовом џемперу и подраснику, на мјесту око срца, видјело се неколико рупа које су, претпоставља се, настале од убода ножем. „Узалуд тражите, он није више међу живима!“ Када су његови најближи, брат и сестре, сазнали да је отет од стране шиптарских терориста, у њихова срца уселила се стрепња. Дуго су га тражили и надали се, веровали су да ће га пронаћи. Иако је несносна бол због губитка још једног члана њихове породице куцала на врата, нада је ипак била присутна. Само је Његов рођени брат Радојица, био потпуно сигуран да његов брат није више међу живима. Питам га: Како сте знали? Он каже: Па знао сам! Па вјерујем, али како? Јавио ми се у сну, ми смо били блиски, повезани. И шта Вам је рекао? Рекао ми је: „Ја идем брате, не могу више да издржим ове муке!“ Ја сам после звао свуда где сам знао, желео сам да се макар тело пронађе. Тешили би ме и рекли: Тражимо, даће Бог, наћићемо га живог! Ја бих одговарао: Узалуд тражите, он није више међу живима! И тако… Иако се нису видели, ипак су се опростили. Постоји нешто више од стиска руке на растанку, постоји емотивна веза и она невоља коју су преживљавали годинама заједно. Постоји неугасива братска љубав, која не познаје границе светова, ни векова. Постоји Материна суза која их је истим млијеком задојила и једним повојем повила, постоји очева лампа која им још увек осветљава пут и постоји оно Парче неба на земљи у селу Сеоце, чија ће звона још дуго дуго памтити Лукиће. Није дуго Мајка Милка поживела на овој њиви бола и патње. Ни она а ни њен млађи син. Њих двоје су свијетла слика Српкиње која рађа и гаји сина за огњиште и отаџбину и Србина који полаже живот свој за Христа и земљу прађедовску. Нова Мајка Југовића и нови Обилић. Нови, а ако се не промијенимо можда и међу последњим свијетлим примјерима новије историје. Зато, приклонимо колена земљи и савимо руке на груди. Позовимо у помоћ све оне којима смо дужни, који због нас ридају и плачу пред престолом Свевишњега. Помолимо се Анастасији да се зањишу српске колевке. Помолимо се Милици да умудри Мајке и Жене Српске. Помолимо се Параскеви да нам се зазлате житна поља и оранице. Помолимо се Лазару да главешине храброшћу обдари. Помолимо се Сави да нас разбраћене помири. Помолимо се Харитону да нас мучеништво не уплаши. Помолимо се свим Светима који су ради Христа и ради нас животе дали. Помолимо се за светли образ у Србина. А када се поправимо и слику Милке и Харитона у својој кући насликамо, ето нас Српски Јерусалиме! Догодине у Призрену! https://mitropolija.com/2023/06/15/majke-hriscanke-milka-lukic-majka-sv-novomucenika-kosovskog-haritona/

У Недељи о митару и фарисеју, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин је служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Васкрсења Христовог, уз саслуживање свештенства и свештеномонаштва и појање хора Богословије „Светих Кирила и Методија“ из Призрена, под управом професора Дејана Ристића. Приликом Литургије, Епископ Милутин у свештени чин ђакона рукоположио је досадашњег ипођакона Александра Панића и, упутивши пастирске поуке о значају молитве, покајања и смирења у нашем животу на земљи, о чему говори данашње Свето јеванђеље, позвао верни народ да у што већем броју дође на молебан и литију у знак подршке браћи и сестрама у Црној Гори и на Косову и Метохији. Данас Црква Христова, Црква Светог Саве и Василија Острошког страда у Црној Гори, на Косову и Метохији… Нама овде који живимо у миру остало је да се молимо Богу за њих. Да народ Светог Василија Острошког и Лазара Косовског победи зло које га сналази, да сачува светиње своје. Са нама ће данас са својим дивним гласовима, освећеним Духом Светим, бити призренски богослови, сведоци вере православне, истине Божје. Ићи ће са нама у молитвену литију, а после извести песме у славу Божју и српског народа, рекао је Владика Милутин. Браћо