Претражи Живе Речи Утехе

Одазивајући се братском позиву Преосвећеног Епископа тимочког г. Илариона, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је 23. септембра 2022. године у Богом чувану Епархију тимочку. Првојерарха Српске Православне Цркве испред Саборног храма Свете Тројице у Неготину дочекао је Преосвећени Епископ г. Иларион, заједно са преосвећеном господом архијерејима браничевским Игнатијем и нишким Арсенијем, свештенством, монаштвом и благочестивим народом Епархије тимочке. -Највећи украс овог града, у архитектонском смислу, свакако јесте Саборни храм Свете Тројице, али највећи украс овог храма јесу верни људи и благочестива деца која се овде од малих ногу у великом броју причешћују светим тајнама Христовим, а можемо рећи и да је мноштво деце овде било присутно и пре свога рођења, као она која су ношена у утробама својих благочестивих мајки и који су се и на тај начин, кроз утробу мајке, причешћивали светим тајнама и тако се испуњавали благодаћу Духа Светога. Својим присуством у цркви Христовој, својом љубављу према отачаственој вери, овај благочестиви народ и народ читаве Епархије тимочке сведочи да заиста и по Косовском завету разуме и прихвата да је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека, нагласио је Преосвећени Епископ г. Иларион у свом поздравном слову. После свечаног чина доксологије Његова Светост Патријарх је освештао обновљени Парохијски дом при Саборном храму у Неготину. Уследила је посета кући знаменитог композитора Стевана Стојановића Мокрањца и неготинској Старој цркви у којој почива Хајдук Вељко петровић, јунак Првог српског устанка. Беседа Патријарха српског г. Порфирија У име Оца и Сина и Светог Духа. Преосвећени Владико, брате и саслужитељу, браћо и сестре, ја сам данас благословен и сви смо благословени због тога што смо се сабрали у храму који је посвећен Једном у Тројици Богу, Оцу и Сину и Светом Духу, Њему, нашем Оцу, Сведржитељу, али и Њему који је Почетак и Крај. Христос Спаситељ јесте Алфа и Омега, како нас поучава Свето Писмо. Ја сам данас благословен пре свега речима љубави и молитвених жеља Ваших, Владико, али и сусретом са хришћанским ликом, са лицима, браћо и сестре, свих вас на којима стоји печат Христов. Људи могу бити заједница, могу имати јединство на разним темељима, могу бити снажни, могу постизати разне резултате и остваривати недостижне циљеве у том јединству. Многа окруживања и различита уједињавања људи могу бити честита из најбољих побуда, али свако јединство и свака заједница нас људи ако није у Христу и Цркви Његовој узалудна је ма колико била добра, величанствена и позитивна. Један народ и у наше време и одувек треба да се брине о економији, о свакој врсти прогреса, о одбрани, о различитим социјалним установама… Све то јесте неизмерно важно и око тога се треба трудити, али ако не постоји јединство које је утемељено на Христу и Цркви Његовој, онда свако окруживање личи на љуштуру која нема садржај, личи на орах који има чврсту и снажну љуску, али љуску која је празна. Такав шупаљ орах се и под најмањим поветарцем када удари о камен разбија у парампарчад. Оно, браћо и сестре, што нас чини нераскидиво једним и јединственим, заједницом, јесте наш темељ, правоугаони камен, а то је Господ наш Христос. То јединство није апстрактно, није идеологија људска и самим тим пролазна. То јединство јесте у молитви, јесте у Цркви и јесте у светој Литургији. Отуда се радујем неизмерно речима, које смо чули од вашег Владике, да у овај храм долазите, да се овде причешћујете, да овде градите јединство са Христом, да овде имате заједницу са вашим Спаситељем кроз свету Литургију, кроз свето Причешће, а онда у том Причешћу нераскидиво јединство између себе. Наша православна вера нас је обликовала кроз векове. Откад знамо за себе знамо за себе као православне хришћане. Све наше стваралаштво, што год да постоји чему се сами дивимо и поносимо, али чему се диве многи странци који дођу у наше крајеве, све то на себи носи печат Христов, печат православне вере, понекад видљиво, а понекад невидљиво. Зато је важно не само да чувамо ту своју православну веру, јер ако је чувамо као идеју, као идеологију, а немамо везе са Црквом, онда ће и то имати свој крај и штавише може бити контрапродуктивно, може се претворити у искључивост. Међутим, ако живимо својом православном вером не у смислу да мислимо да смо бољи од других, него баш зато што живимо