Претражи Живе Речи Утехе

У новом издању Врлинослова, архимандрит Павле, игуман Манастира Ораховица говорио је о томе како упознати Христа. У овој душекорисној емисији отац Павле је нагласио потребу да се клонимо од свега што доноси немир и да се свакодневно у молитви и духовном узрастању препустимо Господу и љубави Његовој.

У Пиреју је живела једна стара жена, света душа. Њено једино дете је кренуло путем монаштва, посветило се Богу! Она је прихватила тај догађај, славећи Бога за част коју је учинио њеном детету и њој самој, иако је остала сама. Штавише, није била доброг здравља, имала је астму, која ју је веома мучила и често је била близу смрти. Провела је неколико година са овом борбом. Некада давно Бог је, наградивши њену веру и приврженост Њему, дао дозволу и на тренутак су се отвориле очи њене душе и она је добила привилегију да види Анђела Чувара своје душе! Његова светлост и божанска сладост испунила су најпобожнију старицу неземаљском радошћу. Тада је својим очима видела да у стварности никада није била сама. Наставила је да се моли са још већом вером и још већим жаром. Међутим, болест се временом проширила, и на крају се, нејака, сломила, проливши многе сузе у свом болу! У овом тешком тренутку, поново се појавио њен свети анђео, насмејан, спреман да је ојача. Али, старица га претекне и рече му с болом: – Анђеле мој свети, моли Господа да ме узме! Не могу више! А он јој с љубављу, али одлучно одговори: – Треба још мало да се стрпиш, старице. И ја сам толике године трпео, седећи крај тебе, лишен радости Небеске! Учини и ти мало више! Када је чула ове речи, била је затечена и рекла је својој души: – Нека буде воља Господња! Свети анђео је након тога престао да се јавља, али његова појава и његове речи оставиле старици неизмерни мир и божанску утеху. (Ову чињеницу је поверила свом сину монаху, када је једном сишао са Свете Горе да је посети.) Заиста, колику љубав имају Свети Анђели према човеку! Осим тога, сам Господ је рекао да када се грешник покаје и ступи на пут спасења, на небу је радост, и од Светих и од Анђела... Из књиге: "Поруке са неба" приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Сва Христова чуда су имала за свој циљ олакшавање људских патњи. Он је исцељивао мноштво људи који су патили од различитих болести, који су долазили код Њега; нахранио је уз помоћ пет хлебова и две рибе огромно мноштво гладног народа. Ако је неко од вас читао муслимански Коран вероватно је био запањен огромном разликом између Христових чуда и оних које муслимани приписују свом лажном пророку Мухамеду. Његова чуда су чудна и бескорисна за људе, она више личе на мађионичарске трикове! Господ наш Исус Христос је у Својим чудима показивао Своју љубав и сажаљење према страдалницима. Можда ће неко упитати: "А зар се људске несреће ограничавају само болестима и глађу? Зар се мало зла и муке дешава услед несавршенства и неправедности друштвеног и државног уређења?" Да, знамо какво су безбројно мноштво несрећа доживљавали људи у сва времена, у свим земљама, при свим владама управо због тога. А зашто Господ није обраћао пажњу на њих, зашто у Његовој земаљској делатности није било ничега што би личило на дела великих реформатора и законодаваца, који су покушавали да искорене социјалну неправедност, због које људи страдају? Одмах после крштења Исуса Христа на Јордану Дух Га је извео у пустињу и Он је тамо провео четрдесет дана без хране и пића спремајући се за Своје највеће служење. Четрдесетог дана је огладнео и сатана је то искористио. Знајући да човек који дуго гладује губи силу воље и способност да се супротставља, приступио је Христу са својим ђавољим искушењима. Задржаћу се само на последњем, најјачем од њих: Опет Га узе ђаво и одведе на гору врло високу, и показа Му сва царства овога свијета и славу њихову, и рече Му: Све ово даћу Теби ако паднеш и поклониш ми се (Мт. 4, 8-9). Да ли схватате суштину овог искушења, његову силу и опасност? Сатана је Христу нудио неподељену, апсолутну власт над свим земаљским царствима само да му се поклони. Наравно, Господ је ово одбацио. Јер сатана је нудио власт, коју има свака влада. А ниједна, чак ни најбоља, најсавршенија државна власт не може без принуде. Својим законима она приморава грађане да се повинују, тешко кажњава за неиспуњавање закона. Зар је Господ могао да делује принудом? Он је одбацио све што је повезано с насиљем. Једном Му је пришао неко из народа и рекао: Учитељу, реци брату мојему да подијели са мном наслијеђе. А Он му рече: Човјече, ко Мене постави судијом или дјелитељем над вама (Мт. 12, 13-14)? Он је желео другу власт – над слободним срцима. Људи су створени са слободном вољом, они у животу могу да изаберу пут који им се свиђа: или пут истине и страдања за њу, пут милосрђа и љубави, или пут служења својим похотама и страстима – греховни пут. Даровавши нам слободну вољу Христос не жели да утиче на нас принудом. Он, као Бог, могао би тешким казнама да примора све људе да Му се повинују, могао би све да примора да напусте пут зла и неправде, могао би да истреби чак и самог ђавола, али Он не жели да врши насиље над нама. Он у људским срцима тражи веру у Њега, љубав према Њему, слободно потчињавање Себи, и ако то налази, спасава таквог човека Својом Божанском благодаћу. Из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле (Мт. 15, 19). Знајући ово Господ жели да очисти срца људи од сваког зла, да би они постали храмови Духа Светог, јер не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама (1 Кор. 3, 16)? Оваква очишћена срца могу да исправе и друштвену неслогу. Они који су у недоумици зашто је Христос одбацио политичку власт и није се бринуо због социјалних невоља, треба да се сете да је Господ увек учио сажаљењу, самилости, да је увек учио да се твори милостиња. Јер, Он ће и на Страшном Суду служити по једном критеријуму: да ли су људи чинили дела милосрђа и љубави или нису. И то је једино чиме ће се Свеправедни Судија руководити. Хришћани из апостолског доба су управо тако доживљавали Христово учење. Они су били пуни туге због невоља које су трпела њихова сиромашна браћа, жалостили су се због друштвене неједнакости. Свим силама су се трудили да не буде сиромаштва, продајући своја имања и доносећи добијени новац пред ноге апостола да би се поделио међу сиромашнима. Сви су они били једна душа и једно срце, и међу њима није било потребитих (в. Дап.: 4, 32, 34-35). Ево јединог правилног, радикалног исцелења друштвене неправедности. Јер, живот ће бити благодатан тек онда кад људи буду прожети самилошћу према својој браћи која се налазе у невољи, кад сви буду обједињени Божанском љубављу, кад људи у свим својим тежњама почну да се руководе законима истине. А ако људи нису такви, ма колико праведнима да сматрају своје законе, неће моћи да остваре срећу на земљи. Знате шта су чинили Американци покушавајући да стекну власт над целим светом и уводећи своје законе у Кореји. Они су били спремни да успоставе свој поредак уз помоћ атомских бомби. А зар они не сматрају своје државно уређење савршеним и праведним, бољим него у свим другим државама? Али, ако они свуда и свагда чине тако чудовишну неправду, зар нећемо рећи да је њихово друштвено уређење порочно и неправедно и да су њихова срца пуна злобе? Својим призивом на љубав и милосрђе Христос је желео да исцели друштвене болести. Знао је Он да за то постоји само једно средство – исправљање људског срца. Ево због чега се наш животни задатак састоји у очишћењу душе, у чему нека нам помогне "Једин свједиј сердечнаја"[1] (Онај Који Једини зна шта је у срцу). Амин. [1] В.: Заједнички кондак апостолима. Свети Лука Кримски https://srpska.pravoslavie.ru/80041.html

„Ако би Христос могао да спаси човека на други начин, Крст не би био потребан. Крст је раскрсница на којој стаје хришћанин. Или је једино у Христу могуће спасење, или је Христос једна потпуно непотребна и несхватљива манифестација, никоме разумљива. Штавише, онда се сумња и у Самог Христа, јер је Христос директно и недвосмислено рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот.“ (Јн.14:6) Он је рекао: „Сви који год дођоше прије мене лопови су и разбојници.“ (Јн. 10:8) Узрок погибије људи је у томе што нису заволели Истину. Човек који је заволео Истину свом душом својом, обавезно ће је наћи! Сетите се Житија преподобног Антонија Римљанина, кога је Бог довео на камену из Италије у Новгород, јер је Италија отпала од Православља у римокатолицизам. Штавише, ко пажљиво чита историју Цркве зна за мноштво примера када су људи долазили из далеких земаља да би пришли Христу. Почевши од евнуха из Дела апостолских. Он је дошао из Етиопије да би сазнао за Христа Спаситеља. Како говори Свето Писмо: „Премудрост“, тј. Христос, „Сама по свим путевима тражи оне који Њу траже.“ А они који је не траже, они је и не налазе. Ко је крив што су погинули? Само они. Нису тражили Истину, нису је ни нашли. То је узрок погибије људи. И приче да ће их можда, неким другим, нама непознатим путевима Господ спасти, потпуно су неумесне. Шта значи „неким другим путевима“? Какав други истински пут постоји поред Христа? Ви знате за други начин спасења поред Искупљења? Нема га. Дванаеста анатема у Недељу Православља говори: „Онима који не примају благодат искупљења проповедану Јеванђељем, као једино средство нашег оправдања пред Богом – анатема!“ Једино средство нашег оправдања!” Свештеномученик Данил Сисојев [велики мисионар Руске Православне Цркве, мученички је пострадао 2009. године. Убијен је у храму у којем је служио у Москви због свог неустрашивог проповиједања Христа и обраћења многих у Православну вјеру. Разобличавао је лажи мухамеданства и осталих странпутица. Његове свете молитве да су са свима нама]. https://www.instagram.com/agape_nk/

- Авва, како да знам да ли губим време или радим нешто што је Богу угодно? Ако слушате проповеди вашег Занозија, чини се да је све на свету грех! Одмарање је грех. Размишљање о девојкама је грех. Студирање је грех. Али нисам дао такве завете! Шта да радим? — Увек се радујте, молите се непрестано, благодарите за све, како је апостол Павле говорио. - Да, чуо сам за то. Али како да се молим без престанка? Погледај колико посла, не може се за амвоном цео дан стајти! — А ти мислиш да је непрестана молитва само пред амвоном када на коленима нешто читаш? Када је апостол Павле успео да се добро образује и да пређе многа путовања, ако је само клечао на коленима? Права молитва не омета ни образовање ни лични живот, она само омета грех. Моли се ујутру и увече, а у мислима се обраћај Богу током дана како можеш. Он чује чак и тајне мисли срца, зато се не плашите да кажете нешто погрешно. — А Занозије говори да није важно да ли живиш у свету или у манастиру, све мораш да испоштујеш, иначе је лак пут право у пакао! И правило се мора прочитати, и не сме се изоставити ниједно слово! Па ко је од вас у праву? — Па, ако желиш да дословно схватиш речи апостола, онда запамти да је поред заповести непрестане молитве прописано „увек се радујте и за све благодарите“. Да ли се Занозиј или неко други стално кикоће и говори „слава теби Боже“? Морамо разумно схватити Реч Божију. Захвалити Богу не значи мрмљати молитве на древном језику, већ се трудити да држимо Његове заповести. Пре свега о љубави према Богу и ближњима. Испитајте своју савест. Ако треба да се обаве кућни послови, помозите некоме, учинићете нешто много важније, тада мање важне ствари постају „време празновања“. Ако треба да радите оно што је потребно за живот, учење, одмор, комуникацију са људима који су вам драги, онда у томе нема ничег срамотног. Грех је срамотан, а грех је кршење заповести датих у Јеванђељу, а не фантазија нашег љубезного авве Занозија. Зато живите мирне савести и призивањем имена Христовог, не осуђујте, не чините зла људима, ово ће бити ваш богоугодни живот. И жени се што пре. Можда ће у твојој глави остати мање глупости. игуман Силуан Туманов https://www.facebook.com/profile.php?id=100014723475780

Много пута погледамо крст са олакшањем, помисливши - Христос је распет, али ми имамо срећу да тако нешто нећемо доживети јер ћемо уживати у животу у коме ће „Све бити добро“. Крст гледамо из даљине, у ствари га се бојимо. Не плашимо се бола већ одговорности у љубави, јер повређује наш егоизам и тешко је. Када се заљубим и кажем другој особи "Ти си ми све" то значи да више неће бити мене без тебе. Желимо да се венчамо, да имамо децу, да имамо много пријатеља јер дубоко у себи тражимо жртве да нас воле. Да ли ми желимо да волимо? Да ли желимо да се жртвујемо или тражимо слуге да мазе наше демоне? Воле само они који се жртвују, а не они који очекују да им се служи. Крст није напуштање одговорности већ њено преузимање. За света тајну брака потребна је храброст и одлука да се згужва, жртвује и баци своје „ја“ у корпу за отпатке за неког непознатог, али у суштини Божјег детета. Крст је ту јер чека да се попнемо. Крст је ту да га загрлимо из љубави према другоме. Рађамо се и умиремо и током овог путовања наш задатак је да се попнемо на Крст за свакога, чак и за непријатеље. Носили су крст на нашем крштењу не као накит него као знак живота. Овај живот је путовање на Голготу, на Крст који на крају чека позив на Васкрсење, са нашим именом, већ исписаним од дана када смо крштени. Са знаком крста, прстење је стављено на наше руке и круне на наше главе, док је у Исаијином плесу Јеванђеље било испред да отвори путеве спасења. У сваком болу или искушењу Господ нам показује Крст и пита нас: „Хоћеш ли горе?“ а у одговору ће бити кључ наше егзистенцијалне перспективе. Права радост не долази када сиђеш са Крста јер силазак са Крста прати силазак у мрачно подземље. Али када се узнесеш, следе Васкрсење и Небо. Крст и љубав су синоними и идентични појмови. Ако нисте разапети за другога, не можете истински волети. Права љубав нема гаранције и чињенице, има ризик, крст и смрт за њу и скупо "кошта". Волим те значи да сам спреман да умрем за тебе. Пут светости, пут крстове љубави није поплочан латицама ружа. Ексери и трње су на путу, али Васкрсење је на одредишту. Кад ти у току живота дође Крст, не сеци га, иди горе. То је прилика за исцељење и васкрсење. Оно што боли кад се попнеш на крст није тело ни душа, то је твоје „ја“ које као семе улази у земљу, умире и рађа се ружа љубави и светости. И разбојник с десна је био такав цвет. То није теорија већ искуство. Крст није ту да би Бог одузео мој бол, већ да ми помогне да кроз њега стекнем духовно благо. Крст није за оне који траже удобност, већ за оне који воле... Крст је живот, загрљај за човека и скок на небо. отац Спиридон Скоутис приредила: Ј. Г.(Поуке.орг) извор

