Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј је служио чин опела на Васкрсни уторак, 21. априла 2020. године, на сеоском гробљу у Госпођинцима, над телом уснулог слуге Божјег Станислава Остојића, сина протојереја-ставрофора Милана Остојића. Владици су саслуживали свештеници и ђакони Епархије бачке. Звучни запис беседе После једномесечне борбе са вирусом корона, Станислав Остојић, стоматолог из Новог Сада, упокојио се у Господу на Велику суботу, 18. априла, у новосадској болници. Нека је вечан спомен честитоме Станиславу и да га Васкрсли Господ, Син Божји, настани у рају сладости, а породици да подари утеху и крепост. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

На највећи и најрадоснији Хришћански Празник, Васкрсење Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа-Васкрс 19. (6) априла 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у манастирском Храму светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Манастиру Рмњу. Епископу је саслуживао протођакон Немања Рељић. Свим Епархиотима Богомспасаване Епархије бихаћко-петровачке и рмањске честитамо најрадоснији хришћански Празник, Празник над Празницима који се огледа управо у Христовој побједи над вјечним непријатељем људскога рода и спасења-смрти тј. ђавола. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Епископ Иринеј: „Апелујем на све надлежне, да макар за Васкрс, Празник над празницима, можемо директно, а не само преко малих екрана или радио-таласа, да пратимо свету Литургију. Надамо се да ће епидемија почети да попушта, али да ћемо и ми имати довољно одговорности, зрелости, а и разумевања од стране наших државних власти, да макар тај први дан Васкрса прославимо нешто достојније и потпуније него што смо приморани да славимо данас и претходних данаˮ. Звучни запис беседе Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, 12. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници и ђакони Саборног храма. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да жалимо данас што људи широм света страдају и да се молимо да Господ што пре уклони ово што је, по допуштењу Његовом, снашло данашњи свет. Ваља знати, иако не бива све по вољи Божјој, не бива ништа без воље Његове. Нешто бива по благовољењу, како кажемо у Цркви, а нешто по допуштењу Божјем. Разлога за то увек има: нису то само наши појединачни греси, преступи нагомилани, који изазивају неку опомену или казну Божју, него је то погрешни правац, погрешно усмерење читавога света. Уместо да се свет духовно уздиже ка Небу, ка Богу, данашњи свет се затворио у себе. Људи су тако организовали свој живот као да им Бог није ни потребан, као да ће својим привременим уживањем овде на земљи, заменити и надоместити Царство небеско. То се не дешава, на земљи нема Раја. Сваки људски живот на земљи завршава се на једнак начин, а болести и заразе, као што је данашња, у још страшнијем облику прате целу историју. Данас барем, захваљујући напретку медицине, пожртвовању оних који лече своје ближње, много је мање жртава него што их је некада било. Ми имамо – управо у име Христове љубави – дужност да помогнемо данас својим ближњима, да пазимо једни на друге, да ова упутства и препоруке које нам дају и савремена медицина и државни органи, о пажњи на своје здравље које је дар љубави Божје, треба поштовати, истакао је владика Иринеј. Такође, Епископ бачки је навео да управо верници наше Цркве, па и верници других историјских Цркава, по највећма поштују упутства лекара и државних институција. Доказ тога је и овај наш данашњи малобројни молитвени скуп или литургијско сабрање. Ја изражавам наду и молим се Господу, апелујем на све надлежне, да макар за Васкрс, Празник над празницима – све друге ћемо некако прилагодити времену ограничења кретања и премештати време одржавања богослужења, али за Васкрс требало би да будемо у много већем броју сабрани, паралелно држећи се свих упутстава: довољног растојања, и веома малог броја људи у храму, с тим да већина људи буде ван храма, на прописаној удаљености један од другога – можемо директно, а не само преко малих екрана или радио-таласа, да пратимо свету Литургију. Литургија претпоставља не само интелектуално него живо, органско учешће у њој. Богу се молимо на сваком месту, то јесте истина, али сва та молитва лична, саборна, која год, појединачно или у заједницама и групама, никада не може собом заменити свету Литургију, која је врхунски дар Христове љубави Цркви и свету. Надамо се да ће епидемија почети да попушта, како нас уверавају стручњаци, али да ћемо и ми имати довољно одговорности, зрелости, а и разумевања од стране наших државних власти, да макар тај први дан Васкрса, као највећи и најважнији Празник у читавој литургијској години, прославимо макар нешто достојније и потпуније него што смо приморани да славимо данас и претходних дана. Наравно, Господ ће показати – све понајвише зависи од Њега. Ми се надамо да кроз нашу искрену веру, кроз наше искрено покајање за све оно чиме смо љубав Божју презрели, уместо да на њој будемо вечно благодарни, да ће и то проћи и да ћемо из ове кризе – која је више духовна него телесна – изићи макар мало бољи него што смо били до сада. Нека Господ дарује да буде по дару љубави Његове све што нам следи, молитвама светих, и у складу са нашом неугасивом надом на љубав Његову, нагласио је владика Иринеј. На празник Цвети, свету Литургију верни народ имао је могућност да слуша путем програма радио-станицâ Епархије бачке (Беседа, Славословље, Тавор и Благовесник), као и путем стриминга на интернет порталу Информативне службе Епархије бачке. Такође, Радио-телевизија Војводине омогућила је гледаоцима да прате директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Гост емисије “Питајте свештеника“ Пете недјеље Великог поста, био је свештеник Слободан Лукић парох црмнички. Он је најприје за наше слушаоце протумачио Свето Јеванђеље на ову Свету недјељу. Звучни запис емисије Отац Слободан је говорио и о томе како треба да искористимо вријеме које проводимо у својим кућама због мјера изазваних корона вирусом, позивајући да овај период доживимо као колективну епитимију, замислимо се над собом и помолимо за све људе, како би из свега овога изашли јачи. Отац Слободан је потом одговарао на бројна питања наших слушалаца, на која ћете наћи одговоре ако одслушате ову душекорисну емисију. Извор: Радио Светигора

Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина, доносимо звучни запис беседе коју је почивши владика изговорио у уторак 30. јула 2019. године у Бањи Врујци. У празничној беседи, Владика ваљевски Милутин је поучавао верни народ да увек буде пун љубави, да не мрзи никога и да се увек води и живи по заповестима Божијим. Звучни запис: Радио Источник