својом православном вером откривамо у најдубљој својој дубини очима Христовим своје падове, своје слабости, своје немоћи, тј. баш зато што живимо том својом православном вером имамо јасну могућност да видимо свој грех, да га препознамо, али исто тако да спознамо да онда када знамо да смо слаби и немоћни и подигнемо своје очи ка Христу. Он је ту са нама, Он нас исцељује! Иако слаби у Њему постајемо снажни и моћни, јер та снага није од овог света. То је била и снага Хајдук Вељка који је рекао: Главу дајем Крајину не дајем! На први поглед то може бити само реч да хоће да покаже да брани своју земљу – и заиста ју је бранио – али није била пука одбрана неког географског простора. Он је бранио свој дом и домове свих својих ближњих, бранио је огњишта, бранио је срце тог огњишта, а то јесте опет његова православна вера. Узалуд је дом, узалуд је географски простор, узалуд је све оно што малопре рекох – ако нема срца. Узалуд је економски напредак, узалуд је било која врста снаге, ако нема Христа да осмишљава и наше успоне и наше падове. У тој речи Хајдук Вељка јесте и реч свих нас, став свих нас у односу на своју Крајину, на свој дом, на своје огњиште, а то је управо овај свети храм посвећен Светој Тројици – Оцу и Сину и Светом Духу. Тако овде славимо Спасовдан као градску славу, тада славимо пуноћу живота. Наша православна вера, браћо и сестре, значи, у једној речи Христовој, љубав читавим својим бићем према Богу. Та љубав наша према Богу можда је само понекад наша жеља да волимо читавим бићем својим Бога, а тамо где постоји жеља ту је и Бог. Његова љубав постаје наша љубав према Њему, Његова љубав према нама. Понекад можда само желимо да желимо љубав према Богу. У тој нашој жељи за жељом да служимо Богу опет је Он ту са нама, јер Бог је увек на нашој страни. Наравно, из те и такве понекад слабашне љубави, која посрће према Њему, рађа се и наша љубав према ближњем, боље рећи, наш став према ближњем, тј. према сваком човеку. Наш став није став затворености и искључивости. Отуда и овај изазов и искушење – које је владика Иларион поменуо, са којим смо се суочили – није ни ново ни од јуче. Оно не подразумева ни у ком случају нашу искључивост и, не дај Боже, нашу мржњу према било коме, жигосање и прогоне. Напротив, то је позив нама на молитву, позив свима нама да будемо бољи, да будемо бољи и аутентичнији сведоци Христове вере. Ако такви јесмо онда ћемо свима и сваком на све четири стране света бити пример, пожелеће и други да Христа изаберу за темељ свога живота, за пут, за свој живот, па ће се онда и они, без обзира у каквим изазовима се сами налазе, обраћати Христу за помоћ и у Њему налазити спасење. Увек је свако искушење, без обзира које је врсте, са којима се суочавамо као појединци, али и као заједница, нама позив на веће преображавање у Христу, на потпуније посвећивање себе Христу и једне другима. Господ каже: Дођи и види, тј. Филип Натанаилу у Јеванђељу када хоће да му покаже Христа као Месију, али не зна како да објасни да је Христос Месија. Онда каже: Дођи и види! Шта имамо да покажемо? Ми свима и свакоме треба да кажемо дођи и види својом заједницом. Христос је наша заједница у мери у којем ми јесмо једно, у којој се трудимо да служимо једни другима, да праштамо једни другима, да иштемо опроштај једни од других, да живимо једни за друге. У тој мери ми постајемо аутентични сведоци онога што се дешава овде на светој Литургији. Онда своју заједницу показујемо као аутентичну, јер за заједницом чезне сваки човек. Човек је створен за заједницу. Самац макар био савршен и у моралном смислу те речи, макар испуњавао све заповести Божје – није Црква. Христос неће то! Он неће самозаљубљеног савршеног усамљеника, него хоће заједницу у којој неко узраста у врлини незадрживо по промислу Божјем да би собом носио и друге, а неко посрће и има потребу да га други придржи за руку.