Живимо у времену тзв глобализације где границе између земаља и народа постају условне, а границе између добра и зла, греха и врлина се убрзано уклањају. Због обиља информација у медијима, човеку је све теже да схвати ко говори истину а ко лаже. Сада је чак и до тога дошло да на улици тешко можете утврдити ко је испред вас - мушкарац или жена. Такође је веома тешко неискусној особи да прави разлику међу многим хришћанским веровањима. По начину живота тешко је разликовати хришћанина од незнабожаца, јер и у самом хришћанству постоје заблуде. Данас, рецимо, многи замишљају Христа као неког револуционарног или бајковитог јунака који се непрестано бори против свих врста неправде. Да бисмо видели светлост у овој тами, сваке недеље, Црква нуди јеванђеље које јасно дефинише линије између истине и неистине, добра и зла, како да живимо по заповестима Божијим. Можда се чини лако опростити некоме, али заиста није тако једноставно. Ако слушате о чему људи причају данас међу собом или шта говоре политичари, онда је то нека врста константног прљавог тока малих и великих увреда, које покушавају да реше на судовима, протестима, револуцијама и ратовима, а не опроштајем. Oн је сада испод људског достојанства. И иако многи свакодневно знају и читају молитву "Оче наш", где постоје речи "Опрости нам сагрешења наша, као што и ми опраштамо дужницима нашим", мало ко настоји да их испуни. Али управо је (не)праштање оно које разликује право хришћанство од његовог фалсификовања. Нека свако од нас буде велики грешник, али све док можемо праштати, има наде за спасење. Овако каже сам Господ: "Праштај и опростиће ти се" (Лк. 6:37). Ако је ова способност изгубљена, онда чак и под условом да смо безгрешни у моралном животу и спроводимо велике подвиге молитве и поста, они немају никакве вредности. Није чудно зато да сваки пут на Исповести након исповедања грехова, скоро сваки свештеник подсећа: "Зар се не љутиш на неког? " Ако особа и не помишља да победи увреду, свештеник нема право да дозволи таквом Причешће. Да бисте научили да праштате, треба да научите да волите, а то је немогуће без помоћи Божије милости. Такође је веома важно покушати све у животу чинити што би нам било на духовну корист. Корист може бити не само од традиционалних молитава, исповести, причешћа, већ и од сваког корака у нашем животу. Ако нам се ујутру дуже спава, али ипак устанемо раније, помолимо се и успемо да несебично учинимо нешто добро за наше ближње, примићемо духовну благодат, која ће донети радост и нама и другима. Ако се трудимо да радимо марљиво и ефикасно на послу, чак и ако то шеф не цени, добијамо велику корист. Исто се дешава и када, уместо да некога осуђујемо, гледамо презирно, приметивши његову ману, помажемо му да исправи грешку и пружамо му братску подршку. Уосталом, како Господ каже, "Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје." (Јв. 15:13). И тако, у свему у животу, драга браћо и сестре, морамо научити да имамо, пре свега, духовну корист. Ово је једини начин да се у срцу накупи љубав, а само је способност истинског вољења и праштања оно што истинско хришћанство разликује од његових фалсификата. Амин. архимандрит Маркелл приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Радујте се свему што нас окружује! Све нас учи и води ка Богу. Све што је око нас су капи љубави Божије – и вештачка и невештачка творевина, и биљке, и животиње, и птице, и планине, и море, и залазак сунца, и звездано небо. То су мале љубави, кроз које се долази до велике Љубави, до Христа. На пример, цвеће има своју лепоту и учи нас својим дивним мирисом и величанственом лепотом. Говори нам о љубави Божијој. Своју арому и лепоту великодушно даје и грешницима и праведницима. Искористите лепе тренутке! Лепи тренуци у души стварају расположење за молитву и чине је осећајном, племенитом, поетском. Устани рано ујутру да видиш ужарено сунце кад, као цар у порфиру, излази из мора. Када вас занесе прелеп крајолик, или црква, или било шта лепо, не задржавајте се на томе, него идите даље, док не достигнете величање свега што је лепо, да доживите Једно Прелепо. Све је свето – и море, и купање, и јело... Радујте се свему! Све нас обогаћује, све нас води ка великој Љубави, све нас води ка Христу. Обратите пажњу на све што је човек изградио – куће, велике и мале зграде, градове и села... Обратите пажњу на људе и њихову културу и цивилизацију. Постављајте питања, надограђујте знање о свему и свачему, немојте бити равнодушни. Помаже вам да дубље сагледате Божја чуда. Све нам даје могућност да се повежемо са свим људима и свим створењима. Све нам даје разлог да благодаримо и молимо се Господару свега. Треба живети у свему – у природи, у свему што постоји. Природа је тајанствено Јеванђеље. Али када човек нема унутрашњу милост, нема користи од природе. Природа нас буди, али не може да нас одведе у рај. Духоносац , што значи човек који у себи има Духа Божијег, примећује све поред чега пролази. Он је сав око, он је сав нос. Сва његова чула су жива, али жива Духом Божијим. Он је другачији. Он све види и чује. Види птице, камен, лептире... Кад негде прође, осети све око себе, на пример, однекуд допире мирис. Живи у свему: у лептирима, у пчелама... Милост му даје усредсређену пажњу или дар запажања. Он жели да буде у заједници са свим што постоји. Свети Порфирије Кавсокаливит приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Ја сам од оних који верују у ред, васпитање, част, достојанство, закон. Још и горе од тога. Ја сам од оних који би ове вредности бранили до крви, чак и на сопствену штету. Јер: ред је ред…Расла и васпитана да поштујем друге, у солидарном пионирском духу (за млађе: то је оно када волиш другове и другарице и све њихове различитости, не свађаш се, помажеш слабијима од себе, не истичеш сопствене вредности и сл). Завршила школу, родитељи долазили само на родитељске и оставили ме са двојком из физичког јер је то моја оцена, иако им је професор био пријатељ. Остале оцене су биле петице. Ја исто тако радила са својим дететом иако је ишла у школу где ја радим. Веровала сам да тако треба. И даље у то верујем иако ме стварност демантује свакодневним шамарима. Завршила студије, запослила се. Није било дернека јер се сматрало да су то нормалне ствари. Ок, било ми је мало криво. Онда се удала, добила дете, па се развела. Изашла са две торбе и без алиментације јер сам веровала да су и љубав и разлаз питање части. После тога још десет година радила два посла да бисмо нас две преживеле. Не жалим се, само причам. Тако је било. Када ме је после низа година један пријатељ, који има већу дозу адреналина у крви и сумњиву биографију, питао зашто сам тако урадила, рекла сам да не могу да се судим и просим по шалтерима. Ма какав суд, одбрусио је бесно, што ниси мене звала. Била сам згранута. Зар и то постоји?! Купила стан. Преко агенције. Уговор потписан код адвоката уз преглед свих папира. Зграда је била у изградњи. Усељење је планирано за пар месеци, али сам ја провела још три године као подстанар. Јер, исти стан није продат само мени, још неколико људи је потписало исти уговор код истог адвоката, а изградитељ је, истовремено, прекршио услове за легалну градњу, а успут је и погинуо. Ми, преварени купци, жалили смо се свима, па и председнику општине. Он нас је примио, био дрчан и бахат, скресао нам да смо будале и да се станови не купују тако, на невиђено, и да он не може да нам помогне. Када смо га питали како је могуће да зграда никне и доврши се у центру града, да прође поред свих надлежних инспекција које градњу контролишу, није знао да одговори. Ми нисмо били грађани по његовом укусу. Најбоље од свих нас је прошао један локални мафијаш који је свој уложени новац наплатио у року од неколико дана пошто је инвеститор умро. На састанак, који смо организовали тим поводом, дошао је, прошао између нас, мало цупкао слушајући наше јадиковке, скочио и рекао: ја ћу наплатити. Тако је и било. Ми остали смо чекали да се закон промени и да се све спроведе како треба. Три године. Купила ауто. Возим пажљиво, поштујем прописе. Плаћам казне за прекорачење брзине без роптања, иако су то прекорачења за десет, или једном и за два километра. Јеби га, тешим се, закон је за све. А онда гледам шта се дешава. Поред мене шишају лимузине са затамњеним стаклима, обилазе ме на пуној линији, заљуља ми се ауто када прођу. Једном ме је такав пратио и упорно свирао да се склоним. Не знам само где! Пут је обичан, нема банкине. Ваљда је требало да нестанем. Када ме је коначно обишао уз сирену и показивање да сам луда, неколико пута је нагло кочио, вероватно са жељом да ми објасни како је тај пут његов и како ја са својом скромном кантицом од кола угрожавам његову слободу и необуздани ветар у коси. Е, сад долазимо до догађаја који ме је испровоцирао да све ово напишем. Који ми је направио ретроспективу. Данас сам морала брзински да улетим у једну продавницу, а места за паркирање нигде. У граду лудило. Ја, иначе, уредно плаћам за свако паркирање, мало пешачим, не улазим колима у продавницу. Али, данас је то било немогуће. Ок, помислим, то је само минут, а нисам ни једина. Трчим, купујем, а код кола ме чека комунални полицајац (или милицајац). Тражи документа и упознаје ме са прекршајем. Иза, одмах поред полицајца (или милицајца), у ауто седа момак опасног изгледа у бесној лимузини. Ћутим, нисам тужибаба, а истовремено молим да ми не пише казну и показујем да ми уплата паркинга још важи, да места нема нигде, али службено лице ме не слуша. Скроз је службено. Строго. И неумољиво. Момка иза нас није приметио. На све моје изговоре и молбе, рекао је само: госпођо, шта да вам радим, нисте имали среће, потпишите. Потписала! Потписала сам пресуду да сам глупа и да је све оно што сам научила и у шта верујем једно обично ништа. Да, нисам имала среће. Нисам имала родитеље да ме васпитају, мој отац је био и остао комуниста (изгледа да је био једини, јер данас то више нико не признаје), па је по тим идеалима поступао, завршила сам све погрешне школе, опет, државне у оптималном року, дете сам упропастила јер сам га воштила да буде исправно чак и кад то није њена лична корист, идем на посао у школу која је постала нужно зло и где децу чувамо док родитељи не дођу с посла, а на сенку не смемо никоме да станемо јер треба да будемо срећни што уопште имамо неки посао, а треба да имамо свест и да би неки убили кад би могли да уживају као ми са три месеца распуста, викендима и државним празницима. Све погрешно! И кад бих могла, као у неком филму, све то оставити. Овако би то изгледало: завршна сцена, пут се пружа до краја хоризонта, ја корачам лагано, камера ме снима са леђа, окрећем се полако, насмешим се, покажем средњи прст и одлазим. Од‌јавна шпица. Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика из Шапца https://zelenaucionica.com/potpisala-sam-presudu-da-sam-glupa-i-da-je-sve-ono-sto-sam-naucila-i-u-sta-verujem-jedno-obicno-nista/

Да су деца боља од нас, одраслих, не виде само они који не желе да виде. Они који се чврсто, тврдоглаво, пуни сујете, грчевито држе за став да је баш она генерација којој сами припадају створила добро друштво, које деца данас газе и кваре. Да није тако видели бисмо када бисмо почели да примећујемо СВУ нашу децу, не само ону која пажњу траже на погрешан начин. Професорка српског језика у Петој београдској гимназији Виолета Кецман послала нам је писмени рад свог ученика, матуранта ова гимназије, Греогора Симеуновића. Он је ученик четвртог разреда одељења за ученике са посебним способностима за историју и географију Пете београдске гимназије. Грегоров рад прочитајте у наставку. Ову невероватну реченицу изговорио је чувени француски писац Албер Ками. Он је за живота написао широк опус познатих дела. „Мит о Сизифу” и „Странац” само су круна његове изузетне списатељске каријере. Господин Ками је у свом „Странцу” писао о апсурду. О нечему бесмисленом. О једном, наизглед повученом младићу Мерсоу и проживљавању смрти његове мајке. Међутим, Мерсо то другачије проживљава. Његова мајка је умрла јуче, а можда и пре два дана. Не сећа се. На сахрани није плакао. Убрзо након сахране започео је љубавни однос са бившом колегиницом Маријом. Почео је да се дружи са човеком који није његове природе, насилником Ремоном. И убио је Арапина. Ништа од овог претходно наведеног, није сметало друштву колико оно прво – „морално“ убијање мајке. Лишавање живота једног појединца наводно није ни приближно велики злочин као стављање болесне мајке у старачки дом. Уз подршку мишљења целокупног друштва, Мерсо добија смртну казну. Али он ипак нешто ради. Он се буни. „Човек који се буни за себе није побуњени човек”. Исто ово је рекао Ками, а Мерсо изгледа као да га није послушао. Безуспешно, али је ипак то урадио. Показао је зубе и успротивио се. Нажалост, у данашње време то је потпуна реткост. Кад би побуњеник био животиња, био би ендемска врста која живи само у Француској. Родној земљи Камија и, технички, Мерсоа. Зашто? Баш због тог побуњеног става. Скоро на сваких месец дана може се прочитати у новинама да се народ Француске побунио против нечега. Скоро увек, успешно. Они се, некако, воде реченицом: „Буним се, дакле постојим”. Ако је ова реченица истинита, запитам се – шта смо онда ми? Како смо ми постали Естрагон? Ког Годоа ми чекамо? И зашто га чекамо? Зашто смо дозволили неком Поцу да нас веже за врат и да нам дозвољава да мислимо само кад имамо шешир? Главна узречица постала нам је: „Јао, ао шта нам раде“”, а онда као Естрагон и Владимир стојимо у месту. Нажалост, овакав начин размишљања рефлектује се и у нормалном животу. У превозу сви седе и ћуте. Гледају у телефоне, и праве се да не постоје. Није важно шта се дешава у њиховом трамвају или аутобусу, они се неће помаћи. Кад бих их запитао зашто се тако понашају, зашто не отворе прозор ако им је вруће или затворе ако је хладно, одговори би свима били исти: „Нећу да се истичем!“, „Што бих ја, урадиће неко други!“, „Навикао сам и на горе”. У томе и лежи проблем. Добровољно живимо у апсурду. Потпуном апсурдизму. Често волим да замишљам и маштам. Замишљам тако неку утопију где сви мисле. У којој сви имамо шешире и размишљамо. У ком ипак имамо кичму. https://zelenaucionica.com/u-zivotu-beskicmenjaka-nema-prelomnih-trenutaka/

