Претражи Живе Речи Утехе

Празник Свете Петке, који се слави широм Србије, подсећа на духовну снагу и помоћ коју верници налазе у молитвама и традицији која се негује кроз столећа На празник Свете Петке, заштитнице жена и светитељке познате по помоћи болеснима и сиромашнима, хиљаде верника окупља се на Калемегдану, у капели Свете Петке и цркви Ружици, како би се поклонили светитељкиним моштима и учествовали у богослужењу. Српска Православна Црква данас обележава овај важан празник, а централно богослужење предводи протојереј Велибор Џомић. Верници су се окупили из разних крајева, а неки су стигли још синоћ како би први приступили светитељкиним моштима. Празник Свете Петке, који се слави широм Србије, подсећа на духовну снагу и помоћ коју верници налазе у молитвама и традицији која се негује кроз столећа. Лековити извор у капели Свете Петке привлачи вернике из целе земље Капела посвећена Светој Петки на Калемегдану сваке године привуче хиљаде верника из свих крајева земље који долазе по свету воду из извора смештеног у олтару. Верници верују да ова вода има исцелитељске моћи, те је носе својим домовима у нади за духовно и телесно здравље. Света Петка, која је међу најпоштованијим светитељкама у православном свету и једна од највећих мисионарки хришћанске вере, има значајно место у духовном животу многих православаца. Епархије Српске православне цркве широм Србије посвећене су њеном наслеђу, са око 250 цркава које носе њено име. Осим веровања у лековитост воде из извора, капела Свете Петке представља и место окупљања и молитве за вернике који се обраћају светитељки за помоћ и заштиту. Капела Свете Петке се налази у Доњем граду Београдске тврђаве и подигнута је на месту чудотворног извора, у непосредној близини цркве Ружица, подигнуте после 1867. године. Извор лековите воде налази се у самом олтару капеле. Садашња капела је саграђена 1937. године по пројекту архитекте Момира Коруновића. Њане унутрашње зидове и сводове покривају мозаици, које је 1980-83. године израдио сликар Ђуро Радуловић. Капела Свете Петке је подигнута у периоду када су мошти ове светитељке премештене у Београд. Њене мошти су пренете на молбу кнегиње Милице Султану. Део моштију је пренет 1417. године у капелу коју је подигао непознати великодостојник из Доњег града. Након турског освајања Београда 1521. мошти су однете у Цариград. 1641. године их откупљује молдавски војвода и преноси у град Јаши. Црква Ружица и даље чува једну частицу моштију Свете Петке. https://24sedam.rs/drustvo/vesti/341195/vernici-cekaju-u-redu-da-se-poklone-mostima-svete-petke/vest?utm_source=bktv&utm_medium=referral&utm_campaign=bktv&fbclid=IwY2xjawGLmT5leHRuA2FlbQIxMQABHXTSStJo9ZGg8XFPaqbdLGIuE5Pmm0Tl8TZhoj-XjTGlh9bQYpCEkOtItQ_aem_p2zTelqjdz-O3gQHGPMn9Q

На дан прослављања Васкрсења Христовог, у недељу 24. априла 2022. године, под окриљем Антиохијске Патријаршије, а са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, архимандрит Прокопије Тајар служио је свету Литургију уз молитвено саучествовање многобројих верних Српске Православне Цркве у Дубаију. Овом приликом, отац Прокопије је указао на важност заједнице и међусобну повезаност у Христу свих православних хришћана, а надасве братољубље Антиохијске Цркве и Српске Цркве. Оно што је од суштинског значаја за све окупљене јесте приношење молитве на матерњем, српском језику уз појање и Евхаристијски славослов, по први пут у Уједињеним Арапским Емиратима. Патријарх Порфирије, за богослужбене потребе послао је књиге, а међу њима и свето Јеванђеље ради духовног узрастања и јачања у Речи Божјој. Након службе, одржан је састанак на којем су се разматрале теме организације, вршења богослужења и даљих активности у оквиру српске заједнице у емиратским земљама. http://www.spc.rs/sr/srpski_vernici_praznichno_proslavili_vaskrsenje_hristovo_u_dubaiju

