Претражи Живе Речи Утехе

Kо даје шестогодишњаку телефон у руке и инсталира му агресивне игрице? Kо дозвољава деци да уз екран сваког дана проведу највећи део времена? Kо су родитељи који у томе не виде проблем? Ови последњи, верујем, не постоје. Постоје само они који су решили да њихово дете није вредно труда. А да је одличан изговор “сви су сад испред екрана” или “нећу да моје дете заостаје за вршњацима”. Пре неколико дана седела сам са другарицом и причала баш о овој теми. Kаже, њена колегиница има петнаестогодишњакињу. Kао и сви петнаестогодишњаци, има свој мобилни телефон. И то је потпуно у реду. Незамисливо је данас да дете тог узраста нема смартфон и сигурно да јој је потребан. Лак приступ информацијама, комуникација, учење, толико је разлога да старијем тинејџеру обезбедите паметни уређај. Проблем настаје кад поверујете да је ваш задатак завршен оног тренутка кад у продавници мобилних телефона искеширате најновији модел ајфона. Ако занемаримо чињеницу да сте куповином телефона који вреди више од једне просечне плате већ забрљали, онда је та куповина тек почетак. Уз смартфон иде и одговорност коју дете не може имати урођену. Иде и стални надзор. И разговор о томе како се уређаји користе тако да нам донесу бенефите. И договор о томе колико времена ће дете проводити уз екран. Многи родитељи, нажалост, све ово прескоче. Или, одустану од борбе кад дете почне да помера границе. Али да се вратимо на колегиницу с почетка приче. Она је, каже, инсталирала својој тинејџерки апликацију кроз коју прати време које она проведе уз екран, док су јој родитељи на послу. А рекорд? 18 сати! И словима – осамнаест сати гледања у екран! То значи да поглед с телефона није скидала док је јела, одлазила у тоалет, прала руке… То значи да је, сасвим сигурно спавала свега пар сати, да би јој за скроловање и дописивање остало – 18! О томе да мало поспреми или помогне у кући док су родитељи на послу, не вреди ни мислити. И она није усамљен случај. И што је још важније, није крива за то. Наша децу су масовно препуштена екранима. “Па добро, бре, што јој не ограничи путем те апликације на два сата дневно?!” “Не знам…” “Па може и да промени шифру за вајфај!” “Може…” “Или, ако не поштује договор, узме јој телефон кад крене на посао!” “Па да…” Ипак, ништа од тога није урадила. Позвала би је око подне да је пробуди да прошета пса. После много мољакања, девојчица би се разбудила и пристала. Борба савремених родитеља је тешка. Они своју децу виђају мање него што је то био случај с претходним генерацијама. У колектив децу шаљу много раније, а изазови спољашњег света много су већи. Ради се по десет и више сати сваког дана јер треба ићи у корак са очекивањима модерног света. Летовања, аутомобили, брендирана одећа и најновији телефони коштају. Неће новац пасти с неба. Али, све то нам није никакав алиби да одустанемо од своје деце. Немамо право на то! У овој причи ствари су прилично јасне. Родитељи се ПЛАШЕ да поставе границе. Њихово дете већ је зависно од уређаја, а када зависнику одузмете предмет зависности, то је тешко. Претешко. А све почиње још док су врло мали, па се баце на под оног тренутка кад им из руку узмете уређај. Направе сцену. Реакција је бурна, силовита, неподношљива. Можда ће викати на вас. Можда ће бацати ствари, називати вас грозним именима. И какав ћете ви, онда, бити родитељ? Шта ће рећи комшије? Још горе, шта вам преостаје да урадите?! Али одржавање илузије да сте добар родитељ док је у кући мир је баш то – илузија. А највећу цену платиће ваша деца у годинама које долазе. Ограничите време које дете проводи пред екраном. Не више од два сата. Ако проводи време и напољу у спорту и дружењу, онда може и мало више од тога. Ограничите и контролишите садржаје које конзумира. Ако вам је тешко, ако не иде, ако се борите, ако је породица на ивици – потражите помоћ. Али немојте одустати од свог детета. Немате право на то. https://zelenaucionica.com/danasnji-roditelji-se-plase-svoje-dece-i-zato-odustaju/

Аутор: о. Стефанос Анагностопулос Дошао неки хришћанин, пре четири, пет година, код мене јер је његов познати духовник умро, и одмах ми рекао - „Ја сам, мој оче, јако добар хришћанин, ја сам скроман и праведан“. Питао сам га како је дошао до тог закључка. А он ми одговара: „Имам велику породицу, шеф сам одељења у јавној служби, идем у цркву сваке недеље и празника, молим се ујутру и увече, дајем много милостиње, по заповести коју Бог даје, да се одрекнемо десетине наше плате, обилазим болесне по болницама, приковане за кревет, постим средом и петком и целе постове, исповедам се редовно, такође се причешћујем…”. Све ово ме је одмах подсетило на фарисеја. Нисам му дао да настави, наравно, јер сам довољно разумео, и у том тренутку ме Бог просветли, иако сам грешник, заиста сам грешник, и рекао сам му следеће: „Ако желиш да сазнаш колико си добар човек, и какав си хришћанин, и да ли је Богу драго да си оно што мислиш да јеси, отићи ћеш, чим одеш одавде, својој жени и