Без обзира ко је на којем месту, ако је Христос у центру те заједнице, ако је Он на првом месту свима, онда ће свако од нас бити на своме месту. Љубављу вашом надахнут, али и скромном својом љубављу према вама и браћи архијерејима, засигурно да бих могао до ујутру овде са вама да будем. Међутим, завршићу управо једном сликом из Старог завета која поткрепљује оно о чему сам говорио. Сећате се приче о Содому и Гомору, када је Господ због греха који се тамо умножио хтео да спржи и спали те крајеве. Аврам, праведни свети човек, угодник Божји, пошто баш зато тога што воли Бога воли свакога човека, не поставља себе као судију и не одређује он ко је онај који је грешан, а који није, каже: Господе, немој! Спаси, сачувај овај град ако у њему има педесет праведника. И Господ каже: У реду, доведи ми тих педесет. Међутим, Аврам није успео да нађе педесет праведника, па онда каже: Господе, нема педесет, али да ли ћеш сачувати овај град ако нађем четрдесет? Каже Господ: Хоћу, доведи. Не нађе међутим Аврам ни четрдесет праведника, па је онда молио Господа да их спаси ако нађе тридесет праведника, па је спуштао цифру све до десет: Господе, ако буде десет праведника спаси овај град. И Господ каже: Хоћу због тебе и твоје љубави и твоје вере. Али не нађе Аврам ни десет праведника. И онда шта је био резултат? Тај град је уништен. Ако смо ми аутентични хришћани, онда живимо својом вером окупљајући се у светом храму на светој Литургији, у смирењу, у покајању – не у покајању као самоосуђивању себе, као једном психолошком стању у којој хоћемо да кажемо: Господе, ја сам такав и такав, урадио сам тај и тај грех, али сам заправо бољи; и не у самокињењу себе, него, како рекох, у смирењу: Господе, то сам што сам, не уздам се у себе, сву своју наду полажем у Тебе. Ти си љубав, Ти знаш шта ми треба, Ти знаш моје слабости; и не у својој охолости према другима, у самозамишљеној чистоти, у самољубљу, у гордости – уздајући се у Бога и трудећи се колико год можемо да једни према другима будемо онакви како Бог од нас хоће. То је православна вера, она нас је обликовала кроз векове и њом јесмо оно што јесмо. Ту веру је заправо бранио Хајдук Вељко и толики јунаци и свети мученици стратилати и борци из нашега рода. Нека би Господ дао, браћо и сестре, да том православном вером својом живимо, да се сабирамо под окриље овог храма, под окриље Свете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, у Христу Господу нашем који је постао један од нас да бисмо ми у Цркви Његовој и кроз Цркву Његову постали по благодати оно што Он јесте како бисмо онда и овде и сада у овом свом животу не само предокусили него живели тајну Царства Божјег које у пуноћи нас очекује у будућем веку, где се непрестано вечно сада и увек слави име Свете Тројице, Оца и Сина и Светог Духа. Амин! *** Другог дана посете Епархији тимочкој, 24. септембра 2022. године, Патријарх српски г. Порфирије ће освештати храм Свете Петке у Малајници, а затим служити свету Литургију уз саслужење више архијереја. ФОТОГАЛЕРИЈА

Његова светост Патријарх српски г. Иринеј освештао је данас обновљени Храм Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима код Доњег Михољца, родном мјесту блаженопочившег Патријарха Павла. Патријарх Иринеј је у обраћању истакао да је ово велики дан за Славонију и све народе овог краја, те пожелио да објекти, попут ове Цркве, никада не буду рушени, као што се десило у посљедњем рату. – Хвала Богу обновисмо храм и надамо се да ће се та обнова, уз благослов Божији, пренијети на све народе овог подручја. Жеља је да та зла времена заувијек остану иза нас и да се не понове нигдје никада, јер сваки човјек је икона Божија без обзира ком народу припадао и коју боју коже имао – рекао је Патријарх Иринеј. Свајтејши је поручио се сви морају вратити Богу да се зла времена не понове, те нагласио да је блаженопочивши Патријарх Павле био изузетан човјек кога би пожељели сваки народ и Црква. – Красили су га смиреност, скромност и доброта коју су сви осјећали. Његова скромност је била примјер свима. О томе говори податак да ми је као свом ђаку једном приликом дао своју собу, а он преспавао у штали. Његове ријечи попут – будимо људи, постале су данас пословице. Он је свугдје сијао ријеч Божију. Он је за народ свети патријарх. Да је више таквих људи, другачије би било стање у свијету и код нас – оцијенио је Патријарх Иринеј. У оквиру обиљежавања 800 година аутокефалности СПЦ у Епархији пакрачко-славонској и 270 година храма Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, у новоосвећеном храму служена је Света архијерејска литургија. Свету службу Божију служио је Свајтејши Патријарх Иринеј са Високопреосвећеном господом: Архиепископом катарским Макаријем, Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, Митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем и Преосвећеном господом епископима: пакрачко-славонским Јованом, милешевским Атанасијем, будимљанско-никшићким Јоаникијем, рашко-призренским