Сви имају безизлазне ситуације. Да ли је могуће не туговати и не очајавати када се суочимо са њима? Како да промените свој однос према њима? О томе говори протојереј Владимир Шутов, настојатељем храма Светих царских мученика у селу Александро-Калиново. Христос је дао све одговоре Питање које данас разматрамо је истовремено и веома актуелно, јер се суочава са нама, савременим хришћанима, и веома древно, јер су њиме биле збуњене све генерације људи који живе на земљи. Враћа се на избор начина живота. Немогуће је пронаћи универзални одговор на то, пошто је свака особа јединствена - а и њен животни пут је јединствен. Зато се јавила потреба да на свет дође Син Божији, Који је одговорио на сва људска питања. Иначе, управо је из тог разлога развој хришћанства довео до опадања многих филозофских учења. Како се помирити са оним што не можете да промените? Одговор на ово питање могућ је у философском и религиозном смислу, и ако ће у првом случају зависити од учења које изаберемо, онда се у другом све одлучује са становишта вере. Како се односити према тузи и патњи, према безизлазним ситуацијама? Ако верујемо да је све дато од Бога, онда га замолимо да нас научи да прихватимо оно што не можемо да променимо, да нам да храбрости да променимо оно што можемо, и мудрости да разликујемо једно од другог. Зашто патимо ако нешто не можемо да променимо? Зашто патимо? Може се истаћи неколико аспеката. Први је одбацивање туге као такве. Западна култура говори о личној хедонистичкој срећи, а овај хедонизам постаје све милитантнији: одбацивање туга, лишавања, бола јавља се чак и на нивоу мисли. Човеку не можете ништа да кажете, јер га чак и помињање невоља и проблема може наљутити. То сведочи о великој психолошкој трауми човека посебно, и уопште – о недостатку вере у цивилизацију, која се заснива на таквом односу према животу. Други разлог за патњу често лежи у неразумевању значења туге. Зашто се људи отпуштају са посла, дешавају се болести, а млади умиру? Зашто сам споља другачији од других, зашто нисам успешан, зашто имам толико проблема? Човека узнемиравају такве мисли, а што је више узнемирен, то мање може да утиче на околности које га узнемиравају. Шта да радим? Прочитајте Свето писмо Ако је реч о верницима, онда се ситуација може променити разним акцијама. Пре свега треба читати Свето Писмо. У њој нам је милостиви Господ дао све што нам је потребно за спасење и испуњен живот. Апостол Павле учи да све ради на добро онима који љубе Бога. Размислите о томе: све! По нашем схватању, губитак је лош, добитак је добар. А ако све посматрамо по критеријуму љубави према Богу, онда су и први и други добри, јер „сваки добар дар и сваки савршени дар силази одозго, од Оца светлости“ (Јак. 1,17). . Ако нас, на пример, изненада посети болест, зашто јој се опиремо? Због недостатка љубави. Без љубави према Богу нема поверења у Његов Промисао. Није случајно што апостол Павле у својим посланицама пише: „Ко љуби Бога, од Њега је дато знање“ (1. Кор. 8,3). Управо по томе се религија разликује од филозофије: прво је знање које нам је дато одозго, а друго је гледиште једног или више људи о одређеном питању. Промените свој став према животу Хришћани бирају правду Божију, о чему апостол каже: „Сада се, осим закона, открила и правда Божија, о чему сведоче закон и пророци, правда Божија кроз веру у Исуса Христа свима и на све који верују“ (Рим. 3:21-22). Ако човек своју истину стави изнад истине Божије, не може бити срећан. Свако ко је суочен са немогућношћу да нешто промени треба да схвати: оно што се дешава је део његовог живота и овај део се не може бацити. Немогуће је живети без бола, ускраћености, проблема. Човек на свет долази кроз патњу своје мајке. Она је у болу, али без овога неће бити новог живота. Тада се човек развија, док живи, доживљавајући или срећу стицања или бол губитка - и то је нормално. Што пре ово схвати, биће му боље и лакше да живи на земљи. Сам Господ је рекао: „У свету ћете имати невољу; али се охрабри: ја сам победио свет“ (Јн. 16:33). Ако Он, шаљући нас у свет, упозорава да нас туге чекају и да их можемо победити само Његовом победом, онда то значи једно: живота без туге нема нигде и ни за кога. Не постоји држава, друштвена структура, политички систем, економска ситуација у којој не би било туге. Али, како је учио свети Амвросије Оптински, свуда је потребно смирење, стрпљење и неосуђивање других. Да бисте превазишли тугу због немогућности да нешто промените, морате имати стрпљења, „али нека стрпљење има свој савршени ефекат, да будете потпуни и ништа вам не недостаје“ (Јаков 1:4). Прихватити оно што не разумемо захтева понизност. Схватите да ми нисмо главни на овој земљи и не Сунце око којег се она окреће. Ми смо исти као милиони других људи који овде живе, али наш циљ је остваривање комуникације са Богом, обожења и живота у наредном веку. Само пролазећи кроз понизност – пред одређеним околностима, између осталог – постижемо жељени резултат. Обавезно се молити Следеће важно средство је молитва. И светитељи су подносили тугу, али су се истовремено обраћали Богу за утеху и помоћ. На пример, свети великомученик Јевстатије Плакида је постао хришћанин – и изгубио целу своју породицу, али је живео са тим и преживео. Све му је полазило за руком, а онда је поново почео период искушења када није могао ништа да промени. Зашто је то? Чињеница је да наш пут није унапред одређен, зависи од нашег избора. Бог није као: „Дошло је време, морате да патите. Штавише: постоје патње које човеку не иду на руку. Само страдање у име Христово, ради вечности, ради живота следећег века, добија смисао и даје човеку снагу. Важна су она искушења у којима он свесно бира у корист Бога. Тада његове туге постају пут у вечност, „где нема бола, нема туге, нема уздисања, већ бескрајног живота“. Окрените се искуству светаца Свиђа ми се молитва Светог Димитрија Ростовског, која садржи следеће речи: „Ако хоћеш да ме видиш у светлости: буди благословен. Ако хоћеш да ме видиш у мраку: опет буди благословен. Ако ми отвориш двери милосрђа Твога: добро је за мене, ако ми затвориш двери милосрђа Твога: благословен је Онај који ми у правди затвори врата.” Како доћи до таквог степена духовног савршенства? — морамо се научити да верујемо Творцу, као што му је веровао свети Димитрије. Морамо схватити: Бог никада не жели да учини било шта да нам науди. Све што се дешава мора се сагледати са ове тачке гледишта. Тешко је, веома тешко, али могуће. Нека нам у томе буду помагачи наши свеци. Прошавши пут упознавања Светог Писма, пут молитве, пут промене погледа на живот, почећемо да схватамо да није све тако тешко као што се чинило, и да стрпљење помаже на много начина. Хајде да схватимо да је идеја људске свемоћи ћорсокак. Ограничите проток негативних информација Понекад, да бисте прихватили оно што не можете да промените, морате научити да имате исправан однос према животу уопште. Савремени човек живи у сталном стресу: бензин је поскупео, долар порастао, плате мале, рачуни за комуналије високи ! Како преживети међу свом овом негативношћу? — да замолимо Бога да нас научи да правилно прихватимо све што видимо и чујемо, како се ова информација не би показала погубном за нашу душу. Ако човек има потешкоћа да то прихвати, проучавање Светог писма и молитва могу помоћи. Али ако гледате канале са вестима, где су од десет вести све одвратне, можда је боље да их уопште не гледате? Данас се на човека излива толики ток негативности да нема начина да се избори са тим. Није изненађујуће што у таквој ситуацији има осећај да не може ништа да промени – ни у свом животу, ни у свету око себе. Да бисмо избегли празнину, морамо се бавити превенцијом: прво схватити да туге и ситуације у којима смо беспомоћни постоје и постојаће, али су само део нашег живота. Друго, ограничите количину тврдих вести и других негативних информација. Треће, фокусирајте се на ваше проблеме и проблеме оних који су у вашем непосредном кругу комуникације. Решите их на основу искуства Светог писма и Светог предања, који уче да ће сви на свету бити у тузи, али туга се може победити, „а ко претрпи до краја, биће спасен“ (Матеј 10:22). Не повлачите се у себе, размишљајте и немојте се обесхрабрити Ако човек тугује јер не може да промени нешто у свом животу, добро је ако о томе разговара са другим људима. Ово помаже да се превазиђу тешки периоди живота. Ако немате баш са ким да разговарате, можете се обратити свом исповеднику, јер су човекове духовне туге његова сфера одговорности. Главна ствар је да не падате у осуду, да не кривите друге за своје невоље. Апостол учи: „Где је завист и свађа, тамо је смутња и све зло“ (Јаковљева 3:16). То значи да ако покушате да се ослободите претеране зависти и беса, туга ће бити мање. Ако будемо друштвенији и љубазнији, избећи ћемо још веће проблеме. Не можемо да променимо околности, али, као што знате, можемо да променимо свој однос према њима и да их правилно применимо у нашим животима. Ако овај став градимо на Божјој истини — живимо са понизношћу, љубављу, милосрђем — онда ће промене сигурно доћи. Главна ствар је да пазите на себе, а не на друге. Један амерички психолог је написао да већина људи пати од проблема који се још нису појавили. Ово је веома истинито запажање. Ако у животу има превише ствари које не можете да промените, морате да схватите да ли су сви ови проблеми заиста стварни, или постоје само у вашој глави. Главна ствар је не клонути духом. Утученост се развија у гунђање и потпуно уништава живот. Не морате да се повлачите у себе, немојте мислити да само ви имате проблеме, само сте ви несрећни. Морамо све време ићи напред, трудити се да не станемо, да не заглибимо у невоље. Погледајте да ли се оне могу решити на неки други начин а не како сте обично радили. Можда треба да тражите помоћ. Најважније је деловати и ојачати се добрим примерима оних који су се изборили са оваквом невољом. Историја познаје безброј таквих случајева. Људи су преживљавали у концентрационим логорима, у нехуманим условима, након чега су нашли своје место у друштву и унапредили свој живот. Не треба занемарити њихово јединствено искуство. gorlovka-eparhia.com.ua