својој деци, па затим код комшија, рођака, колега итд, и замолити их да потпуно искрено кажу шта мисле о теби. Шта мрмљају иза твојих леђа и шта мисле о хришћанству које ти представљаш. После неколико дана ћеш доћи да ми одговориш. До тада се не причешћуј. Они који се устручавају да ти кажу истину, нека је анонимно напишу и доставе је у затвореним ковертама. А када чујеш и прочиташ мишљења својих ближњих, отиди у Цркву и стани пред лик Христов, и питај Га - ‘’по ономе што су ми рекли, и шта сам прочитао, ако умрем данас, Христе мој, да ли наслеђујем Твоје Царство?' Наравно, отишао је повређен, љут, тужан и узнемирен. Али вратио се после три недеље. Пао је на колена и признао вапећи: „Оче, ја сам грешник, ја сам себичан, рекли су ми да сам тврдоглав, љут, свадљив, гунђало, неправедан, оговарач, горд, похлепан, среброљубив, неверујући, атеиста, лицемер. А ако умрем данас, нема ни трага од мог покајања, јер долази недеља Цветна, а знам да се те недеље чита Јеванђеље о Суду. Ако умрем, где ћу отићи?' Нажалост, браћо моја, већина нас, неко мање а неко више, личи на њега. Мислимо да смо добри људи и добри хришћани, али правимо велику грешку. Наравно, само Бог зна боље од свих ко смо ми у дубини свог бића, јер Он види наша срца. Бог види оно шта је у нама. Зато нам је потребно свакодневно покајање и промена нашег живота, да научимо да живимо истим животом којим је Христос живео на земљи. Свакодневна борба за очишћење, просветљење и освећење. А ако не успемо, људи смо, и ако сваки дан падамо, устајмо, исповедимо се грешни. Морамо научити да се хранимо свакодневно од хлеба живота, од хлеба правде, од хлеба сваке врлине коју морамо неговати. Наша борба, и свештенства и лаика, састоји се у томе да личимо на Христа, а сврха је освећење наше душе. Некад нас заведе једна страст, некад друга, па уместо смирења и кротости које Бог тражи од нас, ми испољавамо жестину, љутњу, нервозу, противречимо, приговарамо и кваримо мир у свом дому. И заборављамо шта нам је Пресвети Бог рекао - „научите се од мене, јер ја сам кротак и смирен срцем и наћи ћете покој душама вашим“. Немамо мира у себи. Немамо одмора. Када је мир у нама, када мир Божији превлада, свака мисао нашег ума досеже до неба, тај мир смирује тело, смирује чула, смирује мисли и ако овај мир преплави нашу душу после молитве, мир влада и код куће. Мир такође влада и у окружењу. Мир такође влада док возите ауто. Држати десет заповести и мислити да смо нешто зато што идемо у цркву, не говори много. Морамо имати истинско покајање и у пракси томе поучавати друге. Ја не видим право покајање ни код себе, као ни код већине оних који долазе на исповест. https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/to-na-tiroyme-pente-deka-entoles-kai-na-nomizoyme-oti-eimaste-kati-epeidi-pigainoyme-stin-ekklisia-den-leei-polla/#

Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служио је јутрос, на Оце, са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Литургијску бесједу одржао је ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Звучни запис беседе Он је рекао да се у недјељу пред Божић Црква сјећа Христових предака по тијелу. “То је блиско нашој традицији, јер је до скоро у свакој нашој кући било важно набрајање ко је од кога, до десет или петнаест пасова уназад. То је нешто што је заиста дошло из овог библијског предања”, рекао је ректор Цетињске Богословије. Рекао је да нас данашње јеванђеље о Христовим прецима по тијелу подучава да ако си на путу да у себи носиш сјеме спасења свијета, то не значи да ће ти све цвјетати. “Него ради оно што је пред тобом: ако си пастир буди пастир, ако си цар као Соломон онда буди цар, ако си вазал буди вазал и опет буди Божји слуга и моли се Богу… Свима је заједничко вјера у Бога”, казао је отац Гојко Перовић. На крају Литургије Владика Кирило је рекао да смо се имали рашта родити уколико наш живот сјединимо с вјечношћу. “Оце Христове по тијелу славимо зато што је из њиховог сјемена изникао Спаситељ свијета, који је свијету даровао вјечни живот. Тако су и наша дјеца један од образа нашег вјечног живота. Наша дјеца нам показују да се наш живот продужава и да ће она допунити то што смо ми евентуално пропустили да урадимо пред Богом”, рекао је он. Додао је да треба да се трудимо да својим животом угодимо Богу. “Али ако не испунимо све, наша дјеца ће то да допуне. То како важи за тјелесне родитеље, тако и за духовне родитеље исто важи. Ево, наш Митрополит, који нам много недостаје, он се толико трудио, радио можда за десеторицу, али се никад не може рећи да је све урађено. Његова духовна дјеца, сви ми заједно ћемо да продужимо његово дјело”, поручио је Владика Кирило. Након Литургије, Владика се, по древном обичају, одријешио дијељењем поклон пакетића за дјецу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светом архи­је­реј­ском Литур­ги­јом на Спа­сов­дан у Хра­му Све­тог Ваз­не­се­ња Господ­њег у Жар­ко­ву, началство­вао је викар Њего­ве Све­то­сти – Њего­во