Теодосијем, бихаћко-петровачким Сергијем, далматинским Никодимом, осјечко-пољским и барањским Херувимом, захумско-херцеговачким Димитријем и умировљеним средњоевропским Константином. У освећењу Цркве Светих Петра и Павла учествовали су и ученици Цетињске богословије по благослову Митрополита Амфилохија, предвођени професорима ђаконом Павлом Љешковићем и Александром Вујовићем и др Миодрагом Чизмовићем. Свечаности су присуствовали амбасадор БиХ у Хрватској Александар Врањеш, министар иностраних послова у Савјету министара у техничком мандату Игор Црнадак, представници амбасаде Србије у Хрватској и српских организација из Хрватске. Присутни су били и представници других цркава, предсједник Самосталне демократске српске странке Милорад Пуповац, директор Секретаријата за вјере Републике Српске Драган Давидовић, бројни православни вјерници из Славоније, гости из Српске и Србије, свештенство, добротовори и донатори обнове овог храма. Сви они су, након што је освештана црква у Кућанцима, у којој је крштен Патријарх Павле, посјетили имање на коме је он рођен. Храм Светих апостола Петра и Павла подигнут је из темеља с обзиром да је миниран и потпуно уништен за вријеме протеклог рата. Обнова је трајала око десет година. У Кућанцима се данас говорило о томе да на мјесту гдје је рођен Патријарх Павле буде саграђена истовјетна кућа у каквој је живио, као и спомен-црква, музеј-задужбина и конак. Кућанци су село које су 1680. године основали Срби из Подриња, бјежећи пред Турцима. У селу данас живи око 500 становника. У Храму Светих апостола Петра и Павла јуче је служена Света архијерејска литургија у спомен на десет година од упокојења Његове светости Патријарха српског Павла, а у Слатини је одржана свечана академија поводом обиљежавања 800 година аутокефалности СПЦ у Епархији пакрачко-славонској. Његова светост Патријарх српски Иринеј том приликом је истакао да је блаженопочивши Патријарх Павле оставио дубок траг у српском народу и СПЦ. Патријарх Павле рођен је у Кућанцима код Доњег Михољца у Славонији као Гојко Стојчевић. Студирао је у Београду и 1957. године постао је владика рашко-призренски, а 1990. је изабран за патријарха СПЦ, коју је водио 19 година. Људи и вјерници су Патријарха Павла цијенили због скромности и приступачности, као и због залагања и борбе за права Срба на Космету, БиХ и у Хрватској. Био је 44. српски патријарх. Преминуо је 15. новембра 2009. године у 95. години. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Дом Кола српских сестара у Неготину обновљен је након скоро век постојања донацијом организације „Наши Срби“ из Чикага. У суботу 22. јуна 2019. године Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион освештао је просторије обновљеног Дома Кола српских сестара у Неготину. Саслуживали су архимандрит Козма игуман манастира Буково, протојереј-ставрофор Радивоје Панић свештеник храма Светог Саве у Београду, неготински свештеници протојереј-ставрофор Ранко Јовић, протојереј Милан Радовић, јереј Марко Пајчин, ђакон Урош Памучар секретар ЕУО и јерођакон Илија (Јовановић). Почасни гост била је председница хуманитарне организације „Наши Срби“ из Чикага г. Кети Фенслоу, која се бави хуманитарним радом дуги низ година и учествује у многим акцијама широм Србије, а посебно на Косову и Метохији. Она је дошла са својим блиским сарадницима г.Миром и г.Зораном Гушићем и американком г. Лином Свилар. У Неготин су стигли са оцем Радивојем Панићем управо након посете Косовским енклавама. Поред многобројних гостију, свечаности су присуствовали г. Владимир Величковић, председник општине Неготин и његови сарадници Мерлина Селенић, заменица председника општине и Татјана Панић, члан општинског већа. Владика је у свом обраћању изразио захвалност свим чланицама Кола и председници Александри Петровић, које су и у тешким временима смогле снаге да организују бројне хуманитарне акције протеклих година, иако нису имале своје просторије. Посебну захвалност упутио је г. Кети Фенслоу и њеном тиму хуманитараца, без чије помоћи Дом Кола не би био обновљен. Захвалио је и представницима локалне самоуправе, који су примерено својим могућностима помагали рад овог хуманитарног удружења. Благословио је даљи успешан рад и пожелео да се Колу придружи још више нових чланица како би се предвиђене активности успешно оствариле у будућем периоду. Председница Кола г. Александра Петровић уручила је захвалнице донаторима и пријатељима који су помагали рад чланица Кола и захвалила свима који су својим доласком увеличали данашњу прославу. У просторијама Дома уприличена је изложба фотографија, која је подсетник како је текао пут реновирања зграде Дома у протеклом периоду до данас. Приређен је и концерт поводом данашње прославе који су извели хор Саборног храма Свете Тројице, дечији хорови „Вивак“ и „Класје“. Чланице Кола верују да ће Дом Кола српских сестара постати истински дом за све оне којима је помоћ потребна. Извор: Епархија тимочка

