Претражи Живе Речи Утехе

На највећи и најсветлији хришћански празник, Светло Христово Васкрсење, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је свечану Васкршњу Литургију у Вазнесењском храму манастира Милешеве. Саслуживали су архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић, парох пријепољски јереј Горан Крстић и протођакон Никола Перковић. За певницом је сестринство манастира Милешеве, предвођено игуманијом мати Аквилином одговарало на прозбе и возгласе. Звучни запис беседе Иако су прилике биле мало другачије него што је уобичајено на Васкрсење Христово, због мера Владе Републике Србије у вези са пандемијом, ипак је највећи и најрадоснији празник, Празник над празницима, прослављен свечано, молитвено и радосно. Поздрављајући све радосним хришћанским поздравом: Христос Воскресе, Епископ Атанасије је, након прочитане Васкршње посланице патријарха Иринеја и свих Епископа Српске Православне Цркве, истакао значај и важност победе Христове над смрћу, коју данас прослављамо: – Ово је место на коме се увек побеђивало, ево већ осам стотина година. Почевши од нашега духовног оца Светога Саве па надаље, увек се побеђивало на овом светом месту, и ми се молимо Богу да наставимо у тој победи, и да се весели Црква Христова. Христос је победио, наши претходници су побеђивали, а на нама је да се ми сада бавимо нашим васкрсењем. Да живимо у Васкрсу, да живимо васкрслим животом. – Молимо се Богу да што брже, што скорије, сатре све оно што стоји на путу нашег спасења, што се противи пуноћи живота. Да то Господ отклони и да зацари живот који је Он дао, нагласио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска

Драга ми духовна децо у Богочовеку Христу, посматрајући како се страх и паника шири око новонасталог вируса, не штедећи ни Хришћане, имали смо потребу да се из очинске бриге и одговорности обратимо вама, својој богољубивој пастви, са кратком беседом и поуком. У времену када је светом завладао велики страх и паника, као Хришћани смо позвани да трезвено стојимо на чврстом Камену Вере и Наде наше, Који је Господ Христос. Посматрајући, читајући и слушајући оно што се дешава у свету и око нас, страх обузима човеково срце, и уколико неконтролисано, прелази у оптшу панику и борбу по сваку цену за свој голи живот. Овакав страх је плод подсвесног хоминизираног уздања само у силу и моћ људску, у спасење које долази од човека и човеком; разгонећи у нама Царство Мира Божијег које нам је дато у Христу и Христом, од којега се неће збуњивати и бојати срце наше (Јн. 14, 27). Да ли смо се у целој овој паници сетили Господа Христа? Како ћемо Га се сетити када и поред вела страха који је покрио човечанство, ових дана Православни Хришћани слушају и читају како се из богослужбеног простора појединих хришћанских богомоља избацује света водица због бојазни од заразе?! Каква је то света вода од које се човек може заразити?! Зар није она на исцељење и освећење? Са Светим Причешћем уводе се мере и рестрикције?! Какав је то Христос у Чаши? Је ли то Онај исти који победи свет - смрт, грех и ђавола, или неки други? Зато данас, можда више него икада, Православље треба да непоколебљиво стоји на стражи вере, да будемо трезвени и да бдијемо, да се молимо за цео свет. Свака криза је прилика дата нама људима да се замислимо над својим животом, над тиме где стојимо наспрам вечног живота, наспрам Јеванђеља Богочовека Христа. Стојећи пред смрти, сећајући се исте свакога дана, са надом на Васкрсење и Живот Вечни, била је и остала свакодневница трезвеноумног монаштва и светог Хришћанства. Вирус са којим смо се суочили јесте баш прави тренутак да застанемо и да помислимо, да ли смо спремни да изађемо пред Господа Христа? Какав је то наш живот који живимо? Kакав нам је систем вредности? Да ли смо у срца деце посејали семе вере или коров пролазности? Шта ако нас Господ позове данас, какви ћемо се обрести пред Њим? Имајући ово у виду, као Хришћани треба да смо увек спремни, да живимо у вери и нади и љубави, да се молимо за цео свет, особито за оне који су оболели, а и оне који брину о болнима, неизостављајући при том Јеванђелску Истину која нас учи, да човеку ни длака са главе не може пропасти без Божијег знања и допуштења (Лк. 12, 7). Поред превентивних мера које