Пре­о­све­штен­ство Епи­скоп реме­зи­јан­ски Г. Г. Стефан. Саслу­жи­ва­ли су му про­то­је­реј-ста­вро­фор Часлав Марин­ко­вић, про­то­је­реј-ста­вро­фор Никола Трај­ко­вић, јереј др Нико­ла Гаврић, јереј Алек­сан­дар Јова­но­вић, про­то­ђа­кон Радо­мир Перчевић и про­то­ђа­кон Мла­ден Кова­че­вић. Чиње­ни­ца да Спа­сов­дан увек пада у четвр­так (четр­де­се­ти дан по Вас­кр­су) није спре­чи­ла да се на Литур­ги­ји сабе­ре вели­ко мно­штво мешта­на који су дошли да се зајед­но са сво­јим вла­ди­ком и све­ште­ни­ци­ма помо­ле за спа­се­ње све­та и сва­ко добро од Госпо­да које нам је на спа­се­ње. Након Све­то­га При­че­шћа када се при­че­стио вели­ки број паро­хи­ја­на, усле­ди­ла је и Лити­ја око хра­ма. У Лити­ји су зајед­но са мешта­ни­ма уче­шћа узе­о и Пред­сед­ник Град­ске Општи­не Чука­ри­ца Г. Срђан Кола­рић са сво­јим сарад­ни­ци­ма. У духу хри­шћан­ске тра­ди­ци­је сва­ке годи­не се реже и слав­ски колач, а дома­ћин ове годи­не је био углед­ни бизни­смен из Бео­гра­да и осве­до­че­ни при­ја­тељ и добро­твор Хра­ма Све­то­га Ваз­не­се­ња Господ­њег у Жар­ко­ву Г. Милош Цве­тић. За сле­де­ће дома­ћи­не су се при­ја­ви­ли све­ште­ни­ци Небој­ша Мили­ће­вић и Мар­ко Стан­ко­вић. После реза­ња слав­ског кола­ча све при­сут­не је поздра­вио вла­ди­ка Сте­фан пре­нев­ши бла­го­сло­ве Њего­ве Све­то­сти Патри­јар­ха срп­ског Г.Г. Ири­не­ја и рекав­ши да дана­шњи пра­зник не доно­си ништа мање сла­вље и ништа мању радост од оне Вас­кр­шње. Вла­ди­ка је иста­као како је наш Бог једи­ни пра­ви Бог коме је ста­ло до спа­се­ња сва­ко­га чове­ка и Који се због тога родио на земљи као човек, и Који је вас­кр­сао и Који с е ваз­нео на Небе­са и сео са десне стра­не Бога Оца руше­ћи тако сву ово­зе­маљ­ску логи­ку. Вла­ди­ка је позвао народ да се на свим Литур­ги­ја­ма, а наро­чи­то слав­ским саби­ра­мо у што већем бро­ју како бисмо се на тај начин више при­бли­жи­ли Богу јер како је Сам Господ рекао да тамо где се сабе­ру дво­је или тро­је у Име Њего­во да Је и Он Сам ту при­су­тан. Након тога се захва­лио и четво­ро­ма добро­тво­ра, добит­ни­ци­ма Гра­ма­те коју Њего­ва Све­тост доде­љу­је они­ма који су пока­за­ли несе­бич­ну љубав и рев­ност пре­ма Срп­ској Пра­во­слав­ној Цркви. Текст гра­ма­те је про­чи­тао Архи­је­реј­ски наме­сник бео­град­ско-посав­ски и ста­ре­ши­на хра­ма про­то­је­реј-ста­вро­фор Бран­ко Митро­вић. Ово­го­ди­шњи добит­ни­ци гра­ма­та су Г. Милан Трај­ко­вић, дипло­ми­ра­ни инже­њер елек­тро­тех­ни­ке из Бео­гра­да, Г-ђа Јасми­на Челе­бић, маги­стар еко­ном­ских нау­ка из Бео­гра­да, Г-ђа Све­тла­на Гуџе­вић и Г-ђа Сен­ка Будић. Про­та се захва­лио и свим дру­гим при­ло­жни­ци­ма не ума­њу­ју­ћи нима­ло зна­чај њихо­вих при­ло­га и дона­ци­ја за које је рекао да рав­но­прав­но ути­чу на одр­жа­ва­ње и улеп­ша­ва­ње хра­ма и рекао да ће се уско­ро поче­ти са радо­ви­ма на изград­њи новог паро­хиј­ског дома. Извор: Световазнесенских храм у Жаркову

Дана 2. маја 1999. године, у присуству великог мноштва народа обављен је чин канонизације блажене старице Матроне, подвижнице побожности ХХ века, свенародне утешитељке у годинама безбожништва које су биле тешке за Цркву. Посебном светлошћу блажена Христова угодница светли у великом збору руских светаца који се заступају за нас пред Престолом Божјим. Иако је од рођења била лишена могућности да види, поседовала је благодатни духовни вид, дар прозорљивости. Да ли схватамо шта значи бити слеп од рођења, увек живети у непрозирној тами? Од тога се не може побећи – нема ничега и никога, постоји само бескрајна тама, након које следи вечита тама после смрти. Матронушка није била просто слепа, она уопште није имала очи. Чврсто затворени капци су заклањали очне дупље, као код оне беле птице коју је њена мајка сањала пре њеног рођења. У шесту недељу по Васкрсу, у Недељу о слепом, можемо чути објашњење Господа о томе шта значи патња блажене Матроне. Ко је згрешио, он или његови родитељи? – ученици забринуто питају Господа за човека слепог од рођења (Јн. 9, 2). Све невоље су повезане с грехом, чак и земљотреси, поплаве и суше дешавају се због наших грехова, и постоји тајанствени закон правде по којем се грехови кажњавају до трећег и четвртог колена, а милост Божја према праведнику се простире на хиљаде родова. Међутим, овај закон је увек скривен и тајанствен и треба да се чувамо тога да доносимо исхитрене закључке. Зар се Проповедник случајно жали на то да праведници тако често трпе невоље, а нечастиви живе срећно! То је тачка спотицања за велико мноштво људи, не само за дојучерашње професионалне атеисте, који су негирали постојање Бога због страшне патње и неправде у свету, иако се у самом њиховом негодовању може понекад видети добро слепило и несвесна тежња ка Богу – наша жеља за савршенством и највишом правдом већ јесте извесна светлост Божја у нама. Није згрешио ни он, нису згрешили ни његови родитељи, већ је то због тога да би се на њему показала дела Божја, – каже Господ (Јн. 9, 