и сестре, вечерас све нас чека Свети Василије Острошки! Немојмо да не дођемо, немојмо да спавамо или гледамо телевизију! Чека нас Свети Василије Острошки, гледа из острошке греде, са висина, да ли ћемо доћи овде. Његове очи ће вечерас бити упрте свугде по Црној Гори, Србији и свугде где Срби чувају веру православну. Како нам рече јуче Митрополит Амфилохије, важно је да се у Ваљеву молимо за њих, јер ту су светитељи новог времена Свети Владика Николај и Ава Јустин Ћелијски – рекао је ваљевски архијереј. У литији ће бити пронете честице моштију неколико светитеља. Не би требало да буде Србина који неће доћи да молитвено и тихо завапи живом Богу да сачува Цркву Божју, коју су утврдили Свети Василије Острошки и велики Његош, Ловћенски Тајновидац. Гледаће нас сви они јесмо ли дорасли њиховом путу и свим светим прецима који су гинули за Свету Цркву, православну, светосавску, закључио је Владика Милутин. Молебан на платоу испред Храма Васкрсења Христовог почиње у 16 часова. Након тога уследиће молитвена литија до Храма Покрова Пресвете Богородице, а потом назад до саборног храма. Посредством видео – бима обратиће се Митрополит Амфилохије, Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан и проигуман манастира Хиландар архимандрит Методије. У културно – уметничком програму наступиће истакнути драмски уметник Ненад Јездић и призренски богослови. Извор: Епархија ваљевска

– Патријарх Павле никада није прихватио поделу Косова и Метохију и тзв. хиландаризацију манастира Косова и Метохије. То су Ћосићеве перцепције, да не кажем манипулације, које не потврђује ниједан црквени документ. Као што је познато, патријарх је у нашој Цркви први међу једнакима, а најважније одлуке доноси Свети Архијерејски Сабор. Патријарх Павле никада Сабору није предложио такав модел о коме пише Ћосић, јер је тај модел противан бићу и достојанству Српске Цркве. Не треба губити из вида да је став Цркве о Косову и Метохији и начину решења проблема на заветној Српској земљи формулисао Свети Архијерејски Сабор Меморандуом о Косову и Метохији 23. маја 2003. године. Решења и предлози у том капиталном и до данас важећем и непромењеном црквеном акту су супротни од површних и за Цркву неприхватљивих Ћосићевих идеја о подели Косова и Метохије и тзв. хиландаризацији манастира. Зашто? Зато што на то немамо право и што би изоловано решавање питања правне заштите неколико наших великих и значајних манастира значило и претходно признање тзв. Републике Косово. Исти је случај и са поделом Косова и Метохије. Нико из наше Цркве нема право и не може да пристане на такву понуду, а Патријарх Павле је последњи који би на то пристао. Уместо тога о чему пише Ћосић, Патријарх Павле је записао: ”Косово ће у 21. веку бити мера и провера свих нас – од скромних трудбеника свакодневице, до патријарха и вођа српског племена. Не будемо ли достојни Косова, нећемо бити достојни ни свога земаљског постојања. Нестаћемо као да нас није било, а на нашем месту живеће неко други”. Није непознато да је Патријарх увек волео да саслуша саговорника без обзира да ли је учен или није, богат или сиромах, па је тако увек, на његов захтев, примао и Ћосића, као и сваког другог, и саслушао и његова размишљања и предлоге. Али, не постоји ниједан доказ да се Патријарх Павле сагласио са тим неприхватљивим и недостојним Ћосићевим идејама о Косову и Метохији. Не треба заборавити да је Ћосић у том свом плану, поред осталог, записао и да ”данашња поколења треба да се ослободе борбе за Косово и Метохији” и да би ”читаво садашње Косово и Метохији у српској држави представљало канцер Србије”. Неће бити да се и са тиме сагласио Патријарх Павле. И то је део тог плана! Треба знати да мемоарски записи спадају у историјске изворе другог реда и значајни су када нема историјских извора првог реда. Код теме која се тиче