предузимамо по саветима здравствених стручњака и државних органа, призвани смо као Хришћани да овога Часног Поста са још већим усрђем, исповеђени, испитавши своја срца, приступамо што редовније са страхом Божјим и вером Светим Тајнама. Свето Причешће јесте сам Богочовек Христос – Извор Живота и Лекар од свих болести, Који се усељава у нас, разгонећи сваку болест, сваку смрт, сваки мрак и овоземаљски страх. Поред Светог Причешћа, имамо браћо и сестре, и Свету Богојављенску воду и нафору, коју требамо уз прописне молитве код куће током седмице свакога дана да узимамо. Треба да нам домови замиришу светим тамјаном, да палимо кандило пред својим иконама, да се молимо, да читамо молитве пред сваким оброком благосиљајући своју трпезу. Нека се деца наша, поучени примером својих родитеља, охрабре вером и надом у силу, моћ и љубав Богочовека Христа који победи свет. Учинивши са наше стране што можемо, полажемо сву своју наду на Господа, предајући се вољи Божијој која увек све чини на спасење човека. У Христу вас целивајући и благосиљајући, са очинском љубављу, +Еп. Силуан, Епископ аустралијско-новозеландски Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј на празник Света Три Јерарха, 12. фебруара 2020. године, служиo je свету архијерејску Литургију у храму Светог Вазнесења Господњег у центру Београда. Звучни запис беседе Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су: јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Кусадку код Младеновца (Епархија шумадијска), јереји: Славиша Поповић, Предраг Тимотијевић, Арсеније Арсенијевић и Ново Бојић, протођакон Ненад Михајловић, ђакони Бошко Савић и Никола Мићаковић и ипођакон Владимир Јелић. Првојерарх наше Свете цркве је у беседи рекао да је сваки наш дом – домаћа црква, благодарећи крсној слави коју је нашем народу установио Свети Сава. „Сви светитељи које славимо – велики су пред Богом. Када видимо људе који су остварили Јеванђеље у свом животу - то је прави, жив пример послушања. Показали су да је то заиста могуће у људском животу“, поручио је Патријарх Иринеј. И управо су света три Јерарха које данас прослављамо прославили Бога сваки на свој начин те су зато били: „велике облагодаћене личности“ навео је Патријарх Иринеј и закључио је да „ако су они могли славити Господа својим светим животима онда и ми то можемо да учинимо, угледајући се на њих“. Извор: Радио Слово љубве

У уторак 14. јануара 2020. год, када Црква празнује Обрезање Господње, светог Василија Великог и Нову Православну годину Господњу, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Василија Великог у Маршићу. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић и протонамесник Бранислав Матић, као и протођакон Иван Гашић и јерођакон Јован (Прокин). Звучни запис беседе После прочитаног Јеванђеља, јерођакон Јован је по благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована произнео беседу, честитао верницима храмовну славу и наступајућу Нову годину, подсетивши да је Нова година управо време да осмотримо и анализирамо како смо провели живот у минулој години и да будемо у свему бољи у новој години Господњој. Такође је подсетио и на празник Обрезања Господњег и дан посвећен Светом Василију Великом. На призив “Са страхом Божијим и вером приступите”, причестио се значајан број верника ове парохије као и корисника Дневног боравка за децу и младе са сметњама у развоју. Након освећења славског жита и резања славског колача уприличена је и трпеза љубави у сали парохијског дома у Маршићу. Извор: Епархија шумадијска

Недеље 11. по Духовима, на радост верника сабраних у Храму Свете Тројице у Краљеву Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслуживање архимандрита Дамјана (Цветковића), архијерејског намесника протојереја-ставрофора Ненада Илића и братства овог храма. Посебну радост чини да је наш Епископ данас благословио и наше најмилије школарце пред почетак предстојеће школске 2019/2020. године. Обративши се ђацима и родитељима Преосвећени Владика је истакао да предстоји велики догађај да после летњих опуштања, када смо се ослободили житејских брига овога света почиње школско доба, а то је доба када најмлађи улазе у заједницу са другима. Ми смо се у молебану молили Господу Богу да нам просвети ум, да нам