3). И то не значи да се неко од људи рађа безгрешан, већ значи да је Бог бескрајно милостив. Прича о праведном и многострадалном Јову представља сведочанство исте ове тајне. И исто то се у потпуности односи на блажену Матрону. Највиша Промисао Божја јесте заједничарење с Богом, и оно се може дотицати човекових путева, почевши од самог рођења. „Бог га је казнио,“ – брзу пресуду доносе равнодушни људи из околине не видећи да га је Господ посетио, или другим речима, да га је погледао с изузетном љубављу. Како каже блажени Августин, ми видимо зато што Бог нас види. Бог нас види и жели да ми видимо Њега. Један младић, који је био тежак болесник, причао ми је како је у детињству био побожан дечак, често је одлазио у цркву и било му је дато да спозна шта је благодат и колико је Господ милостив. Међутим, касније му се десила несрећа: пао је с дрвета и заувек је остао парализован. Прво му је то било неиздрживо и страшно – био је крупан и снажан, у њему су киптели стид и гнев. Месец дана је вређао Бога. Захваљујући молитви схватио је шта му се десило. Једном је рекао себи: пре овог несрећног случаја сам знао да ме Бог воли, шта се сад променило? И постепено је свега постао свестан. Постало му је потпуно јасно да Га се Бог лично дотакао и да жели нешто да му каже кроз ову болест. И молио се да уђе у мисао Божју, у Његову Промисао о њему и да види да не пати случајно. И почели су да му се откривају грехови у којима је живео. Требало је да их спозна, јер је то било оно што га је удаљавало од Бога. Можда ће неко рећи: какве нарочите грехове може да има дечак? Али знамо да свеци приближавајући се Христовој светлости све више бивају способни да виде своју греховност. Понекад је говорио Господу: „Ако исцеливши се поново почнем да се удаљавам од Тебе, више волим да се не исцелим,“ – и зато се није плашио чак ни смрти. На крају крајева, она није право зло, она нам омогућава да идемо код Бога. Кад би човек знао, каже преподобни Серафим Саровски, шта значи видети Бога, пристао би да иде до Њега кроз било какву таму. Страдања су различита, али је страх најужаснији, јер се човек заувек лишава божанске светлости, јер више не осећа везу с Богом. Многи мисле да је сав пут ка Богу – сјај, мир и радост, али Бог давши човеку да једном угледа светлост, куша душу. Једна је ствар примити Бога у Његовом личном откровењу, с радошћу и ликовањем, а друга је – ићи онако како те Бог води док душа не научи да смирено одговара на вољу Божју. Светлост која сија, која је открила чудесни свет, бледи, без обзира на све наше напоре да останемо верни Господу, и све што нам остаје јесте вера. Ово искушење може дуго трајати, понекад се може смењивати с кратким периодима утехе, после којих душа урања у још већи мрак. У неким случајевима ова тама може бити повезана с неповољним спољашњим околностима; неслога у породици, болести, потпуни неуспех у пословима, несрећан случај. И овде се појављује саблазан – да своју таму објашњавамо спољашњим тешкоћама. Треба да проникнемо много дубље од тешкоћа земаљског живота ако желимо да савладамо душевну таму. Само тако се може открити тама богоостављености распетог Христа без које нема светлости Васкрсења. Само на овом путу је душа истински може да прогледа у својој способности да остане с Господом, без обзира на то колико да су неподношљиве спољашње околности, у својој способности да састрадава са свима онима који седе у тами и сенци смрти. Матрона је у седамнаестој години престала да хода: изненада су јој су одузеле ноге. До краја свог живота је била „седећа“. И њено седење – у различитим кућама, становима и подрумима где је проналазила уточиште – трајало је још педесет година. Никад није роптала због своје болести, већ је смирено носила овај тешки крст који јој је Бог дао. Кад се преселила у Москву почела је борави код родбине и познаника. Понекад је морала да живи код људи који су били непријатељски расположени према њој. У Москви се тешко могло наћи место за живот, није могла да бира. Матрона је скоро свуда живела без пријаве боравка и неколико пута је чудом избегла хапшење. Ми живимо у посебно време и људима је дато да спознају посебне невоље: вечита тама, односно најодвратније зло које скривено прети души, док се до краја не ослободи греха, данас је сасвим отворено присутно у спољашњем свету. Наступа ноћ, „већ је касније него што изгледа“, што се каже. Милиони људи се рађају слепи, и да ли су они или њихови родитељи криви зато што се рађају и целог живота живе у тами безбожништва? И данас се чини све како би ово страшно слепило било наизглед природно за човека. Видећи јеванђељског младића слепог од рођења Христос не истиче везу између греха и патње, између греха и слепила, као што то обично чини. Каже да се то десило да би се на њему показала слава Божја. Шта да чинимо, како да молимо Бога да бисмо били Христово присуство у свету, како би се људима открила слава Божја? Кад нам живот задаје страшне ударце треба да покажемо свету како хришћани могу да живе и како умиру – ако треба. У житију блажене Матроне се наводи следећа прича. Једном је дошао милиционар да ухапси Матрону, а она му каже: „Иди што пре, несрећа ти је у кући! А слепица ти никуд неће побећи, седим у постељи, никуд не идем.