Ћосићевих мемоарских записа о Косову и Метохији и Патријарху Павлу, његови записи немају никакву реалну вредност осим као став једног човека – Добрице Ћосића – јер постоје црквени извори првог реда. Приметно је у Ћосићевим мемоарским записима и да су накнадно дописивани, па су чак и неки исти догађаји у различитим књигама описивани под различитим датумима. По свему што је написао о Косову и Метохији од 1999. године се види да Ћосић није схватио тајну Косовског завета. (Коментар у вези са наводима Добрице Ћосића о наводном прихватању његовог предлога поделе Косова и Метохије од Патријарха Павла) Извор: ИН4С

Вече је започето песмом „Сини јарко сунце са Косова“ коју су извеле сестре Трифуновић, етно дуо културно уметничког друштва Абрашевић под уметничким руководством Сузане Гајић. Присутнима се на почетку обратио протођакон Љубомир Ранковић истакавши да митрополит Амфилохије није долазио у Шабац пуних тридесет година, заблагодаривши му на доласку напомињући да је његов данашњи долазак у Шабац подједнако важан као и онај од пре тридесет година. Говорећи о књигама, господин Ранковић је рекао: „Не верујем да је икада и једна рука у историји написала такав летопис „тежак и мучан“. То је попис голготских жртава који леди крв у жилама…нешто потресније и од саме голготе. Свети владика Николај је рекао да се српска историја не пише мастилом, него крвљу и сузама. Прве две књиге су написане крвљу и сузама, а писац њихов Митрополит Амфилохије је умакао, забијао руку у срце, и своје и свога народа, усуђујем се казати и у Христово срце, јер са тим страдалницима косовским и српским страдањем, највеће патње осећа Христос. Он је вечни састрадалник сваког страдалника….Свети апостол Јован је пишући своју посланицу рекао „што чусмо, што видесмо очима својим, што размотрисмо и руке наше опипаше, то вам казујемо“. Није Митрополит Амфилохије ово писао из удобног његовог салона или убиблиотеке на Цетињу, него је сваку стопу Косовске земље у најгора времена прекорачао и својим рукама из блата и муља и јама вадио мртва телеса, облачио одела, паковао у ковчеге и вршио опела.“ Протођакон се подсетио речи некадашњег премијера Србије Зорана Ђинђића: „Независна држава Косово и Метохија најлакше ће настати у мраку и тишини. Чим се упали светло наше шансе расту.“ Подсетио је и на символику мрака осврћући се на то да је Јуда када је издао Христа отишао у мрак, у ноћи је издао свога учитеља, а мрак је одувек био симбол издаје. Данас је потребно упалити светло. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је присутнима дао кратак приказ књига са свим насловима, истакавши да је до Москве и Петрограда, до Крима и Владивостока, до Вашингтона и Чикага, до Париза и Лондона, до Сиднеја и Мелбурна стигла вест да је Светигора, издавачко информативна установа Митрополије црногорско-приморске објавила четворокњижје Митрополита Амфилохија „Љетопис новог косовског распећа“. Протојереј Велибор је рекао да „само онај ко не зна да је Ристо Радовић, данашњи Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморси и увек треба истицати Егзарх свештеног трона пећкога, Господин Амфилохије, у барама Радовића у доњој Морачи одрастао и стасао на Косову и епској песми о Јовану Косовцу који чува сво поље Косово, коју је чуо и запамтио од свог оца Ћира, само тај може бити изненађен овим четворокњижјем о косовској голготи….Митрополит Амфилохије се половином јуна 1999. године запутио ка Метохији путем Јована Косовца, и по благослову блаженопочившег Патријарха Павла стигао у Пећку Патријаршију, баш када се понављала библијска и његошевска реч о заветној српској земљи „О Косово грдно судилиште на сред тебе содом запушио“. Ове књиге нису ништа друго до наставак вишевековне хронике страдања срба на Косову и Метохији које је под насловом Плач старе Србије записао Серафим дечанац у своје време и оне новије хронике коју је у своје време написао ондашњи јеромонах, потоњи епископ херцеговачки Атанасије Јевтић.