У припремну недељу пред почетак великога и часнога поста – недељу блудног сина, 11/24. фебруара 2019. године, у Деспотову, на дан светог Власија и светог великомученика Ђорђа Кратовца, свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, викар Епископа бачког. У току свете Литургије, Његово Преосвештенство, у свештени ђаконски чин, рукоположио је вероучитеља Милорада Мишкова из Мошорина. У продужетку свете Литургије извршен је чин освећења новообновљеног часног крста за олтарску апсиду храма. Часни крст је по завршетку Свете литургије постављен. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Епископу Исихију на светој Литургији је саслуђивало више свештеника из Епархије бачке и двојица ђакона, а певао је Црквени хор „Свети Јован Крститељ“ из Бачке Паланке, коме је дириговала професор музике Снећана Жујић. Већи број деце и верног народа из Деспотова и околине, причестило се светим Тајнама. На крају свете Литургије, надлежни парох, презвитер Никола Темеринац, захвалио се Епископу Исихију што је поново дошао у парохију деспотовачку и благоизволео осветити обновљени часни крст Светојовановског храма, који ће својом силом чувати и бранити све житеље Деспотова, са молбом да пренесе поздраве Његовом Преосвештенству Господину Иринеју, са осећањем радости, јер велико дело учини нам Бог отаца наших. Извор: Радио Тавор

Владика Иларион: Васцелим својим бићем узносимо благодарност Господу на свему! У недељу седму по Педесетници, 15. јула 2018. лета Господњег, када савршавамо богослужбени спомен на празник Полагања часне ризе Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион, учинио је канонску посету Брестовцу, у архијерејском намесништву неготинском, и у тамошњем Световазнесенском храму началствовао евхаристијским сабрањем верног народа Божјег. Његовом Преосвештенству саслуживали су христољубиви клирици Епархије тимочке: Високопреподобни архимандрит Козма (Радовић), игуман свештене Светониколајевске обитељи манастира Буково; протопрезвитер-ставрофор Трандафил Јанковић, архијерејски намесник неготински; протопрезвитер Зоран Јовић, парох неготински; протонамесници Вукашин Симоновић, парох брзопаланачки и Душан Динић, парох јасенички; презвитер Славиша Видовић, парох вражогрначки, као и јерођакон Илија (Јовановић), сабрат Светониколајевске обитељи манастира Буково. Благољепију литургијског сабрања допринело је милозвучно појање хора при неготинском саборном храму Свете Тројице, док је апостолско чтеније произнео катихета Бранислав Илић. Пре Свете Архијерејске Литургије, владика је освештао обновљену цркву брвнару (једну од три цркве брвнаре у неготинском крају), стару 220. година, чиме је употпуњена духовна и васкрсна радост овог недељног дана. У својој надахнутој Архипастирској омилији, Владика Иларион је поучио сабране о значају активног учествовања у богослужбеном животу литургијске заједнице којој припадају. Усрдна молтва је насушна потреба сваке хришћанске душе, јер као што тело не може да живи без дисања, тако и душа не може да живи без благодарствене молитве, подсетио је Владика Иларион. Као израз духовног очинства, Владика је похвалио пастирски труд и благословена дела надлежног пароха, протонамесника Душана Динића, који према пастирским потребама ускоро одлази на нову градску парохију и ново послушање као свештенослужитељ светог олтара при Светогеоргијевском храму у Кладову, које му Епископ по богомудрој одлуци поверава. Након литургијског сабрања у порти древног брестовачког храма уследио је богат културно-уметнички програм, док је добротом и љубављу историјског архива града Неготина, приређена изложба фотографија брестовачке цркве брвнаре. Трудом надлежног пароха протонамесника Душана Динића, а љубављу и добротом благочестивог народа Брестовца, богослужбено сабрање је настављено трпезом хришћанске љубави. Ово је била прва званична Архипастирска посета Брестовцу од како се Владика Иларион налази на трону Епископа тимочких. катихета Бранислав Илић епархија тимочка