О сваком појединачном делу Светог Владике Николаја, од књижевно-философског првенца Ниче и Достојевски до његове „лабудове песме“ Једини Човекуљубац, написани су многобројни прикази, коментари, критике и студије. Међутим, најистинитију и најубедљивију реч о свима њима рекао је онај због кога су она настала и за кога су написана: Народ Божји у Цркви Христовој – широм Србије и хришћанског православног света. Само Небо зна у колико издања и у ком тиражу су ове књиге штампане у протеклих, већ више од 100 година. Нема издавача у Србији и широм српске дијаспоре који није штампао бар једну од ових књига. Њихов тираж до сада зацело премашује десетине милиона примерака. Превођене су и преводе се на све језике хришћанског света, особито православне васељене. Ове свете Владичине књиге више су учиниле у мисији Цркве у протеклом периоду него све свештенство и монаштво Српске Цркве заједно. А тек колико су христочежњивих душа утешиле и колико духовно гладних и жедних нахраниле и напојиле! Особито то важи за ове књиге које су настале у његовом Oхридском периоду – од Молитава на језеру преко Омилија и Пролога до Духовне лире. Нека ова чињеница буде одговор онима који су уочи Владичине канонизације тражили његова чуда. Духовно писмено и предањско завештање Светог Владике Николаја – највеће је Божје чудо и непрекинуто чудотворење у животу наше Цркве у њеној историји. Нарочито се то односи на његово охридско и постохридско духовно стваралаштво. У Охриду се Владика Николај више и непосредније окреће Јеванђељу Христовом као извору и надахнућу свога књижевно-богословског дела. Од Охрида па убудуће Христос и Његово Јеванђеље постали су једини програм његовог личног живота и рада. Окренувши се од заводљивих овосветских идеја и идеологија, он јасно дефинише и прокламује свој нови животни и стваралачки правац и програм: „Наш програм – Јеванђеље“. Спустио је глас и упростио (не упростачио) беседнички и књижевни стил. Говорио је и писао да га народ разуме, а не да му се диви. Николајево доохридско стваралаштво било је као и његово образовање – општекултурно, философско и општерелигијско. Желео је на тај начин да придобије српску интелигенцију и шире интелектуалне слојеве српског друштва. Рачунао је да ће, потом, обичан свет следити своју елиту и да ће сви заједно, сав српски народ, бити верски просвећен и поучен. Временом је увидео и схватио да његова почетна дела код читалаца изазивају само површна дивљења и усхићења, и да не успевају да покрену на следовање Христу и на истински живот у Цркви Божјој. Доживевши горко разочарење у српску интелигенцију и у њен духовни сензибилитет, он је доцније умањивао и значај својих дела која су била њој намењена. Ту горку судбину остављености доживело је незаслужено и његово, бесумње, најбоље и најоригиналније поетско-философско дело Речи о Свечовеку, које је штампано непотписано, као Ничеов Заратустра. „Охридски пустињак“ се окренуо библијским и светооачким изворима и моделима у стваралаштву, ка библијском „тихом гласу“ који једини у себи поседује чудесну снагу и експлозивност Јеванђеља. На почетку Омилија он недвосмислено указује на будући свој стваралачки и животни мото: „Као што су четири реке напајале рајску земљу, тако четири божанствена Јеванђеља напајају живот људски у овоме веку. Јеванђеље није књига него сила, сила животворна и радостотворна, сила што храни и поји, сила што мртве васкрсава.“ Од побожног и смерног народа Охрида Владика Николај се искуствено почео учити живој и активној вери и свакодневној умној и срдачној молитви. У атмосфери те и такве молитвености испевао је најискреније псалме своје велике хришћанске душе, ненадмашне Молитве на језеру (1922). Као мото за ово своје бесмртно дело, препуно радосних кликтаја животу у Христу, узео је познати стих једне песме из опела: „Ти си Бог који је сишао у ад и ослободио окова сужње“. Молитвени и исповеднички тон који доминира кроз ову чудесну књигу указује на то да је она аутобиографског значења и садржине. Радикални преокрет У духовном животу Владике Николаја догодио се дубоки прелом и радикални преокрет. Попут древних православних отаца, молитвеника и подвижника, искуствено је доживео и засведочио да „свака права молитва јесте борба са смрћу и победа над смрћу. И опет, свака права молитва јесте борба за живот и утврђивање живота.“ У непосредном и живом сусрету са Васкрслим Христом, задивљен Његовом победом и лепотом, тих охридских дана (1923), исповеднички искрено, Владика Николај пише: „Христос је васкрсао – значи: живот је јачи од смрти. Христос је васкрсао – значи: зло је слабије од добра. Христос је васкрсао – значи: све добре наде човека и човечанства су оправдане. Христос је васкрсао – значи: сви проблеми живота су потврдно решени, главне и мучне загонетке су одгонетнуте, ланци таме, жалости и смрти су раскинути, јер је – Христос васкрсао!“ Дошавши у Охриду у непосредни додир са светим Оцима Цркве и са њиховим богословским делима и животима, почео је да одгонета и решава многа „проклета питања“ о која се до тада драматично саплитао у свом унутарњем животу и бићу, немоћан да их сам реши. Отворено је признавао да је раније налазио да постоје многи нерешени и нерешиви проблеми духа и живота људског. Са њима се рвао и носио целог живота, као библијски праотац Јаков. Али, када је доживео сусрет са светим Оцима Православне Цркве, увидео је да су они све те проблеме решили одавно, и то благодарећи Богочовеку Христу, чијим су путем ходили и чији су живот проживљавали. Бог изнад свега, човек пре свега Светоотачко духовно искуство, подвижнички живот и умовање у Духу Светоме били су кључ кога се Охридски пустињак домогао и њиме отворио све скривнице и тамнице „уклетих тајни” људског живота. Од тада његово животно гесло гласи: – Бог изнад свега, а човек пре свега. То је основна тема Христовог Јеванђеља. Цело откривење Господа Христа своди се на ово двоје: на Бога и на човека. Христос је показао свету правога Бога и правога човека. Својом личношћу Он је јавно и јасно показао и какав је прави Бог и какав је прави човек. Владика је био члан многих црквених и државних мисија које су радиле за ствар српског народа и српске државе широм Европе и света. Међутим, њему је увек у првом плану био човек, хришћанин, грађанин, Србин... припадник било које вере или националности. Његово право на живот достојан човека и његова слобода. После Бога човек је за Владику Николаја био највећа вредност и светиња. Он се увек, као члан разних мисија и делегација, борио за човека, а не за државу. Борио се и трудио да прошири границе људског духа, а не границе државе. У Расуђивању за 16. фебруар (по старом календару), у Охридском прологу, Владика каже: „Нису људи ради државе, но држава ради људи. Христос није дошао да спасава државе него људе. Од добрих грађана држава добија цену. А шта добијају зли људи од велике државе? Трње у пространој њиви!” Говорили су за њега да је био наклоњен југословенској идеји и да је својим радом у Енглеској и Америци у току Првог светског рата дао значајан допринос у стварању велике државе Југославије. Комунисти су га оптуживали да је био заговорник стварања велике Србије. Он није био ни за велику Југославију нити за велику Србију, он је сав свој живот посветио стварању великих људи и у Југославији и у Србији, коначно великих људи у целом свету. Великих у Богу, стасалих и узраслих „у меру раста висине Христове“. Главни циљ живота Без Господа Христа који је Глава Цркве и Духа Светога који у Цркви обитава, својим личним напором и подвигом сам човек, макар поседовао надчовечанске духовне могућности и способности, не може постати велики и исправно решити кључне загонетке људског живота. Сви покушаји, највећих умова и генија човечантва кроз историју били су безуспешни и углавном су имали трагичан крај. Зато Владика Николај из охридске осаме, наднет над тајном смисла људског бића и живота, за главни циљ хришћанског живљења проглашава: „Стицање Духа Светога!