“ Он ју је послушао. Отишао је кући, а жена му се запалила од керозина. Међутим, стигао је да је одвезе у болницу. Долази сутрадан на посао и питају га: „Јеси ли ухапсио слепицу?“ А он одговара: „Слепицу никад нећу ухапсити. Да ми она није рекла, изгубио бих жену, а овако сам ипак успео да је одвезем у болницу.“ Матронушка је примала до четрдесет људи дневно. Људи су долазили са својом несрећом, душевним и телесним боловима. Свима је пружала помоћ осим онима који су долазили с лукавим намерама. Неки су у мајчици видели „народну исцелитељку“ која може да скине уроке или чини, али су после разговора с њом схватали да је пред њима Божји човек, и окретали су се Цркви и преибегавали спасоносним тајнама. Људима је несебично пружала помоћ, ни од кога ништа није узимала. Сваки дан живота који је проживела био је бујица туге и жалости људи који су код ње долазили. Нико не може да прогледа, нико не може да види без светлости – исцељује само светлост, само љубав. Док сам у свету, Ја сам светлост света – каже Христос, (Јн. 9, 5) и ми треба да будемо светлост света по Његовој речи, по Његовом дару, као би други прогледали. Међутим, нико од нас не може постати светлост док не прође кроз сопствену таму, до таме Христовог Крста, а то значи – до светлости Његовог Крста и Васкрсења. Један Христов поглед исцељује – кад би могао да Га погледаш у очи! И кад би само могао да видиш како је диван твој брат, твој ближњи! Кад би само могао да прогледаш и да у сваком људском лицу препознаш Христово свето Лице! Извор: Православие.ру

У Крстопоклону недељу, 9/22. марта, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, уз саслужење свештеног братства Светогеоргијевског храма. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Исихије је истакао да на данашњи дан наша Црква слави Часни Крст Господњи. Звучни запис беседе Црква нас подсећа на животворну силу Крста. Ово је средина на нашем путу ка свеславном Васкрсењу Христовом, и пошто смо у својим подвизима, по својим ограниченим људским силама, поклекли и уморили се, потребна нам је та животворна сила Крста Христовог. Господ је Својим ученицима наговештавао Своје страдање, али нико од њих није могао да замисли да ће Он Безгрешан – као избављење свих нас, као наше спасење – да благоволи да се разапне на Крсту, дотадашњем знаку проклетства и знаку највеће казне и унижења. Тај Крст води у свеславно Васкрсење. Господ Своје спасносне речи упућује свим људима. У овим данима часне Четрдесетнице, у читавом свету догађа се пошаст заразе корона вирусом. Сви ми смо позвани да овај Крст носимо са разумевањем, да немамо у себи панични страх, да немамо у себи безнађе, да не допустимо да страх влада нама, него да нама влада спасоносни Крст Христов и благодат коју Он изобилно даје свима нама. Поштујући упутства наших власти, ми смо одлучили да данас служимо Литургију на онај начин на који је то могуће, са мерама ванредног стања. Нико од нас не треба да клоне духом. Литургије се служе где год је то могуће. У нашој Цркви се у молитвама, између осталог, молимо за оне који су присутни, али и за оне који су оправдано одсутни. У том броју оправдано одсутних налазе се и сви они који су овим ванредним мерама спречени да присуствују на светим богослужењима. Свето Причешће јесте извор живота и сједињење са Господом нашим Исусом Христом. То су Тело и Крв Христова. Кроз свето Причешће не може да се пренесе никаква зараза, али постоје друге ситуације у којима та зараза ипак може да се пренесе и зато се до даљег уздржавамо од редовног окупљања на светој Литургији. Причешће верних биће савршавано и по домовима верника који не могу да присуствују, нагласио је владика Исихије. Епископ мохачки је пренео благослов и молитве Преосвештеног Епископа бачког г. Иринеја, који непрекидно бди над својом паством. Његов благослов је са свим свештенством и са свим верним народом, али он се не ограничава само на наш верни народ него на сву браћу и сестре који живе са нама у овом граду и овој Епархији, као и у читавом свету, казао је владика Исихије. У току свете Литургије проузношене су посебне прозбе и молитва за заустављање ширења заразе новојављеном опаком болешћу, као и за исцељење и опоравак оболелих. Поступајући у складу са упутствима државних органа, верни народ предвођен свештенством молитвено је учествовао на светој Литургији, присуствујући у порти Саборног храма. Директан пренос свете архијерејске Литургије из Саборног храма у Новом Саду емитован је на програму радио-станицâ Епархије бачке и Радио-телевизије Војводине. