Претражи Живе Речи Утехе

Новохиротонисани епископ Пентапоља Нектарије је са великом љубављу и трудом вршио своју пастирску и филантропску службу као и представљање Александријске патријаршије у Каиру. Подједнако је био доследан у својој списатељској и издавачкој делатности пошто није престајао да пише и објављује књиге. Изгледа да је оно што је прелило чашу острашћености и зависти, тј. гнева појединих против њега, били су чланци које је објављивао у новинама својих сународника. Ти текстови су изазивали лепа осећања код сународника у Египту, а истовремено су наишли на добродошлицу код тадашње александријског патријарха Софронија. Неки синодалци, који су се спремали за заузму трон патријарха Александрије, претпоставили су да ће, раније или касније, активни млади епископ Нектарије моћи да се нађе испред њих, када дође час избора новог патријарха. И то са угледом који је све више и више растао. Из тог разлога постарали су се да убеде патријарха Софронија да Нектарије Пентапољски не само да има амбиције да заузме трон Александрије него и да активно ради на скором преузимању трона. Нажалост, клеветници су убедили остарелог патријарха да је управо то случај. Могуће је да патријарх, који је доста учинио за патријаршију, није могао да духовно процени личност свога епископа. Стога је, размишљајући само световно, сагледао да би трон могао да заузме неки јерарх који се сам намеће. Зрачење, пак, младог јерарха Нектарија било је очигледно. Треба додати, такође, да су они који су заверу сковали против Пентапољског епископа, смерног и смиреног јерарха, тежили и да га подстакну да одреагује на неке њихове неприкладне поступке, попут оног кад су наговорили неког архимандрита да служи без дозволе и благослова у области у којој је служио Нектарије. Али расудљиви и мирољубиви Нектарије није томе придавао значај. Прогон епископа Нектарија из Александријске патријаршије спроведен је на основу три документа. Ради се о документима патријарха Софронија у којима се оцртава однос патријаршије према оклеветаном јерарху. Ова писма документују заоштравање односа Александријске патријаршије са Пентапољским епископом до његовог јасног изгона са терена патријаршије. Желели су да случај рашчисте брзо и ефикасно. Зар тако није било и са Христом? Први акт, дакле, било је патријархово писмо датирано 3. маја 1890. године које у почетку наводи: „Разрешава се Пентапољски митрополит кир Нектарије управљања патријаршијском канцеларијом, као и патријаршијског представништва и црквене управе“. У наставку, писмо (посланица) наводи да Нектарије не може да борави у патријарашком здању, да пише и да се храни са заједничке трпезе, док се истиче која тачно архијерејска свештенодејства може да врши уколико га верни позову. Постављена су му ограничења и у погледу посете и кретања у неким крајевима! Други и трећи акт мученичке драме Нектаријеве потписани су 11. јула 1890. године. Патријарх у првом документу наводи да с обзиром да ће се попунити место патријарашког представника у Каиру, „боравак Вашег преосвештенства у Египту постаје сувишан, пошто се и овим патријарашким обавештењем позива Ваше преосвештенство да напусти наше патријарашко седиште и да оде где год жели“. Патријарх није могао бити јаснији, па је скупа са овим „обавештењем“ придодао и свој канонски отпуст од Александријске патријаршије, додавши следеће: „Не могавши да се прилагоди египатској клими, одлази у страну земљу и може да врши своје архијерејске дужности, тамо где се јави црквеној власти и од ње добије дозволу. А као доказ даје се Његовом преосвештенству ово писмо канонског отпуста, да га користи када затреба.“ Такав је био отпуст Нектарија Пентапољског, пропраћен магловитом процедуром. Конкретне и званичне оптужбе нису му саопштене, није позван да каже нешто у своју одбрану, никад цела ствар није дошла до суда нити је патријарх прихватио да саслуша свога епископа. Ипак, једна конкретна „оптужба“ је пронађена: није успео да се прилагоди египатској клими! Нешто у смислу: нису им се подударили карактери. Но, у сваком случају, Нектарије, као и сваки други светитељ, није ни могао да се зближи са таквом климом. Да ли је, међутим, могуће разрешити светитеље? 15. јанура 1998. године, Александријска патријаршија, на предлог патријарха Петра, затражила је опроштај од Светитеља пред његовом иконом „због гоњења и најнеправедније пакости против њега“, и истовремно га је васпоставила у канонски црквени поредак Патријаршије. Варнава Јангу Извор: Теологија.нет View full Странице