-Како можемо да објаснимо ову истину људима ван Цркве? Многи људи мисле да је живот супермаркет где можеш нешто брзо да купиш. Они упале свећу и очекују да ће Бог одмах да излечи рак, да им помогне да нађу одговарајући посао... -Ми нисмо Божји адвокати. Ми не морамо увек да објаснимо оно што Бог чини сваком човеку. Ми морамо да учимо људе да воле Бога као што га деца воле, не као купци у супермаркету. Ми треба да верујемо Богу и Његовој Вољи. Бог ће пронаћи пут до срца сваког човека и ми не треба да бринемо шта ће се догодити са светом и људима у њему. Христос је Спаситељ света. Он је био разапет за људе и Он неће бити неправедан према људима. Бог ће да сагледа срце сваког човека када је потребно. Ако Бог не одговара и ми нећемо одговарати. Сви морају да предају своје душе Вољи Божјој. Понекад, да би осетио Бога у свом срцу, мораш да прођеш многе туге, искушења, и неразумевања. Да ли се сећате шта се догодоло Јову који је дуго страдао. Бог је дозволио да прође кроз многа искушења и јавио му се тек на самом крају. Бог зна када је време да се обрати човеком срцу. Морамо се уздати у Бога и у Његову љубав према целом свету. Када видимо да је некоме потребан Бог треба да се молимо за ту особу и Бог ће сигурно дотаћи њено срце. -Како онда Црква да имплементује своју мисију? Кажете да не треба да бринемо шта се дешава са светом и да ће се Бог сваком човеку обратити. Ово може да значи да не треба да бринемо да ли ће и када ће људи да крену у Цркву. Ипак, ми треба да урадимо нешто да привучемо људе у Цркву. Ми треба да будемо мисија Цркве? -Сејач сеје семе на њиви, онда се моли Богу да то семе израсте и више не брине о томе. Слично овоме, ми морамо да сејемо и да заливамо, али не треба да бринемо да ли ће порасти. -До којих размера можемо да утичемо на свет? Руска Црква је дуго разматрала која су права средстtва за мисионарски рад. На рпимер, да ли свештеници могу да иду на рок концерте, да играју фудбал... Да ли ове методе могу да се користе да би људи дошли у Цркву? Мислим, да ми свету нисмо потребни на рок концертима или фудбалским мечевима. Требало би да будемо тамо где нас људи могу наћи - то јест у Цркви. Ми треба да исповедамо људе и да им будемо доступни за духовни разговор. Људи треба од нас да чују Реч Божију. Треба да их примимо љубазно и са љубављу. Не треба да идемо на фудбалску утакмицу или да пијемо алкохол у дискотеци или клубу. -Често чујемо да људи говоре шта монаси могу да знају о породичном животу? Човек треба да се загледа испод површине и увидеће да је основа иста. Текстови аскетских монаха нас уче да превазиђемо егоизам и страсти и да избацимо "старог себе" да би могли да комуницирамо унутар себе, са другим људима, и најважније са Богом. Људи у браку морају да читају Патерик(Отачник) да би научили како да изграде добру породицу, јер та књига садржи одговоре на проблеме које сусрећемо у нашим животима. -Ваше Преосвештенство, као Владика велике епархије, и као духовни отац и Игуман многих манастира, да ли имате времена да исповедате и духовно водите мирјане? -Свуда где се Грчки језик говори, не само на Кипру, владике одвајају доста времена да би исповедали мирјане. Наш начин исповедања је другачији од оног у Русији. Колико ја знам имате мало времена да кажете своје грехе. Док код нас исповест може да траје неколико сати јер људи говоре о својим гресима и проблемима, постављају питања, и говоре о свему што их мучи. Пре неколико дана, млађи учитељ је дошао код мене на исповест. Стигао је у пет сати поподне, а отишао у шест сати ујутро следећег дана. Хвала Богу што је он био једини. -Ако чујете исповести толико великог броја људи, знаћете стање душа својих парохијана. Који грехови су типични за време у коме живимо? -Један од разлога што ја лично исповедам је то што не желим да изгубим контакт са људима, не желим да седим у канцеларији и да будем као менаџер. Исповест је наједноставнији начин да се схвати о чему људи размишљају и да се разуме шта су њихове бриге и који их проблеми муче. Веома сам срећан када људи гледају на свог Владику као на свог оца и када ме људи нађу у цркви и повере ми своје проблеме. Одлазим у своју епархијску канцеларију једном или двапут месечно. Тамо се осећам као мајор, па због тога више волим да будем у цркви. Црква је природно место где Владика треба да буде. -По вашем мишљењу који је највећи духовни проблем нашег времена? -Видите, назив греха (убиство, абортус) није битно. Суштина греха је важна, а то је одступништво од Бога. На Грчком, реч грех значи промашити мету. Када су стари Грци гађали стрелом мету и када би промашили рекли би - згрешио сам. Када људи немају Христа у срцу онда доносе погрешне одлуке. Још као млад сам постао духовни отац, када сам почео да исповедам људе док сам живео на Атосу. Једном сам питао Старца Пајсија шта треба да питам људе који долазе на исповест. Рекао ми је да избегавам да постављам питања, али ако људи инсистирају онда прво питање треба да буде да ли волите Бога, а друго какав је ваш однос са Богом. Онда их питај да ли воле људе око себе и да ли воле себе и ситуацију у којој су. Након тога их можеш питати о осталим стварима. Због тога Бог каже да је највећа заповест љубав према Богу свим својим срцем, а остало ће да следи. -Поменули сте Старца Пајсија. Вероватно се сећате учења Старца Пајсија, Старца Порфирија, и Старца Јосифа. -Тачно. По Божјој промисли срео сам многе данашње свете људе још док сам био веома млад. Познавао сам два Старца Атанасија из два Манастира. Касније сам се упознао са Старцем Јефремом, Старцем Харалампијем из Манастира Дионисијат. Такође сам упознао Старца Јефрема који сада живи у Аризони, старца Јосифа који је био мој духовни отац и који ме је замонашио. Бог ме је благословио да упознам Старца Порфирија, Старца Јакова, Старца Филотеја, Старца Софронија, Старца Емилијана из Манастира Симоно-Петра и многе друге мање познате старце. Од сваког од њих сам чуо духовне поуке. Општи утисак који сам добио из разговора са њима је да их Божја благодат одржава да буду духовно и психолошки здрави. Нису имали недостатака. Нису били претерано стриктни. Старци су били благи, разумни и тактични. Били су пуни љубави према Богу и према људима. Били су веома срећни људи такође. Када би погледали на било ког од њих, помислили би да је ово човек какав га је Бог створио, јер су имали лик Божји у срцима и личили на Небеског Оца. Сви су били деца Цркве. Увек су говорили да будемо повезани са Црквом и да имамо мир у души без обзира на околности у нашим животима и да на све гледамо кроз Христа. Могао бих о њима да говорим сатима. -Сигурно да постоје неке духовне поуке којих се чешће сећате и које употребљавате у разговорима. -Старац Пајсије је увек говорио људима да буду вредни да Бог не би био разочаран. Такође је говорио да зна да заслужује пакао али да не жели да иде тамо јер би тако разочарао Исуса. Старац Јефрем Катунакијски је увек говорио да испуњавање послушања је све за монахе. Старац Порфирије је обично говорио да је Бог све, да смо увек срећни када смо са Христом и да ћемо ићи где год да и Он иде. Чак и да одемо у пакао бићемо срећни ако је Христос са нама. Животи ових светаца су имали једну заједничку ствар - они су сви живели Христом. Сећам се када је Старац Јосиф једном јео са нама и када је чуо да се Христос помиње одмах је почео да плаче и није могао да једе. -Ваше Преосвештенство, хвала вам много за овај поучан разговор. Као епилог, да ли би сте рекли нешто за оне који ће ово читати. -Не могу да кажем ништа своје. Све ове проповеди су издали наша браћа Руси, којима сам веома захвалан. Али чак и то није од њих. Ја само могу да кажем да сви треба да волимо Христа, и ако га имамо у нашим срцима све ће бити у реду. А ако га немамо све ће се распасти. митрополит Атанасије лимасолски http://www.manastir-lepavina.org

-Ваше Преосвештенство, да ли имате осећај да живимо у не нормалном времену? Знам да звучим чудно, поготово што се људи увек жале да је раније било боље, да је трава била зеленија и да су људи били љубазнији. Ипак, данас многи људи, не само Хришћани, имају општи осећај нелагодности и стреса. -Мислим да смо остарели и да је то разлог што идеализујемо прошлост и мислимо да је била боља садашњости. Очигледно, свет иде ка последњем времену. Ипак, за Хришћане, не постоји "јуче" и "сутра". Постоји само "данас", које се живи у присуству Божјем кроз Свете Тајне Цркве и кроз Свету Литургију. Када славимо Црквене празнике, ми кажемо: "Данас је Христос Рођен", "Данас је Христос Крштен", или "Данас је Христос Разапет". На тај начин живимо у данашњости и Царству Небеском које ће доћи на крају. Мислим, драги моји, да морамо да будемо захвални Богу за Царство Небеско. Старац Пајсије је говорио, што више проблема кроз које пролазимо то више благослова Божјих. -Значи, не постоји "јуче" и "сутра" у Цркви, али чудне се ствари догађају у свету ван Цркве: бракови хомосексуалаца се легализују, еутаназија се легализује, грех и блуд се пропагира на сваком кораку, пред нашим очима свакодневно видимо безакоње и неправду. Зар нисмо у праву кад кажемо да је наш свет другачији од оног пре 50 година? Штета је што наша браћа не знају Свето Јеванђеље и раде ствари које сте ви описали. Молимо се за њих и за цео свет. Услови су увек били тешки за нашу Цркву. Размислите о овоме што сам рекао, да су услови увек били тешки за нашу Цркву. Основана је у време идолопоклонства. Вековима је била гоњена. Сетите се шта се догодоли у Русији у прошлом веку. И поред свега тога, наша црква опстаје. Ми не очајавамо већ захваљујемо Богу који нас је увео Цркву и молимо се да останемо у Цркви. Молимо се и за људе који су ван Цркве, да би та наша браћа искусила Бога, јер је и то наша одговорност. Ми знамо да је ђаво принц света ван Цркве. Али ће Христос победити ђавола, а они који траже Христа ће увек бити са Христом. Највећа одговорност људи у Цркви је да проповедају истину Јеванђеља онима који то желе да чују. -Током 1990, Русија је доживела колосални духовни напредак, али данас видимо да су људи све мање заинтересовани за Веру. Ово значи да су људи који треба да буду "Деца Небеског Царства" одабрали потпуно друго царство са другим господарем, а не Христа. Како треба Хришћани да задрже своју ревност? -Људски пад и одвајање од Христа је увек разлог за жалост Хришћана, али такође постаје мотивација за показивање љубави кроз молитву за оне који су ван Хришћанства. Треба да се односимо према њима са великом љубављу и жалошћу. У Јеванђељу нам Христос каже да треба наше светиљке да сијају пред људима да би они спознали Бога. Наша је грешка што има људи који не знају Христа. Морамо да осећамо огромну одговорност за душе таквих људи. Ако постанемо свеци онда ће мо привући људе Христу. Наш проблем је мањак светости у нама. Због тога нисмо фер према својој браћи, јер не виде светост у нама и због тога нису привучени Јеванђељу. Из свега тога следи да нам је у ствари потребна светост и свеци у Цркви. -Моје питање је било мало другачије. Шта се може искористити да би се сачувала Хришћанска Вера и стремљење ка светости ако је наша заинтеросованост за Веру све мања. Видимо да се трагедије догађају чак и у свештеничким породицама. Жена свештеника, кога сам знао, га је оставила. Такође, неки студент на богословији, кога сам познавао, је прошао кроз развод. Лоше ствари се дешавају тамо где не очекујемо и где мислимо да не могу да се догоде. На шта да се модерни Хришћани фокусирају да им се ово не би догађало? -Наравно, наш живот ће увек бити пун искушења. И сигурно ће ова искушења покушати да умање нашу љубав према Богу. Уз будност и активност у нашим животима, веома је важно за људе који желе да сачувају топлину у својим срцима да имају праведног и искусног духовног оца коме могу да се обрате у тешким периодима искушења. Вођен Благодаћу Духа Светога, духовни отац може помоћи да сачувамо љубав Божју у нашим срцима. Такође морамо неговати наше душе тако што ће мо се молити Богу и читати духовне књиге. Тако ће мо уз помоћ духовног оца успети да пребродимо све своје проблеме и проблеме у свету. -Рекли сте да је добро имати духовног оца, али данас у Русији има много младих свештеника који једноставно немају искуство или посебне дарове. Шта би требало већина Хришћана, који немају искусног духовног оца, да ради? Старац Пајсије је говорио када нема помоћи од човека тада долази велика помоћ од Бога. Али оно што кажете је веома логично. Ипак, није по Божјој логици. Богу нисам потребан ни ја ни било ко други, чак не ни Старац Порфирије или Старац Пајсије. Бог може сам да имплементира Своју Вољу у срцима људи и због тога никада не треба да очајавамо. Бог је присутан у Цркви у овоме свету. Ако би сте пришли Старцу Пајсију без вере уопште не би имали никакве користи, али и супротно је истинито. Ако приђете свом духовном оцу побожно и са вером у име Христово, добићете одговор који ће бити по вољи Божјој. На Светој Гори сам чуо причу о монаху коме се духовни отац упокојио. Овај монах је обукао одећу свог духовног оца и рекао: пошто немам духовног оца онда ћу питати ово дрво, и добио је одговор да не треба нешто да уради. Бог одговара по нашој вери. Ја те добро разумем, али ћемо бити у невољи ако очекујемо помоћ од људи, а не од Бога. Чак и у Грчкој, многи људи нису знали за Старца Пајсија и Старца Порфирија, иако су њих двојица били посебни свети људи. Оно што је важно је да Црква Христова настави своју мисију. -Ако је твоја вера жива и волиш Бога, онда ти ништа друго не треба осим Бога и Његове Цркве. Али, како се спасити ако твоја вера и ревност опадају и ако ти је потребан овај свет који по речима Апостола лежи у злу. -Такви Хришћани треба да ураде исто што је Апостол Петар урадио када је почео да се дави. Повикао је и молио Бога да му помогне. И Бог је пружио своју руку и спасио га. Христос је жив! Он је увек близу. И свакоме, ко му се обрати за помоћ, ће помоћи. -Шта да радимо ако се молимо и не добијамо одговор од Бога? Ако чекаш резултате молитве, никада их нећеш видети, јер је почетак такве молитве погрешан. Не молим се да бих добио резултате већ се молим да ми Бог опрости грехе и да се смилује на мене. Бог нам даје Своје Свето Тело и Крв, опрашта нам грехе и кроз Цркву нам даје благодат Светог Духа. Тако да је једино потребно да се молимо Богу за Његову милост на смирен и једноставан начин. Човек који је стекао смирење се узда у Бога и не сумња да га Бог чује. Ако желиш да видиш резултате своје молитве, то значи да сумњаш. Пошто Бог не жели да нас наша гордост повреди, Он крије плодове наше молитве. Највероватније, Он ће нам их показати када стекнемо смирење и тада ће мо моћи да уживамо у плодовима молитве, на необјашњив начин. Један старац је рекао монаху који је увек тражио да види плодове своје молитве да је он као особа која стави семе у земљу и сваког дана га ископава да види да ли је семе пустило корење. Остави семе у земљи, заливај га и бди над њим, и онда ће порасти само по себи. митрополит Атанасије лимасолски http://www.manastir-lepavina.org