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Након Молебна Пресветој Богородици који је синоћ, 13. фебруара, одслужен у Храму Светог Јована Владимира у Бару, улицама града под Румијом прошла је литија коју је предводио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије, који је истакао да је у вријеме Божића дошао Васкрс тако да ових дана прослављамо оба празника. „Не памти нико оваку зиму, ово се прољеће ушуњало међу нас и Васкрс дошао у вријеме Божића. Руку под руку прослављамо та два празника, па зато и шетамо“. Говорећи о уставној иницијативу, отац Гојко је објаснио да она није предата прво због тога што не постоји никакав рок да се она преда: „Друго, шест невладиних организација је скоро објавило међународној заједници и нашој јавности да наш Уставни суд не ради како треба, нема пресједавајућег. Нелегитимно и антиуставно ради, па да зовемо мајстора да га поправи. То не значи да немамо иницијативу, спремили смо невјероватан правни текст који је утегнут од почетка до краја и прегледали су га професори на универзитетима у Црној Гори и ван Црне Горе, правници, адвокати“, казао је прота Гојко, додајући да ће кад он буде поднијет бити јасно колико овај Закон о слободи вјероисповијести не ваља. Даље је објаснио да што се тиче Европског суда за људска права у Стразбуру, треба знати да Стразбур реагује тек кад закон почне да се примјењује, тако да „ћемо овдје то да ријешимо“. Опозиционим лидерима је поручио: „Кумим вас Богом, немојте нам ви уређивати ове литије. Ништа не позивајте и не предлажите пред камерама. Литије Црква води.“ Нагласио је да вјерни свих ових дана бране светиње, али и мошти Светог Василија Острошког, а не како неки кажу кости: „А ови који не знају разлику између кости и мошти, можда јесу грађани Црне Горе, али не знам јесу ли Црногорци па нека су на највишим мјестима у овој држави“, истакао је отац Гојко и додао да је трон Светог Петра Цетињског трон цетињског митрополита којег поштује читав православни свијет: „Сједи ли на таквој столици Митрополит Амфилохије, коме су отворена сва врата широм васељене, свих цркава, па и римског папе или треба да сједне онај који је анатемисан онолико пута колико има православних цркава у свијету, којим су се закитили ови наши на власти “, казао је отац Гојко Перовић. Он је рекао за актуелну власт да се одрекла својих предака, да су у питању људи који су се, како се нада, тренутно одрекли од својих коријена, „а када нас бројите, бројте наше претке, али и наше потомке због којих смо изашли, а који се још нијесу родили“. „Не могу нас избројати, јер нијесу крштени а ко није крштен не може да види анђела. Када прогледају правим очима избројаће тачно колико нас има.“ Поводом изјава министра одбране Предрага Бошковића „да су литије напад на Црну Гору“, прота Гојко Перовић је казао да је „Црну Гору напао наш предсједник Мило Ђукановић који крши Устав ове земље“ и поручио да нема индивидуалне вјере јер „нема вјере без заједнице, зато шетамо“. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије је рекао да људи на власти у Црној Гори ништа не знају, не говоре истину, све би преврнули и покварили „и зато не дамо светиње“. Вјерни народ је одговорио дуготрајним скандирањем „не дамо светиње“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На Бадњи дан 2020. године, уснуо је у Господу игуман Манастира Вујан aрхимандрит Јован (Никитовић). Отац Јован је рођен у Горњој Трепчи код Чачка, у побожној породици Никитовића 15.09.1946. године као Милан Никитовић. Од оца Рајка и мајке Ковиљке. Мајка почившег нам архимандрита Јована изродила је три сина и једну кћер. Колику је љубав према Господу дубоко у срце усадила у њих, говори и то да се све четворо деце окренуло Богу. Два сина и ћерка одлазе у манастир: протосинђел Арсеније, схимонахиња Јелена и архимандрит Јован. Најмлађи син Драган постаје свештеник. Отац Јован са петнаест година одлази у Манастир Вујан, где 1963. године бива замонашен и на постригу добија име Јован. Јерођакон постаје 1965. године. Завршио је Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену. Отац Јован након десет година у Манастиру Вујну наслеђује тадашњег игумана оца Мирона 1976. и постаје игуман Манастира Вујан. Отац Јован је све до 2014. године опслуживао прву парохију брђанско-прислоничку. Године 2013. године добија чин архимандрита. Као игумана, оца Јована је дочекао осиромашени манастир. Залагањем оца Јована, уз помоћ Божију, у времену комунизма и прогона Цркве, отац Јован успева да обнови манастир и за свога овоземаљског живота од опустошеног манастира створи оазу мира, спокоја и молитве. Иза себе је оставио много духовне деце, која су по реч утехе, подршке и духовне очинске љубави долазили код оца Јована. Опело је, на дан када Црква прославља Светог архиђакона Стефана, служио Преосвећени Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење великог броја свештеника и свештеномонаха. Након прочитаног Јеванђеља народу се обратио парох брђански протонамесник Звонко Рацић који је све подсетио на пастирски рад оца Јована од када је на месту игумана вујанских. Својом беседом свима присутнима се обратио и протојереј-ставрофор Љубинко Костић и