“ Он је истакао да ове књиге приказују сурову истину о арнаутима и њиховим злочинима, али и сурову истину о нама. „Кроз ову хронику се уочава и дубина и трагика људског пада и сведоче да она народна дубинска реч да је крв људска рана наопака, која се и каква држава може градити на убијању недужних на пљачкама, на силовању на рушењу и скрнављењу православних цркава и манастира, на трговини људским органима. Од речи и реченица записаних у овим књигама само су потресније фотографије Митрополита Амфилохија и његових свештеника и монаха са којима је сакупљао побијене Србе по Метохијским урвинама, сахрањивао их и читао им опела почев од преклане и силоване Марице Мирић и других чија је имена сачувао од незаборава. Сведочанство из ових књига не остављају Косово и Метохију у историји, не смештају их у легенду и митологију, не нуде поделу и презиру издају и кукавичлук. Са сваке странице, од ових хиљаду и четирсто и нешто страница и даље кипти невино проливена крв, али ни један ред из ових страница и ових књига, не позива на освету него на преумљење. Ове књиге трајно чувају нову косовско метохијску жртву у нашим срцима, и новом снагом, снагом Милошевском крепе угрожено народно памћење пред ирационалним самопорицањем до самозаборава. Ове књиге живо сведоче да Косово и Метохија за Србе не представљају само петнаест посто српске територије него по песнику место где земља небу жртву даје, а гроб се никад ником не продаје. Најдужи су, каже песник, у ропству и стисци, отпор дали српски црнорисци, тај отпор је трајао и траје, и трајаће докле гавран граје.“ Академик Матија Бећковић је на почетку свог обраћања подсетио на једну причу са Косова и Метохије коју је чуо од блаженопочившег патријарха Павла. Радња се збива у једном косовском селу где је србима дојадио турски зулум, а неко од њих је рекао „хајде да се потурчимо, ово се више трпети неможе, и да данемо душом“. Неко паметнији је рекао хајде да још мало причекамо. Убрзо је наишла и 1912. година и за србе је дошла слобода. Тада је неко од њих рекао, „ауууу браћо, замислите да оно учињесмо, пропаде нам онолика патња“. Матија се запитао, где се данас налази српски народ, хоће ли му пропасти седамстогодишња патња и да ли ће рећи оно што у историји није рекао. Академик Матија Бећковић је измеђуосталог рекао: „Митрополитови дневнички записи почињу 1. јуна 1999. године када је дошао у Пећку Патријаршију и када је у свом дневнику записао молитву Красници Пећкој, коју је иконописао Свети Лука и написао да су њене једине речи које је изговорила биле „Велича душа моја Господа“… Косово је горело и раније, али до овога пута то није било пред очима целог света на свим екранима. О косовском страдању сведочили су многи и пре њега, али његово сведочење надмашује сва досадашња, и оно ће што време дуже пролази бити све значајније. И ово ће једном бити давно, и данас прогоњено и прећуткивано, сутра ће већ бити славно. Не зна се шта је у овим сведочанствима потресније, речи или фотографија, али се зна да ће једног дана све то бити иконе. Оне ће сведочити о библијском страдању мученика и учесника једног истог косовског боја. А ти нови учесници косовског боја, косовске мисли и косовског завета биће јерарси српске цркве Амфилохије и Атанасије…који су голим рукама сахрањивали и превртали по крви јунаке. И шта бисмо данас рекли када Митрополиту спочитавају због бриге о Косову, него да му кажемо Благо теби Амфилохије Радовићу, радуј се и весели се сваком ударцу који добијаш чак и од своје браће. Чему си се другом надати могао и шта би друго дочекао свако ко је седео на твојој столици. Ако у уставу Србије пише да је Косово Србија, ако се њени вођи на јеванђељу заклињу да никад неће признати независност