Искрен разговор о кризи вере и како из ње изаћи – Оче Валерије, данас ћемо разговарати о једној тешкој теми која је, можда, мучила хришћане, и људе уопште, у најразличитијим епохама. Tо је криза вере, као и симптоми који могу бити повезани са таквом болешћу. Разлози, наравно, могу бити различити у зависности од сваког појединачног случаја. Али, оно што је тужно, човек понекад не може сам себи да одговори, а нема ко да му каже – зашто је одједном почео да сумња, зашто огањ вере више не гори у његовим грудима, зашто је почела некаква равнодушност ? – Не треба мислити да духовни живот и вера егзистирају одвојено. Све је међусобно повезано. Ако се ваш духовни живот замрзнуо, онда ће ваша вера осиромашити. Ако смо престали да се молимо јер има много других, важнијих ствари које треба да урадимо, онда то значи да нам Бог више није на првом месту. А када је Он, како каже апостол Павле, „за кога је све и од кога је све“ (Јевр. 2, 10), сакривен у велу земаљске сујете, где је онда ту вера? Не постоји јер нема живе молитве. Замислите да се не молите читаву годину, односно потпуно престанете да се обраћате Богу – после ове године одједном ћете се запитати да ли Бог уопште постоји. Тако заборављамо неке своје познанике са којима смо се стицајем околности растали. Ако са њима не одржавамо живу везу, онда с временом као да ова познанства за нас не постоје. Исто тако, када не одржавамо контакт са становницима неба, са духовним светом, онда ће нам се временом чинити да нема духовног света, већ само материја око нас. Желим да кажем да је избледела вера резултат духовног опуштања. Кризи вере претходи криза духовног живота. И, по правилу, долази непримећено, не као пад низ литицу, већ као постепено спуштање. Свиђа ми се ова слика: наша покварена природа је попут покретних степеница које се увек спуштају. Ако кажете: „Сачекаћу мало, одморићу се“, онда ће те такве покретне степенице повући негде дубоко. – Шта ово тачно значи? – Дакле, устанемо ујутру и прво што урадимо је да зграбимо мобилни телефон, уронимо у пристигле СМС-ове, мејлове и гледамо вести. Нема времена за молитву и све је погрешно! Ум се пуни потпуно празним стварима. Што је мање духовног у уму, мање је вере у нас. – Можда је човек само уморан од читања истих молитава, или постоји неки други проблем? – У ствари, на том путу има доста проблема. На пример, у једном тренутку нам постане заиста незанимљиво да читамо јутарње и вечерње молитве. Чини се да смо превише навикли на ове текстове, и они у нама не изазивају исту инспирацију. Човек, или потпуно престаје да испуњава молитвено правило, сматрајући то нечим сувишним и заморним, или наставља да чита, али то ради што је брже могуће, покушавајући да се некако ослободи Бога лекторисањем прописаних текстова. У оба случаја грешка је иста – губитак живог присуства пред Богом Живим. Кад би нам се открило да је Онај, који је створио анђеле и људе, Онај у Чијим је рукама судбина целе Васељене, Који нам је дао живот, Који васкрсава, спасава, у Коме је, заправо, бескрајни живот Раја - да је ту, поред нас, види, чује и воли нас, како бисмо тада молитву доживљавали? Молитва треба да буде управо живо присуство пред Богом Живим. А општење са Господом је нешто најсветлије и најрадосније што се може наћи на овом свету. Иначе, никада се не уморимо од изговарања истих речи у комуникацији са комшијама, када су те речи испуњене љубазним и топлим осећањем. Односно, важно је чиме су испуњене наше речи, шта је у нашим срцима. Наш однос према Богу изражава се у осећањима која испуњавају наше молитве. Можете, наравно, креативно приступити самом правилу: неко време, уместо јутарњих и вечерњих молитава, читајте, на пример, текстове Јутрења, или акатисте, или бирајте псалме које посебно волите. Или прочитајте Часове - кратке службе. Могуће су различите варијације, главна ствар је да молитва не постане оскудна. – Али да ли је то једини разлог кризе вере? – Наравно, могу постојати и други разлози за кризу вере. На пример, човек се нашао у невољи, усрдно се моли и очекује да ће Бог сигурно учинити чудо: на пример, вратиће вољену особу која је напустила породицу, или ће излечити безнадежно болесну особу. Али чудо се не дешава. И почиње да се чини да је молитва неделотворна. То значи, мисли такав човек, да се уопште не треба молити. Вера бледи јер човек није спреман да прихвати крст живота. Веровао је да све треба да буде баш онако како је тражио у својим молитвама. А то, да се понекад треба понизити, прихватајући свој крст од Бога, некако се заборавља. Тешко је за гордог човека да буде верник. – Може ли стање напуштености од Бога бити последица чињенице да је управо тај ослонац у вери нестао код човека? Зашто се то уопште дешава – Бог оставља човека? Да ли је уопште исправно рећи ово: „Бог је отишао“? – Сећам се житија Светог Антонија Великог, када је светитељ претрпео много свакојаких недаћа, пре свега од демона. Чинило се да Бог не помаже. Монах Антоније се молио: „Господе, где си био? Зашто прво ниси дошао да зауставиш моје муке?" И добио је одговор од Бога: „Био сам овде, али сам чекао, желећи да видим твоју ревност и твоју борбу." Стрпљење Антонија Великог, као што знамо, резултирало је многим духовним даровима. Остављеност од Бога је првенствено наше субјективно осећање. Чини нам се да смо напуштени од Бога јер се осећамо лоше и зато што није све како желимо. Али у ствари, Господ је ту управо у том тренутку, Он нас кали у тањиру привидне богонапуштености. Мислили смо да смо у духовном животу нешто постигли, и одједном се испостави да умиремо, нема за шта да се ухватимо. Нема натприродне помоћи, већ само невоље на све стране. И управо из таквог стања молитва је најмоћнија. Таква молитва, као дубок уздах срца, одмах се узноси ка Господу. Јер ово је молитва смирене душе. И оно најважније: само изгубљенима је потребан Спаситељ. Ако нисте схватили да гинете, онда вам Спаситељ заиста није потребан. Или ћеш себи рећи: и даље ћу бити с Богом, чак и ако се чини да је Господ заборавио на мене, или ћете показати слабост и гунђати. Господ ће сигурно нечим открити и упозорити те шта је важно за твоје спасење. – Шта је „духовна парализа“? Шта је узрокује? – Не разумем баш тај термин - „духовна парализа“. Дешава се да човек као да је прегорео, преузевши многе подвиге, као да се преједао и привремено губи укус за духовни живот. Понекад се само опустимо, као да спавамо. И тада нам Господ допушта тугу да би нас узбуркао и извео из овог хибернације. У временима интензивне туге и искушења, човек се заиста буди. А обраћање Богу за њега није само празна фраза, већ вапај из душе. Једна монахиња коју сам познавао са Маслинске горе у Јерусалиму испричала је како је 26 година раније стигла као обична радница, спремајући се да умре. Имала је страшну дијагнозу карцинома, али никоме није рекла, запослила се у манастиру, радила најслабије послове и молила се, молила, молила. Па, каже она, једном приликом јој се чинило да ће се онесвестити баш у том тоалету, који чисти. Али она се молила и молила током ових трудова. И додаје да сада нема тако јаке молитве као што су биле те, не може да се врати на онај ниво вреле и ватрене молитве. Свештеник је непрестано служио молитве за њено здравље, био је прожет саосећањем према њој. И неким чудом болест је попустила. Господ је заиста показао право чудо, остала је у манастиру. Али та снажна молитва се, каже она, не може вратити. Мислим да једноставно не можемо стално бити горе, тешко нам је и зато наш духовни пут тече у таласима, мало горе, мало доле, али главно је да напредује. – Поставићу једно опасно питање: да ли криза вере може бити последица тога што се човек, док је у Цркви, у једном тренутку „препусти “ извесном греху, уздајући се у милост Божију? - Нажалост, тако је. У то сам се много пута уверио. Ниси хтео да се растајеш са неким својим слабостима, другом ниси опростио, ниси очистио своју душу искреном исповешћу, и богослужење се више не доживљава као пре. То више није сусрет са Господом, није контакт са тајанственим Небеским светом, већ једноставно, посматрање споља одређене верске представе. Греси од којих нисмо желели да се растанемо замагљују наш вид и чине нас духовно кратковидима. Наступа духовно слепило. – Дешава се да криза вере наступи после много година које је човек провео у Цркви. Последњих година чули смо многе приче оних који су се разочарали, оних који су постали неуцрковљени и оних који су напустили свештеничку службу. Овакви случајеви изазивају бурне расправе, при чему се заузимају две стране: „против“ – зато што је особа довела у питање спасоносну моћ православне вере или предложила своје тумачење исте, па је стога кренула „новим путем“, а за" - јер искреност (понекад истинита, понекад измишљена) такође задивљује, и једноставно „жао ми је те особе“. Како бисте коментарисали такве случајеве? – Ово је за мене веома болна тема. Понекад се сусрећемо са чисто људским фактором, када екстремни притисци, а понекад и грубост надређених, сломе менталну снагу запосленог. Али сваки људски фактор се може решити и на људски начин – пребацити се на друго место, ослободити се дела терета. Уствари, само треба потпуно веровати Богу, поверити свој живот у Његове руке. И Господ ће све уредити како треба. Али у суштини, у току је рат, духовна битка за наше бесмртне душе. Пре свега, свештенство је на нишану. Сусрео сам се са случајевима када је Господ на чудесан начин помогао свештеницима. Њихове молитве су се испуниле, и кроз њих је Господ спасао људе. Ово је право искуство контакта са Небеском помоћи. И онда, исти свештеници, чији су ме је примери надахњивали, изненада падају у тешке грехе и бивају избачени из свештенства. А неки су отишли сами. То јест, Господ је несумњиво у близини и помаже, али кушач не спава. Не можемо да верујемо себи, не можемо да мислимо да можемо бити сами усред искушења. Врло је лако оклизнути се и упасти у тешки грех. А када престанете да живите по вери, онда сама вера постаје нешто пролазно. Такву особу више привлаче неке земаљске науке, психологија, бизнис или нешто слично. . – Како се томе може супротставити? Било би добро да покушамо да живимо као да нам је последњи дан. Још увек постоји прилика да се из срца помолите Господу, покајете се, очистите своју душу, учините нешто добро другим људима - не губите овај дан. За хришћанина је дан који му је дат прилика за духовно стајање пред Богом. – Да ли сте икада и сами доживели кризу вере? Шта саветујете људима који тренутно доживљавају кризу вере? – Важно је да човек нађе свој пут, да пронађе шта га тачно надахњује, оживљава веру, распламсава усрдну молитву Господу. Сећам се како смо у првом периоду пандемије, када су сви били изоловани, једноставно били духовно сломљени. Нека деца су почела да гледају ТВ серије, онда смо се укључили и ми одрасли. И тако је прва изолација несрећно пропала за наш духовни живот. Затим смо прешли на онлајн сервисе, који су, чини се, помогли да нам бар мало подигнемо духовно расположење. Али нешто најважније је недостајало. Пренос богослужења надахњује чисте мисли и молитвене уздахе, али ви остајете одвојен посматрач. И тек од треће етапе било је могуће организовати кућно богослужење. Сигурно, Литургију не можемо служити код куће, али вечерње и јутрење са молитвама које су прописане за одређени дан су сасвим могуће. Постоје чак и сајтови на којима се свакодневно објављују текстови богослужења. Наш дом, ипак, не треба да буде сала за гледање телевизије, већ мала црква, као одраз храма Божијег. И тако, сваки дан можете открити диван духовни свет, јер се сваког дана слави успомена на одређене свете. Њихови животи и дела су мени лично веома драги. Сваког дана можете извући огромну духовну корист из живота светих, из њихових упутстава. Не желим никоме ништа да намећем. Рећи ћу само једно: тражите оно што вам оживљава душу, шта вам помаже да се молите живом, усрдном молитвом, примените то и трудите се да развијете управо онај правац у коме ваша вера неће нестати, већ ће се распламсати. https://pravoslavie.ru/144243.html

Свако здраво и право дете има довољно природних способности да оствари прихватљив школски успех, уз услов да има менталну навику да те способности користи. Сајт Зелена учионица, поводом једног текста о стању у просвети, објавио је одговор једног наставника, који преносимо: Поштована „Мама”, Хвала што сте се усудили да продрмате осињак. За добар део наставничке популације ученик је само индивидуа која треба да покаже квантум знања и поштовања, али не бих сада о томе. Не знам ни да ли ће овај коментар стићи до Вас, али се надам да ће бар неко од мноштва родитеља који су у сличној ситуацији, пронаћи бар нешто што ће им помоћи да разумеју узроке проблема, да разумеју шта све може бити разлог за неуспех деце у школи. Што се тиче успешности ученика, не мери се она само оценама. Нико ником не може да украде срећу. Сигурно је да постоји неки разлог због којег Ваша деца не постижу очекивани успех, а ви као родитељ сте дужни да то знате. Ако је неопходно, дужни сте и да децу заштитите од бахатих наставника, иако то није увек лако и безболно. Kолико год да је систем овакав или онакав, веома је сензибилан на угрожавање права деце, рекло би се и превише. Суштина проблема наравно није у оценама које долазе и пролазе. Важније од оцена је да деца буду добри људи, да имају добар систем вредности, да умеју да користе своју памет, да разликују лоше и добро, лепо и ружно, корисно и штетно, рад и забаву… Суштина школовања би требало да буде да се деца уче да буду достојна онога што желе. Без тога, петице не значе ништа. На жалост, као систем јако смо далеко од тога. Оно што је важно за све садашње и будуће родитеље школараца би могло да буде следеће. Деца „полазе у школу” пре него што уђу у вртић. Успех се гради од првих контаката детета и окружења. Да би било успешно у школи дете мора да има менталну навику да користи своју памет. Сва деца се рађају паметна, али нека деца немају разлог да исту користе. О свему важном одлучује неко други. Презаштићеност је данас већи проблем од запуштености. Запуштено дете, хтело, не хтело, мора да користи памет да би опстало. Презаштићено дете је лишено искустава неопходних за школски успех, а пре свега је лишено потребе да логички расуђује. Много тога у школи треба да се мења, али још више треба да се мења у породици. Онај ко дозволи да му дете проводи сате испред светлуцавог екрана, треба да зна да ће тај екран и те како интензиовно стимулисати склоност ка фантазирању, а самим тим и умањивати склоност га „употреби логике”… Успеха у школи без употребе логике – једноставно нема, као што нема кише без облака. Свако здраво и право дете има довољно природних способности да оствари прихватљив школски успех, уз услов да има менталну навику да те способности користи. „Залутали” наставници могу бити препрека, али са тим ћете се тек суочити. То што нас као родитеље сналази у основној школи је „дечја игра” у поређењу са оним што нас тек чека. За разлику од осталих нивоа, основна школа је обавезна. То даје прилику деци и родитељима да се „бахате”. Ту околност деца и родитељи користе више него наставници који, истини за вољу, често на васпитне и социјалне изазове, умеју да одговоре само „педагошком” оценом… Свако од нас има потребу да оправда себе, свако има своје разлоге и своје оправдање – али то није пут решавања проблема. Добри наставници, а хвала Богу има доста и таквих, не оцењују оно што дете тренутно зна, већ оцењују колико се разуме у оно што учи. Није довољно научити пар лекција, и то „изверглати”, циљ је да се дете уведе у суштину онога што упознаје, али то су већ исувише компликоване педагошке ствари… И није толико важно да се дете разуме у све образовне области, колико је важно да постоји бар једна област у којој се сјајно сналази. На крају, није толико битно да ли дете зна све што треба да зна, као што је битно да „не зна – оно што не треба да зна”… Момчило https://zelenaucionica.com/odgovor-na-tekst-pismo-mame-iz-arandjelovca-prosvetnim-radnicima/