“ У Поговору свом бесмртном Охридском прологу Владика Николај то нарочито подвлачи и наглашава: – Велики Оци Цркве молили су се Богу да им дарује Духа Свога Светога, па су то и за нас прописали. Стога ми и обично почињемо свакодневна богослужења и молитве просећи Духа Божјег Утешитеља: да дође и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спасе душе наше. Јасно је да се сама душа без Духа Светога не може спасти... Из овога следује да је Дух Божји највећи дар за који треба да се молимо Богу. И сва наука Господња своди се на давање и примање Духа Божјега Светога. Где је Дух Божји, ту је слобода, ту мудрост, ту чистота, ту сила, ту светлост, ту нада и љубав и радост. Зато Васкрсли Христос и удахну Духа Светога у апостоле Своје и рече: Примите Духа Светога! Зато се и ми, и лично и црквено, молимо поврх свега и изнад свега: да нам Бог даде Духа Свога Светога. Владика Николај је својим подвижничким и молитвеним животом у Охриду стекао и имао Духа Светога, који га је надахнуо да напише поменуте књиге у охридском периоду. Када се њима додају Символи и сигнали, Касијана и Љубостињски стослов, онда се може рећи да је у тим делима изложена истинска „философија по Христу“, односно, његово православно светоотачко богословље. Богословље владике Николаја Владика Николај, мисионар и апостол по вокацији, никада није имао намеру нити се трудио да изгради и створи некакав свој посебан богословски систем. Ипак, свеукупно његово богословско и књижевно стваралаштво оцртава главне линије и концепте светоотачког богословља, проживљеног и прерађеног у његовој великој и широкој хришћанској души и генијалном уму. Своје православно богословље Владика Николај почиње Христовим позивом: – Покајте се и верујте у Евангелије. Покајање у православном искуству значи: потпун обрт своје душе – и свог живота – од таме ка светлости, од земље ка небу, од себе ка Богу. Веровати у Евангелије значи: веровати у Радосну Вест, коју је Небески Весник, Бог Син Божји, донео роду човечјем – да човека црва обрати у човека бога и сина Божјег. Тако нешто узвишено нису човеку могле дати све вере и философије пре Христа, јер су све суморне и песимистичне, колебљиве и расплинуте. – Православна Црква, пише даље Николај, од почетка је једина Христова Црква у свету која је држала од самог почетка истиниту веру у Евангелије без обзирања на лево или на десно... Ту истиниту веру су нама предали Свети Оци и Учитељи Цркве... Зато је Православна Црква једина у свету која је одржала веру у Евангелије, као једину апсолутну истину, која не потребује потпоре ни подршке ни од какве философије нити светске науке. Отуда, кад читамо девети члан Вјерују: „У једну свету саборну и апостолску Цркву“ – ми под једином Црквом подразумевамо Православну Цркву... Носиоци православне свести и савести јесу народ, монаштво и парохијско свештенство. – Православни народи верују и исповедају да је Христос једини и јединствени Месија, Спаситељ света, оваплоћени Син Божји, Бог од Бога, пуноћа истине, извор Живота, победитељ смрти, узрочник васкрсења, Судија живих и мртвих, Дародавац живота вечног... Христос нам је оставио Свој завет да никако не прекидамо додир и општење са Њиме. То је Нови завет тела и крви Његове. Да се причешћујемо Њиме да би били чланови Његови, живи удови Цркве Његове. Да се приопштавамо Њему, да бисмо били слични Њему, управо као и Он (Јн. 3,2). Бићемо као и Он, као Христос Бог, вечни Син Божји; то јест бићемо мали христоси, мали богови и синови Божји, обесмрћени и обожени, благодарећи Њему, Његовом оваплоћењу и очовечењу, Његовом додиру и општењу кроз тело и крв са нама, грешним и нечистим, благодарећи Његовој недомисливој љубави и жртви... Он нас учини цареве и свештенике Богу и Оцу Своме (Откр. 1, 6), и показа децом светлости, а не таме, саучесницима Његове вечне славе и анђелске песме у Небеском Царству. Црква је мајка Истичући значај Цркве за спасење човека, Владика Николај излаже своју православну еклесиологију: – Црква је мајка! Тако православни називају своју Цркву. Држава се не назива мајком, нити се иједно друго друштво људско именује тим именом. То име приличи само Цркви. И с правом се Црква назива Мајком, јер она рађа Божје синове и кћери, сједињене на земљи и на небу... Љубављу а не посредништвом објашњава Православна Црква везу између народа Божјег на земљи и народа Божјег на небу, вишњег Јерусалима... Православна Црква има огромно сакупљено искуство: да су Светитељи Божји живи, да нас виде и чују, и да нам помажу. Они су близу нас, и ми осећамо њихову близину, и њихову помоћ. Ми смо заиста „приступили Граду Бога Живога, Јерусалиму Небескоме, и многим хиљадама Анђела, Сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника, и Исусу човекољубивом дародавцу Новога завета (Јевр. 12, 22-24). – Ето, то је Евангелије, додаје Николај, то је Радосна Вест за све људе на овој планети, коју је Господ Христос објавио свету. Та Радосна Вест је управо Он – Христос Богочовек. А Православна Црква је једина очувала у потпуности веру у Његову Радосну Вест, у Њега. Очувала је то највеће благо не ради славе своје, него Христове, и не ради спасења само својих народа, него свих будућих поколења у свима народима на земљи, ако ови хтедну отворити своје срце и свој ум. Заиста, будућност човечанства је у неизбежној вези са Православљем, поручује Владика у Љубостињском стослову. У Охридском прологу поједини пасажи из Расуђивања и Беседа обилују дирљивим и потресним поетским записима о Цркви Христовој: – Црква Христова – слава је Христова. Благословена Црква Његова Света – плод трудова Његових, венац понижења Његових, дело руку Његових, цвет из крви Његове! Благословено и само име Цркве Његове, свете и спасоносне! И испуниће се Црквом Његовом, то јест делом Његовим, славом његовом, сва земља. Речима во веки и во веки пророк прориче бесмртност дела Христовог, тј. Цркве Његове. Она ће се у времену зидати а у вечности показати. Зидаће се до краја времена, и показаће се цела у вечности... Два највећа дела Божја досад пројављена јесу стварање света и стварање Цркве. И у једном и у другом делу човек је главни предмет Божје љубави. Исповедајући саборну димензију Невесте