да стрпљење, љубав, да нам да све врлине Његове. Да не мисле неки да смо завршили молебан и сада ученици не морају ништа да уче, ученици ће да уче, а молитва ће помоћи да ђаци брзо схвате ту своју науку, а наука над наукама је да упознамо Господа Бога, да упознамо Његову љубав, да упознамо Његову силу и благодат и да то осетимо у себи, јер ко има Господа у себи, ништа му није потребно на овом свету. Господ је од неуких људи начинио своје следбенике и Апостоле, тек када их је обукао у силу са висине, када су примили Духа Божијег и онда су могли да проповедају, јер су се ослободили свих житејских брига и проблема. Епископ је протумачио упечатљиву еванђелску перикопу о Царству Божијем, где је оно упоређено са једним имућним човеком који је позвао свога дужника. Имућан човек је Господ Бог наш који нам је дао све и ми смо Његови дужници. Архијереј жички је истакао да човек који је у Цркви потребно је да сваког дана врши смотру над својим мислима, да види у току дана како је живео, да ли у складу са Богом и Његовим заповестима. Морамо бити у складу, у симфонији са природом, са собом, са Богом, како каже Еванђеље: Ако једну ствар преступимо, за све смо криви. А ко може све да испуни? Нико сам по себи. Али свако може ако каже: Господе, призван сам да будем светлост овом свету, да будем со овом свету, читав свет у злу лежи, зашто да не будем слуга твој, а то што сам слаб и некад кршим Твоје заповести, опрости ми. Дакле, наука Христова је узвишена, савршено узвишена, јер Господ Бог жели да ми будемо синови Светлости, богови по благодати. По завршетку Литургије малишанима су подељени поклони, као символични дар у сећање на овај радосни дан. Извор: Епархија жичка

Штетне навике – алкохол, дуван и дрога – се могу заменити само једним – животом. Ово је 24. августа пред новинарима изјавио један од председника црквено-друштвеног савета за заштиту од опасности од алкохола, председник патријарашког савета за културу, Митрополит псковски и порховски Тихон, у оквиру сверуског форума „За здрав живот“ који се одржава у псковском парку за спорт и разоноду „Просторија“, преноси дописник Псковске информативне агенције. „Ни за кога није тајна да људи који прекораче границу разумног постају проклетство и за саме себе и за своје ближње. Притом је врло лако прекорачити ову границу, човек то ни сам не примети,“ – истакао је митрополит Тихон. „Свако од нас зна несрећне људе потпуно огрезле у алкохол који кажу да нису пијанице. То је помраченост ума. Нема ништа горе него да распредамо о моралу кад је ова тема у питању, или да држимо придике. Чини ми се да је апсолутно неопходно да подсећамо и показујемо сву опасност ове границе. То је оно чиме се сад бавимо,“ – додао је. Митрополит Тихон је истакао да је Псковска област посебан регион. „Кад се поставило питање одржавања форума посвећеног пропаганди здравог живота замолили смо да буде организован управо у Пскову, – рекао је. – Радује ме то што има тако много грађана Пскова који ће овде наћи нешто занимљиво за себе и после то испричати својим вршњацима.“ Председник патријарашког савета за културу је такође рекао да ће на иницијативу губернатора Псковске области Михаила Ведерникова у најскорије време у школама у региону бити одржани часови за ученике старијих разреда у оквиру програма „Основе безбедности животне делатности“. На овим часовима омладинци ће видети необичне спотове друштвене реклама који су на иницијативу владике Тихона у оквиру антиалкохоличарског пројекта снимили „Заједничко дело“ и филмска компанија „Радионица“. „Занимљиви су, интересантни, тешки су и заиста страшни, али одражавају стварност, – истакао је митрополит. – Кад их погледају омладинци ће се већ сами замислити да ли брзином спринтера иду овим страшним путем или ће ипак укључити разум и преузети одговорност за свој живот, за живот својих ближњих, своје будуће деце и за саму Русију.“ Митрополит Тихон је такође истакао да засад организатори форума „За ЗЖ“ очекују да манифестација заинтересује омладину. „То је за почетак. А онда ће свако наћи начин да примени своја умећа, да се бави оним што му одговара,“ – рекао је митрополит у закључку. Сверуски отворени професионално-друштвени форум „За ЗЖ“ одржан је у Пскову од 23. до 25. августа. Манифестација је организована на иницијативу Митрополита псковског и порховског Тихона уз подршку губернатора Псковске области Михаила Ведерникова и министарства просвете Русије. Извор: Православие.ру