Христос је дао све одговоре Питање које данас разматрамо је истовремено и веома актуелно, јер се суочава са нама, савременим хришћанима, и веома древним, јер су њиме биле збуњене све генерације људи који живе на земљи. Враћа нас на избор начина живота. Немогуће је пронаћи универзални одговор на то, јер је свака особа јединствена – а јединствен је и њен животни пут. Стога се јавила потреба за доласком у свет Сина Божијег, Који је одговорио на сва људска питања. Иначе, управо је из тог разлога развој хришћанства довео до опадања многих филозофских учења. Како се носите са оним што не можете да промените? Одговор на ово питање могућ је у филозофском и религиозном кључу, и ако ће у првом случају зависити од доктрине коју смо изабрали, онда је у другом све одлучено са становишта вере. Како се односити према тузи и патњи, према безизлазним ситуацијама? Ако верујемо да је све дато од Бога, онда га замолимо да нас научи да прихватимо оно што не можемо да променимо, да нам да храбрости да променимо оно што можемо, и мудрости да разликујемо једно од другог. Зашто патимо ако нешто не можемо да променимо? Зашто патимо? Може се разликовати неколико аспеката. Први је одбацивање туге као такве. Западна култура говори о личној хедонистичкој срећи, а овај хедонизам постаје све милитантнији: одбацивање туга, невоља, бола иде чак и на нивоу мисли. Човеку се ништа не може рећи, јер га чак и помињање невоља и проблема може излудити. То сведочи о великој психолошкој трауми човека посебно, и уопште – о безверју цивилизације, која се заснива на таквом односу према животу. Други разлог за патњу често лежи у неразумевању значења туге. Зашто их отпуштају са посла, зашто се дешавају болести, зашто млади умиру? Зашто сам споља другачији од других, зашто нисам успешан, зашто имам толико проблема? Човека узнемиравају такве мисли, а оне су утолико више узнемирујуће за њега што мање он може да утиче на околности које га узнемиравају. Шта да радим? Читајте Свето писмо Ако је реч о верницима, онда се ситуација може променити уз помоћ разних акција. Пре свега треба читати Свето Писмо. У њој нам је милостиви Господ дао све што нам је потребно за спасење и испуњен живот. Апостол Павле учи да онима који љубе Бога све делује на добро. Размислите о томе: све! По нашем схватању, губитак је лош, добитак је добар. А ако све посматрамо кроз критеријум љубави према Богу, онда су и први и други добри, јер „сваки добар дар и сваки савршени дар силази одозго, од Оца светлости“ (Јак. 1,17). Ако нас, на пример, изненада посети болест, зашто јој се опиремо? Због недостатка љубави. Без љубави према Богу нема поверења у Његов Промисао. Није случајно што апостол Павле у својим посланицама пише: „А ако неко љуби Бога, тога је Бог познао.“ (1. Кор. 8,3). По томе се религија разликује од филозофије: прво је знање које нам је дато одозго, а друго је гледиште једног или више људи о одређеном питању. Промените став према животу Хришћани бирају правду Божију, о чему апостол каже: „А сад се без закона јави правда Божија, посведочена од закона и од пророка; А правда Божија вером Исуса Христа у све и на све који верују; јер нема разлике.“ (Рим. 3:21-22). Ако човек своју сопствену истину ставља изнад истине Божије, не може бити срећан. Свако ко је суочен са немогућношћу да нешто промени треба да схвати да је оно што се дешава део његовог живота и да овај део не можете да одбаците. Немогуће је живети без бола, ускраћености, проблема. Човек на свет долази кроз патњу своје мајке. Боли, али без тога неће бити новог живота. Тада се особа развија, доживљава срећу добити, бол губитка - и то је нормално. Што пре ово схвати, биће му боље и лакше да живи на земљи. Сам Господ је рекао: „У свету ћете имати невољу; али будите храбри: ја сам победио свет“ (Јн. 16:33). Ако нас Он, шаљући нас у свет, опомиње да нас чекају туге и да их можемо победити само Његовом победом, онда то значи једно: без туге нема живота нигде. Нема те земље, друштвене структуре, политичког система, економске ситуације, где нема туге. Али, како је учио свети Амвросије Оптински, свуда је потребно смирење, трпљење и неосуђивање других. Да бисте превазишли тугу због чињенице да не можете нешто да промените, морате имати стрпљења, „А трпљење нека усавршује дјело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка.“ (Јаковљева 1:4). Да бисмо прихватили оно што не разумемо, морамо да схватимо да ми лично нисмо главни на овој земљи и нисмо Сунце око којег се она окреће. Исти смо као милиони других људи који овде живе, али наш циљ је да остваримо заједницу са Богом, обожење и живот будућег века. Само пролазећи кроз смирење – и пред одређеним околностима – постижемо жељени резултат. Обавезно се молити Следеће важно средство је молитва. И светитељи су подносили туге, али су се истовремено обраћали Богу за утеху и помоћ. На пример, свети великомученик Јевстатије Плакида је постао хришћанин и изгубио целу породицу, али је преживео. Са њим је све било у реду, а након тога је поново почео период тестирања, када није могао ништа да промени. Зашто је то? Чињеница је да наш пут није унапред одређен, зависи од нашег избора. Бог нема ово: „Дошло је време, морате да патите“. Штавише: постоје патње које човеку не иду на руку. Само страдање у име Христово, ради вечности, ради живота будућег века, добија смисао, даје човеку снагу. Важна су она искушења у којима он свесно бира у корист Бога. Тада његове туге постају пут у вечност, „где нема бола, нема туге, нема стењања, али је живот бескрајан“. Окрените се искуству светитеља Свиђа ми се молитва Светог Димитрија Ростовског, која садржи ове речи: „Ако хоћеш да ме видиш у светлости: буди благословен. Ако хоћеш да ме видиш у мраку: опет буди благословен. Ако ми отвориш двери милосрђа Твога, добро ми је , ако ми затвориш двери милосрђа Твога, опет ми је добро: благословен је Онај који ми истином затвори врата". Како доћи до таквог степена духовног савршенства? — треба се научити веровати Творцу, као што му је веровао свети Димитрије. Морамо схватити да Бог никада не жели да учини нешто на нашу штету. Све што се дешава мора се сагледати са ове тачке гледишта. Тешко је, веома тешко, али могуће. Нека нам у томе буду помагачи наши свеци. Прошавши пут упознавања са Светим писмом, пут молитве, пут промене нашег погледа на живот, почећемо да схватамо да није све тако тешко као што се чинило, и да стрпљење много помаже. Сложићемо се да све подлеже одређеним законима. Хајде да схватимо да је идеја људске свемоћи ћорсокак. Ограничите проток негативних информација Понекад, да бисте прихватили оно што не можете да промените, морате научити како да се правилно односите према животу уопште. Савремени човек живи у сталном стресу: бензин је поскупео, долар скочио, плата мала, рачуни за комуналије велики ... Како преживети међу свом овом негативношћу? – да замолимо Бога да нас научи да правилно прихватимо све што видимо и чујемо, како се ова информација не би показала као погубна за нашу душу. Ако неко то тешко прихвата, проучавање Светих писама и молитви могу помоћи. Такође можете прочитати духовни тестамент Светог Серафима Вирицког „Од мене је било“- веома је утешан. Али ако гледате канале где су од десет вести све одвратне, можда је боље да их уопште не гледате? Сада се на човека сипа такав ток негативности да нема начина да се избори са тим. Није изненађујуће што у таквој ситуацији он стиче осећај да не може ништа да промени – ни у свом животу, ни у свету око себе. Да бисмо избегли празнину, морамо се бавити превенцијом: прво, схватити да постоје и биће туге и ситуације у којима смо беспомоћни, али они су само део нашег живота. Друго, ограничите количину тврдих вести и других негативних информација. Треће, фокусирајте се на своје проблеме и проблеме оних људи који су део вашег најближег друштвеног круга. Ослањајте се на искуство Светог Писма и Светог Предања, који уче да ћемо у свету сви бити тужни, али се туге могу победити, „а ко претрпи до краја, биће спасен“ (Мт. 10,22). ). Немојте се повлачити у себе и не клоните духом Ако човек тугује јер не може да промени нешто у свом животу, добро је да о томе разговара са другим људима. Помаже у превазилажењу тешких животних периода. Ако уопште нема са ким да разговара, може се обратити свом исповеднику, јер су духовне туге човека сфера његове одговорности. Главна ствар је да не паднете у осуду, да не кривите друге за своје невоље. Апостол учи: „Где су завист и свађа, тамо је смутња и свако зло“ (Јаковљева 3:16). Дакле, ако покушате да се ослободите претеране зависти и беса, биће мање туге. Будимо друштвенији и љубазнији - избећи ћемо још веће проблеме. Не можемо да променимо околности, али, као што знате, можемо да променимо свој однос према њима, да их правилно применимо у нашим животима. Ако овај став градимо на истини Божијој — да живимо са понизношћу, љубављу, милосрђем, онда ће промене сигурно доћи. Главна ствар је да водите рачуна о себи, а не о другима. Један амерички психолог је написао да већина људи пати од проблема који се још нису ни појавили. Ово је веома истинито запажање. Ако у животу има превише ствари које не можете да промените, морате да размислите да ли су сви ови проблеми заиста стварни, или постоје само у вашој глави. Главна ствар је не клонути духом. Малодушност се развија у гунђање и потпуно квари живот. Не затварајте се у себе, не мислите да само ви имате проблеме, да сте само сте ви несрећни. Увек морамо ићи напред, трудити се да не станемо, да се не ваљамо у невољама. Видите да ли се могу решити на неки други начин, ако не иде онако како сте обично радили. Можда треба да затражите помоћ. Најважније је деловати и ојачати се добрим примерима оних који су се носили са таквим невољама. Историја познаје безброј таквих случајева. Људи су преживљавали у концентрационим логорима, у нељудским условима, након чега су нашли своје место у друштву, побољшали свој живот. Немојте занемарити њихово јединствено искуство. протојереј Владимир Шутов https://pravlife.org/ru/content/kak-smiritsya-s-tem-chto-ne-mozhesh-izmenit-0

Пре хришћанства људи нису знали за доброчинство. Ако су богати помагали сиромашнима, то никако није било из човекољубља, већ из световних, политичких циљева, из амбиције и славољубља. Богати су, такорећи, исплаћивали сиромашне, само да им ови не би сметали. Дакле, ништа није толико задивило пагане као љубав међу првим хришћанима. Ову љубав нису могли да разумеју. Хришћанска заједница је била једна породица и сви су били деца једног Небеског Оца. Свако је служио другоме и свако се молио за другога. Чак су и сиромаси постили да би уштедели и донирали за заједничко добро. Сви су били дужни да раде, а сматрало се великим грехом ако хришћанин прима милостињу без посебне потребе. Реч „милосрђе“ је веома значајна и има широко значење. Милосрђе се не сме мешати са значењем речи „добро“, „корист“, „благонаклоност“; оно је баш као реч љубав. Христос је учио да милосрђе подразумева таква дела као што су - нахранити гладног, напојити жедног, оденути голог, утешити унесрећеног, посећивати болеснике или затворенике и поучавати грешне. У свему томе Господ захтева лични труд, као доказ наше љубави према ближњем. Да је милост човеку могућа врлина, Христос је сведочио заповешћу која нам је дата: Будите, дакле, милостиви као што је милостив Отац ваш (Лк. 6, 36). Велико добро чини онај ко даје свој вишак, али то није милосрђе. Морамо да делимо са ближњима не само вишак, већ и последњи комад хлеба; штавише, наша је дужност да се понекад лишимо онога што волимо, на шта смо навикли и дамо то брату или сестри. Свако од нас, гледајући огромне зграде за сироте, болнице или склоништа, има дубок осећај захвалности према ктиторима за добро које су учинили, али је друго питање да ли је могуће ставити потпис „дом милости” на сваку зграду. Јер, таква кућа може да се изгради од вишка капитала и да се о њој не брине. Људима често није потребан толико кров над главом, колико учешће и топлина срца. Ко чини добро на оба начина, заиста је милостив. Не само да је милостив онај ко чини дела милосрђа, него и онај ко жели да чини добро, а не може, хоће да помогне ономе ко тражи, али не може ништа да учини. Милосрђе је плод љубави својствене њој, као што је топлина неодвојива од ватре. Најзад, да ли нам људско милосрђе даје пример, када пред собом имамо лик распетог Христа Спаситеља, Бога нашег? Шта видимо када погледамо Христа? Божију бескрајну милост. Свака рана, свака кап крви, свака црта измученог Лица гласно сведочи да је добровољна жртва принета из љубави, из милосрђа, и сваки наш грех је опран невином крвљу Божијом. Шта осећамо? Да чак и сада, ова иста крв, милошћу Христовом, пере наше грехе, које нам ни један земаљски судија не би опростио, а сами бисмо себе праведно осудили на тешку казну. Али Христос узима на Себе наше грехе и ослобађа нас. Ако желите да схватите и осетите срцем шта је милост, погледајте на страдања и муке Спаситеља свога. Веће љубави од ове, веће милости, не само да никада нећете видети, већ нећете ни осетити... Свештеномученик митрополит Серафим (Чичагов) https://obitel-minsk.ru/lutschije/2023/07/o-miloserdii