Христове, са обала Охридског језера, Свети Владика кличе: – Слава Богу! Слава Богу и Цркви! Слава Му због Христа Исуса! Слава Му у све нараштаје! Слава Му ва век века! Никоме не приличи слава као Богу. Нити ико слави Бога као Црква Божја. Христос је откровитељ Бога; отуда сва слава Богу мора ићи кроз Христа Господа. Црква ће трајати кроз све родове и нараштаје до краја времена; Црква је најчистије Тело Христово испуњено силом, мудрошћу и чудотворством; отуда се слава Богу диже из Цркве – из светиње Светоме, и чистоте Чистоме. Богу је најмилије славословије из Цркве још и због тога што је у Цркви много душа и много гласова, па ипак једнодушност и једногласност. Нека се нико, дакле, не издваја из општег слављења Бога; и нека нико и не помисли да је његово слављење Бога у одвојености и засебности боље неголи слављење Бога у јединству и у целини свих верних. Није истина да се један члан губи у множини, те се његов глас пред Богом не чује. Не ради ли рука своје дело најбоље кад је нераздвојно везана с телом? Тако и сваки члан тела? Исто је то и са сваким верним. Када се он моли у Цркви и са Црквом, ма и у пустињи био, он се може молити са Црквом и у Цркви; не особећи себе од Цркве, он се боље и чује и види пред Богом. Његова душа налази многократног одјека у душама осталих верних, те се он већма истиче и распознаје у својој молитви у вези са телом Цркве неголи ван ове везе... Ово би, укратко, била духовна срчика „богословствовања“ Владике Николаја на коме се темеље сва његова охридска и поохридска дела. Христос у Владици Николају – то је основна карактеристика његове личности и његовог књижевно-богословског стваралаштва. Догматика и етика На крају треба додати и ово: За Владику Николаја богословље није спекулација и схоластичко цепидлачење. Није гимнастика речи и појмова, компилативна акробатика и жонглирање туђим мислима и идејама, цитатима и наводима. Николајево стваралаштво поседује гранитну чврстину и целовитост, савременост и свевременост. Нигде оплазе, празнога хода, фразеологије и „шлајфовања у месту“... Све тече и славопојно жубори као бистри планински поток. На његовој „лири Духа Светога“ ниједна мелодија није поновљена. Све је ново, оригинално и аутентично. Богословље за Владику Николаја је, пре свега и изнад свега, живи живот у Цркви Божјој, у жртви и служењу ближњему своме из љубави према Богу своме. Богословље као богоживље и богосведочење, до последње капи крви и зноја. Живот у Христу и са Христом. И све то прожето и надахнуто снагом силне вере и наде у Бога, у љубави према свима и свему, према васцелој творевини Божјој која слави и прославља свога Творца. Често је говорио: „Ја бих Догматику писао на последњој страници Етике”, поручивао је свима који богословствују само пером и мастилом. Порука је јасна: – У Христу живети, па богословствовати. Као своје богословско завештање при крају живота написао је и ово: – Живот, живот, живот – најчешће понављана реч у Новом завету – јесте високи тенор Новог завета, главна струна на хришћанској харфи (Псалтиру). Све друге вредности ништавне су према животу. Али животу квалификовано добром: јер грешан живот јесте највећа мрља на свеколикој твари Божјој. Владици Николају је био стран сваки догматизам. Догматизам спутава, ограничава, сужава, поробљава, дави и гуши. Он је, превасходно, слободан човек и биће слободе, са даром еруптивне стваралачке имагинације и маште. Ко ће лава везати у синџире и орла држати у кавезу? У појединим својим раним делима, нарочито у Молитвама на језеру, у поетском стваралачком заносу и разиграности надлеће и прелеће бедеме и тврђаве неприкосновених догмата и попут радозналог детета, не хајући за знаке забране и опасности, додирује недодирљиво, раскривајући завесе које вековима скривају „светињу над светињама“ вере и живота, приближавајући их човеку. Дрво познања и дрво живота У области догматике и систематског богословља потребан је искључиво интелектуални напор и спекулативни капацитет. У вези са тим, у једном писму свом пријатељу Џорџу Белу Николај пише: – За систематско богословље, потребан је оштар интелект, и само интелект. Што се мене тиче, ја страхујем од онога што се чини само интелектом, јер интелект превише жури ка Дрвету Познања. А ја волим Дрво Живота. А да би човек стигао до Дрвета Живота потребне су три ноге: интелект, срце, душа. У својим Молитвама на језеру, покушавам да ходам на све три ноге, што је, наравно, за људе нашег поколења, навикнуте да ходају само на једној нози – нози интелекта, веома тешко. Па ипак, ако се траже оне најдоње дубине, онај најнижи слој или сами праизвор Владичине теолошке и философске мисли, онда треба сићи у дубину златних хришћанских векова до великих Отаца и мужева Цркве, неуморних мисионара и просветитеља, посебно Светог Јована Златоуста, Василија Великог и Григорија Богослова у старини, а у новије време до наше светосавске традиције, до православног и светосавског Христа, односно до Христоликог Светог Саве као српског оваплоћења Његовог. Кључ свега је, дакле, Владичина укорењеност у дубокој хришћанској традицији и православној духовности свога народа, који се темеље првенствено на проживљеним духовним искуствима и подвизима живота у Христу. Завештање Додајмо на крају и ово! Попут свог великог учитеља Достојевског, презирao je сваку притворност, лажну црквеност и отрове клерикализма у Цркви Божјој. Две Велике Стварности за Владику Николаја били су Бог и Божји народ. Пред крај земног живота у свом постдахаушком делу Жетве Господње Владика се пита: – Када Господ поново дође, да ли ће наћи вере на земљи?, и у пророчком надахнућу одговара: Наћи ће је, али не у велелепним храмовима, у раскошним литургијама и псалмодијама, него у храмовима људских срца и у шапутању људског језика... Као своје животно завештање написао је и ово: – Волео бих да ме Господ избрише из књиге Живота него да ме неко слави и поштује, а да не држи ништа моје: Ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела! Протођакон др Љубомир Ранковић *Објављено у Гласнику, службеном листу Српске Православне цркве, бр 1/2020. Извор: Инфо-служба СПЦ