Поводом шесте годишњице од упокојења архимандрита Луке (Анића), Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је на празник Преноса моштију Светог Јована Златоустог, 9. фебруара, са свештенством Свету архијерејску литургију са парастосом у манастиру Дајбабе у Подгорици. Звучни запис беседе У архипастирском слову, владика Јоаникије је казао да је Свети Јован Златоусти био узор свакоме хришћанину и да су његовим путем ишли многи а да је један од оних који су кренули тим путем Христових апостола, Св. Јована Златоустога, Св. Саве и Св. Василија Острошког, и наш отац Лука. „Тај пут јеванђељски, апостолски, довео га је у Црну Гору гдје је и велико његово дјело. Љубио је Цркву Божију, свету вјеру православну, спреман од своје младости да жртвује све на овом свијету ради Христа Господа, попут Светог апостола Павла који је говорио да све оне предности које је имао у свијету су трице и кучине, и све оставља да би Христа задобио.“ Владика је нагласио да је отац Лука био и на путу и мјесту, раније упућен из свога родитељскога дома, да стекне и име и славу у овоме свијету, али нашао је нешто вредније и значајније. На добром наслеђу, темељу који је понио из свијета, прије свега лијепо васпитање од својих честитих родитеља, саградио је велику и свијетлу грађевину од чисте и свете вјере, чистог осјећања, љубави, доброте, милосрђа и осталих врлина које су красиле његов монашки, свештенички свијетли и свети лик: „Били смо дуго саобраћа Цетињског манастира код нашег Митрополита Амфилохија, нашег игумана и духовника. Отац Лука је имао осјећање за људе и никада није узимао за зло човјеку чак и кад је био непријатељски расположен, спреман да учини свако зло. Сретао се са таквим људима и његова људскост, чистота срца и дубље осјећање за човјека, многе је препородила и направила вјерујућим. Такве, најгрубље, оне за које бисмо рекли да су непријатељи Цркве, он је приводио Христу и чинио од њих дјецу Божију, синове Оца нашега Небескога, праве истинске хришћане.“ Наглашавајући да је отац Лука био способан да нађе и открије у изгубљенима оно што је божанско, да и они тога постану свјесни и да се тако препороде, Преосвећени владика је рекао да је то његово саосјећање са ближњима било Христово саосјећање и да је зато било тако дјелотворно. Нагласио је да је љубав оца Луке према монашком животу била изузетна, да је много читао и памтио светоотачку, монашку, аскетску литературу: „А знао је да поучи зато што је оно што је читао – ријеч Божију, светоотачку, монашку и свештеничку, претварао у живот. Трудио се да оно што говори то и свједочи својим животом. Радост је ширио око себе.“ Иако ми жалимо и мислимо да је отац Лука кратко поживио на овоме свијету и да је прерано отишао, владика је казао да Бог другачије на то гледа: „Он је оставио свијетли спомен и велико дјело, тако да је његов живот испуњен овдје на земљи. И наставио је, причестивши се божанскога живота још овдје на земљи, да вјечује са Христом, да сацарује са Христом у Његовоме вјечном и непролазном Царству.“ Епископ Јоаникије је рекао да нам у овим данима много значи кад имамо овакве примјере међу нама, као што нам значе и примјери прије ове генерације, као што је био Преподобни Симеон Дајбабски, велико свјетило православља. Истакао је да није случајно што је у манастиру Дајбабе отац Лука нашао покоја, свој мир и вјечни покој поред моштију Светог оца Симеона Дајбабском, ктитора ове свете обитељи. Истичући да се за оца Луку чуло и много даље од Црне Горе, владика је казао да смо повлашћени што је он овдје међу нама: „Гдје год одете по земљином шару да учествујете на молитви по православним светињама, од Палестине до Русије, до Грчке и Америке, чућете од многих за оца Луку. И они су га смјестили у своје срце и чувају његов спомен. Па има ли, драга браћо, ишта љепше од тога него се сјетити онога који није са нама овдје, како ми то говоримо, а заправо јесте.