Аутор: о. Стефанос Анагностопулос Дошао неки хришћанин, пре четири, пет година, код мене јер је његов познати духовник умро, и одмах ми рекао - „Ја сам, мој оче, јако добар хришћанин, ја сам скроман и праведан“. Питао сам га како је дошао до тог закључка. А он ми одговара: „Имам велику породицу, шеф сам одељења у јавној служби, идем у цркву сваке недеље и празника, молим се ујутру и увече, дајем много милостиње, по заповести коју Бог даје, да се одрекнемо десетине наше плате, обилазим болесне по болницама, приковане за кревет, постим средом и петком и целе постове, исповедам се редовно, такође се причешћујем…”. Све ово ме је одмах подсетило на фарисеја. Нисам му дао да настави, наравно, јер сам довољно разумео, и у том тренутку ме Бог просветли, иако сам грешник, заиста сам грешник, и рекао сам му следеће: „Ако желиш да сазнаш колико си добар човек, и какав си хришћанин, и да ли је Богу драго да си оно што мислиш да јеси, отићи ћеш, чим одеш одавде, својој жени и својој деци, па затим код комшија, рођака, колега итд, и замолити их да потпуно искрено кажу шта мисле о теби. Шта мрмљају иза твојих леђа и шта мисле о хришћанству које ти представљаш. После неколико дана ћеш доћи да ми одговориш. До тада се не причешћуј. Они који се устручавају да ти кажу истину, нека је анонимно напишу и доставе је у затвореним ковертама. А када чујеш и прочиташ мишљења својих ближњих, отиди у Цркву и стани пред лик Христов, и питај Га - ‘’по ономе што су ми рекли, и шта сам прочитао, ако умрем данас, Христе мој, да ли наслеђујем Твоје Царство?' Наравно, отишао је повређен, љут, тужан и узнемирен. Али вратио се после три недеље. Пао је на колена и признао вапећи: „Оче, ја сам грешник, ја сам себичан, рекли су ми да сам тврдоглав, љут, свадљив, гунђало, неправедан, оговарач, горд, похлепан, среброљубив, неверујући, атеиста, лицемер. А ако умрем данас, нема ни трага од мог покајања, јер долази недеља Цветна, а знам да се те недеље чита Јеванђеље о Суду. Ако умрем, где ћу отићи?' Нажалост, браћо моја, већина нас, неко мање а неко више, личи на њега. Мислимо да смо добри људи и добри хришћани, али правимо велику грешку. Наравно, само Бог зна боље од свих ко смо ми у дубини свог бића, јер Он види наша срца. Бог види оно шта је у нама. Зато нам је потребно свакодневно покајање и промена нашег живота, да научимо да живимо истим животом којим је Христос живео на земљи. Свакодневна борба за очишћење, просветљење и освећење. А ако не успемо, људи смо, и ако сваки дан падамо, устајмо, исповедимо се грешни. Морамо научити да се хранимо свакодневно од хлеба живота, од хлеба правде, од хлеба сваке врлине коју морамо неговати. Наша борба, и свештенства и лаика, састоји се у томе да личимо на Христа, а сврха је освећење наше душе. Некад нас заведе једна страст, некад друга, па уместо смирења и кротости које Бог тражи од нас, ми испољавамо жестину, љутњу, нервозу, противречимо, приговарамо и кваримо мир у свом дому. И заборављамо шта нам је Пресвети Бог рекао - „научите се од мене, јер ја сам кротак и смирен срцем и наћи ћете покој душама вашим“. Немамо мира у себи. Немамо одмора. Када је мир у нама, када мир Божији превлада, свака мисао нашег ума досеже до неба, тај мир смирује тело, смирује чула, смирује мисли и ако овај мир преплави нашу душу после молитве, мир влада и код куће. Мир такође влада и у окружењу. Мир такође влада док возите ауто. Држати десет заповести и мислити да смо нешто зато што идемо у цркву, не говори много. Морамо имати истинско покајање и у пракси томе поучавати друге. Ја не видим право покајање ни код себе, као ни код већине оних који долазе на исповест. https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/to-na-tiroyme-pente-deka-entoles-kai-na-nomizoyme-oti-eimaste-kati-epeidi-pigainoyme-stin-ekklisia-den-leei-polla/#

Током Страсне седмице сећамо се Крсног пута Спаситеља. И ове године Његова страдања, као никада у новом миленијуму, одјекују са црквеним догађајима. Ниједан хришћанин у свом животу не може избећи ношење свог крста. На нашем индивидуалном крсном путу, сви ми, у овој или оној мери, пролазимо кроз исте фазе кроз које је прошао наш Господ и Спаситељ. А једна од тих фаза је издаја. Издаја је болнија, што нам је ближа личност издајника. Исти Јуда је био један од изабраних, један од дванаесторице. А сада, поред свих страдања, наша Црква доживљава и издају своје појединачне деце. Можда, уз милионе људи који се до краја залажу за Истину, то и није тако упечатљиво, али Црква тугује због сваке људске душе која ју је издала. Зашто се појављују такви издајници? Од Христовог времена мало се тога променило и сада сваки издајник иде путем Јуде Искариотског. Али зашто је Јуда издао свог Учитеља? Сви знају за Јудину љубав према новцу и за тридесет сребрника. То јест, Јуди су недостајали земаљски благослови од Христа. Али све је дубље од тога. Многи су гледали на Христа старозаветним очима. За њих је Месија победнички цар који ће протерати паганске Римљане из Израела и успоставити велику јеврејску монархију. Али није само Јуда тако мислио. Подсетимо се јеванђељске епизоде, где је мајка апостола Јована и Јакова пришла Исусу са молбом: „да сједну ова моја два сина, један са десне стране теби, а један с лијеве стране теби, у Царству твојему“ (Мт 20,21). Зато је за многе ученике постало право искушење да схвате да Царство Исусово није од овога света, да је у другој, духовној димензији, да не решава тренутне овоземаљске проблеме, без обзира колико се они чинили важним лаицима. Неки су били разочарани и отишли. А Јуда је отишао још даље: решио је да изда Учитеља, који га је толико разочарао. Ових дана се све понавља. На крају крајева, има људи који долазе у Цркву не да би спасли своју душу, сјединили се са Христом. Неки виде Цркву као својеврсно средиште народних традиција, оличење „националног духа“ итд. Други је углавном представљају као политичко оруђе или извор прихода. Али такви људи су увек разочарани. Дошавши у Цркву, мењамо себе, али је немогуће променити Цркву по себи. Црква, пре свега, проповеда самога Христа, а не туђе идеолошке ставове – управо због тога је прогањана, због несагласности са нечиjима измишљенима маштањима о црквености. И апостолима је било тешко да прихвате оностраност Царства Христовог, не само Јуди. Неко је побегао у најпресуднијем тренутку, неко се одрекао... Али, за разлику од Јуде, сви су нашли снаге да се покају и врате. И после васкрсења Спасовог, нико од ових некада колебљивих ученика више никада није издао свог Учитеља, и многи бескомпромисно и неустрашиво су отишли на муку и смрт. Тако је и сада: сви они који су због слабости душе или из неког другог земаљског разлога отишли из Цркве у Њеном најтежем часу, могу се покајати и вратити. Господ чека свакога. Само пут Јуде, који је своје дане завршио у очају, води у пропаст. https://pravlife.org/en/node/30002

У име Оца и Сина и Светога Духа! На прагу Великог поста сваке године читамо једно исто, где Бог говори: „Ако ви праштате прегрешења људима, онда и Бог вама прашта, ако не праштате, ни Бог вама не прашта“, а на крају тог одломка, ако мало даље прочитамо, појашњава: „Светиљка телу је око. Ако је око твоје тамно, све ће бити тамно, а ако је око светло, све ће бити светло“. Можеш да видиш овај свет очима Бога који се на тебе љути због тога што се ти љутиш на другог. Постоје људи који живе у таквом свету, њихов Бог се увек љути. Зашто? Зато што се они увек на неког љуте. Они се љуте, а Бог иде за њима, каже: „Љутиш се на њега, не прашташ му? Значи, ни ја теби нећу праштати“. Ми Богу можемо да кажемо: „Али, он је први почео!“ Као у вртићу… Бог нам то предлаже као једну могућност. И схватамо да су праштање и непраштање – на шта ја увек скрећем пажњу – међусобно повезани. Ако кажемо да нешто треба опростити, ми рађамо свет у којем постоји прекршај, тај прекршај рађа потребу за нашим снисхођењем и онда ми великодушно праштамо. Али, ми нисмо бесконачни. Зато ћемо опростити сто четрдесет пет пута, али ћемо сто четрдесет шести пут рећи: „Ама, докле више!“ И то ће бити крај наше игре праштања. Покушавамо да идемо за Богом, а претварамо се у огорченог човека. И видимо из историје Цркве да су они који су себе називали следбеницима Праштајућег слали у пакао и анатемисали све који нису мислили као они. Зашто им нису опростили? Зато што опраштање није могуће, то је погрешан пут. Али, Бог нам даје и ту могућност. Он каже: „Светиљка телу је око“. Дакле, око сија и, као светла на аутомобилу, види шта види. Ако је око светло, све је светло, а ако вам се светло покварило, свуда је мрачно дрвеће и мрачни пешаци који претрчавају мрачни пут. Други приступ о ком говори Христос гласи: „Када постите, не будите као православни“ (само што је у преводу измењено, да не би звучало тако оштро). Тамо пише: „Не објављујте на фејсбуку вашу црну одећу, не облачите посебну одећу“. Знате, ми попови имамо посебне одежде да би сви схватили да постимо. А Христос каже: „Не треба вам све то, не треба да изгледате пред људима као они који посте“. Знате оно када каже: „Јер, помрачују лица своја…“, итд. Па, онда, све оне озбиљне фотографије, сви су тако озбиљни, читају Канон Андрије Критског, па се сликају, па избаце на фејсбук, а ми лајкујемо, лајкујемо, лајкујемо… Браво! Браво, баш као што пише у Јеванђељу по Матеју! Међутим, Христос овде није сасвим у праву… Људима је то потребно, веома многи људи не могу ни да замисле истинско унутарње делање. Знате, кад риба гризе мамац, онда се и пловак мрда. Ми желимо да то буде и изнутра и споља, чини нам се да је тако хармоничније: кад постимо нећемо се смејати, нећемо ходати у купаћем костиму. Изгледаћемо веома скромно, обући ћемо нешто посебно за пост… Ја, на пример, имам посебне одежде за пост, имам чак и посебан крст, да би сви схватили да постим. И чини нам се да је то исправније. Ми кажемо: „Господе, не разумеш се ти у духовни живот“. Постоје људи за које, једноставно, није могуће само унутарње делање, оно: „Затвори се у собу, помоли се Богу који је у тајности…“ За нас уопште не постоји Бог који је у тајности. Наш Бог је у црквама које се виде отприлике са километра удаљености, ми правимо велике цркве. Какав је то Бог који је у тајности? Бог који је у тајности, то је нешто друго. Али, Христос силази међу нас и, иако то не пише у Јеванђељу, каже нам: „Може и другачије…“ А апостол Павле каже да „ко је слаб једе поврће“, као што смо малочас читали. Дакле, ко није слаб једе месо, а ко је слаб једе поврће. Али, то је онако, шала. Ми поступамо супротно, шта нас брига за апостола Павла… Мислим да је суштина у оку. Све решава твој поглед. Како будеш видео пост, тако ће ти и изгледати, тако ћеш га и проживети и доживети, такву ће ти корист донети. Неко ће имати користи од тога што не једе, и хвала Богу. Некоме ће користити то што иде у црној одећи, што чита Канон и претвара се да разуме о чему је реч… Неко ће поступати тако, и хвала Богу. Он на то тако гледа, па тако и доживљава. Други човек ће гледати другачије и доживљавати другачије, као „слободу у Христу“ и сличне либералне приче… Ја мислим да је Божије становиште у томе да будемо искрени у ономе што чинимо. Ако смо се заиста „укаљали греховима“, као што се каже, онда се и кајемо. Ако се нисмо много укаљали, онда, онако – кајемо се, али не баш много. Најважније је да то буде искрено. Ако се напињемо да из себе исцедимо покајање за чисту десетку, онда је то напињање сувишно, и то је оно чега се треба одрећи у посту, та нека прекомерна тежња да достигнеш нешто другачије од онога што заправо јеси, то што покушаваш да достигнеш зацртану линију. Тада се човек претвара у нешто вештачко за самог себе, отуђује се од самог себе. Чак и ако иде ка бољем, ако је за време поста престао да пије, пуши и псује, све је то погрешно. Због чега? Зато што човек ствара вештачки објекат, алтернативно „ја“, алтер-его, и почиње да верује у њега, да верује да је то заиста он. А истински он стоји иза тог шаблона и убрзо не увиђа да је створио идеју самог себе и да се клања тој идеји, а сам себи остаје непознат. Има лошу икону себе – кајем се, грешник сам, пијем, пушим, псујем, и има добру икону – не пијем, не пушим, не псујем, клањам се Пресветој Богородици и молим се арханђелу Гаврилу. А где си ти заиста? Ниси онакав као у Канону Андрије Критског? Да, искрено, нисам. Ниси ни светац? Да, искрено, нисам. Па зашто онда скачеш, час овамо, час онамо? Живи макар неко време аутентично, то јест онакав какав јеси, ослушни оно што јеси, и то ће бити велико откровење. Јер, Бог нас воли онакве какви јесмо, а не онакве какви се трудимо да будемо. И то је, вероватно, нешто највеће и најлепше што нам Бог открива. https://teologija.net/iskreni-u-onome-sto-cinimo/?fbclid=IwAR1KEGlx5XoOWHJ1-tXsuHsGKrrFL7bAzD-QXhhWFugv_MAB8koQvHzDT4M

Себичност нам не дозвољава да истински и несебично волимо Бога и човека. Из себичности се рађају страсти. Погођени какви јесмо, не можемо се равнодушно односити према другим људским лицима и стварима. Наши односи постају страствени и себични и спречавају нас да истински уживамо у нашим ближњима и другим добрима света. То нас на крају доводи до усамљености, празнине, ћорсокака. Сви патимо од болесне егоцентричности, неко мање а неко више. Како да се ослободимо ове озбиљне духовне болести, која трује цело наше биће? Само неко без ове болести може постати наш лекар. Само нови човек могао је да нам пружи могућност да победимо болест старог човека и да постанемо нови људи. Сви знамо да је тај нови човек Богочовек, наш Спаситељ Христос, који по Светом писму „греха није починио, нити се лукавство нашло у устима његовим“. Исус Христос, из бескрајне љубави према нама, нуди нам себе да се сјединимо са Њим и тако нам пренесе свој нови живот. Светим крштењем, миропомазањем, светим причешћем долази до наше интеграције у Тело Христово и нашег оживљавања Христом. Сваки хришћанин који учествује у животу Христовом, у Његовом телу које је Црква, примио је благодаћу Духа Светога семе новог живота. Али мора и да се подвизава, да би се све више чистио од страсти и украшавао врлинама. Рецимо једноставно: што се човек више испразни од свог ега, то се више испуњава истинском љубављу и благодаћу Божијом. Како је стари човек ограничен, тако се и нови увећава. Овај прелазак са старог на новог човека није лак, јер страсти имају дубоке корене у нама и не могу се лако искоренити. Потребна је непрекидна и дуготрајна борба за очишћење од страсти. Ово је подвиг покајања. Сваког дана морамо да се покајемо за своју старост, односно за своју грешност, за своју страст, за своју егоцентричност, за нашу неспособност да у потпуности волимо Бога, нашег Оца и своје ближње. И сваки дан смо позвани да тежимо љубави, смирењу, чистој исповести, самосавладавању, правди, неосуђивању, молитви. Тако се у нама полако дешава ново духовно рођење благодаћу Божијом. Међутим, духовно рођење претпоставља године покајања. Када разапнемо старог човека, то боли, али тада у нама васкрсава нови човек. Тако ћемо се својом стрпљивом и свакодневном борбом покајања ослободити старог и палог човека и преобразити се у нове људе. То се догодило у житијима наших светих, који нам својим дивним животима показују пут. Георгиос Капсанис https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/oso-o-anthropos-adeiazei-apo-ton-egoismo-toy-toso-gemizei-me-tin-alithini-agapi-kai-tin-chari-toy-theoy/