Косова и напомињу да нам нико то и нетражи, зашто ту није стављена тачка, него запета и није крај приче него њен почетак. И како то да не изазове највећу сумњу и забринутост. Не држе ваљда фигу у џепу, подсећајући на оног што се клео у сина а деце није имао, или на оног „доћићу сигурно а и ако недођем“. И зашто после толико сличних случајева попут Косова, Косово постаје најпрече и једино које треба да се реши најхитније. И како би то решење могло бити, ако му није циљ да се Србија обрука и поништи своју историју и себе. Ако је речено да је Косово преседан, и да се више никада тај случај неће поновити ни применити, зар Србија не би могла једним устима и једном вољом рећи урби и орби за сва времена, нећемо да будемо преседан ни изузетак међу народима, нећемо сами себи да вежемо жуту траку и добровољно идемо у гасну комору. Нећемо да урадимо оно што никад није урадио и ни један народ није учинио. Ако је сва Косовска земља олтар Српске Цркве, ако је Косово крштено име Србије, ако се на Косову поновило Јеванђеље, лако је закључити ако Србија може без Косова може без свега, и ако се одрекла Косова одрекла се и саме себе. Кад срби не буду Ссрби ни Косово неће бити српско. Ко је умро у ранијим вековима у већинској Србији у Небеској Србији никад није чуо да Косово није Србија. До тог открића дошло се у новије време, али до тога изума није стигла наука него сила и закон јачег…“ Након пригодних речи акдаемика Матије Бећковића присутном публикуму обратио се митрополит Амфилохије. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је подсетио на Његошеве речи: „надање се наше закопало, на Косову у једну гробницу“, појашњавајући да косовска гробница извире из Христовог гроба, будући да је то гробница људи побијених само зато што су хришћани. Он је напоменуо да је више безнађа у Косово у Србији и у српском народу него изван Србије. Митрополит је напоменуо да северни део Косова никада није био у саставу Косова, већ југ Србије, а да су из неких разлога комунисти са почетка друге половине двадесетог века припојили данашњи север Косова покрајини Косово. Измећу осталог митрополит Амфилохије је рекао: „Једина установа која стварно, ни једног тренутка није довела под знак питање Косово као срж Србије и српскога народа, то је Црква. Сведок тога је и наш блаженопочивши Патријарх Павле. Све оно што се догађало после рата, треба прочитати његове извештаје СА Сабору од 1957. – 1990. године када је он, како може само Свети Божији човек да објасни, објаснио шта се дешавало са народом. То је сведочанство нове сеобе после другог светског рата, и то је наставак онога прогона преко сто хиљада прогнаних срба од 1941.-1945., а онда после тога постепено је, до овог најновијих збивања, протерано нових сто хиљда срба под комунистичком влашћу. Црква је реаговала 1982. године једним апелом.“ Митрополит је истакао да је апел из 1982. године писан после паљења Пећке Патријаршије, после набијања на флашу Ђорђа Мартиновића , после убиства Миличића Данила код цркве Самодреже и других по Србе погубних догађаја. Тај апел богонадахнуто Николајевски и Јустиновски написао је владика Атанасије Јефтић, а у њему је записана и белешка свештеника од 4.марта 1872. године: „Овдје више вреди једно арнаутско говече, него ли сви христијани и све христијанске цркве. Жалосно је стање наше које се описати неможе“. Ту је белешка и Бранислава Нушића која гласи: „Српски се живаљ на Косову осећа из дана у дан све отуђенији и напуштенији“. Високопреосвећени Митрополит је истакао да су то све подаци о догађајима који се кроз историји догађају и до данас, све до убиства Оливера Ивановића који представља још једну српску жртву на Косову и Метохији. Митрополит Амфилохије се осврнуо и на догађаје око Пећке Патријаршије подсећајући нас и на почившу мати Февронију, игуманију Пећке Патријаршије, благодарећи