Призори данас рано ујутро у црквама широм Грчке били су дирљиви. Верници, држећи физичко одстојање и носећи маске и рукавице, били су окупљени изван светих храмова, чекајући да им се дозволи да уђу на „лично молитву“ или, како је власт то назвалам „појединачна молитва“. Према најавама владе, од понедељка, 4. маја 2020, богослужбена места су отворена за јавност за „појединачно молење са највише 10 лица у цркви“. Неки верници су замолили свештенике да добију Благодатни огањ, који нису могли да својеврмено узму, јер су сви храмови били затворени током васкршњих празника због националног напора да се заустави пандемија вируса корона. Извор: Инфо-служба СПЦ

”Искупљење које је извршио Христос не представља повратак из времена назад, на рајско стање пре пада, него, напротив, пролазак кроз време – напред; зато је то више стање јер представља откривање духовне природе у човеку – то је, дакле, у извесној мери, нови моменат стварања; тачније, то је – усавршавање.” (Николај Берђајев) Кроз Свету тајну крштења човек се рађа у Цркви и постаје жива ћелија тог чудесног богочовечанског организма да би у њему бесконачно растао и развијао се. Сама реч ”тајна” односи се на тајну Христову која је истинити начин постојања човека и космоса као воља Бога Оца (по Светом Максиму Исповеднику) да се све сједини са Христом у есхатону, што свој почетак има већ сада у тајни Цркве. Крштењем се човек облачи у Христа; по речима Светог апостола Павла које се певају за време док крштавани обилази око крстионице: ”Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал. 3, 27). Рађање за нови живот могуће је само у Крштењу, јер «ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божјег» (Јн 3,3). После Педесетнице и своје надахнуте проповеди, Св. Петар се окупљеном народу обратио речима: «Покајте се и нека се свако од вас крсти у име Исуса Христа за опроштење својих грехова, те ћете примити дар Духа Светога» (Дап 2,37-38). Крштење значи умирање старог човека и рађање новог у Христу, о чему сведочи Свети апостол Павле у посланици чији се одељак чита на крштењу: «Или зар не знате да сви ми који смо крштени у Христа Исуса, у његову смрт смо крштени? Тако смо ми крштењем у смрт заједно с њим сахрањени, да бисмо, као што је Христос васкрснут из мртвих Очевом славом, и ми на исти начин живели новим животом. Јер кад смо срасли са сликом његове смрти, онда ћемо срасти и са сликом његовог васкрсења» (Рим 6,3-5). У епохи цара Константина (IV век) била је пракса да се крштавају одрасли катихумени, будући да се велики значај придавао свесном примању Свете тајне крштења. Има примера да су неки одлагали крштење до последњих дана свога живота, као на пример сам цар Константин који се крстио пред смрт. Свети Григорије Богослов је крштен када је одрастао, као и Свети Василије Велики и Свети Јован Златоуст. Међутим, ни пракса крштавања деце није новијег датума. Апостоли су крштавали читаве породице, где је, без сумње, било и доста деце. Затим, Свети Иринеј Лионски пише да је ”Христос дошао да спасе оне који се кроз Њега поново рађају у Богу: децу, младиће, момке, девојке, старце”. Вероватно се питате зашто пишем о Светој тајни крштења. Зато што ме је недавно запањио један наслов из новина: ”Срби се масовно одричу Бога: узимају раскрштенице и некрштенице”. Да ли тај документ може да побије Божју реч? У неверици почињем да читам текст. Атеисти Србије одлучили су да парирају ”највећем непријатељу”, црквама и верским организацијама у Србији и на симболичан начин – издавањем некрштеница и раскрштеница. Документи те врсте, стоји даље у тексту, немају правну снагу и бесплатни су, а више служе као симбол отпора према томе што СПЦ одбија да поништи крштење за оне који то желе, каже се из Удружења атеиста Србије. Из тог удружења кажу да се број оних који су одлучили да се ”раскрсте”, односно ”формално” потврде да нису крштени, мери стотинама. Међу регистрованим верницима који желе да буду избрисани из списка верника има оних из римокатоличке и протестантске, али и исламске заједнице. Међу њима најбројнији су, ипак, православни. Како наводе из Удружења атеиста Србије, њихови документи немају правну снагу, већ служе као симбол отпора према томе што СПЦ експлицитно одбија да раскрсти људе који то желе. Наш документ, каже саговорник, јесте симбол за онога који га узме да тиме показује свој бунт према принципу ”једном си крштен, сада нема назад”. Текст из новина нисам прочитао до краја. Посетио сам интернет страницу Удружења атеиста Србије