Обележити три деценије постојања на уметничкој сцени вредно је поноса, а Дивна Љубојевић, интерпретатор духовне музике, диригент и композитор, са хором „Мелóди”, који је основала, учинила је то концертом у Коларчевој задужбини у Београду. Други концерт биће одржан у Новом Саду, у Синагоги, 15. децембра од 20 часова. „Песма Херувима” је назив концертног циклуса којим нас појац Дивна Љубојевић са хором и студијом за духовну музику „Мелóди” води на временско и просторно путовање од 19. до 21. века. На програму су дела композитора класичне музике из Србије, Русије, Белорусије и Грчке. Дивна Љубојевић је у свету препозната не само као аутентичан интерпретатор духовне музике, културни мисионар и промотор музичке традиције земаља византијског наслеђа већ и по, како кажу зналци, „анђеоском гласу” због ког јој се отварају врата другачијих ангажмана. Остаће забележено да је учествовала у стварању прве холограмске опере на свету. Њен мисионарски рад крунисан је и орденом Почајевске иконе Мајке Божје „за проповед православља појањем”. У времену кратког даха са „ Мелóдима” обележавате три деценије постојања. Како сте успели да у дугом периоду сачувате креативну енергију? Кад се неко бави православном духовном музиком, није му потребан разлог више од тога чиме се бави. То је живот који се обнавља и једно посвећење, то није посао па да га ставите у оквир пролазности дана, недеља, година, тако је и у мом музичком раду са „Мелóдима”. Видим да је изашла књига о Исидори Жебељан која носи назив „Док слушамо музику, садашњост је вечна”. Оно што стварамо стално напредује, узраста, живи. Ми старимо, опадамо телесно, али то што смо оставили да узраста, што јесте наше трајање на земљи, у том раду је наш залог за горе, наш почетак вечности. Креација није само инспирација. Креација је нешто што имаш, што ти Бог да, па је инспирација надоградња. И када стане креација на једном пољу, јер ко је креативан он је то у разним аспектима свог живота, она се премешта на поље сликања, кувања, других односа… Али, не постоји ситуација кад нема начина, а нарочито ситуација кад нема разлога. Које поруке сте желели овог пута својом музиком и избором композиторских дела да пренесете? Као музичар, увек желим да донесем на концерт нешто ново, да то поделим. И потпуно заборавим да постоји гомила композиција које смо отпевали и које публика воли. Тако да када креирам програм сваки пут идем два корака уназад, да бих у тај програм сместила и старе нумере. Због тога што порука није креирана, она даје слободу свакоме ко је на концерту да из те музике извуче оно што је њему потребно и верујем да свако, од хиљаду људи колико је у сали, добије и задовољан је оним што је добио као поруку. Да је свако нашао оно по шта је дошао. Ваш глас називају анђеоским. Како га ви доживљавате? Доживљавам само као модус да неко изрази свој утисак о мом гласу. Раније нисам била вична прихватању комплимената, била сам некако набусита. Онда сам схватила да је то неодрасло с моје стране и да исказујем непоштовање према људима који су скупили снаге да ми нешто кажу. Тако сам научила да прихватим и да захвалим људима који осећају потребу да мене или мој глас похвале или чак, назову, анђеоским. А сваки Божји дар је самосвојан. Љубав Божја кроз дарове се излива на људе. То је нешто веће од мене. Због тога и не осећам потребу да тај дар анализирам, да га рационализујем. Само га са захвалношћу прихватам. Негујете музичку традицију земаља византијског културног круга. Колико сте на том пољу истраживали и чиме се поносите кад је реч о урађеном? Од најранијег детињства сам у вери, а потом и у тој музици. Мени се духовна музика напросто дала, као начин да захвалим што постојим. Нисам се на почетку свог бављења духовном музиком сусрела са уметничком, са обрадама Мокрањчевим, Маринковићевим, Станковићевим. Најпре сам се са музиком упознала на извору, у манастиру. Попила сам прву воду на извору, а даље сам из ње узимала своје камичке. Имала сам жељу да пренесем знање, да неког нешто научим, а да тај неко то подели са мном, јер не могу сама. Тако је настао хор „Мелóди”. Има тако неких бриљантних, непоновљивих тренутака када стварање досегне до те божанске струне којој стреми. Врло сам поносна, на пример, на извођење Христићевог опела, 2005. године када смо певали у Галерији фресака, на „Хоровима међу фрескама”. Никад пре, а ни после нисам чула такво извођење делова Христићевог опела. Данас кад слушам, не бих ни јоту променила. Ми рођењем припадамо Византији, те сам поносна и на то што својим животом и кроз свој дар певања могу да је наставим, да је оживљавам. Где год се окренете, видећете трагове Византије, она постоји и данас. У историјском смислу и првобитном облику, Византија је трајала 1.123 године, у том трајању сачувала је грчко-римску културу, да би је предала европским народима када постану довољно зрели да је приме. Многи су варварски долазили да јој отму блага, не знајући да је њено право благo Бог. Није случајно што наша публика на Западу, без изузетка, са сузама и склопљених очију дубоко доживљава ту, њима привидно непознату музику коју изводим. ИНТЕРВЈУ ПОЛИТИЦИ: ДИВНА ЉУБОЈЕВИЋ, диригент и солиста https://patmos.rs/2022/11/27/divna-ljubojevic-duhovna-muzika-je-nacin-da-zahvalim-sto-postojim/

Опрезне особе које уживају у сигурности, неизбежно су несигурне. Зависе од онога што имају: новца, престижа, ега – односно, од нечега што је изван њих. Али шта се са њима дешава ако остану без онога што имају? Јер, све што се има може се изгубити. Очигледно је да човек може изгубити имање – а са њим обично и позицију и пријатеље – а у било ком тренутку, пре или касније, човек мора изгубити живот. Ако сам оно што имам, а оно што имам је изгубљено, ко сам онда? Нико, осим пораженог, сломљеног, патетичног сведочанства о погрешном начину живота. Зато што могу изгубити оно што имам, нужно је да стално будем забринут да ћу изгубити оно што имам. Плашим се лопова, економских промена, револуција, болести, смрти и плашим се љубави, слободе, развоја, промене, непознатог. Стога сам непрестано забринут, патим од хроничне хипохондрије, не само када је у питању губитак здравља већ губитак било чега што имам; постајем дефанзиван, груб, сумњичав, усамљен; гони ме потреба да имам више како бих био боље заштићен. Ибзен је у Пер Гинту прелепо описао такву себичну особу. Јунак је испуњен само собом, у екстремном егоцентризму верује да је он – он сам, зато што је ,,клупко жеља“. На крају живота схвата да због постојања усмереног на имање није успео бити он сам, да је попут лука без језгра недовршен човек који никада није био он сам. Зебња и несигурност које изазива опасност од губитка онога што се има, одсутне су у модусу постојања заснованом на бивствовању. Ако сам оно што јесам, а не оно што имам, нико ме не може лишити сигурности или угрозити мој осећај идентитета. Моје средиште је у мени; моја способност да бивствујем и изражавам основне моћи део је структуре мог карактера и зависи од мене. То важи за нормалан живот, не важи за околности попут онеспособљавајуће болести или случајеве снажних спољних ограничења. Док је имање засновано на нечему што се троши коришћењем, бивствовање се праксом увећава. (,,Горући грм“ који никада не престаје да гори, билбијски је симбол овог парадокса.) Моћ разума, љубави, уметничког и интелектуалног стварања, све битне моћи расту путем процеса изражавања. Оно што се троши није изгубљено, напротив, оно што се чува је изгубљено. Једино што прети мојој сигурности у модусу бивствовања налази се у мени: у недостатку вере у живот и моје продуктивне моћи; у регресивним тенденцијама; у унутрашњој лењости и спремности да други преузму мој живот Али, те опасности нису својствене бивствовању, као што је опасност од губитка својствена имању. Одломак из књиге Ериха Фрома ,,Имати или бити“ https://mentalnihigijenicar.com/2021/03/15/ако-сам-оно-што-имам-а-оно-што-имам-је-из/

На дан Усековања главе Светог Јована, постимо. Не постимо због тога што је то дан земаљске смрти Светог Јована. То је дан његове победе. Постимо због злочина над њим. Због људских слабости и болести. Уа краљ Ирод! Нормално. Уа лепотица Салома која је злоупотребила своје женске моћи да за мајку добије главу Светог Јована. Наравно. Али о чему се стварно ради? Свети Јован се успротивио неправди земаљске моћи која се издигла изнад сваког закона. И због тога је страдао. Свети Јован је по Христовим речима "највећи рођен од жене". Највећи! Па онда је и могао да се супротстави неправди моћи против које у земаљским оквирима није имао никакве шансе. Човек који је провео самотњачки живот у пустињи, хранећи се биљем, скакавцима, дивљим медом отворио се за Бога и само за Бога. И наравно да онда ни од чега није страховао. Кога ми данас да нађемо да има храбрости да се бори против неправде као што се борио Свети Јован? Ко је проживео живот у пустињи, без ичега? Ко је толико чист и безгрешан? Уосталом - Јован је био највећи, а шта смо ми данас? Шта су људи са којима живимо? И онда нађемо оправдање да заштитимо свој живот од непотребних мука и страдања. Славимо Светог Јована у цркви, славимо га на Крсним славама и чекамо да нам стигне Царство Божије у коме ће бити боље него овде. У коме ће нестати зло, болест, бол, неправда. И миримо се са сопственом немоћи. Нико од нас није Свети Јован. Не да нисмо најбољи од људи него смо слаби, свако са својим грешкама и гресима. Не зна се ко их има више - ми или они око нас. И онда мало по мало препуштамо неправди да нас квари. Под видом смирености не дамо Богу да активира наше дарове. Светитељи нису људи који су без грешке и греха, без људских слабости. Нико сем Христа Бога није без греха. Тога се подсетимо на сваком опелу и парастосу. Па брзо заборавимо чим се удаљимо од блиског присуства смрти. Ево, на пример, наши светитељи скорије канонизовани, и неки још неканонизовани: Свети Николај Српски, Ава Јустин, Патријарх Павле, Митрополит Амфилохије, Владика Атанасије. Они који су их познавали знају добро да то нису људи из бајке. Људи су који су у земаљском животу имали разне слабости, правили грешке. Али Бога су волели више него икога, ишта. А ето, сваки од њих се на трагу Светог Јована и под његовом заштитом, макар у неком тренутку супротставио неправди силних. Добро, казаћемо, они су свети, али ево сад нема више таквих. Ко нам праведан онда остаје да сведочи Бога и да стане против неправде? Ко нам остаје? Шта нам остаје? Увек па и сада, остајало је и остаје, да се загледамо у своја срца и да пронађемо део који нисмо затворили за Бога. Јер није ни Светом Јовану, ни Светом Николају, ни Ави Јустину снага од њих самих него од Бога. Само су се за Бога више отворили него ми. А свако од нас још увек може, док је овде на земљи да се отвори за Бога више него што је тренутно. Колико је мученика оправдало своје животе тек у тренутку жртвовања за Божију истину? Не сви мученици, али многи тек тад, у последњем часу. Али да не чекамо само ту могућност коју смо ми као народ у историји и превише користили. Пронађимо у себи и другима она зрнца Божјег светла и не бојмо се. И само траг Божијег присуства може нам дати храброст пред неправдом. Иако знамо да можемо да пострадамо. Оци пустињаци говорили су о томе како су они знатно слабији од својих великих претходника, да слуте да ће они који долазе после њих бити још слабији, а да ће доћи време кад ће онај ко само искрено позове име Божије бити већи од свих њих. Наравно, не заборавимо и учење Апостола, да се ми ако се и успротивимо земаљској сили и неправди, не боримо против крви и тела него против бесова, духова злобе, духова поднебесја који запоседају људе и кроз њих делују. Не осуђујмо лако једни друге, јер нико не зна дубину туђег срца нити јасно види будућност. То су светитељи знали и због тога и јесу светитељи. Осуђујмо бесове и пазимо се да нас не заразе бесом. Кад год препознаш неправду, кад видиш да духови злобе нападају, бори се. Бори се против њих, против злобе и неправде. Придружуј се онима који се боре против неправде. Чувај радост васкрсења! Нема непобедивог страха за оне који верују у васкрсење. Често се ове битке одвијају не на великој сцени, не са очигледним значајем, већ и у малим стварима, у ономе што нам долази као свакодневни задатак. Али знамо ми да препознамо неправду. Задатак да препознамо одакле и када сила поднебесја напада - остаје свакоме од нас страшан задатак слободе. Увек можемо да погрешимо. Заједничка молитва помаже много, неопходна је. А Бог ће помоћи и ако некад и погрешимо примиће наше покајање из срца. Помажу заједничка молитва и Свето Причешће много. Помолимо се на сутрашњи празник у црквама Светом Јовану да нас охрабри и да не клонемо духом пред силама које данас витлају светом, пред злоупотребама и неправдом које постају све видљивије. Јер онима који на Бога не заборављајући истрпе, обећано је Царство Божије. https://www.facebook.com/o.nenad.ilic