којој Пећка Патријаршија није уништена у мартовском погрому 2004. године, будући да она није желела да напусти манастир. Високопреосвећени је напоменуо да Косово није изгубљено, иако су Срби биолошки у мањем проценту снага Косова није у биологији. Доле се налазе најзначајнији ћивоти са моштима, а мошти су сведоци живог присуства Цркве. У надахнутој беседи, високопреосвећени митрополит је указао на наслов једне своје књиге „Косово је глава Лазарева“, напомињући да је то символички назив. Незна се где је Лазарева глава, али Косово је глава Србије и као што тело не може без главе тако ни Србија не може без Косова! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Издавачка кућа „Светигора“, у сарадњи са Руским домом у Београду, организовала је на дан Света Три Јерарха, 12. фебруара 2018. године, промоцију књиге „Љетопис новог косовског распећа“ Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Вече је почело видовданском химном црногорског књаза Николе „Онамо, `намо“ у извођењу а капела састава Србски православни појци, а потом је приказан филм „О Косово, грдно судилиште“ у режији православне Немице Ксеније Хајнбухер, која је студије режије завршила у Немачкој, а данас живи на Валаму. У овом документарном филму потресно сведочанство о страдању невиних и недужних Срба на Косову и Метохији казују преживели сродници, као и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Филм је титлован на руском језику. Уводно слово о књизи, која је поменик новог косовског страдања и још једног новог сведока косовске Голготе, а у којој су пописани Срби, нови страдалници и мученици, казивао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. „До Крима и Владивостока стигла је вест да су Светигора и Руски институт за стратешка истраживања објавили књигу митрополита црногорско-приморског Амфилохија Љетопис новог косовског распећа на руском језику, и то одмах по објављивању на српском језику. Част да напише прослов овој књизи припала је г. Александру Конузину, донедавном амбасадору Руске Федерације у Србији, и историчарки Јелени Гусковој. Књигу су превеле гђа Наталија Лукина и гђа Светлана Луганска," истакао је крстоносни прота Џомић и додао. „Све оно што се на великомученичком Косову и Метохији догађало и што се догађа од нових и старих агарјана, посебно од 12. јуна 1999. године до дана данашњег, изнето је у овим књигама." Ово аутентично сведочанство преведено на руски језик јесте и најцеловитија хроника и, како каже протојереј-ставрофор Џомић, она је и „жртвопис за све што се догађало на нашој новој свенародној голготи; ово је књига о чојству и јунаштву, али је и књига о нечовештву и кукавичлуку...“ Духовна сазерцања и понирања у дубину нашег косовског распећа чине још једну потку ове књиге изложену кроз духовна Митрополитова размишљања и о онима који су пали у грех отимања и грађења некакве своје куће на хиљадама убијених Срба. „Од речи и реченица Митрополитових у косовско-метохијским књигама само су потресније фотографије Митрополита који је са свештеницима, присутним протојерејим-ставрофорима Радомиром Никчевићем, Миљком Корићанином, Радивојем Панићем и другима, у то време сакупљао убијене Србе, распала људска телеса по косовско-метохијским урвинама, сахрањивао их и читао им опела, почев од силоване и преклане Марице Мирић до других имена невиних жртава, чија је имена Митрополит сачувао од незаборава у овој књизи,“ казао је отац Велибор Џомић и додао да књиге предочавају оно што се данас једва и стидљиво предочава јавности - лицемерје војних снага које су током те 1999. године запоселе и окупирале Косово и Метохију. Мр Живојин Ракочевић је казао: „Већ три деценије постоје три јединствене књиге које у нашем времену прате проблем Косова и Метохије: прва књига је Од Косова до Јадовна умировљеног епископа захумско-херцеговачког