Није могуће тачно одредити када је сазидан данашњи храм у Деспотову. Зна се да је године 1787. подигнут наос храма. Касније је сазидан звоник и покривен даскама. Такође је познато да је у Деспотову постојао богослужбени живот и пре 1787. године. О томе сведочи антиминс из 1728. године. Иконостас, који је је осликао Јован Исајиловић из Даља, има изузетну уметничку вредност. Године 1871. звоник је обложен бакром. Од 1958. године храм се налази под заштитом Покрајинског завода за заштиту споменика културе и од великог је значаја. Радост поводом славе храма и његове значајне годишњице употпунио је долазак Његовог Преосвештенства Епископа мохачког господина Исихија, викара Епископа бачког, на вечерње богослужење. У склопу вечерњег богослужења владика Исихије је благословио славски колач и осветио кољиво, а потом је освештао новобновљени часни крст за звоник храма, уз саслужење бројног свештенства и ђаконства. Овом великом догађају присуствовао је и господин Бранислав Шушница председник Општине Бачка Паланка. На вечерњем богослужењу и чину освећења крста, певао је црквени хор Свети Јован Крститељ из Бачке Паланке, којим је дириговала Снежана Жујић. Владика Исихије се обратио верном народу, честитавши храмовну славу у име Преосвештеног Владике Иринеја и у своје име, подсетивши на личност светог Јована, Претече и Крститеља, највећег од свих рођених од жене. Надлежни парох презвитер Никола Темеринац је захвалио Епископу Исихију што је благоизволео осветити часни Крст Светојовановског храма, који ће својом силом чувати и бранити све житеље Деспотова. Ово је била прва посета Епископа мохачког господина Исихија, викара Епископа бачког, једном храму у Епархији бачкој. Извор: Епархија бачка

Након дочека Епископа извршен је чин полагања светих моштију у Престо. По завршетку чина извршено је мало освећење храма који је подигнут и освећен пре 160 година. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, стерешина манастира Буково, протојереј-ставрофор Влајко Банковић парох јабуковачки, протојереј Зоран Јовић архијерејски намесик неготински, протонамесник Ристибор Стевић парох бољевачки, протонамесник Душан Динић старешина храма, јереј Марко Пајчин парох неготински и јерођакон Илија (Јовановић). За певницом су певали чланови групе „Српски православни појци“ из Београда Након литургијског сабрања приређено је послужење као и музички програм у ком су учешће узели Етно група „Мариника“ и „Србски православни појци“. По завршетку културно-уметничког програма приређен је свечани ручак за све присутне госте. Извор: Епархија тимочка

Верујући народ овог места у великом броју, са представницима државних институција: г. Гаврилом Грбаном - представником Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, г. Митром Вучуровићем - председником Општине Житиште, дочекао је свог духовног пастира, Епископа банатског г. Никанора срдачно и са пуно љубави. При чину освећења храма, као и евхаристијским собрањем Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Драгомир Сандо - професор Богословског факултета Универзитета у Београду, протојереј-стварофор Радомир Сандо - парох у Старом Сланкамену, протојереј-ставрофор Драган Видаковић - парох у Буковцу, протонамесник Слађан Ристић - архијерејски намесник зрењанински, протонамесник Саво Мајсторовић - парох српскоитебејски, јереј Бранко Марковић - архијерејски намесник житиштански, протођакони Зоран Милaнковић и Игор Станковић и ђакон Предраг Ненин, уз појање Црквеног хора Свети Серфим Саровски из Зрењанина. На малом входу, Епископ је протонамесника Саву Мајсторовића рукопроизвео у чин протојереја, наградивши га за његов труд и залагање у обнови светог храма. Пригодну беседу о човековом односу према Богу и ближњима изговорио је протојереј-ставрофор Драгомир Сандо. Литургијску свечаност епископ Никанор је крунисао доделом ордена Светог Теодора Вршачког г. Војиславу Мркшићу за делатну љубав према Светој Мајци Цркви, нарочито показану несебичним давањем матријалне помоћи у обнови храма. Потом су додељене архијерејске грамате задужбинарима, великим добротворима и добротворима. Епископ је захвалио свим дародавцима и позвао верни народ да животом сведочи своју веру и да обнова храма значи и њихову духовну обнову и духовно узрастање. Извор: Епархија банатска