и одмах сам се уверио да је све горе написано тачно. Наиме, на њиховом сајту стоји: Желите своју раскрштеницу или некрштеницу? Пошаљите нам изјаву да ли желите раскрштеницу или некрштеницу, име и презиме, датум и место рођења, име родитеља... Крштење и миропомазање су увођење у Евхаристију, тај предукус Царства Божјег. То је улазак у заједницу са Богом како би се у њој остало и заувек живело. Сама одлука да човек буде крштен је већ есхатолошка ствар. Миропомазањем се добија Свети Дух који уједињује и присаједињује Христу, заједни- ци, додељујући литургијску службу новокрштеном. Не крштавамо ради крштења као таквог, јер оно није само себи циљ, пише свештеник А. Михаиловић, него ради утеловљења у Тело Христово, Цркву и будући век. Генерације деце и људи су крштене, а да нису (нажалост) окусиле плодове Светог Причешћа и сама та чињеница није ништа друго до раскрштени, тј. мртворођени верник. Грешењем човек спира са себе благодат Духа Светога, раскрштава се, и није му потрена формална потврда његовог грешног стања. Иако човек често злоупотребљава даровану слободу у Богу, он није лишен лика и подобија Божјег. Он је и даље сличан Њему, иако је слика помало нејасна, замућена. Зато човек, како је говорио проф. Калезић, биолошки (у овом случају духовно) умире, али његов надбиолошки живот не прекраћује своју егзистенцију јер је човек, свакако још пре пада, намењен вечности (1. Тим. 6, 12). Стога, овакав чин, тј. атак на Божју благодат, јесте накнадно лишавање себе радости у Царству небеском, тј. нехтење да човек постигне своје назначење и заједницу са ближњим у загрљају свога Творца. Протођакон Дамјан С. Божић, главни и одговорни уредник "Православља" *Из уредничког уводника објављеног у 1246. Броју "Православља" - новинама Српске Патријаршије, од 15. Фебруара 2019. Лета Господњег. Извор: Православље

Пошто се причести светим Тајнама, свештеник се окреће према народу и показујући Светињу, позива оне који су вољни да се причесте, заповедајући им да приступе са страхом Божијим и вером; наиме, да не презру свете Тајне због њиховог скромног изгледа, да не оклевају због тога што оно у шта верују превазилази разум, него да приступе имајући сазнање о вредности светих Тајни и верујући да оне нуде вечни живот онима који се њима причешћују. 2. Да би показали своју побожност и своју веру, верници се клањају, благосиљају и исповедају Божанство Исуса, за Кога верују да је у светим Тајнама; а да би своје славословље учинили блиставијим, користе се Пророковим речима: „Благословен Који долази у име Господње;… Бог је Господ и јави се нама“. „Ја сам дошао, вели Господ, у име Оца својега, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.“ То је својствено правоме Господу, то приличи Јединородноме Сину, да прославља Свога Оца. Одбеглом слузи пак својствена је самовоља и отпадништво. Знајући то, и научивши шта је то што доброг пастира разликује од вука, пророк Давид још издалека благосиља Онога Који долази у име Господње. А Господом сматра Оца и вели да Онај Који се појавио јесте Сам Бог. Тим речима и верници благосиљају Христа, Који долази и сада се пред њима појављује. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Помоливиши се за оно што је свима потребно, свештеник се моли да и он сам буде освећен часним Даровима. 2. Каквим освећењем? Да задобије отпуштење грехова. Јер, у томе је превасходна улога ових Дарова. По чему то можемо знати? По томе што је Господ, показујући на Хлеб, рекао апостолима:“ Ово је тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова“ ; а слично је рекао и над Чашом. 3. Помени, Господе, по мноштву милосрђа Свог, и моју недостојност; прости ми свако сагрешење вољно и невољно, и немој због мојих грехова отклонити благодат Светога Духа Твога од ових Дарова који су пред нама. 4. Дух Свети дарује опроштај грехова онима који се причешћују овим Даровима. Нека ми благодат од тих Дарова, каже свештеник, не буде ускраћена због мојих сагрешења. Јер, на два начина се о благодати говори у вези са часним Даровима: један је када благодат освећује Дарове, а други је када благодат преко Дарова освећује нас. 5. Према томе, да благодат на онај први начин делује на часне Дарове, то не може бити осујећено човековим гресима; као што њихово освећење није дело човекове врлине, тако није могуће да буде осујећено човековим гресима. 