подсетио нас да је само Господу позната дужина дана које ћемо провести на земљи. Отац Љубинко је нагласио да је отац Јован гајио прелепу аврамовску особину гостопримства, и да је све који су долазили у Манастир Вујан увек дочекивао пуна срца. Беседом се обратио и Преосвећени Владика Јустин. Он је нагласио да је добро што су својим беседама свештеници који су боље познавали оца Јована дочарали његов рад, живот и дело свима онима који га нису довољно познавали. Отац Јован одлази од нас по промислу Божијем, по призиву Божијем, у дан када се Господ рађа, када прима људско тело и постаје Богомладенац Христос и својим присуством у свету, својим животом, својим страдањем, Васкрсењем, Вазнесењем на небо свима нама даје реч утехе, мир и благослов да се ничег не уплашимо у овом свету, да живимо у складу са заповестима Његовим. Владика се обратио сестри Јелени која остаје у овој светој обитељи, уверавајући је да ћемо се сви молити за душу оца Јована, али да ће брига о њој бити брига прво Епископа Јустина, а потом и свих свештеника, монаха и монахиња. Неће бити остављена, биће увек у молитвама са својим братом, а са нама у Цркви Божијој војинствујућој да се молимо за душу његову, да се и ми припремамо за дан када нас Бог позове. Велика је тајна живота јер се нико од нас не рађа по својој вољи и велика је тајна смрти јер, нико од нас не одлази тада када би хтео, него када буде призван и прибран. Нека Господ Бог призове и прибере слугу свога архимандрита Јована у месту светлом, у месту цветном, у месту одмора тамо где нема болести, туге и жалости него где је живот вечни, рекао је Епископ Јустин. Извор: Епархија жичка

У понедељак, 5. августа 2019. године, када наша Света Црква прославља свете мученике Трофима и Теофила, који су пострадали за време цара Диоклецијана, Њеогово Преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Понедељак је дан када прослављамо небеске бестелесне силе, како им певамо у тропару: “Војсковође небеских сила, непрестано вас молимо ми недостојни, да нас вашим молитвама заштитите”... дан када је Господ започео стварање читаве твари. Звучни запис беседе Преосвећеном су саслуживали оци: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, јеромонах др Амвросије Весић, јереј Иван Антонијевић, и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су г-дин Милош Коцић и Влада Степовић. У јеванђељу по Матеју (16,1-6), Христос говори апостолима да се чувају квасца фарисејског и садукејског. Следећи традицију хришћанских сабрања Преосвећени је протумачио прочитани одељак из Писма. Фарисеји и садукеји су тражили знак од Христа да би веровали у њега. Ове речи у Писму као да одговарају појединим данашњим хришћанима који кажу: “Када би неко дошао са онога света да нам каже како је тамо, да ли су видели Бога, па би онда они и на такав начин поверовали”. Ти исти хришћани када би им неко из мртвих устао и казао да постоји живот после смрти, они би некако поверовали у њега. То је браћо и сестре само изговор таквих људи који имају слабу веру. Онај ко има слабу веру тешко му је да поверује у све, и у Бога и у чуда Божија. Господ је много чуда учинио да би људи кроз та чуда припремао људе за та духовна чуда. Преосвећени се докатао и појаве чуда Божијих: “Најмногобројнија чуда престају бити чудесна ако их човек посматра оком злоће и пакости, како су то управо чинили фарисеји и садукеји. Око злоће и пакости су као два ђавола која не дају да у Исусовим чудесима човек види чудотворца”. Ако тај духовни вид је сакривен од човека, он не може да поверује у чудеса Божија. Зато и ови фарисеји и садукеји, траже знак са неба. А Господ каже: “Овом роду ће се дати знак Јоне пророка”. Ми хришћани који верујемо у Бога, Цркву, свете оце који су нам све тако објаснили, просто се питамо да ли човеку треба већи знак од Господа нашег Исуса Христа, јер је Господ са неба сишао, и зато ови траже да им покаже неки знак са неба. Они не могу да схвате да је сам Бог са неба сишао и све што је сишло са неба то је на наше спасење сишло. Зато човек све на овоме свету што види, треба да види као знак неба. Да види парче неба, и ко у Христу не види Бога ни небо, неће га видети нигде, па ни на небу. Ако Бога не гледамо срцем својим, душом својом, мислима својим, вером својом, онда где ћемо да га видимо? Где ћеш да га видиш ако Га не осећаш у себи? Видећеш Бога и чудеса Божија онолико колико осећаш Бога у себи и верујеш у њега. Ако погедамо целу земљу, зар то није управо знак неба? Зар не живи све на њој за небо? Дакле, браћо и сестре, да ми не тражимо више него што нам је дато. Свети ап. Павле каже: “Немој скидати завесу, иди до ње докле ти је дато”. Нама је дато сасвим довољно да познамо Бога. Како се каже у Старом Завету: не може човек видети лице Божије и остати жив. Све има своје време, али зато време треба да искористимо за спасење наше. Да употребимо време за тај сусрет са Богом. Када се сретнемо са Богом све ће нам се објаснити и постаће опипљивије. Како да нам постане опипљивији Бог ако не верујемо у апостолске речи? “Што очи наше видеше и руке наше опипаше тога вам Бога ми проповедамо”. Будимо задовољни са свим оним колико је нама откривено и о Богу и о знаковима, и то ће нам бити довољно. Ништа од тога нећемо видети ако немамо вере, и још посебно, ако веру не претварамо у дела. Нека нам Господ помогне да живимо вером у Бога, Цркву, и кроз Јеванђеље. Извор: Епархија шумадијска