Драга ми духовна децо у Богочовеку Христу, посматрајући како се страх и паника шири око новонасталог вируса, не штедећи ни Хришћане, имали смо потребу да се из очинске бриге и одговорности обратимо вама, својој богољубивој пастви, са кратком беседом и поуком. У времену када је светом завладао велики страх и паника, као Хришћани смо позвани да трезвено стојимо на чврстом Камену Вере и Наде наше, Који је Господ Христос. Посматрајући, читајући и слушајући оно што се дешава у свету и око нас, страх обузима човеково срце, и уколико неконтролисано, прелази у оптшу панику и борбу по сваку цену за свој голи живот. Овакав страх је плод подсвесног хоминизираног уздања само у силу и моћ људску, у спасење које долази од човека и човеком; разгонећи у нама Царство Мира Божијег које нам је дато у Христу и Христом, од којега се неће збуњивати и бојати срце наше (Јн. 14, 27). Да ли смо се у целој овој паници сетили Господа Христа? Како ћемо Га се сетити када и поред вела страха који је покрио човечанство, ових дана Православни Хришћани слушају и читају како се из богослужбеног простора појединих хришћанских богомоља избацује света водица због бојазни од заразе?! Каква је то света вода од које се човек може заразити?! Зар није она на исцељење и освећење? Са Светим Причешћем уводе се мере и рестрикције?! Какав је то Христос у Чаши? Је ли то Онај исти који победи свет - смрт, грех и ђавола, или неки други? Зато данас, можда више него икада, Православље треба да непоколебљиво стоји на стражи вере, да будемо трезвени и да бдијемо, да се молимо за цео свет. Свака криза је прилика дата нама људима да се замислимо над својим животом, над тиме где стојимо наспрам вечног живота, наспрам Јеванђеља Богочовека Христа. Стојећи пред смрти, сећајући се исте свакога дана, са надом на Васкрсење и Живот Вечни, била је и остала свакодневница трезвеноумног монаштва и светог Хришћанства. Вирус са којим смо се суочили јесте баш прави тренутак да застанемо и да помислимо, да ли смо спремни да изађемо пред Господа Христа? Какав је то наш живот који живимо? Kакав нам је систем вредности? Да ли смо у срца деце посејали семе вере или коров пролазности? Шта ако нас Господ позове данас, какви ћемо се обрести пред Њим? Имајући ово у виду, као Хришћани треба да смо увек спремни, да живимо у вери и нади и љубави, да се молимо за цео свет, особито за оне који су оболели, а и оне који брину о болнима, неизостављајући при том Јеванђелску Истину која нас учи, да човеку ни длака са главе не може пропасти без Божијег знања и допуштења (Лк. 12, 7). Поред превентивних мера које предузимамо по саветима здравствених стручњака и државних органа, призвани смо као Хришћани да овога Часног Поста са још већим усрђем, исповеђени, испитавши своја срца, приступамо што редовније са страхом Божјим и вером Светим Тајнама. Свето Причешће јесте сам Богочовек Христос – Извор Живота и Лекар од свих болести, Који се усељава у нас, разгонећи сваку болест, сваку смрт, сваки мрак и овоземаљски страх. Поред Светог Причешћа, имамо браћо и сестре, и Свету Богојављенску воду и нафору, коју требамо уз прописне молитве код куће током седмице свакога дана да узимамо. Треба да нам домови замиришу светим тамјаном, да палимо кандило пред својим иконама, да се молимо, да читамо молитве пред сваким оброком благосиљајући своју трпезу. Нека се деца наша, поучени примером својих родитеља, охрабре вером и надом у силу, моћ и љубав Богочовека Христа који победи свет. Учинивши са наше стране што можемо, полажемо сву своју наду на Господа, предајући се вољи Божијој која увек све чини на спасење човека. У Христу вас целивајући и благосиљајући, са очинском љубављу, +Еп. Силуан, Епископ аустралијско-новозеландски Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

У Месопусну недељу 23. фебруара 2020. године, на дан када прослављамо Светог свештеномученика Харалампија, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у Храму Преображења Господњег у Сокобањи. Преосвећеном Епископу Илариону саслуживали су игуман манастира Буково архимандрит Козма (Радовић), протојереји-ставрофори у пензији Петар Милинковић, Алекса Симеуновић и Љубомир Јовановић, протојереји Дејан Миливојевић и Вања Ковачевић, јереји Ивица Станковић и Немања Тобић, архиђакон Илија (Јовановић) и ђакон Саша Средојевић. На светој Литургији владика Иларион рукоположио је ђакона Сашу Средојевића у презвитерски чин. У обраћању окупљеним верницима Епископ Иларион је рекао да се у току Литургије благодат Светог Духа излила не само на новорукоположеног свештенослужитеља Сашу Средојевића већ и на све присутне, и истакао да се призивањем благодати свештеник упућује на мисионарски рад. Молитвено литургијско сабрање, увеличано појењем Хора Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару под руководством професорке Наташе Јовановић и употпуњено духовном радошћу рукоположења, завршило се дељењем благослова новог свештеника Саше Средојевића, а потом и трпезом љубави. Саша Средојевић рођен је 14. јула 1985. године у Слепчевићу код Шапца. Основну школу је завршио у Липолисту 2000. године када је уписао Богословију Светог Саве у Београду. Дипломирао је на Теолошком факултету Универзитета у Београду, а у чин ђакона га је рукоположио Епископ Иларион 2015. године у сокобањском храму Преображења Господњег. Од тада је запослен као вероучитељ. Ожењен је и отац је двоје деце. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је на Богојављење, данас, у недјељу, 19. јануара, са свештенством Свету архијерејску литургију у катедралном манастиру Епархије, Ђурђевим Ступовима. Током Свете службе Божје Преосвећени Епископ је рукоположио у чин ђакона о. Михаила (Пајовића), сабрата Манастира. Празник Крштења Христовог, Богојављење, сабраном вјерном народу честитао је владика Јоаникије. Звучни запис беседе „Господ Исус Христос, примајући крштење на ријеци Јордану, устројавао је наше крштење , наше обновљење, препорођење, просвјетљење, очишћење. Све што бисмо говорили било би мало у односу на оно што је Господ учинио. Пјевамо у црквеним пјесмама, када се Христос крштавао у Јордану, и о Јовану Претечи који Га је први препознао и први казао ко је Он: Гле, јагње Божје које узима на себе гријехе свијета“. „Анђели Божји, који су пратили Христа, небеске силе, херувими, серафими и Свети Јован Крститељ заједно су славили Христа Који је својим доласком на ријеку Јордан и примањем крштења, примио, заправо, и наше понижење, наше гријехе на себе; својим погружењем у ријеку Јордан изобразио свој Крст, своју смрт, своју жртву и свој погреб, јер је вода символ живота, а пучина, често, и символ смрти“, бесједио је Његово преосвештенство. Излазећи из Јордана, Христос је назначио своје Васкрсење и побједу над смрћу. „То није обичан символ да се сјетимо, него се ријека Јордан устрашила од Његовог присуства јер је осјетила свог Творца, а Он је њу освећивао да би та вода била наше обновљење, наше очишћење и извор новог живота за све нас“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки. По његовим ријечима Богојављење је велики празник, по значају раван Рођењу Христовом или другим Господњим празницима. „Зато имамо свенародна сабрања у нашим храмовима и на нашим ријекама. Обновили смо обичај, који је сигурно некада био на ријеци Лиму, на српском Јордану како су га назвали, и треба да се подсјетимо данас оне пјесме: Од извора до увира Лима седамдесет манастира има, па није чудо што је наш чувени научник А. Дероко, тридесетих година прошлог вијека, писао студију „На светим водама Лима“, а међу светињама и манастирима, посебно, је обрадио Ђурђеве Ступове“, подсјетио је владика. Он је истакао да је Лим света вода која нас напаја и која нас, нарочито, на овај дан очишћава. „Спремамо се да заједно идемо у литију на Лим, да освештамо нашу ријеку која нам живот