6. Али, за онај други начин деловања благодати потребан је и наш труд. Због тога оно нашим немаром и може бити осујећено. Јер, благодат нас освећује кроз Дарове ако нађе да смо наваљан начин спремни за освећење; но, ако нас затекне неспремне, не само да нам никакву користне доноси, него безбројне штете на нас товари. Свештеник се моли да нам та благодат – било да она дарује само отпуштење грехова, било да са њим даје и друге дарове онима који се са чистом савешћу причешћују са свештене Трпезе – не буде ускраћена у часним Даровима, јер због човечанских греха она може бити осујећена. 7. Исту молитву свештеник нешто касније упућује заједно са свим присутним народом. Наиме, пошто се помоли да сви буду у једномислију како би једним устима и једним срцем славили Бога, и пошто им у таквом духовном расположењу обећа милост великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа, свештеник позива верне да, призивајући у помоћ све свете, упуте Богу поменуту молитву, коју је и он сам малочас упутио. Јер, речи: Поменувши све свете, значе: призвавши их, помоливши се са њима. 8. Па шта каже? За принесене и освећене часне Дарове, Господу се помолимо; не да часни Дарови приме освећење (због тога сам их и назвао освећенима, да не би ти тако нешто помислио), већ да то освећење они нама предају; јер то значе речи: Да човекољубиви Бог наш, примивши их (… ), ниспошље нам за то божанску благодат. Помолимо се, каже свештеник, за часне Дарове, да њихова благодат и на нас делује; да не ослабимо у тој благодати као онда кад је то свесилно Тело Господње било међу људима и кад у неким градовима, због неверја њихових житеља, није могло да учини чудеса. 9. Узгласивши ове речи према народу, свештеник се и сам тихо помоли, тражећи од Богато исто, како би се сви са чистом савешћу причестили страшним Тајнама и како би са ове свештене Трпезе задобили опроштај сагрешења, заједницу Светога Духа, наследство Царства(… ) не на суд или на осуду. 10. Затим, пошто затражи за све помоћ и заступништво од Бога, он позива све верне да се моле да сав дан савршен, свет, миран и безгрешан проведу имајући као чувара анђела мира, верног – а вели верног због анђела лажи, коме не можемо поверити своје потребе. Молимо се, дакле, за анђела чувара не да нам тада буде дат, јер свакоме од верних анђео је већ на самом почетку дат, него да буде делатан и да чини што му припада, те да нас чува и води правим путем, и да се не удаљи од нас разгневљен због наших сагрешења. 11. Осим тога, свештеник нас позива да се помолимо за отпуштење грехова и за све што је добро и корисно душама нашим и за мир у свету, а затим за безбедну будућност, да остало време живота свога у миру и покајању проведемо, тако да крај живота нашега буде хришћански; а затим да сами себе и једни друге, и сав живот свој Богу предамо, измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа. 12. У чему су садржани јединство вере и заједница Светога Духа и зашто се овде за њих молимо, о томе смо раније опширно говорили. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ма­на­стир Ту­ман на­ла­зи се на де­вет ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но­сти од Го­луп­ца, у под­нож­ју го­лу­бач­ких пла­ни­на, окру­жен шу­мом, на ле­вој оба­ли Ту­ман­ске ре­ке, што са­мој све­ти­њи да­је по­себ­ну ле­по­ту. Пет ве­ко­ва на­кон пред­ста­вље­ња Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, ја­сно је за­што је све­ти под­ви­жник иза­брао за свој уса­мље­ни и мо­ли­тве­ни жи­вот баш та­кво ме­сто, скри­ве­но од љу­ди и у пот­пу­но­сти по­год­но за мо­ли­тве­но ти­хо­ва­ње. Извор: Телевизија Храм