“ Појаснио је да је блаженог спомена отац Лука дубље и ближе са нама сада када је у наручју Христовоме, него док је био са нама тјелесно присутан, јер се обогатио Христом у вјечном Царству Његовоме. Навео је да је свједочанство да је био човјек Божији, истинити монах, свештеник и духовник, то што га се радо сјећају православни хришћани, нарочито монаси и монахиње широм православља. Истичући да нијесмо баш у свему разумјели оца Луку докле је био са нама, владика је казао да га сада боље разумијемо. „Он је радио оно што је било најважније и најпрече, јер све пролази и све се распада, све црв нагриза, али духовност, вјеру, чистоту духовну не нагриза црв, нити се распада, него је вјечно богатсво свих оних који љубе Господа. Драги наш оче Лука, почивај у миру, и кад овдје дођемо, да се окупимо око твога гроба, ти нас обасјај твојом љубављу, милосрђем, твојим дубоким осјећањем. Нека те Господ награди за све твоје трудове, за твоју сапатњу са ближњима, за твоју неизмјерну љубав. Нека те Господ прими у Његово вјечно наручје да просављаш Његова свето име са свима светима у Царству вјечном и непролазном“, казао је на крају свог обраћања Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. **** Архимандрит Лука (Анић), игуман манастира Дајбабе упокојио се у Господу у 54. години земног живота на празник Ксенофонта и Марије, 8. фебруара 2013. године. Отац Лука (Анић) рођен је 17. 09. 1959. у Дубровнику. Седму београдску гимназију завршио је 1977. Студије историје умјетности на Философском факултету у Београду завршио је 1983. Већ наредне, 1984. изабран је за асистента на истом факултету. Магистрирао је 1991. године на тему „Живот и дело вајара Ђорђа Јовановића“. У јулу 1991. дошао је у Цетињски манастир и постао искушеник. Митрополит Амфилохије је у Цетињском манастиру искушеника Уроша Анића замонашио на Ивањдан, 7. 07. 1993. године и дао му монашко име Лука. Јерођаконски чин примио је на Крстовдан, 27. септембра 1995. у Цетињском манастиру, а чин јеромонаха 22. октобра исте године у Цркви Светог Луке у Котору. За намјесника Цетињског манастира постављен је на Лучиндан, 31. октобра 1995, а у чин игумана произведео га је Митрополит Амфилохије на Петровдан, 12. јула 2000. године. Звање архимандрита додијељено му је на Лучиндан, 31. октобра 2008. године. Игуман Манастира Светог Саве на Савиној главици у Доњем грбљу постао је 13. јануара 2010. Нешто више од годину дана након тога, 1. априла 2011. постављен је за настојатеља манастира Дајбабе. У рано јутро 8. фебруара 2013. године отац Лука се упокојио у својој скромној монашкој келији у Дајбабама. Два дана касније његови земни остаци сахрањени су на манастирском гробљу у Дајбабама након Свете заупокојене литургије са опелом које су служили Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и господа епископи: будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки Григорије, рашко-призренски Теодосије и липљански Јован, уз саслужење многобројног свештенства, свештеномонаштва и вјерног народа из Црне Горе, Србије и Републике Српске. Вјечнаја памјат! Извор: Митрополија црногорско-приморска

На Литургији је пјевао црквени хор ''Свети Владика Николај'' из Зворника. У току Свете Литургије Преосвећени Владика Фотије рукоположио је теолога Илију Пантића у чин ђакона. Честитавши храмовну славу, Епископ Фотије се у бесједи обратио ријечима: Шта Бог жели од нас? Бог жели да живимо честитим и врлинским животом, у љубави према ближњима. Да живимо крстоликим животом. Да се боримо са старим човеком у себи, са човеком греха, страсти и смрти. Храм Рођења Светог Јована Крститеља једва је под своје сводове примио велики број вјерујућег народа који је дошао да заједно са својим Архијерејем доживи радост празника. Након литургијског сабрања услиједила је трпеза љубави у новој црквеној сали. У току ручка, пригодном бесједом, народу се обратио и све присутне празничним ријечима поздравио протонамјесник Милош Зекановић. Он се захвалио Преосвећеном Владици Фотију на канонској посјети а званицама на присуству. Ручак је протекао у веселом расположењу захваљујући програму који су уприличили чланови хора. Кум данашње славе био је господин Иван Јокић из Зворника који је, заједно са својом породицом, припремио славски колач, ручак за званице и послужење у црквеној порти за све присутне. Кумство за сљедећу годину прихватио је господин Саво Ерић из Зворника. Извор: Епархија зворничко-тузланска