Атанасија, у скоро поновљеном деветом издању; друга књига је Задужбине Косова и Метохије, коју је приредио Живорад Стојковић са сарадницима 1987. године. Пре неколико година ова књига је доживела енглеско издање (Епархија западноамеричка, епископ Максим). Прошле године се појавило треће проширено издање Епархије рашко-призренске, по благослову Владике Теодосија. Трећа књига је Љетопис новог косовског распећа, дело које вечерас испраћамо на пучину руског језика. Са научне стране, дело је несумњиви документ, историјски извор, друштвена анализа контролисаног хаоса, дефиниција и одговор на питање сукоба великих сила, као и манифестација њихових односа на територији која је послужила као историјски преседан и прекретница. Духовност, европски хришћански концепт, православни и светосавски развој, српски косовски завет - дубоко су преиспитани у овим књигама, и то: у односу Бог - личност, ја - други, ми - идеологија и глобализација." О књизи је говорио и новинар из Америке Срђа Трифковић, који је навео да је књига безвремено сведочанство и хроника крвавих догађаја, стварних у времену, те и да Срба једва има у траговима, како на Космету, тако и у Хрватској и Федерацији БиХ. Академик Матија Бећковић је рецитовао своје три песме Косово поље, Лазар и Амфилохије. На крају се обратио митрополит Амфилохије, прво изразивши велику захвалност Руском дому на указаном гостопримству, наводећи да су Руси и Русија увек бранили Косово и Метохију, при чему је поменуо и руског конзула Шчербина, који је, како је рекао, у турско време убијен на скоро истом месту где и лидер Грађанске иницијативе „Србија, демократија, правда“ Оливер Ивановић. „Косово и Метохија постаје место где се проверава судбина, не само Срба и браће Албанаца, него и модерног света, Европе и Америке“, казао је Високопреосвећени Митрополит и додао: „Уверен сам да је цар Лазар био и биће победник“. Митрополит Амфилохије је подсетио и на велику жртву руског цара Николаја Другог који је настрадао јер је устао у заштиту тадашње Србије и Црне Горе. Према Митрополитовим речима, они који су некада бомбардовали Србе, бомбардовали су их и сада, угрожавајући достојанство и својих држава, Америке и Европе, и настављајући безумну нечовечну политику, што се посебно одразило на Косову и Метохији. Да подсетимо: Митрополитови дневнички записи из Метохије из 1999. године, након Кумановског споразума којим је окончана тромесечна војна агресија НАТО пакта на СРЈ, као и о његови текстови, есеји и интервјуи о Косову и Метохији били су инспирација за два филмска остварења: „Ви идите - ја нећу“ редитеља Хаџи Александра Ђуровића и „Косово - универзум бола“, аутора Ранка Ђиновића. Представљању књиге присуствовали су архимандрит Стефан (Шарић), настојатељ Спомен-храма Светог Саве у Београду; протојереји-ставрофори Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије; др Драгомир Сандо, директор Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке; Трајан Којић, старешина цркве Светог Марка; Миљко Корићанин, старешина цркве Светог Георгија; Димитрије Калезић и Радивој Панић, као и бројно београдско свештенство, ђакон Саво Лазић из Епархије шабачке, где је ова књига недавно такође представљена. Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, директор Издавачко- информативне установе Светигора; Светлана Луганска, преводилац; г. Симо Спасић, председник Удружења за киднапована и убијених на Косову и Метохији; Ранко Ђиновић, косовско-метохијски писац; Никола Живковић, новинар и публициста из Берлина; гђа Љиљана Булатовић, новосадски новинар; Милијана Балетић, представници Удружења српских домаћина, као и многобројни пријатељи и сарадници из Београда и других српских градова, из Републике Српске и српског расејања такође су били присутни. Вече је водила гђа Марина Рајевић Савић. Извор: Српска Православна Црква