Дана 14. јануара 2019. године, када се света Црква молитвено сећа Светог Василија Великог, свету архијерејску Литургију у Сегедину служили су Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан и Епископ румунске православне епархије за Мађарску г. Силуан уз саслужење српског, румунског и руског свештенства. На крају свете Литургије Преосвештени Архијереји служили су благодарење за прошлу и молебан за наступајућу Нову годину по јулијанском календару. То је била прилика да братски народи у сегединском крају заједно заблагодаре Господу на Његовом човекољубљу. Српски храм у Сегедину посвећен је празнику Преноса моштију Светог Николаја, а грађен је од 1773. до 1778. године. Пројављујући братску љубав Епархија будимска је уступила сегедински храм на кориштење Румунској Цркви где се у договору са локалним парохом служило и на румунском језику све до 2017. године када је освештана нова румунска капела у Сегедину. Светој Литургији присуствовао је и румунски конзул у Сегедину г. Тудор Адриан. Извор: Српска Православна Црква

Управник послова Украјинске Православне Цркве Митрополит бориспољски и Броварски Антоније дао је интервју грчкој агенцији за црквене новости „Ромфеја“. — Ваше Високопреосвештенство, 13. новембра је одржан Сабор епископа Украјинске Цркве. Који су главни резултати овог Сабора? — Пре свега, Сабор епископа Украјинске Православне Цркве је својим одлукама посведочио и потврдио унутрашње јединство наше Цркве. Знамо да су представници наше државе, који се залажу за идеје аутокефалије, обећали Васељенском патријарху да ће наводно 20-25 архијереја наше Цркве сигурно доћи на такозвани „сабор уједињења“ који треба да створи нову „јединствену цркву“. Ако не 20, бар 10 архијереја ће сигурно доћи – Фанар је био убеђен у то. Наши медији су писали да је тих дана у Кијеву тајно боравио Митрополит галски Емануил како би припремио такозвани „сабор уједињења“. У ствари, само је један епископ, тачније Митрополит виницки Симеон одбио да потпише одлуку Сабора епископа. Овај став митрополита Симеона је изазвао снажне протесте међу клирицима његове епархије (протестовало је око 50 свештеника из града Винице, а подржало их је мноштво мирјана), тако да је митрополит Симеон, чак и ако сам није потписао ове одлуке био приморан да објави званичну изјаву, јер је без обзира на све одлука Сабора епископа обавезујућа за целу Украјинску Цркву, укључујући и Виницку епархију. Он је то рекао зато што је схватио да ризикује да изгуби своју епархију која га не подржава по овом питању. То значи да идеја „цариградске аутокефалије“ није прихваћена у црквеном народу и од стране клира наше Цркве. Не постоје „милиони“ верника који наводно ишчекују Томос о аутокефалији, као што о се о томе говори у нашим медијима, и као што званично говори патријарх Вартоломеј који је, изгледа, прихватио логику наших расколника. Зашто то кажем? Зато што данас из уста Патријарха цариградског чујемо исте тврдње и исту аргументацију које смо чули од наших расколника. Сматрам да, као што је ова идеологија довела до раскола у Украјини, исто тако ствара проблеме на свеправославном нивоу. Овде бих желео да посетим на делове писма које је Његово Блаженство Архиепископ албански Анастасије упутио Патријарху московском Кирилу, у којем архиепископ Анастасије каже да ће се уместо да буде постигнуто јединство православаца у Украјини појавити опасност од раскола у Православљу у целом свету. Узевши све то у обзир Сабор епископа је донео одлуку у којој се каже да аутокефалност данас не одражава унутрашњу црквену потребу, да нам се намеће споља и да се наша Црква неће ујединити с расколницима уколико се они не покају. Имамо утисак да наша држава заједно с расколницима и Васељенском патријаршијом жели да нам одузме бар неки део наше Цркве. Међутим, наша Црква је показала своје јединство и целовитост. — Ипак, у украјинским медијима се говори о томе да наводно постоји 15 пуномоћја неких митрополита који неће лично отићи на „сабор уједињења“, али овлашћују некога да гласа у њихово име? — Читао сам о томе, то су фантазије. Иначе би се у том случају „сабор уједињења“ могао одржати преко интернета или преко скајпа? Зашто би се онда неко мучио да долази у Кијев? Али, ако ћемо озбиљно да говоримо, хтео бих да истакнем два момента. Први. Чак и да је тако као што сте рекли, то показује каквим лукавим средствима неки желе да спроведу ово безакоње. И ова чињеница не служи на част, пре свега, Васељенској патријаршији која се уплела у ову причу. И други моменат. Чак и ако неки епископ оде на овај „сабор“ његови верници и клир ће бити први који им неће дозволити да кроче у своју митрополију, као што смо то видели у Виници, као и у другој митрополији чији је епископ начинио погрешан потез. Изгубиће своје митрополије и остаће празних руку. То значи да тема „цариградске аутокефалије“ не ужива подршку у нашем верујућем народу, и то није резултат деловања Москве, као што се то лажно тврди на јавним местима. — Какав је став ваше државе после Сабора епископа? — Државна власт покушава да заплаши наше епископе и свештенике. У току последње недеље у украјинским медијима је објављено на десетине чланака с прљавим оптужбама против епископа и свештеника који су познати у нашем друштву. Осим тога, представници Службе безбедности позивају наше епископе на разговор. То још увек нису прогони наше Цркве као што је то било у време Совјетског Савеза, јер времена су се променила, али алудирају на то шта желе од нас. Врши се притисак. Кад би на нас вршила притисак само држава или кад би то чиниле друге нецрквене снаге, то нас не би толико болело, јер знамо историју Цркве. Али кад то чини или кад у томе помаже, или тајно учествује друга Помесна Православна Црква, имам у виду Цариградску, тешко нам је да то прихватимо духовно и психолошки. Васељенска патријаршија у Украјини делује партизански, тајно, игноришући канонску Цркву с милионима верника, с 12.500 парохија, с 90 епископа и 5.000 монаха, игноришући велику канонску Цркву и стајући на страну оних који врше притисак на нашу Цркву. Све што Фанар ради, ради заједно с политичким руководством наше земље. Јуче је председник Украјине господин Порошенко објавио да ће 28. новембра на Фанар отићи један државни чиновник, господин Павленко како би присуствовао заседању Светог Синода Васељенске патријаршије који ће учествовати у коначној редакцији или одобравању текста Томоса. У сваком случају, видимо да се дешавају чудне ствари, кад државни чиновници, мирјани, планирају да учествују на заседању Светог Синода Цркве и покушавају да реше црквена питања. Жао нам је што овакво чудно понашање видимо у Цариградској патријаршији, не слажемо се с тим и нећемо дозволити да се политичари мешају у наше црквене послове. — Како на то гледају и како ове догађаје доживљавају обичан црквени народ и ваш клир? — Запажам занимљиву, а уједно жалосну појаву. Ови незаконити поступци Цариградске патријаршије не компромитују у очима верујућег народа и нашег клира само саму Васељенску патријаршију, већ и цело Православље у којем се говори грчки језик. Наши свештеници ми кажу да многи верници својим духовницима исповедају негативне помисли против Васељенске патријаршије због деловања у Украјини. Наши верници схватају да ове помисли нису добре за хришћанине и зато их исповедају. Неки свештеници којима се раније свиђало да служе у грчким одеждама престају да их користе и узимају руске. Видим да неки наши клирици који су раније често одлазили на Свету гору Атон сад више немају велику жељу да иду тамо. Наши оци се питају зашто ћути Света гора, зашто ништа не кажу светогорски оци видећи како се газе канонске основе светског Православља? Уопште видим да се рађа извесна антипатија према свему грчком. Наши верници осећају бол због тога што су их издали једноверци, односно Цариградска патријаршија која је нашој Цркви забола нож у леђа. Наши верници осећају да су издати. И овај бол је јачи и теже се подноси од свих оних конфликата и сукоба с расколницима и унијатима које смо доживели у току последњих деценија. Дакле, запажамо неми протест на обичном свакодневном нивоу, извесно одвајање од богате и лепе грчко-православне традиције. Не желим да кажем да је то масовна појава, али су тенденције управо такве. Мислим да је то врло озбиљан проблем, јер је раскол на нивоу обичног народа врло јак и дуго траје. Оно што Фанар ради у Украјини се, нажалост, одражава на целом Телу Православља. Надамо се да ће људи у свету који говори на грчком то схватити и да ћемо уз помоћ Божију наћи снаге да то превладамо. — Како се расколници понашају у овој ситуацији? — Расколници се нису променили. Укидање анатеме и изопштења расколници нису доживели као своје присаједињење Цркви, већ као да је