даје и да се тако освешта наш живот и наше живљење, наша дјела, рад и мисли. Тамо ћемо имати дивни обичај погружење крста у Лим и наши младићи и дјевојке, као и на другим мјестима, ће да пливају за крст. Важно је учествовати у том дивном обичају. Није то обично такмичење, него свечаност за све који дођу на Лим, за оне који пливају и оне који су присутни“, оцијенио је Епископ. Указао је да се навршила 801 година од када се упокојио ктитор овог манастира жупан Првослав, Немањин синовац, чији се гроб налази у Ђурђевим Ступовима. „Ево, 800 година, непрестано, траје молитва код гроба нашег ктитора. Да ли има икакве јаче и увјерљивије легитимације, икаквог документа, папира коме припада ове светиња, у којој је установљена стара Будимљанска епископија?! Зна се, Свети Сава је овдје поставио првог будимљанског Епископа Јакова и ово је епископско сједиште од Светог Саве до дана данашњег које има своју историју, има своје записе, а најјачи запис је, управо, гроб и кости жупана Првослава, који је ову цркву намијенио, не било којој држави или власти, него Богу живоме и служби Божјој, подигао задужбину за своју душу“. „Безуман је свако ко би хтио да преправља његово завештање и да ову цркву, после 800 година, прекњижава. Видимо да тог безумља има, нажалост, а нарочито се показало приликом доношења оног нечасног акта, који је лицемјерно и лажно назван Закон о слободи вјере, а то је закон о прогону вјере православне. То види цио свијет, само не наше власти, али, видјеће и они, прије или касније“, оцијенио је Његово преосвештенство владика Јоаникије. Данас је своју славу прославила пјевница „Жупан Првослав“, при манастиру Ђурђеви Ступови, којом руководи о. Милош Цицмил. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У уторак 14. јануара 2020. год, када Црква празнује Обрезање Господње, светог Василија Великог и Нову Православну годину Господњу, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Василија Великог у Маршићу. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић и протонамесник Бранислав Матић, као и протођакон Иван Гашић и јерођакон Јован (Прокин). Звучни запис беседе После прочитаног Јеванђеља, јерођакон Јован је по благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована произнео беседу, честитао верницима храмовну славу и наступајућу Нову годину, подсетивши да је Нова година управо време да осмотримо и анализирамо како смо провели живот у минулој години и да будемо у свему бољи у новој години Господњој. Такође је подсетио и на празник Обрезања Господњег и дан посвећен Светом Василију Великом. На призив “Са страхом Божијим и вером приступите”, причестио се значајан број верника ове парохије као и корисника Дневног боравка за децу и младе са сметњама у развоју. Након освећења славског жита и резања славског колача уприличена је и трпеза љубави у сали парохијског дома у Маршићу. Извор: Епархија шумадијска

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служиоје, у недељу 12. јанауара 2020. године, свету архијерејску Литургију у храму св. Георгија у старој Бежанији. Звучни запис беседе Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су старешина храма јереј Владимир Левићанин, јереј Желимир Продановић, јереј Андрија Вукчевић, јереј Милош Велимир, ђакон Радомир Врућинић и ђакон Дарко Радовановић. Литургијско славље својим појањем улепшао је хор при храму св. Георгија под руководством госпође Ане Ивановић. После светог Причешћа најмлађи су традиционално обрадовани још једним даром. Наиме, свако дете је после светог Причешћа добило и малу чоколадицу. На крају Свете Литургије Свјатјејши је произнео беседу у којој је говорио о смислу Христовог оваплоћења. Указујући да када је, по речима св. Апостола Павла, дошла пуноћа времена, Господ Христос је дошао нама на начин на који је то Он изабрао и то је био једини могући начин, а то је да нам се објави као један од нас: „да буде сличан нама у свему осим у једном, у греху“. Извор: Радио Слово љубве

Свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше богочуване Епархије канадске Српске Православне Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! “И заиста велика је тајна побожности: Бог се јави у тијелу…” (1 Тим. 3, 16). Ми смо обавијени тајнама. Тајна је овај видљиви свет. Тајна је невидљиви свет. Тајна је космос или звездани систем. Свака травчица је тајна. Тајна смо ми сами себи. А тек колико је за нас тајна наш ближњи. Зато велики наш песник и вели: “Тајна чој’ку чојек је највећа”. Или како на другом месту Преподобни Јустин Ћелијски вели: “А кад се око твоје озбиљно загледа у лице ближњег твог, колико тајни и загонетки сагледа у њему! А свака од њих по - урвина!” Али изнад свих тајни је Бог. Никад докучива. И ту тајну ми смо почели потпуније сазнавати Оваплоћењем Сина Божијег. То је светајна. Христос је тајна над тајнама. Он је света тајна. Он је вечна тајна. А то је тајна вере или како је Свети Апостол назива побожност. Божић је показао шта је наш смисао: обожење. Или како рече Св. Атанасије Велики: “Бог је постао човек да би човек постао Бог по благодати”. Зато Св. Јован Златоусти негде вели да је ово празник над празницима. Јер без Витлејема не можемо схватити ни Богојављење ни Преображење, ни Страдања. Да се Христос није оваплотио ништа тога не би било. Он је објаснио смисао нашега живота. Или другим речима: Он је смисао нашег живота. Он је и једина новина под овим сводом небеским. И остаће такав. Увек чини све новим (Откр. 21, 5). Живимо у свету где се свело на материјално и потрошачко, у свету који се све више удаљава од Бога и Цркве Његове. И не само то, него се удаљава човек од ближњега свога, па и од самога себе. Не налази смисао свога живота. “Ван Богочовека, мисао човека је потпуно бесмислена”, рече један велики наш богослов. Па наставља: “Мука је, свемука, …бити човек без Богочовека Христа; а радост и сверадост је бити човек са Богочовеком Христом”. Божић је празник да се вратимо Богу, Цркви, својим светим прецима, и на крају самима себи. Колико се свакога дана хришћанских породица распада? Колико има дечице која због тога плачу? Колико има самих, напуштених, одбачених, презрених, болесних, старих и младих? Паде ми на памет дивна песма нашег великог песника: Сутра је Празник, своју светлост меку, Кандило баца и собу ми зари, Сам сам, из кута бије сахат стари, И мучни часи неосјетно теку… Зато, сетимо се, драга браћо и сестре, код колевке Богомладенца, свих њих. Помозимо их материјално и духовно. Због њих се Син Божији оваплотио као и због нас. Он је “постао сиромашан да бисмо се ми Његовим сиромаштвом обогатили” (2 Кор. 8, 9). Не заборавимо Његове речи: “Јер ко вас напоји чашом воде у име моје, зато што сте Христови, заиста вам кажем: неће изгубити плату своју” (Мк. 9, 41). Хвала Вам на свакој помоћи, било финансијској, материјалној или пак у раду, нашој Епархији, нашем Манастиру, црквама и свакоме невољнику. Нека Вам Господ строструко врати сваким “даром добрим и сваким поклоном савршеним” (Јак. 1, 17) у Новој 2020. Нека Вас благослови Својим небеским благословом и награди вечним Царством. Од срца Вас поздрављамо радосним речима: МИР БОЖИЈИ-ХРИСТОС СЕ РОДИ! СРЕЋНА И БОГОМ БЛАГОСЛОВЕНА 2020 ГОДИНА СПАСЕЊА! Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом, ЕПИСКОП КАНАДСКИ Извор: Епархија источноамеричка