И ове, седме недеље по празнику Ваксрсења Господњег, вјерни народ је учествујући у Светој Литургији испунио Саборни храм Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе Литургијско славље предводио је протојереј Мирчета Шљиванчанин уз саслужење старешине овог храма протојереја-ставрофора Драгана Митровића, протојереја-ставрофора Далибора Милаковића као и протојереја Миладина Кнежевића. На свештеничке молитве и прозбе одговарао је хор Светог апостола Марка из Подгорице уз учешће мјешовите пјевнице подгоричког Саборног храма. Бесједећи уочи светог причешћа протојереј Мирчета Шљиванчанин објаснио је значај и садржину данашњег празника – отаца Првог васељенског сабора. „Овај празник нас утврђује у истини да је Црква Божија непобједива и да нема силе земаљске која може надвладати силу Божију“ истакао је протојереј Шљиванчанин додавши да нас оци, аутори Символа вјере, надахњују да останемо на путу истине. „Онај ко живи истином је непобједив јер истина неће никада престати и нестати“ нагласио је отац Мирчета рекавши да су свједоци те истине су свјетитељи Божији и оци Цркве који постоје и данас. Он је нагласио да ниједно вријеме у историји није лишено таквих свједока и подсјетио да су и данашњи хришћани позвани да ходе путевима отаца. Протојереј Шљиванчанин је такође рекао да је пут Бога живога – пут љубави. „Сваки човјек се најприје бори да буде на том, истинитом путу, на Божијем путу и да би остао на том путу треба да живи љубављу.“ рекао је отац Мирчета нарочито нагласивши да је љубав та која је неуништива, а да је таква зато што је Божије својство, зато што је љубав Божанска. Отац је истакао да нашу земљаску државу волимо и поштујемо али да је као хришћани не можемо обоготворавати. „Наша истинска дражва је вишњи Јерусалим и за ту се државу ми боримо.“ рекао је отац Мирчета. Он је додао да Црква Божија није ни против кога, да не презире никога, да не одбацује никога. „Црква је за љубав, мир и слогу“ закључио је протојереј Мирчета Шљиванчани позвавши све вјернике на велики тројичиндански Сабор у нашем Саборном храму. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Код појединих припадника српске политичке елите жалосно је видети тако вратоломну транзицију политичке и народне свести, од става да Косово није више срце, него "канцер Србије", који треба што пре ампутирати. Где је крај приче која је почела од Карлобага, а сада стиже до Врања или ко зна где? Колико ће та авантура однети још невиних живота и нових избеглица, колико уништених цркава? За нас који делимо судбину свог верног народа ово никада није било питање митологије, већ истинска брига за опстанак нашег народа - живе Цркве Христове на Косову и Метохији. Само смо упалили светло "када је све требало да се деси у мраку", и зато су неки толико бесни. Али, истина увек боли, али и ослобађа. „И познаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8.32 ) ------------------------------------------------- It is sad indeed to see such a tumultuous transition of the political consciousness of some members of the Serbian political elite that Kosovo is no longer heart but "cancer of Serbia" (D.Ćosić), which needs to be amputated as soon as possible. Where is the end of the story that began with Karlobag and now comes to Vranje? I wonder how many more lives, new refugees and destroyed holy sites this adventure may cost. For us who share the fate of our flock it has never been an issue of mythology, but a genuine concern for the survival of our people - the living Church in Kosovo-Metohija. We have only turned on lights "when it was expected that everything happens in darkness" and that is why some are so furious. However, the truth always hurts, but liberates at the end. "You will know the truth and the truth will set you free" (John 8.32) Сава Јањић

Божић је за многе породичан празник. Вјерници га прослављају уношењем бадњака у куће, одласком на литургију и причешћивањем. Настоје Христове ријечи примијенити у свакодневном животу. „Живимо у свијету немира и зато је потребна свакодневна молитва свих нас. Нека Пресвета Богородица чува цркву, и сав народ који призива име Божје и живи у врлини и честитости“, поручио је данас у Тузли Владика Фотије. У Епископској резиденцији припремљен је традиционални Божићни пријем за представнике јавног, културног и вјерског живота у граду Тузли. Епископ Фотије захвалио се свима који су данас присуствовали светој литургији и божићном пријему као и онима који су честитали овај велики хришћански празник. Извор: Епархија зворничко-тузланска