Црква наводно схватила њихов исправан став, због којег су и отишли у раскол. Шта значи то што је Васељенска патријаршија признала расколнике? То значи да је променила свој однос према расколницима, али не да су се променили сами расколници. Зашто је потребно покајање грешника или расколника у Цркви? Зато да би променили свој ум. Грчка реч покајање (грч. „метаноја“) означава промену ума. Расколници треба да се промене, а не да приморају саму Цркву да се промени. Другим речима, уместо да се грешник покаје, уместо да промени свој живот пред Богом, он жели да Сам Бог промени однос према њему. Шта ће се десити ако Црква прими непромењене грешнике? То ме подсећа на јеванђељску причу Господа о позванима на брак, кад је дошао господар „да види госте, угледа ондје човјека необучена у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута.“ (Мт. 22: 11-12). Црква не прима у своје окриље непокајане грешнике. Чак и ако их прими одбациће их. Видимо како се расколници нису променили после 11. октобра кад је Цариградска патријаршија донела своју одлуку. Расколници су остали непријатељски, агресивно настројени према нашој Цркви. То су схватиле и потврдиле Православне Цркве Србије и Пољске и ми смо им на томе захвални. Осим тога, расколници које је признала Васељенска патријаршија, немају стварно свештенство и архијерејство. И ако друге Помесне Цркве не буду рекле своје одлучно не као што су то већ рекле Српска и Пољска Црква, сутра ће бити принуђене да служе с тим људима који немају и никад нису имали канонску хиротонију. На почетку раскола епископску хиротонију су обављали авантуристи који нису били чак ни свештеници, који су преварили прве расколнике и „рукоположили“ их у „архијерејски чин“, при чему су такође имали проблеме моралног карактера. Исто тако, желим да истакнем да почевши од пролећа 2018. године, кад је започела читава ова прича с Томосом ниједна Помесна Аутокефална Црква није изразила сагласност с поступцима Васељенске патријаршије у Украјини. А став Српске и Пољске Цркве које су одбиле да признају легализацију расколника сведочи и улива нам наду у то да се ниједна друга Црква неће придржавати другачијег става, који би се разликовао од ставова две поменуте Цркве. Мислим да то значи да се Васељенска патријаршија, ако не промени став, сигурно креће ка ћорсокаку. Нека стане, нека започне дијалог с нама, Руском Црквом, као и другим Помесним Црквама. Заједно ћемо наћи решење. Спремни смо на дијалог. Иначе ћемо све изгубити, и прва ће на губитку бити Цариградска патријаршија, као и сва Православна Црква. Извор: Ромфеа / Православие.ру

Празник је прослављен у симферопољском манастиру Свете Тројице, који је био епископска Саборна црква у време Светог Луке и где мошти великог свеца из двадесетог века почивају. Прослава је почела у суботу молебном са водоосвећењем и акатистом Светом Луки. Према дугој традицији, болничке уиформе такође се освећују овог дана. Празнично свеноћно бденије поводом празника Светог Луке одслужено је у манастирској Саборној цркви следеће ноћи. Грчка делегација архијереја, свештенство и верни поклоници стигли су следећег дана на Божанску Литургију у част вољеног Светог Луке. Богослужио је митрополит симферопољски и кримски Лазар, уз саслужење митрополита теодосијско-керчког Платона, архиепископа џанкојско-раздолненског, и грчких архијереја :митрополита нафплијско-арголидског Нектарија, митрополита артског Калиника и митрополита тесалиотско-фанариоферсалског Тимотеја. Чудо Светог Луке догодило се у области митрополита Нектарија, у граду Аргосу 2014. године, када је уље од светитељевихх моштију излечило једног човека од дуготрајне болести у леђима. Свети Лука је такође оперисао једног човека у Северној Грчкој 2004. године, уклонивши његов тумор у мозгу. После Божанске Литургије, митрополит Лазар обратио се присутнима архипастирским говором у којем је позвао своју паству и поклонике овог манастира на заједничку молитву и духовне подвиге. Прослављење се завршило литијом кад су су светитељеве мошти биле ношене око зидова манастира, после чега су биле враћене у Саборни храм, где су верници наставили да их целивају. Извор: Српска Православна Црква