Саопштење за јавност Управе Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Обавјештавамо црногорску јавност да је дана 30.12.2019.године након молебана за мир који је одржан у Саборном Храму у Подгорици и јавног позива свештеника да се народ мирно разиђе, лица која нијесу носила полицијску униформу под пријетњом пиштољима и примјеном силе, привели групу дјеце од 14 година и старије и одведели их у возила која нису имала полицијске ознаке. Препорука свештенства донесена на основу информација са којима смо располагали да ће бити убачене особе које ће гађати полицајце и изазивати хаос и неред улицама Подгорице, показала се истинитом. Најоштрије осуђујемо примјену силе од стране тајне полиције над недужном дјецом и позивамо представнике савјета за грађанску контролу рада полиције, као и невладин сектор да затраже унутрашњу контролу рада службеника полиције и ако се утврде ове чињенице и прекорачења овлашћења, казне лица која су тукли дјецу у ове благе дане пред Божић. Поред свега изреченог, Црква као и хиљадама година уназад позива све људе на мир и љубав пред Колијевком Богомладенца Христа. У Подгорици, 31. 12. 2019.године Господње УПРАВА САБОРНОГ ХРАМА ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА У ПОДГОРИЦИ Старјешина Храма Христовог Васкрсења у Подгорици Протојереј-ставрофор Драган Митровић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служиће 5. јануара свету архијерејску Литургију и молебан за престанак терора над Црквом Божјом у Црној Гори у крагујевачком Саборном храму. Света Литургија почиње од 9. часова, док ће се молебан служити у продужетку Литургије. Извор: Епархија шумадијска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј позива државне власти Црне Горе, посебно припаднике Министарства унутрашњих послова, да одмах престану са бруталним терором над Српском Православном Црквом, њеним свештенством и верним народом. Нељудско пребијање викарног Епископа диоклијског г. Методија, свештеникâ и српских православних верника, само зато што су Срби и што су православне вере, чин је незабележен у Европи од пада фашизма и престанка бољшевичког терора. Исто тако, српски Патријарх захтева да из затвора одмах и неизоставно буду ослобођени народни посланици, политички представници српског православног народа у Црној Гори, као и сви други који су ухапшени јуче и данас због одбране својих светиња од државног терора и отимачине. Патријарх Иринеј упућује молитве Господу да уразуми људе који воде Црну Гору да прекину са насиљем и отимањем црквене имовине и пружа пуну подршку архијерејима, свештенству, монаштву и вернима Српске Православне Цркве да се на сваком месту и у свакој прилици боре и не одустану од одбране Српске Православне Цркве. Из Кабинета Патријарха српског Извор: Инфо-служба СПЦ

Након предивне опроштајне беседе Архиепископа Елпидофороса над старчевим одром у којој је утешио присутне речима да је старац Јефрем нови светитељ Велике Христове Цркве и да би због тога требало сви да се радујемо, још потреснија је била опроштајна беседа архимандрита Никодима игумана манастира Филотеја са Свете Горе, који је у више наврата застајао у беседи, не могавши да заустави сузе и гануће због тако дубоке очинске љубави блаженопочившег старца Јефрема, испричавши само један од многих и небројаних чудесних догађаја и сведочанстава, а то је догађај са двојицом старчеве духовне деце који су 1986 посетили старца Јефрема Катунакијског на Светој Гори. Старац Јефрем Катунакијски им је угледавши их рекао да су веома веома срећни што имају тако богатог духовног оца. На шта су му ови одговорили: "Али оче, он није нимало богат..." Међутим, старац им је рекао да је богат итекако, наставивши речима: "Видео сам вашег духовног оца пред троном Господа Христа, како му Господ говори: "Оче Јефреме, пуно си ме успокојио, уђи у радост Господа својега!". Али старац Јефрем је понизно одговорио Господу: "Имам Господе мој најљубљенији, моје монахе и монахиње, ја не могу да будем у Рају, ако и они нису са мном..." И Господа дирнуше ове речи.. И још додаде отац Јефрем: "Имам, Господе мој љубљени и своју духовну децу мирјане (лаике), ни без њих ја не могу да будем у Царству Твоме, молим Те и за њих." А Господа је све то гануло и задивљено удовољи жељи оца Јефрема, да и сви они буду заједно са њим у Царству Небеском.. И зато -продужи праведни Јефрем Катунакијски- зато је у Христу пребогат ваш духовни отац и има велику милост пред Богом..." И имамо сведочанства да је због тога, ево све до сада, поживео старац Јефрем Аризонски, и поред своје болести, до тако дубоке старости, не због тога што је имао потребе за себе, него заступајући и молећи за спасење својих монаха, монахиња и мирјана, малих и великих, своје духовне деце, која су му се обраћала са свих шара кугле земаљске, пружајући утеху и радост свима за које се молио и које је заступао пред Јединим Спаситељем, коме нека је слава са Оцем и Духом Светим, сада и увек и кроза све векове. Амин. (са грчког превео Антоније Недељковић) Сан Митрополита лимасолског Атанасија о Старцу Јефрему Прије него што је посљедњи пут посјетио Америку, Митрополит Лимасола уснио је сан... Видио је Старца Јефрема Филотејског и Аризонског како умире и одлази у Рај, гдје бива овјенчан трима вијенцима - једним мученичким, другим праведничким и трећим апостолским. Када се пробудио, Митрополит је позвао једног Светогорца да му то исприча... Калуђер му је казао да је и он видио баш исти такав сан. (са грчког превео Божо Кнежевић) Видео запис опела и сахране старца Јефрема у манастиру Светог Антонија у Аризони Извор: Светогорске стазе

Не проповедамо ми, хришћани, чуда, него Христа – чудо над чудима, чудесно јављање самог живота, саме светлости, саме радости и љубави у овоме свету. Онима који знају Христа нису потребна ни чуда ни докази, јер, Он Сâм – жив и пун љубави – обитава у њиховом срцу, испуњавајући га Собом. Тада, било на врхунцу радости или на самом дну патње, човек чује Његов глас: „Нећу вас оставити сиротне: доћи ћу к вама. Ја сам с вама до свршетка века. Не бојте се, ја сам победио свет“. И нема на свету чудеснијег од овог чуда. Протопрезвитер Александар Шмеман, Беседе на Радију-Слобода 2, Каленић, Крагујевац 2017, 180. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Помоливиши се за оно што је свима потребно, свештеник се моли да и он сам буде освећен часним Даровима. 2. Каквим освећењем? Да задобије отпуштење грехова. Јер, у томе је превасходна улога ових Дарова. По чему то можемо знати? По томе што је Господ, показујући на Хлеб, рекао апостолима:“ Ово је тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова“ ; а слично је рекао и над Чашом. 3. Помени, Господе, по мноштву милосрђа Свог, и моју недостојност; прости ми свако сагрешење вољно и невољно, и немој због мојих грехова отклонити благодат Светога Духа Твога од ових Дарова који су пред нама. 4. Дух Свети дарује опроштај грехова онима који се причешћују овим Даровима. Нека ми благодат од тих Дарова, каже свештеник, не буде ускраћена због мојих сагрешења. Јер, на два начина се о благодати говори у вези са часним Даровима: један је када благодат освећује Дарове, а други је када благодат преко Дарова освећује нас. 5. Према томе, да благодат на онај први начин делује на часне Дарове, то не може бити осујећено човековим гресима; као што њихово освећење није дело човекове врлине, тако није могуће да буде осујећено човековим гресима. 6. Али, за онај други начин деловања благодати потребан је и наш труд. Због тога оно нашим немаром и може бити осујећено. Јер, благодат нас освећује кроз Дарове ако нађе да смо наваљан начин спремни за освећење; но, ако нас затекне неспремне, не само да нам никакву користне доноси, него безбројне штете на нас товари. Свештеник се моли да нам та благодат – било да она дарује само отпуштење грехова, било да са њим даје и друге дарове онима који се са чистом савешћу причешћују са свештене Трпезе – не буде ускраћена у часним Даровима, јер због човечанских греха она може бити осујећена. 7. Исту молитву свештеник нешто касније упућује заједно са свим присутним народом. Наиме, пошто се помоли да сви буду у једномислију како би једним устима и једним срцем славили Бога, и пошто им у таквом духовном расположењу обећа милост великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа, свештеник позива верне да, призивајући у помоћ све свете, упуте Богу поменуту молитву, коју је и он сам малочас упутио. Јер, речи: Поменувши све свете, значе: призвавши их, помоливши се са њима. 8. Па шта каже? За принесене и освећене часне Дарове, Господу се помолимо; не да часни Дарови приме освећење (због тога сам их и назвао освећенима, да не би ти тако нешто помислио), већ да то освећење они нама предају; јер то значе речи: Да човекољубиви Бог наш, примивши их (… ), ниспошље нам за то божанску благодат. Помолимо се, каже свештеник, за часне Дарове, да њихова благодат и на нас делује; да не ослабимо у тој благодати као онда кад је то свесилно Тело Господње било међу људима и кад у неким градовима, због неверја њихових житеља, није могло да учини чудеса. 9. Узгласивши ове речи према народу, свештеник се и сам тихо помоли, тражећи од Богато исто, како би се сви са чистом савешћу причестили страшним Тајнама и како би са ове свештене Трпезе задобили опроштај сагрешења, заједницу Светога Духа, наследство Царства(… ) не на суд или на осуду. 10. Затим, пошто затражи за све помоћ и заступништво од Бога, он позива све верне да се моле да сав дан савршен, свет, миран и безгрешан проведу имајући као чувара анђела мира, верног – а вели верног због анђела лажи, коме не можемо поверити своје потребе. Молимо се, дакле, за анђела чувара не да нам тада буде дат, јер свакоме од верних анђео је већ на самом почетку дат, него да буде делатан и да чини што му припада, те да нас чува и води правим путем, и да се не удаљи од нас разгневљен због наших сагрешења. 11. Осим тога, свештеник нас позива да се помолимо за отпуштење грехова и за све што је добро и корисно душама нашим и за мир у свету, а затим за безбедну будућност, да остало време живота свога у миру и покајању проведемо, тако да крај живота нашега буде хришћански; а затим да сами себе и једни друге, и сав живот свој Богу предамо, измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа. 12. У чему су садржани јединство вере и заједница Светога Духа и зашто се овде за њих молимо, о томе смо раније опширно говорили. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Данас је министарство правде Републике Литваније регистровало "Литванску аутономну православну цркву у јурисдикцији Константинопољске патријаршије". У Литванији у којој има око 8% православних, претежно рускојезичних становника, постоји одавно самоуправна Литванска православна црква која улази у састав Московске патријаршије. Литванска православна црква је недавно објавила да је од 1992. године број својих црквених општина повећала за више од трећине (од 93 на садашњих 135 црквених општина). Све време је постојала, током обновљене независности Литваније деведесетих година прошлог века, и групица која се представљала као "Литванска аутономна православна црква" која је претендовала на целокупну имовину Православне цркве у овој земљи. Та група није била призната ни од једне помесне цркве, али јој је Цариградска патријаршија од 2017. дозволила да на литургији помиње васељенског патријарха. С друге стране, литвански закон дозвољава регистрацију само једне цркве из неке конфесије. До недавно статус службено признате цркве једино је имала Литванска православна црква Московске патријаршије. Данас се то променило. У Литванској православној цркви страхује се да би регистрација "аутономаша" могла да доведе до ситуације сличне украјинској. Није познато, нити званично објављено, да ли је Васељенска патријаршија признала новорегистровану црквену структуру у Литванији. Коментатори истичу да све ово води даљем продубљивању јаза између Фанара и Москве. У сваком случају, на делу су опасне националистичке злоупотребе православља. По материјалима Савеза православних журналиста, за Поуке.орг приредио: А.Ж.

Дана 25. (12) септембра 2019. године на Оданије Рођења Пресвете Богородице Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је чин парастоса на Гаравицама недалеко од Бихаћа, за око 12000 невино пострадалих и мучених Срба, које од злочиначке руке снађе тешка смрт од злочинаца и мучитеља, припадника НДХ у јеку Другог светског рата, саопштила је Епархија бихаћко-петровачка. Звучни запис беседе Владика се после извршеног чина парастоса обратио свим присутнима пригодном беседом, поздрављајући ссабране "на овом голготском мјесту непребола, страдања и распећа, на мјесту гдје лежи један град под земљом, Бихаћ невидљиви испод Бихаћа видљивог, на мјесту које је наш крајишки крајеугаони камен, свједок нашег постојања, наше жртве, али и безумности оних који овај град саградише од костију наших предака“. Између осталог Епископ је поручио да усрдно моли Господа да се никоме на свету овакав злочин више никада не понови и подвукао да ће упутити молбу Светом Архијерејском Сабору СПЦ да се канонизују новомученици гаравички. Према енглеским обавештајним подацима, на Гаравицама је убијено од 14.000 до 14.500 људи. Убијени становници Бихаћа и околине били су скоро искључиво Срби и у мањем броју Јевреји. Ово стратиште је запостављено након Другог светског рата јер су чињенице о злочину и покољу над цивилима у Бихаћу, који је спровела НДХ, држане далеко од очију јавности у бившој Југославији. Извор: Епархија бихаћко-петровачка